Višnja Ćirić

Beograd, 31. Decembar 2015. god.

G R I C K O

1

PRVO POGLAVLJE

Ćao, ja sam Nina. Imam trinaest godina. Živim u Londonu sa roditeljima i uskoro,

mlađim bratom. Imam mnogo ljudskih prijatelja ali to mi nije dovoljno. Oduvek sam želela i

jednog životinjskog prijatelja, psa. Mama mi to nije dozvoljavala, kaže da psima nije mesto u

stanu. Zato mi je za Rođendan kupila hrčka, da bi me usrećila. I naravno, nije uspela.

“Zar nije sladak?”

“Jeste, ali…”

“Želiš psa.”

“Da, upravo tako.”

“Dušo, znaš da ja nisam za to da se psi drže u stanu…”

“Znam mama, ali zašto sve mora da bude zbog tebe?”

“Kako to misliš?”

“Tata i ja želimo psa, samo ti ne. Brojčano si nadjačana.”

“Znate i ti i tvoj tata, uskoro ću se poroditi, treba da se brinemo o ljudskoj bebi, sad

mi još fali i pseća…”

“Da, ali…”

“Nema ali. Psa možeš dobiti samo kada Nik poraste, sada se zadovolji hrčkom.”

“OK.”

I tako se uvek završi razgovor o psu. Sve zbog Nika. Bilo bi mi lakše kad mama nebi

bila trudna, mada bi sigurno I tada našla neki izgovor, sve samo da nemamo psa!

2

DRUGO POGLAVLJE

Kada god se desi ovakva svađica ispričam je svom najboljem drugu Ronaldu. Ronald

je jedini koji me razume i koji, naravno, ima psa. Svi misle da smo zaljubljeni i zadirkuju nas.

Mi znamo da to nije istina i to nam je sasvim dovoljno. Jednog dana vraćala sam se iz škole

sa nekim drugarima. Pošto ja živim najdalje školi veći deo puta idem sama. Skrećem sa puta,

pozdravljam se sa drugarima i nastavljam mračnim ulicama Londona. Mnogi se plaše da idu

tim ulicama i zato idu glavnim putem, kroz grad, što je sto puta sporije i opasnije od mračnih

uličica. Jedini razlog da se neko plaši tih ulica bio je smrad kanelicacije koji miriše duž cele

ulice.

Išla sam tako, gledajući u telefon dok nisam čula neko kevtanje. Samo sam išla gore,

dole, levo i desno da bih saznala odakle se čuje. Kada sam shvatila da dopire iz podruma

moje zgrade, iznenadila sam se. Bez razmišljanja sam se sjurila u podrum. Upalila sam svetlo

i pogledom tražila izvor tog zvuka. U ćošku, iza neke kutije bilo je štene. Kada sam prišla

prestalo je da kevće i podiglo glavu. Bilo je preplašeno. Klekla sam na zemlju do njega i

dozvolila mu da me onjuši. Bio je mali, sasvim mali. Oči su mu bile poluzatvorene i njuška

suva. Brzo sam ga uzela u naručije. Bio je hladan kao led. Stavila sam ga u ranac i otišla kući.

“Ćao Nini, kako je bilo u školi?”, upita me mama kada sam ušla u stan.

“Ćao. Bilo je lepo.”, odgovorila sam brzo i krenula ka sobi.

“Lepo, da li si gladna?”, upita me.

“Ne. Idem u sobu, imam puuuno domaćeg.”, rekla sam i odjurila pre nego što je stigla

išta da kaže.

Ušla sam u sobu i skinula ranac sa leđa. Nežno sam uzela štene i stavila ga na krevet.

“Sačekaj me ovde maleni. Doneću ti nešto za jelo i piće.”, rekla sam milujući ga

3

TREĆE POGLAVLJE

Sišla sam niz stepenice, u kuhinju. Mama je čitala novine na stolu. Nisam želela da

me vidi, išla sam na prstima. Uzela sam dve činije: jednu za vodu, drugu za piletinu. Brzo

sam uzela malo piletine iz frižidera i otišla u kupatilo da tamo sipam vodu, da sam je sipala u

kuhinji sigurno bi me čula. Sa punim rukama, krenula sam ka sobi. Nekako sam gurnula vrata

i... Shvatila sam da šteneta nema. U mojoj sobi postoje vrata koja kroz mali hodnik vode do

zgradske bašte. i naravno, bila su otvorena! Brzo sam istrčala u baštu i ugledala ga kako jede

mamino cveće.

„Ne, stani!“, uzviknula sam.

Štene me samo pogleda i nastavi sa grickanjem.

„Uh, zar ne razumeš“, rekla sam, „vraćaš se u podrum ako nastaviš!“

Kada sam to rekla, razmislila sam. Logično, on je pas, ne razume me! Šteta. Moram da

uzmem stvar u svoje ruke (što retko radim). Spustila sam činije i uzela štene kome je cvet

virio iz usta. Nogom sam raširila zemlju da bih prekrila rupu koju je napravio.

„Neće ići ovako, moram da smislim šta ću sa štenetom!“, mislila sam naglas.

Ušla sam nazad u sobu.

„Slušaj me, sada ćeš BITI u sobi tok ti donesem vodu i piletinu iz bašte“, rekla sam

strogo, „jasno?!“.

Naravno, nije mi odgovorio.

„Ah samo budi TU!“, rekla sam i izašla.

Na moju žalost mama je stajala u bašti ljutito gledajući u uništeno cveće, razbacanu zemlju i,

naravno, činije.

4

ČETVRTO POGLAVLJE

„NINA“; uzviknu mama, „šta se desilo?!“.

„Ne znam“, lagala sam.

„Znaš ti dobro“, reče.

„Noup.“, rekla sam praveći se da sam skroz smirena.

„Zašto prosto ne priznaš da si ostavila hranu lutalicama koje su, umesto hrane, uzele

moje cveće na kojem sam radila mesecima“, rekla je smireno, „u redu, ali...“

„Mama, NISAM“, rekla sam i uzela činije, „ako te baš zanima, bio je to Džek, naš

komšija.“

Nisam slušala dalje, štene me je čekalo. Na svu sreću bio je u sobi, ali je uradilo nešto što

nisam očekivala.

„NEEE!“, vrisnula sam.

Štene je u ustima držalo Gospodina Pufnu, mog hrčka!

„FUJ TO!“, dreknula sam, uzaludno.

Skočila sam ka njima, saplela se i pala. Voda i piletina su se raširile po novom tepihu,

a štene je pobeglo u kuhinju. Ustala sam i potrčala za njim. Kada sam stigla bilo je već kasno.

Cela kuhinja bila je u haosu. On je bio u centru kuhinje i grickao je stolnjak.

„Ne mogu da verujem“, viknula sam,“ videla sam sve i svašta ali nikada da neko za

pet minuta može da napravi takav nered!“.

Znala sam da će me mama ubiti ako vidi sve ovo, zato sam se bacila na steđivanje.

Štene koje je sada dobilo ime Gricko (zar treba objašnjavati zašto?!) gledalo me je kao da je

htelo da kaže: „Znam da nemaš srca da me ostaviš. Zato ćeš, dok sam ja ovde čistiti za

mnom!“

5

PETO POGLAVLJE

Čistila sam dok nisam čula korake. Nisam još završila i ne nameravam da neko uđe

dok ne počistim.

„Mamaaa!“, rekla sam i preprečila sam joj put.

„Nina.“, rekla je nesrećno.

„Šta je bilo sa mojom supermamom?“, rekla sam odugovlačeći.

„Ništa, samo me malo boli stomak, uskoro se porađam, sećaš se“, rekla je malo

razočorano, “imam utisak kao da si zaboravila, misliš samo na svoje pse...“

„Ne, naravno da ne“, uzviknula sam, „ idi lezi u sobu ja ću ti doneti kafu...“

„Hvala srce, super si!“, rekla je i krenula ka sobi.

„Ustvariiii“ , zaustavila sam je setivši se da mora da prođe kroz kuhinju do njene

sobe, „bolje idi u moju sobu!“

„Zašto, manja je?“, upita i nastavi.

„NE!“, viknula sam, „zato što...“

„Zato što kriješ nešto od mene?“, upita.

„Ne.“, promumlala sam.

Nisam znala kako da joj kažem za Gricka. Ima dve mogućnosti: neće biti ljuta,

pomoćiće mi da ga udomim ili se pak oduševiti njegovom slatkoćom i dopustiti mi da ga

zadržim ili će biti besna i vratiti ga u podrum.

Moram li reći u šta ja ustvari verujem?

6

ŠESTO POGLAVLJE

Na sreću, mama je rekla da ne želi da se raspravlja i otišla je u moju sobu. Ja sam se

vratila u kuhinju i nastavila sa ribanjem dok je Gricko spavao u stolici za ljuljanje. Pola sata

kasnije čulo se zvono na vratima. Gricko skoči i krenu da laje. Brzo sam ga uhvatila za

njušku i stavila ga iza ređa. Laktom sam otvorila vrata. Bio je to moj tata koji se umoran

vraćao sa posla.

„Ćao, kako si?“, upitala sam ga ubrzano.

„Ćao dušo, dobro sam“, reče nasmejano, „šta imaš iza leđa, neki poklon?“

Znala sam da smem reći tati, on želi psa koliko i ja, ali opet, lakše je bilo to reći, nego učiniti.

„Ne. Tata, moram nešto da ti kažem u poverenju.“, rekla sam.

„Šta je bilo, opet si se potukla sa nekim? Rekao sam....“, rekao je i izgledao kao da

će započeti neki govor što sam u startu pokušala da sprečim.

„Ne, sve je počelo kada sam se vraćala iz škole.“,započela sam i zastala. Nisam znala

šta da kažem, bilo je teško, „Čula sam neko kevtanje blizu zgrade i... i...“

Mislim da nije bilo potrebe da pričam dalje. Gricko mi je iskočio iz ruku i uhvatio

mog tatu za nogavicu pantalona.

„Gricko, NE!“, viknula sam.

Htela sam da ga uhvatim ali tata me je zaustavio. Uzeo je Gricka u ruke i pomilovao ga.

„Sada shvatam. Znaš da i ja želim psa ali, moramo ga udomiti.“, rekao je nekako

tužno.

„Znam, ali kako to učiniti a da mama ne sazna?“, upitala sam. Bilo mi je MNOGO

lakše sada, kada znam da je bar neko na mojoj strani.

„Mama ne zna?!“, povisio je ton i spustio štene, „ moramo joj reći, nismo neki

agenti, pa da ga sakrivamo po kredencima!“

7

Nisam znala šta da kažem. Klimnula sam glavom. U tom trenutku naišla je mama.

Nekada se zapitam, kako svi odrasli dolaze uvek kada se to najmanje očekuje i želi?! Kada je

videla štene, otvorila je usta kao da je želela da kaže nešto ali se predomislila.

SEDMO POGLAVLJE

„Dolane, rekla sam ti da ne donosiš štence sa ulice...“, započela je.

„Ne, nije...“, htela sam da joj kažem istinu ali...

„Ali ovo štene je preslatko“, rekla je tiho.

Nisam mogla da verujem svojim ušima.

„Znači,možemo li ga zadržati?!“, uzviknula sam.

„Polako, ima vremena. Videćemo.“, reče milujući štene koje se igralo sa resicama na

maminoj majci. Izgleda da mu se mama dopada, ali bar njena majca.

Mama nam je rekla da odštampamo i razdelimo letke na kojima je bila Grickova slika

i natpis PRONAĐEN PAS. Rekla je da ga možemo zadržati ako nije ničiji. Moju sam moju

hrpu letaka bacila u kantu jer nisam želela da ga neko pronađe, želela sam da ostane samo

moj. Skinula sam i neke koje je mama okačila, ali ostalo ih je bar pet.

8

OSMO POGLAVLJE

Prošlo je već nedelju dana otkako smoo okačili letke i... Niko se nije javio. Gricko je

sada naš pas. Ne, ispravka, Gricko je sada MOJ pas. On je kao mađioničar, učinio je nešto što

nijedan pas šre njega nije uspeo, svideo se mojoj mami. Došao je i dan kada treba da idemo

kod vetarinara, da vakciniše, čipuje i ostalo. Svi smo seli u kola i odvezli se kod njega.

Gricko je bio kod mene u krilu. Izbacio je jezik kroz prozor i povremeno se oblizivao. Kada

smo stigli kod vetarinara sve je bilo dobro dok nije došlo vreme za čipovanje.

„Žao mi je, ne mogu da čipujem ovog psa.“, rekao je nesrećno.

„ZAŠTO?!“, uzviknuli smo mama, tata i ja uglas, kao hor.

„Vaš novi pas, izgleda, već ima čip.“, reče.

„Ne moguće, našla sam ga u podrumu!“, uzviknula sam besno.

Nisam verovala, ko bi ostavio čipovanog psa samog u podrumu zgrade?! Morala sam da

nađem tog čoveka, prosto moram.

9

DEVETO POGLAVLJE

„Molim vas recite nam, na čije je ime adresiran čip?“, rekla sam puna nade.

„Hmmm... Čip je adresiran na ime Amanda Smit, u selu Bibury.“, reče zamišljeno.

Nisam trebala to da pitam. Sada ćemo sigurno ići u to selo, naći tu Amandu i vratiti joj psa.

Baš sam pametna. Sada moram da se izvučem što neće biti lako.

„U redu, može li mu se izvaditi čip?“, upitala sam, kao usput.

„Molim, zašto bi to uradili?! Sigurno sada neka devojčica čovek traži Gricka,

sigurno, on je lepo štene...“, reče mama začuđeno.

„Oh, ali da i on misli da je lep pas ne bi ga ostavila u pdrumu zgrade usred

Londona!“, viknula sam.

Mama je htela nešto da kaže, ali, nije uspela. Vetarinar se umešao: “Žao mi je

gospođo, ali vaša ćerka je upravu. Neodgovornim vlasnicima ne treba dozvoliti da poseduju

ljubimca! Čip može da se izvadi ali... Moramo da kontaktiramo Amandu mora da potpuiše

ugovor, jer, moguće je da je pas ukraden!“

Malo sam se zabrinula. Svašta se može desiti ako Amanda odbije da potpiše ugovor,

naprimer... Da izgubim Gricka. Možda je kratko sa mnom ali, tog sam psa mnogo zavolela.

Sve radimo zajedno, spavamo na primer (što se mojom mami i ne dopada)! Nisam plakala od

moje pete godine, ja sam „tvrd orah“ ali sada nisam mogla da izdržim. Suze su mi krenule i

zagrlila sam Gricka. Nežno me je lizao i to me je smirilo. Onda sam se setila da možda više

nikada ne osetim njegov mali jezičak i još ga jače stegla. I znate šta? Nije se bunio.

10

DESETO POGLAVLJE

Roditelji i vetarinar su prišli da me uteše i uspeli su. Svi su pričali kako će sve biti

OK, i Gricko ostati naš. Ali kao da ne znaju da nisam u vrtiću, znam šta je realnost. Znam da

nije sve uvek kao bajka sa srećnim krajem.

Prošlo je tačno mesec dana od našeg razgovora sa veratinarom. Gricko za koga smo

saznali da je mešanac rase pitbul i staford je mnogo porastao, skoro da mogu da ga uzjašem

(možda sam čak i mogla). U školi sam dosta oslabila: bila sam ODLIČAN đak, sada imam

puno lošijih ocena. Ne samo u školi i van nje sva mi se prijateljstva raspadaju. Sve zbog

Gricka. Ni na šta ne mogu da se fokusiram, uvek mislim na njegov gubitak. Svaki vikend

planiramo da idemo u Bibury, ali se svi trudimo da to odložimo. Možda zvučim zlobno, ali

iskreno, u nekim momentima samo poželim da ga nisam uzela. Jer, da ga nisam uzela, ne bih

sada ovako patila. Sada je već kasno, sada je on član moje porodice i još važnije, član mog

srca. Učiteljica me je savetovala da Gricko živi u dvorištu moje babe, onda bi se vratio kod

mene za raspust. I tako svake školske godine! Nisam je ni slušala, što je, ona naravno videla.

Sve ona može da vidi!

„Nina, mislim da pričam tebi, ne zidu. Slušaš li me ti?!“, reče besno.

Ne volim da lažem, zato nisam ništa rekla. Šta god da sam rekla, a da zadovolji učiteljicu,

bila bi laž jer, ne, nisam je slušala.

„Ne želim više da se družim sa tobom“, reče Sara jedna od mojih drugarica posle

škole, „ne družim se sa lošim đacima sa opasnim psima. Negde bi ta tvoja džukela bila

zabranjena, ona je miks dve najopanije rase!“

„Šta ti uopšte znaš o psima, ljubavi i brizi prema njima?! Ućuti!“, rekla sam besno.

Nisam više mogla da izdržim. Da, baš ćemo ovog vikenda ići u Bibury i završiti sve što

moramo.

11

JEDANAESTO POGLAVLJE

Ušli smo u naš automobil, kao i uvek Gricko je bio u mom krilu. Malo mi je bilo

teško i iznutra i ispolja, Gricko ima 30 kila, nije baš lak. Selo nije mnogo udaljeno ali, moj

tata ne vozi brzo pa smo dugo putovali. Gricku se vožnja i nije svidela i to je i hteo da nam da

do znanja. Cvilleo je i nije nameravao da stane.

„Uh, ne mnogu ni da se skoncentrišem na vožnju od silnog cviljenja, ućutkaj ga

nekako!“, reče mi tata.

„Nisam šaptač konjima, kako da ga JA ućutkanm?!“, odgovorila sam nervozno.

„Koliko znam Grickonja nije konj.“, promumla tata.

„Rekla sam ti da ga ne zoveš Grickonja, zove se Gricko!“, uzviknula sam.

Nismo imali vremena za dalju rapravu, stigli smo. Bila sam mnogo nervozna, kao i

moji roditelji, iako su to pokušali da prikriju. Mislim da je i Gricko bio nervozan, znate kako

govore da psi liče na svoje vlasnike. Mada, mislim da on zna zašto smo tu gde jesmo, mi

možda ne razumemo pse, ali to ne znači da oni ne razumeju nas. Mi ljudi smo stvarno glupi, a

to govorio za pse!

„Dobro, evo nas. Ketrin, pročitaj adresu čipa, brzo!“, reče tata mojoj mami.

„Evo Donale, kralju drame, samo polako.“, nasmeja se mama.

„Kralj drame?! Šta pričaš, čoveče, kada sam JA dramio? Mene zovu Donal

Smirenolan, tebe Ketrin Uzrujetrin! Zar nije, a Nina“, reče brzo, “ali sada pročitaj adresu,

molim te!“

„Jeste Donale, naravno. Adresa koju tražimo glasi...“, htede reći ali zaćuta.

12

DVANAESTO POGLAVLJE

Svi smo gledali u mamu čekajući adresu, ali, ništa nije rekla.

„Čekam adresu!“, ponovi tata ljutito.

„Dooonale, nema papirića sa adresom!“, reče mama drhtavim glasom.

Svi smo opet gledali u mamu, samo nismo čekali adresu, samo smo bili začuđeni, mislim,

kako nema adrese?!

„U redu, znam da se osoba se zove Amanda Smit, samo možemo da idemo od kuće do

kuće!“, rekla sam pokušavajući da smirim roditelje.

„NEMA ŠANSE!“, viknuli su oboje u isto vreme.

„Zaštooo, ne možemo samo da se vratimo kućiiii!“, uzviknula sam u nameri da ih

razveselim.

„Zašto ne bi mogli?“, reče mama, uzevši rančić koji je nosila u ruci i krenuvši ka

kolima.

„Ne, Ketrin, ne možemo samo da se vratimo, daleko smo!“, uzviku tata i ubedi mamu.

Pošto smo rešili da ipak idemo u potragu, mislila sam da će sve biti u redu, samo,

kada sam se okrenula, primetila sam da Gricka nema.

„Mama, tata, gde je ZABOGA Gricko?!“, upitala sam uplašeno, jer Gricko nije vešt u

paženju na saobraćaj, a ispred nas bio je prometan auto put! Možda zvučim kao kmeza,

izvinite, ali ovo je bilo previše za mene, briznula sam u plač. Ne, ne zato što je Gricko nestao,

verujte mi, nije mu prvi put. Jednom kada smo bili kod moje babe i dede, pobegao je u

susedno dvorište i mi smo se pitali gde...

Ma, nije sada vreme za pričice, plakala sam zbog nečeg nejasnog na putu, neke fleke,

braon crvene!

13

TRINAESTO POGLAVLJE

Brzo sam istrčala na ulicu plačući, razmišlčjajući o mom Gricku, koga su upravo

udarila kola, i nisu ni zastala! Možda su me roditelji dozivali, ali nisam ih čula, mislim, nisam

želala. Nisam ni gledala u telo na auto putu, klekla sam u travu, do njega i plakala. Malo

nakon toga, osetila sam neko lizanje po obrazima. Još uvek žmureći, mislila sam kako mi nije

bilo potrebno priviđanje njegovog dodira. Ipak, malo me je golicalo i, otvorila sam oči i

videla Gricka, živog i zdravog, kako me zbunjeno liže, mislim da mu nije bilo jasno zašto

plačem. Zagrlila sam ga, bila sam presrećna što je živ, ali ono telo je još uvek bilo na auto

putu! Bila sam malo nesigurna, ali, prišla sam onom telu i shvatila da je to samo kaput, a po

njemu prosuta crvena farba kojom je skoro bio ofarban znak za parking. Nisam mogla da

izdržim, pukla sam od smeha. Nisam verovala da sam za isflekani kaput mislila da je telo

moga psa! U početku, to mi je bilo smešno, a onda, kao da me je bilo sramota! Osećala sam

se glupavo, ja plačem zbog kaputa, a moj pas me gleda kao da sam pala sa Marsa!

„Dušo, da li je sve u redu, bila si na ivici auto puta, i klečala si!“, viknuli su moji

roditelji u isto vreme prišavši mi.

„Daaa, učinilo mi se NEŠTO u travi, neka figurica!“, rekla sam, i znam da zvuči

glupo, da sam velika za figurice, ali bolje nego da sam rekla istinu, ko zna šta bi mislili, bilo

bi smešno!

„Dobro, gde je bio Gricko?“, upitali su uglas.

„Ne znam, sam se vratio i iskreno, drago mi je što je bio u mogućnosti!“, rekla sam

brzo

„Kako to misliš, bio je u mogućnosti?“, upitali su.

Nisam odgovorila, samo sam promrmljala nešto, smešeći se. Stvarno sam srećnica, moj pas je

mogao da završi kao onaj kaput, ali, nije. Samo, bilo je jedno pitanje. Gde je, u stvari bio?!

14

ČETRNAESTO POGLAVLJE

U Engleskoj, kiše su padale često, zato je tlo skoro uvek blo blatnjavo. Uglavnom me

blato u Engleskoj nervira, ali sada sam bila presrećna što ga ima, jer, da ga nema ne bih

mogla da vidim Grickove tragove i nikada ne bih znala gde je bio i zašto. Pitala sam roditelje

smem li prateći tragove saznati gde je Gricko bio, i nakon dozvole saam krenula. Gledajući u

tlo išla sam krivudavim stazicama, kao i Gricko. Super nam je išlo sve dok nisam malo

potrčala ne bih li stigla ranije. Gricko je sve to shvatio kao neku igru, trku, i krenuo da trči,

naravno mnogo brže od mene. Njegovi novi blatnjavi tragovi uplitali su se sa starima i sve mi

se pomutilo, nisam znala kuda da idem!

„Ne Gricko, staniiiii“, vikala sam, uzalud. Nastavio je da trči, ali ipak shvatila sam da

ima nešto dobro u svemu tome. Išao je prateći tragove, moj pametni psić! Jurili smo tako,

prateći Grickove stare tragove u blatu i malo sam se umorila i zabrinula. Roditelji su mi rekli

da ne idem daleko, a nisam sigurna da sam ih baš poslušala , ili, bolje rečeno, uopšte! Malo

sam se nasmejala sećajući se nekog filma u kome je mala devojčilca jahala svog ogromnog

psa, i zamilila sebe u toj ulozi. Mada,niti sam ja neka mala devojčica, niti je Gricko ogroman,

mada je krupan! Pomislila sam kako nema šta da izgubim, uhvatila sam Gricka za rep.

Zakevtao je, lagano se okrenuo i stao, kao da mi čita misli! Nekako sam uspela da sednem na

njega, i nije mi dozvolio ni da se udobno smestim, odmah je potrčao! Mislim, i meni se

žurilo, ali nisam očekivala baš ovo, stvarno nisam!

„Uoooooo, uspori malo Gricko, nisi ti trkački konj, ludo jednaaaaaaaaa!“, rekla sam

ali on je odjednom zastao, a ja sam pala sa njega pravo u mešavimu slame i... kravljeg

đubriva domaće provizvodnje, koji „diiivno“ miriše!

15

PETNAESTO POGLAVLJE

“Gricko, šta je bilo, zašto si me zbacio sa sebe?!”, rekla sam ljutito. Naravno, nisam

dobila odgovor, samo sam čula njegovo režanje. Brzo sam ustala iz gomile slame i otišla do

Gricka koji nije prestajao sa time. Uglavnom kada je bio uznemiren šaptala bih mu, i mazila

ga, što sam uradila i sada.

„Gricki, sve je u redu, sada se smiri i...“, nisam stigla ni da završim rečenicu, zalajao

je, i nastavio da reži, kao da je hteo da me ućutka, što me je razbesnelo.

„GRICKO, ŠTA SAM TI REKLA?! UĆUTI!“, viknula sam i snažno ga lupila po

njušci. Zacvileo je, i malo se sklonio od mene i ono najbitnije, ućuteo je. Samo sam osetila

neku silu, osećala sam se moćno. Sada sam konačno otkrila tajnu psećeg vaspitanja, ljudi su

VLASNICI pasa, nisu oni naši „ortaci“, niti, bože sačuvaj, vođe!

„Da Gricko, vidiš kako možeš da budeš veoma poslušan...“, nisam stigla da dovršim

rečenicu, neko me je uhvatio za ruke koje sam držala iza leđa i stavio mi povez preko očiju.

Osetila sam kako me gura nekuda, i čula sam Grickov lavež. Osetila sam kako me san

spopada i kako se ja snu opirem, ali nisam uspela. San je bio mogo jači i zaspala sam ili

tačnije, onesvestila sam se. Na žalost, ne sećam se šta se desilo kasnije, jer, kada sam se

probudila, bila sam u nečijem podrumu zavezana za neki prašnjavi orman. U podrum je ušao

i neki čovek zastrašujućeg izgleda i nasmejao se. Bio je to zao smeh, baš onakav kako se

smeju zlikovci u filmovima. Ustvari, mislim da je on i bio zlikovac, samo što ovo nije bio

film, već stvarnost, a ja sam bila zatočena u nečijem podrumu.

„Hahaha, izgleda da sam konačno uhvati malog lopovčića!“, rekao je čovek, i

zvučao je kao da mu je pao kamen sa srca.

„Nisam nikakav lopov, a i nije pravilno reći mali lopovčić, dovoljno je samo mali!“,

rekla sam ljutito se koprcajući.

16

ŠESNAESTO POGLAVLJE

„Ahahaha, ne samo što je lopov, već je i lažov koji me uči gramatiku!“, reče čovek

smejući se.

„OK, ne želim raspravu. Sve mogu lepo da objasnim. Nisam lopov, živim u Londonu, i

ovde sam samo da bih našla starog vlasnika mog psa!“, rekla sam ljubazno setivši se nečega

vrlo važnog. Gricko je verovatno još uvek tamo negde, režeći i režeći! On je samo želeo da

me upozori, a ja sam bila glupa, i nisam ni pogledala u daljinu da vidim na koga reži, u glavi

mi je bila samo moć i sila! Mnogo sam se pokajala, samo zato što nisam slušala psa.

„Ahahaha, ne pričaj mi gluposti, svi u selu znamo da si ti kradljivica naših proizvoda,

a mi smo se svi mnogo trudili, glupačo mala lažljiva!“, viknu čovek uverljivo, na sekund sam

mu i poverovala (znam, zvuši glupo)!

„Molim?! Zašto bih krala vaše proizvode, nisam siromašna, sada me pusti, ili dokaži

da sam kriva!“, viknula sam. Istrgla sam se iz čvora kojim sam bila zavezana, srušivši orman

na čoveka. Znam, okrutno je, ali je još okrutnije zatvoriti nevino dete u glupi podrum!

„Ahahaha, ko se zadnji smejeee, najslađe se smejeee“, rekla sam ispleziši mu se.

„Derište, vraćaj se!“, viknu čovek.

„Zašto bih?“, upitala sam i krenula sam da trčim, ali, kada sam izašla iz podruma,

videla sam da sam usred neke nedođije, okružene gustim drvećem. Čula sam pomeranje

ormana i videla onog čoveka kako besno trči ka meni. Nisam imala drugu ideju, uzviknula

sam: „UPOMOĆ!“. Mislila sam da me niko nije čuo, ali videla sam neku čudnu senku u

daljini i čula sam lavež. Čovek mi je uhvatio ruke otpozadi u isto vreme kada su se kroz

drveće progurali Gricko i neka devojčica, po izgledu, rekla bih nekolko godina mlađa od

mene!

17

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

„Deko, pusti je, svi znamo zašto si se nameračio na nju!“, viknu devojčica.

„Ah, uredu, nikada neću naći malog lopova“, reče čoveg tužno i pusti me, „mala,

izvini, mogu ti pozvati roditelje!“. Bila sam zbunjena, sasvim zbunjena!

„Izvinite, može li neko da mi objasni šta se dešava?!“, upitala sam. Roditelji su mi

rekli da ne idem daleko, a vidite sada, sigurno me nema nekoliko sati, a oni se sigurno tresu

od brige!

„Da, mogu“, reče devojčica okrenuvši se suprotno od onog čoveka i dajući mi znak

da se i ja okrenem i približim uvo njenim ustima, „ čovek je ustvari moj deda, koji je izabran

za vođu sela. Selom već neko vreme hara neko dete koje krade proizvode seljana, ali niko nije

uspeo da ga uhvati. Seljani su rekli dedi da, pošto je vođa, on mora da uhvati lopova do

određenog dana, ili će morati da preda svoju titulu drugome, što on naravno ne želi! Ali, nije

uspeo, i došao je na ideju da uhvati bilo koje dete, i kaže da je to mali lopov. Stvarno mi je

mnogo žao!“.

„U redu je, samo, kakve veze ima moj pas sa svime ovime?“, upitala sam radoznalo.

„Šta, kako on može biti tvoj, meni su pre godinu dana ukrali sve štence moje ženkice,

Siri. Ja sam ga i čipovala kada se rodio.“, rekla je devojčica.

Pozvala je svog psa Siri, koja je istog trenutka pritrčala Gricku i presrećno je počela da ga

liže. Umalo se nisam onesvestila, shvatila sam sve! Neko je ukrao Sirine štence i ostavio ih

na raznim lokacijama po Engleskoj, i tako sam ga našla u mojoj zgradi. Gricko je osetio miris

svoje mame, i zato je ovuda otišao! Samo, ostalo je nekoliko pitanja! Šta će se sada dogoditi

sa Grickom, čiji zapravo treba da bude i... ko ga je ukrao?! Morala sam prvo da se javim

roditeljima, i ispričam im šta se sve dogodilo. Zamolila sam devojčicu da me odvede do

stazice na kojoj smo stali, i pristala je. Svi smo pošli, čak i Siri. Kada smo stigli videli smo

mamu i tatu kako zabrinuto razgovaraju.

18

OSAMNAESTO POGLAVLJE

„Dušo, gde si dosada bila, i ko su oni ljudi?!“, upitali su me roditelji kada su me

videli. Duboko sam uzdahnula i sve im redom ispričala. Nisu mi verovali, smejali su se i rekli

mi da samo neću da priznam da sam naletela na kamion sa sladoledom i bila sam razočarana.

Znala sam da će biti ovako, zato sam zamolila onu devojčicu i njenog dedu da sve potvrde, a

na kraju su Siri i Gricko zalajali. Roditelji su mi bili zapanjeni, i malo ljuti na devojčicinog

dedu, ali su razumeli. Sada mi je u glavi bilo samo jedno, da Gricko mora da ostane samo

moj psić!

„U redu, ali, čiji će sada biti Gricko? Neka on odluči, stavite ga između mene i

devojčice i mi ćemo ga zvati. Kome dođe njegov je!“, rekla sam brzo, i bila sam uplašena. Svi

su pristali, i stavili smo Gricka u sredinu, i dozivale smo ga. Na naše iznanađenje, nije se

mrdao, gledao je čas jednu, čas drugu.

„GRICKO, GRICKO, GRICKO, DOĐIII“, zvale smo ga, devjčica i ja, i ništa. Bile

smo izvervirane i približile smo mu se. Mazile smo ga, svako po drugoj strani tela i šaptale

mu.

„Gricko, znam da mene više voliš, ostani samnom!“, pričali smo mu, prvo nežno, a

sada besno. Obe smo ga vukle ka sebi. Mislim da mu je bilo teško, zato se iskoprcao iz naših

ruku i potrčao nekuda.

„Bravo, vidi šta si uradila!“, rekle smo jedna drugoj.

„Ne, vidite šta ste obe uradile!“, viknuli su moji roditelji i njem deda. Bili su u pravu

i devojčica, Siri i ja smo otišle da nađemo Gricka. Šetale smo selom, sve do malog seoskog

trga, odakle se čula buka. Mnogo ljudi okupile se oko nečega, besno vičući: “UHVATITE

LOPOVA, UHVATITE LOPOVA“. Progurale smo se kroz masu ljudi i ugledale smo neobičan

prizor. Mali Rom sedeo je na zemlji plačući, a ispred njega stajao je Gricko režući, kao da je

želeo da ga zaštiti!

19

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Nisam mogla da verujem, ceo ovaj dan bio je mnogo čudan, više puta sam se uštinula

da proverim da ne sanjam. Razmislila sam i shvatila da sada nije vreme da se divim mom

životu, morala sam da pomognem malom Romu! Iskoračila sam ispred Gricka i Roma,

zamolivši za malo pažnje. Seljani su me gledali, odloživši grabulje koje su nosli. Duboko sam

uzdahnula i započela govor:

„Dragi moji seljani, imam nešto da vam kažem. Znam, ovaj dečak krao je vaše

proizvode, ali da li ste se nekada zapitali zašto? Rećiću vam zašto, ako ne znate, ili vas nije

zanimalo. Ne krade ovaj dečak zato što mu je zabavno, ni slučajno. On nema lepe kuće i

mnogo hrane, znate?! Njega je sigurno sramota da pita sme li malo hrane, zato krade.

Siromašan je, nema kuću, živi sam. Želite li da mu uzmete i ono malo hrane što je imao, ha?

Gricko, moj psić, samo je želeo da zaštiti Romče, inače, vi bi ga nedužnog smlatili! Iskreno,

više mi nije važno da li je Gricko moj ili od neke devojčice, mislm da Gricko pripada

Romčetu, i da mu treba više nego ikome drugom!“.

Ljudi su me zapanjeno gledali, a došli su i moji roditelji koje sam rasplakala. Svi su

bili razneženi, bacili su grabulje i grlili su se. Naravno, hvalili su me pričajući kako sam

mnogo hrabra što sam učinila ovo, i to mi se svidelo! Okrenula sam se ka malom Romu koji

je srećno mazio Gricka.

„Hvala, mnogo, niko do sada nije učinio ništa lepo za mene, od kada su mi roditelji

poginuli! Volim ovog psa, mnogo, spasao me je, skoro više nego ti, haha!“, rekao je, dodavši

da se zove Maksim. Devojčicu sam pitala kako se zove, rekla je da se zove Amanda i sada je

sve imalo smisla. Malo sam ljubomorna, Amanda je divno ime! Amanda se takođe složila da

damo Maksimu Gricka. Svi smo se pozdravili sa Grickom, i bilo mi je užasno teško. Psa sa

kojim sam provela skoro godinu dana, ostavljala sam u nekom selu koje jedva znam, nekome

koga jedva znam. Gricko me je lizao, i on je znao šta se dešava, i on je bio tužan, ali i

ponosan. Krenula sam ka kolima, non stop se osvrćući ga Gricku. Pokušala sam da prigušim

plač, ali nije mi išlo, ronila sam suze. Amandi je bilo lako, mogla je često da ga viđa, ali, ja

nisam mogla, i zato mi je bilo još teže.

20

DVADESETO POGLAVLJE

Sada, nakon nekoliko godina, u kontaktu sam sa Amandom, često se čujemo i ona mi

govori o Maksimu i Gricku. Seljani su Maksimu sagradili lepu kuću u kojoj živi sa Grickom,

i često mu dolaze u posetu i donose mu sve što mu treba, i sada je dečak kao i svi drugi, a

Gricko je srećan pas. Što se tiče mene, mama mi se porodila, i dobila sam malog brata Nika,

labradorku Širu, a tu je i moj hrčak Gospodin Pufna. Sada mi je lepo, sa svojim batom

Nikom, kucom Širom i Gospodinom Pufnom a čak se i oni međusobno mnogo vole, i čuvaju

jedni druge. Samo, još uvek me nešto kopka, nešto što pokušam da zaboravim, ali mi ne ide,

neki mali deo mene koji ne volim: „Kako je Gricko iz sela Bibury stigao do Londona, ko ga

je i zašto ukrao? Niko ne zna, na žalost. Mogu samo da maštam o tome, mogu da zamišljam

šta se sve dogodilo. Mnogo mi je toga padalo na pamet, i to me je živciralo, ali i plašilo u isto

vreme. Danas popodne idem u Bibury, da vidim Gricka, Maksima i Amandu. Mnogo sam

srećna, ali i strahujem da će mi biti još gore kada ga vidim, da ću biti tužna. Gricko je bio

poseban pas, bio je spasilac, pravi spasilac. Meni se onaj dan, dan kada mi se desilo sve ono

sa Grickom, čini kao neki film. Nestao pas, traganje za psećim tragovima, jahanje psa,

kidnapovanje... i nije baš kao jedan običan dan skromne devojčice iz Londona, nije li? Bilo

mi je zabavno, uzbudljivo, ali opet, ne bih volela da se ponovi. Bilo je previše za mene, imam

samo trinaest godina, uskoro četrnaest. Pričala sam o ovome na času, kada me je učiteljica

pitala kako sam provela vikend. Svi su se u odeljenju smejali, i niko mi nije verovao, niko

sem mog najboljeg druga. I vi mi verujete, zar ne? Sada ležim pored Nika i Šire, srećna što se

sve ovo konačno, lepo završilo, jer, moglo je biti mnogo drugačije... mnogo, mnogo

drugačije...

KRAJ

21

SADRŽAJ:

Kada trinaestogodišnja Nina nađe štene mešanca pitbula i staforda, napokon se

ostvaruje njena velika želja da dobije samo njenog psa. Samo, uz pomoć čipa shvatili su da

njen pas koga je nazvala Gricko već ima vlasnika čak u selu Bibury, stvari se menjaju. Sa

porodicom je otišla u to selo ne bi li pronašla vlasnika, ali nije sve bilo kao po planu. Lažna

smrt, podraga I kidnapovanje samo su neke od avantura koje je Nina doživela.

Šta će se desiti sa Ninom i Grickom možete saznati jedino ukoliko pročitate knjigu

“GRICKO”, ne velikog broja stranica, ali velikog broja avantura!

Pisac: Višnja Ćitić, 10 godina (2005) iz Srbije, Beograd.