Gmizavci ( classes Reptiliabiologija.vet.bg.ac.rs/Katedra/Uzgoj_nega_divljac/... · rebara. Za razliku od guštera, zmije imaju znatno kra ći rep od trupa. Kod kornja ča su rebra

Uzgoj i nega životinja u ZOO vrtovima-Reptili Čobanović Nikola

1

Gmizavci (classes Reptilia)

Poreklo gmizavaca

Gmizavci (lat. Reptilia, od reptilis – onaj koji gmiže) su prvi suvozemni tetrapodni kičmenjaci koji ne

zavise od vode, stari oko 365 miliona godina. Smatra se da su nastali u srednjem karbonu, a mezozoik

je poznat kao period gmizavaca u kome su oni bili dominantna grupa životinja. Prvobitne oblike

gmizavaca predstavljaju članovi najprimitivnije grupe gmizavaca, Cotylosaurio. Oni potiču od

primitivnih labirintnodontnih vodozemaca, Stegocefala, od kojih su se odvojili u toku poznog karbona

i sa kojima su imali čitav niz zajedničkih osobina. Gmizavci zajedno sa pticama i sisarima pripadaju

grupi Amniota jer poseduju sve tri embrionalne opne (amnion, horion i alantois), a sa ribama i

vodozemcima poikilotermnim organizmima čija telesna temperatura zavisi od temperature okoline.

Nauka koja se bavi gmizavcima naziva se Herpetologija. Znanje o njihovoj negi i uzgoju u

terarijumima naziva se vivaristika.

Gmizavci su odigrali izuzetno značajnu ulogu u istoriji razvoja životinjskog sveta jer je to prva grupa

kičmenjaka koja je u potpunosti izašla na kopno, pa stoga predstavljaju prve prave kopnene

kičmenjake. Mnogi naučnici smatraju da su vodozemci ispuzali iz vode pre otprilike 400 miliona

godina i da su neki od njih tada počeli da polažu jaja na kopnu. S vremenom, vodozemci su evoluirali

u gmizavce. Ključne adaptacije odnose se na način razmnožavanja i disanja. Razlikovali su se od

vodozemaca prvenstveno po amniotskom jajetu s ljuskom koja služi za zaštitu od isušivanja, što im je

omogućilo da u potpunosti vode kopneni život, za razliku od vodozemaca. Amnionska opna obavija

embrion koji se nalazi u tečnoj sredini, pa je embrion mogao da se razvija lebdeći u tečnosti, a nije

bilo potrebno da se jaja polažu u vodi. Takođe, amnion, alantois i horion, zajedno sa jajnim opnama,

štite jaje od odavanja vode u okolnu vazdušnu sredinu.

Od mnogo starijih oblika gmizavaca, koji su živeli davno pre dinosaurusa, vode svoje poreklo sisari

(pa i sam čovek), dok su se ptice razvile iz malog ogranka dinosaurusa koji su se prilagodili životu na

drveću. Dok su ptice i sisari u tercijaru doživljavali veliku evoluciju i razvili se u mnoge nove oblike,

gmizavci su bili u opadanju. Današnji gmizavci su samo ostaci ranijih bezbrojnih vrsta od kojih su

mnoge još uvek neotkrivene.


2

Osnovne anatomske karakteristike gmizavaca

Kod većine gmizavaca telo je podeljeno na tri regije:

1) glavu, koja je spoljoštena i zašiljena, a sa strane se nalaze oči iza kojih su smešteni otvori slušnih

organa,

2) trup , na kome se nalaze dva para ekstremiteta sa po pet prstiju od kojih su prvi obično kraći,

3) rep, na kome se sa trbušne strane nalazi otvor kloake.

Telo gmizavaca je pokriveno rožnim krljuštima, odnosno, rožnim pločama, štitovima i oklopom.

Lobanja je izgrađena od kostiju tako da hrskavice skoro da nema. Kod zmija i guštera, kosti vilično-

nepčanog aparata obrazuju pokretan zglob sa lobanjom što omogućava lako hvatanje pokretnog plena.

Kod kornjača, koje su najčešće omnivori, i krokodila, koji komadaju plen, ovaj sistem kostiju je

potpuno nepokretan. Dva para bočno položenih nogu, najčešće sa po pet prstiju (kod krokodila se na

zadnjim nogama nalaze četiri prsta), predstavljaju organe za kretanje. Setae predstavljaju krljušt ili

lamele u obliku dlaka koje se nalaze na ventralnom delu prstiju gekona i omogućavaju im penjanje uz

glatke, vertikalne površine, kao i po onim površinama koje imaju kontra-nagib (npr. plafoni u

kućama).

Mnoge karakteristike zmija vezane su za njihovo izduženo telo koje je posledica bočnog vijuganja,

odnosno načina kretanja. Kod svih zmija (i pojedinih vrsta guštera) noge su tokom evolucije iščezle.

Zmije vode poreklo od guštera iz familije Varanidae, kod kojih je tokom evolucije došlo do

izduživanja tela, gubljenja nogu, izduživanja unutrašnjih organa i gubljenja jednog plućnog krila,

(mada neke zmije imaju i dva plućna krila). Pošto zmije gutaju ceo plen, njihov vilični aparat je tako

sagrađen da omogućava ustima da se prošire i navuku preko žrtve. Takođe, je značajno za zmije da se

njihovo telo može dosta raširiti jer nemaju skelet ramenog i karličnog pojasa, niti grudnu kost.

Redukcija udova kod zmija, uključujući i nedostatak ramenog i karličnog pojasa, kao i grudne kosti,

dovela je do pojave velikog broja pršljenova (često i preko 200). Osim toga, njihov kučmeni stub je

diferenciran na samo dve regije: trupne pršljenove, za koje su vezana rebra i repne pršljenove, bez

rebara. Za razliku od guštera, zmije imaju znatno kraći rep od trupa.

Kod kornjača su rebra i kičma srasli sa oklopom. Oklop kornjača, koji se sastoji od leđnog omotača

(karapaks) i ventralnog omotača (plastron), je jedinstvena struktura koja razlikuje kornjače od svih

drugih predstavnika iz klase reptila. Specijalizovani tvrdi delovi epidermisa, tzv. rožne ploče ili rožni

štit, pokrivaju površinu oklopa kod gotovo svih vrsta kornjača. Kretanje većine gmizavaca je slično

geganju, osim kod zmija koje nemaju udove. Kod morskih kornjača su udovi slični perajima.


3

Koža se sastoji od dva osnovna sloja koja funkcionišu kao jedinstvena celina: spoljašnje pokožice

(epidermis) i unutrašnjeg krzna (corium, dermis). Ima veliki broj funkcija kao na primer:

obezbeđivanje fizičke zaštite organizma od dehidracije, abrazije, UV zračenja, pomaže u razmeni

vode, gasova i toplote, a takođe, koža ima ulogu i u socijalnoj interakciji (gušteri iz familija Iguanidae,

Agamidae, Chamaeleonidae i Gekkonidae imaju sposobnost promene boje). Stanje kože reptila

odražava njihovo zdravstveno stanje i pod uticajem je faktora životne sredine i ishrane. U poređenju sa

vodozemcima, reptili imaju vrlo malo žlezda u koži. Sve u svemu, koža reptila je suva, ali primećeni

su i neki izuzeci: mošusne ili Ratkeove, kao i podbradne žlezde prisutne su kod kornjača, dok neki

gekoni i iguane imaju sekretorne femoralne i prekloakalne pore. Pojedini kameleoni imaju temporalne

žlezde koje luče sekret u vidu voska, a njihova uloga je u odbrani od neprijatelja, obeležavanju

teritorije i privlačenju insekata.

Srce (cor) većine gmizavaca je sastavljeno iz tri dela, dve pretkomore i jedne komore, pa je moguće

mešanje arterijske i venske krvi. U komori se nalazi nepotpuna pregrada, osim kod krokodila, kod

kojih je pregrada potpuna, pa je srce četvorodelno. Osim toga, karakteriše ga i prisustvo dva aortina

luka, levog i desnog.

Gmizavce karakteriše isključivo plućni način disanja. Organi za disanje sastoje se iz dva plućna

mehura. Respiratorni trakt gmizavaca počinje nosnim otvorima koji se nalaze na vrhu, rostrum, zatim

se nadovezuje grkljan (larinx), a on se nastavlja na dušnik (trachea). Dušnik se grana na dve dušnice

(bronchiae) koje vode u pluća (pulmo) gde se nalazi kapilarna mreža koja preuzima kiseonik.

Krokodili imaju veoma dobro razvijena pluća koja uz pomoć interkostalnih mišića (m. intercostales) i

septum post hepaticum omogućavaju adekvatan inspirijum. Septum post hepaticum je mišićna

tvorevina nalik dijafragmi koja razdvaja grudnu (thorax) i trbušnu (abdomen) duplju. Veliki broj

membranskih veza odvaja pluća i jetru, dok složeni mezenterijalni sistem obavija gastrointestinalni

trakt i abdomen. Sve ove tkivne strukture su neophodne kako bi krokodil mogao da reguliše promene

pritiska koje se javljaju tokom ronjenja.

Kod zmija se glotis (glottis) nalazi na dnu usne duplje (cavitas oris). Zmije nemaju glasne žice (plicae

vocales), tako da karakteristični zvuk “šištanja” proizvode snažnim strujanjem vazduha kroz glotis.

Dušnik (trachea) zmija je dugačak, cevasti organ koji ima hrskavičave prstenove (cartilago

trachealis) koji su nepotpuni pa više liče na latinično slovo C, nego na slovo O. Tanka membrana

spaja razdvojene delove prstenova traheje. Ovakva konfiguracija traheje se viđa i kod guštera, ali je

nepoznata njena uloga. Traheja se obično završava neposredno ispred srca gde se grana u dva

primarna (glavna) bronha iz kojih vazduh ulazi u levo, odnosno desno plućno krilo. Zbog slabo

razvijenog mukocilijarnog aparata ove životinje imaju poteškoće prilikom eliminacije sadržaja iz

traheje i pluća. Da bi kompenzovale ovaj nedostatak, zmije postavljaju glavu i vrat u takav položaj


4

koji im omogućava najbolji protok vazduha, najvećom snagom. Zmije sa respiratornim oboljenjima

često drže glavu i vrat podignute pod uglom od 45o. Generalno, primitivne zmije imaju dva plućna

krila, dok evolutivno naprednije vrste imaju samo jedno plućno krilo (kod vrsta koje imaju dva plućna

krila, desno plućno krilo je primarno (levo plućno krilo je smanjeno ili zakržljalo). Kod zmija se u

kranijalnim partijama pluća vrši razmena gasova, dok kaudalne partije (tzv. vazdušne kese) služe za

skladištenje vazduha.

Nozdrve su jasno vidljive kod većine guštera. Nazalne tzv “slane žlezde” (salt glands) su takođe

prisutne kod pojedinih vrsta (npr. kod zelene iguane). Pravi primer “slanih žlezda” (salt glands)

zapaža se kod morske iguana sa Galapagosa koje imaju produžetke na svojim nozdrvama koje im

pomažu u odstranjivanju morske soli od tela. Gušteri imaju jedan otvor traheje (glottis) koji se nalazi

na bazi jezika. Kada su usta guštera zatvorena zatvoren je i sam glotis pomoću tvorevine koja je slična

hoanama kod ptica. Pluća guštera su tokom vremena evoluirala tako da mogu imati izgled vazdušne

kese koja ima minimalan broj alveola, ili mogu imati složeniju retikularanu (mrežastu) strukturu sa

većim brojem alveola. U svakom slučaju je struktura pluća guštera jednostavnije građe od pluća sisara.

Pluća najčešće zauzimaju značajan volumen celomske duplje i mogu se tokom inspirijuma proširiti

kaudalno u lumbalnu regiju. Takođe, gušteri koriste svoja pluća da naduvaju telo kako bi izgledali veći

i odbranili se od napada predatora. Ovakvo ponašanje mogu pokazati tokom rutinskog fizičkog

pregleda od strane veterinara. Zbog nedostatka dijafragme, gušteri se prilikom disanja, odnosno

inspirijuma i ekspirijuma, oslanjaju samo na mehaničku akciju rebara. Upravo zbog toga se mora

voditi računa da prilikom manipulacije ne pritiskamo telo guštera isuviše jako kako ne bi došlo do

poteškoća u disanju. Auskultacijom zdravih pluća guštera čuje se minimalni respiratorni zvuk.

Pojačani respiratorni zvuk može biti posledica noramalne vokalizacije (tzv. “šištanje”) ili patološkog

procesa (pneumonia)

Izlučivanje se obavlja preko bubrega koji su po tipu metanefros. Najveću količinu ekskreta čini

mokraćna kiselina u obliku kristala koja ne zahteva vodu za izlučivanje. Kod većine gmizavaca urin je

tečan, dok je kod guštera i zmija u obliku guste kaše bele boje, koja se u kloaki sjedinjuje sa

fekalijama. Voda koja izlazi iz krvi se reapsorbuje u bubrežnim kanalićima, kloaki (cloaca) ili

mokraćnoj bešici (vesica urinaria).

Nervni sistem se sastoji od mozga i kičmene moždine (medulla spinalis). Mozak se sastoji od prednjeg

(telencephalon) mozga, međumozga (diencephalon) sa epifizom i hipofizom, srednjeg mozga

(mesencephalon) i zadnjeg mozga (metencephalon).

Čula vida i mirisa su dobro razvijena. Miris osećaju račvastim jezikom koji neprekidno izbacuju i

uvlače (palacanje) sakupljajući čestice mirisa. Jezik je veoma važna hemosenzorna struktura i

povezan je sa Jakobsonovim organom koji se nalazi na krovu usne duplje i služi za razlikovanje


5

mirisa. Oči su velike i nalaze sa strane glave. Na njima se nalaze gornji i donji kapak (oba su

pokretljiva), suzna žlezda i prozirna opna (migavica) koja se pomera od prednjeg ugla oka ka nazad.

Ova opna održava vlažnost i čistoću oka. Kod guštera se na glavi nalazi neparno temeno oko, koje

sadrži svetlosne receptore i pigmentne ćelije. Ispunjeno je staklastim telom i pokriveno je prozirnom

opnom kroz koju svetlost pada na temeno oko. Organ čula sluha sastoji se od: bubne opne, srednjeg

uha, povezanog preko Eustahijeve tube sa usnom dupljom i unutrašnjeg uha.

Sistem za varenje se sastoji od: usne duplje u kojoj se nalaze: jezik, zubi (koji se obnavljaju tokom

čitavog života), veliki broj viličnih žlezda (nalaze se ispod gornje i donje usne), ždrelo, jednjak,

želudac, creva (tanko crevo i kolon) i kloaka. Takođe, reptili imaju i jetru i pankreas. Creva reptila

biljojeda su duža, a podeljena su u vidu nabora. Hrana kroz njih prolazi sporo, a celulozu razgrađuju

bakterije koje se nalaze u crevima. Zmije otrovnice luče svoj otrov iz modifikovanih pljuvačnih žlezda

kroz šupalj zub koji je presvučen mukozom sve do trenutka ujeda. Otrov je potentna enzimska

supstanca koja ne služi samo za ubijanje plena već učestvuje i u varenju plena. Kloaka je podeljena na

koprodeum (sakuplja feces iz kolona), urodeum (nalazi se ventralno i predstavlja mesto sakupljanja

urina iz uretera ili mokraćne bešike; ovidukti se takođe prazne u urodeum) i proktodeum (ovde se

meša sadržaj urodeuma i koprodeuma).

Kod gmizavaca je oplođenje unutrašnje, razvijaju se bez metamorfoze i većina mužjaka poseduje

kopulatorni organ (penis). Kopulatorni organ je kod raznih vrsta različitog oblika i uzima se kao

kriterijum pri klasifikaciji gmizavaca. Gušteri i zmije imaju dva kopulatorna organa (hemipenis)

smeštena u kloaki, koji se za vreme parenja izvlače kao prsti rukavice u uvlače u kloaku ženke. Otvor

kloake kod guštera i zmija je poprečan i nalazi se pri osnovi repa, dok je kod kornjača i krokodila

uzdužan. Većina gmizavaca je oviparna (polažu jaja) mada je znatan broj i viviparnih (rađaju žive

mladunce). Ženke polažu manji broj jaja nego ribe i vodozemci, što je u vezi sa kleidoičkim jajetom

koje štiti embrion pa je smrtnost mladih daleko manja. Jaja su krupna i bogata žumancetom.

Zakopavaju ih u pesak, zemlju ili organski kompost gde dolazi do raspadanja organskih materija pa se

oslobođena toplota koristi za inkubaciju jaja. Jaja zarivena u pesak ili zemlju greje sunčeva svetlost.

Kod nekih guštera i morskih zmija inkubacija jaja odvija se u telu.

Embrioni oviparnih vrsta pri kraju razvića dobijaju na vrhu njuške jedan zuboliki izraštaj kojim

razbijaju ljusku i izlaze iz jajeta. Viviparnim vrstama pripadaju neke od ogromnih topskih zmija,

morske zmije iz grupe Hydrophina, a od gmizavaca koji žive kod nas to su šarka (Vipera berus),

slepić (Anguis fragilis), planinski gušter (Lacerta vivipara) i dr. Sposobnost regeneracije je jako dobro

izražena. Kornjačama i posle odstranjivanja znatnih telesnih delova život nije ugrožen. Gušteri vrlo

uspešno regenerišu odstranjen rep.


6

Osim na nisku spoljašnju temperaturu, gmizavci su veoma otporne životinje. Mogu dugo da izdrže bez

hrane. Neki pitoni mogu bez hrane da budu i više od godinu dana. Takođe, gmizavci spadaju među

najdugovečnije životinje na našoj planeti: velike tropske zmije i krokodili mogu da žive preko 80

godina, neke gigantske kornjače žive i preko 100 godina, dok je dužina života, na primer slepića 30-35

godina.

Presvlačenje (Ecdysis)

Kod većine gmizavaca tokom života se odvija proces presvlačenja (ecdysis). Ecdysis predstavlja

fiziološki proces koji se dešava kod gmizavaca pri čemu se stara koža zamenjuje novom. Faktori koji

utiču na učestalost i trajanje procesa presvlačenja su: starost (mlade zmije koje brzo rastu presvlače

košuljicu svakih 5 do 6 nedelja, dok se odrasli presvlače 3-4 puta godišnje), temperatura (učestalost

presvlačenja raste sa povećanjem temperature jer tada dolazi do ubrzanja metabolizma reptila),

ishrana, ambijentalna temperatura i vlažnost vazduha takođe mogu uticati na učestalost presvlačenja i

ukoliko nisu na odgovarajućem nivou mogu dovesti do nepravilnog presvlačenja (dysecdysis), bolesti,

stres, prisustvo starih ožiljaka i hormonski disbalans mogu takođe uticati na proces presvlačenja.

Ecdysis ili presvlačenje se odvija neprestano tokom života reptila. Način presvlačenja se razlikuje

među različitim grupama reptila. Fiziologija procesa presvlačenja je slična kod svih reptila. Kod

kornjača se ćelije stratum germinativum kontinuirano dele tokom života jedinke, a prestaje samo

tokom hibernacije. Gušteri i kornjače uglavnom odbacuju male komade krljušti. Kopnene vrste

kornjača odbacuju male pahuljice spoljašnjeg oklopa, dok akvatične vrste kornjača odbacuju

spoljašnje delove kompletnog rožnog štita. Zmije i pojedine vrste guštera odbacuju kožu (zajedno sa

naočarima) u jednom komadu. Presvlačenje kod zmija počinje i najpre se završava na glavi. Zmija će

odbaciti svoju košuljicu izvrćući je preko svog tela.

Proces presvlačenja (ecdysis) kod guštera i zmija traje oko 14 dana. Tokom ovog perioda reptili mogu

odbijati hranu, skrivaju se, postaju mnogo agresivniji i odbijaju manipulaciju. Proces presvlačenja se

odvija u 6 različitih faza. Prva faza je tzv. faza odmora i može trajati nekoliko nedelja ili meseci, u

zavisnosti od nutritivnog statusa i starosti reptila. Faza obnove (druga od šest faza) traje oko 14 dana,

i karakteriše se proliferacijom stratum germinativum koji produkuje ćerke ćelije koje zamenjuju

spoljašnju generaciju. Diferencijacija počinje u spoljašnjem generacijskom sloju i germinativne ćelije

počinju da se dele. U trećoj fazi, ćelije dobijene iz stratum germinativum u drugoj fazi počinju da se

keratinizuju i da formiraju novi unutrašnji sloj ili unutrašnju epidermalnu generaciju i boja životinje

počinje da tamni. U četvrtoj fazi koža je još tamnija, a naočare postaju neprozirne i dolazi do stvaranja

stratum intermedium između spoljašnje i unutrašnje epidermalne generacije (populacije). U toku ove


7

faze potrebno je izbegavati manipulaciju. U petoj fazi tkivo stratum intermedium se raspada, a

presvlačenje u šestoj fazi traje još 4 do 7 dana nakon što naočare postanu potpuno bistre. Odbacivanje

košuljice nastaje kada dve epidermalne generacije postanu fizički razdvojene kao posledica enzimskog

razlaganja najdubljeg sloja ćelija spoljašnje generacije i difuzijom limfne tečnosti u međuprostor.

Kada zmija uđe u ranu fazu obnove, koža i oči postaju suvi i dobijaju plavkastu nijansu

Na polovini faze obnove na koži i naočarima se razvijaju duboki plavkasti tragovi

Faza odmora ciklusa presvlačenja se karakteriše svetlom kožom i bistrim naočarima

Nekoliko dana pre odbacivanja košuljice, koža i naočare gube palavkasti trag i postaju skoro normalne boje


8

Karantin

Karantin je mera opšte nespecifične profilakse čiji je cilj da spreči unošenje zaraznih bolesti u zdrav

zapat, zemlju, region. Kao i kod drugih vrsta životinja, tako i pre uvođenja novog gmizavca u

terarijum ili objekat sa drugim jedinkama koje su već prisutne i zdrave neophodno je da novopridošla

jedinka bude 60 do 90 dana u karantinu. Karantin predstavlja izolaciju zdravih ili potencijalno

bolesnih životinja.

Karantin predstavlja posebno izgrađen objekat u koji smeštamo novonabavljenu životinju, on je strogo

izolovan, ograđen, sa dezbarijerama na ulazu, sa obezbeđenom hranom za sve vreme trajanja

karantina, prostorijom za ambulantu sa laboratorijom, prostorijom za obdukciju kao i prostorijom za

neškodljivo uklanjanje leševa. Za to vreme nadležni veterinar klinički pregleda životinju, a vrše joj se i

serološka ispitivanja (radi potvrđivanja odsustva oboljenja ili kliconoštva), kompletna krvna slika i

biohemija, antistres terapija, dehelmintizacija po potrebi, obeležavanje itd. Tako na primer, kod

predstavnika reda krokodila rade se serološki testovi radi utvrđivanja prisustva antitela protiv West

nile virusa, dok se kod guštera i zmija utvrđuje da li su nosioci zoonozne bakterije Salmonella spp.

Kada počne odbacivanje košuljice, startuje novi ciklus presvlačenja (ecdysis). Stare naočare (strelice) se odbacuju zajedno sa kožom, a tokom narednih nekoliko dana nova generacija epidermalnih ćelija nastavlja da sazreva.

Zmije svoju košuljicu prilikom odbacivanja izvrću naopako


9

Karantin se završava završnom dezinfekcijom objekta (traje 7 dana). Odmor objekta traje mesec dana

nakon karantina (ne kraće, a može da traje 1-3 meseci).

Krokodili ( ordo Crocodilia)

Krokodili su po izgledu slični gušterima, ali su znatno krupniji i njihova morfologija znatno se

razlikuje od gušterske. Koža krokodila sadrži široke koštane ploče presvučene snažnom rožnom

navlakom. Međutim, za razliku od kornjača, koštane ploče nisu spojene u čvrst i nepokretan oklop već

su slobodne i rastavljene. Glava i rep su dorzoventralno spljošteni a rep je bočno spljošten. Na

prednjim nogama imaju po 5, a na zadnjim po 4 prsta. Između prstiju zadnjih nogu razapeta je plovna

kožica. Svi krokodili se kod plivanja pomažu repom držeći udove uz telo. Isključivo su mesojedi i

veoma su opasne životinje.

Građa lobanje omogućava životinji disanje dok se održava na površini vode. Kao i kod drugih

životinja koje se održavaju na površini vode i kod krokodila su oči, uši i nozdrve na istom nivou, malo

su uzdignute tako da vire iz vode dok se odmara. Uši se zatvore pomoću snažnih pokretljivih zalistaka

a oči imaju dobro razvijene i donje kapke i žmurnjaču. Ove životinje nemaju mokraćnu bešiku,

kopulatorni organ je neparan, analni otvor je u obliku uzdužne pukotine. Zubi su tekodontni i usađeni

su u jamice vilica.

Sve danas živeće vrste prilagođene su građom tela i načinom života semiakvatičnom životu, pri čemu

životinje veliki deo života provode u vodi. Uz samo jedan izuzetak (Crocodylus porosus), svi

krokodili žive pretežno u slatkoj vodi, no mogu se sresti i u slanoj vodi u blizini morske obale. Pri

tome, neke vrste daju prednost otvorenim vodama jezera i većih reka, kao i vrsta koje biraju potoke i

žive u obalnom području. Nastanjuju tropska područja, uz izuzetak obe vrste aligatora koji žive u

severnijim područjima, ali samo u onima, gde su blage zime. Uz ova svojstva, njihova pojava zavisi i

od količine moguće lovine, povoljnih mesta za polaganje jaja, konkurencije u borbi za hranu ali i od

lova kome su izloženi.

Razlika između krokodila i aligatora (i kajmana) zapaža se kada pogledamo dorzalni aspekt glave

ovde dve vrste iz reda krokodila – kod krokodila je glava u obliku slova V, dok je kod aligatora glava

šira i u obliku slova U. Zubi krokodila gornje i donje vilice nalaze se u skoro istoj liniji, pri tome

uvećani četvrti donji zub uleže u lateralno udubljenje gornje vilice i jasno se vidi kada su vilice


10

zatvorene. Kod aligatora i kajmana zubi gornje vilice prelaze preko donjih zuba, pa uvećani četvrti zub

u donjoj vilici uleže u udubljenje gornje vilice i ne vidi se kad je čeljust zatvorena.

Životni vek krokodila kreće se oko 20 godina, a neke vrste aligatora dostižu starost i do 50 godina.

Dužina odraslih je različita, od 1-7,5 metara, a najčešće se mogu naći u Severnoj, Srednjoj i Južnoj

Americi, Africi, Aziji i Australiji. U Indiji močvarnog krokodila smatraju svetom životinjom i često ga

drže u bazenima, a brigu o njima najčešće vode sveštenici.

Za krokodile, gavijale, aligatore i kajmane je potrebno obezbediti veliki terarijum. Vodena površina

treba da bude bar 2 m2 po jedinki, a dubina treba da je najmanje tolika da životinja može u vodi da se

okrene (bar 40 cm). Kopneni deo (sunčalište) trebalo bi da bude od betona ili prekriven plastičnom

masom, krupnim tresetom ili korom drveta. Za svaku dodatu jedinku proširiti terarijum i to vodenu

površinu za 20%, a kopnenu za 10%. Voda treba da bude zagrejana na 25-27oC, dok temperatura

ambijenta mora biti 25-30 oC, a ispod reflektorske sijalice 35 oC.

Kubanski krokodil ( Crocodylus rhombifer)

Kubanski krokodil je endem kubanske močvare Zapata i ostrva Isla de la Juventud. Živi uglavnom u

slatkovodnim staništima, kao što su močvare, bare i reke, a retko pliva u slanoj vodi. Kubanski

krokodil je najviše od svih krokodila prilagođen kopnu. Dobar je plivač, a takođe je vešt i u hodanju i

skakanju, tako da se jednako dobro snalazi i u vodi i na kopnu. S obzirom na veličinu drugih

Razlika između krokodila i aligatora


11

krokodila, mala je vrsta, dug je 2-3,5 metra. Malo je manji od američkog krokodila, a mužjaci su veći

od ženki. Životni vek kubanskog krokodila je 50-75 godina. Ima kratku, široku glavu s koštanim

grebenom koji se nalazi iza očiju.

Ima brojne zanimljive karakteristike koje ga razlikuju od drugih krokodila, kao što su svetlija boja

odraslih jedinki, hrapavije ljuske i duge, snažne noge. Mladi krokodili imaju svetlu šarenicu, koja s

godinama postaje tamnija.

Mladi kubanski krokodili hrane se malim ribama, vodenim artropodama i rakovima, dok se odrasli

hrane malim sisarima, ribom i kornjačama. Kubanski krokodil ima tupe zadnje zube, koji pomažu u

drobljenju oklopa kad ulovi kornjaču. U zatočeništvu se obavezno daje hrana koja je, poštujući

dobrobit životinja, adekvatno usmrćena a potom zamrznuta, kako zbog sprečavanja povređivanja

samog krokodila tako i zbog inhibicije razmnožavanja različitih patogenih mikroorganizmima. Pre

davanja hranu treba obavezno otopiti. U kontrolisanim uslovima, ovi krokodili se obično hrane ribom

ili kunićima.

Kubanski krokodil (Crocodylus rhombifer) se najčešće hrani ribom


12

Ovi krokodili razmnožavaju se u maju i julu. U divljini se često ukršta sa američkim krokodilom, jer

im se početak sezone razmnožavanja poklapa. U svim slučajevima, smatra se da su hibridi plodni, i to

predstavlja opasnost za genetsku čistoću vrste. Ženke polažu jaja u gnezda koja mogu biti dvojaka:

1) brežuljkasta gnezda, koja ženka pravi od biljnog materijala koji kasnije procesom truljenja

"proizvodi" potrebnu toplotu za jaja,

2) jamasta gnezda, su jame koje ženka iskopa, a prekriva ih biljnim materijalom.

Ženka krokodila polaže između 30 i 40 jaja dugih 5-7,5 centimetara. Razvoj mladunaca zavisi od

temperature u leglu. Njihova jaja nemaju polne hromozome, pa se zbog toga iz svakog jajeta

potencijalno mogu razviti jedinke oba pola. Ako jaja sazrevaju pri temperaturi od oko 30°C, iz jaja se

izlegu ženke, ali ako je temperatura u gnezdu oko 34°C iz jaja će se izleći isključivo mužjaci. Ako su

jaja položena na raznim dubinama gnezda, velika je verovatnoća da će se izleći mladunci različitog

pola. Mali krokodili izlegu se nakon 58-70 dana. Neposredno pred izleganje, mladunci se javljaju

kreketavim glasovima, i tada majka pomaže mladuncima otkopavajući gnezdo. Uzima ih u usta, nosi

ih do vode i još neko vreme ostaje uz mladunce štiteći ih od grabljivaca ali i od pripadnika vlastite

vrste.

Kubanski krokodil je kritično ugrožena vrsta. Ograničeno stanište i raspon čine ga ranjivim. Ljudi su

ga lovili toliko da je pretila opasnost od izumiranja. Lov se znatno povećao 1990. godina zbog

prodaje mesa privatnim restoranima. Problem je i hibridizacija, najčešće sa američkim krokodilom.

Nijedna od ovih pretnji nije rešena. Sprovode se mere zaštite, kao što su programi gnežđenja u

zatočeništvu i ponovno uvođenje u zaštićena područja.

Američki aligator (Alligator mississippiensis)

Američki aligator (Alligator mississippiensis), često i misisipski aligator prema latinskom nazivu, je

jedan od dve vrste roda Alligator u redu krokodila. Ova vrsta živi samo na jugoistoku SAD gde

nastanjuje mokre terene (bare, reke i močvare) koji se često preklapaju sa ljudskim naseljima. Veći je

od druge vrste ovog roda, kineskog aligatora (Alligator sinensis). Američki aligator raste do šest

metara, no većina je duga oko tri metra. Mogu težiti do pola tone. Ženke su dosta manje, i retko su

duže od tri metra. Široka, spreda tupo zaobljena njuška životinje izgledom potseća na glavu štuke.

Obojeni su tamno, gotovo crno, a mladunci imaju žućkaste poprečne pruge. Trbušna strana je

uglavnom prilično tamna, no može biti i svetla.


13

Najčešće se hrane ribom, kornjačama, vodozemcima, sisarima, zmijama, pticama. Mladi najčešće jedu

beskičmenjake poput pauka, puževa, larvi, crva, glista itd. Kako rastu tako se i veličina plena

povećava pa počinju da se hrane ribom, žabama i malim sisarima poput miševa i pacova. Odrasle

jedinke se hrane izrazito velikim plenom poput jelena, ovce, koze, nutrije, psa a dešava se da se na

njihovom meniju nađe i panter i američki crni medved. U zatočeništvu se obavezno daje hrana koja je,

adekvatno usmrćena i potom zamrznuta. Pre davanja aligatoru hranu treba obavezno otopiti. U

kontrolisanim uslovima aligatori se najčešće hrane komadima goveđeg mesa sa kostima (zbog

kalcijuma), celim pilićima, kunićima itd. Sasvim mlade jedinke treba hraniti jednodnevnim miševima,

dok se nešto veći primerci hrane miševima i pacovima.

Vreme parenja američkih aligatora počinje u proleće. U to vreme mužjaci se oglašavaju dubokim

zvukom koji potseća na pseći lavež. i na taj način dozivaju ženke ali i drže na rastojanju druge

mužjake. Nemaju glasnice, a zvuk "proizvode" plućima. U to vreme mužjaci su izuzetno teritorijalni, a

pare se sa više ženki.

Ženke u blizini vode grade gnezda od biljnog materijala gde polažu oko 50 jaja koja se zatim greju

temperaturom koja se razvija truljenjem biljnih materija koje ih okružuju. U zavisnoti od temperature

Američki aligator (Alligator mississippiensis)


14

kojoj su jaja izložena u periodu inkubacije zavisi i pol mladunaca. Ženke čuvaju leglo sve do izleganja

mladunaca. Kad izleganje počne, mladunci se javljaju, pa im majka pomaže da izađu iz gnezda, uzima

ih u usta i nosi do vode. Žućkasto prugasti mladunci se u prvo vreme hrane ostatkom žumanaca, a u

majčinoj blizini ostaju do starosti od oko pet meseci, kada kreću u samostalni život. U tom periodu

majka ih štiti od brojnih grabljivaca.

Kajman naočarac (Caiman crocodilus)

Kajman naočarac (Caiman crocodilus), poznat i pod imenom obični kajman, živi u Centralnoj i Južnoj

Americi, može dostići dužinu do tri metra, ali većina jedinki nije duža od 2,5 metra. Njuška im je

široka a telesne proporcije su mu vrlo slične onima kod pravih krokodila. Boja mu je ravnomerno siva

do maslinasto zelena. Oblik lobanje, veličina kao i boja su vrlo različiti, a vrsta ima i više podvrsta.

Mužjaci su izraženo teritorijalne životinje gde uspostavljaju dominacijsku hijerarhiju.

Mladunci se uglavnom hrane rečnim beskičmenjacima. Sa starošću, ishrana se sve više obogaćuje

kičmenjacima, a neki mogu lako loviti i velike sisare. U sušnim periodima godine kajmani naočarci

prestaju da jedu, izlaze iz vode i zakopavaju se u blato. Pod ovakvim uslovima dolazi i do pojave

kanibalizma. U zatočeništvu se obavezno daje hrana koja je, adekvatno usmrćena i potom zamrznuta,

a najčešće se hrane celim pilićima, svinjskim ili goveđim mesom sa kostima, ribom, kunićima,

pacovima itd.

Kajman naočarac (Caiman crocodilus)


15

Ženke dostižu polnu zrelost sa 4-7 godina starosti, kada su dugačke 1,2 metra. Mužjaci dostižu polnu

zrelost kada narastu do 1,4 metra. Nekoliko ženki može deliti jedno gnezdo koje grade uz rub vode

kao humku od zemlje i trule vegetacije ili na splavu od plutajućeg bilja. Zajedničko gnezdo kao

strategija omogućava lakšu odbranu jaja i mladih. Radi istog cilja, događa se da jedna ženka prihvati

hraniteljsku i odbrambenu ulogu za mladunce nekoliko parova. Socijalna hijerarhija se uspostavlja već

među mladuncima.

Fiksacija i vađenje krvi kod krokodila, gavijala, aligatora i kajm ana

Veličina i vrsta krokodila određuju najbolji i najbezbedniji način za fiksaciju. Neophodno je da

fiksaciju izvodi osoba koja ima veliko iskustvo u rukovanju krokodilima. Prilikom obuzdavanja

neophodno je obratiti pažnju da ne bi došlo do povređivanja ni osoblja koje izvodi fiksaciju a ni same

životinje. Najčešće su kajmani, gavijali i aligatori manje agresivni od krokodila, mada to ne mora biti

uvek slučaj. Za krokodile koji su manji od 1m za obuzdavanje je neophodna jedna ili dve osobe, dok je

za fiksaciju jedinki veličine 1 do 2 m potrebno dve do tri osobe. Za krokodile veće od 2 m neophodno

je obezbediti četiri do pet jakih muških osoba. Kao alat za fiksaciju koriste se razni konopci, mreže,

zamke, štapovi itd. Glava, rep i udovi moraju biti imobilizovani i sve vreme kontrolisani. Preko usta se

stavlja lepljiva traka ili konopac, dok se ekstremiteti vezuju konopcima. Obuzdavanje je veoma

stresno za jedinku stoga mora biti vremenski ograničeno onoliko koliko je potrebno da se izvede

odgovarajuća procedura.

Za fiksaciju krokodila većih od 2 m neophodno je obezbediti četiri do pet jakih muških osoba.


16

Ventralna kokcigealna vena (vena coccigea) je mesto izbora za vađenje krvi kod predstavnika reda

Crocodilia. Može biti pristupačna za uzimanje krvi i sa ventralne i sa lateralne strane repa. Ovaj krvni

sud se nalazi u predelu ventralne središnje linije kokcigealnih pršljenova. Hipotermija i hipovolemija

mogu otežati uzimanje krvi iz ventralne kokcigealne vene zbog nastale periferne vazokonstrikcije.

Kao alat za fiksaciju koriste se razni konopci, mreže, zamke, štapovi itd. Glava, rep i udovi moraju biti imobilizovani i sve vreme kontrolisani. Preko usta se stavlja lepljiva traka ili konopac, dok se ekstremiteti vezuju konopcima.


17

Najvažnije bolesti krokodila

1) West Nile bolest

Ovo oboljenje se javlja kod različitih vrsta krokodila, uključujući i Američkog aligatora (Alligator

mississippiensis) i nilskog krokodila (Crocodylus niloticus). Kao i kod ptica i sisara, i kod krokodila

infekcija se prenosi ujedom komaraca Culex spp., a takođe, postoji mogućnost nastanka infekcije i

nakon ingestije plena koji je zaražen u velikoj količini West Nile virusom. Nakon unošenja virusa, kod

životinje se javlja viremija, a nakon toga virus se izlučuje fecesom. U pitanju je zoonoza, a prenošenje

bolesti na ljude može nastati onda kada dođu u kontakt sa zaklanim krokodilom (u nekim zemljama

jedu krokodile), sa odranom kožom (koža krokodila se koristi za pravljenje torbi, kaiševa,

novčanika…), krvlju ili nekim drugim tkivom obolele jedinke.

Jedinke obolele u zatočeništvu bile su starosti od jednog meseca pa do preko godinu dana. Kod mladih

jedinki, oboljenje najčešće protiče u akutnom toku sa veoma teškim kliničkim simptomima, a

mortalietet je preko 60%. Klinički znaci uključuju plivanje u krug, tremor mišića, tortikolis, slabost,

letargiju i anoreksiju. Nadutost i poteškoće u plivanju se takođe mogu javiti ali znatno ređe.

Ventralna kokcigealna vena je mesto izbora za vađenje krvi kod krokodila


18

Patomorfološki nalaz kod aligatora obolelih od West Nile virusa je nespecifičan i uključuje pojavu

heterofilnog histiocitnog nekrotičnog enteritisa, heterofilni meningoencefalitis, nekrotični i

heterofilni hepatitis, heterofilni i histiocitni splenitis, kao i nekrotični i heterofilni pankreatitis.

Dijagnoza se postavlja na osnovu istorije bolesti, kliničke slike i rezultata dijagnostičkih testova. Ne

postoji terapija za lečenje obolelih jedinki. Preventiva je najvažnija i uključuje kontrolu komaraca,

primenu karantina itd.

2) Poxvirusna infekcija krokodila

Poxvirusi su veliki virusi (220 - 450 nm), ovoidnog oblika, imaju dvostruku DNK, a replikuju se u

citoplazmi inficiranih ćelija. Poseduju omotač, a jezgro im je cilindričnog ili bikonkavnog oblika.

Familija Poxviridae je podeljena na dve subfamilije: Chordopoxvirinae (poxvirusi kičmenjaka) i

Entomopoxvirinae (poxvirusi beskičmenjaka). Postoji više rodova u okviru ove familije. U ćelijama u

kojima se virus replikuje uvek se histološki mogu zapaziti eozinofilne intracitoplazmatske inkluzije.

Na koži krokodila javljaju se multiple papule braon boje. Histološkim pregledom je utvrđeno da se u

epidermalnim ćelijama nalaze velike eozinofilne intracitoplazmatske inkluzije. Eozinofilne

intracitoplazmatske inkluzije utvrđene su u monocitima, jetri i slezini.

Dijagnoza se postavlja primenom elektronske mikroskopije i nalazom virusnih partikula u inkluzijama

koje su morfološki kompatibilne sa partikulama poxvirusa. Specifična terapija ne postoji. Postojeće

lezije su spontano nestale 3 do 4 meseca nakon što su uočene. Treba primeniti potpornu terapiju zbog

nastanka sekundarne bakterijske infekcije.

U makrofagima se zapažaju intracitoplazmatske inkluzije (strelice) Poxvirusna infekcija krokodila


19

3) Nespecifična septikemija krokodila

Krokodili su veoma osetljivi na stres. Pod uslovima intenzivnog i dugotrajnog stresa, intestinalne

bakterije probijaju zid creva ulaze u cirkulaciju i dovode do septikemije. Ako se stresne situacije

ponavljaju ili se javljaju uporedo sa niskim temperaturama (npr. transport u toku zime), imuni sistem

neće biti u stanju da eliminiše bakterije iz krvi, pa se ovakvo stanje može završiti fatalnim ishodom. U

pojedinim slučajevima, bakterije mogu da se lokalizuju u zglobovima prouzrokujući poliartritis.

U početku su obolele životinje depresivne, a kasnije se razvija artritis što dovodi do otežanog kretanja,

hromosti, čak i do potpune nemogućnosti kretanja kao posledica bola koji prouzrokuje nastala

zapaljenska reakcija.

U ranom stadijumu bolesti, adekvatan antibakterijski tretman može dati dobre rezultate. Kao

preventiva oboljenja, treba izbegavati stresne procedure naročito u zimskom periodu.

Gušteri i zmije (ordo Squamata)

Gušteri (subordo Sauria)

Gušteri predstavljaju najmnogobrojniju i najraznovrsniju grupu današnjih gmizavaca. Imaju izduženo

telo sa dva para petoprstih nogu koji se završavaju kandžama. Rožna navlaka kože pokazuje različite

diferencijacije kod raznih grupa i na raznim delovima tela. Postoji pojava autotomije (voljno

odbacivanje repa, u slučaju opasnosti, na primer ako neko uhvati guštera za rep on se otkida u svojoj

osnovi i tako omogućava da životinja pobegne. Rep se zatim regeneriše, mada ne u potpunosti tako da

je vrh repa zatupljen.

Terarijum za guštere treba da bude adekvatnih dimenzija, najčešće 4x3x3 dužine tela jedinke (za

arborealne guštere visina treba da bude 3,5 dužine tela). Za svaku dodatu jedinku prostor treba proširiti

za 15%. Kao supstrat u terarijumu se najčešće koristi treset, kora drveća, krupni šljunak ili

komercijalna podloga. Neke vrste guštera koje se ukopavaju, moraju imati visinu podloge (pesak) 8 do

10 cm. Terarijum mora bar delimično, vizuelno da oponaša prirodno okruženje. Mora se obezbediti

mesto za skrivanje koje je što manje. Arborealni gušteri moraju imati terarijum sa granama od kojih

bar jedna mora biti u vodoravnom položaju ispod reflektorske sijalice ili UV fluorescentne lampe kako

bi životinja mogla da se sunča. Ne preporučuje se terarijum sa drvenom ili zemljanom podlogom zbog


20

razvoja parazita. Temperature u terarijumu treba da je 28 do 35 oC. Grejač se obavezno postavlja u

suprotnom delu terarijuma od onog u kome su mesta za skrivanje i može zauzimati najviše 1/3

površine terarijuma. Voda mora uvek biti prisutna. Arboralne vrste često ne piju vodu iz posuda pa je

potrebno prskati terarijum kako bi pili vodu nakupljenu na granama i sl.

Nilski varan (Varanus niloticus)

Nilski varani su članovi porodice džinovskih guštera (Varanidae) i spadaju među najveće gmizavce

Afrike. Postoje dve varijante nilskih varana u divljini: V. niloticus niloticus (nilski varan) i V. niloticus

ornatus (šaren nilski varan). Nilski varan ima pet pruga na torzu, dok šareni nilski varan ima sedam.

Šareni nilski varan je ograničen na jugozapadne delove Afrike. Kod primeraka iz zarobljeništva,

razvila se albino forma, iako su ovi primerci vrlo retki i skupi. Vrste iz zarobljeništva i divljine žive u

proseku 15 godina. Iako spadaju u guštere velike proporcije (mogu dostići dužinu od preko 2 metra)

naseljavaju oblasti pored slivova reka, rečnih korita, jezera i bara. Pronađeni su bilo gde u Africi gde

ima vode, naseljavaju predeo od delte reke Nila (po kojoj su i dobili ime), preko delova pustinje

Sahare uz reku Nil, pa sve do Rta Dobre nade u Južnoj Africi. U Južnoj Africi poznati su pod nazivom

"leguan", koji je nastao od holandske reči za iguanu. Mogu se naći i na Floridi, naročito na Rtu

Korala, gde se kao bivši kućni ljubimci nesavesnih vlasnika veoma uspešno razmnožavaju.

Nilski varan (Varanus niloticus)


21

Oni imaju mišićavo telo, snažne noge i snažne vilice. Kod mladih životinja zubi su oštri i šiljati, dok

kod odraslih postaju tupi i liče na klin. Oni takođe poseduju oštre kandže koje koriste za veranje,

odbranu ili dranje plena. Kao i drugi varani i nilski imaju račvast jezik, sa jako dobro razvijenim

čulom mirisa. Njihove nozdrve su locirane visoko na njušci, što nam ukazuje na to da su ove životinje

izrazito akvatične, ali su takođe odlični penjači i brzi trkači na zemlji.

Mlade jedinke mogu prihvatiti insekte obogaćene vitaminima i jednodnevne miševe. Kako životinja

raste u ishranu treba uvoditi glodare, kuvana jaja i mekušce. Nilski varani takođe jedu i ribu, žabe,

zmije, ptice, male sisare, velike bube i strvinu. Nije preporučljivo davati im „lokalne“ insekte ili

glodare, koje možete pokupiti u šumi ili dvorištu, zato što ne znate čime su hranjeni, a neki reptili,

posebno žabe, mogu ubiti nilskog varana. U zatočeništvu se nilski varani hrane najčešće humano

usmrćenim glodarima (pacovi i miševi) koji su nakon toga podvrgnuti temperaturama zamrzavanja

zbog sprečavanja razvoja patogene mikroflore. Svakako, pre davanja zamrznutu hranu treba otopiti.

Ova vrsta je veoma izdržljiva u zarobljeništvu ako je dobro odgajana. Kao kućni ljubimac, nilski varan

je veoma zahtevan, pa se ne preporučuje neiskusnima, ali se, uprkos tome veoma često nalazi u

prodavnicama kućnih ljubimaca. Nilski varani nisu za početnike. Obično su agresivni, i teško ih je

ukrotiti. Iako je svaka životinja drugačija, većina ima gadnu narav tokom čitavog života, veoma

snažan ugriz i šibanje repom, stoga mogu naneti ozbiljne povrede neiskusnom teraristi. Ima svega

nekoliko vrsta guštera koji su manje pogodni za držanje u zarobljeništvu od nilskih varana. Buffrenil

(1992) je zaključio da je nilski varan, kada je borba za život u pitanju, mnogo opasniji protivnik od

krokodila slične veličine. Veoma su veliki kad dostignu svoju punu veličinu i imaju posebne zahteve

tokom života. Ako se pravilno uzgaja, nilski varan se može u izvesnoj meri pripitomiti. Međutim,

trebalo bi ih ostaviti iskusnijim hobistima koji im mogu obezbediti odgovarajuću negu i koji mogu

njima pravilno rukovati.

Terarijum za varane može biti različitih dimenzija: 5x3x4, 5x2x4, 4x2x5 ili 5x2x2 dužine tela. Mali

varani mogu biti smešteni u mali terarijum, iako bi odraslima bio potreban veći kavez koji obezbeđuje

vodeni deo dovoljno veliki da životinja može da pliva, i dovoljno dubok da može da zaroni, jer je

nilski varan semi-akvatična životinja. Oni imaju običaj da defeciraju u vodu, tako da vodu treba

menjati svaki put kada je prljava ili bar jednom dnevno.Male životinje mogu imati podlogu od jasike,

vermikulita, peska za guštere, ili akvarijumskog šljunka u kombinaciji sa vodom. Najvažnije je da se

podloga, bez obzira na tip, jednostavno menja, i da fekalije mogu lako da se uklone. Unutrašnjost

kaveza mora da bude što sličnija prirodnom okruženju i trebalo bi da ima po koji kamen, nekoliko

cepanica, plastične biljke i improvizovano sklonište.

Dnevna temperatura u kavezu bi trebalo da bude između 27-32 °C, a noćna između 26-27°C, dok bi

temperatura na mestu predviđenom za sunčanje trebalo da bude oko 45 °C, bar 12 sati dnevno. Zbog


22

bolje kontrole temperature, preporučuje se da u kavezu bude i termometar. Vlažnost vazduha bi

trebalo da bude između 40 i 60%.

Belogrli varan (Varanus albigularis)

Belogrli varan je drugi najduži varan u Africi (naseljava južne delove kontinenta) posle Nilskog

varana, a definitivno je najteži gušter na kontinentu. Žive oko 15 godina, а rastu do 2 metra. Za

razliku od nilskog varana, manje je agresivan, pa je samim tim i lakši za uzgajanje i manipulaciju.

Sezona parenja je od maja do avgusta. Ženka polaže u u proseku oko 30 jaja, a inkubacija jaja traje od

150 – 180 dana (na temperaturi od 28 do 31oC i pri vlažnosti vazduha između 70-95%). Postoje 4

podvrste Varanus albigularis i to: Belogrli varan – Varanus albigularis albigularis, Angolski belogrli

varan – Varanus albigularis angolensis, Tanzanijski belogrli varan – Varanus albigularis microstictus

i Crnogrli varan – Varanus albigularis ionidesi.

Terarijum, ambijentalni uslovi i način ishrane su isti kao kod nilskog varana.

Belogrli varan (Varanus albigularis)


23

Zelena iguana (Iguana iguana)

Iguana, gušter koji spada u familiju Iguanidae, nastanjuje tropske oblasti Kariba, Centralne i Južne

Amerike. Postoje dve vrste iguana — Zelena iguana (Iguana iguana) i Mala iguana (Iguana

delicatissima). Zelena iguana je rasprostranjenija i može se naći na prostoru od južnog Brazila pa sve

do Meksika i Floride i u delu doline Rio Grande. Zelena iguana se često drži i kao kućni ljubimac.

Iguane mogu dostići dužinu od 1,5 metra, težinu od 10 kg, a žive od 20-35 godina. Zelene iguane

imaju red šiljaka na leđima, koji služe kao sredstvo za odvraćanje grabljivica. Repom mogu da zadaju

jake udarce, a u slučaju da ih velika grabljivica uhvati za rep, jedan njegov deo može da se odlomi bez

većih posledica kako bi iguana pobegla. Rep se relativno brzo regeneriše. Iguane imaju veoma dobro

razvijen podvaljak koji im pomaže u održavanju telesne temperature.

Iguane su prvenstveno biljojedi. Hrane se povrćem, voćem, cvećem i ponekad insektima. Pravilna

ishrana je od najvećeg značaja za opšte zdravstveno stanje, kondiciju i životni vek iguane. Zato se

treba pobrinuti da ona bude što kvalitetnija i raznovrsnija. Pravilan odnos voća i povrća u globalnoj

ishrani iguane trebalo bi da iznosi 1:6 u korist povrća. Od povrća se daje: blitva, zelje, zelena salata,

kelj, brokoli, mladi crni i beli luk, praziluk, krastavci i cvekla, grašak, mlada boranija, kupus (malo),

karfiol… Povrće i voće daje se u svežem stanju, jedino se žitarice, kukuruz i pšenica prethodno

Zelena iguana (Iguana iguana)


24

kuvaju. Izuzetno dobru hranu predstavljaju listovi i cvetovi maslačka i deteline i ako neka vrsta bilja

preovladava u ishrani, onda bi to trebalo da budu upravo maslačak i detelina. Sva hrana pre nego sto je

ponuđena, trebalo bi dobro da se opere i isecka, jer iguane svoju hranu gutaju, ne mogu da je pregrizu.

Ishrana mlađih iguana, do 2-3 godine starosti, obuhvata i hranu životinjskog porekla, ali ne više od

10% od celokupne ishrane. Najbolje je davati insekte (brašnaste crve ili cvrčke), a kao zamena se

može ponuditi sirova riba ili pileće belo meso. Odrasle iguane se hrane samo hranom biljnog porekla.

Raznovrsnost u ishrani, kakvu iguana ima u prirodi, ma koliko se mi trudili, ne možemo obezbediti u

terarijumskim uslovima, pa se hrana redovno meša sa vitaminsko-mineralnim preparatima.

Kao i za varane, terarijum za iguane može biti različitih dimenzija: 4x3x5 ili 5x3x4 dužine tela. Iguane

su veliki gušteri, te im treba obezbediti životni prostor srazmeran njihovoj veličini. Supstrat u

terarijumu treba da bude delimično navlažen, pa je potrebno često prskanje. Mogu se držati u paru, ili

više iguana zajedno, što zahteva i više prostora. Mužjaci su teritorijalni i ratoborni, često mogu naneti

teške povrede jedan drugom. Najbolje je čuvati jednog mužjaka sa ženkom (ili ženkama) ili više ženki

zajedno. Terarijum je najbolje zagrejati reflektor lampama, jer u prirodi iguana lezi na granama drveća

i sunča se, svetlost i toplota dolaze odozgo. Za veće terarijume potrebne su dve ili više reflektor lampi.

Odgovara im temperatura od 28o C do 34o C. Noću se lampe gase i temperatura može da padne najniže

do 20o C. Pored reflektor lampi koriste se i UV neonske lampe. UV lampe su neophodne za pravilno

formiranje kostiju kod iguane. Ukoliko UV osvetljenje izostane ili zbog nepravilne ishrane iguana ne

unosi dovoljno minerala (kalcijuma), kao obavezna posledica javlja se metabolička bolest kostiju, koja

može biti fatalna. Na terarjumu je obavezan otvor za ventilaciju pokriven mrežom. Već je rečeno da

iguane u prirodi žive na drveću, zato je i terarijum potrebno opremiti granama na kojima će ona

najčešće boraviti. Debljina grana koje se nalaze u terarijumu treba da je najmanje ista kao i debljina

same iguane, da bi se ona na njima dobro osećala. Terarijum se ukrašava veštačkim biljem, jer bi

prirodno iguana brzo pojela. Sem toga, postoje mnoge vrste kućnog cveća koje su otrovne, pa o tome

treba voditi računa. Potrebna je i posuda za vodu. Iguane vole vodu i često će ući u posudu da bi se

okupale. Posuda treba da bude dovoljne veličine da u nju može da stane cela iguana. Mnoge iguane

nuždu vrše isključivo u posudu sa vodom, što prilično olakšava posao oko čišćenja terarijuma.

Polne razlike kod iguana su primetne tek u zrelom dobu, tako što mužjak dobija izrazitije razvijeni

podvaljak ( ispod vrata) i kreste na vratu i kičmi. Taj period polnog sazrevanja kod mužjaka traje do 5

godina, dok kod ženke traje između 3-5 godina. U vreme parenja mužjak za razliku od ženke menja

svoju zelenu boju po telu u kombinaciji sa zlatno-narandžastim prugama. Mužjaci su tada veoma

agresivni prema drugim mužjacima i vrlo često dolazi do sukoba. Mužjak svoju teritoriju obeležava

izlučivanjem feromona po granama, lišću i kamenju i na taj način pored toga što želi da primami

ženku, on želi i da opomene ostale mužjake da je to njegova teritorija.


25

Parenje se izvodi sa prethodnim ritualnim udvaranjem mužjaka i sa veoma žestokim činom oplodnje,

tako što mužjak zubima drži ženku za rameni deo prednjih nogu sve do završetka ljubavnog čina gde

vrlo često dolazi do ozleda ženki na tim mestima.

Ženka kada je oplođena ima jednu interesantnu sposobnost, a to je da može da čuva spermu i više

meseci, pa čak i više od godinu dana. Ženka polaganje jaja može kontrolisati i uvek će ih položiti kada

bude osetila da su najidelniji uslovi za to. Idealna temperatura je u rasponu od 26°C do 32°C a

vlažnost vazduha je 60 – 80 %. Jaja polaže u tresetnoj zemlji na dubini od preko 50 cm i to u proseku

oko 30 jaja (mada iguana u nekim slučajevima snese i do 80 jaja). Inkubacija jaja traje od 90 – 120

dana (u veštačkim uslovima je kraće od 70 -90 dana). Nakon inkubacije, male iguane izlaze iz jaja i

dužine su oko 20 cm i tezine 15 gr.

Kod ženki se treba svakako posvetiti pažnja zbog moguće retencije jaja. Uzrok ovakvog stanja, koje

lako može postati smrtno opasno, je loša ishrana, loša fizička kondicija, manjak vitamina i minerala,

neadekvatni uslovi držanja ili neprikladan prostor za polaganje jaja ili manjak istog. Glavni simptomi

retencije jaja su depresija, anoreksija, tamnije pigmentisana koža, letargičnost, odbijanje hrane kao i

prošireni abdomen. Terapija podrazumeva hiruršku intervenciju, tj. vađenje zaostalih jaja.

U toku parenja iguana, mužjak drži ženku zubima za rameni deo pri čemu često dolazi do povreda na tim mestima


26

Australijski isto čni plavojezični skink (Tiliqua scincoides scincoides)

Australijski (istočni) plavojezični skink je jedan od najvećih predstavnika familije Scincidae, naseljava

najčešće pašnjake i šumovite predele. Ovo su kopneni skinkovi. Mogu se naći u velikom broju u

južnim i istočnim delovima Australije. Ova vrsta spade u krupnije predstavnike porodice skinkova,

jake konstitucije. Veličina odrasle jedinke može dostići 43 cm, mada je najveći broj primeraka dužine

od oko 25 cm. Zabeležen je životni vek od preko 20 godina u zarobljeništvu.

Australijski skink ima kratke noge, dugo telo, sivkaste, rozikaste ili maslinasto braon osnovne boje i

poprečnih širokih traka tamno maslinaste, braon, boje uglja ili crvenkasto-braon boje. Određene

jedinke imaju rozikaste mrlje sa strane. Segmenti nisu istaknuti. Glava ima proširenje pozadi. Imaju

upadljivu postokularnu prugu iza svakog oka, a crne mrlje mogu biti prisutne na svakoj strani vrata.

Ovi gušteri imaju veoma specifičan način kretanja. Kada pokušavaju da se brzo pomere, plavojezični

skinkovi će presaviti noge nasuprot telu i pomeriti se talasastim zmijolikim pokretom. Kada nije u

žurbi, australijski skink polako hoda pomoću svojih kratkih nogu, a stomak im mili po površini zemlje.

Istočni plavojezični skinkovi mogu da sikću, da isplaze svoj kobalt plavi jezik, i čak da ujedu ukoliko

su uplašeni, mada se većina primeraka vrlo brzo smiri.

Ukoliko im se obezbedi optimalna temperatura i vlažnost vazduha u terarijumu, ovi skinkovi će biti

veoma jednostavni za održavanje. Temperatura površine za sunčanje bi trebalo da bude od 32,2 do

Australijski istočni plavojezični skink (Tiliqua scincoides scincoides)


27

37,8 °C. Deo za sunčanje, je poželjno da bude osvetljen sijalicom punog spektra, mada terarijum mora

biti dovoljno velik da bi obezbedio gušteru različite temperature, kako bi izabrao koja mu najviše

odgovara. Vreli delovi terarijuma su posebno bitni za gravidne ženke. Temperatura od oko 37,8°C će

omogućiti gušterima da brzo podignu svoju telesnu temperaturu do optimalne koju može da

termoreguliše tokom dana.

Ovi skinkovi će se pravilno razvijati u terarijumu srednje veličine. Preporučuje se da podna površina

terarijuma ne bude manja od 46 x 94 cm za jednog ili dva odrasla plavojezična skinka, i ne manja od

46 x 122 cm za tri guštera. Kao supstrat se najčešće koristi pesak, mada se može koristiti i treset,

šljunak i komercijalni supstrat. Svakako da bi trebalo obezbediti vizuelne barijere i kutije za skrivanje.

Odrasli mužjaci plavojezičnih skinkova su međusobno veoma agresivni, i ne mogu se držati zajedno.

Gravidne ženke su takođe agresivne, i ukoliko se drže u istom kavezu sa drugim skinkovima, moraju

se posmatrati pažljivo. Potrebno im je obezbediti prostor u kome neće biti gužve, jedan mužjak sa

jednom, dve ili tri ženke je načešće kompatibilna kombinacija.

Ishrana plavojezičnog skinka treba da sadrži kako meso, tako i biljnu hranu. Izgleda da su mladunci

skinkova manje zainteresovani za biljnu ishranu, nego odrasli. Cvrčci, skakavci i veliki brašnasti crvi

će skinkovima obezbediti životinjske proteine u dovoljnoj količini. Gušteri će takođe jesti i iseckane

jabuke, breskve, banane, mango, papaju, kao i drugo voće. Takođe, obrok treba da sadrži i iseckano

povrće (blitvu, maslačak, repu), cvet maslačka i hibiskusa, tikvu, jabuke kao i bobičasto voće.

Potrebno je izbegavati spanać, s obzirom da ima dosta oksalata koji vezuju kalcijum i tako

onemogućavaju njegovu resorpciju. Brzorastući plavojezični skinkovi su vrlo podložni poremećaju u

metabolisanju kalcijuma. Neophodno im je obezbediti suplemente kalcijuma, i to tako da odnos

kalcijuma i fosfora bude 2:1 u korist kalcijuma, i da su obezbeđene veće količine vitamina D3 koji

pospešuje metabolisanje kalcijuma. Ovo je posebno važno za brzorastuće bebe skinkove, kao i za

ženke u ovulaciji.

Određen stepen cikličnosti je često neophodan da bi se plavojezični skinkovi uspešno razmnožavali.

Potrebno ja da im se obezbede periodi prirodne svetlosti tokom godine. Ovo se može uraditi

manualno, tako što će se paliti i gasiti svetlo, ili je potrebno obezbediti osvetljenje u terarijumu koje je

kontrolisano pomoću foto ćelija. U periodu zimskih meseci (od kasnog novembra do sredine februara)

bi trebalo smanjiti temperaturu u terarijumu. Temperaturu dela za sunčanje treba smanjiti na oko

29,5°C. Ovo se može učiniti i smanjenjem veličine sijalice ili većom distancom između sijalice i

peska. Takođe, treba imati na umu da apetit može opasti u periodu hlađenja. Krajem februara, treba

ponovo povećati temperaturu u terarijumu. Ovo možete uraditi u roku od nedelju dana, ili odjednom.

Apetit skinkova će se ponovo povećati, pa ih treba pojačano hraniti u ovom periodu i obezbediti im

suplemente kalcijuma. Odrasle ženke plavojezičnog skinka mogu da izlegu i do 25 mladunaca.


28

Razmnožavaju se jednom godišnje, dugi niz godina. Novorođenčad će zahtevati toplotu, učestalo

hranjenje, i dnevne suplemente kalcijuma. Gladni mladunci mogu ujedati jedni druge, ali istočni

plavojezični skinkovi su manje podložni ovoj pojavi, za razliku od nekih agresivnijih vrsta

plavojezičnih guštera.

Fiksacija guštera

Većinu vrsta guštera može manuelno fiksirati jedna osoba. Međutim, za obuzdavanje velikih guštera,

poput varana i iguana, neophodno je više osoba. Kako veliki gušteri mogu ozbiljno da ujedu, potrebno

je glavu fiksirati stavljanjem palca i kažiprsta oko baze mandibule. Potom se slobodnom rukom

fiksiraju obe zadnje noge i rep (kojim iguane, a posebno varani mogu naneti ozbiljne povrede). Pošto

neke vrste guštera imaju sposobnost da odbace deo repa (autotomija) i na taj način pobegnu od

predatora (npr., zelena iguana) ne smeju se snažno hvatati za rep. Neke jedinke nisu naviknute na

manipulaciju pa ih fiksiramo tako što ih postavimo na ventralnu stranu tela i jednom rukom pritiskamo

rep dok drugom rukom pritiskamo glavu, naravno pazeći da ne dođe do ugriza. Takođe, prilikom

fiksacije možemo prekriti oči guštera vatom, gazom ili zavojem i na taj način izazvati stimulaciju

vagusa što će dovesti do smirujućeg efekta, što nam omogućava da izvršimo fizički ili radiološki

pregled.

Fiksacija velikih i agresivnih vrsta guštera


29

Vađenje krvi kod guštera

Postoje tri glavna mesta koja se koriste za uzimanje krvi kod guštera. Izbor mesta zavisi od iskustva,

veličine životinje, vrste, kao i od zdravlja jedinke.

Ventralna kokcigealna vena (vena coccigea) može biti pristupačna za uzimanje krvi i sa ventralne i sa

lateralne strane repa. Ovaj krvni sud se nalazi u predelu ventralne središnje linije kokcigealnih

pršljenova. Hipotermija i hipovolemija mogu otežati uzimanje krvi iz ventralne kokcigealne vene zbog

nastajanja periferne vazokonstrikcije.

Jugularna vena (vena jugularis) se nalazi na lateralnoj površini vrata između kaudalnog dela

mandibule i ramena guštera. Kod vrsta guštera sa spoljašnjim ušnim otvorom, sam otvor ili bubna

opna mogu poslužiti kao kranijalni orijentir za lociranje vene jugularis.

Životinja je adekvatno fiksirana hvatanjem

jednom rukom za zadnje noge i rep, dok se

drugom rukom pridržava grudni koš. U pojedinim slučajevima potrebna je

dodatna fiksacija prednjih nogu i glave.

Uzimanje krvi iz kokcigealne vene (vena coccigea) guštera


30

Treće mesto koje se koristi za uzimanje krvi kod guštera je ventralna abdominalna (celomska) vena

koja se nalazi u predelu središnje linije ventralnog dela tela. Ovaj krvni sud ima bifurkaciju u predelu

pupka (umbilicus), tako da se venepunkcija mora izvesti kranijalno od pupka.

Kardiocenteza nije preporučljiva kao metoda za uzimanje krvi kod guštera.

Veterinar mora znati koliko krvi se maksimalno može uzeti od reptila kako ne bi došlo do ugrožavanja

života same jedinke. Maksimalna količina krvi koja se može uzeti od reptila je 0,5% od ukupne telesne

mase životinje (0,5 ml krvi na 100 g telesne mase). Kod većih zdravih primeraka reptila se može uzeti

nešto veća količina krvi (1 ml krvi na 100 g telesne mase). Ako se maksimalna moguća količina krvi

uzima odjednom, onda do sledećeg uzimanja krvi mora proći bar 5 do 10 dana.

Najvažnije bolesti guštera

1) Bakterijski dermatitis guštera izazvan sa Dermatophilus congolensis

Dermatophilus congolensis se smatra patogenom koji prvenstveno parazitira na koži, a prenosi se

ujedom krpelja, preko povreda na koži ili pritiskom na kožu koji omogućavaju prodor

mikroorganizama u makroorganizam. U pitanju je zoonotska bakterija koja kod ljudi izaziva

pustularni dermatitis ili keratitis. Kod slučajeva opisanih u literaturi, oboljenje se najčešće javlja u pet

šopovima, kod životinja uhvaćenih u divljini ili kod onih životinja koje su bile u kontaktu sa divljim

životinjama. Njihovo uginuće nije bilo posledica direktnog delovanja bakterije Dermatophilus

congolensis, već malnutricije ili bakterijske septikemije.

Uzimanje krvi iz jugularne vene (Vena jugularis) guštera


31

Kod guštera se javljaju tvrdi supkutani otoci na ekstremitetima i trbušnom zidu koji su imali

nekrotičan centar. Takođe se može zapaziti pojava kutanih zlatno-braon nodula na glavi, telu i

ekstremitetima kod australijskog bradatog zmaja. Kod senegalskog kameleona (Chameleo

senegalensis) i zelene iguane (Iguana iguana) promene su u vidu multifokalnih braon enkrustacija

raštrkanih po celom telu.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, citološkog nalaza, kulturelnog pregleda i testa

senzitivnosti. Tretman dermatofiloze podrazumeva uklanjanje enkrustacija i sistemsku aplikaciju

penicilina ili amikacina.

2) Mikoti čni dermatitis

Koža je najčešće mesto na kome nastaju gljivične infekcije kod guštera. Predisponirajući faktori za

nastanak gljivične infekcije su neadekvatni uslovi držanja, prenaseljenost u terarijumu, malnutricija,

produžena antibiotska terapija, konkurentne bolesti i imunodeficijencija. Vrlo često je prisutna

mešana bakterijska i gljivična infekcija.

Promene na koži najčešće izazivaju sledeće vrste gljivica: Aspergillus, Penicillium, Paecilomyces,

Chrysosporium spp, Cryptococcus spp, Mucor circinelloides, Candida guillermondii, Fusarium

oxysporum, Trichophyton spp i Trichosporon beigelii .

U kliničkoj slici se na početku bolesti javljaju diskoloracije na pogođenim regijama i komplikacije

prilikom presvlačenja. Kao posledica gljivične infekcije najčešće se javlja hiperkeratoza

(hyperkeratosis). Gljivice mogu dovesti do veoma raznovrsnih kliničkih simptoma: može doći i do

sistemskog širenja uzročnika što najčešće dovodi do fatalnog ishoda, zatim može doći do pojave

supkutanih čvorića duž kičmenog stuba i supkutanih hematoma.

Multifokalne braon hiperkeratotične promene na koži

Ulcerativne nekrotične epidermalne lezije na koži


32

Do dijagnoze se dolazi izolacijom i identifikacijom gljivica. Terapija treba da se sprovodi najmanje 4

nedelje. Topikalni antimikotični preparati (mikonazol, ketokonazol ili nistatin) mogu da se koriste za

superficijalne infekcije, dok se u drugim slučajevima koriste sistemski antimikotici. Antimikrobna

terapija treba da bude praćena adekvatnom ishranom i ambijentalnim uslovima, kao i potpornom

terapijom ukoliko je potrebno. Ukoliko je došlo do stvaranja gljivičnih granuloma treba izvršiti

njihovu hiruršku eksciziju.

3) Virusni papilom (Herpesvirus)

Papilomi izazvani herpesvirusima se najčešće viđaju kod zelembaća (Lacerta viridis), mada se mogu

javiti i kod Varus prasinusa i kod zelene iguane (Iguana iguana). Papilomi su veličine od 2 do 20 mm,

a na telu obolelih jedinki ih je bilo između 2 i 25. Papilomi predstavljaju sivo-crne, sferično uzdignute

dermalne mase. Lezije se kod ženki nalaze na bazi repa, dok se kod mužjaka nalaze na glavi. Pojedini

autori povezuju izbijanje papiloma sa reproduktivnim ponašanjem guštera, pri čemu mužjak nanosi

povrede ženki ugrizima oko baze repa ili do povreda dolazi usled borbi mužjaka u sezoni parenja pri

čemu nastaju povrede oko vrata i glave. Histopatološki pregled papiloma ukazuju na postojanje

hiperkeratoze i hiperplazije epidermalnih ćelija. Jedra epidermalnih ćelija su hipertrofisana,

hromatinski materijal se nalazi na margini jedra, a u samom jedru su prisutne i eozinofilne inkluzije.

Infekcija oka izazvana gljivicom Aspergillus niger

Mikotične promene na ventralnoj strani glave i vrata usled infekcije gljivicom Trichosporon mucoides


33

Specifična terapija ne postoji. Lezije treba hirurški ukloniti, a naravno treba tretirati i eventualno

nastalu sekundarnu bakterijsku infekciju.

4) Parazitske infekcije kože guštera

Najvažniji ektoparaziti guštera su helminti, grinje i krpelji, koji su čak i kod divljih guštera

identifikovani kao problem.

Helminti , kao i kod zmija mogu izazvati promene na spoljašnjim delovima tela. Nematoda,

mikrofilarija (Foleyella furcata) pronađena je u supkutanom tkivu kod senegalskog kameleona

(Chamaeleo senegalensis). Tretman je podrazumevao aplikaciju jedne doze ivermektina (0,2 mg/kg

s.c.) koja je bila neuspešna i dovela je do vidljive toksičnosti.

Grinje od značaja pronađene kod guštera su: Trombiculidae, Macronyssidae (Ophionyssus acertinus)

i Pterygosomatidae.

Kutana papilomatoza. Na telu guštera se zapažaju multipli

pigmentisani papilomi

Filarioza guštera . Foleyella furcata se zapaža u supkutanom tkivu duž rebara


34

Grinje iz familije Trombiculidae obično napadaju guštere i zanimljivo je da ne sisaju krv, već se hrane

limfom i raspalim tkivom domaćina. Takođe, ovi paraziti luče supstancu koja razlaže epidermalne

ćelije. Trombiculidae napadaju svoje domaćine samo u larvenom stadijumu, dok su odrasli oblici

slobodno-živeći. Ove grinje se mogu naći na bilo kom mestu na telu guštera, ali ih najčešće možemo

zapaziti oko očiju i usta.

Grinje iz familije Macronyssidae, a posebno Ophionyssus acertinus identifikovane su kod guštera. U

pitanju je parazit crvene boje koga najčešće možemo naći u naborima kože oko glave i repa. Grinja

zmija Ophionyssus natricis se mnogo češće javljaju od Geckobiella texana.

Grinje iz familije Pterygosomatidae napadaju guštere najčešće u malom broju izazivajući neznatan

gubitak krvi. Izuzev nekoliko izuzetaka, ove grinje ne mogu dugo preživeti u zatočeništvu, jer

zahtevaju specifičnog domaćina. Najčešće parazitiraju u aksilarnoj i ingvinalnoj regiji.

Grinje mogu biti veoma značajne štetočine kod odgajivača reptila izazivajući dermatitis, gubitak krvi

(anemia), a eventualno može doći i do širenja infektivnih bolesti.

Dijagnoza se postavlja nalazom grinja na telu reptila. U terapiji je veoma važno da se grinje, osim sa

tela samog guštera, uklone i iz njegove životne sredine. Terapija podrazumeva aplikaciju ponovljenih

doza ivermektina (0,2 mg/kg p.o., s.c. ili i.m.) svakih 14 dana najmanje 6 nedelja. Za dezinfekciju

terarijuma može da se koristi ivermektin sprej (5 mg ivermektina, 1 ml propilen glikola i 500 ml

vode). Piretrini, permetrini i piretroidi se takođe mogu koristiti za uništavanje parazita u životnom

okruženju guštera. Supstrat u terarijumu mora biti zamenjen, a posuda za vodu i pomoćni predmeti u

terarijumu moraju da se dezinfikuju.

Grinje iz familije Trombiculidae se često zapažaju na timpaničnoj membrani kod guštera


35

Krpelji, članovi familije Ixodidae koji parazitiraju kod guštera uključuju sledeće rodove Amblyomma,

Aponomma, Hyalomma, Ixodes i Haemaphysalis, a od krpelja iz familije Argasidae najčešće nalazimo

Ornithodoros foleyi. Infestacija krpeljima može proći asimptomatski. Međutim, krpelji mogu biti

veoma važni vektori u prenošenju različitih infektivnih bolesti i kada su prisutni u velikom broju mogu

izazvati anemiju. Krpelj (Neotrombicula californica) se najčešće nalazi u kožnim naborima oko glave,

izazivajući inflamatorni odgovor na mestu na kome se prikačio. Krpelji (Ixodes pacificus) su

pronađeni u predelu brade gde izazivaju inflamatornu reakciju oko mesta gde su se prikačili. Stepen

infestacije zavisi od sezone.Dijagnoza i terapija su isti kao kod infestacije grinjama.

5) Dysecdysis (Suva gangrena)

Dysecdysis predstavlja poremećaj presvlačenja i najčešće je multifaktorijalne etiologije. Najčešće

nastaje kao rezultat neadekvatnog ili nepravilnog držanja reptila. Faktori koji utiču na proces

presvlačenja su temperatura i vlažnost u životnoj sredini, ishrana, parazitske infekcije, ožiljci od starih

A) Infestacija grinjama B) Hirstiella trombidiiformis

Infestacija guštera krpeljima


36

povreda, hirurške intervencije ili opekotine, sistemske bolesti, osnovna bolest koja dovodi do

dehidracije ili ugrozi kretanje kao što su spojeni pršljenovi.

Pustinjski gušteri, kao što je leopard gekon, (Eublepharis macularius) zahtevaju nisku ambijentalnu

vlažnost, ali im je potreban pristup vlažnom području da bi se normalno obavljao proces presvlačenja

(ecdysis). U divljini, ovi gušteri će iskopati jazbinu u pesku, dok im se u zatočeništvu mora obezbediti

tzv. vlažna komora. Plastični kontejner, sa otvorom kroz koji životinja može da uđe, mora da sadrži

papirne ubruse, mahovinu ili vermikulit (mineral, hidrozni silikat).

Suva gangrena na repu i prstima javlja se kod guštera kao posledica avaskularne nekroze usled

poremećenog presvlačenja (dysecdysis), ali može nastati i spontano. Intravaskularni helminti, trauma

repa ili bakterijska trombo-embolija mogu prekinuti protok krvi manjih distalnih krvnih sudova. Svi

ovi činioci mogu dovesti do otpadanja dela repa guštera. Progresivno napredovanje suve gangrene

primećeno je kod iguana i bradatih zmajeva. Frye opisuje trovanje ergotom, gljivicom koja raste na

zrnima žitarica, što dovodi do vazokonstrikcije izazivajući suvu gangrenu kod herbivornih reptila.

Ako se ne primeni odgovarajući tretman usled pojave dysecdysis, zaostali delovi kože će okružiti prste

ili rep, što izaziva konstrikciju i može dovesti do suve gangrene, a takvo stanje može zahtevati

amputaciju. Kada se lezije jave na repu, linija razgraničenja (demarkaciona zona) između vitalnog i

nekrotičnog tkiva napreduje od vrha repa prema kranijalno.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike. Tretman je isti kao kod zmija i podrazumeva kupanje

guštera ili otklanjanje zaostalih delova kože manuelno. Tretman treba ponavljati sve dok se kompletna

Suva gangrena kod zelene iguane (Iguana iguana)

Dysecdysis. Poremećaj presvlačenja kod guštera


37

zaostala koža ne ukloni. U slučajevima progresivne suve gangrene neophodno je izvršiti amputaciju

repa. Prognoza nakon hirurške intervencije je dobra. Potrebno je uporedo vršiti uzorkovanje krvi za

analizu kako bi se odredili drugi uzroci nastanka suve gangrene ili eventualno prisustvo septikemije.

Gušterima koji imaju sposobnost regeneracije repa se ne sme zašivati preostali patrljak repa nakon

amputacije kako bi isti mogao ponovo da izraste.

6) Nutritivne bolesti kože guštera

Od nutritivnih oboljenja kod guštera se najčešće javlja hipovitaminoza A i hipovitaminoza E.

Nedostatak vitamina A je nutritivni poremećaj koji se često sreće kod mladih jedinki. Najčešće se

javlja kod Lacertida. Usled nedostatka vitamina A dolazi do hiperplazije epitela i skvamozne

metaplazije epitelizovanog i glandularnog tkiva. Promene se mogu videti na koži, očima i mukoznim

membranama, kao i na sluzokoži respiratornog, gastrointestinalnog i genitourinarnog trakta. Česte su

komplikacije u vidu sekundarne bakterijske infekcije.

Bolest se najčešće javlja kod kameleona, pošto su oni insektivori i ako insekti nisu dobro svareni

organizam neće dobiti dovoljnu količinu vitamina A. U kliničkoj slici kod kameleona mogu biti

atakovane i otečene temporalne žlezde na lateralnim komisurama usta. Kameleon ima zatvoreno jedno

ili oba oka, javljaju se promene u ustima u vidu stomatitisa, konjunktivitis, blefaritis, otok kapaka,

anasarka, lihenifikacija kože, jedinke mogu postati anoreksične ili imaju smanjen apetit, a javlja se i

usporen rast. Voštani sekret koji luče temporalne žlezde može postati neprijatnog mirisa i zelene boje

ako dođe do infekcije ili formiranja apscesa.

Dijagnoza se postavlja na osnovu istorije bolesti (naročito u pogledu neadekvatne ishrane),

određivanja koncentracije vitamina A u krvi i kliničkih simptoma. Tretman uključuje čišćenje predela

oko žlezda rastvorom hlorheksidina. Može se javiti i krvarenje koje je najbolje sprečiti pritiskom vate

Inficirane fermoralne pore iguane kao posledica nedostatka vitamina A


38

na područje koje krvari. Rentgenska dijagnostika treba da se primeni ako se formirao apsces žlezde

kako bi se isključila eventualna zahvaćenost kostiju. Kulturelno ispitivanje i test senzitivnosti mogu

biti veoma korisni, a pre dobijanja rezultata treba započeti terapiju enrofloksacinom. Kako uzrok

nedostatka vitamina A može biti multifaktorijalan, treba proceniti uslove držanja i ishranu i oralno

aplikovati suplemente vitamina A, a parenteralnu aplikaciju treba izbegavati zbog opasnosti od

hipervitaminoze A. Klinički simptomi oboljenja se brzo povlače nakon sprovođenja odgovarajuće

ishrane i aplikacijom vitamina A. Utvrđeno je da je aplikacija (i.m, s.c., p.o.) 1000 do 2000 IJ vitamina

A bezbedna za tretiranje guštera. Ovu dozu je potrebno aplikovati jednom u 7 do 14 dana (ukupno 3

tretmana). Konjunktivitis treba tretirati topikalnim antibioticima, a hroničnu infekciju respiratornog

trakta odgovarajućim sistemskim antibiotikom.

Hipovitaminoza E se najčešće javlja kod gojaznih varana (Varanus sp.), a predisponirajući faktor za

njeno nastajanje je ishrana hranom sa velikom količinom masti. Kod guštera se ispod kože nalaze

depoziti masnog tkiva žute ili bele boje. Nekroza masnog tkiva izaziva ljuštenje kože koje za

posledicu ima pojavu bakterijske infekcije. Dijagnoza se postavlja na osnovu istorije bolesti i kliničke

slike. Ako se bolest dijagnostikuje u ranoj fazi, promena u načinu ishrane i davanje suplemenata sa

vitaminom E i selenom može dovesti do poboljšanja kondicije i ozdravljenja.

Ključna stvar za prevenciju nutricionih oboljenja kod guštera u zarobljeništvu je dobro izbalansirana

ishrana uz adekvatne ambijentalne uslove.

7) Giht

Giht je metaboličko oboljenje, koje nastaje kao posledica trajno visokog nivoa mokraćne kiseline u

krvi (hiperurikemija) i taloženja kristala mononatrijum-urata u zglobovima i drugim delovima

organizma. Može se javiti u viscelarnoj, artikularnoj i periartikularnoj formi. Predisponirajući

faktori za nastanak gihta su dehidracija, hronične bolesti, renalne bolesti, kao i prekomerno unošenje

proteina hranom. Obolele životinje su slabe, letargične, dehidrirane i u lošoj kondiciji. Mokraćna

kiselina može biti prisutna u krvi kao slobodna mokraćna kiselina ili u vidu uratnih soli. Privremeno

povećanje količine mokraćne kiseline u krvi pripisuje se dehidraciji i ne vodi nastanku gihta. Upravo

zbog toga, nivo mokraćne kiseline u krvi nije uvek relevantan parameter. Prisustvo hiperurikemije i

smanjena sposobnost eliminacije mokraćne kiseline preko bubrega dovodi do stvaranja nerastvorljivih

kristala mokraćne kiseline koji se talože u različitim tkivima.

Artikularni i periartikularni giht je veoma bolan kada se javi kod guštera. Supkutani noduli se mogu

javiti u blizini zglobova, a radiološki je moguće identifikovati i lizu kostiju u blizini zahvaćenog


39

zgloba kao i prisustvo kristala. U pojedinim slučajevima se beli noduli mogu zapaziti i na mukozi u

usnoj duplji.

Dijagnoza se postavlja na osnovu istorije bolesti, kliničkog pregleda, rentgenskog pregleda i analize

krvi radi utvrđivanja povećane koncentracije mokraćne kiseline. U lečenju se primenjuje terapija

tečnostima, a takođe treba ispraviti i nedostatke vezane za ishranu guštera. Alopurinol i probenecid se

mogu koristiti kako bi se povećalo izlučivanje mokraće. Kod jedinki sa jakim bolovima koriste se

antiinflamatorni lekovi. Ukoliko je moguće, nodule treba hirurški ukloniti. Međutim, ako su kristali

rasprostranjeni po celom telu tada je prognoza neizvesna i najčešće dolazi do uginuća. Pravilna

hidratacija, ishrana i držanje su ključni u prevenciji nastanka gihta.

8) Metabolička bolest kostiju

Metabolička bolest kostiju je verovatno jedna od najčešćih bolesti gmizavaca, a najčešće nastaje kao

posledica disbalansa vitamina D3, kalcijuma i fosfora što dovodi do slabljenja kostiju i sistemskih

poremećaja. Iako se najčešće smatra da je jedini uzrok pojave bolesti nedostatak kalcijuma, to nije

jedini faktor koji dovodi do metaboličke bolesti kostiju. Ono što se sa sigurnošću može reći je to da

bolest redovno nastaje u lošim uslovima držanja gmizavaca, kao i zbog neadekvatne ishrane. Bolest se

veoma često javlja kod zelene iguane, pre svega jer je vrlo popularna kao kućni ljubimac, a držaoci

vrlo često nemaju dovoljno znanja o specifičnim potrebama u pogledu dijete, osvetljenja i uslova

životne sredine.

Artikularna forma gihta kod Leopard gekona


40

Zdravlje reptila umnogome zavisi od pravilnog odnosa kalcijuma i fosfora u organizmu (normalno je

taj odnos 1:1 do 2:1). Međutim, ako dođe do disbalansa ovog odnosa u tom smislu da je koncentracija

kalcijuma suviše niska, organizam će taj nedostatak kompenzovati tako što će uzimati kalcijum iz

kostiju, što dovodi do razmekšavanja kostiju, fraktura i stvaranja veoma bolnih depozita fibroznog

tkiva (na taj način organizam pokušava da ojača kost na druge načine). Pored toga, kalcijum je

neophodan za odvijanje mnogih fizioloških procesa kao što su to, na primer, mišićna kontrakcija i

koagulacija krvi, pa će ukoliko se javi manjak kalcijuma u organizmu doći do mnogih poremećaja od

kojih neki mogu biti fatalni (poremećaj kontrakcije srčanog mišića, krvarenja).

Nedostatak kalcijuma se može javiti kao posledica njegovog nedostatka u ishrani, ali može nastati i

kao posledica više kompleksnih faktora. Vitamin D je neophodan za metabolizam kalcijuma, stoga

nedostatak ovog vitamina utiče na nivo kalcijuma u oganizmu, čak i u onim slučajevima kada se

hranom unese u organizam dovoljna količina kalcijuma. Pored toga, neadekvatna količina proteina u

hrani može dovesti do metaboličke bolesti kostiju. Takođe, bolesti jetre i bubrega, oboljenja tankog

creva, oboljenja tireoidne i paratireoidne žlezde ometaju ili ugrožavaju konverziju vitamina D u

njegov aktivni oblik, a samim tim utiču i na metabolzma kalcijuma. Temperatura, isto tako, može

imati ulogu u nastajanju ovog oboljenja, jer se pri nižim temperaturama usporava metabolizam, a

samim tim i varenje kao i apsorpcija kalcijuma. Ipak, smatra se da je glavni uzrok metaboličke bolesti

kostiju kod reptila loše izbalansirana ishrana.

Simptomi mogu da variraju, u zavisnosti od težine same bolesti i od dužine trajanja bolesti. Obično su

promene izražene na kostima i mišićima, u čijem nastanku odnosno funkcionisanju učestvuje

kalcijum. Najčeći simptomi su savijeni i otečeni ekstremiteti, čvorići na dugim kostima nogu ili duž

kičme, savijena kičma, oticanje i razmekšavanje vilice (tzv. “gumena vilica”) ili smanjena donja

vilica, prelomi kostiju nastali kao posledica njihovog slabljenja, tremor ili grčeviti pokreti i trzanje

nogu i stopala, hromost, anoreksija, konstipacija, letargija, slabost, može se čak javiti i delimična

paraliza, a kod kornjača dolazi do razmekšavanja oklopa.

Čvorići na dugim kostima nogu ili duž kičme i savijena kičma su veoma česti simptomi Metaboličke bolesti kostiju


41

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze (posebno u pogledu ishrane i načina držanja reptila),

kliničkog pregleda, dok se definitivna dijagnoza postavlja rentgenološki. Terapija je najčešće moguća,

i u lakšim slučajevima je potrebno samo korigovati ishranu i uslove držanja, dok je u težim

slučajevima neophodna aplikacija kalcijuma i vitaminskih dodataka.

Rentgenski snimak gekona sa uznapredovalom Metaboličkom bolešću kostiju. Za razliku od prethodnog na ovom snimku se zapaža senka koštnog tkiva slabog intenziteta, što pokazuje da kosti imaju malu gustinu i da nisu dovoljne jačine. „Vrećice kalcijuma” koje se nalaze u glavi su značajno manje nego u prethodnom slučaju

Rentgenski snimak zdravog gekona. Na snimku se zapaža intenzivna senka koštanog tkiva, koja pokazuje normalnu gustinu kostiju što predstavlja veoma dobar indikator njihove jačine. Takođe, u glavi se zapažaju tzv. „vrećice kalcijuma”, u vidu velkih belih mrlja, koje gekoni koriste za skladištenje kalcijuma

“Gumena vilica” - Razmekšavanje vilice je veoma čest simptom kod zelene iguane


42

Veoma je lako sprečiti nastanak ovog oboljenja. Potrebno je samo obezbediti reptilu izbalansiranu

ishranu (što podrazumeva dovoljno proteina, kalcijuma, fosfora, vitamina i energije) i obezbediti

adekvatne ambijentalne uslove, što nije uvek slučaj s obzirom na to da veliki broj držaoca veoma malo

zna o potrebama svog kućnog ljubimca. Takođe, veoma je važno da se esencijalni sastojci u hrani

nalaze u bioraspoloživoj formi. Tako na primer, spanać, šargarepa, blitva, sadrže velike količine

kalcijuma, ali takođe sadrže i velike količine oksalata koji vezuje kalcijum i onemogućava njegovu

apsorpciju. Zato, pored ishrane bogate kalcijumom, treba primenjivati i suplemente sa dodatkom

kalcijuma kao i multivitaminske preparate formulisane za reptile. Pošto reptili ne mogu adekvatno da

apsorbuju vitamin D, moraju sami da proizvode ovaj vitamin izlaganjem ultravioletnim zracima. Stoga

je neophodno da se u terarijumu nalazi specijalna UV sijalica koje obezbeđuju UV-a i UV-b zrake.

Isto tako, treba i temperaturu ambijenta održavati u optimalnim vrednostima kako bi normalno moglo

da se odvija varenje.

Zmije (subordo Ophidia)

Zmije su gmizavci sa potpuno redukovanim ekstremitetima. Nasuprot beznogim gušterima (npr.

slepić), kod zmija su većinom iščezli i unutrašnji koštani oslonci ekstremiteta. U odnosu na trupni deo

broj repnih pršljena je relativno mali. Rožni sloj se kod mnogih povremeno odbacuje (tzv. zmijska

košuljica). Većina zmija polaže krupna jaja, mada ima i viviparnih (poskok i šarka su, na primer,

viviparne). Čulo mirisa ima veliku ulogu u životu zmija. Jezik zmija je dugačak, rascepljen i jako

pokretljiv. Izbacivanjem jezika zmija “hvata” mirisne draži. Mnoge zmije su kanibali. Kod zmija je

česta pojava mimikrije.

Kod guštera su promene najčešće izražene na kostima i mišićima


43

Dimenzije terarijuma za zmije treba da su 1x0,5 dužine tela jedinke, a arborealne jedinke moraju da

imaju terarijum visok najmanje 0,5 dužine tela. Za svaku dodatu jedinku prostor treba proširiti za 20%.

Kao supstrat se najčešće koriste grubi treset, kora drveća, piljevina, novinski papir ili komercijalna

podloga. Svaki terarijum mora imati mesto za skrivanje takvih dimenzija da se zmija jedva uvuče.

Arborealne vrste zmija moraju imati terarijum sa granama od kojih bar jedna mora biti u vodoravnom

položaju. Ne preporučuje se terarijum sa drvenom ili zemljanom podlogom zbog razvoja parazita.

Temperatura u objektu treba da bude od 250C do 300C, a grejač mora biti postavljen na suprotnoj

strani od mesta za skrivanje i može zauzimati najviše 1/3 površine terarijuma. Za grejanje se ne

preporučuju tzv. “tople strehe”. Neophodno je obezbediti i UV lampu. Voda mora biti uvek prisutna, a

neke vrste je potrebno i prskati jer piju vodu iz ljuskica sa tela. Posuda sa vodom mora biti dovoljno

velika da sklupčana zmija može u nju da legne.

Smuk (Elaphe longissima)

Smuk je neotrovna zmija iz familije Colubridae, poznata i pod nazivima Eskulapova zmija i belica.

Predstavlja najveću evropsku zmiju. Telo smuka je vitko i dugo, glava je uska, a zenice su okrugle.

Ova zmija najčešće dostiže dužinu od 140 do 180 cm, mada postoje i jedinke od preko 200 cm.

Mužjaci su nešto duži od ženki. Gornja strana tela je jednobojno sivkasta do tamnosiva, sivkasto-

zelankasta ili smeđkasta. Donja strana tela je beličasta.

Smuk je rasprostranjen u južnoj i srednjoj Evropi, i u Maloj Aziji. Na zapadu Evrope ima ga do

severne Francuske i Španije, na severu do Nemačke i Poljske. Zapaženo je da su jedinke koje

naseljavaju zapadne areale rasprostranjenosti nešto manje rastom od onih u istočnim krajevima. U

Velikoj Britaniji je introdukovana vrsta i postoji jedna kolonija u Velsu, koja se iz zoološkog vrta

proširila u okolne parkove i bašte. U južnoj Italiji je prisutna vrsta Zamenis lineata (ranije poznata kao

Elaphe longissima romana) ili italijanski smuk.

Smuk naseljava šume, ali preferira suvlja staništa, kao što su stene, gomile kamenja ili ruševine.

Naseljava i livade sa grmljem i visokom travom. Smuk je dobar penjač i može se često videti kako se

penje po drveću, a pliva samo ako mora. Leti se sunča, ali izbegava vioke temperature. Većinom se u

septembru krije zbog zimskog mirovanja. Ima blagu narav, ali često ujeda kad se oseti ugroženim, pri

čemu ispušta sadržaj kloakalne žlezde.

Mlade jedinke se hrane gušterima, dok se odrasli najviše hrane miševima koje po letnjim vrućinama

love svaki treći dan. Povremeno se hrane i krticama, žabama, mladim pticama, voluharicama, a nekad

i vevericama. Plen ubija stezanjem, a guta ga od glave. U zatočeništvu se hrani isključivo glodarima,


44

koji su prethodno zamrznuti i adekvatno usmrćeni. Kao bebe hrane se tek izleglim miševima, tzv.

pinkijima. Hrane se svakih 5 dana kada su mladi a kasnije se može prorediti na nekih 10 dana ili više

kada su skoro odrasli primerci.

Pare se u maju i junu, a ženka polaže 5 do 8 jaja krajem juna ili početkom jula. Jaja su kruškastog

oblika, izdužena i bele boje. Ženka ih polaže pod zemljom, u rupama drveća ili u kompostištima,

nekad zajedno sa belouškom. Smuk dostiže starost od 25 do 30 godina.

Smuk je bitna karika u spletu lanaca ishrane u prirodi kao konzument, jer je mesojed na čijem su

jelovniku većinom miševi i drugi glodari, te tako reguliše njihovu bojnost. Pored toga smuk je zbog

svojih životnih navika, ishrane i neotrovnosti, zastupljen u teraristici kao kućni ljubimac. Smuk je bio

poznat i Starim Grcima, pa je tako postao sastavni deo simbola medicine, odnosno štapa grčkog boga

medicine i lečenja, Asklepija (lat. Eskulap), po kome je i smuk dobio naziv Eskulapova zmija.

Što se tiče terarijuma, dok su mali mogu se držati u plastičnim posudama optimalnih dimenzija.

Neophodno je obezbediti sklonište, kora drveta, kokosov orah, panj, kamen sa udubljenjem ili

improvizovano sklonište od plastike sa otvorom za ulaz. Kada su odrasli, dimenzije terarijuma za

zmije treba da su 1x0,5 dužine tela jedinke. Moguće je koristiti nekoliko vrsta podloga: šljunak, pesak

ili treset debljine nekoliko cm. Retko kopaju kada porastu, uglavnom dok su male da bi se sakrile pod

zemljom. U toplijem delu temperatura od 300C je sasvim dovoljna. To se može postići sijalicom,

podnom folijom ili kabl grejačem. Pošto je ovo noćna vrsta zmije nikakvo dodatno osvetljenje nije

potrebno. Dovoljna je dnevna svetlost prostorije u kojoj se drže. S obzirom da potiču iz suvih predela

Smuk (Elaphe longissima) se najčešće hrani glodarima


45

nije im neophodna visoka vlažnost vazduha. Posuda sa vodom trebalo bi da bude dovoljno velika da

zmija može da uđe cela. Potrebno je redovno čistiti posudu jer zmije ponekad vrše nuždu u posudu.

Veoma su jednostavne za razmnožavanje i pogodne su za one koji žele da se oprobaju u reprodukciji

zmija a da nemaju nikakvog iskustva. Smukovi postaju polno zreli sa 3 godine. Mužjaci mogu i ranije

da se pare jer su oni zreli već posle 2 godine života ukoliko su redovno hranjeni. Nije im neophodna

hibernacija ali se preporučuje pred sezonu parenja. Krajem godine, u decembru, treba prestati sa

hranjenjem, ali je neophodno ostavititi grejanje još 10-14 dana nakon poslednjeg obroka kako bi

zmije svarile sve što imaju u digestivnom traktu. Nakon toga treba postepeno, u intervalu od 7-10

dana, spustiti temperaturu, i ostaviti zmije 6-8 nedelja na temperaturi od 13-18 0C. Nakon toga treba

postepeno povećavati temperaturu u intervalu od 7-10 dana. Kada temperatura u toplijem delu

terarijuma ponovo bude oko 30 0C, zmiji treba ponuditi hranu, a nakon nekoliko hranjenja ženka će se

presvući i nakon presvlačenja treba ubaciti mužjaka kod ženke. Ukoliko ženka ne beži panično od

mužjaka i ukoliko on ide za njom i polako prelazi preko nje, parenje će se desiti u roku od nekoliko

dana, nakon čega treba odvojiti mužjaka i ženku. Nakon 40 dana ženka će se presvući i položiti jaja u

improvizovano gnezdo napravljeno od plastične posude koja ima otvor na vrhu a napunjena je do pola

vlažnim tresetom. Nakon polaganja ženku treba lagano izvaditi, a jaja odvojiti (ukoliko je to moguće) i

ukopati do pola u vlažan medijum za inkubaciju (vermikulit ili treset). Inkubacija se odvija na oko

28,5 0C. Mladunci se rađaju posle 2 meseca i imaju dužinu oko 18-20 cm i obim oko 1,5-2 cm.

Kukuruzni smuk (Pantherophis guttatus)


46

Tajvanska lepotica (Orthriophis taeniurus)

Tajvanski smuk je zbog svoje izuzetne lepote dobio ime tajvanska lepotica, naseljava jugoistok Azije,

uključujući tu i Sumatru i Borneo. Nastanjuje pećine i kamenjare u blizini reka, džungle, travnate

površine u blizini ljudskih naselja. Odličan je lovac, hrani se manjim glodarima, a aktivan je i danju i

noću. Može dostići dužinu od preko 2,5 m. Oviparne su, a ženka polaže od 9-20 jaja. Životni vek u

zatičeništvu joj je preko 20 godina. Terarijum, ambijentalni uslovi i način ishrane su isti kao kod

Eskulapovog smuka.

Zelena anakonda (Eunectes murinus)

Zelena anakonda je najveći predstavnik familije boa (Boidae), kao i najteža zmija na svetu. Ona je

jedna od četiri vrste u svom rodu. Zelene anakonde žive pretežno na severu Južne Amerike, u

slivovima reka Amazon i Orinoko, u Venecueli, Kolumbiji, Brazilu, severnoj Boliviji, severoistočnom

Peruu, Gvajani i na ostrvu Trinidad. Prosečan životni vek u divljini im je 10 godina.

Anakonda je jedna od najvećih zmija na svetu. Prosečna dužina iznosi blizu 5.5 metara, dok su

zabeležene (ali neproverene) dužine od 9.45 m i 11 metara. Po dužini je blizu najdužoj živoj zmiji na

svetu, mrežastom pitonu, koji je dugačak oko 10 metara, ali zato drži rekord kao najteža i

najglomaznija današnja zmija; može da teži 270 kilograma i u prečniku da ima više od 30 centimetara.

Najveća zmija ikada izmerena je verovatno bila ženka anakonde, ulovljena ali ne ubijena, na granici

između Kolumbije i Venecuele 1944. godine. Ovaj džin je bio dugačak čak 11.43 metara, ali joj nisu

Tajvanska lepotica (Orthriophis taeniurus)


47

izmerili težinu. Ženke su vidljivo krupnije od mužjaka, a anakonde su zmije sa najvećim polnim

dimorfizmom na svetu.

Njihova boja kože je maslinasto zelena sa crnim mrljama koje se protežu celom dužinom tela. Glava je

mala, u poređenju sa veličinom tela, i na njoj se nalaze prepoznatljiva narandžasto-žuta obeležja. Oči

su visoko postavljene na glavi, kako bi zmija mogla da gleda iznad vode dok je ostali deo tela

sakriven.

Sve anakonde su uglavnom vodene životinje. Hrane se različitim životinjama: ribama, pticama,

drugim gmizavcima i sisarima. . Krupnije, veće, anakonde love tapire, jelene, kapibare, kajmane, a

ponekad krokodile i jaguar. Plen ubijaju stezanjem. Najpre ga uhvate svojim moćnim vilicama, a

zatim, ili se obaviju oko njega dok ga ne uguše, ili ga stežu u vodi dok se ne udavi. Ponekad, dok su na

kopnu, mogu da se sa drveta obruše na plen. Plen gutaju svojim pokretljivim vilicama koje im

omogućavaju da ga progutaju iako je veći od prečnika njihovih usta. Nakon velikog obroka, anakonde

leže na suncu, odmarajući se danima ili nedeljama dok se obrok ne svari. Kod zelenih anakondi je

prisutan i kanibalizam. Postoji više pretpostavki za ovo ponašanje, ali nijedna nije u potpunosti

razjašnjena. U zatočeništvu su poznate po svojoj naravi i sklonosti ka agresivnom ponašanju. Iako

zelene anakonde zadaju snažan i bolan ugriz, on nije smrtonosan. U zatočeništvu se najčešće hrane

komadima svinjskog ili goveđeg mesa sa kostima, celim pilićima, kao i zečevima i pacovima.

Zelena anakonda (Eunectes murinus) je uglavnom vodena životinja


48

Dimenzije terarijuma za anakonde treba da su 1x0,5 dužine tela jedinke, pri čemu vodeni deo mora da

zauzima bar polovinu, pošto ova vrsta praktično najviše vremena provodi u vodi. Grane i kamenje su

neophodni u terarijumu kako bi zmija mogla trljanjem da odbaci staru košuljicu. U terarijumu je

neophodno obezbediti i UV lampu, kao i adekvatan supstrat (grubi treset, kora drveća, piljevina,

komercijalna podloga). Svaki terarijum mora imati mesto za skrivanje. Temperatura u terarijumu treba

da je 230C do 290C (na mestima za sunčanje do 320C), a vlažnost vazduha treba da bude oko 80% jer

ova vrsta potiče iz vlažnih oblasti.

Anakonde su viviparni organizmi. Polnu zrelost postižu sa 2 do 3 godine. Parenje se odvija u vreme

kišne sezone, u vodi. Tada nekoliko mužjaka konkurenata formiraju takozvanu loptu oko jedne ženke,

a to može da potraje i do četiri nedelje. Mužjaci i ženke se jedino mogu videti zajedno tokom parenja,

nakon čega svako nastavi svojim putem. Nakon šest meseci, ženka rađa žive mlade, a broj najčešće

varira od 20 do 40, ali ih može biti i do 100. Mlade zmije su po rođenju obično duge oko 61 cm i u

roku od samo nekoliko sati počinju da plivaju i love žabe i ribe.

Kraljevska kalifornijska zmija ( Lampropeltis getula californiae)

Kalifornijska Kraljevska zmija je pitoma i prilično otporna. Može da živi od 15 do 20 godina. Mesto

prebivališta joj je Kalifornija i Nevada. Žive u pustinjama gde su topli dani i relativno hladne noći.

Često se mogu naći po gradovima i kućama oko pustinja ili drugih područja. Ove zmije blage naravi

često su uzimane od strane ljudi i držane kao kućni ljubimci. Dostižu dužinu od 76 - 216 cm, retko

ujedaju, osim ako su uznemirene ili napadnute.

Kraljevska kalifornijska zmija (Lampropeltis getula californiae)


49

Ishrana Kraljevske kalifornijske zmije nije problematična jer prihvata razne varijante hrane

uključujući i ostale zmije (čak i otrovnice nisu problem, jer su ove zmije otporne na njihov ujed),

miševe, manje pacove, hrčke itd. Treba služiti prethodno ubijenu hranu ako je to moguće. Kada su

glodari zamrznuti 99.9% mikroorganizama je ubijeno. Zamrznuti glodari ne mogu da vrate ujed i tako

povrede zmiju i prouzrokuju joj stres. Mladuncima bi trebalo ponuditi jednodnevne miševe odmah

nakon prvog presvlačenja.

Voda je takođe veoma bitna za svaku životinju. Kraljevske kalifornijske zmije žive u pustinji i stoga su

sposobne da zadržavaju vodu i utole žeđ čak i za vreme suša. Pored toga one bi trebale da imaju svežu

vodu svaki dan, zbog toga što većina zmija ne pije vodu stariju od dva dana.

Zahteva srazmeran terarijum kako bi mogla da tumara po njemu. Dimenzije terarijuma treba da su

1x0,5 dužine tela jedinke. Ne treba držati više od jedne zmije u terarijumu, pošto je ova vrsta kanibal.

Takođe, ne treba davati maloj zmiji veliki terarijum jer to može da prouzrokuje stres ili da onemogući

zmiju da nađe hranu. Podloge koje mogu da se koriste kod zmija su pesak, piljevina, peškiri, novinski

papir ili papirni peškiri. Prednost peska je ta što se dobija prirodni izgled pustinje, mogu da se

ukopavaju u njega, upija vlagu i održava slabu vlažnost, a mana je to što ga zmija može progutati,

može ući u krljušt, a to može da prouzrokuje problem kod presvlačenja i može i da se skupi oko

kloake, što je takođe problem. Prednost piljevine je prirodan izgled, zmija može u njoj napraviti

jazbinu, zadržava vlažnost, meka je i dostupna. Mana piljevine je to što može da se zaglavi na ili ispod

krljušti, može da omogući razmnožavanje bakterija u terarijumu, može da prouzrokuje problem ako je

zmija proguta, a takođe i da poveća vlažnost što dovodi do pojave dermatitisa (mikotičnog ili

bakterijskog). Prednost peškira je što mogu lako da se očiste, meki su, jeftini i dozvoljavaju zmiji da

napravi jazbinu ispod njih, dok su mane to što se često moraju menjati i što ne daju prirodan izgled.

Prednost novina ili papirnih peškira je to što se lako čiste, besplatne su ili jeftine, dostupne i čiste, dok

su mane to što ne pružaju prirodan izgled i što se boja može razmazati.

Kraljevska kalifornijska zmija se hrani i zmijama otrovnicama jer je otporna na njihov ujed


50

Zmijama treba obezbediti mesto gde će se sakriti, na koje će se popeti i na kome će spavati. Terarijum

treba da ima bar dva mesta gde se zmija može sakriti. To se može obezbediti sa kokosom,

sakrivajućim igračkama, komercijalnim plastičnim kutijama itd. Zmija će možda hteti da se penje tako

da bi trebalo obezbediti drvo ili čak dva. Vinova loza je dobra za penjanje. Takođe, u terarijum se

može dodati grana, kamenje, još mesta za sakrivanje, drveće…

Kraljevska kalifornijska zmija zahteva i toplotu i hladnoću tako da treba obezbediti i ‘’toplu’’ i

‘’hladnu’’ stranu terarijuma. Topla strana treba da ima do 27 oC, dok hladna strana treba da ima do

24oC. Takođe, treba obezbediti svetlo sa UVA i/ili UVB zracima.

Burmanski piton (Python molurus bivittatus)

Burmanski pitoni su dnevne zmije sa kišnog područja prašuma i odlični su penjači, posebno kad su

mlađi, ali su isto tako i dobri plivači. Njihovo prirodno stanište obuhvata jugoistočnu Aziju, od Indije

do južne Kine, uključujući Burmu, Tajland, Vijetnam i Indoneziju. Trenutno su klasifikovani kao

ugrožena vrsta.

Ove zmije mogu da narastu u dužinu do 5,5 m pa i više a teške su preko 90 kg. Prosečan životni vek u

zatočeništvu je 15-20, ponekad čak i do 25 godina. Njihovo teško telo poseduje mrežastu šaru na

leđima kao i raznobojnu skalu na stomaku. U zavisnosti od podvrste, boja može varirati. Ipak,

uobičajena vrsta ima tamno-braon linije sa žutim ili crnim mrljama i belom ili kremkastom donjom

polovinom. Ovi pitoni (kao i sve druge vrste iz familije Boidae) imaju senzore za toplotu na delu tela

koji smatramo njihovom gornjom usnom, kako bi lakše pratili i identifikovali plen.

Burmanski piton (Python molurus bivittatus)


51

Obično su ženke ove vrste zmija veće od mužjaka. Ženke generalno dostižu dužinu i 5 do 6 m dok su

mužjaci dugi 3 do 4,5 m. Mužjaci, pak imaju duže zaliske (ostatke nagoveštaja udova koji se nalaze

sa druge strane kloake) nego ženke.

Dimenzije terarijuma za burmanskog pitona treba da su 1x 0,5 dužine tela jedinke, a pošto je u pitanju

arborealna jedinka terarijum mora biti visok najmanje 0,5 dužine tela. Kao supstrat se najčešće koristi

grubi treset, kora drveća, piljevina, novinski papir ili komercijalna podloga. Terarijum mora imati

mesto za skrivanje takvih dimenzija da se zmija jedva uvuče. Deo drveta, kartonska kutija ili

skrivalica pravljena u tu svrhu ali i obrnuto okrenuta plastična kutija ili posuda sa neprozirnim

zidovima kroz koje zmija ne može da gleda, su dobar izbor. Takođe, zmije u terarijumu moraju imati i

grane od kojih bar jedna mora biti u vodoravnom položaju. Najvažniji aspekt svakog terarijuma je

bezbednost. Uvek treba voditi računa o tome da zmija iz njega ne može da pobegne. Na bokovima

terarijuma ili na određenim delovima poklopca mogu se postaviti mali ventilatori kako bi se

obezbedila stalna vlažnost (između 50-60%). Vlažnost je važna zbog nivoa hidratantnosti kože zmije,

s obzirom da je taj element veoma bitan prilikom zamene košuljice.

Fotoperiod od 10-12 sati svetla sa 10-12 sati mraka je neophodan radi normalnog ponašanja i opšteg

zdravstvenog stanja životinje. Temperatura ambijenta bi trebalo da je najviše između 29-31°C i

najmanje 27-28°C. Treba obezbediti i poseban deo za „sunčanje“ gde bi temperatura trebalo da bude

između 32-33°C. Noćna temperatura ne bi trebalo da je ispod 24°C kako bi se održala adekvatna

digestivna aktivnost. Grejač mora biti postavljen na suprotnoj strani od mesta za skrivanje i može

zauzimati najviše 1/3 površine terarijuma. Neophodno je obezbediti i UV lampu.U svakom terarijumu

bi trebalo da postoje najmanje dva termometra, na po 2,5cm iznad poda, i sa toplije i sa hladnije

strane. Takođe se preporučuje i treći termometar iznad dela za „sunčanje“.

Svežu čistu vodu treba obezbediti svakodnevno i to u posudi dovoljno velikoj da zmija može u njoj da

se potopi kada se sklupča.

Omiljeni obrok mlade zmije je pre svega odrastao miš. Veterinari obično preporučuju da to bude

odmrznuti miš, radi sigurnosti obe životinje ali i vlasnika. Mlade zmije, do 55 cm dužine, mogu se

hraniti uglavnom u intervalima od nedelju do 10 dana. Kako zmija raste tako će tražiti i veći plen. Kod

odrasle zmije, od oko 250 cm dužine, može se početi i sa krupnijom hranom, kao što su mali zečevi.

Praksa je da se burmanski pitoni hrane celim pilićima jer su oni relativno jeftini (preporučuje se da se

piletu uklone noge pre nego što njima hranite zmiju). Zmije koje i dalje rastu se mogu hraniti u

periodima od 7-10 dana kako bi se pratio njihov povećani metabolizam dok brzo rastu. Mlade, odrasle

zmije (do 180 cm dužine) bi trebalo hraniti svakih 14-21 dan. Velike odrasle zmije se mogu hraniti

jednom mesečno, kako bi se smanjila njihova gojaznost. Ne treba dirati ni jednu zmiju dva dana posle

hranjenja kako bi se izbegla situacija da hranu ne povrati.


52

Polna zrelost kod burmanskih pitona je između 18 meseci i 4 godine. Mužjaci su obično polno zreli

kada dostignu dužinu od 180-270 cm, a ženke od 270 cm pa naviše. Parenje počinje početkom proleća

a u martu i aprilu mogu položiti 12-36 jaja. Ženka će okružiti svojim telom jaja i tako podići

temperaturu u gnezdu za nekoliko stepeni. Ženke neće ništa jesti niti će se sklanjati sa jaja sve dok se

mladi ne izlegu.

Carski udav (Boa constrictor) i Dugina boa (Epicrates cenchria)

Carski udav potiče iz Južne Amerike, najčešće živi sam, osim za vreme parenja. Dostiže dužinu od

preko 3 m. Polno sazreva sa 2-3 godine, a ženka rađa žive mladunce (vivparni su). Životni vek im je

preko 20 godina.

Dugina boa ima stanište u Srednjoj i Južnoj Americi, gde živi na vlažnim terenima koji su prekriveni

travom i lišćem, zatim pored obala reka i jezera. Dostiže dužinu do 2,4 m, viviparna je, a životni vek u

zatočeništvu je preko 20 godina..Obično je aktivna noću.

Jedinke boe treba čuvati odvojeno, osim tokom perioda parenja. Terarijumi za mlade boe bi trebalo da

su dimenzija 1x0,5 dužine tela jedinke, a pošto je u pitanju arborealna jedinka terarijum mora biti

visok najmanje 0,5 dužine tela. Što je veći terarijum to su uslovi za postizanje odgovarajuće

temperature bolji. Kao supstrat se najčešće koriste grubi treset, kora drveća, piljevina, novinski papir

ili komercijalna podloga. Može se koristiti i veštačko bilje ili veštačka trava za unutrašnju ili

spoljašnju dekoraciju. Takođe, zmije u terarijumu moraju imati i grane od kojih bar jedna mora biti u

vodoravnom položaju. Međutim kod drveta treba biti oprezan jer prilikom hranjenja zmija može

nenamerno progutati delovi grane.

Dugina boa (Epicrates cenchria)


53

Za čuvanje zmije je od najveće važnosti odgovarajuća temperatura. Optimalna, poželjna temperatura

tokom dana je između 27-29°C, tako da najviša ne prelazi 35°C. Noću se ona može spustiti najmanje

do 21-27°C. Grejači sa staklenim vlaknima koji imaju regulator temperature su svakako najbolji način

da se obezbedi odgovarajuća temperaturna sredina. Vlakna se postavljaju ispod terarijuma i ne smeju

biti više od 25-30% duži od donje površine terarijuma. Kod mladunaca se prepopručuje i korišćenje

UV neonskih lampi. Vlažnost je takođe veoma važan element koji omogućava zmiji pravilno disanje i

presvlačenje košuljice. Relativna vlažnost bi trebalo da je 50-70%. Skrivalice koje sadrže vlažnu

rastresitu mahovinu su odlične radi sprečavanje lokalno povećane vlažnosti.

Generalno, boe treba hraniti komadima koji nisu veći od obima njihovog tela na sredini. Mlade bi

trabalo hraniti odgovarajućim glodarima, na nedeljnom nivou. Kako polako odrastaju trebalo bi period

hranjenja produžiti na 10-14 dana. Odrasle boe se mogu hraniti velikim miševima ili zečevima slične

veličine. Preporučuje se da hrana bude zagrejana do temperature tela (ukoliko se radi o zamrznutom

plenu) ili da plen bude sveže usmrćen. Usmrćivanje plena treba obaviti prihvatljivim metodama

eutanazije. Smrznuti plen treba iskoristi pre isteka roka od šest meseci.

Polna zrelost nastupa između treće i pete godine, ukoliko se životinja pravilno hrani i održava.

Uzgajivači počinju sa ciklusom parenja obično u novembru ili u decembru. Temperatura se postepeno

smanjuje na 21-24°C. Neki uzgajivači, pak, drže visoku temperaturu skoro do samog parenja ali je

Carski udav (Boa constrictor)


54

preko noći obaraju na 24°C. Moguće je koristiti i kombinaciju ova dva metoda. Trebalo bi pažljivo

posmatrati disanje zmije u ovom periodu. Kod većine zmija može doći do respiratornih infekcija,

ukoliko im se ne obezbedi dovoljna temperatura barem u jednom delu dana, pa se zato prva tehnika

uvek ne preporučuje. U zavisnosti od uzgajivača, mužjak se spaja sa ženkom ili na početku ili tokom

ili pri kraju ciklusa. Aktivna predigra uvek prethodi samom činu parenja. Oplođene ženke zahtevaju

adekvatnu temperaturu kako bi fetus mogao pravilno da se razvije. Mladunci su veličine od 6-64cm, a

najčešće oko 25cm.

Fiksacija zmija

Pre fiksacije zmije, važno je utvrditi kojim “oružjem” raspolaže jedinka. Kod zmija su najjače oružje

njihovi zubi, mada kod boida i kolubrida treba uzeti u obzir njihovu sposobnost stezanja. Neophodno

je izvršiti adekvatnu fiksaciju glave i tela zmije. Kod neotrovnih zmija fiksacija se izvodi na taj način

što se zmija hvata jednom rukom (palcem i kažiprstom) oko mandibule, dok se drugom rukom

pridržava telo sa repom. Za svaki metar dužine zmije potrebna je jedna osoba za fiksaciju (zmija od

1m jedna osoba, zmija od 2 m dve osobe, zmija od 5 m pet osoba itd.). Zmija nikada ne sme da bude

umotana oko vrata pojedinca, jer na taj način može ugroziti život te osobe. Fiksaciju zmija otrovnica

trebalo bi da izvodi isključivo obučeni profesionalac sa dosta iskustva. Za vađenje otrovnica iz

terarijuma obavezno se koriste kuke i hvataljke za zmije. Zatim, zmiju usmeravamo u providnu

plastičnu cev odgovarajućeg promera. Zmiji treba dozvoliti da puzi ka sredini plastične cevi, a kada

dođe do sredine treba je sprečiti da dalje napreduje, kako bi veterinar mogao da izvrši klinički pregled

ili da uzme krv iz repne vene. Puštanjem inhalacionog anestetika kroz cev možemo uvesti zmiju u

anesteziju.

Zmije se fiksiraju hvatanjem za bazu mandibule palcem i kažiprstom, dok telo

životinje treba pridržavati slobodnom rukom.

Za dijagnostičko ispitivanje zmije se mogu ubaciti i u plastičnu cev


55

Vađenje krvi kod zmija

Kod zmija uzorci krvi za hematološko i biohemijsko ispitivanje se mogu uzimati iz srca, jugularne

vene ili ventralne kokcigealne vene.

Kardiocenteza je najčešće korišćena metoda uzimanja krvi kod zmija koje imaju telesnu masu veću od

200 g. Srce (cor) se nalazi odprilike za jednu četvrtinu do jednu trećunu udaljeno od njuške.

Postavljanje zmije u dorzalni položaj omogući će direktnu vizuelizaciju otkucaja srca. U izvođenju

venepunkcije neophodno je prisustvo bar dve osobe: jedna koja će izvršiti fiksaciju zmije i druga koja

će uzeti uzorke krvi. Srce treba izolovati korišćenjem kažiprsta i palca. Prilikom uzimanja krvi, igla

treba da uđe u komore srca pod uglom od 450, jer će na taj način krv ulaziti u špric prilikom svakog

otkucaja srca.

Jugularna vena (vena jugularis) je nedovoljno iskorišćeno mesto za venepunkciju kod zmija. Srce se

koristi kao primarni orijentir za lociranje jugularne vene. Kada lociramo mesto na kome se nalazi srce,

određivanje mesta za venepunkciju jugularne vene se određuje brojanjem 9 ventralnih krljušti

kranijalno od srca. Igla se uvlači u krvni sud paralelno ili pod pravim uglom u odnosu na grudni koš.

Ovakav način uzimanja krvi izvodi se na “slepo“.

Kokcigealna vena (vena coccigea) se nalazi na ventralnoj površini kaudalnog dela tela. Igla se uvlači u

krvni sud pod uglom od 450 u središnjoj liniji na ventralnom delu tela, između dve ventralne

horizontalne krljušti, odprilike za jednu trećinu do jednu polovinu od kloake. Posebno treba voditi

računa kod ovakvog načina uzimanja krvi kada su mužjaci u pitanju, da ne bi došlo do povrede

hemipenisa. Kokcigealna vena je posebno dobro izražena kod zmija koje su duže od 2 m.

Kardiocenteza

Uzimanje krvi iz jugularne vene zmije


56

Najvažnije bolesti zmija

1) Bakterijski dermatitis – Bolest plihova (Blister disease)

„Bolest plihova” (Blister disease) se najčešće povezuje sa vlažnom podlogom i povećanom vlažnošću

vazduha u terarijumu. Vlažna koža postaje pogodna sredina za prodor bakterija i gljivica i može

dovesti čak i do septikemije. Stresni faktori, kao što je manipulacija, transport i graviditet mogu biti

predisponirajući faktori za nastanak ovog oboljenja. Bolest se često javlja kod loptastih pitona (Python

regius).

Na koži ventralnog dela tela se javljaju lezije u vidu vezikula ili plihova (mehurova). U početku su

vezikule ispunjene tečnošću, ali u određenim slučajevima vezikule mogu progredirati u nekrotične

promene i dovesti do supkutanog apscediranja. Ukoliko dođe do nastanka septikemije, a ne preduzme

se odgovarajuća terapija, ovo stanje može dovesti i do fatalnog ishoda.

Uzimanje krvi iz kokcigealne vene zmije

Bolest plihova kod zmija


57

Za postavljanje dijagnoze i izolaciju patogena koji je doveo do oboljenja neophodno je uraditi

kulturelno ispitivanje i test senzitivnosti sa sadržajem vezikula koji je uzet na aseptičan način. Tretman

do dobijanja rezultata kulturološkog ispitivanja sastoji se od kupanja zmije u povidon jodu jednom

dnevno, sistemske antibiotske terapije na osnovu iskustva i uklanjanjem nespecifičnih ambijentalnih

faktora. Potrebno je korigovati temperaturu u terarijumu ukoliko nije adekvatna i obezbediti da

supstrat bude suv (najbolje je koristiti novine). Prilikom pojave bolesti plihova kod loptastih pitona,

uzrok oboljenja bili su Proteus vulgaris i Pseudomonas aeruginosa, a zmije su na osnovu

antibiograma bile sistemski tretirane amikacinom, cefalosporinima i kvinolonima. Jodne obloge i

topikalne antibakterijske kreme takođe treba koristiti u terapiji.


Mikotični dermatitis se najčešće javlja na lateralnoj i ventralnoj krljušti zmija: Nannizziopsis vriesii,

Geotrichum candidum, Chrysosporium queenslandicum, Penicillum spp, Fusarium solani,

Trichoderma spp itd. Bolest se često javlja kod boe konstriktor (Constrictor constrictor) i burmanskog

pitona (Python molurus bivittatus).

Promene kod gljivičnog dermatitisa variraju od nekrotičnih lezija, hiperkeratoze sa žućkasto-

narandžasto-braonkastim diskoloracijama pa do pojave dermalnih granuloma. Takođe, može doći do

pojave kožnih lezija oko kloake, na jetri i plućima.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i rezultata kulturelnog ispitivanja uzoraka uzetih iz

lezija sa kože.

Mikotični dermatitis (Fusarium spp) na ventralnim krljuštima zmije


58

Tretman obuhvata otkrivanje primarnog uzroka oboljenja, uklanjanje nekrotičnog tkiva ili granuloma,

zatim kupanje zmija u rastvoru povidon joda, a sprovodi se i topikalna terapija mikonazolom,

ketokonazolom ili nistatinom.

3) Parazitske bolesti zmija

Parazitske bolesti se veoma često javljaju kod zmija, posebno kod onih u divljini. U privatne kolekcije

ektoparaziti najčešće dospevaju tako što se u terarijum uvede nova jedinka koja je infestirana (najčešće

se radi o divljim primercima koji su uhvaćeni u prirodnom staništu). Ektoparaziti koji se najčešće

javljaju kod zmija su: helminti, grinje i krpelji (najčešće Aponomma transversale i A. latum).

Helminti . Nematode koje parazitiraju u cirkulatornom i limfnom sistemu reptila pripadaju

superfamilijama Dracunculoidea i Filarioidea. Najčešće napadaju supkutano vezivno tkivo izazivajući

tumore, edeme i inflamacije.

Familija Dracunculoidea. Larve Dracunculus spp žive slobodno u vodi i najpre nastanjuju prelaznog

domaćina kao što su, na primer, rakovi (crustacea). U zarobljeništvu, pošto nema prelaznog domaćina,

infekcija će postojati samo dok obolele životinje ne budu tretirane na adekvatan način. Bolest se

karakteriše pojavom multifokalnih pustularnih lezija najčešće na krljuštima lateralnog dela tela.

Kasnije, lezije rupturiraju, sadržaj ističe, a zatim se razvijaju kruste. Dijagnoza se postavlja uzimanjem

sadržaja pustule i pravljenjem otisak preparata u kome se zapažaju brojne larve nematoda. U

pojedinim slučajevima moguće je izolovati odrasle nematode i identifikovati njihovu pripadnost

familiji Dracunculoidea. Obolele životinje potrebno je tretirati ivermektinom (0,2 mg/kg i.m.) i

tretman ponoviti za 14 dana.

Drakunkulijaza. Na koži se zapažaju uzdignute pustulozne promene

Dracunculus spp odstranjeni iz subkutanog tkiva


59

Familija Filarioidea: Filarije se prenose artropodama. Bolest vrlo često protiče sa malo ili bez

kliničkih znaka sve do uginuća. Dermalne lezije dovode do okluzije krvnih sudova, nastanka ulcera

koji može dovesti do razvoja gangrene, naročito na vrhu repa, što je izazvano prekidom snabdevanja

krvlju. Dijagnoza se postavlja nalazom mikrofilarija na debelom razmazu krvi.

Grinje koje napadaju zmije potiču iz familije Macronyssidae, a njihov najčešći predstavnik je tzv.

grinja zmija ili Ophionyssus natricis. Kod zmija se mogu javiti i druge vrste grinja kao na primer O.

lacertinus, O. mabuyae, Neoliponyssus saurarum i Ophidilaelaps spp ali znatno ređe. Takođe, kod

južnoameričkih zmija mogu se javiti i grinje iz familije Myobiidae sa predstavnicima Ophioptes

parkeri, O. tropicalis i O. oudemansi koji parazitiraju na krljuštima zmija.

Ophionyssus natricis je grinja zmija crne, sjajne boje, hrani se sisanjem krvi, a povremeno se može

javiti i kod guštera. Interesantno je da se kod zmija u parazitskoj formi javljaju i larve i adultni oblici

ove grinje. Životni ciklus Ophionyssus natricis traje 13-21 dan, mada grinje mogu živeti i preko 40

dana. Ovi paraziti preferiraju tamnu i vlažnu životnu sredinu, sa temperaturom od 24 do 290C. Ženke

polažu oko 80 jaja na toplim, tamnim i vlažnim mestima u pukotinama terarijuma. Takođe, ženka

može položiti jaja direktno na kožu velikih zmija. Grinje ćemo pre uočiti u posudama za vodu, nego

na telu zmije, pošto jedinke rado uranjaju u vodu kako bi ublažile svrab. Kupanjem zmija odumire

veoma mali broj grinja.

Pojava ovih ektoparazita može biti pogubna za celu kolekciju zmija. Masovna i/ili hronična infestacija

grinjama može dovesti do gubitka krvi (anemia), poremećaja procesa presvlačenja (dysecdysis),

pruritusa, širenja parazitoze na druge zmije iz kolekcije, a u pojedinim slučajevima može doći i do

prenošenja drugih oboljenja (najčešće je u pitanju Gram-negativna bakterija, Aeromonas hydrophila).

Takođe, grinje zmija imaju ulogu i u širenju “Bolesti inkluzionih tela” - Inclusion body disease

(smatra se da je uzročnik retrovirus). Ljudi koji dođu u kontakt sa grinjama mogu dobiti osip po

rukama (papulo vezikulo-bulozne erupcije kože).

Grinja zmija j(Ophionyssus natricis) Grinje zmija zapažamo kao pokretne crveno-braon tačkice na koži


60

Dijagnoza se postavlja nalazom grinja u životnom okruženju zmije ili na samoj jedinki. Veliki broj

antiparazitskih preparata se može koristiti za eliminaciju Ophionyssus natricis, uključujići i kupanje

zmija u vodi ili primenu mineralnog ulja, parenteralno ivermektina, organofosfata, topikalno

permetrina i piretrina. Terapija podrazumeva aplikaciju ponovljenih doza ivermektina (0,2mg/kg p.o.,

s.c. ili i.m.) u razmaku od 14 dana ili topikalnu primenu frontlajna (Fipronil®) ili ivermektina u spreju

(5 mg ivermektina, 1ml propilen glikola i 500 ml vode). Ivermektin sprej se takođe može upotrebiti za

uništavanje grinja u terarijumu. Takođe, supstrat u terarijumu mora biti zamenjen, a svi pomoćni

delovi u terarijumu kao i posuda za vodu moraju biti temeljno dezinfikovani.

4) Poremećaj presvlačenja zmija (Dysecdysis)

Dysecdysis je najčešće multifaktorijalne etiologije, i uglavnom nastaje kao rezultat neadekvatnog ili

nepravilnog držanja. Faktori koji utiču na proces presvlačenja su temperatura i vlažnost u životnoj

sredini, ishrana, parazitske infekcije, ožiljci od starih povreda, hirurške intervencije ili opekotine,

sistemske bolesti, osnovna bolest koja dovodi do dehidracije ili ugrozi kretanje, kao što su srasli

pršljenovi. Najčešće se poremećaj presvlačenja javlja kod zmija i kod nekih vrsta guštera, dok se

veoma retko javlja kod kornjača

Dysecdysis ili poremećaj presvlačenja nastaje ako zmija nije uspela da odbaci košuljicu 7 ili više dana

nakon poslednje faze esdysis-a (presvlačenje u šestoj fazi traje 4 do 7 dana nakon što naočare postanu

potpuno bistre). Jedan od razloga za pojavu dysecdysis može biti niska vlažnost vazduha (50-60% je

idealna vlažnost za većinu zmija), zatim do poremećaja procesa presvlačenja može doći i zbog niske

ambijentalne temperature, stresa ili povreda na koži nastalih kao posledica nepravilne manipulacije

zmijama, usled nedostatka predmeta u terarijumu o koje zmija može da se trlja (kamenje, šljunak,

grane), kao i loša ishrana. Grane i kamenje su neophodni u terarijumu kako bi zmija mogla trljanjem

da odbaci staru košuljicu. Medicinski razlozi za pojavu dysecdysis mogu biti bakterijski, mikotični ili

Poremećaj presvlačenja kod zmija (Dysecdysis)


61

parazitski dermatitisi ili sistemske bolesti. Lezije na koži poput opekotina ili starih ožiljaka mogu da

ometaju normalno odvijanje procesa presvlačenja.

Zaostali delovi košuljice, najčešće kaudalno od kloake, mogu kod zmija dovesti do avaskularne

nekroze distalnog dela repa. Da li je tkivo i dalje vitalno, odnosno da li je došlo do avaskularne

nekroze, proverićemo tako što ćemo ispitati vaskularnost ubodom igle u promenjeno mesto.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkih simptoma i anamneze, pri čemu posebnu pažnju treba

obratiti na uslove sredine u kojoj zmija živi. U slučajevima kada je došlo do razvoja infekcije,

potrebno je primeniti antibiotsku terapiju, po mogućstvu na osnovu kulturelnog ispitivanja i

antibiograma. Kako bi se pospešio proces presvlačenja zmije treba kupati u toploj vodi. Za kupanje

treba koristiti plastične kontejnere ili lavore u zavisnosti od veličine same zmije. Ukoliko je došlo do

razvoja sekundarne bakterijske infekcije u vodu možemo dodati i jod. Nakon kupanja i vraćanja zmije,

u terarijum treba staviti mokre peškire o koje će se zmija trljati i na taj način ukloniti ostatak košuljice.

Postupak treba ponavljati sve dok se svi zaostali delovi košuljice ne uklone. Parčići kože se mogu i

manuelno uklanjati uz pomoć forcepsa. Stavljanje zmija i guštera u jastučnice sa čistim vlažnim

frotirnim peškirom na topli supstrat (300C) rezultiraće uspešnim presvlačenjem u roku od 24 časa u

najvećem broju slučajeva.

Kao što je već rečeno, zmije odbacuju celu košuljicu u jednom komadu, a to znači da se istovremeno

sa ostalim delovima odbacuju i naočare. Naočare su bistre tvorevine, koje spajaju kapke i imaju ulogu

da štite oči, a odbacuju se kao deo košuljice tokom procesa presvlačenja. Veoma je važno poznavanje

normalnog izgleda naočara. Loptasti piton (Python regius) ima tmurne i naborane naočare što nikako

ne smemo zameniti sa retencijom naočara. Nepravilno ili nepotrebno uklanjanje naočara može dovesti

do oštećenja očiju. Vlasnici treba da obrate pažnju i provere da li na odbačenoj košuljici postoje

naočare. Ako je zaista došlo do retencije naočara do njihovog omekšavanja može doći aplikacijom

lubrikantnih kapi za oči (Viscotears® ili Liquifilm®). Nakon aplikacije lubrikanata nekoliko puta u

toku dana, zaostale naočare možemo ukloniti upotrebom vlažne vate ili selotejpa (trake) na oči i

nežnim skidanjem istog. Zaostale naočare mogu dovesti do razvoja apscesa ispod samih naočara.

Retencija naočara zmija - Nepravilno uklanjanje naočara može dovesti do oštećenja očiju.


62

5) Bolest inkluzionih tela (Inclusion body disease)

Bolest inkluzionih tela može biti pogubna za celu kolekciju zmija. Sumnja se da je uzročnik oboljenja

Retrovirus, ali to još uvek nije potvrđeno. Bolest se najčešće javlja kod boa i pitona, mada se može

javiti i kod drugih vrsta zmija. U direktnom kontaktu sa zaraženom jedinkom može doći do prenošenja

bolesti, ali se oboljenje prenosi i preko vektora – grinje zmija (Ophionyssus natricis).

U kliničkoj slici kod boa se najčešće javlja regurgitacija i blagi poremećaji centralnog nervnog sistema

(usporeni refleksi, poremećena funkcija lokomotornog sistema). Kod pitona se javlja teži premećaj

CNS-a: gubitak refleksa, opistotonus i paraliza. Kako bolest napreduje, klinička slika je sve teža, javlja

se gubitak težine, poremećaj presvlačenja kao i sekundarne oportunističke infekcije (dermatitis,

stomatitis, pneumonija). Teški nervni simptomi koji se javljaju kod pitona, onemogućavaju uzimanje

hrane, pa se kod ove vrste ne javlja regurgitacija.

Dijagnoza se antemortem postavlja biopsijom bubrega, jetre, pankreasa i jednjaka. U ćelijama se

zapažaju eozinofilne intranuklearne inkluzije. Postmortem se dijagnoza postavlja na osnovu biopsije

uzoraka uzetih iz CNS. Najčešći patomorfološki nalaz je encefalitis. S obzirom na to da i adenovirusi i

reovirusi mogu izazvati neurološke probleme kod zmija, treba diferencijalno dijagnostički isključiti

ova dva virusa.

Terapije nema. Budući da je ovo oboljenje veoma infektivno, treba izvršiti eutanaziju svih obolelih

jedinki nakon postavljanja dijagnoze antemortem. Preventiva podrazumeva primenu karantina za novo

pridošle jedinke, kao i uništavanje grinje zmija.

Bolest inkluzionih tela (Inclusion body disease)

Intracitoplazmatske inkluzije su pronađene u nervnim ćelijama u mozgu IBD pozitivne Boe

konstriktor


63

*Ambijentalne bolesti guštera i zmija

Rostralne abrazije su izazvane trljanjem, guranjem ili udaranjem rilom u abrazivne površine ili

zidove u terarijumu. Potrebno je izbegavati prenaseljenost i držanje agresivnih jedinki u istom

terarijumu. U blažim slučajevima, kada još nije došlo do oštećenja kostiju, problem možemo rešiti

otklanjanjem nedostataka u terarijumu, lokalnim čišćenjem zahvaćene regije povidon jodom i

aplikacijom antibiotskih masti na ranu. Za prevenciju nastanka rostralnih abrazija potrebno je da se u

terarijumu obezbedi dovoljno mesta za sakrivanje, pogotovo ako se u istom objektu čuva veći broj

jedinki, takođe terarijum ne sme imati abrazivne površine, a stakleni zidovi moraju biti vidljivi

životinjama (najčešće se koriste plastične folije kao vizuelna barijera).

Kontaktni dermatitis se može javiti kao posledica upotrebe podloge za terarijum koja sadrži

aromatična jedinjenja (npr. parčiće kedrovine, bora) ili kao posledica prisustva rezidua dezinficijenasa

koji se koriste za čišćenje terarijuma (npr. izbeljivači, fenolna jedinjenja). Rinitis i drugi respiratorni

simptomi mogu da se jave uporedo sa kontaktnim dermatitisom. Neophodno je onemogućiti reptile da

dođu u kontakt sa jedinjenjima koja dovode do pojave dermatitisa.

Opekotine su najčešće izazvane direktnim kontaktom sa izvorom toplote, kao što su kamenje za

grejanje, toplotni podmetači i izvori svetlosti. Nije poznato zbog čega reptili ostaju u kontaktu sa

izvorom toplote uprkos tome što im nanose povrede. Vlasnici reptila moraju biti svesni toga i zato

treba da zaštite svoje ljubimce i onemoguće direktan kontakt sa izvorom toplote (npr. mnogo je bolje

postaviti grejače na bočnu stranu terarijuma nego na pod). Takođe treba reći da opekotine mogu

izgledati slično kao bakterijske i gljivične infekcije. Opekotine mogu biti superficijalne ili mogu

zahvatiti dublja tkiva, a ako je zahvaćena velika površina tela neophodno je započeti terapiju

tečnostima, pošto će u tom slučaju kod jedinke doći do gubitka tečnosti i elektrolita. Neophodno je

Rostralne abrazije kod zmije


64

stavljanje vlažno-suvih obloga i aplikacija antibakterijskih masti, kao što je sulfadiazin-srebro ili

povidon jod koji treba da budu inkorporirani u same obloge. Postoje izvesni sprejovi koji dovode do

bržeg zarastanja rana. Ovi poliuretanski filmovi onemogućavaju prodor bakterija i istovremeno

omogućavaju jednostavno nadgledanje rane. Pseudomonas aeruginosa može kolonizovati rane od

opekotina i dovesti do fatalnih komplikacija. Sistemska aplikacija antibiotika protiv Gram-negativnih

bakterija na osnovu kulturelnog ispitivanja ili testa senzitivnosti kao i primena odgovarajućih

analgetika, treba da prati topikalni tretman. Kada granica između zdravog i devitalizovanog tkiva

postane evidentna, potrebno je preduzeti hiruršku intervenciju. Nakon zarastanja rana od opekotina

redovno ostaje ožiljak koji kasnije može remetiti normalan proces presvlačenja (dysecdysis).

Apscesi (abscesses) su vrlo česti kod guštera i zmija i moraju se diferencijalno dijagnostički

posmatrati odvojeno od raznih potkožnih otoka. Uglavnom nastaju kao posledica traume (ugriz ili

penetrirajuća rana) ili hematogenim putem. Kod zmija se najčešće javljaju supkutani otoci. Obično

nastaju kao posledica ascendentne infekcije od ranijeg nekrotičnog stomatitisa.

Uobičajeni izolati iz apscesa i granuloma uključuju sledeće vrste: Pseudomonas spp, Aeromonas spp,

Staphylococcus spp, Citrobacter spp, Pasteurella spp, Escherichia coli, Proteus spp, Salmonella spp,

Serratia spp, Neisseria spp, Streptococcus spp i Corynebacterium pyogenes.

Apscesi se mogu javiti skoro na bilo kom mestu na površini tela, ali se ipak najčešće javljaju na glavi i

na ekstremitetima, a manifestuju se u vidu čvrstih supkutanih otoka. Kao posledica ispunjenosti ovih

supkutanih otoka polučvrstim gnojnim sadržajem, ulceracije se javljaju tek kada apsces postane jako

velik. Većina apscesa ima fibroznu kapsulu. Solitarni apscesi retko izazivaju probleme osim ako se

infekcija ne proširi i zahvati kost. Zato pri pojavi apscesa oko glave i u njenoj okolini treba rentgenski

snimiti zahvaćeno mesto. Ukoliko je otok blizu kosti, što se naročito odnosi na guštere, potrebno je

radi sigurnosti napraviti, rentgenski snimak da bi se isključila eventualna mogućnost frakture.

Termičke povrede su dosta česte kod reptila u zatočeništvu usled držanja u lošim ambijentalnim uslovima


65

Metodom aspiracione biopsije tankom iglom možemo diferencijalno dijagnostički isključiti

neoplazme. Kulturelno ispitivanje sadržaja apscesa najčešće nije potrebno ukoliko za lečenje

primenimo hirurški tretman.

Hirurški zahvat sa potpunom ekscizijom apscesa i rutinskim zatvaranjem rane je metoda izbora, i

znatno je efikasnija od punkcije sadržaja apscesa. Apscesi koji su kazeozne prirode uklanjaju se

hirurški in toto, a nastale rane se po pravilu zašivaju. U lečenju apscesa treba koristiti antiseptička

sredstva i lokalno antibiotike u obliku praška ili masti. Sadržaj apscesa se može dostaviti na kulturelno

ispitivanje i test senzitivnosti, a antibiotsku terapiju treba započeti pre dobijanja rezultata. Najčešće se

upotrebljavaju baktericidni antibiotici koji deluju protiv Gram-negativnih bakterija.

Kornja če (ordo Chelonia)

Kornjače predstavljaju vrlo staru i primitivnu gupu gmizavaca; njihovi najstariji pronađeni fosilni

ostaci datiraju iz perioda perma, što je oko 280 miliona godina pre nove ere. Ove spore i trome

životinje prvobitno su kopneni organizmi od kojih su se neke naknadno prilagodile životu u slatkim

vodama i u moru.

Ono što kornjače na prvi pogled jasno razlikuje od ostalih gmizavaca je njihov karakteristični koštani

oklop. Oklop je uvek sastavljen iz određenog broja koštanih ploča poređanih po utvrđenom rasporedu.

Srastao je sa telom i samo s prednje i zadnje postoje otvori za prolaz glave, nogu i repa, koji se u

Kod zmija se najčešće javljaju supkutani apscesi


66

slučaju opasnosti uvlače unutra. Gornji ili leđni deo oklopa naziva se karapaks (carapax), a donji ili

trbušni plastron (plastron). Iznad svake ploče koštanog oklopa nalazi se odgovarajuća rožna ploča, ali

se granice ove dve vrsta ploče ne poklapaju. Broj koštanih i rožnih ploča na karapaksu je znatno veći

nego na plastronu. Sredinom karapaksa duž leđa pruža se pet ploča (neuralia), koje su srasle sa

trnolikim nastavcima pršljenova kičme. Desno i levo od neuralia prostire se po jedan niz od četiri

široke ploče, srasle s rebrima koje se nazivaju rebarne ploče ili costalia, dok se ivicom karapaksa u

obliku venca pruža jedan niz malih pločica koje s donje strane graniče sa plastronom i nazivaju se

ivične pločice ili marginalia. Među marginalnim pločama jedna mala, neparna pločica leži napred

iznad poslednjih vratnih pršljenova i naziva se vratna (nuchale), dok se na suprotnoj strani, iznad repa

nalazi jedna ili dve nadrepne ploče (supracaudale). Plastron se skoro uvek sastoji iz šest pari širokih

ploča koje se međusobno dodiruju u jednoj središnjoj liniji. Oblik i međusobni odnos ovih ploča imaju

veliki značaj pri identifikaciji.

Unutrašnji kostur (endoskelet) kod kornjača je sastavljen od aksijalnog (lobanja, kičma i rebra) i

apendikularnog (rebra, ključna i karlična kost) dela. Kičmeni stub je izgrađen od 40 - 50 pršljenova od

kojih je samo 8 vratnih i 25-30 repnih slobodno. Ostali su svojim trnovitim nastavcima srasli sa

karapaksom, dok su ključna i grudna kost srasle sa plastronom.

Slobodni delovi tela, glava, noge i rep prekriveni su rožnim krljuštima, dok je kod nekih koža na glavi

sasvim gola. Napred na glavi se nalaze mali nosni otvori i obično jasno izdvojene slušne opne. Glava

je odvojena od trupa dosta dugim vratom, koji se savija prilikom uvlačenja glave pod oklop. Vilice su

bez zuba, prevučene čvrstom rožnom navlakom u obliku kljuna, slično kao kod ptica. Jezik je širok,

debeo i mesnat. Oči su uvek dobro razvijene i zaštićene očnim kapcima sa uzdužnim prorezom. Kod

svih kornjača uvek postoje dva para nogu, čiji oblik zavisi od njihovog načina života. Kod kopnenih

kornjača noge su prilagođene hodanju, prsti su srasli i završavaju tupim kandžama; kod slatkovodnih

prsti su spojeni opnama za plivanje, dok su kod morskih kornjača udovi prilagođeni plivanju i imaju

oblik peraja. Zbog koštanog oklopa oko tela mnogi mišići su izmenjeni, tako da je mišićni sistem

različit u odnosu na ostale kopnene kičmenjake. Kornjače karakteriše plućni način disanja. Odvojenih

su polova, imaju spoljašnje polne organe, a oplođenje je unutrašnje. Mužjaci imaju neparni

kopulatorni organ smešten iznad kloake. Često je razvijen polni dimorfizam i mužjaci su većinom

živahnijih boja od ženki. Parenju pojedinih vrsta često prethodi specifično "udvaranje", a borba za

teritoriju takođe nije retka.

Današnje vrste kornjača mogu biti omnivori (svaštojedi), karnivori (mesojedi) ili herbivori (biljojedi),

ali je većina ipak omnivorna, odnosno hrane se mesom, ali i biljnom hranom.


67

Sve kornjače polažu jaja (oviparne su) u iskopanu rupu u zemlji ili pesku. Kopnene kornjače legu

relativno mali broj jaja, dok neke velike morske kornjače, polažu po 200-300 komada. U trenutku

polaganja jaja ljuska im je mekana, u obliku kožaste opne tako da mogu proći kroz uski otvor na

zadnjoj strani oklopa. Jamice u koje polažu jaja ženke iskopaju zadnjim nogama, a ukoliko je zemlja

tvrda, često je omekšaju mokraćom. Polaganje jaja obično dugo traje i ženke se tom prilikom jako

iscrpe. Ljuska kasnije kalcifikuje i očvrsne, pa jaja dobiju svoj uobičajeni okruglasti ili eliptični izgled.

Većinom su sivkaste ili čisto bele boje, veličine oko 7 cm. Inkubacija jaja varira u zavisnosti od

geografske širine, obično traje 70-90 dana, ali kod mnogih porodica traje i mnogo duže, čak i do 200

dana. Embrionalni razvoj u jajima značajno zavisi od spoljašnje temperature, čiji nagli pad može

ugroziti celo leglo. Iz jaja se izlegu potpuno razvijeni mladi mekanog oklopa koji postupno očvrsne

nakupljanjem kalcijuma. Rast rožnih ploča na oklopu odvija se koncentrično na rubovima.

Kornjače su među najdugovečnijim životinjama na Zemlji, od kojih neki predstavnici (posebno iz

porodice Testudinidae) u prirodi mogu doživeti preko 50 godina. Pojedine su u zatočeništvu dostigle

starost od 100 godina. Međutim, na temelju osteo-hronoloških analiza ustanovilo se da njihova

prosečna starost u prirodi nije veća od 35 godina, zbog mnogih opasnosti koje ih vrebaju. Mogu

podneti teške povrede tela, njihova žilavost i vitalnost u biologiji su poznati kao retki primeri među

višim životinjama.

Dimenzije terarijuma ili ograđenog prostora u prirodi za kopnene vrste kornjače treba da su 5x4x3

dužine oklopa. Predstavnici ovog reda se drže u zajednicama. Najčešće se koriste terarijumi sa

plastičnom podlogom, ali se kao supstrat može koristiti i šljunak, mešavina treseta i zemlje itd.

Skrivalište mora biti tolike veličine da se istovremeno u njega može sakriti više životinja. Spoljašnji

prostor mora biti dobro ograđen, jer kornjače dobro kopaju pa mogu prokopati prolaz ispod ograde.

Prostori na otvorenom moraju biti sa travnatom ili zemljanom podlogom i sa skrivalištima na više

mesta po mogućstvu u hladovini. Optimalna temperatura ambijenta je od 27 do 30oC, dok ispod

reflektorske lampe temperatura mora biti oko 35 oC. Ako se drže napolju deo smeštajnog prostora

trebalo bi da je na suncu, a drugi deo u hladu, kako bi se životinje mogle zaštititi od sunca.

Terarijum odnosno spoljašni bazen za vodene vrste kornjača mora biti sledećih dimenzija: 5x4x3

dužine oklopa. Kao i kopnene vrste kornjača, i vodene se drže u zajednicama. Terarijum mora imati

suvi deo dovoljne veličine kako bi životinja mogla da se sunča i kako bi se normalno mogao odvijati

fiziološki proces presvlačenja (ecdysis). Ograda spoljašnjeg bazena mora biti takva da se životinja lako

može popeti i izaći na suvo. Vodene vrste kornjača ne moraju imati skrivalište, jer se one kriju u vodi,

a neke imaju običaj da se ukopavaju u mulj, pa na dno treba staviti deblji sloj peska. Temperatura vode

za mlade kornjače trebalo bi da je bar 22 oC, a najpoželjnije je da bude 26 oC. Voda se može grejati i

akvarijumskim grejačima.


68

Crvenouha kornjača (Trachemys scripta elegans)

Crvenouha kornjača je semiakvatična vrsta poreklom iz južnih delova današnjih Sjedinjenih

Američkih Država. Ova vrsta je jedan od najčešćih gmizavaca koji se drže kao kućni ljubimci.

Crvenouhe kornjače su dobile ime po crvenim ili narandžastim, jače ili slabije izraženim, prugama

koje se nalaze iza samih očiju, na vratu. Oklop mladunaca je ovalan i simetričan, izrazito zelen, sa

jasno izraženim rožnim pločicama, a donja strana je svetla i prošarana tamnim mrljama nepravilnog

oblika. Kako odrastaju, boja njihovog oklopa postaje sve tamnija tako da se rožne ploče sve manje

primećuju.

Ulogu zuba, koje ove kornjače nemaju, preuzima snažan kljun koji koriste za ubijanje plena i

komadanje hrane. Nos se nalazi na samom vrhu glave kako bi mogle da dišu iznad površine vode, bez

opasnosti od napasnika van vode. Noge se završavaju kandžama koje koriste za kopanje, držanje hrane

i udvaranje.

Kod svih vrsta roda Trachemys prisutan je isti polni dimorfizam. Ženke su uglavnom krupnije od

mužjaka, sa blago ispupčenim stomakom. Ženke narastu do 25 cm, a mužjaci do 15, maksimalno 20

cm. Mužjaci imaju duže kandže i deblji i duži rep, čija je kloaka bliža kraju repa.

Crvenouhe kornjače se, kao domaće vrste, sreću u svim slatkim, mirnim i toplim vodama u predelima

koji se pružaju od reke Misisipi do Meksičkog zaliva. Tu se ubrajaju jezera, bare, močvare, rečni

rukavci i kanali. Njihova staništa su često gusto obrasla vodenim biljem, koje čini veliki deo njihove

Crvenouha kornjača (Trachemys scripta elegans)


69

ishrane. Biraju uglavnom tiha područja sa sunčanim i suvim mestima nedaleko od vode, kao što je

kamenje ili plutajuće granje. Često se može videti, kada su u prirodnoj sredini, kako se dve ili više

kornjača zajedno sunčaju na kamenju ili panjevima, često i jedna na drugoj. Ove kornjače u divljini

napuštaju vodu na duže vreme samo kada traže novo stanište, a ženke na duže izlaze i kada traže

mesto pogodno za polaganje jaja.

Kako raste potražnja za crvenouhim kornjačama kao kućnim ljubimcima, tako se širi njihovo životno

stanište u prirodi. Takvom neprirodnom širenju doprinose neupućeni vlasnici kućnih ljubimaca koji ih

puštaju u lokalne vode. To obično predstavlja opasnost po lokalne gmizavce; na Balkanu, na primer,

domaće barske kornjače su indirektno ugrožene od crvenouhih, jer se bore za isto stanište i hranu.

Odrasle kornjače su svaštojedi (omnivori), dok mladunci uglavnom prihvataju samo hranu

životinjskog porekla. U prirodi uglavnom love ribe, žabe, punoglavce, vodene insekte, larve, račiće i

puževe, kad im se za to ukaže prilika. Kako životinja raste, biljke zauzimaju važnije mesto u njihovoj

ishrani. U ishrani ovih kućnih ljubimaca nije dobro ograničiti se na kupovnu hranu, nego im treba

omogućiti što raznovrsniju ishranu, koja podrazumeva komadiće sirove i nezačinjene ribe, govedine ili

piletine, zeljasto povrće i poneko voće. Najbolje bi bilo povremeno im obezbediti žive ribice ili

akvarijumske puževe, koje će moći da love. Tolerancija biljne hrane varira od jedinke do jedinke.

Crvenouhe kornjače ne proizvode pljuvačku, te im se hrana mora davati u vodi. Pokušaj gutanja suve

hrane može izazvati gušenje.

Mladunci, koji su dugi u proseku oko 5 cm, širom sveta se prodaju i mušterijama predstavljaju kao

idealni ljubimci za koje nisu neophodni posebni uslovi. Međutim, suprotno potpuno pogrešnom ali

raširenom verovanju po kojem je kornjačama dovoljno obezbediti plastičnu posudu sa vodom i kutiju

sušenih crva, crvenouhim kornjačama je potrebno obezbediti mnogo više za normalan život.

Među prvim uslovima je nešto veći vodeni prostor, u kome obavljaju dobar deo životnih funkcija, i

suv prostor, koji je važan za sunčanje a samim tim i za sintezu vitamina D. Terarijum odnosno

spoljašni bazen za vodene vrste kornjača mora biti sledećih dimenzija: 5x4x3 dužine oklopa. U plitkim

plastičnim posudama kornjača ne može da pliva, a u njih nije moguće postaviti ni filter i grejač, koji su

neophodni za zdravlje kornjače. Pored toga, kornjači je obavezno obezbediti i sijalicu sa

ultraljubičastim svetlom.

Uređenje akvaterarijuma ne mora biti složeno, štaviše bolje je da imaju što više prostora za plivanje.

Mlađim kornjačama moguće je postaviti akvarijumsko bilje, ali veće kornjače će obično grickati biljke

što ih čini teškim za održavanje u životu. Ako to veličina akvaterarijuma dozvoljava, bilo bi dobro

obezbediti i mesta za skrivanje, jer se ova vrsta kornjača obično plaši čoveka.


70

Pošto većinu vremena provode u vodi, gde i jedu, ispuštaju mokraću i fekalije i spavaju, voda mora

biti čista i zahteva prisustvo filtera. Voda mora biti dovoljno duboka da, ukoliko se kornjača slučajno

okrene na leđa, može da se vrati u normalan položaj uz pomoć glave i mišića vrata. Ukratko, voda

mora biti bar toliko duboka koliko je i kornjača visoka. Treba naglasiti da je ovo samo minimalna

dubina vode u kojoj se kornjača svakako neće osećati najprijatnije. Otpad koji ostaje posle kornjače će

se bolje rastvoriti i lakše pročistiti u većoj količini vode. Takođe, nivo vode ne sme biti previše blizu

vrhu akvaterarijuma da kornjača ne bi mogla da iskoči iz njega i povredi se pri padu.

Voda iz česme je obično hlorisana i preporučuje se da odstoji (preporučuje se 24 sata) pre nego što se

sipa u akvaterarijum. Takođe, preporučuje se da voda iz česme malo iscuri pre nego što se sipa

kornjači.

Jedan od osnovnih uslova za gajenje crvenouhih kornjača je zagrejana voda. Minimalna temperatura

na kojoj njihovi vitalni organi normalno funkcionišu je 24°C, a najviša koju mogu podneti je 32°C.

Konkretno, mladunci bi trebalo da budu držani na temperaturi između 25,5 i 26,5 °C, a odrasle jedinke

između 24 i 25,5 °C. Zimi, kada dođe do naglog pada temperature, crvenouhe kornjače u prirodi

prelaze u stanje hibernacije i zakopavaju se u mulj na dnu vode. U akvaterarijumima, međutim, gde

postoji grejanje, temperatura neće sama pasti tako nisko, a i obično ne postoje uslovi za hibernaciju, pa

do nje u zarobljeništvu ne dolazi. Ukoliko borave na temperaturi nižoj od 23°C, a dovoljno visokoj da

ne dođe do hibernacije, za koju u zarobljeništvu obično nema drugih uslova, kornjače će prvo postati

manje aktivne, zatim će izgubiti apetit, oboleti, a može doći i do uginuća jedinke.

Parenje crvenouhih kornjača odvija se pod vodom, obično u periodu između marta i jula. Udvaranje

mužjaka ženkama se manifestuje titranjem kandži prednjih nogu ispred ženke. Ako ženka prihvati

mužjaka, ona tone na dno a mužjak je prati. Ženka koja, nasuprot tome, ne prihvati mužjaka može biti

agresivna prema njemu.

Parenju crvenouhih kornjača pod vodom prethodi ritualno udvaranje


71

Ponekad mužjaci trljaju kandžama jedni ispred drugih, ali to je samo znak upozorenja. Hibernacija i

pravilna ishrana su neophodni uslovi za razmnožavanje. Ženka koja u sebi nosi oplođena jaja provodi

prvih nekoliko dana sunčajući se, da bi ugrejala jaja, a zatim kreće u potragu za mestom na kom će

položiti jaja. Među najvažnijim uslovima koje treba da ispunjava takvo mesto su vlažnost i

temperatura. Posle polaganja jaja, ženka napušta gnezdo. U zavisnosti od temperature mladunci se

mogu izleći iz jaja 2-3 meseca nakon polaganja. To čine probijajući ljusku jajeta malim rogom na

glavi, koji nedugo nakon toga sam otpada. Mladi u jajetu mogu ostati i nekoliko dana ili meseci nakon

normalnog perioda ukoliko je zimski period. Kada se izlegu, mladi neko vreme imaju žumančanu

kesu na plastronu, koja se ne sme uklanjati.

Polno zrele ženke koje nikad ranije nisu bile sa mužjakom mogu izbaciti neoplođena jaja u vodu. Ona

najčešće budu pojedena od strane iste te ženke ili drugih kornjača. Čak i oplođena jaja mogu završiti u

vodi, najčešće onda kada ženka ne pronađe povoljno mesto za polaganje. U vodi se jaja nikad neće

izleći, pa ih je potrebno odmah uzeti i u istom položaju smestiti u inkubator. Ako se jaja okrenu,

embrion će uginuti.

Leopard kornja ča (Stigmochelys pardalis)

Leopard kornjača je velika i veoma atraktivna kornjača koja naseljava savane istočne i južne Afrike.

Pre svega živi na suvim, trnovitim staništima, livadama, a u nekim slučajevima može naseljavati nešto

kišovitija područja. U slučaju velikih vrućina ili niskih temperatura ovi gmizavci se sakrivaju u lisičije

jame, jame šakala i rupe mravojeda. Ove jedinke ne kopaju osim kada ženke treba da položi jaja. Pošto

često naseljava pašnjake rado pase, mada favorizuje voće, jastučiće kaktusa, čičak itd. Životni vek

ovih jedinki je 80 do 100 godina. Dostižu dužino od oko 50 cm, i telesnu masu od oko 55 kg.

Leopard kornjača (Stigmochelys pardalis)


72

Leopard kornjače zahtevaju velike terarijume, a najidealnije je da se drže napolju uvek kada to

dozvoljavaju vremenski uslovi. Dimenzije terarijuma ili ograđenog prostora u prirodi treba da su

5x4x3 dužine oklopa. U divljini ove životinje najčešće žive pojedinačno (osim u vreme parenje), dok

se u zatočeništvu drže u grupama pa je tada neophodno obezbediti dovoljno prostora da mogu da

pobegnu jedna od druge i da se sklone. Nije preporučljivo držati više mužjaka zajedno zbog njihovog

teritorijalnog ponašanja i eventualnog povređivanja u toku borbi za ženku ili teritoriju. Dnevna

temperatura ne bi trebalo da prelazi 32°C, dok noću temperatura ne bi trebalo da bude niža od 18°C.

Pošto naseljavaju suva staništa, vlažnost vazduha mora da bude niska. Takođe, mora im se obezbediti

posuda sa vodom koja je dovoljno velika da se cela kornjača može u nju potopiti.

U zatočeništvu treba omogućiti kornjačama da pasu, s obzirom na to da se ishrana ovih gmizavaca

sastoji pre svega od trave. Kao dodatak daju se zelena salata, paradajz, šargarepa, peršun, sveža i

sušena lucerka, kelj, spanać, a u hranu treba dodati i kalcijum. Oko 20 % hrane može sačinjavati voće

(ostalih 80% čini trava i zeleno povrće) i to: banana, dinja, lubenica, grožđe… Ovim kornjačama se

nikako ne sme davati meso jer animalni proteini mogu izazvati ozbiljne zdravstvene probleme.

Fiksacija kornja ča

Fiksacija manjih kornjača se najčešće izvodi tako što se jedinka hvata za karapaks sa leve i desne

strane. Međutim ako je u pitanju veća jedinka onda se jednom rukom prihvata oklop dorzalno od

vrata, dok se drugom rukom hvata oklop dorzalno od repa. Treba uvek obratiti pažnju na kljun

kornjače kako ne bi došlo do ujeda. Glavu možemo fiksirati palcem i kažiprstom oko baze lobanje.

Takođe, uspešno možemo fiksirati kornjaču na taj način što je okrenemo na oklop i postavimo u

okruglu posudu za hranu, lavor, kantu itd. Ako je onemogućen kontakt ekstremiteta sa nekom tačkom

oslonca uspešno smo izvršili imobilizaciju. Na sličan način možemo fiksirati kornjaču tako što je

postavljamo na plastron i to na predmet koji je uži od njenog oklopa, a dovoljno je visok da jedinka ne

može dohvatiti ekstremitetima podlogu i ne može se kretati.

Neagresivne kornjače mogu da se fiksiraju hvatanjem za bočne strane oklopa


73

Vađenje krvi kod kornja ča

Krv se kod kornjača može uzimati različitim tehnikama. Maksimalna količina krvi koja se može uzeti

je 5 do 8 ml/kg telesne mase, mada je najčešće dovoljno da se uzme 1 do 1,5 ml/kg telesne mase.

Krv koja se uzima iz jugularne vene (vena jugularis) ima najmanju verovatnoću da bude razblažena

limfom, tako da jugularna vena predstavlja mesto izbora za venepunkciju kod kornjača koje imaju

manje od 4 kg. Glava i vrat se moraju istegnuti i fiksirati palcem i prstom iza potiljka. Nakon toga je

moguće kornjaču postaviti u bočni položaj, a jugularna vena je često uočljiva kako se proteže

kaudalno od ugla mandibule. Iglu treba uvući u krvni sud u kaudalnom pravcu.

Dorzalni vensiki sinus ili dorzalna kokcigealna vena (vena coccigea), mogu se koristiti za uzimanje

krvi kod nekih vrsta kornjača, a najčešće je locirana na dorzalnoj površini repa u predelu središnje

linije. Treba napomenuti da uzorak uzet sa ovog mesta može biti razređen limfom i da može doći i do

oštećenja centralnog nervnog sistema (CNS) ako je igla ušla u subarahnoidni prostor a prethodno nije

na propisan način izvršena dezinfekcija mesta uzorkovanja krvi.

Kornjaču možemo fiksirati tako što je postavljamo na plastron i to na predmet koji je uži od njenog oklopa, a dovoljno je visok da jedinka ne može dohvatiti ekstremitetima podlogu i ne može se kretati

Najbolje mesto za uzimanje krvi kornjača je jugularna vena(vena jugularis)


74

Subkarapaksni venski sinus se takođe može koristiti za uzimanje krvi ili za intravensku aplikaciju

lekova. Sa ovog mesta krv se uzima hipodermalnom iglom pod uglom od 600 dorzalno od cervikalnog

dela vrata u predelu središnje linije odmah ispod karapaksa. Vrat kornjače može biti flektiran ili

ekstendiran. Ako igla dođe u kontakt sa vratnim pršljenovima, treba je malo izvući i usmeriti put

kaudalno ili kranijalno.

Najvažnije bolesti kornjača

1) Apscesi

Apscesi su vrlo česti kod kornjača i drugih predstavnika reptila. Mogu biti timpanični, kada zahvataju

srednje uho, ili češće supkutani kada su locirani na ekstremitetima životinja. Takođe, mogu se javiti i

površinski i dubinski apscesi oklopa. Superficijalni apscesi i erozije oklopa su česti kod akvatičnih

kornjača, a najčešće nastaju kao posledica neadekvatnih uslova držanja. Duboki apsecesi imaju istu

patogenezu, a mogu da penetriraju duboko, sve do celomske duplje.

Pored vidljivog otoka zglobova i nogu, na rentgenskom snimku se ponekad mogu videti i promene na

kostima, usled bakterijama prouzrokovane osteolize, pa čak i totalnog razaranja kosti. Ipak, apscesi ne

zahvataju uvek kosti i lečenje će zbog toga zavistiti prvenstveno od rentgenskog snimka. Timpanični

apscesi se moraju hirurški lečiti pod opštom anestezijom, pošto zahvataju srednje uho. Prilikom

pregleda dna usne duplje, obično se kao potvrda postojanja ovakvih apscesa mogu videti male kapljice

gnoja na ulasku u Eustahijevu tubu.

Subkarapaksni venski sinus je odlično mesto za uzimanje krvi kornjača


75

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i rentgenskog snimka.

Spoljašnju kožu treba očistiti i dezinfikovati, a u cilju zaštite konjunktiva u oko aplikovati mast.

Zadebljalu i inflamiranu membranu treba probušiti i gnoj (ukoliko je to moguće) odjednom treba

ukloniti. Vrlo je značajno da se na ovaj način i jezgro gnoja, koji se nalazi u inficiranoj Eustahijevoj

tubi, može lako ukloniti. Pored incizije i čišćenja šupljine apscesa antiseptičkim sredstvima, tretman se

sastoji i u lokalnoj aplikaciji antibiotika. Posle toga, timpaničnu membranu treba zašiti. Obični

potkožni apscesi se takođe mogu incizirati pod opštom anestezijom. Kod većine se odstrani gnoj koji

ponekad može da zaudara zbog prisustva anaerobnih bakterija. Sličan režim se primenjuje i u čišćenju

unutrašnje šupljine, a zatim se mrtvi prostor šivenjem zatvara, i samim tim obezbeđuje, da voda ne

prodre u njega. Pre svega se primenjuju antibiotici. Kod onih apscesa gde je zahvaćena kost, jedina

terapija je amputacija. Patrljci ekstremiteta se obično ne ostavljaju, jer se “takve rane”, po pravilu

prelome i druga operacija je neophodna.

Kod površinskih lezija tretman podrazumeva pažljivo čišćenje oklopa i uklanjanje nekrotičnog tkiva sa

zahvaćenih delova oklopa. Pristup delu terarijuma sa vodom životinji treba ograničiti na jedan sat, dva

puta dnevno. Topikalna primena antibiotskih masti je efikasna protiv Gram-negativnih bakterija

(najčešće Pseudomonas sp) i primenjuje se nakon plivanja i hranjenja. Kada se jave duboki apscesi

oklopa, treba primeneti rentgenološku dijagnostiku da bi se adekvatno procenila situacija i postavila

prognoza. U slučaju pojave dubokih apscesa oklopa potrebno je pod sedacijom ili opštom anestezijom

uzeti uzorak tkiva i dostaviti ga u laboratoriju na bakteriološko ispitivanje i test senzitivnosti. Tretman

kod pojave dubokih apscesa oklopa je isti kao kod superficijalnih, s tom razlikom što se uz topikalnu

antibiotsku terapiju, antibiotici primenjuju i sistemski u trajanju od najmanje 4 nedelje.

Supkutani apscesi se kod kornjača najčešće nalaze na ekstremitetima

Apsces srednjeg uha kornjače


76

2) Septikemična kutana ulcerativna bolest kornjača (SKUB)

Septikemična kutana ulcerativna bolest (SKUB) je sindrom koji se javlja kod akvatičnih vrsta

kornjača. Uzročnik koji se najčešće povezuje sa ovom bolešću je Citrobacter freundii, ali i druge

Gram-negativne bakterije mogu izazvati iste kliničke simptome (Serratia, Beneckea chitinovora,

Mycobacterium kansaii). Bakterije ne mogu izazvati infekciju kod intaktnog oklopa, već je neophodno

prethodno oštećenje oklopa da bi bakterija Beneckea chitinovora izazvala oboljenje. Rakovi

(Crustacea) nose ove bakterije na svom egzoskeletu i kontaminiraju vodu koju kornjače koriste kao

izvor hrane. Drugi faktori koji dovode do SKUB-a su vezani za loše uslove držanja, loš kvalitet vode,

abrazije i ishrana beskičmenjacima.

Pojava infekcije vodi ka razvoju nepravilnih, kazeoznih, kraterastih ulcera na plastronu, karapaksu i

koži. Takođe, može se razviti septikemija koja dovodi do multifokalnih nekroza na jetri i drugim

visceralnim organima, hemolize, paralize ekstremiteta, gubitka prstiju ili kandži. Kornjače su

letargične, anoreksične, javlja se gubitak mišićnog tonusa, ulceracije na koži, a može doći i do

letalnog ishoda.

Septikemična kutana ulcerativna bolest (SKUB). Promene na perajima

Septikemična kutana ulcerativna bolest (SKUB). Promene na glavi


77

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i bakteriološkog ispitivanja lezija. Spontani oporavak

se može javiti u pojedinim slučajevima, iako je prognoza uglavnom loša ako se ne preduzme

adekvatan tretman. Terapija podrazumeva uklanjanje stranih materija i nekrotičnog tkiva ulcera i

apscesa, upotrebu antibiotika (hloramfenikol), a ako je oklop pretrpeo značajna oštećenja može se

“zakrpiti“ upotrebom fiberglasa i smole. Potpuni oporavak oklopa se očekuje za jednu do dve godine.


Gljivice su oportunistički mikroorganizmi, napadaju tkivo koje je već oštećeno ili inficirano.

Predisponirajući faktori za nastanak mikotičnog dermatitisa su loš kvalitet vode, malnutricija i stres.

Incidencija mikotičnih oboljenja može biti direktno ili indirektno povezana sa pH vrednošću vode, jer

je rast najvećeg broja gljivica inhibiran kada je pH vrednost vode manja od 6,5. Kod akvatičnih vrsta

kornjača relativno često su dijagnostikovane mešane bakterijske i gljivične infekcije, a nisu retki ni

slučajevi da se infekcija proširi sve do kosti.

Mikoze kod kornjača su najčešće izazvane sledećim mikroorganizmima: Aspergillus spp, Basidiobolus

ranarum, Beauveria bassiana, Cladosporium spp, Candida spp, Dermatophytes, Fusarium spp,

Geotrichum spp, Paecilomyces spp, Penicillium spp i Sporotrichum spp.

Gljivi čne infekcije se mogu manifestovati: pojavom rasprostranjenih kožnih lezija i formiranjem

ulcera na glavi, vratu i ekstremitetima, stvaranjem multifokalnih cirkularnih sivih lezija na koži,

Paecilomyces lilacinus. Na karapaksu se mogu videti multiple ulceracije (strelice)

Fusarium semitectum. Bele površine na oklopu predstavljaju oblasti nekroze


78

plastronu i karapaksu, mogu se javiti i mikotični granulomi na prednjim udovima, a pojedine gljivične

infekcije dovode do pojave belih ograničenih kožnih lezija na glavi i vratu, a u određenim

slučajevima se može razviti i nekroza oklopa.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i izolacije uzročnika. Terapija mikoza uključuje

topikalnu (mikonazol, ketokonazol ili nistatin) ili sistemsku aplikaciju antimikotika. Zahvaćene regije

treba očistiti i ukloniti nekrotično tkivo. Kod akvatičnih vrsta kornjača veoma je važna kontrola

kvaliteta vode.

4) Infekcije algama

Iako se infekcije algama retko dijagnostikuju kod kornjača u zarobljeništvu, nekoliko slučajeva je

zabeleženo. Kao uzročnici najčešće se javljaju Chlorella, Basicladia chelonum ili B. crassa i

Schizangiella serpentis. Diskutabilno je da li je Basicladia spp istinski patogen, jer postoji forma u

kojoj postoji obostrana korist, i kornjače i algi. Alge obezbeđuju kamuflažu akvatičnim vrstama

kornjača. Kornjače redovno odbacuju delove svoje kože (ecdysis). Zadržani delovi kože predstavljaju

siguran znak lošeg držanja jedinke, jer životinja koja nije na suvom dovoljno dugo nije u stanju da

odbaci svoju staru krljušt. Zaostali delovi krljušti biće inficirani algama.

Alge mogu dovesti do stvaranja udubljenja na oklopu ili do različitih diskoloracija na oklopu.

Schizangiella serpentis izaziva granulomatozne lezije, a mogu biti uklonjene širokom hirurškom

ekscizijom, mada je incidenca recidiva velika (Frye, 1991).

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkih simptoma i izolacije i identifikacije algi na kulturi. Oklop

kornjača u zatočeništvu treba čistiti jednom nedeljno. Kada infekcija nastane kao posledica preteranog

kvašenja oklopa i krljušti, tada treba preispitati uslove držanja jedinke i povećati prostor bez vode u

Alge obezbeđuju kamuflažu akvatičnim vrstama kornjača


79

terarijumu i tako omogućiti kornjačama da izađu iz vode na suvo da bi se omogućilo normalno

odvijanje procesa presvlačenja. Tretman kod pojave superficijalnih infekcija algama sastoji se od

uklanjanja algi četkicom i topikalne aplikacije rastvora povidon-joda ili ketokonazol masti.

5) Fibropapilomi zelene kornjače

Fibropapilomatoza zelene kornjače (Chelonia mydas) se karakteriše pojavom pojedinačnih ili

multiplih histološki benignih fibro-epitelijalnih tumora. Naučnici smatraju da je uzročnik ovog

oboljenja virus. Jedno ispitivanje koje je vršeno pokazalo je da se herpesvirus kornjača redovno javlja

zajedno sa fibropapilomatozom kod morskih vrsta kornjača.

Tumori se javljaju na mestima gde je koža mekana (peraja, vrat, brada, u ingvinalnoj i aksilarnoj regiji

kao i na bazi repa) i na konjunktivama. Takođe, mogu biti prisutni i visceralni tumori. Pojedini

fibropapilomi će se postepeno smanjivati, dok će se kod drugih zapaziti sporo povećavanje i nastanak

ulceracija kao posledica prisustva abrazija (ogrebotina). Fibropapilomi mogu ugroziti život jedinke

ako veličina papiloma ometa plivanje ili ako konjunktivalni fibropapilomi dovedu do oštećenja vida.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i izolacije virusa. Terapija podrazumeva hirurško

uklanjanje fibropapiloma sa širokim ekscizionim marginama.

Konjunktivalni fibropapilomi mogu da dovedu do oštećenja vida

Na telu kornjače se vidi veliki broj kutanih fibropapiloma


80

6) Bolest sivih mrlja (Herpesvirus)

Virus morfološki sličan herpesvirusu smatra se uzročnikom bolesti sivih mrlja koja se uglavnom javlja

kod mladih jedinki starosti od 2 do 3 meseca. Sve vrste kornjača su podložne herpesvirusnim

infekcijama. Herpesvirusne infekcije su najčešće dijagnostikovane kod jedinki koje su bile u kontaktu

sa kornjačama koje su asimptomatske kliconoše. Obično se bolest javlja kod jedinki koje su izložene

stresu, imunosupresiji, a česta je i pojava recidiva kao posledica loših ambijentalnih uslova

(poremećena hibernacija, nagle temperaturne promene, metaboličke bolesti, nutricioni deficit).

Epizootije se najčešće javljaju leti kao posledica visoke temperature vode, prenatrpanosti i organskog

zagađenja. Pored primarne virusne infekcije može se javiti i sekundarna bakterijska infekcija ili

sekundarna hipovitaminoza A. Najnovija istraživanja govore da se bolest sivih mrlja najčešće prenosi

sekretom iz usta, tokom primarne infekcije ili tokom pojave recidiva.

Najčešći simptomi koji se javljaju usled izbijanja herpesvirusne infekcije su tzv. stomatitis-

konjunktivitis-rinitis kompleks. Edem na ventralnoj strani vrata, dehidracija, depresija, neurološki

simptomi, hipersalivacija, disfagija, dispnoja i žute membranozne difterične formacije na jeziku,

orofarinksu i nazofarinsku su česti simptomi ovog oboljenja. Povremeno se javljaju i sekret iz nosa i

eksfolijacija na koži glave i vrata. Zbog toga što ovaj virus putuje duž nerava, može doći do oštećenja

velikog broja organa.

Kod svih kornjača koje imaju stomatitis treba diferencijalno dijagnostički isključiti mikoplazmozu,

iridovirusne infekcije, imunosupresiju, metabolička oboljenja, hibernaciju nedavno hranjenih

Na glavi, vratu i kapcima zapažaju se erozivne i proliferativne kožne lezije sivkasto-bele boje


81

životinja, penetrirajuće rane u ustima koje nastaju tokom ishrane, lokalnu iritaciju i hemijske

intoksikacije.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, PCR, biopsije kože i identifikacijom intranuklearnih

virusnih inkluzija u epidermalnim ćelijama elektronskom mikroskopijom. Virus je mnogo lakše

izolovati iz orofaringealnog brisa, nego iz kloakalnog ili konjunktivalnog brisa.

U ovom trenutku nije moguće eliminisati virus iz obolelih jedinki. Obolele jedinke treba izolovati,

smestiti u karantin i obratiti pažnju na higijenu i temperaturu ambijenta. Potrebno je kornjačama staviti

intraosalni ili intravenski kateter, kontinuirano aplikovati tečnost, odgovarajuće antibiotike za

prevenciju sekundarne bakterijske infekcije, kao i analgetike. Pojačana ishrana je neophodna kod

anoreksičnih, iscrpljenih pacijenata, a često je potrebna i aplikacija jednjačke sonde. Tretman se sastoji

od potpunog potapanja kornjače u rastvor kalijum-permanganata, a nakon toga jedinku treba kupati 3

sata u svežoj vodi. Potrebno je jednom dnevno ispirati i čistiti usnu duplju 0.5% rastvorom

hlorheksidina ili 0.5% povidon jodom i vatom. Ova procedura najčešće zahteva upotrebu opšte

anestezije i analgezije. Takođe, za lečenje herpesvirusnih infekcija kod kornjača se koristi i aciklovir.

Terapija se obično sprovodi sve dok postoje klinički znaci, a najefikasnija je u početnoj fazi bolesti.

Kod jednog broja kornjača nastaje sekundarna bakterijska infekcija koju treba tretirati odgovarajućim

antibiotikom. Vlasnike treba upozoriti da ove jedinke i nakon povlačenja simptoma oboljenja

predstavljaju opasnost za druge jedinke iz kolekcije. Kako bi se sprečilo unošenje virusa u kolekciju

kornjača, preporučuje se karantin za novopridošle jedinke u trajanju od 12 do 18 meseci.

Nekrotični stomatitis. Na površini sluznice se vide nekrotična polja

(strelice)

U traheji se vidi kazeozni materijal (strelice).


82

7) Parazitske bolesti kože kornjača

Najvažniji paraziti kože kornjača su helminti, grinje, krpelji, muve i pijavice.

Helminti . Dokazi o postojanju infekcije metiljom iz grupe digenea, familija Spirorchidae

identifikovani su obdukcionim pregledom kod izgubljenih zelenih kornjača (Chelonia mydas).

Dijagnostikovane su tri vrste spirorhida - Hapalotrema mehrai, H. postorchis i Neospirorchis

schistosomatoides. Metilji mogu dovesti do oštećenja unutrašnjih organa. Kardiovaskularne lezije

uključuju muralni endokarditis, arteritis i trombozu, često zajedno sa formiranjem aneurizme. Okluzija

površinskih krvnih sudova može nastati kao posledica prodora adultnih oblika ili jaja spirorhida u

krvotok kornjače. Takođe, može doći i do tromboze i infarkta oklopa. Metilji ili njihova jaja se

dijagnostikuju na osnovu biopsije oklopa. Tretman obuhvata aplikaciju prazikvantela u dozi od 8–20

mg/kg i.m. dva puta u razmaku od 14 dana.

Krpelji . Utvrđen je veliki broj vrsta krpelja koji parazitira na različitim vrstama kornjača: Aponomma

gervaisi, Hyalomma, Amblyomma marmoreum, Amblyomma dissimile, Amblyomma sparsum,

Ornithodoros compactus itd.

Neki do ovih krpelja imaju sisare kao krajnje domaćine i mogu prenositi zarazne bolesti poput

spirohetoze i hemofilarioze. Masovna infestacija krpeljima može dovesti do anemije.

Dijagnoza se postavlja nalazom krpelja na telu životnje. Krpelji se mogu ukloniti manuelno, mada su

Burridge i Simmons (2001) napravili protokol za eradikaciju krpelja sa životinja i iz objekata.

Preparati na bazi permetrina u vidu spreja mogu se prskati na svaku nogu sa distance od 10 cm u toku

jedne sekunde kod manjih kornjača, a dve sekunde kod većih kornjača. Gušteri i zmije se stavljaju u

Spirorhidiaza. Na plastronu se vide multifokalne ulceracije


83

poprskani kontejner (prska se jedna sekunda na 30 cm2) kada se supstanca osuši i ispari. Objekti se

tretiraju svake 2-3 nedelje preparatima ciflutrina (piretroid IV generacije).

8) Nutritivne bolesti kornja ča

Od nutritivnih oboljenja kod kornjača se najčešće javlja hipovitaminoza A i hipervitaminoza A.

Hipovitaminoza A je nutritivni poremećaj koji se često sreće kod mladih kornjača, naročito kod onih

koje su hranjene namirnicama koje sadrže malu količinu vitamina A (zelena salata, krastavac).

Vitamin A je neophodan za očuvanje integriteta mukoznih membrana, dobar vid i pravilan rast. Usled

ovog nedostatka dolazi do hiperplazije epitela i skvamozne metaplazije epitelizovanog i glandularnog

tkiva. Promene se mogu videti na koži, očima i mukoznim membranama, kao i na sluzokoži

respiratornog (alveole pluća), gastrointestinalnog (gingiva, pankreasni duktusi) i genitourinarnog

trakta (renalni tubuli). Česte su komplikacije u vidu sekundarne bakterijske infekcije.

Akutni nedostatak vitamina A se manifestuje okularnim promenama, dok se hronični deficit ispoljava

u vidu promena na donjim partijama respiratornog trakta, jetri, bubrezima i pankreasu.

Hipovitaminoza A se može manifestovati otečenim kapcima što nastaje kao posledica palpebralnog

edema. Drugi klinički znaci nastaju kao posledica razvoja respiratorne infekcije (iscedak iz nosa,

depresija, disanje sa otvorenim ustima, dispnoja), a javljaju se i opšti klinički znaci poput letargije i

anoreksije. Kod obolelih kornjača se zapaža konjunktivitis, rinitis, slepilo, blefaritis, anasarka i

lihenifikacija kože. Kao posledica hipovitaminoze A može se javiti zapaljenje srednjeg uha (otitis

media) i auralni apsces zajedno sa hepatičnom lipidozom.

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze (posebno na osnovu podataka o loše izbalansiranoj

ishrani), utvrđivanja količine vitamina A u organizmu, histološki (skvamozna metaplazija

Na vratu se zapaža veliki broj krpelja (Amblyomma marmoreum)


84

epitelizovanog i glandularnog tkiva) i kliničkih simptoma. Diferencijalno dijagnostički treba isključiti

mikoplazmozu i infekciju herpesvirusima, jer se mogu javiti isti simptomi kao kod hipovitaminoze A.

Klini čki simptomi oboljenja se brzo povlače sprovođenjem odgovarajuće ishrane i aplikacijom

vitamina A. Mlade kornjače treba hraniti paprikom, šargarepom, brokolijem, spanaćem, maslačkom,

komadićima sveže ribe, račićima, sirom i tvrdo kuvanim jajima. Terapija podrazumeva oralnu

suplementaciju vitamina A u dozi od 2000–10000 IJ/kg u hrani ili 2000 IJ/kg p.o. svakih 7 do 14 dana

u 2 do 4 tretmana. Parenteralnu aplikaciju treba izbegavati zbog opasnosti od hipervitaminoze A.

Konjunktivitis treba tretirati topikalnim antibioticima, a hroničnu infekciju respiratornog trakta

odgovarajućim sistemskim antibiotikom.

Hipervitaminoza A je jatrogeno oboljenje, nastaje nakon parenteralne aplikacije neodgovarajućih

doza vitamina A što dovodi do nekrotičnog dermatitisa. Najčešće se javlja kod kornjača.

U kliničkoj slici se u početku zapaža suva i hrapava koža, pokrivena ljuspama, nakon nekoliko dana

dolazi do otpadanja velikih delova epidermisa sa glave i nogu, a nekoliko nedelja kasnije se mogu

pojaviti i plihovi. Otkriveni dermis je eritematozan i inflamiran, i često biva inficiran oportunističkim

bakterijama i gljivicama iz ambijenta. Preterano otpadanje kože može dovesti do dehidracije jedinke.

Blefaroedem nastao kao posledica hipovitaminoze A

Jatrogena hipervitaminoza A može nastati kao rezultat preteranog parenteralnog aplikovanja ovog vitamina


85

Dijagnoza se postavlja na osnovu istorije bolesti, tj. na prethodnom, najčešće parenteralnom tretmanu

vitaminom A ili multivitaminskim preparatima, i na osnovu karakteristične kliničke slike. U tretmanu

ovog oboljenja pre svega se koristi potporna terapija. Lezije treba debridirati, očistiti, a zatim

topikalno aplikovati antibiotike. Aplikacijom zaštitnih masti i zavoja zaštiti se koža, održava njena

vlažnost i stimuliše regeneracija epidermisa. Posebnu pažnju treba obratiti na higijenu prostora u kome

jedinka živi u cilju sprečavanja sekundarnih bakterijskih i gljivičnih infekcija. U zavisnosti od obima i

težine lezija može biti potrebna sistemska aplikacija antibiotika ili terapija tečnostima kod dehidriranih

jedinki. Uspeh tretmana pre svega zavisi od količine izgubljenog tkiva.

9) Prerastanje kljuna i kandži kornjača

Kod kornjača se dosta često javljaju u različitom stepenu prerasli delovi kljuna (rožnih navlaka),

najčešće maksile. Pretpostavlja se da ishrana mekom hranom i skraćeno vreme za traženje hrane

doprinose pojavi ovog stanja. Prerastanje mandibule može dovesti do ozbiljne malokluzije i vodi ka

subluksaciji temporomandibularnog zgloba i zaravnjavanja anterodorzalne površine mandibularnog

ramusa tako da su geometrija i tačka oslonca izmenjeni. Posmatranje glave sa bočne strane se koristi

da bi se utvrdilo koliko bi trebalo obrezati preraslu mandibulu.

Prerastanje kandži se zapaža kod kornjača koje nemaju dovoljno abrazivnih površina. Smatra se da

prekomerna ishrana proteinima doprinosi pojavi ovog stanja.

Dijagnoza se postavlja na osnovu istorije bolesti i kliničkih simptoma. Konzumiranje tvrde hrane (npr.

sipa) podstiče trošenje kljuna i zato treba da bude u određenoj količini u svakom obroku kornjače.

Prerastanja kandži kod kornjače

Prerastanja kljuna kod kornjače


86

Kljun kornjače treba obrezivati pomoću odgovarajućih instrumenata kako bi opet imao normalan

oblik.

10) Ambijentalna oboljenja kornjača

Hipotermija ( Hypotermia) može nastati kao posledica neadekvatnog zagrevanja terarijuma ili

objekata u kojima se drže kornjače. U samom početku hipotermija ne može biti klinički vidljiva, ali

kroz 7 do 10 dana dolazi do nastanka suve gangrene na različitim delovima kože pri čemu može doći

do otpadanja delova repa ili prstiju kao posledica vaskularnih oštećenja. Sporo, konstantno zagrevanje

je od suštinske važnosti, dok prebrzo povećanje vrednosti temperature može prouzrokovati dalje

probleme. Postepeno povećanje temperature životne sredine u kojoj žive kornjače do optimalne

temperature specifične za datu vrstu u toku 4-24 sata u zavisnosti od stepena hipotermije je obično

dovoljno. U teškim slučajevima neophodno je i sprovođenje terapije toplim tečnostima. Ukoliko je

došlo do ireverzibilnih vaskularnih promena preporučuje se aseptična hirurška amputacija proksimalno

od devitalizovanog tkiva.

Opekotine su najčešće akutnog karaktera, kada nastaju kao posledica velikih oštećenja, kao što su ona

izazvana lampama sa vrha terarijuma. Alternativno, kornjača može zadobiti opekotine kada kao

sklonište koristi gomilu baštenskog đubrišta. Termalne povrede mogu biti mnogo ozbiljnije kada se

koristi podno grejanje u terarijumu koje dovodi do hroničnih oštećenja plastrona. Naročito u ovim

slučajevima, termalne povrede nisu očigledne sve dok se ne razvije sekundarna bakterijska infekcija.

Ukoliko je to moguće, potrebno je sprovoditi potpornu terapiju tečnostima. Kao prateće pojave

opekotina često se javljaju sekundarne infekcije koje treba topikalno tretirati antibakterijskim

preparatima kao što je npr. srebro sulfadiazin.

Opekotine kod kornjače


87

Traume. Kod kornjača se često javljaju oštećenja ili frakture oklopa, najčešće kao posledica povreda

nastalih od kosilice ili ujeda zadobijenih od pasa, lisica ili pacova. Sama oštećenja ili frakture oklopa

se klinički lako uočavaju, mada je ponekad korisno radiološko ispitivanje u cilju utvrđivanja stepena

oštećenja.

Disanje će se odvijati čak i ako je karapaks oštećen ili probušen pošto pokretanje skeletnih mišića

pomaže u disanju (kornjače nemaju dijafragmu). Povrede u dorzalnoj liniji karapaksa mogu dovesti do

oštećenja kičmene moždine, jer su pršljenovi spojeni na dorzalnoj sredini oklopa. Ukoliko dođe do

povrede kičmene moždine kao posledica dolazi do pojave pareza i paraliza.

Dijagnoza se postavlja na osnovu istorije bolesti, kliničke slike i radiološkog ispitivanja. Sveže

neinficirane rane mogu biti izlečene velikim brojem preparata kao što su to epoksidne smole, mrežice

od fiberglasa (smola ne sme da dospe između fragmenata oklopa), zubarskim akrilatima ili akrilatima

za kopita. Koji god metod da se koristi potrebno je uraditi pravilnu apoziciju i ukloniti devitelizovano

tkivo. Polomljene fragmente treba vratiti u normalni položaj i učvrstiti žicom ili na drugi, hirurški

adekvatan način. Imajući u vidu moguću sekundarnu bakterijsku infekciju, promenjena mesta treba

očistiti i dezinfikovati. Kada su u pitanju inficirane rane, najpre je neophodno sprovesti topikalnu

terapiju antibioticima, a jedinki je neophodno antibiotike aplikovati i sistemski, sve dok se ne stvori

zdravo granulaciono tkivo. U slučaju velikih oštećenja ili jako kontaminiranih rana potrebno je

nekoliko dana za granulaciju. Rane možemo zaštititi zavojima. Za zarastanje oklopa potrebna je jedna

do dve godine. Prognoza je uglavnom veoma dobra.

Kornjača povređena od strane kućnog ljubimca

Mora se onemogućiti direktan kontakt između kornjače i drugih kućnih ljubimaca

Documents

Gmizavci ( classes Reptiliabiologija.vet.bg.ac.rs/Katedra/Uzgoj_nega_divljac/... · rebara. Za razliku od guštera, zmije imaju znatno kra ći rep od trupa. Kod kornja ča su rebra