ФУНДУЛИС – ЛИТУРГИКА 1

ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД БОГОСЛУЖЕЊА

1. Историјске претпоставке. Хришћанско богослужење има порекло у Христовој делатности. Он је научио своје ученике да се моле, предао им образац молитве – Молитву Господњу, предао им тајну евхаристије, дао заповест да крштавају. Христос је учествовао у храмовно-синагогалном богослужењу. У томе су апостоли и први хришћани – будући и сами Јевреји – следили Христов пример, па су паралелно вршили своја богослужења и учествовали у храмовнима, све до изгнања из синагога и разорења Храма. И после тога Хришћани су задржали свест да су они нови Израиљ – нови народ Божији. Задржали су Стари завет као своје Писмо, јеврејске празнике, делимично поредак и елементе синагогалног богослужења, дајући свему томе христолошко тумачење и хришћански садржај. Субота је замењена недељом, преузете су Пасха, Педесетница, кађење, време молитве, бесквасни хлебови у неким литургијским типовима, итд. Тако је хришћанско богослужење наставак јеврејског. Са друге стране, према незнабожачком богослужењу је од самог почетка постојао оштар отклон, јер је сматрано служењем демонима, с тим што су ипак задржавани они елементи који су били безопасни по хришћански садржај, они који су били опште богослужбене манифестације, и они који су стратешки уношени у процесу инкултурације. Празник непобедивог сунца замењен је Божићем, паганске празничне оргије постовима, идолопоклонство поклоњењем светим иконама, пагански свети извори освећивањем воде, Асклепијеви храмови (божанство медицине) храмовима посвећеним светим исцелитељима, итд.

2. Апостолски период. Сведочанства о богослужењу у апостолском периоду имамо у Новом завету, нарочито у Делима апостолским, посланицама апостола Павла и Откривењу. Па ипак, нема много експлицитних и систематичних сведочанстава, тако да о овом периоду говоримо више хипотетички. Богослужење је било веома једноставно. После агапе читало се Писмо (најпре само Стари завет, а настанком посланица и јеванђеља и они), следила је проповед, певани су псалми, затим хришћанске химне (многе од којих су забележене у Новом завету). Крштење је вршено погружавањем, а миропомазање полагањем руку. Постојало је и јелеосвећење у првобитној форми. Крајем 1. века богослужење је било доста развијено.

3. Постапостолски период. О овом периоду сведочи нам Дидахи, који је покушај записивања предања које је остало од апостола.

4. Период гоњења (2. век – 313. год.). Гоњења нису била непрестана. У међупериодима хришћани су градили храмове. Исцрпна сведочанства о богослужењима у предиоду гоњења имамо код Плинија Млађег, код Јустина Мученика у Првој апологији, и код Иполита Римског у Апостолском предању. Црквена организација (епископи, презвитери, ђакони) и богослужење били су веома развијени. Вођена принципом disciplina arcani, Црква није записивала богослужбене текстове, који су били импровизовани, мада засигурно ослањајући се на већ постојећу традицију.

5. Период врхунца (4–9. век). Почетком 4. века хришћанство постаје допуштена религија (Константин), а крајем 4. века званична религија Византије (Теодосије). Цареви граде величанствене храмове, а богослужење империјалне религије постаје величанствено. Велики оци и учитељи Цркве унапређују литургијску праксу Цркве и пишу литургијске текстове. Развија се монаштво, у ком се на пресудан начин формирају типик и химнографија. Један од битних фактора химнографског развоја биле су јереси, које су у мисијске сврхе користиле химнографију, на коју је пак Црква одговарала аутентичним химнографским стваралаштвом. Велики центри империје –

Рим, Александрија, Антиохија и други – постају велики литургијски центри, око којих се развијају литургијски типови. Јерусалим и Палестина добијају ходочасничку важност, а тиме и литургијску утицајност, нарочито по питању празника. Цариград као нови Рим, нова престоница, постаје такође још један литургијски центар; постепено ће литургијски тип који је настао у Цариграду потиснути све остале литургијске типове Истока, осим у дохалкидонским Црквама. На сличан начин је римски литургијски тип на Западу потиснуо све остале – амброзијански, галикански, келтски, мозарапски, картагински. Са краја 8. века потиче најстарији сачувани литургијски рукопис – Барберинијев кодекс.

6. Период од иконоборства до пада Цариграда (9. век – 1453). Ово је дуг период релативне декаденције, иако не стагнације. Литургијско стваралаштво преферира форме канона и молитава, уједно губећи дотадашњу вредност. Монашка богослужења потискују азматска, следећи пре свега јерусалимски типик Саве Освећеног, разрађен у Студиону. Византијски тип се преноси у христијанизоване словенске земље, као и у остале Цркве Истока. Што се тиче Турака, они крајем 11. века продиру у Малу Азију. За многе хришћане период турске власти почео је пре пада Цариграда. Из овог периода већ имамо доста литургијских текстова, паралелно са којима се развијају мистагогије – симболичко-анагошко тумачење литургијских типова. Међу мистагозима су Псеудо-Дионисије, Максим Исповедник, Герман Цариградски, Псеудо-Софроније Јерусалимски, Теодор Анкирски, Кавасила, Симеон Солунски, Марко Ефески.

7. Период турске власти и Реформације (15–19. век). Хришћанска вера се под туском влашћу сачувала захваљујући томе што је богослужење било допуштено. Ово је период конзервирања затеченог стања. Свештенство се образовало углавном у манастирима, захваљујући чему је манастирски типик дефинитивно превладао. Богослужење је доживело многа званична и незванична поједностављења. Крштења и венчања се почињу вршити по домовима. Вечерња служба и литургија пређеосвећених дарова преносе се на јутро. Литије су ограничене. Химнографско стваралаштво ограничено је на писање служби новомученицима. На Западу реформатори, желећи да исправе лоше богослужбене текстове Римске Цркве и да се врате апостолској пракси, одбацују литургијску традицију. На историјски развој богослужења гледа се као на деградативно враћање на јудејске и паганске узоре. Одговарајући на овај изазов, Римокатоличка Црква истражује историјски развој богослужења да би показала непрекинути континуитет. Јавља се и интересовање за источне литургијске типове.

8. Савремено доба (20. век). Почетком века на Западу се развија литургијски покрет – римокатолици уједно осавремењују богослужење и враћају се древним узорима, подстичу активно учествовање народа у богослужењу, што све озваничава Други ватиканум. Богослужење се сада врши на говорном језику, у употреби су четири анафоре, храм и одежде су ослобођени од сувишних украса, проповед је враћена на своје место, прочишћен је каталог празника, реорганизована су библијска читања, враћена је могућност причешћивања под оба вида, народ је узео активнијег учешћа у богослужењима... На Истоку још увек није дошло до значајних промена, које се очекују од свеправославног сабора, за који су резервисане теме као што су пасхалија, постови, библијска читања, учествовање народа у богослужењу...

ХРИШЋАНСКИ ХРАМ

Јудаизам. Старозаветни храм је један – у Јерусалиму. Изграђен је по узору на скинију. Простор се дели на три дела. Светиња над светињама је простор у који је улазио само првосвештеник, и то једном годишње, на празник Измирења. У њој се налазио ковчег завета са таблицама закона, посудом са маном и Ароновим штапом. Светиња је простор за свештенике, у ком се налазио кадиони олтар, трпеза предложења и седмокраки свећњак. У дворишту, где је био народ са левитима, вршено је жртвоприношење на жртвенику, поред кога су се налазили бакарно море и умиваоници. Ова подела је у основи сачувана у хришћанским храмовима.

Паганство. Заједничка особина паганских храмова са јерусалимским била је што су и они сматрани обиталиштем божанства, које је изображено статуом. Такође, народ није улазио у храм, и жртвовање је вршено у дворишту.

Христос је често одлазио у Соломонов храм. Сматрао га је домом свога Оца. Међутим, Христос најављује рушење храма и подизање новог за три дана, а то значи Цркве као његовог тела. Место вршења хришћанског богослужења је одраз Цркве, народа као храма Божијег у ком Бог обитава. Хришћанска базилика се формира по угледу на многобожачке храмове и синагоге.

Унутрашњи распоред храма. Хришћански храм се дели на олтар, брод и припрату. Олтар је на истоку. У олтару се налази трпеза на којој се врши евхаристија, а која представља гроб Христов као извор васкрсења. У апсиди је трон са синтроносом. Лево је проскомидија, која је тумачена као Голгота, а касније и као витлејемска пећина (због етимологије бет-лехем = дом хлебова). Десно је скевофилакион или ђаконикон, у ком се чувају одежде и сасуди. Олтар је од храма раздељен иконостасом, који има троја врата, од којих се централна називају царским дверима (грч. „лепа врата“). Престоне иконе на иконостасу су Христова, Претечина (десно), Богородичина, светога храма (лево) (раније је распоред Претечине и светога храма био супротан). Ту су и други редови икона. У лађи цркве се налази амвон, узвишено место за читања и проповед. У Сирији је амвон окружен синтроносом за свештенство у току литургије речи. Са десне стране је епископски трон (у манастирима и игумански) где епископ седи док предводи десну певницу. Ту су још певнице, појачке стасидије, стасидије за народ и тетраподи (за иконе). Припрата (пронаос, нартеркс) је на западу, и намењена је за покајнике и катихумене. У манастирској архитектури доживела је поделу на унутрашњу и спољашњу. Са лађом је спојена царским вратима (у Аја Софији је кроз централна улазна врата пролазио само цар). Помоћне грађевине уз храм су крстионице, звоници, ризнице, исповедаонице, палионице, сале...

Оријентација храма. Храм је окренут ка истоку, за разлику од незнабожачких храмова, који су били окренути ка западу. То значи очекивање другог доласка Христа као Сунца правде са истока. Овако се и мртви сахрањују – ногама према истоку. Клир је у синтроносу окренут ка народу, како се првобитно и литургија вршила, да би се касније и клир окренуо према истоку.

СВЕШТЕНИ САСУДИ (њих 24)

1. Дискос – тањир на који се полаже евхаристијски хлеб, а према каснијој византијској пракси и честице. Такође, на њега се полажу честице моштију приликом освећења храма. Најпре је био без постоља, а данас га има. Нема украса, јер би они отежали сакупљање честица. Симболички се тумачи као одар на који је положено тело Господње, затим као небо или свет, а касније и као витлејемске јасле.

2. Путир – чаша са високим постољем, у коју се сипа евхаристијско вино са водом (Јевреји су вино увек мешали са водом). После ломљења агнеца у путир се полаже и честица ИС, а после причешћа свештеника остатак агнеца. Такође се у њега полажу честице, зависно од праксе и тумачења заједно са агнецом или тек по причешћу верних.

3. Звездица – две пресавијене металне полуге спојене унакрст. Полаже се на дискос да придржава дарке. Тумачи се као небески свод, касније витлејемска звезда.

4. Копље – нож за сечење хлеба и вађење честица на проскомидији. Тумачи се као копље капетана Лонгина.

5. Кашичица – за причешћивање. Грчка реч за њу је клешта, што алудира на виђење пророка Исаије (6, 6) коме је анђео жаром са жртвеника очистио усне. Најпре су кашичицом причешћивани само болесни и деца. У општу употребу је ушла из практичних разлога, када је дошло до смањења броја ђакона (првобитно је свештеник давао хлеб, а ђакон чашу).

6. Губа (сунђер) – постоји два сунђера: округли за брисање путира, који симболизује сунђер којим је напојен Христос, и раширени за убацивање честица у путир.

7. Дарци – два крстолика покривача којима су покривени дискос и путир од краја проскомидије до краја великог входа, да штите дарове. Тумаче се као Христови погребни повоји, а касније и као пелене.

8. Воздух – покривач за дискос и путир који иде преко дарака, а враћа се и када се они скину. На великом входу се износи на раменима ђакона (ако нема ђакона онда свештеника). Када је смањен број ђакона улогу рипида је преузео воздух на Симболу вере. Одатле из практичних разлога благосиљање њиме на „Благодат господа“. Воздухом се покрива лице упокојеног клирика приликом сахране. На Велики петак је у њега умотавано Јеванђеље, од чега је постепено настала плаштаница.

9. Топлота – посуда за топлу воду која се сипа у путир пре причешћа. Топла вода је спецификум византијског литургијског типа. Практичан разлог настанка праксе могло би бити замрзавање путира у хладним крајевима. Тумачи се као нетрулежност тела Христовог, Христово васкрсење, или као топлота Духа Светога.

10. Дарохранилица – две су врсте – за чување честица причешћа за болеснике, и за чување освећених агнеца за литургије пређеосвећених дарова у току Великог поста. Честице за болеснике се ваде на Велики четвртак. Дарохранилица за честице је испрва била у облику голуба и висила на балдахину. Када је нестао балдахин постала је мала кутија, која је затим постала велики украшени кивот. Под западним утицајем добила је велики крст и постављена је на олтар. Што се тиче агнеца за пређеосвећену литургију, пракса натапања освећеним вином је каснијег порекла.

11. Плаштаница – настала је од воздуха, у који је умотавано јеванђеље приликом изношења на вечерњи Великог петка. Јеванђеље је затим полагано на сто у средини храма, на поклоњење вернима, до краја јутрења Велике суботе (у Српској Цркви до ?). На трисветом Великог славословља се обносило у литији и полагало на часну трпезу као на гроб. Временом воздух преузима функцију јеванђеља као симбола Христовог тела, уз изображавање сцене „оплакивања Христовог“. Данас се полажу

плаштаница и Јеванђеље једно поред другог. Сто на који се полажу симбол је камена на ком је Христово тело спремљено за погреб. Временом се јавило тумачење да је тај сто гроб Господњи, чак је добио балдахин. Штавише, на њему је једно време служена литургија на Велику суботу.

12. Крст – 1. литијски (запрестолни), 2. водоосветни (такође на Воздвижење), 3. за благосиљање (напрестолни), 4. распети (износи се на Велики петак).

13. Рипиде – најпре лепезе од коже или перја, за растеривање инсеката током канона евхаристије. Када се број ђакона смањио ову функцију је преузео воздух. Данас су од метала и више декоративне функције, са изображеним шестокрилим серафимима. У јерменској пракси имају и звочниће који прате појање Трисветог.

14. Хоругве (барјаци) – од платна или метала, са иконама. Користе се приликом литија ван храма.

15. Кадионице – првобитно су биле везане за поштовање мртвих, а касније постаје знак поштовања личностима и свештеним предметима, као и освећења простора. Постоје кадионице на ланцу са поклопцем и звончићем, на ланцу без поклопца и звончића, као и црквењачке кације.

16. Кивот – посуда у облику храма у коју се ставља тамјан. Ђакон је носи на рамену приликом кађења, да би допуњавао кадионицу.

17. Свећњаци – два на трпези, један на проскомидији, неколико испред иконостаса, свећњаци за вход, свећњаци за свеће верних.

18. Лахан за водоосвећење.19. Посуда за крштење – треба да буде довољно велика да се може погрузити

дете.20. Посуда за свето миро – миро освећује поглавар аутокефалне Цркве на

Велики четвртак. Користи се приликом миропомазања и освећења храма.21. Послужавници – за скупљање прилога, за дељење нафоре.22. Лавор и ибрик за прање руку – свештенослужитељ пере руке пре литургије и

после причешћа, а архијереј и за време херувике.23. Налоњ – постоље за књиге приликом читања. Првобитно је био у облику

голуба у дуборезу.24. Клепала и звона.

Свештени сасуди се освештавају самом употребом. Чинови освећења истих су новијег датума.

БОГОСЛУЖБЕНЕ ОДЕЖДЕ (трпезе 4, клирика 3–5–7)

I. Покривачи часне трпезе. Часна трпеза је симбол гроба Господњег. Камена плоча се причвршћује на један или четири стуба или на озидан олтар. У њу се приликом освећења полажу мошти. Понекад се покрива балдахином. На њу се ставља Јеванђеље, два свећњака, и у новије време дарохранилица. Трпеза има четири покривача.

1. Срачица – бело ланено платно у које се обавија трпеза приликом освећења. Ако се оштети мења се посебним обредом, што је некада вршено редовно на Велики четвртак, уз омивање. Вода од омивања је одлазила у рупу испод трпезе („море жртвеника“).

2. Индитија – највећи, раскошан прекривач. У Посту је пурпурне боје, а у пасхалном периоду беле. Мења се на вечерњу Велике суботе за време паримија. За остале периоде није стриктно одређена боја.

3. Илитон – највероватније најстарији прекривач. Стоји савијен испод Јеванђеља. Развија се пре прве молитве верних, а савија после молитве благодарења по причешћу. Представља столњак. Временом је нераскидиво повезан са антиминсом, који се умотава у њега.

4. Антиминс – покретна освећена трпеза. На западу је био од мермера, на истоку од дрвета или ланеног платна. Освећиван је приликом освећења храма, уз помазивање миром и ушивање моштију. Антиминс носи потпис епископа који га је осветио. На антиминсу се изображава више ствари – крст са симболима страдања, „крајње смирење“, представа оплакивања Христа преузета са плаштанице. Временом се мешањем спојио са илитоном, и користи се у свим храмовима. Стоји умотан у илитон, са којим се заједно развија и савија. Антиминс није дозвола епископа свештенику да врши литургију, јер и епископи користе антиминсе.

II. Одежде клирика. У почетку одежде клирика нису биле нарочите. Порекло посебних богослужбених одежди је делом у богослужењу јерусалимског храма, а делом у римској свечаној одећи. Интензивнији развој почиње у 4. веку. Неке су касније преузете из церемонијала византијског двора, нарочито после пада Цариграда. Симболика одежди јесте да свештенослужитељ не богослужи сам, него силом Духа Светога. Сваки део одежде има и своју посебну симболику, која се изводи из стихова псалама који се читају приликом облачења. Одежди је три ђаконске, пет презвитерских и седам епископских.

1. Ђаконске одежде: стихар (хаљина са рукавима, од римске тунике), наруквице, орар (на левом рамену, њиме ђакон позива на молитву; био је исписан речима псалма или „свјат свјат свјат“).

2. Презвитерске одежде: стихар, наруквице, епитрахиљ (орар који се носи око врата), појас, фелон (од тоге, облачи се преко главе).

3. Епископске одежде: стихар, наруквице, епитрахиљ, појас, сакос (епископски фелон настао од царске хаљине у периоду турског ропства; пре тога је ношен полиставрион, а сакос је носио само цариградски патријарх за велике празнике), набедреник (тканина у облику ромба која се веша за појас, можда настала као пешкир по угледу на прање ногу на Тајној вечери; за презвитера је инсигнијског карактера), омофор (носи се на рамену симболишући изгубљену овцу).

4. Инсигније: напрсни крст и панагија (енколпион), жезал, митра (испрва су је носили само римски и александријски епископ, а у свеопшту употребу је пренета преласком Кирила Лукариса са александријске на цариградску столицу), трикирије и

дикирије, мандија (дугачак епископски огртач у хоростасији). Неке од инсигнија носе и игумани и презвитери.

Пуне одежде свештеник облачи на литургији, затим на вечерњу Великог Петка, јутрењу Велике суботе, навечерју Пасхе и навечерју Педесетнице. Фелон и епитрахиљ свештеник (епископ омофор и епитрахиљ, ђакон стихар и орар) облачи на осталим светим тајнама, као и на входу вечерње и читању јеванђеља на јутрењи. Само епитрахиљ (епископ само омофор, ђакон само орар) се користи при другим обредима, као и када клирик не служи на литургији али се причешћује.

Боја одежде. На западу и у Русији распоред боја према периодима црквене године и конкретним приликама прецизно је одређен. На истоку се у току Поста користе пурпурне, а у пасхалном периоду, као и на крштењу, беле одежде, док за остале периоде боја није одређена.

ЛИТУРГИЈСКЕ КЊИГЕ (њих 11)

Најстарије записане литургијске текстове имамо у Дидахију и у Иполитовом Апостолском предању, где јасно стоји да су свештенослужитељи сами састављали молитве. Од 4. века почиње записивање и систематизација богослужбених текстова, прве примере чега имамо у Евхологиону Серапиона Тмуитског (Египат) и Апостолским установама (Антиохија). Међутим, све до 8. века немамо сачуване литургијске рукописе, један од разлога чега је преовладавање курзивног писма над уставним, због чега су стари рукописи уништавани.

Најстарији сачувани кодекс је Барберинијев кодекс. Настао је крајем 8. века, вероватно у Јужној Италији. У питању је цариградски велики евхологион. Од 9. века већ је велики број сачуваних рукописа.

Откриће штампарије у 15. веку омогућило је јефтиније умножавање књига, међутим то је учињено на основу малог броја доступних рукописа, што је довело до унификације не баш најбољих примерака.

1. Јеванђеље – ин континуо са упутствима за читање, или Изборник (Јеванђелистар) у ком су перикопе поређане према распореду читања:

I – покретни круг године:Јн – од Пасхе до ПедесетницеМт – од Педесетнице до ВоздвижењаЛк – од Воздвижења до ПостаМк – током ПостаII – непокретни круг – од 1. септембра до 31. августаIII – васкрсна јев., опште службе светима, свете тајне и молитвословља

2. Апостол – такође две верзије. Садржи и прокимене, алилујаре, антифоне и причасне. Сличан је рапоред као у Јеванђељу. Распоред читања:

Дап – од Пасхе до ПедесетницеЈевр – током ПостаПавлове посланице – суботом и недељомСаборне посланице – радним данима.

3. Паримејник – у византијском типу старозаветна читања су пренета на вечерњу.

вечерње Пасхе – 15 читањавечерње Богојављења – 13 читањавечерње Божића – 8 читањапразнично вечерње – 3 читањавеликопосно вечерње – 2 читања (Пост и ПСол)вечерње страдалне седмице – 2 читања (Изл и Јов)великопосни 6. час и тритекти – 1 читање (Иса)6. час страдалне седмице – 1 читање (Јзк)царски часови – по 1 читање

4. Псалтир са 9 библијских песама – данашњи систем Лавре Саве Освећеног има 20 катизми са по 3 антифона. Ван Поста се за недељу дана прочита цео Псалтир једном (на вечерњи једна, на јутрењи две катизме), а у Посту два пута. У азматском типику (који је у Цариграду ишчезао у 11, а у Солуну у 15. веку) био је подељен на 72 антифона, и прочитан једном за две недеље. Библијске песме, на којима се заснива химнографска форма канона (настала у периоду иконоборства), јесу: 1. Мојсијева у Изл, 2. Мојсијева у Понз, 3. Ане мајке пророка Самуила у 1 Цар, 4. пророка Авакума, 5. пророка Исаије, 6. пророка Јоне, 7. песма три младића у Дан, 8. химна три младића у Дан, 9. Богородичина и Захаријина у Лк.

5. Евхологион (Велики требник) – најстарији је Барберинијев кодекс. Садржи чиновник, служебник, мали требник (агиазматарион). Служебник садржи три византијске литургије, јутрење и вечерње, коленопреклоне молитве на Педесетницу, последовање малог водоосвећења, месецослов. Чиновник садржи још и специфично архијерејске службе.

6. Часослов – садржи последовања дневног круга – вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење, 1, 3, 6, 9. час, затим чин о панагији, молебни канон Богородици, опште тропаре... Најстарији сачувани примерак часослова је из 9. века.

7. Октоих – садржи химнографски материјал распоређен према седмичном кругу богослужења. Недеља је посвећена васкрсењу, среда и петак крсту, субота покојнима, четвртак апостолима и св. Николају Мирликијском, уторак Претечи, понедељак небеским силама. Први састављач октоиха био је Севир Антиохијски (6. век). Данашњи октоих је саставио и редиговао највећим делом Јован Дамаскин. Према грчкој терминологији, октоих садржи само васкрсну химнографију осам гласова, а оно што се код нас назива осмогласником зове се параклитик.

8. Минеји – садрже химнографски материјал непокретног дела богослужбене године, од 1. септембра до 31. августа. Минеји садрже хеортолошку традицију Цариграда, распоређену према јерусалимском типику Саве Освећеног. Коначна редакција извршена је у Студиону. Минеји су се у основи формирали од иконоборачког периода до пада Цариграда. Чињеница да су формирани у Цариграду значи преферирање светих који су тамо поштовани, на уштрб осталих.

9. Посни триод („Фарисејевац“) – химнографски материјал покретног дела богослужбене године, тачније припремних седмица Поста (Митара и Фарисеја, Блудног сина – само недеље; Месопусне и Сиропусне – целе седмице), шест седмица Поста и Велике седмице, закључно са вечерњем Велике суботе. Назив „триод“ потиче од најкарактеристичније химнографске врсте у Посту – трипеснеца, тј. канона од три песме (суботом четири), који су углавном дело Теодора и Јосифа Студита. У Триоду је сачуван стари систем читања канона: недељом свих девет песама због бдења, осталим данима по једна од прве до пете редом заједно са осмом и деветом, суботом четворопеснец од шесте до девете. У четвртак пете недеље пева се Велики канон Андреје критског – највеће химнографско дело уопште.

10. Цветни триод („Лазаревац“) – наставак посног триода, до Педесетнице, тачније до Недеље свих светих (прва по Педесетници). Од празника садржи Пасху, Преполовљење, Вазнесење и Педесетницу. Недеље су: Светла, Антипасхе, Мироносица, Раслабљеног, Слепог, Самарјанке и отаца Првог сабора.

11. Типик – најстарији сачувани типици су из 9. века – Свете Софије Цариградске, и Свете Софије Солунске под редакцијом Симеона Солунског. Типик који је преовладао у манастирима, касније и у парохијама, је јерусалимски типик лавре Саве Освећеног.

ХРИШЋАНСКИ КАТАЛОГ ПРАЗНИКА

У првој глави Књиге постања говори се да су сунце, месец и звезде (светила небеска) створена да буду знаци временима, данима и годинама. Време је увек рачунато на овај начин, помоћу астрономских сазнања сваке епохе и културе. Основни принцип је констатовање циклуса астрономских и других феномена, који се периодично математички тачно понавља – смена дана и ноћи, смањивање и повећавање њиховог трајања, смена годишњих доба. Две основне врсте календара су сунчеви и месечеви.

Сунчев календар има две равнодневице (пролећну и јесењу) и две Сунчеве прекретнице (летња и зимска), четири годишња доба од по око 92 дана (укупно око 365 дана), подељених у дванаест месеци од по 30–31 дан. Сунчева година има нешто више од 365 дана, па се та разлика надопуњује повременим додавањем једног дана или на неки други начин. Хришћанство је прихватило римски сунчев календар. Од 7. века пре Христа коришћен је календар Нуме Помпилијуса, који је усавршен од стране Сосигена 45. године пре Христа у част Јулија Цезара. У 16. веку је поново реновиран у част папе Григорија XIII.

Према календару Нуме Помпијуса година је почињала 1. септембра. Према јулијанском календару почетак године била је јесења равнодневица, тј. 24. септембар. Почетком 4. века по Христу почетак године је померен дан уназад, јер је 23. септембар рођендан Октавијана Августа. Половином 5. века почетак године је враћен на 1. септембар да би се поклапао са почетком месеца. Касније је пренет на 1. јануар, да би година почињала зимском краткодневицом или Божићем.

Месечев календар има 28 дана у месецу, и 13 месеци да би се поклопио са сунчевим. Такав је био јудејски календар. За хришћанско богослужење је важнији један други моменат: према јеврејском схватању дан почиње заласком сунца, а према римском схватању изласком сунца. У богослужбеном кругу прихваћено је јеврејско, а у ритму исхране и поста римско схватање.

Празници. У идолопоклоничким религијама преломни календарски моменти, тј. кључни моменти природног тока, били су религијски обојени, будући довођени у везу са рађањем, смрћу и оживљавањем појединих божанстава. Слављени су и важни историјски догађаји, попут датума рођења и смрти важних личности и војних победа. што се тиче хришћанског каталога празника, за његов развој су кључне хеортолошке традиције јудејства и грчко-римске културе. Систем празника се не тиче откривења. Па ипак, народ Божији покушава да на неки начин преобрази време, да га учини обрасцем будућег века. То се остварује кроз систем празника, у ком смена дана постаје смена празника, чиме целокупан живот верника постаје један непрекидни празник.

Логичност хришћанског каталога празника данас није очигледна, када за референтну тачку почетка године имамо 1. јануар, јер се каталог формирао у време када је почетак године био 1. септембар, или раније. Претечино рођење се, као први догађај из историје спасења, празнује 23. септембра, тј. на први дан године према календару Нуме Помпијуса. Рођење Богородице, још једна референтна тачка почетка историје спасења, празнује се 8. септембра, вероватно од како је почетак године премештен на 1. септембар. Девет месеци пре тога, 9. децембра, празник је зачећа св. Ане. За остале велике празнике референтна тачка је Божић, који се празнује 25. децембра. Благовести су девет месеци раније, дакле 25. марта. Рођење Претече је шест месеци пре Божића, дакле 24. јуна, а његово зачеће девет месеци пре тога, дакле 23. септембра.

Недеља је најстарији хришћански празник. Јудејски дан одмора била је субота. У хришћанству то постаје недеља, као дан Христовог васкрсења и новог стварања у Христу, први и осми дан, док субота остаје дан његовог суботствовања – почивања у гробу. Субота је задржала полупразнични карактрер; суботом се не пости и служи се

литургија чак и у алитургичном периоду Поста; због Христовог пребивања у гробу посвећена је мртвима. Среда и петак замењују посне дане Јевреја (уторак и четвртак), постајући спомен на Христову крсну смрт, о чему сведочи већ Дидахи. Касније је понедељак посвећен анђелима, уторак Претечи, а четвртак апостолима и Николају Мирликијском.

Пасха је наслеђена из јудаизма, као празник над празницима. Прелазак преко Црвеног мора и излазак из Египта тумачен је као излазак из смрти Христовом смрћу и васкрсењем. Црква је напустила фиксни датум 14. нисана и ставила тежиште на недељни дан после јудејске Пасхе, нагласивши тиме васкрсење у односу на смрт. Па ипак, задржан је јудејски начин израчунавања дана празновања Пасхе. Око Пасхе се постепено развио систем празника који зависе од ње – покретних празника (назив потиче од нестабилности јудејског календара у односу на римски). Велика седмица је седмица Господњих страдања. Субота пре Велике седмице је спомен васкрсавања Лазара, а недеља спомен Христовог уласка у Јерусалим. Велики четвртак је дан установљења евхаристије, Велики петак дан Христовог страдања, а Велика субота дан Христово почивања у гробу. Пасхом почиње Светла седмица као јединствен празник. Према Дап, у четрдесети дан по Пасхи је Вазнесење, а у педесети Педесетница (узгред, Педесетница је била храмовни празник Аја Софије). Половина између Пасхе и Педесетнице је Преполовљење, када је Христос према Јн учио у Храму. Недеља после Педесетнице је празник свих светих, вероватно по угледу на приношење првина на јудејску Педесетницу (општи тропар мученицима „Као првине природе...“). Пасхи је испрва претходио кратак пост, који се брзо развио у Четрдесетницу (40 дана је отприлике десетак од 365 дана), шест седмица којима је затим додато још три припремне.

Богојављење и Божић су датумом везани за незнабожачки празник непобедивог сунца, којим се славила зимска краткодневица после које дан траје све дуже, дакле сунце не бива побеђено тамом. Овај празник је на истоку слављен 6. јануара (датум Богојављења), а у Риму 25. децембра (датум Божића). Затим је Божић прешао и на исток. Тако је део тематике Богојављења премештен на Божић, свуда осим у Јерменској Цркви. На основу Божића замењени су и други сунчеви празници, на већ истакнут начин. Поред наведених празника, ту су још Обрезање (1. јануара) и Сретење (2. фебруара). По угледу на Пасху, и Божић је добио четрдесетодневни пост.

Остали Господњи и Богородичини празници установљени су на датуме освећења храмова у Палестини. Преображење је 6. августа, јер је тада освећен храм Преображења на Тавору. Успење је 15. августа, на дан освећења Богородичиног храма у Јерусалиму. Воздвижење је 14. септембра, јер је 13. септембра освећен храм Васкрсења у Јерусалиму. Ваведење је 21. новембра, на дан освећења храма „Светиња над светињама“ подигнутог на месту Соломоновог храма.

Празници светих су, у принципу, дани њихове смрти, али и дани налажења или преношења моштију, или освећења храмова у њихову част.

Сабори су празници у част група светих, или анђела, или икона, или актера догађаја великог празника на други дан празника.

Премештање празника на недељу је вршено ради свечаности неких празника, нпр. спомена отаца васељенских сабора. Исто је чињено и са празницима који су падали у нелитургичне дане Поста. Неки спомени су остали трајно на новој позицији, или су удвојени.

Претпразништво и попразништво карактеристика су великих празника – начелно недељу дана припреме и недељу дана празновања.

Каталог празника Православне Цркве је углавном Цариградски, тј. тамо је попримио коначну форму.

БОГОСЛУЖЕЊА ДНЕВНОГ КРУГА

Богослужења дневног круга почињу заласком сунца, јер према јудејском схватању дан почиње заласком сунца. Што се, пак, тиче ритма исхране и поста, ту се прати грчко-римско схватање, којим дан почиње изласком сунца. При равнодневици, залазак сунца је у дванаести час дана (6 сати по подне), а излазак у дванаести час ноћи (6 сати ујутро). Шести час дана је подне (први је у 7, трећи у 9 ујутро, а девети у 3 по подне), а шести час ноћи је поноћ.

На Истоку су се формирала два типика – парохијски или азматски (певани, антиохијског порекла), и монашки (пореклом из јерусалимске Лавре Саве Освећеног). Азматски типик је потпуно потиснут од стране монашког (процес је трајао 10–15. века), с тим што је претходно изршио значајан утицај на њега, тако да се данас донекле може говорити о мешаном типику, који је, ипак, у основи монашки.

Певана богослужења

Парохијска богослужења су називана певаним јер је у њима доминирало појање, и то углавном певање псалама. Псалме је певала цела заједница, под руководством појаца. Наравно, није било могуће да цео народ пева све, него само одређени рефрен: „Услиши ме, Господе“, „Избави ме, Господе“, „Спаси нас, Господе“, „Теби доликује песма Богу“, „Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас“, „Спаси нас, Сине Божији, који ти певамо: Алилуја“, затим тропари попут „Христос васкрсе...“, итд. Певање је било антифоно певање две половине храма.

Псалми су били подељени на 72 антифона, с тим што су из поделе били изостављени псалми који су чинили сталну структуру последовања дневног круга. Рефрен антифона са непарним бројем (нпр. први, трећи антифон по реду) био је „Алилуја“, а код антифона са парним бројем смењивали су се остали рефрени. Цео псалтир би био отпеван за једну или две недеље.

Присуство свештеника било је обавезно. Сва богослужења су почињала возгласом „Благословено Царство...“, следила је велика јектенија, молитва и возглас, затим антифон који се завршавао стиховима „Слава... И сада“ са гласнијим („динамис“ – „сила“) певањем рефрена. Остали антифони су додавани на сличн начин, преко мале јектеније и молитве.

Певаних богослужења било је четири, и сва су трајала око сат времена. Редовно су служени вечерње и јутрење. Нелитургичним данима Поста служен је још тритекти (трећешести час) у време пре ручка, и панихида (аналогна монашком повечерју) после вечере. Панихида је још служена и на празнике, претходно вече. Литургија је бивала негде пред подне.

Симеон Солунски је почетком 15. века реформисао певани типик, који се још увек користио у Солунској Аја Софији. Смањио је број антифона, и убацио елементе монашког типика омиљене у народу, као што су стихире и канони.

Певана вечерња

„Благословено Царство...“Велика јектенија*, молитва, возглас, 1. антифон (сталан – Пс 85)Мала јектенија, молитва, возглас, 2. антифон; овако закључно са 7. антифономМала јектенија, молитва, возглас, 8. антифон („последњи“ или „прокимен“)Пс 140, молитва входа, вход, прокимен данаУсрдна јектенија, молитва, возгласМала јектенија, молитва, возглас, 1. мали антифон (Пс 114, рефрен „Молитвама Бце...“)Мала јектенија, молитва, возглас, 2. мали антифон (Пс 115, рефрен „Спаси нас...“)Мала јектенија, молитва, возглас, 3. мали антифон (Пс 116, рефрен „Свети Боже...“)Јектенија за оглашене, молитва, возглас, отпуштање оглашенихЈектенија, 1. молитва верних, возгласЈектенија, 2. молитва верних, возгласПрозбена јектенија, молитва, возгласЧитањаГлавопреклона молитва, возгласОтпусна молитва, „У миру изађите“

Певана јутрења

„Благословено Царство...“Велика јектенија, молитва, возглас, 1. антифон (сталан – Пс 3; 62; 133)Мала јектенија, молитва, возглас, 2. антифон; овако закључно са 12. антифономОсма библијска песма („Благословите сва дела Гдња Гда“), Пс 50Мала јектенија, молитва, возглас, хвалитни псалми (148; 149; 150)Мала јектенија, молитва, возглас, Велико славословљеОтпуститељни тропарЈектенијаЈеванђељеУсрдна јектенијаПрозбена јектенијаОтпусна молитва, „У миру изађите“

* Јектеније велика (мирна): „У миру...“ мала: „Опет и опет...“ усрдна (сугуба): „Рецимо сви...“ прозбена: „Допунимо...“

Тритекти

„Благословено Царство...“Велика јектенија, молитва, возглас, 1. антифон (Пс 24, рефрен „Молитвама Бце...“)Мала јектенија, молитва, возглас, 2. антифон (Пс 26, рефрен „Спаси нас...“)Мала јектенија, молитва, возглас, 3. антифон (Пс 100, рефрен двоструко „Алилуја“)Вход: без кандила и кађења, гласно благосиљање, входноје (Пс 110, 6–8)Молитва 6. часа, возгласИз Триода: тропар пророштва, прокимен, читање пророштва (Иса или Јзк), прокименУсрдна јектенија, молитва, возгласЈектенија за оглашене, молитва, возглас, отпуштање оглашених[после Средопосне недеље и за фотизомене]Јектенија, 1. молитва верних, возгласЈектенија, 2. молитва верних, возгласПрозбена јектенија, молитва, возгласГлавопреклона молитва, возгласОтпусна молитва, „У миру изађите“

Панихида

„Благословено Царство...“Пс 6, рефрен „Сачувај ме, Господе“Велика јектенија, молитва, возглас, 1. антифон (Пс 119, рефрен „Као милосрдан...“)Мала јектенија, молитва, возглас, 2. антифон (Пс 120, рефрен „Врата милосрђа...“)Мала јектенија, молитва, возглас, 3. антифон (Пс 121, рефрен „Помилуј нас, Где...“)[псалми и припеви антифона су се мењали на празничној панихиди; у празничну панихиду убациван је и канон празника из монашког типика]Пс 50, рефрен „Милостиви Господе, помилуј ме“1. прокимен („Господ ће дати народу своме снагу...“), возглас „Јер си свет“2. прокимен („Све што дише...“)Јеванђеље„Бестелесне природе...“Велико „Господе, помилуј“Главопреклона молитва, возгласОтпусна молитва, „У миру изађите“

Монашка богослужења

У манастирима су се развила сложенија и дужа богослужења, која по типику заузимају 8 сати у току просечног дана. Језгро је такође псалтир, који се чита, будући подељен на 20 катизми по 3 антифона, да се прочита једном или двапут у недељи, негде чак и једном дневно. Међу последње стихове псалама убациване су стихире, а међу стихове библијских песама тропари канона. После три катизме певан је сједални тропар ради предаха.

После иконоборства свуда је превладао јерусалимски типик Лавре Саве Освећеног са јаким студитским утицајима.

Монашко богослужење може се вршити без свештеника. Почетни возглас је „Благословен Бог наш...“

Учешће народа сведено је на минимум.Ради светости броја, каже се да последовања монашког дневног круга има седам,

иако их има осам. Наиме, или се јутрење и 1. час сматрају једним богослужењем, или се повечерје сматра приватним богослужењем.

Монашка богослужењавечерња (залазак сунца)повечерје (после вечере)полуноћница (шести час ноћи)јутрење (одмах после полуноћнице)први час (одмах после јутрења, око 7 ујутро)трећи час (око 9 ујутро)шести час (подне)[литургија или изобразитељна празником]девети час (3 по подне)[литургија или изобразитељна која почиње вечерњом у дане поста]

Постојале су тенденције увођења већег броја богослужења – међучасова. Једини редовни међучас је служба за упокојене на полуноћници, док се остали међучасови врше само у одређене дане поста.

Монашка вечерња

„Благословен Бог наш...“„Ходите, поклонимо се...“, Пс 103 („предначинатељни“)Велика јектенија, возгласКатизмаМала јектенија, возглас„Господе, завапих...“ (Пс 140; 141; 129; 116), стихире на 10, 8 или 6[Вход]„Светлости тиха...“Прокимен [празником старозаветно читање]Усрдна јектенија„Удостој, Господе...“Прозбена јектенијаГлавопреклона молитва, возгласСтиховске стихире„Сад отпушташ...“Трисвето итд.Отпуститељни тропариОтпуст

У парохијама се врше извесна скраћивања – изоставља се катизма обичним данима, изостављају се стихови Пс 140; 141; 129.

Особености великопосне вечерње су 18 катизма, две паримије (Пост и П Сол), уместо отпуститељних тропара „Богородице Дјево...“, „Креститељу Христов...“, отпуст са карактеристичним елементима.

На празнике за које се предвиђа свеноћно бдење постоје мала и велика вечерња. Мала вечерња се служи у време вечерње, а велика у оквиру бдења, између повечерја и јутрење. Велика вечерња почиње возгласом „Слава светој...“, пева се Аниксандарија („Кад отвориш...“ – други део предначинатељног псалма), бива литија у припрати, после стиховских стихира благосиља се петохлебница и пева Пс 33 (смисао петохлебнице је окрепљење братства).

Повечерје. Најпре је било приватна молитва у келијама. Старија верзија је велико, а новија мало повечерје, које је скраћено. Велико се служи према типику у одређеним данима Поста.

Велико повечерје

„Благословен Бог наш...“„Ходите поклонимо се...“, шестопсалмије повечерја (Пс 4; 6; 12; 24; 30; 90)„С нама је Бог“, три тропара („Дан прошавши...“), „Бестелесне природе...“Симбол вере„Пресвета Владичице Богородице...“, тропари (стални, према дану)Молитва „Господе, Господе, који си нас избавио...“„Ходите, поклонимо се...“, Пс 50; 101Манасијина молитваТри тропара („Помилуј нас, Господе, помилуј нас...“)Молитва „Владико Боже Оче...“„Ходите, поклонимо се...“, Пс 69; 142Славословље[Канон]„Господе сила...“, три тропара („Многа су мноштва...“)Молитве: „У свако време...“, „Нескверна...“, „И дај, Владико...“,

„Преславна Приснодјево...“, „Уздање је моје Отац...“, „Све уздање...“Главопреклона молитва и отпустЈектенија „Помолимо се...“

Мало повечерје

„Благословен Бог наш...“„Ходите, поклонимо се...“, Пс 50; 69; 142Славословље[Канон]Симбол вереТропари или кондациЧетири тропара („Боже отаца наших...“)Молитве: „У свако време...“, „Нескверна...“, „И дај, Владико...“,

„Преславна Приснодјево...“, „Уздање је моје Отац...“, „Све уздање...“Отпуст

Полуноћница. Поред свакодневне полуноћнице, постоји суботња (9. уместо 17. катиз.) и недељна (додаје се тројични канон гласа). Недељом и празником изоставља се заупокојни међучас. У парохијској пракси полуноћница се служи пред јутрење, и катизма се изоставља. Не улази у састав бдења.

Свакодневна полуноћница

„Благословен Бог наш...“Пс 50Катизма 17 (Пс 118) [суботом 9. катизма][Тројични канон гласа недељом]Симбол вереТри тропара („Ево, Женик иде...“)Молитве „У свако време...“ „Владико Боже оче сведржитељу...“,

„Господе сведржитељу...“, „Тебе благосиљамо, Вишњи Боже...“Међучас (заупокојни):

„Ходите, поклонимо се...“, Пс 120; 133Тропари („Помени, Господе, слуге твоје...“)Молитва „Помени, Господе, оце и браћу нашу...“Тропари („Помилуј нас, Господе...“)Јектенија „Помилуј нас, Боже...“Отпуст

Монашка јутрења

„Благословен Бог наш...“Два царска псалма„Слава Светој...“ШестопсалмијеВелика јектенија„Бог је Господ...“ са тропарима [у посту Алилуја]Две катизме, са малим јектенијама и сједалнима[Полијелеј и изабрани псалам или тропари по непорочним, јектенија, сједални]Степена (два антифона)[Јеванђеље]Пс 50Јектенија (литанија)Канон (девет библијских песама)

по 3. песми мала јектенија, сједаленпо 6. песми мала јектенија, кондак, икос, синксарпо 9. песми „Достојно јест...“, мала јектенија

ЕгзапостилариХвалитне стихиреВелико славословљеУсрдна јектенијаПрозбена јектенија, главопреклона молитваОтпуст

Часови. У парохијама се читају само у Посту. Сви имају исти поредак.

„Ходите поклонимо се...“, три псалмаТропари (у Посту часа, ван Поста минеја)ПрокименТрисвето и др.Кондак (минеја; у Посту други тропари часа)„У свако време...“„Часнију...“, возглас „Боже сажали се на нас...“Молитва часа

Први час има за тему почетак дана и долазак Христа у свет, трећи час говори о ниспослању Духа на педесетницу, шести час говори о распећу Христовом, а девети о његовој смрти.

Раније су тропари, кондаци и псалми антифоно певани.

Велики часови. Служе се на Велики петак, уочи Божића и Богојављења. (Постоје такође текстови царских часова Великог четвртка, Велике суботе и Педесетнице, али у пракси нису заживели). Служе се спојено. По два псалма се замењују месијанским псалмима везаним са темом празника. Између прокимена и Трисветог певају се три самогласне стихире и читају се паримија, апостол и јеванђеље.

Међучасови – сваки час има свој међучас, и осим тога постоји међучас полуноћнице. Међучас чини три псалма и тропари, а умеће се пре молитве часа. Настали су вероватно разбијањем древне монашке службе дванаест псалама.

Непрестана молитва – акимитски типик, читање целог Псалтира, Христова молитва.

Изобразитељна је јерусалимског порекла. Говори се оно што је предвиђено за народ на литургији апостола Јакова, са утицајима византијске праксе. Служи се на месту литургије, и настала је у манастирима као служба за самопричешћивање у одсуству свештеника. Такође, изобразитељна је извршила утицај на формирање првог дела литургије (псалми и блаженства).

Пс 102; 145, „Јединородни...“Блаженства„Збор небески...“Симбол вере„Отпусти, остави...“„Оче наш“ [изоставља се када се служи литургија пређеосвећених]Тропари„Свесвета Тројице“„Нека је име Господње благословено...“Пс 33; 144

Монашко свеноћно бдење

Девети час и мала вечерња, вечера.Повечерје без канонаКађење храма, „Слава светој...“, вечерњаЛитија између главопреклоне молитве и стиховских стихираПре тропара петохлебница, Пс 33, пев. „Богати осиромашише...“, „Благослов Гдњи“Изоставља се полуноћницаЧитање отачке беседеЈутрење, 1. час, отпуст, пауза3. и 6. часЛитургијаТрпеза са чином панагије, молитвама и благодарењем

ЛИТУРГИЈСКИ ТИПОВИ

I Источни литургијски типови 1. Египатска породица а. Александријски тип – Литургија апостола Марка – Литургија Григорија Богослова – Литургија Василија Великог александријског типа б. Коптски тип в. Етиопски тип2. Сиријско-антиохијска породица а. Западни сиријски тип (Палестина и Сирија) – Литургија Апостолских установа – Литургија Јакова брата Господњег – Литургија пређеосвећених дарова Јакова брата Господњег б. Источни (халдејски) тип (Месопотамија) в. Малабарски тип (Индија) г. Маронитски тип д. Јерменски тип – Литургија св. Атанасија ђ. Византијски (цариградски) тип – Литургија Јована Златоустог – Литургија Василија Великог византијског типа – Литургија пређеосвећених дарова

II Западни литургијски типови а. Римски тип – Римска литургијаб. Амброзијански тип (Милано)в. Галикански тип (Галија)г. Мозарапски тип (Шпанија)д. Келтски тип (Британска острва)ђ. Северноафрички тип

Два литургијска типа су готово у потпуности потиснула остале – на западу римски, на истоку византијски. Од три византијске литургије, у току литургијске године углавном се служи Литургија Јована Златоустог.

Литургија пређеосвећених дарова служи се нелитургијским данима – среда и петак сиропусне седмице, као и понедељак, уторак, среда, четвртак и петак свих седмица Поста и Велике седмице.

Литургија Василија Великог служи се 10 пута годишње: на навечерје Божића, на Василија Великог (1. јануар), на навечерје Богојављења, у пет недељних дана Поста, на Велики четвртак и на Велику суботу.

ЛИТУРГИЈА ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

Структура1. Литургија речи (сабрање)„Благословено царство...“Велика јектенија, молитва првог антифона, први антифон (Пс 102)Мала јектенија, молитва другог антифона, други антифон (Пс 145, „Јединородни...“)Мала јектенија, молитва трећег антифона, трећи антифон (блаженства)Мали вход, молитва входа, входноје, тропари и кондациМолитва трисвете песме, трисвета песмаПрокимен апостола, апостол, алилуја, молитва пред јеванђеље, јеванђеље, проповедУсрдна јектенија [могуће додавање прозби], молитва усрдног мољењаЈектенија за катихумене, молитва за катихумене, отпуст катихуменаМала јектенија, прва молитва вернихМала јектенија, друга молитва вернихХерувимска песма2. Литургија тајне (евхаристија)Велики входПрозбена јектенија, молитва приношењаЦелив мира, Симбол вереАпостолски благослов („Благодат...“), уводни дијалог (Горе срца–Достојно и праведно)Анафора: пролог, Победничка песма, анамнеза, епиклеза, диптиси, завршни благословЈектенија („Све свете...“), друга прозбена јектенија, молитва пред Оче наш, Оче нашГлавопреклона молитваМолитва уздизања, „Светиње светима“Причастан: ломљење хлеба, пуњење путира, топлота, причешће клира,

„Са страхом...“, причешће народа, благослов („Спаси Боже...“), „Видесмо...“, „Сада и увек...“, „Да се испуне...“

Јектенија „Примивши...“, молитва благодарења3. ОтпустиЗаамвона молитва, „Нека је име Господње...“, „Благослов Господњи...“, отпустДељење нафоре уз псалме 33 и 144 (завршни псалми изобразитељне)

Називи „литургија оглашених“ и „литургија верних“ превод су латинских израза „missa catechumenorum“ и „missa fidelium“, који изворно значе „отпуштање катихумена“ и „отпуштање верних“. Касније „missa“ постаје назив за цели литургију. Изрази су непрецизни, јер је цела литургија литургија верних, с тим што њеном првом делу могу присуствовати и катихумени.

Време служења литургије. Литургија је независна од богослужењā дневног круга. Најпре је служена после вечере – агапе. Касније је пребачена пре вечере. И данас се везује за трпезу – служи се пред њу. Према томе, ако није постан дан служи се ујутро, ако је постан дан служи се увече. Та трпеза више није заједничка, него приватна, осим у манастирима, где се трпезарија по могућству гради у равни са храмом и у линији са олтарском трпезом. Према типику, када је непостан дан литургија се служи после трећег и шестог часа, а када је постан служи се после деветог часа и вечерње. Спајање са јутрењом је новија појава, настала из практичних разлога. У том случају је најправилније да буде отпуст јутрење па почетак литургије.

Узимање времена је кратка молитва свештеника и ђакона пред литургију. Врши се у присуству народа, испред олтара. Пре узимања времена поклањају се предстојатељу или епископском трону. Узимање времена чини трисвето, три умилитељна тропара, целивање четири главне иконе иконостаса уз говорење њихових тропара, молитва „Господе, пружи руку своју...“, и отпуст. На крају се поклањају народу.

Облачење одежди се врши у скевофилакиону, који се у древности налазио са десне стране олтара. Временом се стопио са олтаром, и данас је најчешће у њему, и то у десном делу.

Проскомидију врши свештеник у пуном одјејању. Ђакон непрестано стоји са десне стране и подсећа свештеника шта треба да ради. Тропар „Припреми се, Витлејеме...“ на почетку проскомидије и речи „Дошавши звезда...“ приликом стављања звездице плод су каснијег тумачења. Приликом стављања звездице изворнија је пракса изговарања речи „Речју Господњом небеса се утврдише...“, на шта алудира и претходно ђаконово „Утврди, владико“. Проскомидија је најпре вршена за време херувике, што се и до данас делимично сачувало у архијерејској литургији. Затим је померена најпре на време антифона, а затим пре почетка литургије, и то од 9. века, по сведочанству Теодора Студита. Ако литургији непосредно претходи неко богослужење, проскомидија се врши током његовог завршног дела. Кађење после проскомидије треба да се поклапа са кађењем пред литургију.

Трајање литургије, укуључујући проповед од око 15 минута, је око сат и по.Учешће ђакона је у принципу неизоставан елемент литургије. Одсуство ђакона је

икономијска последица турског ропства, и имало је негативне последице по литургију, као што је премештање неких молитава, свештеничко кађење на херувици, учешће свештеника у великом входу.

Епископ на литургији началствује, док на вечерњи и јутрењи предводи десну певницу (грч. „хоростаси“).

Начин читања молитава. Осим оних молитава које се односе само на свештеника (нпр. „Нико од свезаних...“), све остале молитве су најпре читане гласно. У 6. веку се јавља тенденција тајног читања литургијских и крштењских молитава. На то је утицало окретање свештенослужитеља ка истоку (најпре је био окренут према народу), појава високог иконостаса и величина храмова. У прилог томе говори чињеница да се данас на литургији молитве које се читају у олтару читају тајно, а оне ван олтара јавно; такође, молитве вечерње и јутрење које се читају у олтару читају се тајно. То је довело до неприродног одвајања молитава од возгласа и њиховог стављања на сред јектенија. У црквенословенским служебницима то је и кодификовано. Природно место молитава и можемо одредити управо помоћу возгласа и јектенија. Још једна последица тајног читања молитава јесте покривање свештеника спорим појањем или брзо читање молитава, што значи неприродну доминантност појања у односу на свештеника.

Предкађење врши свештеник, пред почетак литургије. Ако се литургија наставља на јутрењу, кади се за време славословља; ако почиње шестим часом кади се пред његов крај; ако почиње полијелејем кади се на њему; ако почиње предчитањем, кади се пре предчитања. На архијерејској литургији се премешта на вход.

„Благословено царство“ је почетни возглас, који началствујући свештеник изговара чинећи јеванђељем крсни знак на трпези. У пасхалном периоду одмах затим пева тропар Пасхе.

Антифони су настајали постепено. Најпре је уведен трећи антифон за време входа, а затим и друга два за време проскомидије. Најпре су читани цели псалми, а када је проскомидија пребачена пре литургије ограничени су на по 3–4 стиха. Изворна три

редовна антифона су 91, 92. и 94. псалам. Псалми 102, 145 и блаженства су елементи изобразитељне, која је у монашком типику постала литургијски проанагносис, највероватније у Евергетидском манастиру.

Јектенију и молитву за оглашене не треба изостављати. То није молитва оглашених, него молитва Цркве за оглашене, били они присутни или не.

Помињање имена на великом входу резервисано је за епископа, јер је ту његов диптих.

Прозбена јектенија је на литургији дуплирана: после великог входа и после анафоре. Прозбена јектенија се односи на животне потребе. Првобитно место јој је било после молитве за оглашене, јер су тада излазили и верни који се нису причешћивали. Два данашња места су исто места изласка непричасника у историјском развоју литургије.

Анафора – поредак:– „Благодат Господа нашега Исуса Христа...“– „И са духом твојим“.– „Горе имајмо срца“.– „Имамо их ка Господу“.– „Заблагодаримо Господу“.– „Достојно и праведно“.– „Достојно је и праведно... Иако пред тобом стоје... Победничку песму...“– „Свет, свет, свет...“– „Са овим блаженим силама... (анамнеза) Узевши хлеб...“– „Амин“.– „А исто тако и чашу по вечери...“– „Амин“.– „Сећајући се, дакле... Теби приносећи због свега и за све“.– „Тебе певамо...“– „Још ти приносимо... (епиклеза); Још ти приносимо ову службу... Особито...“– „Достојно је заиста блаженом...“ (овде диптиси, до „И све и сва“)– „За светог Јована... Најпре помени...“– „И све и сва“.– „И дај нам да једним устима...“– „Амин“– „И да буду милости...“– „И са духом твојим“.

Затварање двери је потекло из монашке праксе, где су углавном затворене, а отварају се само из практичних разлога: на малом и великом входу, приликом кађења, читања јеванђеља и причешћа народа.

Литургија Василија Великог је по форми једнака са Златоустовом, уз разлику у дужини певања неких елемената, друге химне Богородици током диптиха, другачијим речима установљења, и опширнијим молитвама које чита свештеник. Приликом претварања дарова постоје само два благослова, док је треће благосиљање приликом изговарања речи „изливеном за живот света“ каснија измена по угледу на Златоустову литургију.

СВЕТЕ ТАЈНЕ

Крштење

Крштавање деце је дуговековна и потврђена црквена пракса. Па ипак, имало је негативне последице по свештенодејство свете тајне крштења. Катихизација је премештена на време после крштења. Крштење је изашло из оквира литургије и великих празника, чак и из храмовног окружења. Потпуно погружење је опасно за дете, због чега је избачено. Миропомазање се почело вршити одмах после крштења, да дете не би дуго било голо. Постриг и омивање су почели да се врше у току самог крштења. Причешће се одлагало за следећу литургију. Последовање свете тајне крштења какво данас имамо у требницима је, у принципу, прилагођено дечијем крштењу, премда је у основи сачувало структуру из времена када су крштавани углавном одрасли.

Крштавање одрасле особе је један од кључних момената њеног живота. Ако се у случају крштавања детета икономија оправдано примењује у наведеним елементима, није оправдано то што су се аналогни моменти пренели и на крштавање одраслих, у ком би се требало држати акривије. У том смислу, крштавање одраслих би требало да се врши акривијски, у чему Фундулис предлаже следеће смернице.

1. Крштењу претходи катихизација, која је у раној Цркви трајала три године. Катихумени присуствују црквеним сабрањима (литургија, певани трећешести час) на којима слушају јеванђеље, апостол, проповед, после којих следи јектенија и молитва за катихумене и њихово отпуштање. На посебним сабрањима за катихумене читају се егзорцизми. Пред крај катихизације катихумени се означавају као фотизомени. Фотизоменима се пружа посебна катихизација и узносе се посебне молитве на пређеосвећеним литургијама почев од среде четврте недеље Поста. На Велики петак локални епископ врши проверу фотизомена.

2. Оглашење, егзорцизми, одрицање од сатане, присаједињавање Христу и исповедање вере бива претходног дана.

3. Крштавање одраслих се врши на велике празнике, у склопу литургије. То су оне литургије на којима се према типику, уместо трисвете песме, пева „Ви који се у Христа крстисте...“, тј. Пасха, Педесетница, Божић и Богојављење.

4. Крштавање се врши групно.5. Самом чину крштења присуствују само епископ, свештеник који крштава,

крштеник и кум. Крштеник треба да буде потпуно наг, као приликом рођења.6. Свештеник треба да буде у белој одежди.7. Свештеник крштеника помазује уљем по главним деловима тела, а помазање

„од врха главе до табана“ врши ђакон, ђакониса или кум.8. Крштење се врши у крстионицама, базенима, мору, језеру, реци. Треба да буде

омогућено потпуно погружење. После погружења новокрштени се облачи у белу хаљину.

9. Епископ миропомазује крштенога. Новокрштеном се предају крст и свећа.10. Новокрштени учествује у великом входу и обавезно се причешћује.11. Омивање и постриг по правилу бива у осми дан после крштења.12. Новокрштенима су намењене посткрштењске мистагошке катихезе.

Крштење је некада било спојено са литургијом, и тај чин имамо сачуван у старим евхологионима, чак и у неким штампаним. Трагове имамо у данашњем чину крштења: „Благословено Царство...“, велика јектенија, „Ви који се у Христа

крстисте...“, апостол и јеванђеље, усрдна јектенија. Крштење је вршено између велике јектеније и трисвете песме, тј. за време антифона.

Фундулис предлаже следећи поредак крштења унутар литургије:– Оглашење (егзорцизми, одрицање од сатане, присаједињавање Христу и

исповедање вере) бива претходног дана на вечерњи.– На дан крштења свештеник се облачи у бело и врши проскомидију.– Док се врши крштење народ чека у храму. Читају се паримије.– Поредак крштења: велика јектенија, освећење воде, освећење уља и

помазивање, троструко погружење, отирање, облачење у светлу хаљину, миропомазање, предавање крста и свеће, за време „Ви који се у Христа крстисте...“ улазак у храм – свештенство улази у олтар а новокрштени стаје испред царских двери или иконе Христове, читање апостола и јеванђеља и даљи ток литургије. Омивање и постриг у осми дан, или одмах по заамвоној молитви.

Рукоположење

Рукоположење је умногоме сачувало древни облик, јер се не врши често и увек се врши на архијерејској литургији, која је по себи конзервативнија од презвитерске. Рукоположење се врши у олтару, на оним деловима литургије који изражавају функцију сваког од степена свештенства: за ђакона после освећења дарова јер он не свештенослужи него послужује; за презвитера пред освећење дарова јер он свештенослужи; за епископа пре читања апостола и јеванђеља јер њему припада служба поучавања.

Фундулис за рукоположење презвитера предлаже следеће древне елементе које треба сачувати или обновити:

1. Привођење врше два свештеника за време појања „Царе небески“.2. Колена савија само рукополагани. Ђакон савија једно колено, свештеник оба,

а епископ је у старини највероватније стајао, док данас савија оба колена и на главу му се ставља Јеванђење.

3. После рукоположења свештеник наставља да носи ђаконски стихар, а епископ му задњи део орара пребацује напред (како је епитрахиљ и настао).

4. После заамвоне молитве епископ чита поуку новорукоположеноме.

Рукопроизвођење

Рукопроизвођења се врше пред литургију (или ван ње), изван олтара, са једном молитвом и кратком поуком. Чтец добија апостол из ког чита једну перикопу. Ипођакон се такође рукопроизводи ван олтара; ипођаконски чин је према канонима сметња за брак.

Рукопроизвођења се врше и у црквене чинове. Највиши јеромонашки чин је архимандрит (игуман), а за брачне свештенике чин економа или чин протопрезвитера. У саслуживању предност има онај који је најстарији у највишем чину. Инсигније одређеног чина носе се само на литургији.

Брак – поредак последовања у склопу литургије:

– Свештеник облачи пуну одежду и врши проскомидију.– Обручење се врши у припрати или у доњем делу храма, без велике молитве

која је новијег порекла.– На појање „Блажени сви који се боје Господа...“ свештеник и младенци улазе у

средину храма где је припремљен сто. „Благословено царство...“, јектенија, прва и друга молитва брака (две велике молитве се изостављају), стављање венаца.

– Вход, топари, трисвето; апостол и јеванђеље (недеље и) брака.– Усрдна јектенија, молитва „Г~де Боже наш, који си својим снисхођењем...“– Херувика и наставак литургије.– После заамвоне молитве заједничка чаша, три тропара, завршне молитве,

„Буди имја...“ и отпуст.

Јелеосвећење

Јелеосвећење врши седам свештеника. Свештеници облаче епитрахиљ и фелон, а ђакони стихар и орар. Почетни део последовања има облик јутрење. У току молитве освећења уља сви свештеници благосиљају уље. Затим иде седам читања апостола и јеванђеља, сваки пут уз благослов другог јереја, који потом врши помазивање. Помазивање на крају последовања је новија пракса.