GLOBALIZACIJA - MOGU ĆNOSTI ZA SRBIJU Sažetak III_2012_Br 03.pdf · Pravno-Ekonomski Pogledi, br. 3/2012 Globalizacija – mogućnosti za Srbiju Aleksandar Kuzmanović 3 Za razliku

Pravno-Ekonomski Pogledi, br. 3/2012

Globalizacija – mogućnosti za Srbiju

Aleksandar Kuzmanović

1

Aleksandar Kuzmanović, KUZMAN RECIKLAŽA DOO, Aleksinac

GLOBALIZACIJA - MOGU ĆNOSTI ZA SRBIJU

Sažetak:

Globalizacija je stanje i proces koji je prisutan i odvija se u svim krajevima sveta. Ma

koliko pojedinačne države ne bile spremne da se uključe u ovaj tok, sama nemogućnost

postojanja izolovane države onemogućuje i isključivanje iz tokova koji se u svetu

dešavaju. Globalizacija ima svoje uzroke, istorijat i tokove, ali i pokazatelje koji se u

Srbiji moraju pažljivo razmotriti da bi se globalizacija kao proces iskoristila kao motor

pokretač napretka države i društva. Globalizacijom, mobilnost dobara i usluga skače,

tržište se multiplikuje, a samim tim je i konkurencija daleko žešća. U procesima

globalizacije, Srbija ima šansu i opasnost: pre svega, šansu da svoje kvalitetne

proizvode ponudi daleko većem tržištu nego što je sama zemlja i okruženje sa kojim

sada najviše sarađujemo; sa druge strane, opasnost preti od zemalja u kojima je

proizvodnja masovna do mere koju Srbija nikada ne može da postigne, kao što je npr.

Kina, koja svoju konkurentnost postiže niskom cenom radne snage, niskim troškovima

transporta koji se smanjuju masovnošću, i koja je globalni konkurent svim svetskim

ekonomijama.

Klju čne reči: globalizacija, dimenzije globalizacije, mobilnost kapitala, mobilnost

dobara i usluga, mobilnost radne snage.




2

Uvod

Globalizacija1 je jedna previše upotrebljavana reč, kojoj se pridaju mnoga različita

značenja. Reč je o jednom veoma složenom društvenom fenomenu, to jest procesu ili,

kako neki smatraju, projektu. Za pravilno razumevanje ove složene pojave, neophodno

je pre svega izvršiti pojmovno razgraničenje srodnih pojmova: međuzavisnost,

globalizam i globalizacija. O Srbiji se, pak, u stručnim i političkim analizama govori

kao o zemlji "zakasnele tranzicije" i "visokih rizika za strana ulaganja" zbog konstantne

političke nestabilnosti. U opticaju su dijagnoze o usporenoj ili blokiranoj

demokratizaciji i modernizaciji, sa jakim uticajima političkih i društvenih snaga iz

prethodnih autoritarnih režima kao i "spoljnih faktora", o otežanoj tranziciji koja se

odnosi i na uključivanje u evropske i druge međunarodne organizacije i integracije.

1. POJAM I DIMENZIJE GLOBALIZACIJE

Globalna interakcija podrazumeva situacije koje karakteriše uzajamna zavisnost između

zemalja ili između različitih aktera istog polja u različitim zemljama.

Globalizam je stanje koje uključuje mrežu interakcija na međukontinentalnim

rastojanjima. To znači da je globalizam vrsta interakcije, ali sa dva specifična obeležja.

Prvo, globalizam se odnosi na mreže veza između učesnika (u pitanju su višestruke veze

i spojevi, a ne pojedinačni); drugo, mreža odnosa među učesnika je globalna samo ako

uključuje interkontinentalna rastojanja između njih, a ne regionalne mreže. Na primer,

ako je reč o odnosima neke od globalnih sila i neke balkanske zemlje, onda se radi o

globalizmu, dok je u odnosima SAD i Kanade reč o interakciji.

1 Engleska reč "global" potiče od latinske reči "globus". Od kraja XIX veka u engleskom jeziku se pridev " global" koristi da označi "ceo svet" odnosno ono što pokriva ili utiče na ceo svet. Pre toga ta reč je uglavnom označavala sferu (sphere). Globalno predstavlja suprotnost lokalnom, nacionalnom, regionalnom. Imenica "globalizacija" (globalization) je 1961. godine prvi put ušla u Vebsterov rečnik engleskog jezika.




3

Za razliku od interakcije i globalizma, pojmova koji označavaju stanje, globalizacija je

proces koji podrazumeva uvećanje i širenje. Može se reći da je globalizacija2 proces

uvećanja globalizma odnosno mreža interakcija u svetu kako sada, tako i u prošlosti, ali

i u budućnosti.

Postoji veliki broj definicija pojma "globalizacija", ali se njima uglavnom ukazuje samo

na neke dimenzije globalizacije, koje se idealizuju ili odbacuju, dok se druge njene

dimenzije ignorišu ili zapostavljaju. Neki autori ističu da je globalizacija proces

uvećanja interkonekcija između društava, i to tako da događaji iz jednog dela sveta sve

više i više imaju uticaja na udaljene narode i društva3.

Globalizacija se može definisati i kao smanjenje rastojanja na nivou sveta kroz jačanje i

multiplikaciju linija spajanja. Današnji svet je samo delimično globalizovan. Džozef

Haj (Joseph S. Nye) smatra da globalizacija, definisana kao svetska mreža interakcija,

ne podrazumeva univerzalnost, ni homogenizaciju ni pravičnost, već da globalizaciju

prati rastući jaz između bogatih i siromašnih4.

Pored teoretičara koji daju dosta široko određenje globalizacije, postoji veliki broj onih

koji polaze od uske, ekonomističke definicije. Tako na primer Džordž Soros (George

Soros) jedan od najvatrenijih zastupnika globalizacije, poistovećuje ovaj proces sa

slobodnim kretanjem kapitala i sve većom dominacijom globalnih finansijskih tržišta i

multinacionalnih korporacija nad nacionalnim ekonomijama. Još jedan istaknut

zastupnik globalizacije - Tomas Fridman (Thomas L. Friedman) taj proces vidi kao

2 Često se kao sinonim za globalizaciju upotrebljava termin "mondijalizacija" (mondialisation). Međutim, za razliku od termina "globalizacija", ovaj pojam francuskog porekla podrazumeva slabiji intenzitet procesa uvećanja mreža međuzavisnosti u svetu. Zapravo, mondijalizacija je reč koja zvuči manje oštro u odnosu na reč "globalizacija". "Pojam mondijalizacija je dvosmislen i može da proizvede seriju lažnih nepotrebnih rasprava. Anglo-Saksonci s pravom više vole izraz globalizacija " (Opservatorija Mondijalizacije, Pariz). Navedeno prema: Zoran Petrović Piroćanac, Mali pojmovnik Geopolitike, Institut za političke studije, Beograd, 2004, 266. 3 Ha taj način globalizaciju definišu Steve Smith i John Baylis u: The Globalization of World Politics, Oxford University Press, 2001, Second Edition. 4 Videti: Joseph S. Nye, Jr^ Understanding International Conflicts , Addisson Wesley Longman, New York, 2003, Fourth Edition, 185-96.




4

"širenje kapitalizma slobodnog tržišta" na sve zemlje sveta. Međutim, ovaj autor na

drugom mestu proširuje koncept globalizacije, ističući da je to jedan međunarodni

sistem, a ne samo stvar ekonomske mode ili samo neki prolazni trend. Po njemu, sistem

globalizacije je nov, dominantan međunarodni sistem koji je zamenio sistem Hladnog

rata posle pada Berlinskog zida.

Prema mišljenju Džozefa Stiglica (Joseph E. Stiglitz), dobitnika Nobelove nagrade iz

ekonomije u 2001. godini, globalizacija predstavlja "uklanjanje barijera slobodnoj

trgovini i čvršćoj integraciji nacionalnih ekonomija"5.

a) Dimenzije globalizacije

I pored ove sklonosti ekonomista da izjednačavaju globalizaciju i svetsku ekonomiju,

globalizacija ima svoje brojne dimenzije, od kojih mnoge ne uključuju ekonomiju,

ukoliko je uopšte moguće da se bilo koji proces odvoji od ekonomije. Imajmo na umu

da je u današnjem svetu, sve u zavisnom odnosu prema nacionalnoj, i u nešto manjoj

meri svetskoj ekonomiji. Odnosi u jednom društvu imaju izraženu interakciju sa

ekonomskim statusom države, a kriza društvenih vrednosti je najčešće uzrokovana

upravo ekonomskom krizom.

Globalizacija svetske ekonomije - kretanje na velikim distancama dobara, usluga,

kapitala, kao i informacija koje prate tržišnu razmenu - samo je jedan od procesa koje

obuhvata globalizacija.

Bez obzira na postojanje velikog broja različitih definicija globalizacije, mogu se

izdvojiti bar sedam opštih upotreba ovog termina6:

5 Džozef E. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, SBM-dž, Beograd, 2002, 9. 6 Prema: Miroslav Pečujlić, Globalizacija: dva lika sveta , Gutenbergova Galaksija, Beograd, 2002.




5

1 globalizacija kao internacionalizacija, što podrazumeva intenziviranje

međudržavnih interakcija i međuzavisnosti između društava;

2 globalizacija kao transnacionalizacija, u smislu razvoja transnacionalnih odnosno

prekodržavnih veza i struktura; povezano s tim je i

3 globalizacija kao deteritorijalizacija , što podrazumeva pretpostavku da geografija i

prostor uopšte gube na značaju u svetskoj politici; i

4 globalizacija kao desuverenizacija usled sve većeg smanjivanja ekonomske,

političke i kulturne nezavisnosti i suverenosti država; zatim

5 globalizacija kao deregulacija u liberalizacija - podrazumeva slabljenje i

uklanjanje kontrole nad tržištima;

6 globalizacija kao univerzalizacija, u smislu širenja određenih vrednosti širom sveta;

i konačno

7 globalizacija kao vesternizacija odnosno amerikanizacija - time se misli na prevlast

Zapada i osobito SAD-a u svetskim poslovima.

b) Faze nastanka i razvoja globalizacije

Globalizacija ima dugu istoriju. Ekspanzija spoljne trgovine, velikih religija i

civilizacija, vojna osvajanja i velika carstva bili su predmoderni oblici globalizacije,

odnosno arhaični oblici povezivanja svetova i ujedinjavanja čovečanstva. Stoga,

globalizacija je "jedno univerzalno i trajno stremljenje čovečanstva"7, bez obzira na

duboke razlike između njenih modernih i pred modernih oblika. Globalizacija jeste stara

pojava, ali teče neravnomerno, menjajući ritam koji je sada krajnje ubrzan. Miroslav

Pečujlić ističe da je nakon pada Berlinskog zida i ukidanja blokovske podele nastao

najbrži ritam globalizacije u istoriji koji neki nazivaju "turboglobalizacija".

Tomas Fridman izdvaja tri velike ere globalizacije.

Prva velika era globalizacije trajala je od kasnog XIX veka do Prvog svetskog rata. Ona

je skupila svet od veličine "veliko" do veličine "srednje".

7 Miroslav Pečujlić, Globalizacija: dva lika sveta , Gutenbergova Galaksija, Beograd, 2002, 16.




6

Druga velika era globalizacije trajala je od 80-tih godina 20. veka do 2000. godine.

Ova faza globalizacije je skupila svet od veličine "srednje" do veličine "malo".

Sada je prisutna treća velika era globlizacije koja je skupila svet od veličine „malo“ do

veličine „sićušno“. Današnja globalizacija je kompleksnija, gušća i brža nego ikada pre.

Prema Fridmanu, "globalizacija omogućava svakom od nas, bez obzira gde živimo, da

dosegne svet dalje, brže, dublje u jeftinije (farther, faster, deeper and cheaper) nego

ikada pre; i dopušta svetu da do svakog od nas dopre dalje, brže, dublje i jeftinije nego

ikada ranije"8.

Za razliku od globalizacije pre Prvog svetskog rata kada je Velika Britanija bila u ulozi

hegemona, u globalizaciji danas ulogu hegemona su preuzele SAD kao jedina preostala

supersila. Zbog toga mnogi savremenu globalizaciju nazivaju amerikanizacija.

c) Rizici i mogućnosti globalizacije za Srbiju

Brojna istraživanja i studije na temu globalizacije, identifikovala su tri ključna

pokazatelja koji determinišu njeno postojanje i nivo razvoja. To su9:

1. Mobilnost dobara i usluga

2. Mobilnost kapitala

3. Mobilnost radne snage

U ovom delu, ukratko ćemo objasniti svaki od pomenutih pokazatelja:

2. MOBILNOST DOBARA I USLUGA

8 Thomas L. Friedman "The Third Great Era of Globalization" International Herald Tribune, Friday, March 5, 2004, 9. 9 Štiglic, J., "Protivrečnosti globalizacije", Socijalna misao, Beograd, 2002., 84-91




7

Stvaranjem Evropske unije, stvorena je interna mobilnost dobara i usluga unutar

zemalja članica, jer je ukidanjem suvišnih nameta, kao što su carine, takse i provizije, i

omogućena je masovnija trgovina dobrima i uslugama unutar Zajednice. Mobilnost

dobara i usluga je skočila, tržište se multiplikovalo, a samim tim je i konkurencija

postala daleko žešća. U procesima globalizacije, Srbija ima šansu i opasnost: pre svega,

šansu da svoje kvalitetne proizvode ponudi daleko većem tržištu nego što je sama

zemlja i okruženje sa kojim sada najviše sarađujemo; sa druge strane, zemlje u kojima

je proizvodnja masovna do mere koju Srbija nikada ne može da postigne, kao što je npr

Kina, svoju konkurentnost postiže niskom cenom radne snage, niskim troškovima

transporta koji se smanjuju masovnošću, i koja je globalni konkurent svim svetskim

ekonomijama. Ovaj problem može se prevladati samo specijalizacijom ponude i

visokim kvalitetom proizvoda i usluga koje, ukoliko su vrhunskog kvaliteta, ipak imaju

potražnju bez obzira na cenu.

3. MOBILNOST KAPITALA

Predstavlja drugi po značaju oblik podsticanja procesa globalizacije. Mobilnost

novčanih tokova može se javiti u jednom od tri osnovna oblika:

1 Strane indirektne Investicije (SII)

2 Strane direktne Investicije (SDI)

3 Novčane dozanke iz inostranstva

Strane indirektne investicije ili kako se još nazivaju portfolio investicije nastaju pri

kupovini finansijske aktive neke strane zemlje. Strukturu te aktive čine razne hartije od

vrednosti: kompanijske akcije, državne obveznice ili pak strana valuta ukoliko je

stabilna i jaka. Naziv portfolio potiče od toga što je ovaj vid investiranja identičan onom

koji može činiti svaki pojedinac. Naime kupovinom različitih hartija od vrednosti, koje

u sebi sadrže određene premije i opasnosti, formira se investicioni portfolio, kojim se

teži minimizaciji rizika.




8

Strane direktne investicije javljaju se u slučaju da inostrana firma izgradi, kupi ili uveća

proizvodne ili uslužne kapacitete određene zemlje domaćina. Glavna razlika između

stranih indirektnih i direktnih investcija jeste u kontroli nad kupljenom aktivom. Dok se

ova kontrola realizuje kod stranih direktnih investicija, dotle ona nije prisutna kod onih

koje su indirektne. Glavni primaoci SDI su razvijene zemlje mahom zbog velikih i

ekspanzivnih tržišta. Naime u ove zemlje se ulije oko 60 % , a iz njih odlije oko 80%

ukupnog nivoa SDI. Zemlje u razvoju, poput onih u Istočnoj Evropi, usled manje

lukrativnih tržišta koje poseduju, igraju manje značajnu ulogu u prilivu SDI.

Sve strane direktne investicije se mogu podeliti u dva osnovna tipa: greenfield i

brownfield. Greenfield investicije podrazumevaju uspostavljanje i izgradnju kompletno

novih proizvodno-uslužnih postrojenja. U slučaju Brownfield investicija dolazi do

kupovine postojećih fabričkih postrojenja ili drugih poslovnih objekata.

Problematika stranih direktnih investicija za Srbiju predstavlja ozbiljnu temu. Do sada,

SDI su stizale u Srbiju u malim i zanemarljivim količinama, zanemarljivim iz

perspektive ukupne količine investicija ovog oblika u svetu. Privlačenje SDI ima jedan

osnovni uslov: stabilnost u zemlji. Politička, ekonomska i društvena stabilnost stiče se

vremenom, onim vremenom koje je Srbija izgubila u ratovima, previranjima,

promenama vlasti i režima. Vreme se ne može vratiti, i dok zemlje iz okruženja imaju

par decenija laganog ali stabilnog napretka Srbija i dalje tone u dugove, menja politički

pravac od rusofilije, preko naklonosti SAD-u pa do izričitog odbijanja članstva EU.

Privlačenje SDI i SII jeste imperativ, ali je neophodno priznati da je osnovni uslov

stabilnost koju možemo postići samo jedinstvom, iskorenjivanjem korupcije i jačanjem

pravosuđa.

4. MOBILNOST RADNE SNAGE

Mobilnost radne snage je, kao i mobilnost dobara i usluga, mač sa dve oštrice. Odliv

mozgova je veliki problem koji Srbija ima. I dok su sa jedne strane određene oblasti u




9

kojima je Srbija školovala svoje stručnjake svetu nekada bile veoma zanimljive, danas

se situacija promenila. Profesori sporo ili ni najmanje ne menjaju svoje programe

predavanja, materijali su zastareli a praksa gotovo i da ne postoji. Sve je više stranih

fakulteta koji otvaraju svoja odeljenja u Srbiji i primaju na školovanje našu decu i

stvaraju stručnjake sa međunarodno priznatim diplomama.

Ovde nastaje novi problem: atraktivnost tih mladih stručnjaka za strane kompanije i

države. Jer, mladi ljudi, kojima se u Srbiji ne smeši neka naročita budućnost, rado

prihvataju ponude stranih kompanija i rade i za daleko manje sredstava nego kolege

školovane u matičnoj zemlji. Pored toga, stranim preduzećima je dragocen i „pogled sa

strane“, odnosno, novi pogled koji iskače iz uigranih šablona u koje su uklopljeni

njihovi stručnjaci od samog početka školovanja. Odliv mozgova je problem koji će

Srbija imati sve do trenutka dok ne postane atraktivna za privlačenje, nazovimo ih tako

„odlivenih mozgova“ drugih zemalja.

ZAKLJU ČAK

Danas se vode velike borbe i rasprave oko demokratizacije i humanitarizacije ili pak

autoritarizacije i nehumanizacije globalizacije, pa samim tim, opredeljenje za

globalizaciju ili protiv nje predstavlja jednu lažnu dilemu. Takva krajnje jednostrana i

pojednostavljena gledišta ne mogu doprineti pravilnom razumevanju izuzetno složene

prirode globalizacije. Zbog toga je neophodan jedan kompleksan pristup u razmatranju

ove pojave, uz kritičko promišljanje njene prirode, njenih različitih formi i posledica.

Globalizacija jeste mač sa dve oštrice – sa jedne strane je mogućnost za napredak,

ulazak u brzake reke koju pokreću najveće svetke sile i kretanje u istom pravcu sa

ostalim članovima društva koje okuplja stanovnke Planete. Sa druge strane mača je

opasnost od raslojavanja, daljeg siromašenja, i, metaforički rečeno, potonuća u toj reci

koja nosi bez milosti i sažaljenja prema slabijima i manje sposobnima.




10

Posle svega izloženog može se zaključiti da u svetu rastuće međuzavisnosti, Srbija

treba, ali u svetlu opstanka, i mora, da učini globalizaciju svojim efikasnim

instrumentom razvoja i napretka. To znači da je neophodno, s jedne strane, iskoristiti

mogućnosti koje otvara globalizacija, a s druge strane izbeći rizik marginalizacije naše

zemlje, kao i dalje socijalno raslojavanje i siromašenje stanovništva. Globalzacija je u

isto vreme i proces veoma nalik prirodnoj selekciji – najjači opstaju, dok oni manje jaki,

manje vešti i okretni, neumitno propadaju i nestaju. To pre svega zahteva rešavanje niza

problema sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju i tranziciji, kojima pripada i Srbija, u

međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima. Ipak, ne treba, ali je i nemoguće,

porediti međusobno države koje svojim širokim talasima zapljuskuje reka globalizacije.

Srbija se svakako ne može meriti sa drugim državama na svakom polju, mađioničarski

trik koji će nas održati na površini je pronalaženje polja na kojem smo jači od svih

ostalih, gde imamo priliku da se dalje razvijamo, gde imamo sirovine, uslove,

mogućnosti, položaj ili kapacitet da napredujemo dalje nego većina, i rad na upravo tom

polju, kako bi ostale zemlje sveta u toj oblasti priznale i oslonile se na Srbiju kao vođu.

GLOBALIZATION – OPPORTUNITIES FOR SERBIA

Apstract

Globalization is the state and the process that is present and takes place in all parts of

the world. Regardless of how individual states were not ready to participate in this

course, the impossibility of isolation of the state prevents exclusion from streams that

are taking place in the world. Globalization has its causes, history and trends, and

indicators that must be carefully considered in order for Serbia to benefit from

globalization as a process which is the driving force for the progress of the state and

society. Globalization increases the mobility of goods and services, markets are

multiplying, and thus the competition is much fiercer. In the globalization process,

Serbia meets a chance and a risk: first of all, a chance to offer high quality products to

a far larger market than the country itself and the environment with which most




11

national companies now work with; on the other hand, danger is represented by

countries with mass production to the extent that Serbia could never reach, such as

China, with its competitiveness achieved by low labor costs, low transportation costs,

global competitor for most world economies.

Key words: globalization, the dimensions of globalization, capital mobility, the

mobility of goods and services, labor mobility

LITERATURA

1 Philip, Cerny, "Globalization and Erosion of Democracy", European Journal of

Political Research, Vol. 36. , No. 1, 1999.

2 Graham, Evans - Newnham, Jeffrey, "Penguin Dictionary of International

Relations", Penguin Books, London, 1999.

3 Thomas L. Friedman "The Third Great Era of Globalization" International Herald

Tribune, Friday, March 5, 2004.

4 David, Held - McGrew, Anthony, "Globalization, Regionalization and the

Transformation of Political Community", Paper for The Political Studies

Association.

5 Robert, Keohane, "Governance in Partially Globalized World", u: Held, David -

McGrew, Anthony (eds. ), "Governing Globalization -Power, Authorityand Global

Governance" , Polity Press, London, 2002.

6 Joseph S. Nye, Jr "Understanding International Conflicts" , Addisson Wesley

Longman, New York, 2003, Fourth Edition.

7 Miroslav Pečujlić, "Globalizacija: dva lika sveta" , Gutenbergova Galaksija,

Beograd, 2002.

8 Zoran Petrović Piroćanac, "Mali pojmovnik Geopolitike", Institut za političke

studije, Beograd, 2004.

9 Steve Smith i John Baylis u: "The Globalization of World Politics" Oxford

University Press, 2001, Second Edition.




12

10 Džorž, Soros, "O globalizaciji" , Samizdat B92, Beograd, 2003.

11 Džozef E. Stiglic, "Protivrečnosti globalizacije", SBM, Beograd, 2002.


Rizici u bankarskom poslovanju

Dr Marko Ivaniš

1

Dr Marko Ivaniš, Visoka škola strukovnih studija za računovodstvo i berzansko poslovanje, Beograd

RIZICI U BANKARSKOM POSLOVANJU Sažetak: Osnovna funkcija bankarstva je upravljanje rizicima i prinosima. Bankarsko poslovanje se odlikuje preuzimanjem različitih rizika, od kojih su najznačajniji sledeći rizici: kreditni rizik, rizik likvidnosti, kamatni rizik i valutni rizik. Uvidom u stvarnu izloženost potencijalnim rizicima, banke mogu uspešno uticati na njihovo smanjenje. Međutim, banke koje neadekvatno procenjuju i upravljaju svojim rizicima, izložene su mogućnosti da dožive bankrot. Zbog toga, poslovno upravljanje u bankama danas se sve više koncipira kao upravljanje rizicima. Cilj ovog rada je da ukaže na osnovne vrste rizika u bankarskom poslovanju i složenost faktora koji ih determinišu. Klju čne reči: banka, kreditni rizik, rizik likvidnosti, kamatni rizik, valutni rizik.

Uvod

U najširem smislu reči poslovni rizici definišu se kao neizvesnost ili nesigurnost

ostvarenja očekivanog ishoda određene poslovno-finansijske aktivnosti. Ovako shvaćen

rizik ima štetne posledice, pa otuda ekonomski i finansijski racionalni učesnici u

poslovnim i finansijskim transakcijama ispoljavaju averziju prema riziku i teže

njegovom eliminisanju ili minimiziranju.1 S tim u vezi, specifičnosti banaka i

bankarskog sektora privrede ukazuju da je bankarsko poslovanje visoko rizična

delatnost jer je rizik veoma izražena kategorija u poslovanju savremenih banaka.

Imajući u vidu da su banke institucije koje posluju na načelima rentabilnosti, likvidnosti

i sigurnosti plasmana, po logici stvari, proizlazi i rizičan karakter njihovog poslovanja.

1 R. Božić, Analiza poslovanja banaka, Finansije br. 9-10, 2001, Beograd, 781.



Dr Marko Ivaniš

2

Po pravilu, svaka neizvesnost i neplanirano i iznenadno dešavanje u pojedinim

poslovnim aktivnostima banke može se definisati kao rizik.2 Međutim, imajući u vidu

činjenicu da banke posluju sa specifičnom robom (novcem), samo određivanje rizika

mora biti ipak uže postavljeno. S tim u vezi, bankarski rizik bi se mogao definisati kao

verovatnoća gubitka (smanjenja dobiti) nastalog kao rezultat dejstva neizvesnih

događaja u poslovanju banaka.3 U savremenim uslovima, zbog veoma dinamičnih i

turbulentnih promena u okruženju ili ekonomskoj sredini u kojoj banke posluju

izloženost banke riziku se povećava.

Različite su mogućnosti podele rizika u poslovanju banaka. Pri tome, podela i

grupisanje rizika ni malo nije jednostavan posao, s obzirom na veliku brojnost izvora

rizika. Međutim, imajući u vidu činjenicu da je sa aspekta banke bitno da se rizik uvek

vezuje za funkcionalno poslovanje banke, onda je uobičajeno da se u posmatranju

bankarskih rizika uvek polazi od tzv. funkcionalnog pristupa, odnosno vezivanja rizika

za pojedine globalne aktivnosti banke. Ovakav pristup omogućava grubu podelu

bankarskih rizika koja dozvoljava i različite podpodele i kombinacije u zavisnosti od

predmeta i svrhe istraživanja.

Sledstveno navedenom, u nastavku izlaganja će biti definisane samo one vrste

bankarskih rizika koji su relevantni sa metodološkog aspekta i potreba ovog rada. S tim

u vezi, opredelili smo se za definisanje i kratak prikaz samo nekoliko najznačajnijih

vrsta bankarskih rizika, a to su :

a) Kreditni rizik

b) Rizik (ne) likvidnosti

c) Kamatni rizik

d) Valutni rizik

2 J. Dušanić, Poslovno bankarstvo, Consseco Institut, S. Srajevo-Beograd, 2003, 277. 3 B. Vasiljević, Rizici u bankarskom poslovanju, Fokus, Beograd, 1990, 7.



Dr Marko Ivaniš

3

Međutim, u studijama zemalja OECD i publikacijama Svetske banke pored gore

navedenih vrsta bankarskih rizika takođe se pominju i tzv. potencijalni rizici koji

nastaju iz preuzetih obaveza banaka vezanih za odnose sa trećim licima što za banke

predstavlja potencijalni dug. Ova vrsta rizika uglavnom je vezana za vanbilansne

operacije banaka. Naime, rizik vanbilansnih aktivnosti banaka proizlazi iz poslovnih

aranžmana u kojima banka učestvuje, a odnose se na sredstva i obaveze koje nisu

bančine i samim tim ne izazivaju promene u bilansnoj strukturi banke. Ako dođe do

nastanka rizika, ove aktivnosti mogu izazvati manje ili veće gubitke dok u nekim

slučajevima mogu i ugroziti tekuće poslovanje banke (npr. razne vrste garancija i

supergarancija). Analogno tome, nameće se potreba da se u sklopu narednih izlaganja

prikaže i ova vrsta rizika.

a) Kreditni rizik

Kreditni rizik predstavlja osnovni rizik bankarskog poslovanja koji znači

nemogućnost dužnika da banci u roku dospeća vrati odobreni kredit, uključujući i

pripadajuću kamatu. Drugim rečima, kreditni rizik se može definisati kao rizik

smanjenja profita banke usled neizvršavanja obaveza dužnika po osnovu dospelog duga

(glavnice i kamate). Sa aspekta banke, ova situacija predstavlja gubitak u smislu

izostanka kamatnog prihoda uz postojanje nemogućnosti kreiranja kreditnog potencijala

banke. U slučaju da nekoliko ključnih klijenata banke nije u stanju da uredno servisira

svoje obaveze, to može izazvati velike gubitke kod banke i usloviti njenu nesolventnost.

Međutim, osim kod klasičnih kreditnih poslova kreditni rizik nastaje i kod trgovanja

različitim finansijskim instrumentima na tržištu. Gubitak koji pri tome može nastati u

slučaju neizmirivanja obaveza dužnika zavisiće od tržišne vrednosti finansijskih

instrumenata i stepena njihove likvidnosti.

Kreditni rizik banke zavisi od dva seta faktora i to: prvo, eksternih faktora

(stanje ekonomije, prirodne okolnosti i sl.), i drugo, internih faktora (upravljačka

filozofija banke). Budući da banke nemaju direktnu kontrolu nad eksternim faktorima



Dr Marko Ivaniš

4

kreditnog rizika, proizlazi da pažnja menadžmenta banke predominantno treba da bude

fokusirana na internim faktorima. Pri tome, ključne interne determinante kreditnog

rizika banke čini sledeće: (1) obim kredita, (2) kreditna politika, i (3) kreditni miks. Ako

obim kredita raste, onda raste i kreditni rizik jer više odobrenih kredita povlači za

sobom i veći potencijalni gubitak na kreditima. Dalje, kreditna politika se proverava

preko koeficijenta („ratio“) odnosa ukupnih kredita prema ukupnoj aktivi. Ako je ovaj

koeficijent veći to znači i veću agresivnost kreditne politike banke što će imati za

posledicu i veći gubitak u kreditnom portfoliu. Najzad, kreditni miks se meri odnosom

učešća komercijalnih i industrijskih kredita prema ukupnim kreditima. Ako postoji

visoka koncentracija ovih kredita, onda je veća i mogućnost kreditnih gubitaka.4

Da bi banka kreditni rizik u svom poslovanju smanjila na što je moguće manju

meru, neophodno je da posveti posebnu pažnju izvorištima potencijalnog nastanka

kreditnih rizika. S tim u vezi, neophodna je maksimalna profesionalnost u svim fazama

samog postupka kreditiranja u cilju izbegavanja kreditiranja klijenata za koje postoji

opasnost da neće moći na vreme da vrate kredit. Menadžment banke na različite načine

može vršiti monitoring kreditnog rizika. Pri tome, moguće je koristiti nekoliko osnovnih

opcija, a to su :

a) Rigorozna selekcija kreditnih zahteva;

b) Limitiranje iznosa zaduživanja jednog klijenta ili grupe klijenata;

c) Diversifikacija kreditnih plasmana;

d) Pribavljanje kvalitetnih instrumenata obezbeđenja vraćanja kredita.

U sklopu navedenih opcija, posebnu pažnju zauzima selekcija kreditnih zahteva

koja treba da bude veoma pažljiva i selektivna, uz primenu visoko sofisticiranih metoda

ocene kreditne sposobnosti tražioca kredita, a sve u cilju sprečavanja uzimanja kredita

od strane klijenata koji ta sredstva ne mogu da vrate. S tim u vezi, iskustva američkog

4 J. F. Sinkey, Commercial Bank Financial Management, McMillan Publishing Company, New York, 1998, 402.



Dr Marko Ivaniš

5

komercijalnog bankarstva pokazuju da se u analizu kreditne sposobnosti najčešće

uključuje sledećih pet faktora: (1) karakter zajmotražioca, (2) kapacitet zajmotražioca u

smislu njegove sposobnosti da stiče dohodak, (3) kapital kao vrednost imovine, (4)

uslovi (instrumenti) obezbeđenja kredita, i (5) uslovi poslovanja zajmotražioca

(preduzeća).5

b) Rizik (ne)likvidnosti

Rizik (ne)likvidnosti predstavlja rizik od smanjenja profita banke usled

nedostatka likvidnih sredstava za izmirenje dospelih obaveza. Likvidnosni rizik prati

izvršavanje standardnih bankarskih transakcija zbog prisutne ročne transformacije

sredstava banaka, tj. „gepa“ u pogledu rokova dospeća stavki aktive i stavki pasive. Pri

tome, rizik (ne)likvidnosti neminovno prate povećani troškovi poslovanja banke

proistekli iz mobilizacije sredstava u formi nelikvidnih plasmana.

Likvidnost je osnovni princip bankarskog poslovanja. Otuda, u bankarskoj

praksi likvidnost podrazumeva analizu i stalno praćenje svih pozicija aktive i pasive

kako bi se promene u pogledu obima, kvaliteta, strukture i cene koštanja raspoloživih

sredstava stavili pod kontrolu i na taj način rizici (ne)likvidnosti banke minimizirali.

Usklađivanje raspoloživih sredstava po njihovoj dinamici i vremenu dospeća preko

očekivanih priliva i najavljenih odliva predstavljaju osnove menadžmenta finansija

banke. Na taj način, obezbeđuje se potrebna cirkulacija likvidnih sredstava, smanjuju se

troškovi poslovanja i sprečavaju se poremećaji u održavanju tekuće i ukupne likvidnosti

banke kao celine i njenih poslovno organizacionih delova (filijala).

Kao najčešći uzroci rizika (ne)likvidnosti banke obično se navodi sledeće :

5 M. Barjaktarović, Analiza vanbilansnih aktivnosti banke, magistarski rad, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002, 105-106.



Dr Marko Ivaniš

6

- postojanje kvantitativne neusklađenosti u bilansima banke kod aktive, koja

usled nerentabilnog poslovanja i gubitka postaje manja od pasive,

- postojanje neusklađenosti rokova dospeća obaveza i potraživanja, odnosno

prisustvo poremećaja u ročnoj strukturi aktive i pasive,

- izostanak realizacije očekivanih priliva banke po osnovu naplate dospelih

potraživanja, praćeno istovremeno značajnijim odlivom sredstava,

- izostanak aranžmana sa drugim bankama u cilju intervenisanja dodatnim

sredstvima za slučajeve neusaglašenosti između sredstava i obaveza banke,

- postojanje poremećaja u pojedinim podbilansima banke,

- revolviranje kratkoročnih kredita, reprogramiranje dospelih potraživanja i

saniranje većih dužnika uz izostanak strukturnog prilagođavanja pasive,

- nerentabilno poslovanje i gubici u poslovanju banke,

- visoka kreditna angažovanost banke, posebno kod komitenata koji posluju sa

finansijskim poteškoćama i otežano izvršavaju obaveze prema banci,

- pogrešne procene u izradi finansijskih projekcija banke vezano za stabilne

izvore finansiranja.

Za održavanje likvidnosti banke i minimiziranje rizika (ne)likvidnosti od

posebnog je značaja projekcija novčanih tokova (cash flow-a) tj. priliva i odliva

sredstava kao i obezbeđenje sigurnih aranžmana za pokriće trenutno nedostajućih

sredstava za vreme realizacije cash flow-a. S tim u vezi, moguća su dva osnovna

pristupa u predviđanju cash flow-a: prvi, koji se zasniva na analizi strukture bilansa, i

drugi, koji se zasniva na analizi očekivanog priliva. Međutim, najuspešniji je

kombinovani pristup koji respektuje ne samo strukturu aktive i pasive, već insistira i na

potrebi uspostavljanja odgovarajućeg profila dospeća između međuzavisnih kategorija

aktive i pasive.

Na kraju, treba pomenuti i to da je likvidnost banke moguće iskazati preko

statičkih i dinamičkih pokazatelja likvidnosti. Pri tome, prednost se daje dinamičkim

pokazateljima koji se zasnivaju na novčanim tokovima.



Dr Marko Ivaniš

7

c) Kamatni rizik

Kamatni rizik se definiše kao rizik smanjenja profita banke usled promena u

visini kamatnih stopa. Drugim rečima, kamatni rizik predstavlja neizvesnost ostvarenja

očekivanih prihoda i troškova, odnosno profita banke usled fluktuacija nivoa kamatnih

stopa koje su relevantne za poslovnu banku, pre svega, sa aspekta izloženosti aktive ili

pasive banke ovim fluktuacijama. Izloženost banke ovoj vrsti rizika proističe iz toga što

većina njihovih bilansnih stavki generišu prihode i troškove koji se usklađuju sa

kamatnim stopama.

U kontekstu navedenog, za banku je veoma nepovoljna situacija kada ima

zaključene ugovore o kreditu koje je odobrila sa fiksnom kamatnom stopom, a u

međuvremenu je na tržištu došlo do porasta kamatnih stopa. Takođe, za banku

predstavlja nepovoljnost kada ima ugovore o depozitima na koje je ugovorila plaćanje

fiksne kamate, a u međuvremenu je na tržištu došlo do pada kamatnih stopa. Na osnovu

ovakvih kretanja, očito je da bi za banku bilo najbolje rešenje kada bi postojala suprotna

kretanja kamatnih stopa na tržištu. Za razliku od ugovorenih fiksnih kamatnih stopa, u

slučajevima ugovorenih varijabilnih kamatnih stopa banka će biti manje osetljiva na

kamatni rizik. Imajući u vidu da u banci postoji različita kompozicija (kombinacija)

stavki aktive i stavki pasive osetljivih na promenu kamatnih stopa na tržištu, proizlazi

da banka može beležiti povećanje profita ili povećanje gubitka po osnovu kamatnog

rizika.

Bazičnu meru kamatnog rizika za banku predstavlja koeficijent između stavki

aktive i stavki pasive osetljivih na promenu kamatne stope. Ovaj koeficijent u suštini

odražava spremnost banke da prihvati rizik u pogledu predviđanja budućeg kretanja

kamatnih stopa na tržištu, naročito u periodu velikih oscilacija tržišnih kamatnih stopa.

Ukoliko dođe do pada kamatnih stopa, a banka ima ovaj koeficijent veći od jedinice,

onda će njeni prinosi da se smanjuju. Obrnuto, u slučaju da dođe do rasta kamatnih

stopa, onda će prinosi banke da se povećavaju.



Dr Marko Ivaniš

8

Sledstveno navedenom, može se reći da upravljanje kamatnim rizikom od strane

banke predstavlja u stvari set mera kojima banka nastoji da minimizira svoju izloženost

kamatnom riziku i to restruktuiranjem stavki aktive i pasive tako da koeficijent

osetljivosti na kamatnu stopu teži jedinici. U bilansu banke to se najčešće postiže: prvo,

smanjivanjem učešća stavki koje su osetljive na kretanje kamatnih stopa, i drugo,

nastojanjem da stavke aktive i pasive koje su osetljive na kretanje kamatnih stopa budu

što više u ravnoteži.

Među najznačajnije faktore rizika kamatne stope ubraja se sledeće:

- ročna transformacija sredstava,

- plasmani u hartije od vrednosti,

- nekamatonosna pasiva,

- veličina banke,

- intenzitet konkurencije,

- struktura plasmana,

- pozicija na tržištu novca,

- preferencije komitenata (klijenata).

Međutim, ovim nije iscrpljena lista faktora rizika kamatne stope, budući da svaki

od navedenih faktora ima svoj širi uticaj na tržišno formiranje kamatne stope. S tim u

vezi, takođe treba pomenuti i postojanje tzv. indirektnog kamatnog rizika koji se vezuje

za ponašanje klijenata pri izboru pojedinih opcija koje sadrže dati bankarski proizvodi.

d) Valutni rizik

Pod valutnim ili deviznim rizikom podrazumeva se rizik smanjenja profita banke

usled promena u deviznim kursevima. Međutim, šire posmatrano valutni rizik bi se

mogao definisati i kao rizik od promena u imovini, prihodima i konkurentskoj poziciji



Dr Marko Ivaniš

9

banke zbog oscilacija u visini deviznih kurseva.6 Banka je izložena valutnom ili

deviznom riziku onda kada ima pozicije u aktivi i pasivi koje su u različitim valutama i

kada na njih negativno utiču promene na deviznim tržištima. Valutni rizik kao posebna

vrsta tržišnog rizika nastaje usled negativnih fluktuacija deviznog kursa koje utiču na

otvorene devizne pozicije banke, i to kako one koje se tiču bančinog računa tako i one

koje se odnose na račune njenih klijenata.

Izloženost banke ovoj vrsti bankarskog rizika pretpostavlja postojanje neto

kratke ili duge otvorene pozicije u datoj valuti. Banka ima kratku deviznu poziciju kada

su njene devizne obaveze veće u odnosu na deviznu aktivu, a dugu deviznu poziciju

kada je njena devizna aktiva veća od devizne pasive. Pri tome, banke koje posluju

internacionalno i izvršavaju transakcije na terminskim tržištima imaju velike otvorene

pozicije koje se menjaju skoro iz minuta u minut. Otuda, neusklađenost po valutama i

roku dospeća predstavlja ključnu karakteristiku poslovanja ovih banaka.7

Smatra se da postoje tri osnovne vrste izloženosti banke valutnom riziku, a to su:

(a) transakciona izloženost, (b) bilansna ili konverziona izloženost, i (c) ekonomska

izloženost valutnom riziku.

Transakciona izloženost valutnom riziku, može se definisati kao izloženost

riziku koja može da dovede do toga da se ne ostvari planirana zarada u finansijskim

transakcijama u kojima prodajna cena i troškovi nisu u istoj valuti, zbog prisutnih

promena u vrednosti deviznog kursa između perioda utvrđivanja cena i naplate učinjene

usluge. Dakle, transakcioni valutni rizik podrazumeva vremensku nepodudarnost

između preuzimanja obaveza po jednoj finansijskoj transakciji i njenog izmirivanja tj.

plaćanja.

Bilansna ili konverziona izloženost valutnom riziku, vezuje se za uticaj promene

kurseva na aktivu i pasivu bilansa stanja i prihode i rashode bilansa uspeha između dva

bilansna perioda, gde promene kurseva između različitih perioda u kojima se

6 A. Živković, Ž. Ristić, Upravljanje finansijskim i deviznim poslovanjem, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, 566. 7 Đ. Đukić, V. Bjelica, Ž. Ristić, Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, 192-193.



Dr Marko Ivaniš

10

bilansiranje vrši može izazvati bilansnu izloženost riziku deviznog kursa, odnosno da se

po ovom osnovu kod banke pojavi gubitak ili dobitak.

Ekonomska izloženost valutnom riziku podrazumeva buduće relativne promene

cena valuta koje bi mogle imati uticaja na efekte poslovanja banke u bližoj ili daljoj

budućnosti, pri čemu se ova vrsta valutnog rizika vezuje za realne a ne nominalne

promene deviznih kurseva. Sagledavanje budućih efekata promena realnih deviznih

kurseva veoma je značajno pitanje za banku, posebno kada su u pitanju njeni dugoročni

aranžmani (npr. osnivanje njenih filijala u inostranstvu).

Na kraju, treba naglasiti da fluktuacije deviznog kursa mogu da imaju negativne

ali i pozitivne efekte za banku. Naime, banka će se naći u povoljnoj poziciji ukoliko

dođe do apresijacije neke valute, a banka u aktivi bilansa ima veći iznos nego u pasivi,

stavki u toj valuti. S druge strane, u cilju minimiziranja valutnog ili deviznog rizika

neophodno je da menadžment banke upravlja ovim rizicima, pri čemu on to najbolje

može ostvariti tako što će nastojati da uspostavi ravnotežu između aktive i pasive i to po

valutama koje se nalaze u bilansu banke. Pored toga, banka može efikasno upravljati

valutnim rizikom i onda kada nema bilansnu ravnotežu po određenim valutama, ali pod

uslovom ako to uspešno kompenzira putem nekih transakcija na tržištu finansijskih

derivata.

e) Rizik uslovnih obaveza

Rizik uslovnih obaveza proizlazi iz vanbilansnog poslovanja banke koje se

uglavnom odnosi na sledeće: prvo, različite oblike garancija, odnosno uslovnih kredita

koje je banka dala naplaćujući za to određene naknade a koji se aktiviraju ako dužnik ne

izmiri svoje obaveze blagovremeno, i drugo, obaveze banke po osnovu finansijskih

derivata sa drugim učesnicima.8 Imajući u vidu sve značajnije učešće vanbilansnih

transakcija u poslovanju banaka u visoko razvijenim tržišnim ekonomijama, nesumnjivo

8 R. Božić, op. cit., 790



Dr Marko Ivaniš

11

je da se rizicima uslovnih obaveza danas posvećuje sve veća pažnja u sklopu ukupnog

upravljanja rizicima na nivou svake poslovne banke. Uslovljenost obaveza banaka po

pojedinim vanbilansnim operacijama znači da se rizik i obaveze pomeraju u budućnost.

Iako savremena bankarska praksa u svetu pokazuje da se potencijalne obaveze

vanbilansnih aktivnosti banke ne pretvaraju u realne obaveze, ipak postoji izvestan

stepen verovatnoće da će neke od potencijalnih vanbilansnih obaveza postati i realne

obaveze banke. Upravo zbog toga, postoje dva važna razloga koja opredeljuju

razmatranje rizika vanbilansnih aktivnosti banke, to su : prvo, što vanbilansne aktivnosti

banke generišu prihod od provizija i naknada koji utiču na povećanje profita banke, i

drugo, što vanbilansne aktivnosti ne utiču na racio sredstva prema kapitalu banke.

Shodno tome, proizlazi da savremene banke povećavaju obim vanbilansnih

aktivnosti uglavnom iz dva osnovna razloga: prvo, zbog povećanja ukupnih prihoda, i

drugo, zbog „izbegavanja“ povećanja kapitala, što sa svoje strane potvrđuje činjenicu da

kod procene rizika bilansnih pozicija treba uključiti i rizik vanbilansnih aktivnosti banke

u cilju dobijanja realnije slike rizične aktive banke.

Respektujući potencijalnu izloženost banke riziku, cilj upravljanja rizikom

vanbilansnih aktivnosti jeste da se zaštite sredstva i profit banke, odnosno da se spreče

mogući gubici. Takođe, primenom različitih tehnika upravljanja rizikom moguće je

očuvati bankarske resurse i zarade od slučajnih gubitaka ili gubitak zadržati na

prihvatljivom minimumu trokova rizika. Međutim, rizike vanbilansnih poslova stvara ne

samo priroda ovih poslova (postojanje obaveze banke i obaveza trećih lica) već i

permanentan razvitak bankarskih tehnika i s tim u vezi, pojava sve složenijih oblika

poslovnih aktivnosti banaka koje se obično evidentiraju „ispod bilansne crte“.

Međutim, evidentiranje vanbilansnih bankarskih poslova izvan bilansa stanja ne

znači da ne postoji povezanost između ovih transakcija. Naime, one se mogu posmatrati

u kontekstu portfolio rizika, što znači da vanbilansne operacije predstavljaju specifične

kombinacije kreditnog rizika (za izdate garancije), rizika kamatne stope (povezanog sa

rokovima dospeća aktive), rizika likvidnosti (zbog prekoračenja obaveza) i rizika

deviznog kursa. Pri tome, uvek postoji određeni stepen verovatnoće da se neka od



Dr Marko Ivaniš

12

potencijalnih vanbilansnih obaveza, ili pak jedan deo neke od njih, može aktivirati i

tako postati realna obaveza banke. S tim u vezi, praksa bankarskog poslovanja pokazuje

da se uz korektnu proceduru procene rizika sa kojima se banka i dužnik suočavaju,

vanbilansne operacije banaka ipak retko pretvaraju iz potencijalnih u realne.

Vanbilansne aktivnosti banke mogu kreirati više vrsta rizika, što najviše zavisi

od složenosti pojedinih transakcija iz kojih se one sastoje. Pri tome, postoji više

mogućnosti za klasifikaciju rizika vanbilansnih aktivnosti. Međutim, uobičajeno se

primenju dva osnovna kriterijuma za njihovo grupisanje: prvi, sa aspekta prioriteta

obaveza, i drugi, sa aspekta vrste i karaktera same vanbilansne operacije.

Prema prioritetu obaveza, rizik vanbilansnih aktivnosti banke klasifikuje se na

sledeći način: 9

- obaveze angažovanja sredstava banke u slučaju da dužnik ne ispuni

određenu obavezu prema trećem licu (garancije, akreditivi, loan commitment

i sl.), što znači da rizik za banku predstavlja „pun iznos“ preuzete obaveze,

- obaveze za koje banka delimično angažuje sredstva, u kom slučaju se obim

rizika delimično smanjuje (terminski poslovi, opcije, fjučersi).

Sa aspekta vrste i karaktera vanbilansne operacije, rizik vanbilansnih aktivnosti

banke može se klasifikovati na sledeći način:10

- integralni ili puni rizik, koji je posledica vanbilansnih operacija koje su

jednake odobrenom kreditu i kod kojih je kreditni rizik jednak riziku iz

plasmana istom korisniku, koji je u bilansu,

- srednji rizik, koji je skoro kao i kreditni rizik ali ga određene „ublažavajuće“

okolnosti čine manje verovatnim da će nastati i zato se ne smatra integralnim

rizikom,

9 U. Ćurčić, Bankarski portfolio menadžment, Feljton, Novi Sad, 2002, 387 10 U. Ćurčić, op. cit., 387



Dr Marko Ivaniš

13

- slab rizik, koji se vezuje za vanbilansne operacije čija je verovatnoća

nastajanja znatno smanjena, ali može ipak da nastane, pa je nužno voditi

računa o mogućnosti njegovog nastanka,

- nizak rizik, koji se vezuje za vanbilansne aktivnosti, gde je verovatnoća

nastanka rizika nula, kao što su neiskorišćene finansijske obaveze

bezuslovno poništive u bilo koje vreme.

Vanbilansne aktivnosti banke rizične su po samoj svojoj prirodi. Pri tome, stalne

promene u okruženju u kojem banke posluju mogu biti generator izloženosti banke i

mnogim novim rizicima, što sa svoje strane nameće potrebu da ih banka kontinuirano

procenjuje i kontroliše. S tim u vezi, procena rizika vanbilansnih aktivnosti i njihovo

uzimanje u obzir pri analizi globalnog rizika poslovanja banke relativno je skorijeg

datuma. Međutim, ono što vanbilansno poslovanje banaka čini posebno karakterističnim

sa aspekta upravljanja rizikom jeste da „uslovljenost“ ovih obaveza dovodi do

zanemarivanja potencijalnog rizika od strane samog menadžmenta banke. Naime,

pomeranje rizičnosti i obaveza u budućnost ima za posledicu da se rizičnost

vanbilansnih operacija zanemaruje. Tako, od svoje osnovne funkcije u smislu

instrumenta obezbeđenja od rizika, vanbilansne operacije prelaze u svoju suprotnost u

smislu faktora povećanja rizika. Međutim, i pored toga današnja veličina tržišta za

vanbilansne aktivnosti sve nam više naglašava značaj vanbilansnog poslovanja u

savremenom bankarskom okruženju.

Zaklju čak

Bankarstvo je po svojoj prirodi visoko rizična delatnost, pa se u bilansima

banaka mogu pojaviti značajni gubici ako banke dobro ne upravljaju svim rizicima

kojima su izložene. Osim toga, banke se danas suočavaju sa sve više tipova rizika i

njihovih pojavnih oblika jer su u savremenim uslovima postale finansijske holding



Dr Marko Ivaniš

14

kompanije koje svoje poslovanje realizuju na svim segmentima globalnog finansijskog

tržišta. Budući da se okruženje u kojem banke posluju značajno promenilo,

problematika upravljanja bankarskim rizicima postaje sve aktuelnija i zaokuplja sve više

pažnju brojnih subjekata. Upravljanje rizicima u bankarskom poslovanju ima dva

osnovna cilja: prvo, izbegavanje nesolventnosti banke, i drugo, maksimiziranje stope

prinosa na kapital uz korekciju za rizik. Pri tome, važno je da rizici banke budu pravilno

procenjeni.

Suština strategije upravljanja rizicima ne leži više u pitanju da li preuzeti rizik

ili ne, već koliki rizik je savremena banka u mogućnosti da preuzme u cilju postizanja

zadovoljavajuće stope rentabilnosti. Analogno tome, za banku je od predominantnog

značaja da istraži sve rizike koji dolaze iz okruženja i njenog sopstvenog poslovanja,

kako bi mogla odrediti stepen rizika koji može da podnese i kontroliše, odnosno da ga

svede u realno prihvatljive granice. Dakle, suština problematike rizika u bankarskom

poslovanju nije u izbegavanju rizika, već u profesionalnom upravljanju svim

bankarskim rizicima, poštujući pri tome osnovna ekonomska načela koja se primenjuju

u bankarskom poslovanju, a to je rentabilnost i likvidnost. U vezi sa tim, zadatak

menadžera u bankarstvu jeste da aktivno upravljaju svim rizicima i da blagovremeno

prepoznaju prilike koje će banci doneti prihod koji je adekvatan riziku koji se preuzima.

Marko Ivanis, PhD

RISKS IN BANKING Abstract: The main function of banking is to manage risks and returns. The banking business is characterized by assuming different risks, most notably the following: credit risk, liquidity risk, interest rate risk and foreign exchange risk. By gaining insight into the actual exposure to potential risks, banks can effectively influence their reduction. However, banks which inadequately assess and manage their risks are likely to experience bankruptcy. Therefore, corporate governance in banks is increasingly conceived as risk management. The aim of this paper is to present the main types of risks in the banking business and the complexity of factors that determine them.



Dr Marko Ivaniš

15

Key words: bank, credit risk, liquidity risk, interest rate risk, foreign exchange risk.

LITERATURA 1. Barjaktarović, M., Analiza vanbilansnih aktivnosti banke, Magistarski rad,

Ekonomski fakultet, Beograd, 2002.

2. Bessis, J., Risk Management in Banking, John Wiley & Sons, New York, 1998.

3. Božić, R., Analiza poslovanja banaka, Finansije br. 9-10, 2001, Beograd, 778-803.

4. Ćurčić, U., Bankarski portfolio menadžment, Feljton, Novi Sad, 2002.

5. Dušanić, J., Poslovno bankarstvo, Consseco Institut, S. Sarajevo-Beograd, 2003.

6. Đukić, Đ., Bjelica, V., Ristić, Ž., Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.

7. Đukić, Đ., Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Beogradska berza, 2007.

8. Ivaniš, M., Opšti ekonomski aspekti poslovnog bankarstva, Svet finansija br. 193,

2003, Vojvođanska banka, Novi Sad, 1-7.

9. Jazić, V., Rizici u bankarskom poslovanju, Stubovi kulture, Beograd, 2008.

10. Sinkey, J. F., Commercial Bank Financial Management, McMillan Publishing

Company, New York, 1998.

11. Vasiljević, B., Rizici u bankarskom poslovanju, Fokus, Beograd, 1990.

12. Živković, A., Ristić, Ž., Upravljanje finansijskim i deviznim poslovanjem,

Ekonomski fakultet, Beograd, 2000.


Karakteristična obeležja i značaj finansijskog tržišta

Mr Zoran Tasić

1

Mr Zoran Tasi ć, Opštinska uprava Opovo

KARAKTERISTI ČNA OBELEŽJA I ZNA ČAJ FINANSIJSKOG TRŽIŠTA

Sažetak: Finansijska tržišta predstavljaju najznačajniji i najosetljiviji segment ukupnog i

ekonomskog sistema svake zemlje. Ona omogućavaju normalno i nesmetano funkcionisanje

nacionalne ekonomije. Preko finansijskih tržišta privredni subjekti dolaze do sredstava

neophodnih za finansiranje svog poslovanja. Finansijska tržišta su ambijent u kome se emituju i

prenose finansijska potraživanja i izražava i realizuje ponuda i tražnja za finansijskim

instrumentima. Na finansijskim tržištima se odražavaju sva zbivanja u realnim tokovima

društvene reprodukcije. Ona predstavljaju jedan od osnovnih postulata tržišne privrede.

Klju čne reči: Finansijsko tržište, finansijska sredstva, tržište novca, tržište kapitala.

Uvod

Od sredine 70-ih godina prošlog veka, u svetskoj privredi dolazi do velikih institucionalnih

transformacija u smislu deregulacije finansijskih tržišta, što je izazvalo značajne fluktuacije

kamatnih stopa i deviznih kurseva, odnosno pojačane oscilacije cena korporacijskih akcija.

Osnovni uzrok svih institucionalnih transformacija tih godina je slom Breton – Vudskog sistema

fiksnih deviznih kurseva1 i konsekventan porast međuvalutne nestabilnosti. Rastuća cenovna

1 Projektovan je 1944. godine za posleratni razvoj svetske ekonomije na temeljima tržišnih mehanizama. Osnovna

namera je bila da se kreira čvrst, ali dovoljno fleksibilan svetski monetarni system koji bi maksimalno podržao razvoj svetske proizvodnje i međunarodne razmene i održavanje relativno niskih stopa inflacije. Osnovna ideja



Mr Zoran Tasić

2

varijabilnost finansijskih aktiva, uslovila je potrebu kod tržišnih učesnika za uvođenjem

odgovarajućih mehanizama hedžinga, čime je stvorena osnova za nastanak tržišta finansijskih

derivata, kao jednog novog segmenta ukupnog finansijskog tržišta. Kod datog, novonastalog

oblika delovanja na finansijskom tržištu, transaktori koji su izloženi riziku upravo pomenute

cenovne varijabilnosti korporativnih akcija, kao i dnevnoj promenljivosti nivoa deviznih kurseva,

dobijaju mogućnost da putem kupovine/prodaje određenih terminskih ugovora ostvare adekvatnu

zaštitu.

Ubrzo nastupa enormna ekspanzija derivativnih finansijskih tržišta, kako po broju sklopljenih

terminskih ugovora, tako i po ukupnom novčanom obimu koji se ostvaruje ovim načinom

finansijskog poslovanja, u odnosu na tekuće finansijske poslove. Ono što je sigurno kod ovih

visoko modernizovanih oblika tržišnog delovanja jeste sistemska osetljivost na rizike u ovakvom

obliku poslovanja, specijalno dilera (provajdera) koji svojom lošom procenom i bankrotstvom

mogu lančano preneti negativne efekte na ostale učesnike.

Primenljivost finansijskih terminskih instrumenata i hedžing transakcija je neizvodljiva bez

postojanja kvalitetne osnove, unutar koje bi se dati instrumenti i finansijske transakcije

izvršavale, a to je finansijsko tržište.

1. Osnovne funkcije finansijskog tržišta

Svakako da sve dobro i loše vezano za finansije, treba da se dešava u okviru finansijskog tržišta,

ali jedna u nizu karakteristika i mogućnosti koje ima finansijsko tržište je da obavlja alokaciju

akumulacije (štednje) u cilju njene najefikasnije upotrebe u proizvodnji.

Značaj i uloga finansijskih tržišta mogu se posmatrati i kroz sledeće funkcije koje ova tržišta

obavljaju:

Bretonvudskog sistema je bila da SAD, kao centralna zemlja svetskog monetarnog sistema, imaju obavezu da vode takvu makroekonomsku politiku kako bi trajno održale paritet u visini od 35 američkih dolara za uncu zlata. Bretonvudski sistem fiksnih kurseva, u kome su centralne banke garantovale konvertibilnost domaćeg novca u strane valute (ali ne i u zlato), trebalo je da obezbedi čvrstu valutnu osnovu za brzu ekspanziju svetske trgovine s njenim povratnim efektima na porast svetske proizvodnje posle rata. Devizni kurs svake nacionalne valute na deviznom tržištu mogao je da oscilira najviše do +/- 1% u odnosu na valutni paritet prema američkom dolaru.



Mr Zoran Tasić

3

1. Funkcija povezivanja – Finansijska tržišta kao organizovana mesta na kojima dolazi do

susretanja ponude i tražnje za različitim oblicima finansijskih instrumenata, omogućavaju

povezivanje investicionih subjekata kojima nedostaju finansijska sredstva i štednih subjekata koji

raspolažu viškovima finansijskih sredstava;

2. Alokativna funkcija – Finansijska tržišta omogućavaju alokaciju slobodnih finansijskih

sredstava, usmeravanjem tokova finansijskih sredstava od onih subjekata koji raspolažu

viškovima sredstava ka onim subjektima kojima ta sredstva nedostaju;

3. Funkcija razvoja – Finansijska tržišta doprinose privrednom razvoju jer dovode do povećanja

mobilnosti finansijskih sredstava;

4. Funkcija efikasnosti – Preko finansijskih tržišta omogućava se efikasno korišćenje finansijskih

sredstava jedne nacionalne ekonomije, čime se obezbeđuje efikasnije poslovanje u privredi;

5. Funkcija određivanja cene finansijskih sredstava – Na finansijskim tržištima se određuju cene

finansijskih sredstava, odnosno obrazuju se cene korišćenja finansijskih sredstava;

6. Funkcija smanjenja troškova – Finansijska tržišta omogućavaju smanjenje troškova spajanjem

subjekata koji želi da proda, sa subjektom koji želi da kupi određeni finansijski instrument.

Istovremeno dolazi do smanjenja troškova u vezi sa pribavljanjem određenih informacija koje se

mogu dobiti na finansijskom tržištu;

7. Funkcija pouzdanosti – Finansijska tržišta omogućavaju da se smanjuje rizik iz poslova koji se

na njima obavljaju.

2. Struktura finansijskog tržišta

Razvoj finansijskog tržišta doveo je do snažnih integracionih tendencija svih segmenata

finansijskog tržišta, dok je sa druge strane oštra podvojenost određenih segmenata finansijskog

tržišta, karakteristika pre svega nerazvijenih finansijskih sistema.

Sistemske integracione tendencije segmenata finansijskog tržišta imaju osnovnu posledicu, a to

je ukidanje mogućnosti arbitraže između više tržišta i efikasno korišćenje raspoloživih

informacija na tržištu kao celini.



Mr Zoran Tasić

4

Važno je istaći da u procesu segmentiranja i izdvajanja osnovnih podtržišta, koji čine ukupnu

strukturu finansijskog tržišta, svaki od integracionih podtržišta ima specifične, sebi prilagođene

finansijske instrumente.

Finansijske institucije koje su osnovni izvor likvidnosti i osnovni nosioci informacija imaju

posebne uloge u različitim segmentima finansijskog tržišta. Tradicionalno se u okviru

finansijskih tržišta razlikuju segmenti tržišta novca i tržišta kapitala.

3. Pojam i vrste finansijskog tržišta

Definicije i polazne osnove definisanja pojma finansijskog tržišta se razlikuju od autora do

autora, ali je u osnovi svake definicije finansijskog tržišta da je ono organizovano mesto i

prostor, na kome se traže i nude finansijsko-novčana sredstva i na kome se, u zavisnosti od

ponude i tražnje, organizovano formira cena tih sredstava.

Finansijska tržišta predstavljaju najznačajniji i najosetljiviji segment ekonomskog sistema svake

zemlje. Finansijska tržišta se mogu posmatrati u užem i širem smislu. U širem smislu, finansijska

tržišta postoje svuda gde se obavljaju finansijske transakcije. U literaturi se susreću različite

definicije finansijskih tržišta u užem smislu. U osnovi, sve ove definicije se svode na to da se

pod finansijskim tržištima podrazumevaju mesta na kojima se trguje finansijskim instrumentima,

pa bi se finansijska tržišta mogla definisati kao organizovana mesta na kojima se susreću ponuda

i tražnja za različitim oblicima finansijskih instrumenata ili aktive2. Preko finansijskih tržišta

privredni subjekti dolaze do sredstava neophodnih za finansiranje svog poslovanja. Ona

olakšavaju povezivanje subjekata koji raspolažu viškovima finansijskih sredstava i subjekata

kojima nedostaju finansijska sredstva, odnosno ona povezuju dve značajne makro-ekonomske

kategorije – štednju i investicije. Na nivou nacionalne ekonomije ukupan obim štednje jednak je

ukupnom obimu investicija u određenom vremenskom periodu. Ova pojava se naziva štedno-

investicioni ciklus.

2 Kulić M. Finansijska tržišta, Megatrend univerzitet, Beograd, 2007.



Mr Zoran Tasić

5

Finansijska tržišta su ambijent u kome se emituju i prenose finansijska potraživanja (obaveze) i

izražava i realizuje ponuda i tražnja za finansijskim instrumentima. Preko njih vrši se alokacija

akumulacije sa ciljem da se ona najefikasnije upotrebe u proizvodnji. Subjekti koji raspolažu

viškovima sredstava putem kredita ili vlasničkih udela stavljaju ih na raspolaganje subjektima

koji se bave proizvodnjom3. Kao sublimaciju definicija finansijskog tržišta, autori ističu, da bi

ono bilo kompletno,moraju se pravila koja su postavljena u oblasti finansijskog poslovanja

jednako primenjivati i poštovati u svim delovima, u okviru državnog i društvenog prostora.

Takođe, ono što je osnova postojanja kompletnog finansijskog tržišta je da postoje dve

zainteresovane strane, ponuda i tražnja, čija bi standardizovana poslovna aktivnost najvećim

delom uticala na tržišno formiranje cena roba, proizvoda i usluga u okviru jednog finansijskog

tržišta. Ono što je od odlučujućeg značaja da bi se finansijsko tržište izgradilo na kvalitetnim

tržišnim osnovama, potrebno je da Vlada i državna administracija postave i izgrade takav

ambijent i globalne osnove, unutar koje bi delovalo finansijsko tržište, sa minimumom

intervencionizma od strane te iste Vlade, a to znači jedno moderno finansijsko tržište,

komplementarno liberalnim finansijskim tržištima zapadnih zemalja.

Svaki segment finansijskih tržišta ima svoje specifične finansijske instrumente.

Postoji veći broj kriterijuma za podelu finansijskih tržišta, pa samim tim, i više vrsta finansijskih

tržišta:

1. Glavna podela finansijskih tržišta je ona koja ih svrstava u dve osnovne kategorije: a) tržište

novca (kratkoročno tržište) i b) tržište kapitala (dugoročno tržište). Ova podela izvršena je sa

stanovišta roka dospeća finansijskih instrumenata kojima se trguje na tim finansijskim tržištima.

Tržište novca je segment finansijskih tržišta za kratkoročne oblike finansijske aktive, odnosno to

je mesto gde se trguje žiralnim novcem i hartijama od vrednosti koje imaju rok dospeća kraći od

godinu dana. Osnovni učesnici na ovim tržištima su banke. Ovo tržište obezbeđuje likvidnost i

solventnost privrednim subjektima. Tržište kapitala je segment finansijskih tržišta na kome se

trguje finansijskom aktivom čiji je rok dospeća duži od jedne godine. Na ovom tržištu

prevashodno se trguje dugoročnim hartijama od vrednosti, instrumentima duga i vlasničkim

instrumentima. Emitenti na ovom tržištu dolaze do sredstava za svoje dugoročno finansiranje. Na 3 Vasiljević B. Osnovi finansijskog tržišta, Zavet Beograd, Kultura, 2002.



Mr Zoran Tasić

6

njemu posebnu ulogu imaju takozvani institucionalni investitori (investicione kompanije i

fondovi, penzioni fondovi, osiguravajuća društva i dr.) jer su oni najveći vlasnici pojedinih

oblika finansijske aktive.

2. Polazeći od mesta na kome se transakcije odvijaju i područja koje pokrivaju, finansijska tržišta

se mogu podeliti na: a) lokalna, b) nacionalna (domaća) i c) međunarodna (eksterna). Lokalna

tržišta se odnose na uže područje jedne zemlje. Nacionalna tržišta se odnose na celu zemlju.

Međunarodna tržišta se odnose na više zemalja.

3. Sa stanovišta prirode prava koja se nalaze u osnovi finansijskih instrumenata, razlikuju se: a)

tržišta osnovnih hartija od vrednosti i b) tržišta izvedenih hartija od vrednosti. Tržišta osnovnih

hartija od vrednosti sadrže dva tržišta: 1) tržišta instrumenata duga i 2) tržište vlasničkih

instrumenata. Na tržištu instrumenata duga trguje se instrumentima duga koji predstavljaju oblik

hartija od vrednosti kojima se uobličavaju dužničko poverilački odnosi, odnosno kreditni odnosi.

Tu spadaju različite hartije od vrednosti, kao što su obveznice, komercijalni zapisi, sertifikati i

slično, kojima se vrši kreditiranje poslova emitenta. Emisijom ovih hartija od vrednosti emitent

prikuplja – pozajmljuje sredstva za svoje finansiranje, jer kupci takvih hartija pozajmljuju

novčana sredstva emitentu, čime postaju kreditori i nalaze se u ulozi koju ima banka kod

direktnog kreditiranja. Emitent ima obavezu i da kupcu ove vrste hartija od vrednosti plaća

kamatu prema rokovima dospeća, kao i da plati – vrati glavnicu. Kao što se vidi između

instrumenata duga i kreditiranja, postoje sličnosti ali i razlike. Na tržištu vlasničkih instrumenata

trguje se akcijama i deonicama. Kupci ovih hartija od vrednosti ne postaju kreditori, kao kod

kupovine instrumenata duga, već postaju vlasnici dela kapitala emitenta i stiču pravo na buduće

prihode (dividendu) od emitenta. Tržišta izvedenih hartija od vrednosti, ili derivativna tržišta,

nastala su razvojem izvedenih hartija od vrednosti, odnosno finansijskih derivata. Ove hartije od

vrednosti nazivaju se izvedene zato što njihova vrednost zavisi od vrednosti neke druge aktive

koja se nalazi u njihovoj osnovi. Ta druga aktiva može biti roba, osnovne hartije od vrednosti,

kamatna stopa, devizni kurs i slično.

4. Polazeći od vremena plaćanja i isporuke finansijske aktive razlikuju se: a) promptna i b)

terminska tržišta. Karakteristika promptnih (gotovinskih) tržišta je da se poslovi i transakcije

koje se na njima zaključe odmah realizuju.Isporuka finansijske aktive i plaćanje vrše se odmah



Mr Zoran Tasić

7

po zaključenju posla. Karakteristika terminskih tržišta je da se na njima zaključuju terminski

(ročni) poslovi, koji predstavljaju sporazum učesnika da realizuju određene finansijske

transakcije u budućnosti. Ovde spadaju tržišta izvedenih hartija od vrednosti, odnosno

derivativna tržišta.

5. Polazeći od emisije hartija od vrednosti, odnosno od prirode transakcije, razlikuju se a)

primarna i b) sekundarna tržišta. Podela finansijskih tržišta na primarna i sekundarna izvršena je

prema tome da li se na njima vrši prva kupovina i prodaja finansijskih instrumenata koje su

kreirale eficitarne ekonomske jedinice, ili dalja kupoprodaja. Ova podela ima smisla samo kada

se radi o finansijskim instrumentima koji se mogu dalje prodavati. Primarna tržišta su ona na

kojima se vrši primarna emisija pojedinih hartija od vrednosti. Na njima se obavlja prva

transakcija hartija od vrednosti, odnosno, na njima se uvode nove hartije na tržište. I na ovim,

kao i na drugim tržištima, postoje dve kategorije subjekata – kupci i prodavci. Kupci kupuju

novo emitovane hartije od vrednosti i ujedno postaju njihovi prvi vlasnici. U pitanju je prva

kupovina tek emitovane akcije. Kupac u ovom slučaju ima položaj investitora, jer kupovina za

njega znači investiciju, s obzirom na to da od kupljene hartije od vrednosti očekuje prihode veće

od ulaganja koje je imao pri kupovini hartije od vrednosti. Prodavci novoemitovanih hartija od

vrednosti imaju ulogu emitenta koji preko primarnog tržišta dolaze do sredstava za svoje

finansiranje. Sekundarna tržišta su ona na kojima se trguje već emitovanim hartijama od

vrednosti. Na njima se obavlja preprodaja, odnosno, druga i naredna transakcija hartijama od

vrednosti. Ova tržišta omogućavaju preprodaju finansijske aktive, da bi se došlo do likvidnih

finansijskih sredstava, jer ova tržišta obezbeđuju likvidnost finansijske aktive, a to znači da

obezbeđuju likvidnost privrednim subjektima. Jedna od bitnih funkcija sekundarnih tržišta je da

ona određuju cenu finansijske aktive, čime se postiže efikasnost poslovanja i upravljanja. Na

berzama se odvijaju, po pravilu, samo sekundarne finansijske operacije. Ovo znači da su berze

finansijske institucije sekundarnih finansijskih tržišta. Međutim, neke specijalizovane finansijske

organizacije više su orijentisane na primarna finansijska tržišta, pošto preuzimaju prodaju

novoemitovanih hartija. Sekundarna tržišta postoje za skoro sve vrste hartija od vrednosti –

obveznice, akcije, opcije, fjučerse.



Mr Zoran Tasić

8

6. Sa stanovišta prometa, razlikuju se: a) berzanski promet i tržišta i b) vanberzanski promet i

tržišta. Berzanski promet proističe iz poslova i transakcija koji se obavljaju na za to posebno

određenom i organizovanom mestu – berzi. Berze su mesta na kojima se vrše kupovine i prodaje

različitih oblika finansijske aktive po unapred određenim pravilima i postupcima, preko

ovlašćenih subjekata – brokera i dilera. Postojanje vanberzanskog prometa znači da se

transakcije mogu obavljati i na drugim mestima osim berze.

7. Imajući u vidu organizacionu strukturu, finansijska tržišta mogu biti: a) aukciona, b)

posrednička i c) preko šaltera. Aukciona finansijska tržišta su ona koja posluju na principima

aukcije, odnosno kupac postaje onaj subjekat koji ponudi najvišu cenu. Posrednička finansijska

tržišta su ona tržišta na kojima se poslovi i transakcije obavljaju preko posebnih, ovlašćenih

posrednika, najčešće brokera i dilera. Poseban oblik finansijskog tržišta se organizuje preko

šaltera, što predstavlja vid vanberzanskog prometa u kome se transakcije obavljaju putem

uparivanja ponude i tražnje preko informacione i kompjuterske tehnologije. Zainteresovani kupci

i prodavci podnose svoje naloge na šalterima banaka ili ovlašćenih agenata.

8. S obzirom na to da postoje direktni i intermedijarni finansijski tokovi, postoji i podela

finansijskih tržišta na: a) direktna i b) intermedijarna finansijska tržišta.Na direktnim

finansijskim tržištima obavljaju se kupovina i prodaja, kako primarna tako i sekundarna, samo

finansijskih instrumenata koje su izdale deficitne ekonomske jedinice, bez obzira na to da li su

uključeni dileri ili brokeri. Drugim rečima, u direktna finansijska tržišta spadaju i primarna i

sekundarna kupoprodaja akcija privrednih društava ili obveznica privrednih društava i države,

komercijalnih zapisa privrednih društava i slično. Na intermedijarnim tržištima kupuju se i

prodaju finansijski instrumenti koje su izdale intermedijarne finansijske institucije – banke,

penzioni fondovi, osiguravajuća društva, investicione kompanije i fondovi. Ovo znači da u

intermedijarna tržišta spadaju kupoprodaja depozita, depozitnih certifikata i blagajničkih zapisa

banaka, polisa osiguranja, obveznica i akcija institucionalnih investitora.

9. U zavisnosti od stepena organizovanosti mesta na kojima se finansijsko-tržišne operacije

ostvaruju razlikuju se: a) organizovana (institucionalizovana) i b) slobodna

(neinstitucionalizovana) tržišta. Organizovana tržišta postoje kada se finansijsko-tržišne

operacije ostvaruju na organizovanim mestima i po strogo propisanoj proceduri, uz fizičko



Mr Zoran Tasić

9

prisustvo aktera ili njihovih posrednika. Slobodna tržišta postoje kada se finansijski instrumenti

kupuju i prodaju po mnogo manje formalizovanoj proceduri i na manje organizovanim mestima.

10. Pored opšte globalne podele finansijskih tržišta, postoji dalja njihova segmentacija na

specijalizovana tržišta – devizno i hipotekarno. Devizno tržište na specifičan način prožima i

novčano tržište i tržište kapitala, zbog čega se ono i tretira kao sastavni deo i jednog i drugog.

Međutim, ono ima i dovoljno specifičnosti da ga treba tretirati kao posebno finansijsko tržište.

Na hipotekarnom tržištu trguje se hipotekarnim kreditima i hartijama od vrednosti na bazi

hipoteke. Ovi poslovi su postali privlačni jer se kao njihovo osiguranje javlja hipoteka na realna

pokretna dobra – zemljište, zgrade i druge nepokretnosti.

4. Razvoj i ključni trendovi u razvoju savremenog finansijskog tržišta

Savremena finansijska tržišta su vrlo dinamična. Njihovo bitno obeležje je stalno kreiranje novih

finansijskih instrumenata i brisanje granica između nacionalnih tržišta, što predstavlja odgovor

finansijskih tržišta na promene u okruženju. Stvaraju se novi finansijski instrumenti, što naročito

važi za hipotekarno tržište i tržište finansijskih derivata. Usavršavaju se telekomunikacioni

sistemi i informaciona tehnologija, što omogućava elektronski prenos podataka, koji je

pretpostavka za kontinuiranu trgovinu, automatizovano saldiranje operacija i slično. Prisutan je

stalan proces usavršavanja postojećih i stvaranja novih institucija na tržištu, kao što su

investicione kompanije i slično.

Procesi koji su prisutni na savremenim finansijskim tržištima vode ka njihovoj sve većoj

globalizaciji. Nacionalna finansijska tržišta integrisana su u globalno – svetsko tržište. Kreiraju

se novi, internacionalni finansijski instrumenti. Cene istih hartija od vrednosti na različitim

tržištima su izjednačene.

Osnovne karakteristike i ključni trendovi savremenih finansijskih tržišta su: a) kontinualnost, b)

internacionalizacija i globalizacija, c) pojava i razvoj finansijskih inovacija i d) deregulacioni

tokovi.

Kontinualnost. – Stalni razvoj komunikacija stvara uslove za kontinuirano funkcionisanje

finansijskih tržišta. Tokom celog radnog dana na finansijskim tržištima se neprekidno formiraju



Mr Zoran Tasić

10

cene, za koje vreme se izvršavaju nalozi kupaca i prodavaca. Pomoću savremene informacione

tehnologije moguće je neprekidno pratiti transakcije i obavljati trgovinu na skoro svim

finansijskim tržištima sveta.

Internacionalizacija i globalizacija. – Globalizacija finansijskih tržišta označava proces

integracije nacionalnih finansijskih tržišta u jedinstveno internacionalno (međunarodno tržište).

Na ovaj način privrednim subjektima se pruža mogućnost da prikupljaju slobodna finansijska

sredstva i izvan granica svoje zemlje. Internacionalizacija finansijskih tržišta odvija se paralelno

sa razvojem međunarodnog tržišta ino-obveznica naročito tržišta evro-obveznica. Inostrane

obveznice predstavljaju jednu od vrsta obveznica gde subjekti iz jedne zemlje njihovom

emisijom prikupljaju sredstva za potrebe svog finansiranja u nekoj drugoj zemlji, pri čemu

poštuju propise u vezi sa emisijom hartija od vrednosti druge zemlje. Evro-obveznice pružaju

mogućnost emitentu da ih emituje u valuti koja se razlikuje od valute zemlje u kojoj se vrši

emisija.

Pojava i razvoj finansijskih inovacija. – Poslednjih godina finansijska tržišta u svetu doživljavaju

velike promene. Pojavio se veliki broj finansijskih inovacija koje doprinose širenju finansijskih

tržišta i poslova na tim tržištima. Javljaju se novi finansijski centri i enormno raste broj

berzanskih transakcija hartijama od vrednosti, kao i robnih transakcija. Finansijske inovacije su

proširile finansijske instrumente. U sadašnjim uslovima zaduživanje klasičnim instrumentima

opada, a sve se više zaključuju drugi finansijski aranžmani na osnovu hartija od vrednosti na

tržištu kapitala, kao što su: evro-obveznice sa fiksnom ili promenljivom kamatnom stopom,

certifikati na depozite, a na tržištu novca: kratkoročne obveznice i kratkoročni certifikati na

depozite, kao i komercijalne hartije od vrednosti, bankarski akcepti i državne kratkoročne

obveznice. Tržište evro-obveznica je postalo najveće tržište hartija od vrednosti u svetu, pa je

donelo najviše inovacija. Ove inovacije doprinose tokovima globalizacije i internacionalizacije

finansijskih tržišta.

Deregulacioni tokovi. – Države svojim propisima regulišu finansijska tržišta. Između pojedinih

zemalja postoje znatne razlike u pogledu regulisanja finansijskih tržišta i učesnika na njima. U

ekonomski razvijenim zemljama poslednjih nekoliko godina vrše se promene u regulisanju

finansijskih tržišta. Ove promene po značaju predstavljaju reforme. Do promena u regulisanju



Mr Zoran Tasić

11

finansijskih tržišta dovodi veći broj faktora. Neki od faktora su: finansijske krize, globalizacija

svetskih finansijskih tržišta, finansijske inovacije i slično. Zbog sve veće globalizacije

finansijskih tržišta, postavlja se pitanje kompatibilnosti regulative između različitih zemalja, pa

se sve više javlja potreba za međusobnim usklađivanjem regulativa različitih zemalja. Pojava

velikog broja finansijskih inovacija, takođe, zahteva novu regulativu.

5. Umesto zaključka – Korelaciona veza savremenog finansijskog tržišta i

terminskog deviznog tržišta

Finansijski derivati su zapravo ugovori kojima se trguje na berzi, slično hartijama od vrednosti, a

njihova cena zavisi od cena hartija od vrednosti ili osnovne aktive iz koje derivira cena

finansijskog derivata (forwards, futures, svop i opcija).

Na osnovu date definicije, može se izvesti zaključak, da razvijeno savremeno terminsko devizno

tržište ne može ni postojati bez modernizovanja i stvaranja savremenih tržišnih finansijskih

osnova na postojećem finansijskom tržištu.

Autori ističu sledeće vrste uticaja koji su od velike važnosti za sigurno funkcionisanje tržišta

finansijskih derivata:

- Pravno-politička stabilnost u zemlji,

- Jasan konsenzus svih političkih subjekata o neophodnosti tržišnih odnosa u zemlji,

- Odsustvo svih sigurnosnih rizika i vojno-bezbednosna stabilnost,

- Poštovanje standarda i svih svetskih pravila i uzansi iz ove oblasti poslovanja,

- Kvalitetna obuka i prijem stručnih kadrova za rad na ovako odgovornim poslovima,

- Stalna edukacija učesnika na datom finansijskom tržištu,

- Opšta edukacija svih građana kako bi sagledali prednosti tržišnog delovanja.



Mr Zoran Tasić

12

Zoran Tasic, MSc

Municipality administration Opovo

CHARACTERISTIC FEATURES AND THE IMPORTANCE OF

FINANCIAL MARKET

Summary:

Financial markets are the most important and most vulnerable segment of the overall political

and economic system of each country. It allows normal and smooth functioning of the national

economy. Over the financial markets economic subjects come to the funds necessary to finance

its operations. Financial markets are the environment in which emitted and transmit financial

claims and expresses and realizes the supply and demand for financial instruments. In financial

markets reflect all developments in the real flow of social reproduction. It is one of the basic

principles of the market economy.

Keywords: Financial markets, funds, money market, the capital market.

L i t e r a t u r a

1. Ćirović M., ''Finansijska tržišta – instrumenti, institucije, tehnologije'', Naučno društvo Srbije,

Beograd, 2007.

2. Dabić S., ''Finansijski instrumenti i njihovo regulisanje na finansijskom tržištu'' Zbornik

''Finansijska tržišta i njihovi zakoni'', Novi Sad, 1995.

3. Foley B., ''Tržište kapitala'' , Mate, Zagreb, 1993.

4. Kulić M., ''Finansijska tržišta'', Megatrend univerzitet, Beograd, 2007.

5. Ljutić B., ''Slom Breton-Vudskog sistema'', Beograd, 1992.



Mr Zoran Tasić

13

6. Mićović M., ''Finansijsko tržište, berze i brokeri, savremeni finansijski trendovi'', Podgorica –

Unireks, 2005.

7. Pušara K., ''Međunarodne finansije'' Univerzitet BK, Beograd, 2003.

8. Pušara K., ''Menadžment u poslovnim finansijama'' Naučna knjiga, Beograd, 1994.

9. Todorović M., ''Kako funkcioniše tržište opcija – vrednovanje i upotreba opcija'', Fakultet za

trgovinu i bankarstvo, Beograd, 2004.

10. Vasiljević B., ''Osnovi finansijskog tržišta'', Zavet, Kultura, Beograd, 2002.


Monitoring radnog zadovoljstva i radne motivacije radnika, sa posebnim osvrtom na zaposlene

u zdravstvu

Dr Miloje Stoiljković

1

Др Милоје Стоиљковић, Висока школа струковних студија за рачуноводство и берзанско пословање, Београд

МОНИТОРИНГ РАДНОГ ЗАДОВОЉСТВА И РАДНЕ

МОТИВАЦИЈЕ РАДНИКА, СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА

ЗАПОСЛЕНЕ У ЗДРАВСТВУ

САЖЕТАК:

Успешно управљање људским ресурсима постало је незамисливо без квалитетних, проверених и правовремених информација о запосленима, њиховим знањима и вештинама, способностима и могућностима.

Када је здравствени систем у питању, a имајући у виду значај људских потенцијала у њему, савремена стратегија управљања људским ресурсима је интегрисана, као витална функција, у креирање стручне политике и планирање.

Светска здравствена организација је 2009. године издала публикацију „ Приручник за надгледање и евалуацију људских ресурса у здравству“, у којој даје стандрадизоване дефиниције података о запосленима, номенклатуре и класификације, као и индикаторе, како би се информације могле међусобно поредити и користити у различитим земљама, а зарад глобалног праћења радне снаге у здравству.

Када су у питању индикатори, потребно је да менаџери у здравственој установи буди животно заинтересовани за инкорпорирање сета националних индикатора перформанси здравственог система, као и индикатора радног задовољства (ИРЗ) и радне мотивације (ИРМ) запослених. Из тих разлога, непоходно је установити систем мониторинга ових индикатора и интегрисати их у информациони систем људских ресурса здравствене установе.

У раду се наводи значај индикатора радног задовољства и радне мотивације ѕапослених и дефинише методологија њиховог мониторинга и интегрисања у информациони систем здравствене установе, Наиме, позитивни резултати истраживања “ Радно задовољство и радна мотивација запослених у Дому здравља и Општој болници у Смедеревској Паланци“, које је спроведено током лета 2009. године , омогућили су предлагање оваквог решења.

Кључне речи : информациони систем људских ресурса, радно

задовољство, радна мотивација

УВОДНА РАЗМАТРАЊА



u zdravstvu


2

1. УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКИМ РЕСУРИМА

Развојем концепта економије знања и сагледавањем значаја

интелектуалног капитала, а посебно хуманог капитала, управљање људским

ресурсима је добило стратешку функцију у организацији. Стратешко управљање

људским ресурсима подржава концепт успостављања механизама свакодневог

утицаја у радној средини и активног учествовања у доношењу фундаменталних

одлука, односно примене политике и праксе коју захтева организација, како би се

развио и у потпуности искористио интелектуални потенцијал запослених. Оно

има задатак да омогући стварање одговарајуће културе унутар организације и

упозна запослене са програмима који одражавају, подржавају и развијају основне

вредности организације, делујући проактивно.

Под менаџментом људских ресурса подразумевају се „управљачке мере и

активности којима се обезбеђују, развијају, усмеравају, прилагођавају и

унапређују људски потенцијали у организацији, ради њиховог рационалног

коришћења и остваривања организационих и појединачних циљева и интереса“ 1.

Активности које се предузимају у процесима планирања, регрутовања,

селекције, социјализације, обуке и усавршавања, оцењивања перформанси,

награђивања, мотивисања, заштите запослених и примењивања правних прописа,

предузима менаџмент организације, а у циљу безбеђивања кадрова потребних

способности, квалитета и потенцијала и њиховог адекватног оспособљавања и

мотивисања за постизање очекиваних резултата и остваривања организационих и

личних циљева2.

Управљање људима, као најзначајнијим ресурсима организације је веома

сложен и вишедимензионалан процес, јер запослени нису, сами по себи, хумани

капитал за послодавца. То постају тек онда, када своје знање и способности

претворе у делање усклађено са стратегијом пословања, које доприноси стварању

1 Ж. Кулић, Г. Милошевић, С. Ристић, Управљање кадровима и њиховим потенцијалима, Виша железничка школа, Београд, 2005, 17.

2 М. Јовановић Божинов, Ж. Кулић, Т. Цветковски, Менаџмент људских ресурса, Мегатренд универзитет, Београд, 2004. 12.



u zdravstvu


3

материјалне или нематеријалне вредности за организацију3. Из тих разлога,

неопходно је да запослени појединац буде задовољан својим послом и мотивисан

да пружи максимум од себе, да развије у потпуности свој интелектуални капитал

и употреби га на добробит организације.

Треба имати у виду да је сваки запослени посебна личност, а да свака

организација има соствене специфичности. Осим стандардних правила, морају се

стварати и правила прилагођена конкретним људима, конкретним организацијама

и конкретном окружењу. Да би се у томе успело, поред доброг познавања

окружења и адекватно дизајниране организационе структуре, неопходно је и

добро познавање људске природе, како би се реално сагледале потребе, навике,

интереси, вредносни ставови очекивања и веровања запослених појединаца и

група 4 .

Упоредна искуства указују да традиционални модели управљања

људским ресурсима губе корак са временом, уступајући место савременијим,

флексибилниојим, практичнијим, животнијим, примеренијим и хуманијим

формама управљања и развоја, а ради бржег и бољег решавања и премошћавања

свакодневних проблема организације. Другачије речено, менаџмент људских

ресурса се непрестано мења и унапређује, увођењем нових форми управљања,

које карактерише хуманизација производних односа, исказана кроз већу

мотивацију, задовољство и адекватно стимулисање5.

Може се закључити да је дошло до великог заокрета у начину вођења и

третирања људских ресурса у организацији, а све зарад остваривања не само

организацијских, него и индивидуалних циљева и интереса6.

3 R . Pieper, Human resource Managament: An international Comparasion, de

Gruyter, New York, 1990. 4 Ж. Кулић, Г. Милошевић, С. Ристић, Управљање кадровима и њиховим

потенцијалима, Виша железничка школа, Београд, 2005, 11. 5 Р Лојић.: Савремене тенденције у области менаџмента људских ресурса, Војно дело, 1/2008, 156-174.

6 Ж. Кулић, Г. Милошевић, С. Ристић, Управљање кадровима и њиховим потенцијалима, Виша железничка школа, Београд, 2005, Управљање кадровима ињиховим потенцијалима, Виша железничка школа, Београд, 2005, 23.



u zdravstvu


4

2. ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ ЉУДСКИХ РЕСУРСА

Успешно управљање људским ресурсима,постало је незамисливо без

квалитетних, проверених и правовремених информација о запосленима, њиховим

знањима и вештинама, способностима и могућностуима 7.

Пратећи промене и сталан напредак расположивих технологија,

менаџери постају свесни да ће управо примена тих нових технологија повећати

ефективност њихових предузећа. Информациони системи људских ресурса су се

убрзано мењали, од када је први од њих уведен у Џенерал Електрику 1950.

године. Они су се, од основних обрада компјутеризованих информација,

трфансформисали у оно што су данас, иформациони системи људских ресурса,

који имају могућности креирања алата који управљачима у овој области

омогућавају знатно више8 9.

Информациони систем људских ресурса у организацији 10 треба да буде

способан да:

• омогући процену садашњег стања људских ресурса, као основу за

предвиђање трендова;

• буде довољно поуздан да омогући одабир одговарајућих

запослених, када су јасно дефинисани циљеви;

• омогући предлагање иновативног и флексибилног начина

укључивања запослених у нове процесе рада, када се они појаве;

7 Ж. Кулић, Г. Милошевић, С. Ристић, Управљање кадровима и њиховим потенцијалима, Виша железничка школа, Београд, 2005, 251.

8 L. Byars, L. W. Rue, Human Resource Management, 7e. The McGraw-Hill

Companies, 2004. 9 D. Cadrain. Setting the records straight: employee requests to see personnel

records often signal that litigation is ahead, HR Magazine, Jun 1, 2007.

http://findarticles.com/p/articles/mi_m3495/is_6_52/ai_n19311781/, датум посете 20. фебруар 2010.

10 F . Rigoli., G. Dussault, The interface between health sector reform and human resources in health, Human Resources for Health, 2003. http://www.human-resources-health.com/content/1/1/9, датум посете 12 март 2010.



u zdravstvu


5

• подржава двосмерну комуникацију између руководилаца и

запослених, по свим питањима, током обављања радних задатака:

• одговарајуће реагује, у смислу сагледавања капацитета запослених,

када радни задаци то захтевају.

3. УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКИМ РЕСУРСИМА У ЗДРАВСТВУ

Савремена сагледавања улоге и места људских потенцијала у

здравственом систему, наводе на закључак да су „људски потенцијали срце

здравственог система сваке земље“ 11 и да постоји консензус о њиховом значају,

упркос занемаривању ове компоненте, која је критична, када је у питању развој

здравствених система земаља са ниским националним дохотком12.

Веза између људских ресурса и здравствене заштите је врло сложена и

захтева даља истраживања. Количине и трошкови потрошних добара (лекови,

протезе и сл), као и расположива опрема, неизмерно расту, што за последицу

може имати драстично повећање трошкова здравствене заштите. У системима

који се јавно финансирају, трошкови у овој области могу да утичу на могућност

запошљавања и одржвања ефективних стручњака. У здравственим системима које

финансира држава, као и у системима које финансира послодавац, пракса за

управљање људским ресурсима мора да буде развијена у складу са проналажењем

одговарајуће границе између расположиве радне снаге и способности стручњака

да делују ефикасно и ефектно, јер технологија без одговарајућег стручњака је исто

тако неефективана као и стручњак без одговарајуће технологије..

Новија истраживања покушавају да утврде природу и јачине веза између

људских ресурса и здравствених исхода и једно од најзначајнијих, које треба

споменути, је свакако „ Људски ресурси и здравствени исходи: Економетријска

11

V.Narasimhan, H. Brown, A. Pablos-Mendez et al., Responding to the global human resource crisis, Lancet 363, 2004, 1469–72.

12

G. Dussault, C.A. Dubois, Human resources for health policies: a critical component in health policies, Hum Resour Health 1,2003, 1–16.



u zdravstvu


6

студија спроведена у више земаља“ 13. Студија се бавила мултиплом регресионом

анализом између података из различитих земаља: стопе смртности одојчади, стопе

смртности новорођенчади и стопе смртности деце млађе од пет година, као

зависним варијаблама. Агрегирана густина здравствених људских потенцијала

била је коришћена као независна варијабла у једном сету регресионе анализе;

густина лекара и сестара у другом сету. Контролисане варијабле су биле доходак,

стопа писмености у жена и стопа апсолутног сиромаштва. Установљено је да је

густина здравствених људских потенцијала значајно утицала на варијације стопа

дечијег морталитета у свим земљама, највише када је у питању смртност

одојчади. Закључак је да инвестирање у здравствене људске ресурсе мора да буде

део стратегије реализације Миленијумских циљева Светске здравствене

организације, посебно када се има у виду здравствена заштита мајки и деце.

Извештај о здрављу у свету u 2006. годину, oбјављен од стране Светске

здравствене организације, скренуо је пажњу на постојећу кризу у области

људских потенцијала, када је у питању радна снага у здравственом сектору, на

глобалном нивоу. Ова криза се манифестује, са једне стране , недостатком радне

снаге, а са друге стране, израженом неравнотежом која влада у домену њихове

стручне и техничке оспособљености. Ове чињенице подривају учинак који

здравствени системи многих земаља имају и негативно утичу на могућности

земаља да промовишу и унапреде здравље сосптвеног становништва14.

Здравствени системи и здравствене радне организације директно зависе од

контингента радне снаге којом располажу, вештина којим та радна снага влада и

њихове компетентности, што доводи до забринутости: да ли је постојећа радна

снага у стању да, у будућности, одржава ефективне здравствене системе 15. Ове

13 S. Anand, T. Baernighausen,: Human Resources and Health Outcomes: Cross-

Country Econometric Study, Lancet, 364, 2004. 14

The world health report 2006: working together for health. Geneva, World Health Organization, 2006., http://www.who.int/whr/2006., датум посете 2. јуни 2010.

15 M.Р. Dal Poz., G. Neeru, A. L.B. Soucat, Monitoring and evaluation of human

resources for health: challenges and opportunities, World Health Organization, 2009.



u zdravstvu


7

две констатације доводе до закључка да је неопходно посветити пуну пажњу

управљању ресурсима радне снаге у здравственом систему на националном,

локалном и институционалном нивоу.

Истраживање „Значај управљања људским потенцијалима у здравственој

заштити, глобално сагледавање“ 16 приказује глобално стање и перспективе

управљања људским ресурсима у овом сектору, кроз анализу стања у

здравственим системима Канаде, Америке и неколико развијених земаља Европе.

Поредећи изабране земље, истраживање омогућава дубље разумевање

круцијалног значаја управљања људским ресурсима за здравствену заштиту у

целини, као и како оно, ако је ефикасно, може да допринесе усавршавању модела

здравственог система. Поред тога, у студији је јасно дефинисана веза између

улазних јединица здравственог система, елемената буџета и категорије трошкова,

што менаџери управљања људским потенцијалима у здравству стално треба да

имају на уму. У већини здравствених система у свету, повећана пажња је

усмерена на управљање људским потенцијала. Тачније речено, људски ресурси су

један од трију основних улазних јединица здравственог система, поред физичког

капитала и потрошних добара17.

Светска здравствена организација дефинише људске ресурсе као

различите врсте особља које је, од критичног или некритичног значаја, одговорно

за друштвене и индивидуалне здравствене интервенције . Они су , засигурно, и

најважније улазне јединице здравственог система, јер добробити коју систем

може да пружи, као и крајњи учинак, углавном зависе од знања, вештина и

мотивације оних појединаца који су одговорни за пружање здравствних услуга.

Одлуке о инвестирању у здравствени сектор су критичне, као што је случај и са

16

S. M. Kabene at all., The importance of human resources management in health care: a global context, Human Resources for Health, 2006 . http://www.human-resources-health.com/content/pdf/1478-4491-4-20.pdf., датум посете 15. фебруар 2011.

17

Health Systems:Improving Performance, World Health Report 2000, World Health Organization, Geneva, 2000,.

http:// www.who.int.proxy.lib.uwo.ca:2048/whr/2000/en/ whr00_ch4_en.pdf.,

датум посете 14. јули 2010.



u zdravstvu


8

таквим одлукама када су у питању други сектори, јер су најчешће неповратног

карактера: оне укључују издавање велике своте новца за објекте и активности које

је касније немогуће обуставити, затворити или пропорционално смањити.

Једно од најновијих и изузетно значајних истраживања „ Интервенције у

области управљања људским потенцијалима са циљем побољшања перформанси

здравствених радника у земљама са ниским и средње високим националним

дохотком, реалистичан преглед“18 наводи да је постојећа криза у области људских

потенцијала у здравственом сектору, у овим земљама, привукла свеопшту

пажњу19 20. Слабе перформансе воде ка наадекватној здравственој заштити, када

становништво или не користи услуге здравственог сектора или, када их користи,

остаје незадовољно. Проблеми који се односе на слабе перформансе здравствених

радника су документовани и различитим студијама2122, али нема доказа у смислу

„шта учинити“ како би се стање поправило. Шта више, докази о ефикасности

интервенција у области управљања људским потенцијалима у здравству , мада су

неопходни, нису довољни, како би омогућили планерима и креаторима

националне здравствене политике да идентификују одговарајуће интервентне

мере које би требало предузети.

У жељи да стандардизује процес прикупљања и обраде података и

информација у области управљања људским потенцијалима у здравству, Светска

здравствена организација је 2009. године издала публикацију „Приручник за

мониторинг и евалуацију људских ресурса у здравству“, у којој, поред осталог,

18

M.Dieleman., B. Gerretsen, J. van der Wilt, Human resource management interventions to improve health workers' performance in low and middle income countries: a realist review arjolein, Health Research Policy and Systems, 2009., http://www.health-policy-systems.com/content/pdf/1478-4505-7-7.pdf., датум посете 28. фебруар 2010.

19 Joint Learning Initiative: Human Resources for Health: Overcoming the crisis,

Harvard: Global Equity Initiative, Harvard University Press, 2004. 20 Working together for health., World Health Report 2006, World Health Organisation, Geneva, 2006,. http://www.who.int/whr/2006/en/., датум посете 5. јануар 2010. 21

M. Chopra at all., Effects of policy options for human resources for health: analysis of systematic reviews, Lancet 371, 2008, 668-674.

22 A.R. Rowe at all., How can we achieve and maintain high quality perfomance of health workers in low-resource settings?, Lancet 366, 2005, 1026-1035.



u zdravstvu


9

дефинише и базичне појмове, укључујући и мониторинг 23. Наводи се да је , на

интернационалном и националном новоу, важно имати стандрадизоване

дефиниције података о запосленима, номенклатуре и класификације, као и

индикаторе, како би се могле информације међусобно поредити и користити у

различитим земљама, а зарад глобалног праћења радне снаге у здравству24 .

Када су у питању индикатори, потребно је обратити пажњу на закључке

Енглеске студије25 да локални менаџери (у здравственој установи) треба да буди

животно заинтересовани за инкорпорирање сета националних индикатора

перформанси здравственог система који:

• омогућавају поређења,

• омогућавају сагледавање подручја од интереса,

• једноставни су за коришћење,

• у којима су подаци стандардизовани.

Такве индикаторе треба повезати са подацима информационог система за

управљање људским ресурсима, чиме се ствара могућност надгледањеа

комплексног здравственог система26.

Имајући изложено у виду, у докторској дисертацији аутора27 наводе се

предлози решења који се односе индикаторе који детерминишу перформасе

запослених у здравству, међу којима се као битни, а недостајући индикатори,

23

M.Р., Dal Poz, G. Neeru, A.L.B. Soucat. Handbook on Monitoring and Evaluation of Human Resources for Health, with special applications for low- and middle-income countries, World Health Organization, 2009,

http://whqlibdoc.who.int/publications/2009/9789241547703_eng.pdf. , датум посете 2. фебруар 2010.

24 Working together for health, The world health report 2006, World Health

Organization, 2006, http://www.who.int/ whr/2006, датум посете 2. фебруар 2010.

25 L. Jenkins, M. Bardsley, How Did We Do?, CASPE Research, London, 1988.

26 P Hornby, P.Forte, Human Resource Indicators and Health Service Performance, http://www.who.int/hrh/en/HRDJ_1_2_03.pdf., датум посете 22. јули 2010.

27

М.Стојиљковић, Радно задовољство и радна мотивација запослених у Дому здравља и Општој болници у Смедеревској Паланци, докторска дисертација, Мегатренд, 2011.



u zdravstvu


10

наводе индекс задовољства радом и индекс мотивације за рад 28. Студија

сугерише да би ове индикаторе, на индивидуалном нивоу, што значи за сваког

радника, требало да имају на располагању менаџери људских потенцијала,

првенствено ради планирања подстицајних мера29, односно њихов мониторинх је

неопходно укључити у информациони систем људских ресурса.

4. ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ ЉУДСКИХ РЕСУРСА

У ЗДРАВСТВУ

Значај исправног емпиријског доказа за обавештавање менаџера, као

подршка процесу одлучивања и праћења напретка развоја здравствене радне

снаге, а у циљу јачања здравственог система, је познат30. Приручник Светске

здравствене организације31 користи приступ „радни људски век“ за праћење

28

M Dieleman., B.Gerretsen , J. van der Wilt, Human resource management interventions to improve health workers' performance in low and middle income countries: a realist review arjolein, Health Research Policy and Systems, 2009., http://www.health-policy-systems.com/content/pdf/1478-4505-7-7.pdf., датум посете 23. септембар 2010.

29 Индикатори су преузети из следећих извора: • WHO: World health report 2006. Working together for health. Geneva,

World Health Organization; 2006.; • Buchan J.: Increasing the productivity of an existing "stock" of health

workers: review for DFID. London, Department for International Development; 2005.;

• Hornby P., Forte P.: Guidelines for introducing human resource indicators to monitor health service performance, Keele, Keele University Centre for Health Planning and Management; 2002.;

• Adapted from Dieleman M. and Harnmeijer J.W.: Improving health worker performance, in search of promising practices. Amsterdam, The Netherlands:KIT; 2005.

30 S.Bowen, A.B. Zwi, Pathways to “evidence-informed” policy and practice: a

framework for action. PLoS Medicine, 2005, 2(7):1–14, http://medicine. plosjournals.org/archive/1549–1676/2/7/pdf/10.1371_ journal.pmed.0020166-L.pdf. датум посете 30. јануар 2010.

31 M. R Dal Poz., N. Gupta.at all., Handbook on Monitoring and Evaluation of Human Resources for Health, with special applications for low- and middle-income countries, World Health Organization 2009. http://whqlibdoc.who.int/publications/2009/9789241547703_eng.pdf., датум посете 20. март 2010.



u zdravstvu


11

динамике здравствене радне снаге. Овакав приступ је промовисан у Извештају о

светском здрављу 2006. године32 и фокусира се на потреби за праћењем и

евалуацијом сваке од фаза: када људи започну / обнове радни однос, период

њиховог живота када су део радне снаге, као и тренутак када заврше радни однос.

Приступ „радног људског века“, који подразумева стварање, привлачење,

одржавање и задржавање радне снаге, са једне стране, нуди раднику

переспективу, док, са друге стране, омогућава системски проступ праћењу

динамике тржишта здравствене радне снаге и спровођење стратегије у свакој од

фаза.

У Приручнику33 , под појмом мониторинга подразумева се

континуирани процес сакупљања и коришћења стандардизованих података, а

ради процене напретка ка постављеним циљевима, као и ради установљавања

начина и обима коришћења ресурса и постигнутих резултата. Заједно са

евалуацијом информација, ефикасни мониторинг треба да обезбеди доносиоцима

одлука и интересним групама сазнања која су им потребна да спознају да ли се

имплементација, као и резултати пројекта, програма или иницијатива, развијају

како је очекивано, као и да константно управљају њима.

На светском нивоу, постигнута је сагласност да кординиран,

хармонизован и стандардизован приступ за ојачавање информационог система

здравствене радне снаге (ИСЉРЗ), којим је мониторинг подржан, треба да

постоји34, а овде се наводе неке од кључних препорука:

32

The world health report 2006 – Working together for health. Geneva, World Health

Organization, 2006, http://www.who.int/ whr/2006. датум посете 31. фебруар 2011. 33 M. R Dal Poz. At all., Handbook on Monitoring and Evaluation of Human Resources

for Health, with special applications for low- and middle-income countries, World Health Organization 2009. http://whqlibdoc.who.int/publications/2009/9789241547703_eng.pdf. , датум посете 10. март 2011.

34 HRIS Strengthening Implementation Guidebook.,

http://www.capacityproject.org/hris/pdf/HRISToolkit-WEB-090513.pdf. датум посете 8 јануар 2011.



u zdravstvu


12

• ИСЉРЗ одређене земље треба да је поткомпонента националног

здравственог информационог система;

• основни подаци о тренутној ситуацији људских потенцијала у

здравству морају да се идентификују и да се валидирају од стране

кључних интересних страна;

• доследне провере и валидације су непоходне у свакој од фаза

развоја ИСЉРЗ ;

• договорени стандарди и протоколи су неопходне за коришћење

различитих врста извора података;

• хармонизација класификација и дефиниција са другим

класификацијама социјалних и економских податка и статистика су

важни;

• хармонизација индикатора и информација са осталим учесницима

који се баве становништвом и развојем мора да постоји;

• захтева се стварање капацитета особља у здравственим системима

за прикупљање, управљање, анализу, интерпретацију и употребу

ових података и информација, за сваки ниво система (служба,

установа, регија, нација);

• рутиснки административни подаци треба да користе

идентификаторе који одговарају индивидуалних здравственим

радницима у оквиру целог информационог система;

• иако се многи постојећи извори података могу користити за праћење

здравственог рада, као и система образовања, повремено треба да

буду допуњени циљаним истраживањима и анкетама.

Без обзира што је речено да ИСЉРЗ не зависи од технологије, његовим

компјутеризовањем постижу се следећи циљеви:

� подаци се интегришу;

� усавршава се тачност и доступност подацима;

� прати се кретање тадне снаге кроз здравствени систем ;

� смањује се рад потребан за његово одржавање;



u zdravstvu


13

� брзо се скупљају и користе подаци;

� извештавање и анализа података спроводи се правовремено;

� он омогућава пројектовање потреба за радном снагом у будућности.

5. РЕЗИМЕ

У докторској дисертацији аутора35 дати су предлози решења који се

односе мониторинг недостајућих индикатора, индекса радног задовољства и

индекса радне мотивације.

Валидност инструмената за мерење степена радног задовољства и радне

мотивације верификована докторском дисертацијом, омогућава заокруживање

методологије за мониторинг ових индикатора, а ради интегрисања у ИСЉР

здравствене установе.

Реална је претпоставка да одређени демографски и социо-економски

подаци, као и специфични подаци о запосленом, већ постоје у ИСЉР здравствене

установе, и они ће, као такви, бити коришћени. Наиме, једнозначни

идентификатор запосленог здравственог радника, чије је постојање предуслов

интегрисања, омогућиће повезивање сета података потребних за анализу радног

задовољства и радне мотивације са већ постојећим подацима, као и њихово

коришћење.

ИД – јединствени идентификатор запосленог који омогућава

повезивање са осталим подацима-.

Инструмент за прикупљање података о радном задовољству (1) и

мотивацији (2) запосленог, дат је у форми упитника:

1. Посматрано у целини, када је у питању моје радно ѕадовољство

1.1. Мислим да имам доста утицаја на одлучивање о начину обављања свог

посла.

35

М.Стојиљковић, Радно задовољство и радна мотивација запослених у Дому здравља и Општој болници у Смедеревској Паланци, докторска дисертација. Мегатренд, 2011.



u zdravstvu


14

1. Потпуно нетачно 4. Делимично тачно 7. Потпуно тачно

1.2. Заиста ми се допадају људи са којима радим.


1.3. Не осећам се нарочито компетентним-ном, када сам на послу. *


1.4. Људи на послу ми говоре да сам добар-ра у ономе што радим.


1.5. Осећам притисак на послу. *


1.6. Добро се слажем са људима са посла.


1.7. Када сам на послу, често се осамљујем. *


1.8. На послу, сободан-на сам да изразим своје идеје и мишљење.


1.9. Руководиоци ми јасн стављај до знања ста од мене очекују да урадим.


1.10. У скорије време сам, на послу, успео-ла да овладам новим,

вештинама.


1.11. Кад сам на послу, морам да радим оно што ми је речено. *


1.12. На послу се, током већег дела дана, осећам успешним.


1.13. На послу се моја мишљења узимају у обзир.


1.14. Немам баш много прилика да на послу искажем своје способности. *


1.15. Људима на послу је стало до мене.


1.16. Број људи на послу, са којима сам близак-ска, није велики. *



u zdravstvu


15


1.17.. На послу, осећам да могу да будем оно што јесам.


1.18. Људима са којима радим се не допадам нарочито. *


1.19. Када радим, често се не осећам нарочито способним-ном. *


1.20. Често немам прилике да сам-а одлучујем како да обављам свој

посао.*


1.21. Знам шта се од мене очекује да урадим, када сам на послу.


2. Посматрано у целини, када је у питању моја мотивација,

2.1.Описао/ла бих свој посао као врло интересантан.


2.2. Мислим да сам јако добар/а у свом послу.


2.3. Не улажем сувише енергије у обављање свога посла.


2.4. Потпуно сам опуштен/на док обављам свој посао.


2.5. Бавим се својим послом зато што ја желим то да радим.


2.6. Мислим да је мој посао врло важан.


Скале за Индекс радног задовољства (ИРЗ) и Индекса радне мотивације

су дизајниране тако да се могу употребити у било којој радној организацији,

организационој јединици, ако и приликом спровођења неког специфичног

порограма или пројекта, а у циљу евалуације нивоа радног задовољства и радне

мотивације.



u zdravstvu


16

Њихова конструкција омогућава добијање скора (индекса) од 0 до 100,

где виша вредноост индекса одражава веће радно задовољство или радну

мотивацију . Како нижа вредност одражава ниже задовољстви или мотивацију, то

произилази да су сви запослени „покривени“ скалом36.

Када се посматрају одређена питања у инструменту за прикупљање

података, може се запазити да нека од њих имају позитивну, а нека од њих

негативну конотацију, ради парцијалне контроле појављивања bias-а37.

Први корак у бодовању скале радног задовољства је обрнуто бодовање, у

односу на реченице са негативном конотацијом, које су идентификоване у

упитнику звездицом (*). Да би се креиране реченице обрнуто бодовале, потребно

је једноставно одузети испитаников поен од броја 8. На пример, ако је оригиналан

поен једне ставке 3, треба га заменити са 5, јер је 8-3=5.

Једном када је утврђено обрнуто бодовање за све одговарајуће ставке,

треба додати све поене од свих ставки и унети суму на празна места приказана

испод. Уколико нема одговора на неку ставку или је бодован ван ранга од 1 до 7,

треба га заменити са поеном 0 пре срачунавања укупне суме.

Израчунати број ставки које су прописно бодоване од 1 до 7 и поставити

број на празно место обезбеђено за вредност N . Затим израчунати резултата за

следеће кораке 3-6.

1. сума X = __________

2. N = __________

3. сума X - N = __________

4. (сума X - N)*(100) = __________

36 C. King Pike, W. W. Hudson, Copyright © 1993,

http://www.scribd.com/doc/15354101/Index-of-Job-Satisfaction., датум посете 11. јуни 2009.

37 bias - приликом прикупљања података узрокује систематско фаворизовање одређених одговора на уштрб других. Јавља се када испитаници нису у пуној мери сконцентрисани или одговорни приликом одговарања на одређена питања, па се препоручије контрола током интервјуисања, ради искључивања овог проблема, који може да доведе до погрешног закључивања, приликом обраде и анализе података. http://www.thefreedictionary.com/bias., датум посете 6. фебруар 2011.



u zdravstvu


17

5. N * 6 = __________

6. резултат = 4/5 = __________

Пример: Испитаник је попунио упитник о радном задовољству, али није

одговорио на 8 питања, значи N=21-8=13. Његов или њен укупан збир, после

одговарајућег негативног бодовања, је сума X=55. Из претходно наведених шет

корака за израчунавање добијен је резултат, односно ИРЗ=(55-13)*100/13*6

=53,85.

Идентичнан начин бодовања примењен је и за израчунавање индекса

радне мотивације (ИРМ).

Препоручљиво је да се овакво истраживање за све запослене спроводи

једанпут годишње. То не искључује могућност индивидуалне процене запосленог,

уколико се за тим јави потреба, као и да се оваква испитивања могу спроводити

ради утврђивања задовољства послом и мотивације радника и када су у питању

појединачни пројекти или послови који се обављају тимски.

Неопходно је напоменути да се било каква измене или допуна овако

датих инструмената захтева стручну адаптацију методологије.

ABSTRACT:

The successful management of human resources became inconceivable without qualitative, reliable and prompt information regarding employees, their knowledge and skills, possibilities and capabilities.

Regarding healthcare system, and having in mind the importance of the human potentials of the system, the modern strategy of human resources managing is integrated, as the vital function, in the creation of the expert policy and planning.

In 2009. World health organization has published “The guideline for monitoring and evaluation of human resources in healthcare”, which consists of standard data definitions for employees, nomenclatures, as well as indicators, in order to compare the information among themselves and use them in different countries. The final aim is the global monitoring of the workforce in healthcare.

Considering the indicators, the managers in the healthcare institutions need to be focus to incorporate sets of national indicators of the healthcare systems’ performances, as well as the indicators of employees’ job satisfaction (IJS) and job motivation (IJM). Due to all of this, it is necessary to establish the system for monitoring these indicators and integrate them in the human resources information system for healthcare institutions.



u zdravstvu


18

This paper indicates the importance of the indicators of employees’ job satisfaction and job motivation, defining the methodology of their monitoring and integration in the healthcare institutions’ information system. Hence, the positive evaluated results of the research “Employees’ job satisfaction and job motivation in the Dom Zdravlja and Public Hospital in Smederevska Palanka”, conducted during summer 2009., enabled the proposal of this kind of solution.

Keywords: human resources information system, job satisfaction, job

motivation

ЛИТЕРАТУРА

A.R. Rowe at all., How can we achieve and maintain high quality perfomance of health workers in low-resource settings?, Lancet 366, 2005, 1026-1035. C. King Pike, W. W. Hudson, Copyright © 1993, http://www.scribd.com/doc/15354101/Index-of-Job-Satisfaction., датум посете 11. јуни 2009. D. Cadrain. Setting the records straight: employee requests to see personnel records often signal that litigation is ahead, HR Magazine, Jun 1, 2007. http://findarticles.com/p/articles/mi_m3495/is_6_52/ai_n19311781/, датум посете 20. фебруар 2010. F . Rigoli., G. Dussault, The interface between health sector reform and human resources in health, Human Resources for Health, 2003. http://www.human-resources-health.com/content/1/1/9, датум посете 12 март 2010. G. Dussault, C.A. Dubois, Human resources for health policies: a critical component in health policies, Hum Resour Health 1,2003, 1–16. Health Systems:Improving Performance, World Health Report 2000, World Health Organization, Geneva, 2000,. HRIS Strengthening Implementation Guidebook., http://www.capacityproject.org/hris/pdf/HRISToolkit-WEB-090513.pdf. датум посете 8 јануар 2011. http:// www.who.int.proxy.lib.uwo.ca:2048/whr/2000/en/ whr00_ch4_en.pdf., датум посете 14. јули 2010. http://whqlibdoc.who.int/publications/2009/9789241547703_eng.pdf. , датум посете 2. фебруар 2010.



u zdravstvu


19

J. Buchan, Increasing the productivity of an existing "stock" of health workers: review for DFID. London, Department for International Development; 2005. Joint Learning Initiative: Human Resources for Health: Overcoming the crisis, Harvard: Global Equity Initiative, Harvard University Press, 2004. L. Byars, L. W. Rue, Human Resource Management, 7e. The McGraw-Hill Companies, 2004. L. Jenkins, M. Bardsley, How Did We Do?, CASPE Research, London, 1988. M.Р Dal Poz., G, Neeru., A.L.B Soucat., Monitoring and evaluation of human resources for health: challenges and opportunities, World Health Organization, 2009. M.Dieleman., B. Gerretsen, J. van der Wilt, Human resource management interventions to improve health workers' performance in low and middle income countries: a realist review arjolein, Health Research Policy and Systems, 2009., http://www.health-policy-systems.com/content/pdf/1478-4505-7-7.pdf., датум посете 28. фебруар 2010. M. Chopra at all., Effects of policy options for human resources for health: analysis of systematic reviews, Lancet 371, 2008, 668-674. M.Р. Dal Poz, G. Neeru, A.L.B. Soucat, Handbook on Monitoring and Evaluation of Human Resources for Health, with special applications for low- and middle-income countries, World Health Organization, 2009. M. Dieleman, J.W. Harnmeijer,Improving health worker performance, in search of promising practices. Amsterdam, The Netherlands:KIT; 2005. M. R Dal Poz., N. Gupta.at all., Handbook on Monitoring and Evaluation of Human Resources for Health, with special applications for low- and middle-income countries, World Health Organization 2009. http://whqlibdoc.who.int/publications/2009/9789241547703_eng.pdf., датум посете 20. март 2010. M. R Dal Poz. At all., Handbook on Monitoring and Evaluation of Human Resources for Health, with special applications for low- and middle-income countries, World Health Organization 2009. http://whqlibdoc.who.int/publications/2009/9789241547703_eng.pdf. , датум посете 10. март 2011. M Dieleman., B.Gerretsen , J. van der Wilt, Human resource management interventions to improve health workers' performance in low and middle



u zdravstvu


20

income countries: a realist review arjolein, Health Research Policy and Systems, 2009., http://www.health-policy-systems.com/content/pdf/1478-4505-7-7.pdf., датум посете 23. септембар 2010. P .Hornby, P.Forte, Human Resource Indicators and Health Service Performance, http://www.who.int/hrh/en/HRDJ_1_2_03.pdf., датум посете 22. јули 2010. P. Hornby, P. Forte, Guidelines for introducing human resource indicators to monitor health service performance, Keele, Keele University Centre for Health Planning and Management; 2002. R . Pieper, Human resource Managament: An international Comparasion, de Gruyter, New York, 1990. S. Anand, T. Baernighausen, Human Resources and Health Outcomes: Cross-Country Econometric Study, Lancet, 364, 2004. S. M. Kabene at all., The importance of human resources management in health care: a global context, Human Resources for Health, 2006 . http://www.human-resources-health.com/content/pdf/1478-4491-4-20.pdf., датум посете 15. фебруар 2011. S.Bowen, A.B. Zwi, Pathways to “evidence-informed” policy and practice: a framework for action. PLoS Medicine, 2005, 2(7):1–14, http://medicine. plosjournals.org/archive/1549–1676/2/7/pdf/10.1371_ journal.pmed.0020166-L.pdf. датум посете 30. јануар 2010. The world health report 2006 – Working together for health. Geneva, World Health Organization, 2006, http://www.who.int/ whr/2006. датум посете 31. фебруар 2011.

V.Narasimhan, H. Brown, A. Pablos-Mendez et al., Responding to the global human resource crisis, Lancet 363, 2004, 1469–72. WHO. World health report 2006. Working together for health. Geneva, World Health Organization; 2006. Working together for health., World Health Report 2006, World Health Organisation, Geneva, 2006,. http://www.who.int/whr/2006/en/., датум посете 5. јануар 2010.

Ж. Кулић, Г. Милошевић, С. Ристић, Управљање кадровима и њиховим потенцијалима, Виша железничка школа, Београд, 2005, Управљање кадровима ињиховим потенцијалима, Виша железничка школа, Београд, 2005, 23.



u zdravstvu


21

Ж. Кулић, Г. Милошевић, С. Ристић, Управљање кадровима и њиховим потенцијалима, Виша железничка школа, Београд, 2005, 251. М. Јовановић Божинов, Ж. Кулић, Т. Цветковски, Менаџмент људских ресурса, Мегатренд универзитет, Београд, 2004. 12. М.Стојиљковић, Радно задовољство и радна мотивација запослених у Дому здравља и Општој болници у Смедеревској Паланци, докторска дисертација, Мегатренд, 2011.

Р. Лојић, Савремене тенденције у области менаџмента људских ресурса, Војно дело, 1/2008, 156-174.


Doprinos monetarne politike u ostvarivanju procesa tranzicije u Srbiji

Mr Nebojša Jeremić, Mr Jasmina Ćirić Dimitrijević

1

Mr Nebojša Jeremić, Telekom Srbija a.d.

Mr Jasmina Ćiri ć Dimitrijevi ć, Telekom Srbija a.d.

DOPRINOS MONETARNE POLITIKE U OSTVARIVANJU PROCESA TRANZICIJE U SRBIJI

Sažetak: Autori u svom radu daje kritički prikaz režima monetarne politike u Srbiji, trenutno stanje, zatim uzroci dosadašnjih grešaka i određene preporuke za dalje prilagođavanje našeg monetarnog sistema i Narodne banke Srbije, kao osnovnog nosioca ovog sistema. Glavni problem privrede Srbije je debalans između nivoa proizvodnje i agregatne tražnje koji predstavlja strukturni uzrok inflacije. Nedovoljan nivo aktivnosti je posledica spore tranzicije koja se manifestuje nedovoljnom efikasnošću rasta i slabim ritmom investiranja. U takvim uslovima makro-ekonomska ravnoteža se teško postiže, a kada se postigne zahteva visoke troškove održavanja. U skladu sa trendovima i inicijativama koje se danas odigravaju u svetu, analiziraće se primena režima tergetiranja inflacije, da li je taj režim preuranjeno uveden u Srbiju, kao i problemi koji u budućnosti mogu otežati primenu ovog režima.

Klju čne reči: Narodna banka Srbije, inflacija, monetarna politika, makroekonomska stabilnost,instrumenti monetarne politike, targetiranje inflacije

I Uvodna razmatranja o Srbiji i tranziciji

Proces tranzicije traje skoro dve decenije, a osnovna karakteristika tog

procesa jeste da u svetu, sa teorijsko-metodološkog aspekta, kao i u praksi, ne postoji

jedinstven model za tranziciju, pa time i privatizaciju, koji bi mogao da bude uputstvo

ili vodič političarima, ekonomistima i drugim ekspertima, primenjiv pri prelasku na

tržišno privređivanje. Zbog toga ne postoji univerzalni odgovor za sve probleme sa

kojima se susreću pojedina društva i zemlje u tranziciji.

Proces tranzicije uključuje dobitnike i gubitnike, u zavisnosti od konkretnih

okolnosti u svakoj zemlji i brojnih činilaca koji utiču na rezultate tranzicije, odnosno

uticaja stranog kapitala na razvoj zemalja u tranziciji.

Tranzicija, a time i privatizacija, kao i priliv stranog kapitala, predstavljaju




2

kontinuirani proces, a ne čin, čiji sadržaj i svrha treba da budu usmeravani.

Ekonomsku osnovu tranzicije može da ojača samo podizanje efikasnosti

privređivanja, odnosno globalne produktivnosti rada. Od osnovnih karakteristika koje

čine bitna obeležja novog društva, uglavnom se, pominju: prelazak sa dosadašnje

tehnologije na visoke tehnologije, svetska privreda, a ne nacionalna, predstavlja okvir,

umesto kratkog roka dominira dugi rok, pa potom decentralizacija, samopomoć,

participativna demokratija, mreže umesto hijerarhija i sl. Međutim, za sagledavanje

celine ekonomskih reformi i posebno efekata privatizacije, bilo je potrebno imati u

vidu da reformske procese čine četiri faze: makroekonomska stabilizacija i

liberalizacija, privatizacija, mikroekonomska prestrukturisanja i izgradnja institucija

integralnog tržišta. Ukazivano je da ove faze nisu sukcesivne već da se, dobrim delom,

odvijaju paralelno.

Uglavnom, opšte zajedničke karakteristike uspešne tranzicije su:1

- neophodan konsenzus relevantnih subjekata u društvu, uz pravnu sigurnost;

- otklanjanje opasnosti od birokratije, korupcije i drugih kriminogenih pojava;

- pozitivan kurs vladajućih elita u izgradnji tržišne privrede;

- otklanjanje uticaja finansijskih i drugih lobija i moćnih struktura prilikom prodaje

preduzeća;

- izgradnja demokratskog društva, pravne a ne partijske države; pravna država je

pretpostavka razvoju demokratije; prioritet među prioritetima je vladavina prava i

jačanje institucionalnih kapaciteta;

- otklanjanje negativnih i prevaziđenih privrednih karakteristika i uspešno korišćenje

postojećih pozitivnih dostignuća;

- rešavanje problema nezaposlenosti i tehnoloških viškova u preduzećima;

- primena savremene tehnologije i uklapanje u svet razvijenih zemalja.

Iskustva zemalja u tranziciji pokazuju da je za uspeh reformi od ključnog

značaja izgradnja institucija koje obezbeđuju da tržište slobodno funkcioniše. Opšta

1 World Bank, Transition - The First Ten Years: Analysis and Lessons for Eastern Europe and

the Former Soviet Union, 2002 Washington, 67.




3

ekonomska teorija nije se bavila problemom tranzitivnosti sve do

poslednjih decenija XX veka, iako problem ekonomije u tranziciji nije nastao u

savremenim uslovima sa prelaskom razvijenih zemalja iz industrijskog u informatičko

društvo ili bivših socijalističkih zemalja na tržišni model privređivanja, već mnogo

ranije2.

Predmet izučavanja su zakonitosti razvoja društvene proizvodnje na prelazu

dva sistema. Ekonomika tranzicije takođe proučava odnose ljudi, ali u

"vansistemskim" formacijama, u periodima prelaska od jednog sistema ka drugom.

Ali, budući da ekonomika tranzicije predstavlja teoriju, naučni prikaz ekonomike

tranzicije mora biti u sklopu opštih teorijskih načela3. Svetsko iskustvo pokazuje da je

razvojni uspeh svih zemalja prvenstveno zasnovan na razvojnim potencijalima sa

kojima raspolažu, počev od veličine zemlje i sa njom povezane mogućnosti snabdevanja

materijalnim resursima, apsorpcione mogućnosti sopstvenog tržišta i mogućnosti

korišćenja efekata ekonomije obima, do nivoa dostignutog tehnološkog razvoja i

izgrađenosti razvojno orijentisanog institucionalnog sistema.4 Mnoge manje zemlje

iskoristile su razvojne šanse i, pre nego što su ojačale globalne veze i uticaje na bazi

svog razvojnog potencijala i povezanosti sa okruženjem, bile uspešne u razvoju (mali

azijski "tigrovi").

Srbija je nakon decenije izolacije i blokiranog razvoja prihvatila koncept

otvaranja, kooperacije sa svetom i ubrzanog razvoja, odnosno koncept razvoja koji

sadrži ulazak u regionalne integracije, učešće u širim globalnim procesima,

modernizaciju uz očuvanje kulturnog i nacionalnog identiteta. Privredu Srbije u protekle

dve decenije karakterisala je cenovna nestabilnost i visoke stope inflacije, neadekvatna

monetarna politika i veoma slab i nerazvijen finansijski sektor. Loše stanje finansijskog

sistema bilo je jedan od osnovnih uzroka loših ekonomskih i socijalnih performansi

privrede. U odsustvu tržišne konkurencije i uz neadekvatno rukovodstvo, tadašnje

2 Više o pojmu i karakteristikama prelaznog perioda videti u B. Ilić, Društveno-ekonomsko

značenje prelaznog perioda u savremenom društvu (tranzicioni period) u D. Dragišić, B. Ilić, B. Medojević, M. Pavlović, (2001), Politička ekonomija, Beograd, 640-645.

3 Ili ć. B., Aktuelna pitanja savremene političke ekonomije, Savremena administracija, Beograd, 1995, 355-368.

4 Fischer, R. Sahay, The transition economies after ten years in L.T. Orlowski, Transition and Growth in Post- Communist Countries The Ten year Experience, 2001, IMF 24.




4

državne banke su poslovale neefikasno što je imalo za posledicu stvaranje nepoverenja

u bankarski sektor. Visok stepen monetizacije praćen periodima hiperinflacije uticao je

na pad poverenja građana u domaću valutu čime je dinar, kao novac, izgubio svoje

osnovne funkcije – sredstvo plaćanja i sredstvo čuvanja vrednosti.

Brojne reforme sprovedene u finansijskom sektoru (privatizacija, dolazak stranih

banaka, itd.) koje su usledile u periodu od 2000. godine rezultirale su značajnim

porastom poverenja građana u bankarski sektor čime je počelo da se vraća i poverenje u

dinar kao domaću valutu. Dolazak stranih banaka i postojanje konkurencije imali su

kritičnu ulogu u celom tom procesu. Međutim, i pored značajnog progresa ipak,

poverenje u bankarski sistem i nacionalnu valutu nije još uvek u celini obnovljeno.

U cilju vraćanja poverenja u dinar kao nacionalnu valutu monetarne vlasti u

Srbiji su nastojale da izgrade okruženje sa niskom i stabilnom inflacijom, kao osnovnim

preduslovom za održiv ekonomski rast. Ovaj zadatak nije ni malo lak imajući u vidu

turbulentnu prošlost, visok stepen evrizacije, očekivanja okrenuta ka deviznom kursu i

izloženost privrede spoljnim šokovima – visok kapitalni priliv.

Upravo iz tih razloga, a istovremeno imajući u vidu i specifičnost situacije u

kojoj smo se nalazili dovelo je do toga da, krajem avgusta 2006. godine Narodna banka

Srbije odluči da pređe na nov okvir monetarne politike kojim je cenovna stabilnost

definisana kao glavni i osnovni cilj monetarne politike, a svi ostali ciljevi postaju

podređeni osnovnom cilju.

Postoji širok konsenzus mišljenja da strateški ciljevi Srbije5 u nekom srednjem

roku, odnosno, do eventualnog pridruženja Evropskoj Uniji, treba da budu stabilan i

održiv ekonomski rast uz rast zaposlenosti i unapređenje životnog standarda. Monetarna

politika sa svoje strane upravo obezbeđenjem niske i stabilne inflacije treba da

potpomogne ispunjenju ovih ciljeva. Iskustva mnogih zemalja su potvrdila da je

obezbeđenje cenovne stabilnosti, u nekom srednjem roku, neophodan uslov za

ostvarenje svih ostalih makroekonomskih ciljeva.

5 Više u Nacionalna strategija održivog razvoja (Sl. glasnik RS br. 57/08) Osnovni tekst na snazi od 03/06/2008 , u primeni od 03/06/2008 i Strategija komunikacije o pristupanju Republike Srbije Evropskoj Uniji (Sl. glasnik RS br. 93/11) Osnovni tekst na snazi od 01/12/2011 , u primeni od 01/12/2011




5

II Iskustva za Srbiju - Značaj nezavisne centralne banke kao dominantnog faktora koji uti če na upravljanje i transmisiju monetarne politike

Transmisioni mehanizam predstavlja način preko koga promene u instrumentima monetarne politike utiču na proizvodnju i nivo cena.

Glavni kanali monetarnog transmisionog mehanizma su:

- kanal kamatnih stopa,

- kanal deviznog kursa,

- kanal cena aktive,

- dva kreditna kanala,

- kanal bankarskog kreditiranja i

- bilansni kanal.6 Transmisioni mehanizam preko kamatnih stopa započinje promenom kamatnih

stopa od strane centralne banke. Promene kamatne stope na tržištu novca utiču i na

ostale kamatne stope, ali sa različitim intenzitetom. Uticaj kamatnih stopa na tržištu

novca na kamatne stope sa dugačkim rokom dospeća je manje direktan, jer su one

najviše pod uticajem očekivanja o dugoročnom ekonomskom rastu i trendu inflacije.

Ipak one mogu uticati na indirektan način ukoliko dovode do promena u očekivanjima o

dugoročnom ekonomskom rastu. Imajući u vidu njihov uticaj na finansijske uslove i

očekivanja u ekonomiji, kamatne stope centralne banke mogu uticati i na kretanje cena

akcija i hartija od vrednosti, kao i na kretanje deviznog kursa. Promene kamatnih stopa i

cena hartija od vrednosti utiču na kretanje štednje, potrošnje i investicione odluke

privrede i stanovništva.

Više kamatne stope, pod pretpostavkom nepromenjenih ostalih uslova,

destimulišu privredu i stanovništvo da uzimaju kredite da bi finansirali potrošnju ili

investicije. One utiču i na ponudu kredita, jer porast kamatnih stopa može značiti da

jedan broj zahteva za kredite neće biti prihvatljiv za banke, jer će one smatrati da sada

postoji previsoki rizik otplate kredita.

Promene cena akcija i hartija od vrednosti mogu uticati na nivo potrošnje preko

6 Žigman. A, Lavrinčević. Ž, Monetarna politika ciljana inflacije i transmisijski mehanizam,

Ekonomski pregled, 56, Zagreb 2005, 433-457.




6

dohodnog efekta i imovinskog efekta.

Promene deviznog kursa direktno utiču i na domaće cene i na cene uvoznih

proizvoda. U slučaju apresijacije deviznog kursa, uvozni proizvodi i sirovine će imati

niže cene. Promene deviznog kursa mogu uticati i na promenu konkurentnosti privrede.

U slučaju apresijacije deviznog kursa, domaća privreda će biti manje konkurentna na

svetskom tržištu, što znači da će se više proizvoda prodavati na domaćem tržištu i na taj

način će povećati agregatnu ponudu.

Povećanja referentne kamatne stope od strane centralne banke, dovodi do

povećanja kamatnih stopa na kredite i na smanjenje zaduživanja preduzeća i

domaćinstava, što će se opet negativno odraziti na privredni rast. Opravdano u pozadini

ovakvih tumačenja jeste čisto teorijska interpretacija uticaja kamatne stope centralne

banke na agregatnu tražnju – tzv. kanala kamatne stope u transmisiji monetarne politike

koji je najuticajniji od nekoliko paralelnih kanala kada je reč o razvijenim zemljama. Da

li je to scenario koji će se zaista dogoditi u Srbiji? Koje su specifičnosti transmisije

monetarne politike u zemljama u tranziciji?

Iako nas kratak period na koji se osvrćemo i nedostatak svih relevantnih

informacija koje bi detaljno svedočile o mehanizmu kojim se monetarna politika u

Srbiji odražavala na svoj konačni cilj – cene, sve raspoložive prikupljene informacije u

kombinaciji s iskustvima iz drugih zemalja u tranziciji daju nam jednu celovitu sliku. Ta

slika govori u prilog ciljana inflacije kao konceptu, jer uvodi red i predvidivost u sferu

monetarne politike čime dodatno stabilizuje inflatorna očekivanja. Iako je u razvijenim

zemljama glavni kanal transmisije monetarne politike u režimu ciljana inflacije – kanal

kamatne stope kojim se ova stopa prenosi na druge kamatne stope, deluje na agregatnu

tražnju i na cene, u Srbiji, kao i u drugim malim i otvorenim privredama u tranzicionoj

fazi sa visokim nivoom evrizacije, ovaj kanal imao je veoma sporednu ulogu. Takođe,

čini se da je osnovnu ulogu u stabilizaciji inflacije u prvoj godini ciljana inflacije u

Srbiji, odigrao kanal deviznog kursa. Na devizni kurs su, pored nezavisnih priliva

kapitala iz inostranstva u Srbiju, uticali i prilivi koji su dolazili sa ciljem plasiranja u

repo plasmane kod Narodne banke Srbije, čime je Narodne banke Srbije praktično

indirektno – svojom kamatnom stopom – delovala na tokove na deviznom tržištu i na

kurs koji se, kako je vreme odmicalo, sve više formirao bez direktnih intervencija




7

Narodne banke Srbije na deviznom tržištu. I najzad, iz celokupnog osvrta na monetarnu

politiku u Srbiji, zaključuje se da se na količinu kredita koji se plasira domaćem

privatnom sektoru nije moglo značajnije uticati monetarnom politikom, naročito ne

kamatnom stopom Narodne banke Srbije. Ograničeni rezultati u pogledu uticaja na rast

kredita postignuti su upotrebom visokih stopa obavezne rezerve ili pak makro-

prudencijalnim merama koje su ciljale da smanje rast određenih kategorija bankarskih

plasmana.

Svi ovi rezultati obuzdavanja kreditnog rasta često su se pokazali kratkog daha,

jer je fleksibilan finansijski sistem nalazio put da velika tražnja za kreditima bude, na

duži rok, namirena nekim alternativnim kanalom makar to bilo i putem direktnih kredita

iz inostranstva upućenih lokalnim preduzećima u Srbiji. Tako smo stekli utisak da je

rast kredita, na srednji rok, određen pre svega tražnjom za kreditima koja je i dalje

velika sa tek ograničenim prostorom da se na njega utiče monetarnom politikom. Ipak,

iskustva drugih zemalja nam sugerišu da će s vremenom jačati kanal kamatne stope i

mogućnost da se promenom referentne kamatne stope preko ostalih stopa menja

agregatna tražnja i u okviru toga utiče i na rast kredita, dok se očekuje postepeno

slabljenje značaja deviznog kursa u određivanju cena.

Centralna banka je glavna ustanova monetarno-kreditnog sistema i izvršni

organ monetarno-kreditnog sistema i izvršni organ monetarno-kreditne politike u jednoj

zemlji. Stabilnost cena, tj. stabilnost kupovne moći nacionalne valute, predstavlja na

dugi rok glavni zadatak centralne banke u tržišnoj privredi7. Centralna banka iako u

svom nazivu nosi atribut "banka", u osnovi je državna ili kvazi državna institucija, koja

vrši izuzetno važne javne funkcije u nacionalnom privredno-finansijskom sistemu.

Na tržištu novca i kapitala, vrši funkcije kreatora i realizatora monetarne

politike. Čak i u slučaju kada privatni akcionari formalno poseduju centralnu banku, ta

institucija se tretira kao deo državnog aparata i kao takva obavlja funkcije u cilju zaštite

javnog interesa. Akcionari imaju pravo samo na dividendu koja je fiksirana kao

procenat od ukupnog kapitala banke, ali nemaju uticaja na formulisanje i sprovođenje

monetarne politike centralne banke.8

7 Đukić.Đ Centralna banka i finansijski sistem, Litopapir, Čačak, 1992, 5-10. 8 Galić, Jelena. "Monetarna vlast u privredama u tranziciji", Beograd, 2000, 20.




8

Centralna banka u razvijenoj tržišnoj privredi obavlja niz funkcija, pri čemu su

dve najznačajnije:1) vođenje monetarne politike, odnosno kontrola ponude novca, sa

ciljem da se osigura niska stopa inflacije bez kreiranja visoke stope nezaposlenosti i 2)

osiguranje normalnog funkcionisanja bankarskog i finansijskog sistema. Da bi se

izbegle negativne posledice kolapsa sistema, centralna banka treba da se pojavljuje u

ulozi zajmodavca u krajnoj instanci ("lender of last resort"). Ovo u stvari znači: a)

obezbeđivanje funkcionisanja bankarskog sistema u zemlji (tj. obezbeđivanje unutrašnje

likvidnosti) i b) održavanje likvidnosti u plaćanjima prema inostranstvu (tj.

obezbeđivanje spoljne likvidnosti i održavanje odnosa sa međunarodnim finansijskim

organizacijama, WB, IMF, BIS).

Ostvarenje prve funkcije je podređeno osiguranju cenovne stabilnosti i

stabilnosti nacionalne valute. U savremenim uslovima, u razvijenim tržišnim

privredama, u hijerarhiji ciljeva monetarne politike stabilnost cena, privredni rast, puna

zaposlenost, uravnotežen platni bilans, primat se daje stabilnosti cena. Monetarna

stabilnost u užem (stabilnost cena) i širem značenju (finansijska stabilnost),

pretpostavka je efikasnog funkcionisanja privrede. Neopravdan rast količine novca i

bankarskih kredita podriva monetarnu stabilnost, a dezinflacioniranje privrede nameće

visoke društvene troškove, koji se ogledaju i u naglom porastu nezaposlenosti.

Funkciju "zajmodavca u krajnoj instanci" centralna banka može da vrši, s

obzirom na to da kao vrhovna monetarna institucija ima moć da kreira rezerve. U

pojedinim razvijenim tržišnim privredama postoji dvostepeno osiguranje protiv

lančanog bankrotstva banke: 1) javne korporacije za osiguranje depozita koje daju

garancije do određenog iznosa i 2) centralna banka kao "zajmodavac poslednje

instance" koja mora biti uvek u stanju pripravnosti da interveniše, kako bi se sprečio

finansijski i monetarni kolaps, čak i ako to mora privremeno da napusti druge ciljeve.9

Efikasan sistem zaštite depozita jedan je od elemenata koji u datoj zemlji

obezbeđuje poverenje građana u bankarski sistem i njegovu stabilnost. Princip

"poslednjeg utočišta" je koncipiran kao zaštita sistema, a ne svake pojedinačne banke i

kao takav je koncipiran vrlo restriktivno u odnosu na redovno ili pak tržišno

kreditiranje. Banke svoje primarne rezerve likvidnosti drže u depozitu kod centralne

9 J. Galić, 21.




9

banke i na taj način je uspostavljena prva linija odbrane likvidnosti poslovnog sistema

banaka. Druga linija odbrane likvidne pozicije se uspostavlja formiranjem sekundarnih

rezervi likvidnosti, u vidu sredstava rezervnih fondova ili kratkoročnih hartija od

vrednosti. Treća linija odbrane likvidnosti, kada primarne i i sekundarne rezerve ne

mogu da pokriju sve potrebe (dospele obaveze), je kada poslovna banka pristupa

realizaciji kredita na novčanom tržištu. Kada dođe do drastičnog pada likvidnosti

velikih banaka ili celog bankarskog sistema, onda interveniše centralna banka, kao

subjekt četvrtog nivoa odbrane likvidnosti, kroz kredite za likvidnost i kratkoročno

uravnoteženje bilansa poslovnih banaka, u periodima enormnog iscrpljivanja

bankarskih rezervi likvidnosti. Krizna razdoblja nelikvidnosti banaka postoje u

uslovima oštrije (restriktivne monetarne politike), deficita tekućeg platnog bilansa

zemlje i ekspanzivne kreditne politike banaka. Sistem "poslednjeg utočišta" je

zasnovan na tri elementa stroge kontrole:

- povišena kamata na kredite,

- obavezno pokriće u hartijama od vrednosti i

- provera boniteta banke tražioca kredita. Nezavisnost i odgovornost centralne banke omogućavaju stabilnost cena, koja je

preduslov održivog ekonomskog rasta. Da bi ostvarila svoje ciljeve centralna banka

mora biti autonomna i kredibilna. Reformisanje zakonskog okvira za centralnu banku,

često posle krize, može da doprinese ponovnom sticanju kredibiliteta monetarne

politike. Ovo smanjuje stopu inflacije i, na taj način, realnu kamatnu stopu koja

unapređuje održivi ekonomski rast.10

Kada država prenosi svoja ovlašćenja na centralnu banku i daje joj autonomiju,

centralnu banku treba obavezati da bude odgovorna za vođenje monetarne politike.

Odredbe o odgovornosti, na taj način, treba da osiguraju da jedna autonomna centralna

banka koristi preneta ovlašćenja efektivno i efikasno kako bi ostvarila svoj primarni cilj,

a to je stabilnost cena, kao i ostale svoje zadatke i racionalno upravljanje svojim

resursima.

Centralna banka treba da bude u stanju da kontroliše svoj bilans stanja kako bi

10 Lypek,T. Central Bank Autonomy, Accountability and Governance, Washington, International Monetary Fond working paper, Washington, (2004), 2.




10

uticala na uslove likvidnosti u bankarskom sistemu i na taj način delovala na stabilnost

cena. Ako su finansijska tržišta nedovoljno razvijena, potrebno je da se centralna banka

osloni na direktne monetarne instrumente; taj instrument tada postaje čak i značajniji,

kako bi u potpunosti izolovao centralnu banku od prekomernih spoljnih uticaja, pošto

takve mere obično utiču na alokaciju kredita.

U svetlu povećane mobilnosti kapitala, noviji zakoni o centralnoj banci često

ovlašćuju centralnu banku da vodi režim deviznog kursa uz konsultacije sa vladom.

Monetarna politika i politika deviznog kursa su neodvojive, naročito u zemljama sa

konvertabilnom valutom i slobodnim kretanjem kapitala. Može se, dakle, tvrditi da

nezavisna centralna banka, takođe, mora biti zadužena da odlučuje o politici deviznog

kursa, ako je već odgovorna za kontrolisanje inflacije.

Nezavisnost centralne banke se deli na: personalnu, finansijsku i političku

nezavisnost11. Personalna nezavisnost podrazumeva da izborni period guvernera i

najvišeg organa mora da bude duži od mandata vlade (idealna situacija podrazumeva

mandatni period od 6 do 8 godina).

Finansijska nezavisnost podrazumeva da centralna banka samostalno usvaja

budžet i da joj za njegovo usvajanje nije potrebno odobrenje nekog drugog organa.

Politička nezavisnost se deli na ciljnu i operacionalnu nezavisnost. U slučaju

ciljne nezavisnosti, centralna banka je u stanju da određuje ciljeve monetarne politike,

kao što je stopa ciljne inflacije, uključujući i druge ciljeve, kao što su proizvodnja i

nezaposlenost. Operacionalna nezavisnost podrazumeva da centralna banka ima slobodu

11 Osnovni ciljevi donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 106/2012, stupio na snagu 6.11.2012. godine) jesu jačanje položaja centralne banke Republike Srbije, preciziranje i unapređenje njenih funkcija, predviđanje kontinuiteta u radu organa Narodne banke Srbije (dalje: NBS), pravo funkcionera NBS na sudsku zaštitu. Pojedina rešenja koja su bila propisana prethodnim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 76/2012) izazvala su nedoumice i dovela u pitanje njihovu usklađenost sa pravom Evropske unije. Otklanjanje tih nedoumica i neusklađenosti doprinosi pregovorima Republike Srbije sa Evropskom unijom. Nedoumice su se, po navodima NBS, odnosile na institucionalnu i personalnu nezavisnost centralne banke. Naime, Evropska centralna banka i MMF su nakon ovih izmena iz avgusta meseca 2012. godine, javno kritikovale Republiku Srbiju da su izmene neusklađene sa pravom Evropske unije i standardima centralnog bankarstva. S tim u vezi, trebalo je izmeniti rešenje da se Statut NBS potvrđuje od strane Narodne skupštine. Ovakvim rešenjem bi Narodna skupština nepotvrđivanjem Statuta mogla da vrši pritisak na NBS da izvrši određene izmene i dopune u Statutu. Zbog ovakvih nedoumica NBS je predložila da se novim izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 72/2003, 55/2004, 85/2005 - dr. zakon, 44/2010 i 76/2012 - dalje: Zakon) predvidi da se Statut ne potvrđuje od strane Narodne skupštine, odnosno da Savet guvernera NBS donosi statut na predlog Izvršnog odbora NBS i statut se objavljuje u "Sl. glasniku RS" (izmena člana 6. Zakona).




11

da odabere odgovarajuće instrumente kojima će postići definisane ciljeve, odnosno,

željeni efekat na ekonomiju.

Centralno-bankarskoj nezavisnosti je posvećena pažnja ne samo u Zapadnoj

Evropi, već i u tranzicionim zemljama Centralne i Istočne Evrope, gde se izgradnja

institucija, zajedno sa reformom finansijskog sektora, pojavljuje kao krucijalni element

procesa transformacija. Ustanovljavanje dvobankarskog sistema, sa nezavisnom

centralnom bankom čije su obaveze jasno specificirane, je od ključne važnosti za uspeh

stabilizacione politike i predstavlja neophodan preduslov za funkcionisanje tržišne

ekonomije.

U većini zemalja zakon daje odredbu kojom se ističe "nezavisnost od vlade",

dok se mađarski zakon opredeljuje za "nezavisnu implementaciju monetarne politike"

(član 6) a slovenački zakon sadrži opštu odredbu da "Banka mora biti nezavisna..."

(član 2). U svim slučajevima banka slobodno odlučuje o korišćenju instrumenata

monetarne politike za postizanje ciljeva monetarne politike. U isto vreme, svi centralno-

bankarski zakoni sadrže odredbe koje se odnose na relaciju između centralne banke i

vlade. Generalni je stav da centralna banka podržava ekonomsku politiku koju sprovodi

vlada. U slučaju Estonije i Litvanije, ovaj zahtev je povezan sa uslovom da ekonomska

politika koju sprovodi vlada nije u sukobu sa ciljem valutne stabilnosti.

Na osnovu analiziranog centralno-bankarskog zakonodavstva u izabranim

zemljama, proizilaze sledeće osnovne institucionalne karakteristike centralno-bankarske

nezavisnosti:

- novi zakoni o centralnim bankama analiziranih zemalja u tranziciji generalno

liče na zakone razvijenih zapadnih zemalja,

- centralne banke uživaju visoki stepen zakonske i političke nezavisnosti, kao i

nezavisnost u sprovođenju monetarne politike,

- valutna stabilnost je primarni cilj,

- pored primarnog cilja centralna banka podržava ekonomsku politiku vlade i

- uprkos velikim razlikama, može se zaključiti da jedan broj zemalja u tranziciji

je uspešan u redukciji inflacije, koja je u blizini njihovog zakonskog cilja.




12

Nezavisnost centralne banke svakako doprinosi postizanju ovog cilja.12

Zemlje Istočne Evrope, u procesu tranzicije, učinile su značajan napredak u

pravcu modernizacije centralnog bankarstva. Početak reforme u ovoj sferi odnosio se na

transformaciju starog sistema državnih banaka u dvostepeni bankarski sistem, još u

ranoj fazi procesa tranzicije (1987/1990). Ovo je značilo razdvajanje centralnog od

poslovnog bankarstva, a finansijska intermedijacija je imala sve značajniju ulogu u

efektivnim tokovima između banaka i preduzeća.

Napori u pravcu stvaranja nove uloge centralne banke usmeravani su na jačanje

institucionalne nezavisnosti centralne banke, kao vrhovne monetarne institucije koja

ima pravo i odgovornost u definisanju i sprovođenju monetarne politike na "zdravim"

osnovama, čime će bitno odrediti i biti odgovorna za karakter ostalih promena. Cilj

transformacije je da, centralne banke poseduje, kako klasična obeležja, tako i moderne

elemente koji se mogu definisati kao puna sposobnost intervencije na tržištu.

Proces transformacije morao je otpočeti transformacijom institucionalnim

karakteristikama centralne banke. Promena institucionalnog statusa centralne banke

zemalja u razvoju se odvijala kao deo celokupne reforme institucionalnog okvira ovih

zemalja, s jedne strane, i kao deo napora činjenih da se ispune Mastrihtski zahtevi u

ovom pogledu, sa vizijom budućeg članstva u Evropsku uniju, s druge. Ocena

institucionalne nezavisnosti se vrši prema kriterijumima koji se primenjuju i na

centralnu banku razvijenih tržišnih privreda.

Kao mera stvarne nezavisnosti centralne banke13, koristi se koeficijent obrta

guvernera, pri čemu veći koeficijent znači manji stepen stvarne nezavisnosti centralne

banke i obrnuto. U Češkoj on iznosi 0,23, u Mađarskoj 0,38; u Poljskoj 0,49.

Poređenjem ovih koeficijenata sa istim veličinama koje se odnose na ministre finansija

upućuje zaključak da su ove zemlje i u praksi postigle značajan stepen nezavisnosti

svojih centralnih banaka. 14

12 Lypek. T. Central bank Autonomy, and Inflation and Output Performance in the Baltic States, Russia, and Other countries of the Former Soviet Union, 1995-97, IMF, Working Paper, International Monetary Fund, Washington, 1999, 25-30. 13.Cukierman.A. Central Bank Strategy Credibility and Independence: Theory and Evidence,

The MIT Pres., 1992, 150-152. 14 Krušković, B. Transparentnost Centralne banke u procesu kreiranja monetarne politike,

Beograd, 2006, 36.




13

U dvobankarskom sistemu kao vrhovna monetarna vlast javlja se centralna

banka, sa jedne strane i veliki broj konkurentskih komercijalnih banaka, sa druge strane.

Danas je u svim tranzicionim zemljama izvršena institucionalna inovacija prelaska u

dvobankarski sistem.15 U privredama u tranziciji bi trebalo da postoji kontrolni

mehanizam koji daje centralnom bankaru inicijativu za postizanje primarnog cilja,

stabilnost nivoa cena, uz simultano održavanje fleksibilnosti monetarne politike koja je

neophodna u tranzicionim procesima. Noviji teorijski radovi ukazuju na optimalan

način kreiranja takve inicijative uz neophodnu fleksibilnost. Umesto delegiranja

monetarne politike agentu sa različitim preferencijama, kao što zastupa Rogoff,

pretpostavlja se da vlada, koja se javlja u ulozi "društvenog planera", sklapa "ugovor" sa

agentom koji nema iskrivljene preferencije. Ovaj ugovor specificira kazne ukoliko nije

postignuta ciljna inflacija.

U zemljama u tranziciji primetna je orijentacija politi čkih struktura ka postizanju

sopstvenih koristi i ispunjenje zahteva različitih interesnih grupa. Dizajniranje i primena

ovog tipa ugovora u takvom političkom okruženju, sa vladom orijentisanom na

sopstvene interese i obično smenom posle nekoliko godina, je teško ostvarivo. Usled

toga se zastupa mišljenje da je bolja orijentisanost na postizanje intermedijarnih targeta

umesto direktnog postizanja finalnog targeta.16

III Da li je Srbija mogla da koristi iskustva drugi h zemalja u tranziciji u izboru instrumenata i režima monetarne politike?

Izbor režima i instrumenata monetarne politike će zavisiti od nivoa postignutih

promena u finansijskom sistemu, koje je jedna privreda na svom tranzicionom putu

ostvarila. U analiziranju uloge monetarne politike u tranzicionom procesu postavljaju se

dva centralna pitanja:

1) na kom nivou reformskog procesa je potrebno primeniti odgovarajuće

instrumente i institucije čvrste monetarne politike i

2) kojoj strategiji Centralna banka ovih zemalja treba da pribegnu, da bi

15 Sundararajan.V., Reterse.H.B., Sensenbrenner.G. Central bank Reform in the transition

Economies, IMF, Washington, 1997, 9. 16 Wagner. H. Central banking in transition countries, IMF, Working paper, International

Monetary Fund, Washington, 1999, 9.




14

obezbedile stabilno monetarno okruženje neophodno za sprovođenje

reforme realnog sektora.

Monetarna politika se sprovodi preko instrumenata monetarne politike. Svi

instrumenti se mogu podeliti na direktne i indirektne instrumente. Danas postoji trend

napuštanja direktnih instrumenata u korist indirektnih, zbog manjih distorzija koje

prouzrokuju na tržištu. Direktni instrumenti monetarnog regulisanja se nazivaju i

administrativnim instrumentima ili direktivnim merama. U direktne instrumente

spadaju: regulisanje kamatnih stopa, kreditni limit za porast plasmana, obavezno

usmeravanje plasmana i slične administrativne mere. Regulisanje kamatnih stopa se

koristilo kroz tri oblika:

1) preko diskontnih stopa se uticalo na opšti nivo i strukturu kamatnih stopa

na depozite i kredite banaka,

2) preko direktnog limitiranja kamatnih stopa određujući maksimalne

kamatne stope na kredite i minimalne kamatne stope na depozite,

odnosno, određivanjem maksimalnog raspona između kamatnih stopa

na kredite i depozite,

3) sprovođenjem direktnog regulisanja kamatnih stopa kao komplementarni

deo programa selektivnog usmeravanja bankarskih kredita u određene

prioritetne namene. U direktne mere spada i obavezna rezerva, mada

ima i elemente indirektnog monetarnog regulisanja.

U početku transformacionog procesa, neophodno je da se koriste direktni

instrumenti monetarne kontrole, zbog toga što su efekti više sofisticiranih instrumenata

nepoznati, zbog toga što privredni subjekti još uvek ne reaguju na tržišne signale ili

zbog toga da se ne bi desili negativni povratni efekti. Najnaprednije zemlje u tranziciji

su u veoma kratkom roku prešle sa direktnih na indirektne instrumente monetarne

politike.

U početku procesa tranzicije, određeni direktni instrumenti su bili zadržani.

Nakon cenovne liberalizacije, sve zemlje su se suočile sa padom GDP-a i znatnim

povećanjem inflacije. Stoga su im bila potrebna monetarna ograničenja da eliminišu

višak likvidnosti u sistemu, pa je zadržano plafoniranje kredita i kamatnih stopa, kao

neophodan direktni instrumenti.




15

Postoje dva razloga zašto je neophodno uvesti i održavati kreditno plafoniranje

tokom tranzicionog perioda. U prisustvu zahtevanih kreditnih plafona, banke teže da

drže veće viškove rezervi. Drugi argument se pojavljuje ukoliko banke imaju podsticaja

da kreditiraju povezane subjekte i da omogućavaju višestruko obnavljanje kreditnih

aranžmana sa nesolventnim dužnicima. Ovi podsticaji mogu voditi nekontrolisanoj

ponudi kredita, što može uzdrmati stabilnost monetarnog i finansijskog sektora. U

takvoj situaciji, plafoniranje kredita se može održati sve dok se neperformansni zajmovi

ne uklone iz bilansa banaka, dok se banke ne privatizuju i dok se ne ojača budžetsko

ograničenje. Negativna posledica kreditnih plafona u ovoj situaciji je u tome što oni

zamrzavaju tržišnu strukturu, ukoliko je ukupna kreditna ekspanzija podeljena između

postojećih banaka.17

Indirektni instrumenti utiču na likvidnost banaka i nivo kamatne stope u

privredi. U razvijenim tržišnim privredama osnovni instrumenti monetarne politike su:18

- operacije na otvorenom tržištu,

- stopa obaveznih rezervi i

- eskontna (diskontna) stopa. Centralna banka koristi šest osnovnih instrumenata realizovanja monetarne

politike i kontrole kreditnog potencijala i kreditne politike poslovnih banaka:19

- rediskontni krediti banaka,

- operacije na otvorenom tržištu,

- stopa obaveznih rezervi,

- specijalni depoziti,

- eskontna (diskontna kamatna) stopa i

- direktivne mere Tokom tranzicionog perioda, zemlje kandidati za Evropsku uniju su imale

različite monetarne režime i režime deviznog kursa. Krajem 2000. godine Estonija,

Bugarska i Litvanija su imale valutni odbor, Letonija je imala čvrsto fiksiran kurs,

17 J. Galić, op. citat, 48-49. 18 SchuIer, K. „Basics of Dollarization", Joint Economic Committee Staff Report, United States Congress, Washington, 2000.

19 S. Jović op. citat, 97.




16

Mađarska je usvojila uzan puzajući okvir, dok su Češka, Poljska, Slovačka, Slovenija i

Rumunija imale fluktuirajuće devizne kurseve sa različitim inflacionim targetima.20

Izrazita karakteristka monetarnih kretanja u zemljama kandidatima za Evropsku

uniju je da je uprkos nezavisnog izbora režima deviznog kursa, realan devizni kurs u

većini slučajeva značajno apresirao nakon otpočinjanja tranzicije. Zemlje u tranziciji

imaju neke zajedničke karakteristike u pogledu izbora režima deviznog kursa:21

- nadnice i cene u sektorima koje proizvode nerazmenjive proizvode su niže nego

u zemljama Evropske unije, pa će one u skladu sa Balassa-Samuelson-ovim

efektom, rasti brže nego u sektoru razmenljivih proizvoda, nakon ulaska zemalja

u tranziciji u Evropsku uniju,

- visoko otvorene privrede zemalja u tranziciji su integrisane u globalni finansijski

sistem u kojem su tokovi kapitala manje ograničeni nego što je to bio slučaj

kada su se Grčka, Portugalija i Španija pridružile Evropskoj uniji,

Tabela - Aranžmani deviznog kursa i sidra monetarne politike

Zemlja Režim deviznog kursa Monetarni okvir Uvođenje

Bugarska Valutni bord Sidro deviznog kursa (euro) 1997

Estonija Valutni bord Sidro deviznog kursa (euro) 1992

Litvanija Valutni bord Sidro deviznog kursa (euro) 1994

Letonija Konvencionalni fiksni kurs Podrška MMF 1995

Mađarska Kurs unutar pokretnih okvira

Sidro deviznog kursa (euro) 1994

Poljska Kontrolisano fluktuiranje bez prethodno utvrđenog kretanja deviznog kursa

Targetiranje inflacije 1999

Slovačka Republika Kontrolisano fluktuiranje bez prethodno utvrđenog kretanja deviznog kursa

Nema eksplicitnog monetarnog sidra; centralna banaka kontroliše brojne pokazatelje u sprovođenju monetarne politike

1998

Češka Republika Kontrolisano fluktuiranje bez prethodno utvrđenog

Targetiranje inflacije 1997

20 Mussa. M et all, Exchange rate Regimes in an Increasingly Integrated World Economy,

Occasional Paper no. 193, IMF, Washington, D.C. 2000. 21 Kovačević, R. Devizni kursevi - režimi i politika, Beograd, 2002, 177.




17

kretanja deviznog kursa

Rumunija Kontrolisano fluktuiranje bez prethodno utvrđenog kretanja deviznog kursa

Podrška MMF ili drugi monetarni program

1997

Izvor: Sistematizovali i obradili autori prema IMF (2000, p.166)

- zemlje kandidati su su suočene sa relativnim prilagođavanjem cena u skladu sa

Balassa-Samuelson-ovim efektom zbog tekućih strukturnih reformi i

liberalizacije u oblasti telekomunikacija, energije, transporta i zdravstvenog

osiguranja i

- ove zemlje imaju malo domaće tržište i značajno se oslanjaju na izvoz i uvoz

proizvoda za investicije. Gubitak konkurentnosti bi se brzo preslikao na njihov

platni bilans.

Prilikom izbora režima deviznog kursa, vlasti zemalja u tranziciji suočavaju se

sa tri suprotstavljena cilja; a) osiguranje potrebne stabilnosti deviznog kursa zbog

oscilacija kretanja kapitala; b) realna apresijacija deviznog kursa i c) ispunjenje

kriterijuma inflacije iz Mastrihta (ovaj kriterijum nalaže da stopa inflacije, jednu

godinu pre ulaska u Evropsku monetarnu uniju, ne bi mogla da prelazi više od 1,5

procentnih poena prosečne stope inflacije u tri zemlje Evropske unije sa najnižom

inflacijom).

Sa aspekta kredibiliteta centralne banke najbolje rezultate bi dao režim u kome

bi se centralna banka na neodređeno dugačak vremenski period opredelila da vodi

politiku jednostavnog pravila. Ovaj aranžman bi u dugom roku mogao prouzrokovati

značajne troškove, jer bi centralna banka izgubila mogućnost da reaguje na šokove, a sa

druge strane istorija pokazuje da se privrede i finansijski sistem kontinuirano menjaju i

da nijedan monetarni režim nije moguće sprovoditi u neograničeno dugom vremenskom

periodu.

Promena režima monetarne politike predstavlja jednu vrstu "šoka" na koju

privreda reaguje. Tada se može pojaviti problem, jer ponašanja i očekivanja

ekonomskih subjekata nisu nezavisna od promene režima. Rizik se javlja ukoliko se

inflaciona očekivanja ne kreću u skladu sa ciljevima centralne banke, jer visoka

inflaciona očekivanja uvek vode i visokoj inflaciji.




18

IV Koncept efikasnog monetarnog upravljanja

Osnovni cilj Narodne banke Srbije jeste postizanje i održavanje stabilnosti cena.

Pored osnovnog cilja, Narodna banka Srbije ima za cilj i očuvanje finansijske

stabilnosti. Ne dovodeći u pitanje ostvarivanje svog osnovnog cilja, Narodna banka

Srbije podržava ekonomsku politiku Vlade, koja podstiče održivi privredni rast.

Monetarnom politikom obezbeđuje se optimalan odnos količine novca u

opticaju i kvantitativnog karaktera društvenog proizvoda u okviru jedne nacionalne

privrede. Ona se svodi na aktivnosti centralne banke koje se odnose na emisiju i

povlačenje novca iz opticaja u cilju obezbeđenja adekvatne količine novca u nekoj

nacionalnoj privredi. Osnovni cilj monetarne politike je da obezbedi potrebnu količinu

novca za obnavljanje resursa u proizvodnji i za kontinuitet reprodukcije. Stoga je ona

veoma bitna za normalno funkcionisanje jedne zemlje.

U privredama u tranziciji bi trebalo da postoji kontrolni mehanizam koji daje

centralnoj banci inicijativu za postizanje primarnog cilja, stabilnost nivoa cena, uz

simultano održavanje fleksibilnosti monetarne politike koja je neophodna u

tranzicionim procesima.

Evolucija centralne banke na prostorima Jugoslavije bila je ciklična. Od

privilegovane Narodne banke Srbije (1884), preko banke kraljevine SHS (1921), do

1947. godine bila je akcionarsko društvo, zatim je postala javna ustanova i to ostala do

danas. Prema Zakonu22, Narodna banka Srbije utvrđuje monetarnu politiku i preduzima

mere za njeno sprovođenje, što potvrđuje visok stepen njene institucionalne

nezavisnosti od zakonodavne i izvršne vlasti. Isto tako, Zakonom je utvrđeno da njen

osnovni zadatak predstavlja obezbeđivanje stabilnosti nacionalne valute. Narodna banka

Srbije obavlja sledeće funkcije:

1. utvrđuje i sprovodi monetarnu i deviznu politiku;

2. upravlja deviznim rezervama;

22 Zakon o Narodnoj banci Srbije (Sl. glasnik RS br. 72/03, 55/04, 85/05 - dr. zakon, 44/10, 76/12, 106/12) zaključno sa izmenama iz Sl. gl. RS br. 106/12 koje su u primeni od 06/11/2012




19

3. utvrđuje i sprovodi, u okviru svoje nadležnosti, aktivnosti i mere radi očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema;

4. izdaje i oduzima dozvole za rad i vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banaka i obavlja druge poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuju banke;

5. izdaje i oduzima dozvole, odnosno ovlašćenja za obavljanje delatnosti osiguranja i vrši nadzor nad obavljanjem te delatnosti i obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje;

6. izdaje i oduzima dozvole za rad društvima za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima, vrši nadzor nad ovom delatnošću i obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom kojim se uređuju dobrovoljni penzijski fondovi;

7. izdaje i oduzima dozvole za obavljanje poslova lizinga, vrši nadzor nad obavljanjem ovih poslova i obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom kojim se uređuje lizing;

8. izdaje novčanice i kovani novac i upravlja tokovima gotovine;

9. uređuje, nadgleda i unapređuje nesmetano funkcionisanje platnog sistema;

10. obavlja zakonom, odnosno ugovorom utvrđene poslove za Republiku Srbiju ne ugrožavajući pri tom svoju samostalnost i nezavisnost.

Kada se govori o stvarnoj nezavisnosti centralne banke, onda se misli na

personalnu, finansijsku i nezavisnost u vođenju monetarne politike.

Problemi srpske privrede i njene stabilizacije su daleko kompleksniji od potrebe

samo za vođenjem stabilizacione makroekonomske politike. U uslovima u kojima

postoje sistemske slabosti (privredni sistem bez tržišnog karaktera, sa problematičnom

vlasničkom strukturom i velikim stepenom neefikasnosti), teško koja makroekonomska

politika, posebno monetarna može da bude uspešna u ostvarivanju i očuvanju svojih

osnovnih ciljeva (valutne i cenovne stabilnosti). Osnovni cilj monetarne politike treba

da bude cenovna i valutna stabilnost. Pred monetarnu politiku ne smeju se stavljati

zadaci koji objektivno gledano ne pripadaju monetarnoj politici, kao što su povećanje

zaposlenosti, ravnoteža platnog bilansa, čuvanje socijalnog mira i dr. To ne znači da

monetarna politika treba da bude potpuno pasivna kada je u pitanju ostvarivanje ovih

ciljeva, ali drugi segmenti makroekonomskih politika treba da imaju odlučujuću ulogu

kada su u pitanju takvi ciljevi.

Glavne poluge za ostvarivanje ciljeva monetarne politike treba da budu: a)




20

uspostavljanje faktičke (stvarne) nezavisnosti Narodne banke Srbije, b) reforma

instrumenata monetarnog regulisanja, c) uspostavljanje kredibilnosti Narodne banke

Srbije i transparentnosti monetarne politike, a jedan širi okvir pitanja koja treba uzeti u

razmatranje prilikom kreiranja koncepta efikasnog monetarnog upravljanja bi se

odnosio na:

- Diskrecija ili pravila - prva dilema koja se može pojaviti je da li voditi politiku

diskrecije ili politiku pravila. S obzirom da je u prethodnom periodu vođena

politika gotovo neograničene diskrecije koja je stvorila kod privrednih

transaktora velika inflaciona očekivanja, u narednom periodu trebalo bi voditi

politiku čvrstih pravila. Potencijalna negativna strana vođenja politike pravila je

nemogućnost monetarne politike da reaguje na čvrste šokove. S druge strane,

česte promene diskrecione monetarne politike mogu delovati kontraproduktivno.

Pored toga, kod nas još uvek nisu razvijeni instrumenti preko kojih bi se moglo

voditi "fino podešavanje" makroekonomskih varijabli. Politikom pravila bi se

eliminisala visoka inflaciona očekivanja. Privredni subjekti moraju biti uvereni

da će se monetarna vlast pridržavati usvojenih pravila. Posebna opasnost može

biti određivanje preambicioznih ciljeva koji bi prouzrokovali ugrožavanje

kredibiliteta, ukoliko bi se morali naknadno revidirati. Takođe, da bi ovaj

koncept bio uspešan neophodno je da postoji javnost u sprovođenju monetarne

politike, odnosno da privrednim subjektima budu u svakom trenutku raspoložive

informacije o novčanoj masi, deviznim rezervama, kao i anticipacije ovih

veličina.

- Valutni odbor - u prvoj fazi reforme (tzv. tranzicionom periodu), režim valutnog

odbora, kao oblik najstrožijeg pravila, odnosno 100% deviznog pokrića

emitovanih dinara je superiornija alternativa. Devizno pokriće predstavlja

najpouzdaniju kočnicu prekomernoj emisiji novčane mase. Ključni argument u

korist CBA je da je on najbolja alternativa za, što pre, uključivanje zemalja

jugoistočne Evrope u evropske i svetske razvojne trendove, koji se ogledaju u

eurizaciji.

Kriti čari valutnog odbora često ističu argument da valutni odbor nije bio uveden

u nekim naprednim zemljama u razvoju kao Češkoj, Sloveniji, Poljskoj i Mađarskoj, a




21

one su ipak ostvarile odlične makroekonomske performanse. Razlog je u tome što u tim

privredama nije postojala izražena makroekonomska nestabilnost i što je postojao veliki

priliv stranog kapitala ili u vidu stranih direktnih investicija ili u vidu direktne pomoći,

odnosno u ovim privredama nisu postojali problemi zbog kojih se preporučuje upotreba

valutnog odbora. Valutni odbor se pre svega primenjuje u zemljama u kojima postoji

visoka inflacija (ili inflaciona očekivanja), nepoverenje u domaću valutu, odsustvo

konvertibilnosti, nepoverenje u kreatore ekonomske politike, nizak stepen nezavisnosti

centralne banke. Ovi atributi odlično odslikavaju našu stvarnost i ukazuju na to da bi

valutni odbor mogao biti dobra alternativa23 sadašnjem režimu fiksnog kursa.

U Srbiji sa uvođenje valutnog odbora profitirala bi Narodna banka Srbije.

Centralna banka bi bila u dosta komfornijoj poziciji bar iz dva razloga. Sa režimom

fiksnog kursa kao da nema monetarne politike – Narodna banka Srbije po automatizmu

štampa dinare na osnovu dotoka deviza. I drugo, srpska centralna banka bila bi daleko

popularnija u očima građana koji ovih dana sa strepnjom čekaju koliko će sutra dinar

pasti24. Osim Narodne banke Srbije, kojoj bi valutni odbor smanjio obim posla i šansu

da bude kreativna u vođenju monetarne poetike, od fiksiranja kursa bi profitirala još

jedna grupa ljudi. Smatra se da fiksni kurs otvara vrata crnom tržištu deviza i ne treba

mešati stabilan i izvestan kurs. Naime, stabilan kurs na mora da znači da je njegov

budući kurs izvestan.25

Za monetarnu politiku može se reći da je uspešno ostvarila svoje zadatke onog

trenutka kada subjekti ne budu gledali na inflaciju kao primarni faktor u svojim

poslovnim i ekonomskim odlukama. Makroekonomska ravnoteža ne može da obezbedi

oživljavanje privredne aktivnosti, rast i razvoj. Ona može samo da pruži početnu

makroekonomsku stabilnost koja će se vrlo brzo i veoma lako narušiti ukoliko se ne

rešavaju, najhitnije, suštinski problemi, oličeni u potrebi za mikro reformom privrede i

23 Naravno postoje i suprotni stavovi tj da CBA ne može rešiti problem privredne krize, jer su uzroci mnogo dublji od same dileme u pogledu alternativnih režima deviznog kursa i monetarne politike. Uvođenje CBA može dati rezultate samo kao deo paketa reformskih mera u kojima prioritet treba da imaju promene sistemskog, tj. institucionalnog karaktera. Više u Galić Jelena, Valutni odbor kao alternativa centralnoj banci, Ekonomski anali 1999, vol. 43, br. 142, 127-149 24 Sa kursom 113,2765 EUR/RSD dinar je od početka godine do 28.11.2012. godine depresirao 7.6% dok je u odnosu na USD/RSD depricijacija bila značajnija tj 7.9% 25 Stamenković. S. Makroekonomske analize i trendovi, Beograd 2009




22

sistema.

V Primena režima targetiranja inflacije u Srbiji

Okruženje sa niskom i stabilnom inflacijom podrazumeva i poverenje u domaću

valutu, stabilizaciju inflatornih očekivanja, manji rizik i transparentnije okruženje

zalaganja i štednju i stanovništva i privrede, unapređenje efektivnosti instrumenata

monetarne politike, stabilnost finansijskog i bankarskog sektora i manje

markoekonomske fluktuacije.

Međutim, sa druge strane često se među ekonomistima vodi polemika oko toga

da obezbeđenje niske i stabilne inflacije podrazumeva žrtvovanje ekonomskog rasta. U

kratkom roku, s obzirom da je efekat monetarne politike mnogo snažniji, može se reći

da je to tačno. Naime, ekspanzivna monetarna politika može da po cenu više inflacije

dozvoli viši ekonomski rast ali u vremenskom horizontu od maksimum godinu dana ili

dve. Sa druge strane, jasno je da se u dugom vremenskom periodu od monetarne

politike ne može očekivati da doprinese ekonomskom rastu zanemarujući inflaciju.

Praksa mnogih zemalja uključujući i našu svedoči u prilog tome da bi takva politika za

posledicu imala samo višu inflaciju bez nekog značajno velikog rasta.

Prema tome, u dugom roku inflacija je čisto monetarni fenomen i nema veze sa

realnom ekonomijom. Drugim rečima, ne postoji dugoročna veza između ekonomskog

rasta i inflacije, odnosno čak i ako postoji ona je negativna u smislu da okruženje sa

niskom i stabilnom inflacijom podrazumeva i viši životni standard, manju neizvesnost i

veću atraktivnost za ulaganja čime se podržava i rast privrede.

Postizanje održive stabilnosti cena je kompleksan zadatak svake privrede.

Imajući u vidu da smo u dugom vremenskom periodu vodili borbu sa enormno visokim

stopama inflacije kao i to da je period iza nas karakterisao izuzetno nizak stepen

poverenja u nacionalnu valutu i monetarnu politiku, visok stepen evrizacije kao i snažan

i stalan priliv kapitala jasno je da je obaranje stope inflacije i obezbeđenje stabilnosti

cena veoma težak zadatak koji su nosioci monetarne politike trebali da reše.

U traženju adekvatne strategije kojom bi se obezbedila cenovna stabilnost

Narodne banke Srbije se u mnogome oslanjala na iskustva drugih zemalja, posebno




23

Centralne i Istočne Evrope imajući u vidu da je svaka od tih zemalja ipak priča za sebe i

uzimajući njihova iskustva s određenom dozom rezerve.

Cenovnu stabilnost monetarne vlasti u principu najefikasnije mogu ostvariti na

dva načina: fiksirajući devizni kurs ili nezavisnom monetarnom politikom kojom će se

striktno26 držati strategije ciljanja inflacije. Svako međurešenje ne bi predstavljalo i

dobro rešenje o čemu svedoči i naš primer u periodu početkom 2000-tih.

Sa određenog aspekta s obzirom na transparentnost deviznog kursa i njegovu

korelisanost sa inflacijom, fiksan ili čvrsto rukovođeni devizni kurs predstavlja

najprirodnije rešenje obezbeđenja cenovne stabilnosti posebno u zemljama u tranziciji u

početnim fazama tranzicije.

Problem cenovne nestabilnosti u Srbiji koja je kulminirala hiperinflacijom

krajem 90-tih uz postojanje visokog stepena korelisanosti u kretanju deviznog kursa i

cena je bio i glavni razlog zbog čega je kod nas devizni kurs dugo vremena korišćen kao

nominalno sidro u zauzdavanju inflatornih pritisaka.

Kao privreda koja je visoko uvozno zavisna, Srbija ima visok „ pass-through“

efekat deviznog kursa na cene, odnosno visok stepen korelisanosti u kretanju deviznog

kursa i cena. Istraživanja koja su rađena u Narodnoj banci Srbije su takođe potvrdila

visok efekat uticaja deviznog kursa na cene. Rezultati koji su dobijeni na osnovu analize

rađene za period od 2001. godine ukazuju na koeficijent elastičnosti u kratkom roku od

0,3 a u dugom roku 0,6 što govori o tome da se promene deviznog kursa veoma brzo

odražavaju na cene.

Iskustva mnogih tranzicionih zemalja, takođe, ukazuju da su one sagledavanjem

odnosa troškova i koristi vođenja politike fiksnog deviznog kursa promenile ili

modifikovale svoje strategije ostvarenja cenovne stabilnosti pošto je posle određenog

perioda fiksni devizni kurs u ovim zemljama prestao da bude efikasno nominalno sidro

s obzirom da je inflacija počela ponovo da raste. Takođe, uprkos strategiji fiksnog

deviznog kursa odnosno njegovoj depresijaciji u najvećem broju slučajeva došlo je do

26 Utvrđeno je da je obavezivanje i dalje bitno za optimalnu politiku, daoptimalni dugoročni inflacioni target nije pod uticajem stepena potencijalnih distorzija verovanja, i da je optimalna politika čak više zavisna od istorijskog konteksta nego u slučaju pretpostavljenih racionalnih očekivanja. Više u Woodford Michael , Robustno optimalna monetarna politika sa skoro-racionalnim očekivanjima, Panoeconomicus 2011, vol. 58, br. 2, 157-193




24

pogoršanja i trgovinskog bilansa.

Empirĳske studĳe27, skoro po pravilu, potvrđuju pozitivan efekat fiksnog

deviznog kursa (i monetrane integracĳe) na monetarnu stabilnost (IMF, 1997; Edwards,

& Magendzo, 2002; Edwards, & Magendzo, 2006; Meller,&Nautz, 2009). Studĳa

MMF-a (1997), sprovedena na uzorku od 145 zemalja koje su razvrstane u tri grupe na

osnovu zvanično primenjivanog režima deviznog kursa (pri čemu je napravljena podela

na: fiksni, kompromisni i fl uktuirajući kurs), a čĳe su ekonomske karakteristike

posmatrane u tridesetogodišnjem periodu, ukazuje na sledeće:

1. inflacĳa je bila najniža u grupi zemalja sa fiksnim deviznim kursom, zatim u

zemljama sa kompromisnim i, na kraju, u zemljama sa fluktuirajućim kursom;

2. zemlje sa režimom fiksnog deviznog kursa, koje su često menjale paritet svoje

valute, imale su više stope inflacĳe od onih kod kojih se valutni paritet ređe menjao;

3. rast novčane mase je niži u zemljama sa fiksnim nego u zemljama sa fluktuirajućim

kursom.

Navedeni zaključci važe bez obzira na trgovinsku otvorenost ili nivo razvĳenosti

zemlje.

Različite zemlje su na ovakvu situaciju reagovale različito. Mnoge od njih su

napustile rukovođene režime deviznog kursa stavljajući naglasak na veći stepen

fleksibilnosti kursa i najčešće usvajajući inflatorno targetiranje kao strategiju da se

ostvari i održi niska i stabilna inflacija.

Druge zemlje su se opredelile za stabilnost deviznog kursa kroz „currency

board“ ili evrizaciju. Ovo je najčešće bio slučaj u zemljama u kojima se vođenje

nezavisne monetarne politike i fleksibilan devizni kurs smatralo veoma skupim i u

kojima je to zahtevalo dug vremenski period pripreme dok je monetarno sidro bilo

neophodno što pre (Bugarska, Crna Gora, Baltičke zemlje). U slučaju Srbije, smatralo

se da, evrizacija ne bi bila dobro rešenje za obezbeđenje cenovne stabilnosti iz više

razloga. Pre svega, jer u dugom vremenskom roku fiksni devizni kurs ne bi obezbedio

efikasnu kontrolu inflacije. Monetarna politika svojim instrumentima treba da reaguje

27 N. Stanišić, Efekti međunarodne monetarne integracije na inflaciju, privredni rast i tekući bilans, Ekonomski horizonti 2012, vol. 14, br. 1, 6.




25

na šokove koji prete da ugroze inflaciju dok fluktuacije deviznog kursa treba da budu

glavni amortizer prilagođavanja na te šokove. Narodna banka Srbije je tako odmah

početkom 2006. godine nastojala da se postepeno povlači28 sa deviznog tržišta u smislu

da ne vrši česte i značajne intervencije s ciljem postizanja određenog nivoa ili pravca

kretanja deviznog kursa. Ovo nastojanje Narodne banke Srbije rezultiralo je većim

stepenom volatilnosti deviznog kursa što je predstavljalo prvi korak u sprovođenju

novog okvira. Nov okvir monetarne politike podrazumeva postojanje slobodno

fluktuirajućeg deviznog kursa sa mogućnošću povremenih intervencija i to samo u cilju

ublažavanja negativnih efekata privremenih šokova i sprečavanja preteranih dnevnih

oscilacija. Prelazak na nov okvir monetarne politike podrazumevao je značajne napore i

ulaganja i izgradnju kapaciteta koji su neophodni da bi se efikasno sprovodila nova

strategija i olakšalo njeno formalno usvajanje. Izgradnja i neprestano unapređenje ovih

kapaciteta su ono što Srbiji može obezbediti trajnije i fleksibilnije rešenje za

obezbeđenje srednjoročne makroekonomske stabilnosti. U trenutku uvođenja novog

okvira u Srbiji se kao zvanična mera ukupne inflacije koristio Indeks cena na malo29

(„Retail Price Index” - RPI). S obzirom da su regulisane cene činile skoro polovinu

ovog indeksa kao i to da su cene poljoprivrednih proizvoda kao veoma nestabilna

komponenta indeksa cena na malo mnogo više pod uticajem administrativnih i

sezonskih nego tržišnih faktora Narodne banke Srbije je mogla da snosi odgovornost

samo za onaj deo cena koje su tržišno određene tj. za baznu inflaciju. To je ujedno i bio

28 Odlukom o izmenama i dopuni Odluke o uslovima i načinu rada deviznog tržišta ("Sl. glasnik RS", br. 114/2005 - stupila na snagu 24.12.2005. godine), Narodna banka Srbije je svoje učešće na Međubankarskom deviznom tržištu (MDT), učinila fakultativnim. U Odluci o uslovima i načinu rada deviznog tržišta ("Sl. glasnik RS", br. 23/2003, 28/2003 - ispr., 56/2003, 57/2004, 108/2004 i 83/2005 - dalje: Odluka) je na određenom mestu, reč "učestvuje" zamenjena rečima "može učestvovati". To je u skladu sa najavama da će se Narodna banka Srbije postepeno povlačiti sa deviznog tržišta i da će to tržište, u većoj meri, prepustiti ovlašćenim bankama. Narodna banka Srbije je procenila da joj nivo vlastitih deviznih rezervi, kao i nivo deviznih rezervi koje se nalaze kod poslovnih banaka, omogućuju da, kao i druge centralne banke, na deviznom tržištu ne učestvuje kontinuirano i direktno, već samo povremeno i indirektno. Sve dok se kurs domaće valute kreće unutar tzv. intervencionih tačaka, centralna banka se drži pasivno i ne interveniše. Interveniše, svojim prodajama, odnosno kupovinama, samo kada postoji opasnost da bi kursevi prekoračili njena postavljena ograničenja. Navedenom odlukom Narodna banka Srbije je propisala i strožije uslove bankama za učešće na sastanku MDT. Ovlašćene banke mogu učestvovati na sastanku MDT, odnosno mogu kupovati i prodavati devize pod uslovom da im pokazatelj deviznog rizika na kraju prethodnog radnog dana nije veći od 30%. 29 Indeksi maloprodajnih cena su najčešće korišćena mera inflacije. Do januara 2009. godine kao mera inflacije u Srbiji su se koristili indeksi cena na malo, a sada se u iste svrhe koristi indeks potrošačkih cena. Od januara 2011. godine publikuje se samo indeks potrošačkih cena.




26

razlog zbog čega je na samom početku Narodna banka Srbije definisala svoje ciljeve za

baznu inflaciju u vidu raspona za kraj godine. U Memorandumu NBS30 cilj za inflaciju

se utvrđuje kao jedinstvena vrednost sa dozvoljenim odstupanjem, merena godišnjom

procentualnom promenom indeksa potrošačkih cena, za nekoliko godina unapred:

- početni nivo 2009. godine: 3-6% sa centralnom vrednošću od 4,5%,

- kraj 2009. godine: 2,5-5,5% sa centralnom vrednošću od 4%,

- kraj 2010. godine: 2-5% sa centralnom vrednošću od 3,5%.

- decembar 2011. godine: 4,5% s dozvoljenim odstupanjem ± 1,5 p.p.,

- decembar 2012. godine: 4% s dozvoljenim odstupanjem ± 1,5 p.p.,

- decembar 2013. godine: 4% s dozvoljenim odstupanjem ± 1,5 p.p.,

- decembar 2014. godine: 4% s dozvoljenim odstupanjem ± 1,5 p.p. Sa prelaskom na nov okvir monetarne politike Narodne banke Srbije se ujedno

opredelila za dvonedeljnu repo stopu kao glavni instrument monetarne politike kojim će

nastojati da ostvari svoj osnovni cilj – održavanje cenovne stabilnosti u okvirima

definisanog inflatornog koridora dok će sve ostale mere monetarne politike koristi kao

pomoćni instrumentarijum (intervencije na deviznom tržištu, stopa obavezne rezerve,

itd.). Korekcije referentne stope zasnovane su na oceni trenutne ekonomske situacije,

oceni budućeg kretanja inflacije i njihovoj projekciji. Razmere i vreme korekcija prate

tok monetarne transmisije uzimajući u obzir i vremenski pomak koji transmisija

podrazumeva kao i još uvek dominantnu ulogu kanala deviznog kursa.

Referentna kamatna stopa je osnovni instrument monetarne politike u režimu

ciljanja inflacije. Odluke o promeni referentne stope su se donosile na sednicama

Monetarnog odbora31 koje su se u početku održavale krajem meseca (u vanrednim

situacijama do promene je moglo doći i sredinom meseca) i uvek su bile praćene pres -

konferencijom i obrazloženjem za javnost. Ostali instrumenti monetarne politike

(intervencije na deviznom tržištu, stopa obavezne rezerve, itd.) treba da imaju pomoćnu

ulogu u ostvarenju ciljeva u pogledu inflacije. Oni bi trebalo da doprinesu nesmetanoj

transmisiji referentne stope na tržište i uravnoteženom razvoju finansijskih tržišta. U

30 Memorandum je usvojen na sednici Izvršnog odbora NBS 10. maja 2012. godine 31 Od 30. juna 2010. godine, u skladu sa Zakonom o izmenama Zakona o Narodnoj banci Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 44/2010), Izvršni odbor, kao organ Narodne banke Srbije, preuzeo je sva ovlašćenja Monetarnog odbora




27

novom okviru monetarne politike referentna stopa kao glavni instrument transmisije

monetarne politike Narodne banke Srbije bi trebalo da predstavlja signal za tržišta u

pogledu monetarne politike. Naime, svaka promena referentne stope bi trebalo da se

odrazi na kamatne stope međubankarskom tržištu novca, koje se smatraju merom

oportunitetnog troška kreditiranja privrede i stanovništva, čije će promene zatim imati

odraza i na kretanje aktivnih i pasivnih kamatnih stopa banaka. Prelaskom Narodne

banke Srbije na nov monetarni okvir i ostvarivanjem većeg stepena oscilacija u kretanju

deviznog kursa, kratkoročne tržišne kamatne stope su postale glavni operativni target.

Nedovoljna efikasnost kanala kamatne stope posledica je činjenice da smo u

prethodnom periodu primenjivali druge režime monetarne politike i da kamatna stopa

nije bila značajnije korišćena kao instrument, ali i visokog stepena evrizacije domaće

ekonomije.

Visok stepen evrizacije u ekonomiji u uslovima kada se zemlja nalazi u režimu

ciljanja inflacije može da zadaje ozbiljne probleme monetarnim vlastima s obzirom da

povećava pass- through deviznog kursa čineći tako inflaciju nestabilnijom i osetljivijom

na promene deviznog kursa. Takođe, dovodi do slabljenja kanala kamatne stope s

obzirom da su novčani tokovi (krediti, štednja) najvećim delom u stranoj valuti i samim

tim velikim delom van kontrole monetarnih vlasti usled čega su oni prinuđeni da se

preterano oslanjaju na administrativne i prudencijalne mere kako bi povratili poverenje

u domaću valutu. To je ujedno bila praksa i u slučaju Srbije.

Analizirajući kratko iskustvo koje Narodna banka Srbije ima u primeni novog

okvira može se reći da je ono relativno zadovoljavajuće. Međutim, takođe se postavlja

pitanje šta bi eventualno bila alternativa postojećem režimu – politika fiksnog deviznog

kursa? Imajući u vidu iskustva drugih zemalja (pa i naše sopstveno s početka 2000-tih)

može se zaključiti da je korišćenje ovog okvira dobro rešenje u situaciji kada želite da u

kratkom vremenskom periodu spustite inflaciju sa visokih nivoa ali nije adekvatna

strategija ukoliko želite da posle obaranja i održite stabilan nivo cena. Takođe, politika

fiksnog deviznog kursa ne predstavlja dobro rešenje u situacijama eksternih šokova.

Enormno visok rast cena nafte i drugih primarnih proizvoda započet u 2007. godini kao

i kriza na međunarodnom finansijskom tržištu doveli su do toga da su u okviru

Evropske unije najveće stope inflacije, zabeležene u zemljama koje ne primenjuju režim




28

ciljanja inflacije već jedan od režima fiksnog deviznog kursa – Estonija i Bugarska

(currency board). Čuvena tvrdnja u makroekonomiji otvorene privrede - koja postoji u

Mundell-Fleming-ovom svetu rigidnih cena i savršene mobilnosti kapitala - kaže da

izbor optimalnog režima deviznog kursa treba da zavisi od vrste šoka koji pogađa

ekonomiju. Ukoliko su šokovi prevashodno realni, optimalan je fleksibilni devizni kurs,

a ukoliko su šokovi uglavnom monetarni, optimalan je fiksni devizni kurs. Međutim, ne

postoji nijedan očigledan razlog zašto bi ta paradigma trebalo da bude najadekvatnija

kada se razmišlja o ovom važnom pitanju. Poremećaji na tržištu sredstava/kapitala

svakako mogu biti jednako značajni kao i poremećaji tržišta robe (posebno u zemljama

u razvoju). U svetlu toga, pojedini autori32 Mundell-Fleming-ovu tvrdnja okreće

naglavačke: fleksibilni kursevi su optimalni u prisustvu monetarnih šokova, dok su

fiksni kursevi optimalni kao odgovor na realne šokove. Stoga zaključujemo da izbor

optimalnog režima deviznog kursa ne treba da zavisi samo od vrste šoka (realnog versus

monetarnog) već i od vrste poremećaja (tržišta roba versus tržišta kapitala).

Iako je u razvijenim zemljama glavni kanal transmisije monetarne politike u

režimu ciljanja inflacije, kanal kamatne stope kojim se ova stopa prenosi na druge

kamatne stope, deluje na agregatnu tražnju i na cene, u Srbiji, kao i u drugim malim i

otvorenim privredama u tranzicionoj fazi sa visokim nivoom evrizacije, ovaj kanal imao

je veoma sporednu ulogu. Na osnovu istraživanja gde su prikupljeni bilansni podaci za

33 banke u periodu od trećeg kvartala 2008. do drugog kvartala 2011. Godine, a kao

ekonometrijska tehnika je upotrebljen metod dinamičkog panela istražene su dve

funkcije ponude bankarskih kredita u zavisnosti od valutne denominacije ili indeksacije

kredita. Asimetrično prilagođavanje količine kredita istraženo je uzimajući u obzir

sledeće karakteristike: veličina banke, kapitalizacija, likvidnost, strano vlasništvo i

zaduženost prema inostranstvu. Rezultati su pokazali na postojanje kanala bankarskog

kreditiranja kroz domaću i stranu referentnu stopu u ponudi domaćih kredita. U slučaju

kredita u stranoj valuti, promene referentnih stopa nisu imale statistički značajan efekat

što su autori33 objasnili visokim učešćem dugoročnih kredita u ukupnim deviznim i

32 Lahiri Amartya, Singh Rajesh, Vegh Carlos A Optimalni režimi deviznog kursa - prevrtanje Mundell-Fleming-ove tvrdnje naglavačke Panoeconomicus 2007, vol. 54, br. 3, 249-270 33 Više u Srđan Kujundžić i Dragiša Otašević, Kanal bankarskog kreditiranja u evroizovanoj ekonomiji: slučaj Srbije, radni papir NBS, Beograd, Jul 2012. godine




29

devizno indeksiranim kreditima.

Takođe, čini se da je osnovnu ulogu u stabilizaciji inflacije u prvoj godini

ciljanja inflacije u Srbiji, odigrao kanal deviznog kursa. Na devizni kurs su, pored

nezavisnih priliva kapitala iz inostranstva u Srbiju, uticali i prilivi koji su dolazili sa

ciljem plasiranja u repo plasmane kod Narodne banke Srbije, čime je Narodna banka

Srbije praktično indirektno – svojom kamatnom stopom – delovala na tokove na

deviznom tržištu i na kurs koji se, kako je vreme odmicalo, sve više formirao bez

direktnih intervencija Narodne banke Srbije na deviznom tržištu. I najzad, iz

celokupnog osvrta na monetarnu politiku u Srbiji, zaključuje se da se na količinu kredita

koji se plasira domaćem privatnom sektoru nije moglo značajnije uticati monetarnom

politikom, naročito ne kamatnom stopom Narodne banke Srbije. Ograničeni rezultati u

pogledu uticaja na rast kredita postignuti su upotrebom visokih stopa obavezne rezerve

ili pak makroprudencijalnim merama koje su ciljale da smanje rast određenih kategorija

bankarskih plasmana. Svi ovi rezultati obuzdavanja kreditnog rasta često su se pokazali

kratkog daha, jer je fleksibilan finansijski sistem nalazio put da velika tražnja za

kreditima bude, na duži rok, namirena nekim alternativnim kanalom makar to bilo i

putem direktnih kredita iz inostranstva upućenih lokalnim preduzećima u Srbiji. Tako

smo stekli utisak da je rast kredita, na srednji rok, određen pre svega tražnjom za

kreditima koja je i dalje velika sa tek ograničenim prostorom da se na njega utiče

monetarnom politikom. Ipak, iskustva drugih zemalja nam sugerišu da će s vremenom

jačati kanal kamatne stope i mogućnost da se promenom referentne kamatne stope

preko ostalih stopa menja agregatna tražnja i u okviru toga utiče i na rast kredita, dok se

očekuje postepeno slabljenje značaja deviznog kursa u određivanju cena.

Kako jedna centralna banka ne može direktno da utiče na cene, iako joj je

stabilnost cena glavni cilj,34 ona putem direktne kontrole instrumenata monetarne

politike deluje na makroekonomske tokove koji u krajnjoj instanci rezultiraju

određenim nivoom cena. Jedan od preduslova za uspešno vođenje monetarne politike je

stoga poznavanje svih prenosnih mehanizama koji postoje na putu od kamatne stope

centralne banke do cena i na koje je u određenoj meri i u nekom roku moguće uticati

34 Zakonom postavljen osnovni cilj NBS jeste da obezbeđuje stabilnost cena. član 3, Zakon o

NBS, (Sl. glasnik RS br. 72/03, 55/04, 85/05 - dr. zakon, 44/10, 76/12, 106/12




30

instrumentima monetarne politike. Ti tzv. transmisioni mehanizmi monetarne politike

su složeni i stoga često u ekonomskoj literaturi nazivani „crnom kutijom“ (black box35)

budući da se sastoje iz više paralelnih kanala sa različitim i promenljivim periodima

kašnjenja (eng. lag) reakcija krajnjeg cilja (cena) na promene u instrumentu koji

kontroliše centralna banka (kratkoročna kamatna stopa). Takođe, različiti kanali su

različito značajni u transmisiji impulsa koji potiču od istog instrumenta monetarne

politike: (a) u različitim zemljama i (b) u različitim periodima razvoja ekonomskog

sistema u okviru jedne zemlje.

Grafikon projektovana inflacija – međugodišnje stope36

Narodna banka Srbije, u saradnji s Vladom, može menjati utvrđene ciljeve za

inflaciju. Takve izmene biće preduzimane samo u izuzetnim okolnostima, a obrazlagaće

ih Narodna banka Srbije, i to se najslikovitije vidi na Programu37 monetarne politike

Narodne banke Srbije u 2012. godini:

1. Osnovni cilj monetarne politike Narodne banke Srbije je postizanje ciljane

inflacije, čime se doprinosi održavanju stabilnosti finansijskog sistema i ostvarivanju

održivog ekonomskog rasta.

35 Bernanke.B.S. i Gertler.M. “Inside the black box: The credit channel of monetary policy

transmission”, Journal of economic perspectives, 9 (4), 1995, 27–48. 36 Dostupno na sajtu NBS http://www.nbs.rs/internet/latinica/90/ioi.html Novembarski Izveštaj o inflaciji razmotren je i usvojen na sednici Izvršnog odbora 8.11.2012. godine, 2. 37 Sl. glasnik RS br. 93/11 čiji je osnovni tekst na snazi od 01/01/2012 , u primeni od 01/01/2012




31

2. Monetarna politika Narodne banke Srbije u 2012. godini zasnivaće se na

Memorandumu Narodne banke Srbije o monetarnoj strategiji i Memorandumu Narodne

banke Srbije o ciljanim stopama inflacije od 2010. do 2012. godine.

3. Cilj monetarne politike Narodne banke Srbije u 2012. godini izražen je

numerički - kao godišnja procentualna promena indeksa potrošačkih cena: ciljana

inflacija postepeno se smanjuje sa 4,5% ± 1,5 p.p. s kraja prethodne godine na 4,0% ±

1,5 p.p. na kraju 2012. godine. Budući da je utvrđen u vidu kontinuirano opadajuće

vrednosti (s dozvoljenim odstupanjem) godišnjih promena potrošačkih cena - cilj za

inflaciju određen je za svaki mesec, što doprinosi odgovornosti i kredibilitetu

monetarnih vlasti, a time i stabilizaciji inflacionih očekivanja.

4. Tokom 2012. godine Izvršni odbor Narodne banke Srbije donosiće odluke o

monetarnoj politici koje će biti usmerene na postizanje niske i stabilne inflacije u

srednjem roku. Cilj za inflaciju se postepeno smanjuje sa 4,5% ± 1,5 p.p. na 4,0% ± 1,5

p.p. do kraja 2012. godine. Utvrđena putanja ciljeva za inflaciju do 2012. godine

usklađena je s potrebom postizanja srednjoročne stabilnosti cena i odražava nameru da

se ta stabilnost postigne postepenim smanjenjem inflacije, bez izazivanja

makroekonomskih poremećaja.

5. Narodna banka Srbije nastojaće da cilj utvrđen za inflaciju ostvari pomoću

osnovnog instrumenta monetarne politike - kamatne stope, koja se primenjuje u

sprovođenju glavnih operacija na otvorenom tržištu. Visina te stope će se menjati na

dosledan i predvidiv način, zavisno od ekonomskih kretanja i projekcije inflacije. Pored

toga, Narodna banka Srbije će koristiti sve druge instrumente iz svoje nadležnosti da bi

se cilj utvrđen za inflaciju na srednji rok ostvario.

6. Delujući transparentno i odgovorno prema javnosti, Narodna banka Srbije se

obavezala na komunikaciju s javnošću na sledeći način: a) saopštenjima za javnost, b)

konferencijama za štampu, v) izveštajem o inflaciji i g) drugim publikacijama.

7. Narodna banka Srbije nastaviće da sprovodi režim rukovođeno plivajućeg

deviznog kursa. Intervencije na deviznom tržištu Narodna banka Srbije sprovodiće radi

smanjenja prekomernih dnevnih oscilacija kursa i/ili stimulisanja obima prometa s

ciljem nesmetanog funkcionisanja deviznog tržišta, kao i radi očuvanja stabilnosti

finansijskog sistema i cena na domaćem tržištu.




32

8. Narodna banka Srbije će u 2012. godini nastaviti da razvija i jača tržišne

instrumente monetarnog regulisanja i da, u saradnji s bankama, stvara uslove za dalje

unapređenje međubankarskog tržišta novca.

9. Narodna banka Srbije nastaviće da sprovodi strategiju dinarizacije koja se

zasniva na tri stuba: na očuvanju makroekonomske stabilnosti, na razvoju dinarskog

novčanog tržišta i tržišta kapitala i na razvoju instrumenata zaštite od deviznog rizika.

Povećanje stepena dinarizacije doprineće većoj efikasnosti transmisionog mehanizma

monetarne politike, kao i smanjenju osetljivosti privrede i stanovništva na promene

kursa dinara.

10. U slučaju potrebe, Narodna banka Srbije će samostalno, kao i u saradnji s

Vladom RS, preduzimati neophodne mere radi očuvanja stabilnosti finansijskog

sistema.

11. U režimu ciljanja inflacije značajna je koordinacija monetarne i fiskalne

politike. Narodna banka Srbije će i u 2012. godini sarađivati s Vladom RS. Vlada RS se

Sporazumom o ciljanju (targetiranju) inflacije obavezala da će sprovoditi održivu i

predvidivu fiskalnu politiku u skladu s ciljanom inflacijom.

Visok stepen parcijalne eurizacije u Srbiji može, u uslovima čak i uspešne

implementacije fleksibilne strategije deviznog kursa da izazove potencijalno velike

probleme u targetiranju inflacije. Kao i mnoga tržišta u tranziciji i finansijsko tržište

Srbije nije imuno od značajne eurizacije bilansa stanja preduzeća, banaka i

domaćinstva. Pri tom, mnoge dugoročne obaveze su denominirane u eurima, jer

targetiranje inflacije iziskuje fleksibilan nominalni devizni kurs, pri čemu su fluktuacije

neizbežne. Početkom 2011. godine Narodna banka Srbije je inaugurisala strategiju tzv.

dinarizacije, odnosno veće upotrebe dinara u finansijskom sistemu, s ciljem da poboljša

stepen finansijske stabilnosti zemlje, umanji rizik od promene deviznog kursa i ojača

efikasnost monetarne politike. Pri tome je neobično biranje cilja koji većina centralnih

banaka u evropskim tranzicionim zemljama nije ostvarila, mada su sve bile uspešnije od

NBS u realizaciji osnovnog cilja monetarne politike - cenovne stabilnosti. Oficijelni

pojam i ciljevi dinarizacije ukazuju da su zamenjeni uzroci i posledice: veća upotreba

dinara moguća je samo ako se prethodno stabilizuje finansijski sistem, smanji devizni




33

rizik i monetarna politika postane kredibilna. Osnovna hipoteza nekih istraživanja38 je

da takva dinarizacija predstavlja pokušaj bez izgleda na uspeh, koji samo prikriva

ključne probleme - reputaciju centralne banke i kredibilnost njene monetarne politike.

Posledice su visoka inflaciona očekivanja i rast opšteg nivoa cena koji Srbiju svrstava

među najinflatornije zemlje u Evropi i svetu. Ekstremna domaća evroizacija, koja je u

ovoj analizi fokusirana, predstavlja nerešiv problem. Beznadežnosti strategije

dinarizacije dokazana je iskustvima evropskih tranzicionih zemalja s različitim

strategijama monetarne politike. Istovremeno je utvrđeno da bi se određena

deevroizacija mogla ostvariti samo u procesu dezinflacije, koji zahteva adekvatnu

monetarnu strategiju. U slučaju Srbije to je strategija stabilizacije deviznog kursa, ali

samo u rigidnoj varijanti fiksiranja, odnosno njenog javnog objavljivanja i garantovanja.

Iznete pretpostavke ispunjava samo valutni odbor. Primena ove strategije oborila bi

inflaciju ispod 5% i trajnije stabilizovala opšti nivo cena, ublažila dramatičnu

podmonetizovanost domaće ekonomije, poboljšala likvidnost, umanjila ogromne

troškove monetarne politike i donela neophodnu makroekonomsku stabilnost.

Posledično, donekle bi se smanjio i nivo domaće evroizacije.

VI Kratak osvrt na politiku cena i deviznog kursa u Srbiji

U maloj, otvorenoj privredi, devizni kurs ima centralnu ulogu u transmisiji od

monetarne politike ka inflaciji. Devizni kurs je makroekonomska varijabla sa

višestrukim uticajem na realni i finansijski sektor. Promene nivoa deviznog kursa, u

fluktuirajućem režimu, reflektuju se na stopu inflacije, izvoz, uvoz, spoljnotrgovinski

deficit, strane direktne investicije, odnosno na privredni i makroekonomski ambijent

zemlje. Rast domaće kamatne stope, koji ima za cilj da se bori sa inflatornim pritiscima,

obično dovodi u kratkom roku do nominalne i realne apresijacije, pomaže umirivanju

inflatornih pritisaka, kroz direktan i indirektan kanal. Direktan uticaj kursa

podrazumeva da devizni kurs menja cene u otvorenoj privredi preko uticaja na cene

razmenjivih dobara. U slučaju depresijacije domaće valute, domaće cene razmenjivih

38Više u Vuković Vlastimir, Dinarizacija - neizvodljiva strategija, Finansije 2011, vol. 66, br. 1-6, 26-46.




34

dobara i usluga imaju tendenciju da rastu po stopi depresijacije. Ovo je direktan efekat

kursa na cene koji utiče na rast opšteg nivoa cena, srazmerno učešću razmenjivih dobara

u BDP. Indirektan uticaj kursa podrazumeva da promene cena razmenjivih dobara i

usluga u odnosu na cene nerazmenjivih, utiču na nivo ekonomske aktivnosti, što stvara

indirektni pritisak na cene.

U maloj, otvorenoj, ali visoko evroiziranoj privredi, gde su u najvećem delu,

depoziti i krediti u stranoj valuti ili indeksirani kretanjem kursa, postoje razlike u

odnosu na prikazani transmisioni kanal. Prvo, očekuje se da devizni kurs igra značajniju

ulogu nego u neevroiziranoj privredi (veći je transmisioni efekat). Drugo, uticaj je

nelinearan, jer veća depresijacija otvara pitanje kredibiliteta Narodne banke Srbije.

Treće, za razliku od neevroizirane privrede, devalvacija umesto da deluje na rast neto

izvoza i proizvodnje (preko efekta promene strukture tražnje), deluje kontrakciono

(preko uticaja na bilans stanja). Tako, u uslovima zaduženosti u evrima, a redovnih

prihoda u domaćoj valuti, neočekivane promene kursa utiču na bilanse stanja

kompanija.

Devizni kurs je tradicionalno bio i ostao važno sidro za srpsku privredu.

Empirijska istraživanja u Narodnoj banci Srbije, pokazala su da je kanal deviznog kursa

najznačajniji kanal monetarne transmisije.39 Činjenica je da je veliki priliv deviza po

raznim osnovama, pre krize, omogućavao relaksiraniju politiku kursa i lakši put do

stabilnosti kursa i sistema. Međutim, sa naglim padom priliva i rastom odliva deviza,

srpska valuta je počela značajnije da depresira. Uticaj šoka deviznog kursa na domaće

cene traje preko godinu dana, ali se najviše oseća u prva tri meseca. Praktično dve

trećine ukupnog transmisionog efekta vidljivo je u cenama u prva tri meseca i

kompletira se tokom godine. Međutim, posle pola godine, cene više ne reaguju na šok

deviznog kursa. Iako su neophodna dalja istraživanja, jasno je da je uticaj deviznog

kursa asimetričan: cene na malo i bazne cene reaguju drugačije na promene deviznog

kursa tokom apresijacije i tokom depresijacije deviznog kursa: „transmisioni“ efekat je

znatno veći tokom depresijacije domaće valute, dok je niži tokom apresijacije domaće

valute. Relativno visoke vrednosti transmisionog koeficijenata pokazuju da postoji

39 Vilaret, S. and M. Palic, Exchange rate pass-through effect on prices in Serbia, National

Bank of Serbia Working paper, Belgrade, 2006, National Bank of Serbia.




35

značajan uticaj inicijalnog šoka deviznog kursa na cene, ali da je nekompletan. Efekat

nominalnog efektivnog kursa je veći za ukupnu nego za baznu inflaciju, a ocenjeni

koeficijenti na osnovu kvartalnih podataka veći su nego što se dobija na osnovu

mesečnih podataka. Na osnovu standardne metodologije, parcijalnog autoregresivnog

modela raspoređenih docnji (ADL) i vektorskog autoregresivnog modela (VAR)40,

ocenjeno je da kratkoročni transmisioni efekat iznosi oko 0,3, a dugoročni između 0,45-

0,50, pri čemu je period ocenjivanja obuhvatao period od januara 2001. do juna 2006.

Uticaj deviznog kursa asimetričan: cene na malo i bazne cene reaguju drugačije

na promene deviznog kursa tokom apresijacije i tokom depresijacije deviznog kursa:

„transmisioni“ efekat je znatno veći tokom depresijacije domaće valute, dok je niži

tokom apresijacije domaće valute. Maksimalan kratkoročni uticaj nominalne

depresijacije na cene na malo iznosi 0,32, a dugoročni 0,90. Upravo zbog ovog

asimetričnog efekta, stiče se utisak da je uticaj kursa na inflaciju nepotpun. Kod baznih

cena, respektivni transmisioni koeficijenti iznose 0,36 i 0,45. Ovaj nalaz ne predstavlja

iznenađenje, imajući u vidu da možemo očekivati da se cene kreću uporedno sa

deviznim kursom tokom depresijacije (zbog učešća uvoznih dobara u indeksima cena),

dok su cene rigidne na dole tokom apresijacije. Slični rezultati dobijeni su korišćenjem

VAR metodologije.41

Visok stepen evroizacije je najbolji indikator koliko je mali prostor za vođenje

nezavisne monetarne politike. On je posledica duge istorije nestabilnosti, inflacije i

hiperinflacije, odnosno, grešaka u vođenju ekonomske politike u prošlosti. Greške

uključuju i institucionalna rešenja zaštite od visoke inflacije. Dok su neke zemlje, kao

Čile ili Peru na primer, zaštitu obezbedile obaveznim indeksiranjem depozita stopom

inflacije, u Srbiji je zaštita obezbeđena mogućnošću da se štedi u stranoj valuti.

40 McCarthy (2000) je istraživao uticaj kursa i uvoznih cena na domaću inflaciju, ocenjivanjem

VAR sistema sa sledećim redosledom promenljivih: cene nafte u domaćoj valuti, proizvodni jaz, nominalni devizni kurs, uvozna inflacija, inflacija proizvođačkih cena i inflacija potrošačkih cena. Transmisioni efekat deviznog kursa u privredi Srbije dobijen je na osnovu nešto izmenjenog redosleda promenljivih u odnosu na izvorni model: cena nafte zražena u domaćoj valuti, proizvodni jaz, promene nominalnog kursa, promene šire kategorije novca, inflacija proizvođačkih cena i inflacija potrošačkih cena (alternativno, baznih cena, cena razmenjivih dobara, itd).

41 Tasic. N. ”Pass – through“ deviznog kursa na cene u Srbiji: 2001-2007, Radni papir Narodne banke Srbije, 2008, Beograd




36

Stepen evroizacije je dodatno povećan nakon privatizacije realnog i finansijskog

sektora, kao rezultat priliva kapitala i promene strukture vlasništva bankarskog sektora.

Danas se 3/4 bankarskog sektora nalazi u rukama stranih vlasnika42. Ove banke lako

dolaze do stranog kapitala, što ih čini nezavisnim od likvidnosti koju obezbeđuje

centralna banka.

Konačno, stepen evroizacije je povećan zbog jake tražnje za kreditima u

uslovima niske štednje u dinarima. Visok stepen evroizacije umanjuje uticaj referentne

kamatne stope na aktivnu i pasivnu kamatnu stopu poslovnih banaka, kao i efikasnost

kreditnog kanala U ovim uslovima, ukoliko Narodna banka Srbije želi da ostvari nisku i

stabilnu stopu inflacije, mora se osloniti na direktan uticaj kursa na inflaciju. U tom

smislu, neophodno je formirati komfornu zonu u okviru koje je kretanje deviznog kursa

prihvatljivo sa aspekta ostvarenja ciljne stope inflacije. Širina zone treba da se zasniva

na oceni veličine transmisije od promene kursa do cena, u periodu od 12 meseci.

Komforna zona ne znači fiksiranje ili targetiranje kursa, ali služi kao orijentir centralnoj

banci za prilagođavanje monetarne politike (kamatne stope) između kvartalnih

projekcija inflacije. Kako se niska stopa inflacije bude ostvarivala i održavala, centralna

banka će se sve manje oslanjati na direktan, a sve više na indirektan kanal kursa.

Od načina na koji koristimo ovaj kanal (direktno, što podrazumeva da se

centralna banka opredelila za ciljanje kursa kao monetarnu strategiju, gde su

intervencije na deviznom tržištu osnovni instrument monetarne politike, ili indirektno,

gde se uticaj na kurs vrši promenom referentne kamatne stope, što znači da se centralna

banka opredelila za ciljanje inflacije, kao monetarnu strategiju), zavisi da li će se razviti

i drugi kanali monetarne transmisije koji bi monetarnu politiku učinili efikasnijom

(kanal kamatne stope ili kreditni kanal na primer).

Kao što je to bio slučaj s velikim brojem drugih centralnih banaka, nakon

inicijalne faze tranzicije i korišćenja deviznog kursa kao nominalnog sidra, Narodna

banka Srbije se opredelila za strategiju ciljanja inflacije, što otvara prostor za jačanje

42 Od ukupnog broja banaka, 21 banka se nalazi u vlasništvu stranih lica, a 12 u vlasništvu domaćih lica – devet u vlasništvu države kao većinskog ili najvećeg pojedinačnog akcionara i tri banke u vlasništvu privatnih lica. Preovlađuju banke u vlasništvu stranih lica sa 74% ukupne aktive bankarskog sektora, 74% kapitala, 71% zaposlenih i ostvarenim dobitkom od 17,5 mlrd dinara. Izveštaj NBS za treći kvartal 2012. godine o stanju u bankarskom sektoru




37

drugih transmisionih kanala. Brojne empirijske analize su pokazale da je u drugim

zemljama, i pored dominacije kanala deviznog kursa, korišćenje kamatne stope kao

osnovnog instrumenta monetarne politike dovelo do značajnog jačanja uloge kamatne

stope u transmisionom mehanizmu.

VII Zaklju čna razmatranja

Tranzicija se mora shvatiti kao razvojni proces koji vodi željenim rezultatima i

zahteva pored vremena i sredstava, strpljenje, poverenje i veru u uspeh, pozitivnu

političku klimu, proučavanje tuđih "modela" i primenu njihovih pozitivnih rešenja,

uvažavanje domaćih specifičnosti i izgradnju sopstvenog razvojnog modela. Tranzicija

je kompleksan višeslojan i teško predvidljiv proces, zbog toga što mora uporedo

rešavati složene probleme u svim oblastima.

Monetarna politika je vrlo osetljiv instrument u rukama nosioca ekonomske

politike. Ciljevi monetarne politike– stabilnost cena ekonomski rast, puna zaposlenost,

uravnoteženi platni bilans– međusobno su isprepletani ali i protivurečni. Bez obzira što

monetarni ciljevi predstavljaju sa stanovišta makroekonomske politike jedinstvenu

celinu, njihova istovremena realizacija prilikom sprovođenja makroekonomske politike

je gotovo nemoguća. Na kratak rok oni u suštini predstavljaju divergentne ciljeve i

postoji realna opasnost njihovog sukoba prilikom realizacije zacrtanih ciljeva. Ovu

teorijsku pretpostavku nedvosmisleno potvrđuju naša aktuelna privredna kretanja.

Vođenje restriktivne monetarno kreditne politike potpuno je usporilo privredne

aktivnosti. Ekonomska struka43 u nas nema jedinstvenog odgovora o karakteru mera

monetarne politike koje bi trebalo preduzeti u narednom periodu. Aktuelna monetarna, i

ukupna makroekonomska politika, su na raskršću prioriteta: održavati stabilnost cena ili

podržati dinamiku privredne aktivnosti. Ne dovodeći u sumnju ispravan stav, da je

osnovna uloga monetarne politike stabilnost cena, ovaj rad je pokušaj da se odgovori na

pitanje: kako očuvati cenovnu stabilnost uz istovremeno oživljavanje posrnule

nacionalne ekonomije.

Veliki broj Evropskih zemalja je koristio koncept targetiranja inflacije, koji je

43 Više u Dželetović Milenko, Dželetović Sanja, Restriktivna monetarna i kreditna politika versus privredni rast - neophodnost promena, Ekonomski pogledi, 2004, vol. 4, br. 3, 137-147.




38

prihvaćen nakon napuštanja "Exchange rate mechanism" 1992. godine. Koncept

targetiranja inflacije se može definisati kao okvir monetarne politike koji karakteriše

javno objavljivanje numeričkog targeta inflacije za jedan ili više vremenskih perioda i

tvrdnja da niska, stabilna stopa inflacije predstavlja osnovni cilj monetarne politike. Da

bi targetiranje inflacije bilo uspešno neophodno je da postoji visok stepen nezavisnosti

centralne banke. Ovaj koncept isključuje mogućnost da centralna banka osim targetirane

stope inflacije može imati bilo koji drugi cilj. Zajednička karakteristika svih zemalja

koje koriste targetiranje inflacije je da koriste model za procenu buduće stope inflacije,

što je jedna i od slabosti ovog modela. U suštini ovog modela je slobodno fluktuiranje

deviznog kursa, koja može imati negativne posledice za neke zemlje u tranziciji, koje

imaju nisku konkurentnost i nedovoljno razvijena finansijska tržišta.

Na drugoj strani, treba istovremeno insistirati na institucionalnim promenama,

jer u protivnom ni najbolje koncipirana monetarna politika neće imati uspeha. Ovo

znači da se monetarna stabilnost ostvaruje jedino ako se preduzima prilagođavanje

realnog sektora privrede. Podrška i pomoć centralne banke, javnim i državnim

preduzećima znači u krajnjoj instanci kreiranje novca, što smanjuje opcije monetarnoj

politici za predanu izgradnju tržišno orjentisanog privrednog sistema.

Osnovnu ulogu u stabilizaciji inflacije u prvoj godini ciljana inflacije u Srbiji,

odigrao kanal deviznog kursa. I najzad, iz celokupnog osvrta na monetarnu politiku u

Srbiji, zaključuje se da se na količinu kredita koji se plasira domaćem privatnom

sektoru nije moglo značajnije uticati monetarnom politikom, naročito ne kamatnom

stopom Narodne banke Srbije. Ograničeni rezultati u pogledu uticaja na rast kredita

postignuti su upotrebom visokih stopa obavezne rezerve ili pak makroprudencijalnim

merama koje su ciljale da smanje rast određenih kategorija.

Glavni problem privrede Srbije je debalans između nivoa proizvodnje i

agregatne tražnje koji predstavlja strukturni uzrok inflacije. Nedovoljan nivo aktivnosti

je posledica spore tranzicije koja se manifestuje nedovoljnom efikasnošću rasta i slabim

ritmom investiranja. U takvim uslovima makro-ekonomska ravnoteža se teško postiže, a

kada se postigne zahteva visoke troškove održavanja.




39

THE CONTRIBUTION OF MONETARY POLICY IN THE IMPLEMENTATION OF THE TRANSITION PROCESS IN

SERBIA

Abstract: Authors have given a critical review of the monetary policy regime in Serbia,

the current situation, the causes of past mistakes and some recommendations for further adjustments of the Monetary System and the National bank of Serbia, the main carrier of this system. The main problem of the Serbian economy is the imbalance between the Serbian production levels and aggregate demand, which is the structural cause of inflation. An insufficient level of activity is the result of a slow transition process and it manifests through meager efficiency of growth and low investment level. In such conditions, the macro-economic balance is difficult to achieve and once it is achieved, maintenance causes high costs. In line with trends and initiatives that are taking place in the world today, authors have analyzed the implementation of inflation targeting regime, they have also investigated if this regime was introduced too early in Serbia as well as the problems that may arise in the future due to the implementation of this regime.

Keywords: National Bank of Serbia, inflation, monetary policy, macro-economic stability, the instruments of monetary policy, inflation targeting

L I T E R A T U R A

1. World Bank, working paper Transition - The First Ten Years: Analysis and Lessons

for Eastern Europe and the Former Soviet Union, 2002, Washington; 2. D. Dragišić, B. Ilić, B. Medojević, M. Pavlović, Politička ekonomija, 2001, Beograd; 3. Ili ć.B., Aktuelna pitanja savremene političke ekonomije, Savremena administracija,

1995, Beograd; 4. Fischer, R. Sahay, The transition economies after ten years in L.T. Orlowski,

Transition and Growth in Post Communist Countries The Ten year Experience, IMF publication, 2001;

5. Nacionalna strategija održivog razvoja (Sl. glasnik RS br. 57/08); 6. Strategija komunikacije o pristupanju Republike Srbije Evropskoj Uniji (Sl. glasnik

RS br. 93/11); 7. Žigman. A, Lavrinčević. Ž, Monetarna politika ciljana inflacije i transmisijski

mehanizam, Ekonomski pregled, 56, Zagreb 2005; 8. Đukić Đorđe, Centralna banka i finansijski sistem, Litopapir, Čačak, 1992; 9. Galić, Jelena. "Monetarna vlast u privredama u tranziciji", Beograd, 2000; 10. Lypek Tonny, Central Bank Autonomy, Accountability and Governance, Washington,

International Monetary Fond working paper, Washington, 2004; 11. Lypek Tonny, Central bank Autonomy, and Inflation and Output Performance in the

Baltic States, Russia, and Other countries of the Former Soviet Union, 1995-97, IMF




40

publication, Working Paper, International Monetary Fund, Washington, 1999; 12. Cukierman Alex, Central Bank Strategy Credibility and Independence: Theory and

Evidence, The MIT Pres, 1992; 13. Borivoje D. Krušković, Transparentnost Centralne banke u procesu kreiranja

monetarne politike, Beograd, 2006; 14. Sundararajan.V., Reterse.H.B., Sensenbrenner.G. Central bank Reform in the

transition Economies, IMF publication, Working Paper, International Monetary Fund, Washington, 1997;

15. Wagner. H. Central banking in transition countries, IMF publication, Working Paper, International Monetary Fund, Washington, 1999;

16. Mussa. M et all, Exchange rate Regimes in an Increasingly Integrated World Economy, Occasional Paper no. 193, IMF, Washington, D.C. 2000;

17. Galić Jelena, Valutni odbor kao alternativa centralnoj banci, Ekonomski anali 1999, vol. 43, br. 142;

18. Zakon o Narodnoj banci Srbije (Sl. glasnik RS br. 72/03, 55/04, 85/05 - dr. zakon, 44/10, 76/12, 106/12);

19. Woodford Michael, Robustno optimalna monetarna politika sa skoro-racionalnim očekivanjima, Panoeconomicus 2011, vol. 58, br. 2;

20. N. Stanišić, Efekti međunarodne monetarne integracije na inflaciju, privredni rast i tekući bilans, Ekonomski horizonti 2012, vol. 14, br. 1, str. 6;

21. Lahiri Amartya, Singh Rajesh, Vegh Carlos A Optimalni režimi deviznog kursa - prevrtanje Mundell-Fleming-ove tvrdnje naglavačke Panoeconomicus 2007, vol. 54, br. 3, str. 249-270;

22. Srđan Kujundžić i Dragiša Otašević, Kanal bankarskog kreditiranja u evroizovanoj ekonomiji: slučaj Srbije, radni papir NBS, Beograd, Jul 2012. godine;

23. Program monetarne politike Narodne banke Srbije u 2012. godini (Sl. glasnik RS br. 93/11);

24. Vuković Vlastimir, Dinarizacija - neizvodljiva strategija, vol. 66, br. 1-6, str. 26-46 Finansije 2011;

25. Vilaret, S. and M. Palic, Exchange rate pass-through effect on prices in Serbia, National Bank of Serbia Working paper, Belgrade, 2006, National Bank of Serbia;

26. Izveštaj NBS za treći kvartal 2012. godine o stanju u bankarskom sektoru.


Berze i finansijska tržišta, dr Slavomir Kaličanin

Dr Obren Kulić

Dr Obren Kuli ć, Visoka škola strukovnih studija za računovodstvo i berzansko poslovanje, Beograd

Dr. Slavomir Kaličanin ’’BERZE I FINANSIJSKA TRŽIŠTA’’

PRIKAZ KNJIGE

U toku meseca jula 2011 godine izašla je iz štampe knjiga prof. Dr Slavomira Kaličanina

pod nazivom „Berze i finansijska tržišta“ u izdanju Visoke škole strukovnih studija za

računovodstvo i berzansko poslovanje iz Beograda.

Knjiga predstavlja jedan izvanredan naučni rad koji obrađuje aktulnu temu u okviru

ekonomije i obogaćuje naučnu literaturu iz ove oblasti. S obzirom na autorovo

dugogodišnje iskustvo u radu na finansiskom tržištu i radu u naučnom i nastavnom

procesu to predstavlja jako pogodnu osnovu za sučeljavanje praktičnih problema iz ove

oblasti sa naučnim pogledima i stavovima u iznalaženju prihvatljivih rešenja i koncepcija

za ekonomije u tranzicionom statusu.

Autor je u koncipiranju ovog rada pošao od nekoliko važnih postavki:

Prvo, koristeći metodološki pristup u izradi rada, autor je pošao od poznatih naučnih

metoda i instrumentarija, kako bi uzeo u obzir principe analize i sinteze i odredio predmet

kojim se bavi ovaj deo ekonomije,

Drugo, Berze i finansijska tržišta su sastavni deo savremenih finansijskih trendova i zbog

toga se njihva uloga i značaj posebno akcentuju.U tržišnim ekonomijama, njima se



Dr Obren Kulić

pridaje poseban značaj i u okvirima ekonomskih disciplina. Profesor Kaličanin dobro je

uočio ovaj važan fenomen za tranzicione ekonomije pa je u žiži interesovanja čitalaca

upravo“uvrstio“ poznata iskustva i praksu iz tržišnih ekonomija ali samo do nivoa koji

može služiti kao matrica za inplementaciju istih u domicinalne ekonomije,

Treće, autor se ovim radom pridružio naporima drugih ekonomista koji se bave

finansijskim tržištima i svakako doprineo da se poznati naučni radovi i već afirmisana

svetska praksa primeni u našem tržišnim uslovim koji su u početnoj i razvojnoj fazi,

Četvrto, procesi koji se kreiraju na berzama i finansijskim tržištima sa odgovarajućim

institucijama i instrumentima predstavljaju jedno od najznačajnijih pitanja za ovaj

segment ekonomije i imaju direktne implikacije na rad, razvoj i funkcionisanje

celokupnog ekonomskog sistem nacionalne ekonomije,

Peto, ovaj rad svakako nosi i svoj edukativni karakter sozirom da sadrži važna didktička

načela u prezentovanju naučnih sadržaja, a karakteriše ga i obimano korišćenje tabela,

grafikona, matematičko-statističkih relacija i primera, što će čitaocima biti od velike

važnosti,

Šesto, rad prezentuje naučnu građu na stručan i razumljiv način, vodeći računa da je nivo

naučnog saopštavanja prilagođen veoma heterogenoj strukturi korisnika,

Knjiga profesora Kaličanina predstavalja udžbenik namenjen studentima ekonomije koji

izučavaju finansijska tržišta, veoma je pogodna za postiplomsku nastavu, a mogu je

koristiti i svi drugi stručnjaci koji se bave ovom oblašću kao što su, brokeri, dileri,

portfolio menadžeri, emitenti, investicioni savetnici i svi sadašnji i budući vlasnici hartija

od vrednosti i učesnici na finansijskim tržištima.



Dr Obren Kulić

Autor je koristio aktuelnu literaturu iz zemalja u okruženju i poznatih svetskih naučnika

iz ove oblasti.

U knjizi je na celovit i sveobuhvatan način izvršena analiza i objašnjeni ključni problemi

koji se manifestuju na tržištima u razvoju.U nameri da se sistematično i pregledno

predstavi gradivo, autor je srukturu knjige prikazao u dva glavna dela sa četiri, odnosno

šest važnih podnaslova.

U prvom delu knjige, na vema znalački način autor govori o infrastrukturi finasiijskih

tržišta, o institucijam i finasijskim instrumentima koji se na njemu pojavljuju, kao i o

izvedenim hartijama od vrednosti za koje postoje samo zakonski okviri za njihovo

nastajanje i primenu. Moglo bi se pomisliti da se autor kreće već poznatim putem, ali to

je samo privid koji zamagljuje stvrnost. Radi se ipak o tržištu koje se rađa posle značajne

pauze od više decenija. A sve što je novo nosi neizvesnost, nepoznavanje i zahteva

postupnost.

U prvom podnaslovu deskriptivno su objašnjeni značaj, pojam, struktura i tipologija

finansijskih tržišišta.Takođe je ukazano i na značaj koji sobom nosi efikasnost

finansijskih tržišta i prikazane su njegove izražajne forme.

U drugom podnaslovu, autor registruje institucije koje deluju na finansijskim tržištima,

posvećujući pažnju posrednicima u trgovanju hartijama od vrednosti, organizatorima

trgovanja i drugim značajnim učesnicima na tržižištu, kao što su investicioni fondovi ,

banke, osiguravajuće kompanije, revizorske kuće i rejting agencije. Ne umanjujući zančaj

drugih, posebno se naglašava uloga Centralne banke, koja mehanizmima u sprovođenju

monetarne politike veoma suptilno deluje na ovom osetljivom segmentu tržišta, pre

svega preko politike kamatnih stopa koje postaju „reperne„ kamate za celokupan

ekonomski sistem nacionalne ekonomije.



Dr Obren Kulić

Treći i četvrti podnaslov posvećeni su finansijskim instrumentima na tržištu kapitala i

tržištu novca, i finasijskim derivatima.Detaljno su opisana pojedinačna svojstva i osobine

ovih instrumenata i njihova važnost za razvoj finansijskih tržišta u tranzicionim

ekonomijama.

U drugom delu knjige autor posvećuje pažnju o osnovnim obeležijima berzanskog

poslovanja, o procesima koji se odvijaju na tržištima kapitala o regulatornim i nadzornim

organima, o zaštiti učesnika u berzanskim poslovima, o tehničkoj i fundamentalnoj

analizi kao osnovama za donošenje adekvatnih investicionih odluka o portfolio analizi i

etičkim principima na finansijskim tržištima. Svi ovi podnaslovi sadrže bliža određenja

pojmova i definicija koje se obrađuju u njima.

U poslednjem delu knjige profesor Kaličanin ukazuje na procese globalizacije i uticajima

aktuelne ekonomske krize na krha i osetljiva tržišta zemalja u tranziciji i implikacijama

na funkcionisanje plitkih i razvojnih tržišta kapitala i berzi na našiim prostorima.

Uz matematičke-statističke primere koji su na kraju knjige dati kao prilozi, autor je

zaokružio ovaj rad tako da je čitaocima omogućio da svoja teorijska znanja dopune i

provere kroz ove primere. Na kraju, knjiga se završava spiskom aktulene literature, i

drugih korišćenih izvora.

Knjiga je pisana stručnim i razumljivim jezikom, uz poštovanje semantičkih pravila, pa

se može koristiti kao pogodno naučno učilo u nastavnom procesu.


Međunarodne finansije, dr Radovan Kovačević

Ljubiša Ševkušić MA

1

Ljubiša Ševkušić, master ekonomista Gimnazija i SSŠ “Petar Kočić“, Zvornik

Dr Radovan Kovačević ’’ME ĐUNARODNE FINANSIJE’’

PRIKAZ KNJIGE

Izdavač: EKONOMSKI FAKULTET BEOGRAD

Godina izdanja: 2011.

Broj stranica : 704.

S obzirom da je globalizacija doprinjela povezivanju nacionalnih finansijskih tržišta u

globalno finansijsko tržište teme vezane za materiju međunarodnih finansija dobijaju veći

značaj.U proteklom vremenskom periodu međunarodne finansije su bilježile brz a u

nekim periodima i vrlo buran razvoj.Svjetska finansijska kriza je skrenula pažnju na

probleme koji su obuhvaćeni međunarodnim finansijama.Neke od baznih cjelina u

međunarodnim finansijama su devizni kurs,devizno tržište,platni bilans i međunarodno

kretanje kapitala.

Knjiga „Međunarodne finansije“ profesora Kovačevića je izuzetna naučna knjiga,vrlo

razumljiva i primjenjiva a posebnu vrijednost dobija u današnje vrijeme. Objašnjavajući

problematiku međunarodnih finansija kroz kombinaciju teorijskih pojmova i empirijskih

podataka autor je ovom knjigom uspio da doprinese boljem razumjevanju međunarodnih

finansija.Knjiga se odlikuje jasnim i razumljivim stilom pisanja.




2

Knjiga sastoji od trinaest poglavlja.Teorijski pojmovi o deviznom kursu,deviznom

tržištu (karakteristike deviznog tržišta) su obuhvaćeni u prvom poglavlju ove

knjige.Takođe u ovom poglavlju je objašnjena uloga deviznog kursa u međunarodnoj

trgovini i način na koji se on formira.Autor je naveo rizike deviznog kursa i način zaštite

od rizika deviznog kursa (hedžing) što je posebno korisno.U ovom poglavlju obuhvaćeni

su još pojmovi kamatne arbitraže(pokrivena i nepokrivena) i efikasnost deviznog tržišta.

Drugo poglavlje ove knjige posvećeno je platnom bilansu.Naime,navedeni su principi

izrade platnog bilansa,osnovni računi platnog bilansa i to:tekući račun,račun kapitala i

finansijski račun.Takođe u ovom poglavlju je prikazana metodologija izrade platnog

bilansa što doprinosi da čitalac bolje razumije materiju.

Vrste deviznih kurseva su navedene u trećem poglavlju ove knjige.Autor je jasno

razgraničio nominalni,realni i efektivni devizni kurs.Osim ovih vrsta deviznog kursa u

ovom poglavlju obrađeni su još:dolarizacija,valutni odbor,fiksni devizni kurs,sistem

prilagodljivih pariteta,puzajući devizni kurs,pokretni koridor,monitoring

koridor,rukovođeno fluktuirajući devizmi kurs,fluktuirajući devizni kurs što daje potpun

sistem potrebnih informacija o vrstama deviznih kurseva.

U četvrtom poglavlju su obrađene teorije o deviznom kursu i to:teorija pariteta kupovnih

snaga,monetarna teorija deviznog kursa,portfolio teorija deviznog kursa.

Peto poglavlje knjige je posvećeno istraživanju promjene cijena na tekuće transakcije

platnog bilansa.Autor je u ovom poglavlju objasnio prilagođavanje u slučaju fleksibilnog

deviznog kursa.Takođe navodi posledice promijena deviznog kursa na domaće cijene i

odnose razmjene.Posebna odlika ovog poglavlja je da je ovdje objašnjena elastičnost

izvozne i uvozne tražnje u praksi.




3

Za raliku od petog poglavlja gdje se istražuju promijene cijena u ovom poglavlju se

umjesto cijena prate dohoci tačnije ispituje se kako promjene dohodaka djeluju na bilans

tekućih transakcija.Objašnjena je zavisnost trgovine od dohotka,dohotka i agregatne

tražnje.U ovom poglavlju pažnja je još posvećena spoljnotrgovinskom

multiplikatoru,monetarnom prilagođavanju i drugim mehanizmima automatskog

prilagođavanja.

Sedmo poglavlje knjige je posvećeno politikama prilagođavanja koje se koriste za

obezbjeđenje unutrašnje i spoljne ravnoteže.Unutrašnja ravnoteža podrazumijeva punu

zaposlenost i stabilnost cijena a spoljna ravnotežu tekućeg računa platnog bilansa.

Institucije,ekonomski subjekti i mehanizmi pomoću kojih se ostvaruju uticaji različitih

ekonomskih politika i pravila međunarodnih monetarnih odnosa čine skupa međunarodni

monetarni sistem.U ovom poglavlju pažnja je posvećena međunarodnom monetarnom

sistemu ali s obzirom da se on tokom vremena mijenjao objašnjeni su određeni periodi

koje su karakterisale određene specifičnosti i to:zlatni standard,međuratno

iskustvo,Bretonvudski sistem.

Deveto poglavlje knjige posvećeno je monetarnoj uniji i optimalnom valutnom

području.Autor razmatra glavne karakteristike optimalnog valutnog područja kao i

iskustva Evrope sa velikim brojem problema tokom prerastanja u monetarnu uniju.

U desetom poglavlju pažnja je posvećena osnovnim tokovima na međunarodnom tržištu

kapitala.

Poslednja tri poglavlja knjige su posebno atraktivna i zanimljiva jer se bave aktuelnim

temama i problemima koji prate proces globalizacije.Tako je u jedanaestom poglavlju

akcenat stavljen na međunarodne finansijske krize,njihovo nastajanje i uzroke njihovog

nastajanja.




4

Dvanaesto poglavlje knjige se odnosi na međunarodnu dužničku krizu.Utvrđuju se uzroci

nastanka,njene razmjere,posljedice i nude rješenja za prevazilaženje dužničke krize.

Poslednje,trinaesto poglavlje posvećeno je analizi velikog broja aktuelnih ekonomskih

problema sa kojima se susreće svjetska privreda kao i turbulencijama na području

međunarodnih finansija.

Glavni zaključak je da je autor uspio da kompleksnu materiju svede i pojednostavi u

mjeri da čitaocu bude vrlo razumljiva,korisna i edukativna.

Documents

GLOBALIZACIJA - MOGU ĆNOSTI ZA SRBIJU Sažetak III_2012_Br 03.pdf · Pravno-Ekonomski Pogledi, br. 3/2012 Globalizacija – mogućnosti za Srbiju Aleksandar Kuzmanović 3 Za razliku