365 dana Svena HupeaFrederik Futlan

GLAVA 1

Pitam se šta li ću sada? Nedeljom je uvek dosadno, jer se tada ništa ne dešava. Kao da je ceo svet na pošteno zasluženom odmoru. Zato mogu mirne savesti duže da ležim u krevetu nakon što sam se probudio, i da se ne mičem. Samo da zurim u plafon i pustim misli da lutaju, kao mlitave muve oko izbledelog govneta, pre nego što navučem stvari i ustanem.

To je u stvari nešto što takođe radim i drugim danima, ali pošto je sada nedelja, smem to da priznam. To s drugim danima pokušavam malo da sakrijem. Ne samo pred drugima, nego čak i pred sobom. Nekog četvrtka uveče mogu da sedim ispred tv ekrana i zamišljam kako ću sledećeg jutra rano da ustanem, svež, hitar i pun energije, iako znam da su to samo gluposti i maštanja.

Ali nedeljom dakle smem. Tada tumaram okolo bez cilja, iz kuhinje, preko spavaće sobe, do dnevne, dok sam sve nemirniji, u taktu s mojom maštom koja tone. Dakle, imam rutinu. Ja sam rutinski čovek, a nisam ni svestan toga, i iako se rutina često povezuje s nečim pozitivnim, ja u stvari imam rutinu nečeg negativnog, zatupljivanja. Ja sam rutinski čovek koji se rutinski zatupljuje. Zatupljujuća rutina.

Bio sam napolju juče. U stvari sam planirao mirno veče, ali kada sam svratio do Jonija i zaseo tamo, nije bilo druge. Joni može užasno da popije, i uvek ima nešto dobro u ormaru. On mnogo radi na crno za jednog koji ima mnogo kombija, a u toj branši ima mnogo poznatih koji putuju u inostranstvo, pa Joni uvek ima mnogo rakije i različitih piva. Obično odemo posle do Sove. Ali sam se ja juče toliko napio da od toga nije bilo ništa. Ja u stvari i ne mislim da je to posebno zabavno, ali drugi idu tamo pa se obično i ja ubacim. Umesto toga sam posmatrao svoju jaknu, bilo je nešto sosa na džepu, pa sam očigledno na putu kući jeo kebab.

GLAVA 2

Rano ustao danas, za promenu. Kao pobuna jučerašnjem danu telo mi je odbilo da spava duže od pola osam, taman dovoljno da stignem da pazim da komšije odu na posao na vreme. S prozora dnevne sobe imam savim odgovarajući pogled uz i niz put, tako da mogu da vidim kuće svih koje poznajem. Nakon što sam pojeo uobičajeni doručak, tri parčeta hleba i bananu, uzimam šolju kafe i sedam ispred prozora u dnevnoj sobi da malo posmatram. Kao i uvek, ne radim ništa posebno, pa mi odgovara da pomalo pratim šta se dešava napolju. Malo niže niz ulicu živi jedna fina devojka, ali da bih video njenu kuću moram da nakrivim glavu u stranu i pritisnem lice uz staklo, a ja to ne volim da radim, pa je zbog toga baš i ne viđam često.

Mislim da je malo mlađa od mene, nekih pet, šest godina, možda. Teško je reći nešto određeno kad je viđam tako retko, ali pretpostavljam da ima dvadeset i dve, tri godine. Kuća u kojoj živi je prilično velika, pa nisam siguran da li živi s roditeljima ili iznajmljuje malu garsonjeru u podrumu. Ili u potkrovlju, gde je namestila mali pisaći sto za učenje, čajnu kuhinju bez mašine za pranje sudova i krevet koji može da se sklopi u sofu preko dana, ili kada joj uveče dolaze u posetu prijateljice sa studija. Nikad momci. Ne mogu da zamislim da je ona tip devojke kojoj momci dolaze u posetu, osim ako nije neki baš pametan koji će pomoći društvu sa studija, tako da svi dobiju dobre ocene. Želeo bih da pričam s njom, da je upoznam i možda pozovem na keks i kafu, ali do toga jednostavno nikad nije došlo.

Ona obično dolazi kući oko tri, pa sam ja nekoliko puta bio u radnji u to vreme, tako da je šansa da je sretnem relativno velika. Nekoliko puta sam je video dok smo bili u kupovini. Tada je bila nekoliko rafova od mene, proučavala je ponude za ručak, uzela je tačno onoliko mleka kolko joj treba i možda kupila čokoladu ili dve, dok sam je ja sledio, nadajući se da će uraditi nešto zbog čega bih mogao da uspostavim kontakt očima. Jednom je pogledala pravo u mene, ali sam se tada tako zbunio da sam kupio gomilu stvari koje mi nisu bile potrebne, i dok sam trepnuo okom ona je već bila nekoliko rafometra od

1

mene. Ima tamne oči, i mislim da je malčice razroka, što je meni baš šarmantno.

Ta mala nesigurnost, to što ne znaš baš tačno gde ona gleda, je jako zanimljiva. Jednom, kada sam bio u gradu celog dana i ništa nisam radio, na putu kući sam uhvatio isti autobus kao i ona. Tada sam išao za njom uz put i nadao se da će joj nešto ispasti, ili da će se možda saplesti tako da ja mogu da joj pomognem. – Hej, izvini!? – rekao bih i potrčao nekoliko koraka da je sustignem. Ona bi se okrenula i pogledala me upitno, ali ipak smešeći se svojim tek malčice razrokim tamnim očima. Pramen kose bi joj sigurno ispao iz konjskog repa i pao preko lica, tako da bi morala da ga vrati iza uha jednim jednostavnim pokretom. – Ćao – rekao bih, tako da ne budem smotan i nesiguran, da se ne znojim ili zaboravim ono što sam imao da kažem. – Ispalo ti je ovo! Pružio bih joj kovertu koja joj je bila ispala na pločnik, ali bih je prineo k sebi i očistio od blata pre nego što bih je na kraju sa osmehom dao njoj. – O, hvala lepo! – rekla bi i objasnila da je to važna koverta.

Možda pismo s istoka, ili obaveštenje o preseljenju iz opštinskog prijavnog odeljenja, pošto joj je toliko lepo ovde u gradu da bi rado živela ovde. Ona je naime iz potpuno drugog kraja zemlje, i to se lako čuje po dijalektu, ali živi ovde toliko dugo da su se tu ušunjali neki bergenski[1] izrazi. Ona se toga malo stidi i blago pocrveni, ali nikad nije uvređena ako neko to kaže. To je tako simpa. Ja bih se verovatno predstavio, ako deluje prirodno, i rekao da je prijatno upoznati ljude iz kraja, da li bi navratila neki dan, na primer na keks i kafu? I posle toga postajemo prijatelji koji su stalno zajedno i smišljaju zabavne stvari. Ponekad volimo da sedimo na mom kauču, njen je malo uzan i tvrd, i razgovaramo o životu i filozofiji, dok smo ponekad u Flejenu[2], ili u bioskopu gledamo neki od najnovijih filmova koji su stigli prošlog vikenda. I posle dugog vremena verujem da bismo počeli da se zabavljamo.

Proletelo bi dosta vremena, a da se niko ne usudi da kaže nešto, ali bi ona na kraju skupila hrabrost i rekla šta oseća. Ali ona se tada nije saplela, niti joj je

ispala pošta. Naprotiv, počela je kiša, tako da je ona pretrčala poslednji deo puta, i pre nego što bih trepnuo okom, i ja sam potrčao i šutnuo jedan kamičak tako jako da je odleteo na ulicu i pogodio je tačno po listu. Ne znam da li je ona to primetila, pošto je u trenutku nestala iza kapije, i evo sada je već prošlo dosta vremena od kad sam je video. Možda se i odselila, koliko ja znam.

[1] Norveška je preplavljena različitim dijalektima, i uvek je moguće zaključiti odakle je sagovornik. Bergen je drugi po veličini grad u Norveškoj i svi koji su rođeni u njemu koriste bergenski dijalekat.

[2] Bergen je okružen sa sedam planina, jedna od njih je i Flejen (Flřyen).

GLAVA 3

Ja živim u jednoj staroj kući. Meni je u svakom slučaju stara, iako bi neki, uglavnom stariji ljudi, to poricali.

– A, ne, trebalo je da vidiš kuću u kojoj sam ja živeo kad sam bio mlad – rado bi rekli, dok bi im se pogledi udaljavali, a oni odlutali do onog vremena kada je sve bilo tako mnogo starije.

Moja kuća sigurno ima pedeset godina, a tapete u dnevnoj sobi izgledaju kao da su lepljene u otprilike isto to vreme. Ružne su. I prašnjave. Dugo sam verovao da je prašina polako tonula na dole i pričvršćivala se za pod, ili u krajnjoj nuždi za stvari kao što su televizor, abažuri ili prozorski okviri, ali prašina je dakle sasvim sposobna da se pričvrsti za zidove. Inače je kod mene prilično čisto. Ja dobro operem sve s vremena na vreme, a i pospremim kuću. Sve u svemu, u mojoj kući je vrlo prijatno živeti.

Sad, to nije skroz moja kuća. Ja sam samo podstanar kod jednog ružnog tipa. Ne moram baš često da imam kontakt s njim, ali kada do toga dođe, posle se grozim. Jednom ili dvaput mi je pozlilo, i morao sam malo da legnem da se odmorim. Ovde ima mesta za više ljudi, pošto kuća ima tri sprata i podrum, ali samo ja i neki na poslednjem spratu sada živimo ovde. Lično sam mirna osoba koja retko izlazi i pravi galamu, pa zato još uvek nisam

2

sreo nikog od njih. Imam samo nekoliko, ali jako dobrih prijatelja, bar mi se tako čini.

Jedan od njih je doduše Joni, a ni za njega nisam siguran da li ga baš smatram za prijatelja.

On je pre klovn koga poznajem i s kojim mogu stvarno da se provedem. Ali tu nema ničeg dubljeg. Kada se sretnemo, prvo se guramo ramenima, hvatamo čvrsto za jakne i malo tresemo napred-nazad, ili se jako udaramo pesnicama u dijafragmu dok izgovaramo opasne fraze.

– Je l' će biti neka žurka? – Moraš malo da ojačaš! – Do đavola, al' si se ugojio – i slično.

I tu je kraj. Nikad ne razgovaramo stvarno, više je to pričanje praznih stvari, uglavnom nepristojnih, s jasnim asocijacijama, da bi se posle tome glasno smejali. I tu je Erlin. On mi je drug iz detinjstva, ili tu negde.

Mi u stvari baš i nismo bili nešto posebno dobri, tek od starijih razreda. Često sam bio jak na rečima, imao sam veliku potrebu da se ističem, i prve te zime sam bio često u nevoljama. U višim razredima je hijerarhija potpuno jasna. Veliki su najveći, gotova stvar, i nije baš mudro pokušavati to da promeniš.

Ali nisam mogao da se kontrolišem. U stvari, u osnovi i nisam bio posebno hrabar, pa sam zato radio gomilu bezglavih stvari da bih to postao.

Jednom sam uspeo da se zakačim sa sedmoricom, osmoricom koji su bili među najstarijima u školi, grupica snažnih momaka, sve seljački sinovi, koji su znatno duže radili u silosu od mene.

To je bio jedan od onih dana kada zima prelazi u proleće, kada je sneg više bljuzgavica nego sneg, ali je ipak dovoljno čvrst da se od njega naprave grudve i snegom najedu mlađi. Neustrašiv, i glup, kakav sam bio, izleteo sam iz učionice na početku odmora, pravo do dela dvorišta gde stoje najstariji, gde sam uz pomoć dobrog zaleta uspeo da gurnem jednog od njih da padne u veliku gomilu vlažnog snega. Plan je bio da se nakon

izvedenog napada naglo okrenem i pojurim nazad na sigurno, ali kad sam se okrenuo desio mi se maler.

Težak maler. Previše sam ispružio levu nogu i pao sam koliko sam dugačak pravo na leđa, i malo nakon toga nada mnom je bilo nagnuto osam komada, jedan daleko mokriji od ostale sedmorice.

Podigli su me na noge i poneli u pakao, koji je ovde bio otelotvoren u ogromnoj snežnoj gomili, koju je kamion za čišćenje snega bio nemilosrdno pripremio u jednom uglu dvorišta. Snažno su me uvaljali u gomilu, i dok mi je život prolazio pred očima, džemper mi se do grudi napunio snegom, pantalone su se potpuno nakvasile, a čizme su strgnute s mojih nogu i okačene o jedno drvo. Lice i usta su mi bili puni snega i skoro sam se ugušio, kada se Erlin pojavio.

U samo nekim slučajevima može da se poremeti hijerarhija u višim razredima, uglavnom ako neko može fizički da se meri sa starijima, a tada pomaže da si visok skoro dva metra, imaš preko sto kila i budeš užasno jak.

Erlin se rano razvio, bio je prava grdosija, ali mnogo fin, pa je bilo malo njih, ako je uopšte i bilo, koji su računali na njega.

– Sa' e dosta – čuo sam, iako su mi i uši bile pune snega, i video jednog po jednog napadača kako lete svuda po dvorištu.

Iskobeljao sam se u sedeći položaj i video kako jedan iz devetog razreda odbija da se preda, ali Erlin ga je držao za kragnu, ispruženom rukom, i disao snažno kroz nos, dok je protivnik navalio na njegovu ruku u hrabrom pokušaju da se oslobodi.

Malo kasnije najstariji je bio potpuno crven u licu, i kada ga je Erlin konačno pustio, samo je jako šutnuo jednu gomilu snega da se rasprsla, pre nego što se uputio ka klozetu. Tamo je ostao celog sledećeg časa i odbijao je da izađe za vreme ostalih odmora tog dana.

Od tada smo Erlin i ja neka vrsta najboljih drugara. Ja sam njemu pomagao oko lekcija, a on je tukao one

3

koji su se kačili sa mnom. Erlin je miran dečko. On gotovo uopšte ne priča, i prilično je pažljiv kada nešto kaže.

„Ne znam” je ono što najčešće govori. – U koji bi ti bioskop? – Ne znam. – 'Oćemo do grada? – Ne znam. – Je l' ti zabavno na poslu? – Ne znam.

Ponekad me to malo nervira, ali osećam da znam kako treba s njim, pa i nije tako loše. Erlin ima stalan posao. On je električar, i tokom godina je dobio i sam deo struje, ali on sam kaže da se na to navikao. Ponekad na žurkama lupamo gluposti pa kažemo da mora da gurne prste u utičnicu, ali on se onda uozbilji. Sa strujom se naime ne igra. Struja može da bude opasna ako ne znaš da rukuješ njom.

Erlin je kod mene četiri-pet večeri mesečno. Obično dolazi u šest, i sedi tako dok ne dođe vreme kad treba da legne. Onda uskače u auto koji pripada firmi i vozi u Landos[1] gde živi. Za vreme koje provede kod mene kaže možda pedeset reči ukupno, a to je premalo za celo jedno veče.

Ako dođe u šest i sedi do jedanaest, to je onda deset reči na sat. Tri reči u pola sata, ili jedna reč na svakih deset minuta. Ja sam u stvari baš često kod kuće.

Često sam sâm. Obično sedim u prozoru dnevne sobe i gledam stare dame koje prolaze ulicom na putu ka ili iz radnje. Sedim s olovkom u ruci i pretvaram se da ću da ih oborim iz oružja. Bang bang bang!

GLAVA 4

Sinoć sam dugo ležao budan.

U početku nisam mogao da zaspim uglavnom zato što sam rano legao, a nisam bio stvarno pospan, ali polako je to prelazilo u neke druge stvari. Prilično je mirno tamo gde živim, možeš na primer da čuješ auto mnogo pre nego što dođe do moje ulice. Lako je razlikovati te raznovrsne zvuke, i ja sam dugo ležao i slušao kako vetar mete suvo, opalo lišće duž ulice, zajedno s ponekim listom novina ili zaboravljenim Pajom Patkom od ovog leta. To mora da nervira one što žive na kraju ulice, jer pre ili kasnije sve stvari moraju da se naravno zaustave, a sigurno nije

prijatno kad ti se dvorište napuni đubretom iz ulice duge preko petsto metara. Ali opet, duva pomalo sa svih strana, pa se to đubre verovatno ravnomerno rasporedi u različitim dvorištima.

Mi imamo napolju visoku i debelu živu ogradu, tako da malo šta takvog dolazi kod nas, inače bismo verovatno morali ponekad da izlazimo s grabuljama i skupljamo isto sranje svake nedelje. Ja sam često želeo da zapnem malo napolju, ali pošto uskoro dolazi zima nema svrhe sad počinjati. Može da čeka do leta.

Osim toga, ja ni ne znam koliko dugo ću ostati ovde, pa baš i nema smisla da pokrenem napornu mobu, pa da se odselim za nedelju dana. Pri tom, ja nemam nikakvih velikih planova da se odselim, neću ja ništa posebno, stvar je samo u tome što se ja još nisam smirio ovde, iako je prošlo više od dve godine. U hodniku još stoje stvari koju nisam stigao da otpakujem, kartonska kutija sa šoljicama za kafu, rendom za sir, gomilom koverti i još nekim, totalno prašnjavim stvarima.

Pored nje stoje neke cipele koje nisu moje, niti mogu da se setim čije su, pa sam ih samo ostavio da stoje. U slučaju da vlasnik jednog dana zakuca na vrata jer se konačno setio gde je zaboravio svoje cipele, bilo bi ružno da sam ih ja davno pre toga izbacio, zajedno sa starim korama od banane i krhotinama stakla. Satima sam se prevrtao kao neki kebab, dok sam se opet i opet zaklinjao u sebi da nešto mora da se desi. Bilo šta. Svejedno šta, samo da se razlikuje od ovog što radim sada, jer sada ne radim ništa. Baš i nije prvi put da tako razmišljam, ali danas sam rano ustao i uradio mnogo toga.

Prvo sam obrisao prašinu i pospremio dnevnu i spavaću sobu. Tu je moralo toliko da se briše, da sam prao još jednom, pa još jednom, ali je sada čisto i lepo.

A pravio sam i mali razmeštaj. Ulegnut sivi kauč s rupom na kraju naslona za ruku, koji je stajao ispod prozora od kad sam se uselio ovde, dobio je novo mesto pored kuhinjskog zida. Televizor je sada ispod prozora, pa tako mogu da ležim na kauču kada hoću da gledam neki zabavan program, a ako mi to

4

dosadi, mogu samo da gledam kroz prozor. Horizont napolju nestaje za Ulrikenom[1] i Flejenom, pa može mnogo toga da se vidi.

Mnogo pre nego što je sat otkucao dvanaest, stajao sam na sred dnevne sobe, s rukama na struku, crvenih zglobova zbog tople vode kojom sam ribao, malo oznojen ispod pazuha i ogrebotinom na obrazu jer sam pao koliko sam dugačak dok sam premeštao kauč. Bio sam zadovoljan. I prilično zadivljen. Malo nakon toga sam otišao i do prodavnice.

Ostalo mi je nešto novca pre 20-og, pa sam seo i napravio proračune i izračunao za koliko novca mogu da kupim hranu. Kupio sam mnogo dobre hrane za sendviče i mleko i sok i mnogo toga drugog. Sada će se sve srediti.

[1] Jedna od planina oko Bergena

GLAVA 5

Imam čitavu gomilu čistih stvari svuda okolo. Juče sam toliko prao da sam morao košulje i pantalone i sve ostalo da okačim preko stolica i stolova i svega. Ali je sad u svakom slučaju čisto.

Zapao sam u staro stanje nakon što sam sve to okačio, tada sam samo sedeo ispred tv-a i zurio kroz prozor ostatak dana. Ali to je i bio plan kad sam već pravio razmeštaj na ovaj način. Sloboda izbora. Jedino što me sad nervira je što su vrata između hodnika i dnevne sobe kriva. Najviša šarka je malo popustila pa se sad s teškom mukom zatvaraju.

Možda je i dobro što stoje otvorena sve vreme, jer se na zidu iza njih, u uglu, odlepio veliki deo tapeta koji bi se video, osim ako ga otvorena vrata ne prekriju. Onda nije dovoljno da popravim samo jedno, moram istovremeno da sredim obe stvari, a ako prvo sredim deo tapeta, onda moram i ostatak dnevne sobe, a pitanje je da li imam dozvolu za tako nešto.

Ja u stvari ne bih da razgovaram s vlasnikom kuće više nego što je neophodno, radije bih i manje, pa će stvari verovatno ostati ovakve duže vreme. Uostalom, uskoro će vikend,

petkom uveče obično odšvrljam do grada i pustim da se stvari same dese, ali sam rešio da pazim na društveni život, da bih uštedeo novac neko vreme, pa mislim da ću ostati kod kuće.

Uskoro ću dole do grada, pa ću obući stvari koje i nisu baš nešto fine, tako da, ako Joni hoće da izađemo, mogu da kažem da ne mogu u grad ovako obučen. Možda će mi poslužiti trenerka i prljava košulja?

GLAVA 6

Probudio sam se na Jonijevom kauču ovog prepodneva, pa očigledno nisam uspeo da odem kući.

Kada pričaš s nekim o tome, skroz super izgleda da se previše napiješ uveče u gradu, pa da ti sutradan bude loše, ali i nije nešto posebno kad se to stvarno i desi. Isto kao s ljubavnim problemima. Kad ih gledaš na filmu, u stvari ti izgledaju prilično super.

Tu se čuje romantična muzika, dok se junak šeta napuštenim pristaništem i baca kamenčiće u vodu ili po ulici gde gleda srećne mlade parove koji sede u kafićima, prepliću prste i nazdravljaju uz vino, dok on sedi i zna da će mu se draga kasnije vratiti, treba samo malo da razmisli. Pa na kraju filma sve bude u redu, opet su zajedno i srećni.

Retko je to tako u stvarnosti. Ja sâm baš i nisam iskusan u ljubavnim problemima, imao sam ih samo nekoliko puta, ali jednom je bilo stvarno teško. Poslednjeg puta, i tada mi je bilo toliko odvratno da nisam mogao ništa da radim. Samo sam sedeo i plakao, plakao celog dana i nadao se da će se vratiti.

Uskoro će evo biti tri godine od tada, a ona se još nije vratila. Sigurno ni neće, ali svaki put kada čujem neki auto, odem do prozora da vidim da to nije možda ona. Preznojim se svaki put kad zazvoni telefon i pitam se jedno isto, a kada se šetam po gradu, sve vreme je tražim i pomislim kako je možda u blizini, iako pojma nemam gde bi ona mogla da bude. Može da bude bilo gde, u Americi ili Kini koliko ja znam. Sigurno je uspela mnogo toga, dok sam ja samo sedeo ovde i traćio svoj život.

U svakom slučaju, do sada. Ipak je i

5

dalje čekam.

GLAVA 7

U malenoj gostinskoj sobi desno od dnevne sam instalirao kompjuter. Dobio sam ga još davno od brata, zajedno s dvema igricama, pošto je on sebi kupio novu opremu, pa mu stara više nije trebala.

Ja igram dosta, više puta nedeljno, i postao sam prilično dobar. Jedna od igrica je s automobilima gde treba preći pustinju što brže možeš. U početku sam brzo uspevao da stignem do dobrog drugog mesta, ali je odatle do vrha bilo teže.

Trebalo mi je preko dva meseca da sustignem ovog ispred mene kada sam otkrio da tu i nije bilo nikoga, to je bila samo neka vrsta mamca da bi ljudi igrali što više. Time sam, mada to doduše nisam znao, bio prvi preko dva meseca. Iznervirao sam se kada sam to otkrio, ali nakon što sam se smirio, bilo mi je drago što sam tako vešt. Druga igrica koju sam dobio liči na rat, ali meni se to nešto ne sviđa, pa to igram tek ponekad, kad me poseti neko pred kim hoću da se pokažem.

Danas sam otkrio da ako spojim telefonski kabl s kompjuterom, mogu da surfujem po internetu, pa nakon što sam dovukao pisaći sto do vrata koliko god sam mogao, spojio sam prekratku žicu i bio spreman. Dosta toga znam o internetu od pre, ali na mestima gde sam pre bio, u kancelariji i slično, me smeš da ideš gde god hoćeš, ali sada sam imao odrešene ruke.

Niko mi nije stajao za vratom. Posle nekog vremena shvatio sam da ne tražim ništa posebno, pa sam otišao do sajta za ćaskanje za ljude između dvadeset i trideset, gde sam baš pisao gomilu gluposti.

Bio sam i ozbiljan, i dao sam e-mail adresu jednoj devojci, ali uglavnom su to gluposti i šarada. Niko ne može da otkrije ko si ti, pa sam se napravio baš čudan i pričao neke neobične stvari, sve dok jedan napaljeni tip nije rekao da ipak može da se otkrije ko si.

Tada sam odmah isključio mašinu i izvukao telefonski utikač.

GLAVA 8

Danas sam više puta prošao pored kompjutera. Čak sam i sedao, ali nisam imao hrabrosti da se opet priključim i surfujem bez veze. Šta ako mi odmah stigne upozorenje? – Ne smeš da lupaš gluposti kada si na internetu! – možda piše. Ili nešto u tom smislu.

Veliki brat te gleda. Umesto toga sam se dugo šetao. Išao do gore, pored Melkeplasena[1] skoro do vrha.

Tu sam skrenuo u levo i išao dužim putem preko Krunegorena[2] i u krug tako da sam opet došao do Melkeplasena i mogao sam tada da idem kući. Mislim da sam se tako šetao dva sata, iako mi nije delovalo toliko, i bilo je divno. Jako je čudno kada si napolju i hodaš, jer su ti misli tako drugačije. Kao da ti hladan večernji vazduh razbistri misli i lakše pronalaziš odgovore. Mislim da ću češće da se šetam.

Bilo je gotovo magično tamo gde sam išao, s crnim oktobarskim nebom iznad, kao ogromnim poklopcem, a vetar je slabašno šaputao vrhovima drveća, kao da je hteo da mi kaže nešto mudro.

Pomalo kao uspavanka Likeliten, gde oni stoje i šapuću mališi koji tek rođen leži u kolevci, a treba mu pregršt saveta o tome kako je napolju u svetu. I meni bi dobro došao neki savet, takođe. Ako zapišem neke probleme pre nego što pođem u šetnju, možda pronađem odgovore negde gore u Krunegorenu.

[1] Trg u Bergenu [2] Stare zgrade na putu za planinu Ulriken

GLAVA 9

Joni me je nazvao danas i pitao da li bih hteo da zaradim novac.

Onom za koga on vozi trebaju ljudi na neko vreme, i ja sam naravno pristao. Počinjem sutra rano ujutru, kao Jonijev pratilac, tako da steknem rutinu. Nisam ništa saznao o plati, ali pošto sam punoletan, sigurno nije baš mala. Onda ću da budem mudar i sačuvam veći deo novca, tako da mogu sebi da priuštim nešto stvarno dobro, možda put u

6

inostrantsvo.

Joni me je upozorio. – Ali on neće da trpi tvoje zajebancije, da ne dižeš telefon i slično – mrmljao je.

– Ma s tim je gotovo. Joni je s obale iz okoline Bergena, iz nekog mesta za koje nisam potpuno siguran tačno gde je, rekao je da ćemo jednom otići tamo, provoditi se, pecati, i slično.

Ali on već dosta dugo živi u gradu, pa govori nekom čudnom mešavinom dijalekata. Obećao sam da ću se lepo ponašati, i rekao da sam sad mnogo bolji. Ali baš i nisam u to siguran, to je ono što je problem. Na jednom poslu gde sam nekad radio desilo se da nisam želeo da ustanem čitave jedne nedelje.

Od ponedeljka ujutru, pa sve do subote sam potpuno mirno ležao ispod pokrivača. Ponekad sam bio budan, ali sam uglavnom spavao. Kada bi neko pozvonio na vrata, stisnuo bih oči, a ako bi zvonio više od jednog puta, stavio bih ruke na uši.

Sada neću tako da se ponašam, sad sam to prerastao.

GLAVA 10

Bilo je teško ustati pre sedam, ali sam uspeo da se dogegam do mesta gde je trebalo da se nađem s Jonijem.

On je stigao na vreme, i uglavnom smo bili u gužvi čitavog dana. Malo smo vozili po centru, gde smo pokupili i isporučili gomile malih paketa, pa smo išli čak do Sutre[1]. Bilo je prilično dobro, samo sediš i piješ kafu, slušaš radio i brbljaš s ovim drugim.

Joni ume baš dobro da brblja, jedini problem s njim je što sve vreme puši. Kada sam otvorio malo prozor da provetrim, postao je agresivan i rekao da se smrzava. Nisam hteo da se svađam, ali je odvratno smrdelo i baš mi je pripala muka.

Odlučio sam da izdržim nekoliko dana, ali kada budem malo manje zelen lupiću u komandnu tablu i reći da je sad gotovo s pušenjem sve dok sam ja u autu. Ni govora. Joni je mislio da ću zarađivati osamdeset kruna po satu, samo sedeći u autu, i ja sam time zadovoljan.

Druga mogućnost mi je da sedim kod kuće i ne zarađujem ništa. I tako sam danas zaradio osamsto kruna.

[1] Ostrvo u blizini Bergena

GLAVA 11

Iako je je to bio sâm dan nesreće, nije se desilo ništa što bi nam na to skrenulo pažnju. Nikakve crne mačke, nikakva razbijena ogledala, i nijednom nismo prošli ispod kakvih bednih merdevina.

Ceo dan smo se vozili do Sunhorlana gde smo pokupili jedan majušan paket na nekom pristaništu, da bi se zatim vratili kući. Bilo je kao u nekom detektivskom filmu. Skrenuli smo ka pristaništu, prigušili svetla na kolima, i bez reči izašli svako na svoju stranu. (Verovatno bi izgledalo bezveze da smo se obojica isteturali na istu stranu).

Kapetan pohabane i pretovarene stare barke je izašao iz svoje kabine sa sve kapetanskom kapom. Istrošeni opušak, ugašen, mrdao se u uglu usana kao neka zaboravljena mrvica hrane posle jakog pomorskog obroka, samo je pojačavao utisak zajedno sa čekinjastom bradom. Jednim pokretom, izvadio je nešto što je ličilo na kutiju za cipele, i dao je Joniju, pre nego što se okrenuo i nestao bez reči.

Joni je ovo radio i pre, tako da je ostao hladan, samo se okrenuo na petama i vratio u kola. – To je bilo čudno – rekao sam kada smo malo odmakli. Joni je mrdnuo donju usnu i samo slegnuo ramenima. Verovatno se već navikao na to. Ja sam dobio jaknu s imenom firme, tamnoplavu s krznom iznutra, jednu stvarno toplu i dobru jaknu, stalno idem u njoj. Stvarno je kul, jer su svi ljudi dobri prema onome ko vozi kombi.

Često dobijaš kafu za dž na benzinskim pumpama i svi na trajektu hoće da pričaju s tobom.

U odeljku za pušače me svi poznaju, iako nikada ranije nisam video nikog od njih. Nije ni čudo što Joni poznaje razne ljude od kad je počeo da vozi. Mogao bih i ja da nabavim jedan takav automobil kojim bih mogao da zvrjim unaokolo. Da slušam radio i pijem kafu i

7

da isporučujem gomile paketa raznoraznim ljudima.

U svakom slučaju bih izbegao Jonijeve cigarete, bilo mi je muka i bolela me je glava kada sam došao kući nakon posla, mislim da mu uskoro moram nešto reći po tom pitanju.

GLAVA 12

Bilo je teško ustati pre sedam, ali sam uspeo da se dogegam do mesta gde je trebalo da se nađem s Jonijem. On je stigao na vreme, i uglavnom smo bili u gužvi čitavog dana. Malo smo vozili po centru, gde smo pokupili i isporučili gomile malih paketa, pa smo išli čak do Sutre[1].

Bilo je prilično dobro, samo sediš i piješ kafu, slušaš radio i brbljaš s ovim drugim. Joni ume baš dobro da brblja, jedini problem s njim je što sve vreme puši. Kada sam otvorio malo prozor da provetrim, postao je agresivan i rekao da se smrzava.

Nisam hteo da se svađam, ali je odvratno smrdelo i baš mi je pripala muka. Odlučio sam da izdržim nekoliko dana, ali kada budem malo manje zelen lupiću u komandnu tablu i reći da je sad gotovo s pušenjem sve dok sam ja u autu. Ni govora. Joni je mislio da ću zarađivati osamdeset kruna po satu, samo sedeći u autu, i ja sam time zadovoljan.

Druga mogućnost mi je da sedim kod kuće i ne zarađujem ništa. I tako sam danas zaradio osamsto kruna.

[1] Ostrvo u blizini Bergena

GLAVA 13

Iako je je to bio sâm dan nesreće, nije se desilo ništa što bi nam na to skrenulo pažnju. Nikakve crne mačke, nikakva razbijena ogledala, i nijednom nismo prošli ispod kakvih bednih merdevina.

Ceo dan smo se vozili do Sunhorlana gde smo pokupili jedan majušan paket na nekom pristaništu, da bi se zatim vratili kući. Bilo je kao u nekom detektivskom filmu. Skrenuli smo ka pristaništu, prigušili svetla na kolima, i

bez reči izašli svako na svoju stranu. (Verovatno bi izgledalo bezveze da smo se obojica isteturali na istu stranu).

Kapetan pohabane i pretovarene stare barke je izašao iz svoje kabine sa sve kapetanskom kapom. Istrošeni opušak, ugašen, mrdao se u uglu usana kao neka zaboravljena mrvica hrane posle jakog pomorskog obroka, samo je pojačavao utisak zajedno sa čekinjastom bradom. Jednim pokretom, izvadio je nešto što je ličilo na kutiju za cipele, i dao je Joniju, pre nego što se okrenuo i nestao bez reči.

Joni je ovo radio i pre, tako da je ostao hladan, samo se okrenuo na petama i vratio u kola.

– To je bilo čudno – rekao sam kada smo malo odmakli.

Joni je mrdnuo donju usnu i samo slegnuo ramenima. Verovatno se već navikao na to. Ja sam dobio jaknu s imenom firme, tamnoplavu s krznom iznutra, jednu stvarno toplu i dobru jaknu, stalno idem u njoj. Stvarno je kul, jer su svi ljudi dobri prema onome ko vozi kombi. Često dobijaš kafu za dž na benzinskim pumpama i svi na trajektu hoće da pričaju s tobom.

U odeljku za pušače me svi poznaju, iako nikada ranije nisam video nikog od njih. Nije ni čudo što Joni poznaje razne ljude od kad je počeo da vozi. Mogao bih i ja da nabavim jedan takav automobil kojim bih mogao da zvrjim unaokolo.

Da slušam radio i pijem kafu i da isporučujem gomile paketa raznoraznim ljudima. U svakom slučaju bih izbegao Jonijeve cigarete, bilo mi je muka i bolela me je glava kada sam došao kući nakon posla, mislim da mu uskoro moram nešto reći po tom pitanju.

GLAVA 14

Ja baš umem da se opustim.

A kako i ne bih, uz toliko vežbe. Ali, iako opušteno ležim na kauču ispred TV-a, nemam osećaj kao da je u redu to što sam opušten. Ovako je barem bilo ranije, to sam otkrio danas.

Danas sam naporno radio i bio vredan, tako da je bilo na neki način dopušteno

8

ispružiti se na kauču nakon što sam jeo. Pre sam samo bio u radnji ili u jednoj brzoj šetnji do centra pre povratka kući i ležanja na kauču, ali sada je bilo drugačije.

Mislim da bi moja bivša sada bila zadovljnija sa mnom, sada kada se bavim nečim razumnim.

– Ti nemaš život – rekla je ona dok je odlazila.

Stajala je s koferima u hodniku i bila spremna da krene.

– Kako to misliš? – pitao sam. – Pa valjda imam jedan život? – – Ti nemaš nikakav plan – rekla je u trenutku kada je taksista napolju trubnuo.

Nisam stigao ni da odgovorim pre nego što su se vrata zalupila za njom, a ona otišla da nađe momka s planom. Skoro da nema ničeg goreg od toga da budeš ostavljen. Prihvatljivo je kada te šutnu iz raznih razloga, ali to što ona odlazi da nađe nekog ko je bolji, tako odmah nakon tebe, to je već malo teže preboleti.

Ali, kad se mora, mora se.

Sada nisam tako siguran šta se desilo nakon toga, ali nek svako misli onako kako želi. Pitam se gde sam zabrljao? Pa baš sam joj se svideo kada smo se upoznali? U to vreme dobijao sam poklone sve vreme, a kada pokloni nisu stizali, izenada bi se pojavio gotov ručak na stolu, poljubac i zagrljaja, a često i nešto više od toga.

Mogli smo tako satima da sedimo za stolom, još dugo nakon što bi se hrana ohladila. Da jednom rukom jedemo dok drugom zaplićemo prste i mazimo se polako, gore-dole, dok ne dobijemo grčeve u zglobovima. Pričali smo i pričali. Kako su nam samo padale na pamet te stvari o kojima smo pričali? Neki put nismo stizali da obavimo one stvari što smo planirali zato što smo imali toliko puno stvari o kojima smo mogli da pričamo. Čak i gledati je kako puši je bilo sjajno.

Pušenje i nije bila stvar o kojoj sam imao neko naročito visoko mišljenje, ali način na koji je ona to radila, naveo me je da na to gledam kao na neku

umetnost. Način na koji su ti tanki, pomalo bledi prsti izvlačili cigaretu iz paklice, kada bi njeno lice na kratko bilo osvetljeno plamenom upaljača kao i trenutak u kom bi povukla dim. Vreme bi u tom trenutku stalo, sve dok ne bi otvorila usne i pustila dim da polako iscuri, kao jutarnja magla preko zaledjene vode.

Čak i to je bilo lepo, tako da sam se trudio da ne primetim kako miris ponekad može da bude loš. Ili, u stvari, nije uopšte ni mirisalo loše. Samo ne tako dobro kao ostale stvari. U međuvremenu sam proverio poštu, i dobio sam mejl od jednog od onih s kojima sam pričao prošlog vikenda. Devojka! Pod imenom Chatgirl.

Rekla je da me je tražila na chat-sajtu svakoga dana i kako ja nisam bio tamo, i da joj je žao, jer je mislila da sam baš super.

To nije bilo loše, moram da kažem, ja uvek mislim kada pričam s ljudima da me oni zaborave tri minuta nakon toga. Potpuno sam se zbunio kada sam to pročitao, toliko da još uvek nisam odgovorio.

Mislim da ću još malo razmisliti pre nego što to uradim, dok ne budem znao šta da napišem.

Pitam se šta joj se to svidelo u vezi sa mnom?

Šta ako je to samo neka mala stvar na koju ona misli, šta ako joj se ne svide neke duge stvari u vezi sa mnom?

GLAVA 15

Erling je srećom svratio danas, ne da je to nešto puno pomoglo, ali je u svakom slučaju došao.

– Upoznao sam jednu devojku – rekao sam dok smo sedeli blago zavaljeni i pratili neku sapunicu na televiziji.– O – reče on. – Da, pa, nisam je u stvari baš upoznao... – – O – reče Erling ponovo, a ja nisam bio siguran da li me je uopšte i čuo prvi put. – Malo sve to ima veze s internetom – pojasnio sam, ali, tada Erling nije više mogao da me prati.

9

Znao je puno toga o struji, ali malo o stvari kakva je na primer internet. Neko vreme sam pričao u vazduh o tome kako sam mislio da nastupim u vezi s tom devojkom, i na kraju ni sam nisam shvatao u čemu je, u stvari, problem. Nije ni Erling.

– Zar ne možeš jednostavno da joj odgovoriš? – predložio je. – Ali šta da napišem? Nije to - samo sedneš i raspališ po tastaturi. – – Nemam pojma. – Erling nije želeo da se meša u moje flertovanje.

GLAVA 16

Upoznao sam šefa danas na poslu. Trudio sam se da budem ljubazan i da mu pružim ruku i da se predstavim, ali on me je samo pogledao i klimuo glavom.

Bio je seljak, ali je delovao prilično ok.

Rekao je isto što i Joni, da ako nema ničeg trulog u vezi sa mnom, mogu još dugo da nastavim s poslom. U nadi da ću moći da izađem na put u svom automobilu, rekao sam mu da imam dozvolu, ali izgleda da u tom trenutku nije imao automobile koje bih ja mogao da vozim.

Videćemo. Razlog što sam dobio posao je bilo to što je stari Jonijev saradnik preuzeo auto nekoga ko je dao otkaz, tako da sada stojim u redu. Ako se budem ponašao kako treba, i ne napravim neku glupost, sve će biti u redu, mislim da su do sada bili zadovoljni sa mnom.

Juče sam napisao odgovor mojoj devojci. Napisao sam da i ja mislim da je ona super, gotovo da je se nisam ni sećao, da budem iskren, ali da ne bih imao ništa protiv da je bolje upoznam.

Uopšteno govoreći ne bih imao ništa protiv da se bolje upoznam sa svima. Ili ne baš sa svima, zbog praktičnih teškoća, ali više poznanika ne bi bilo na odmet. Mislim da, ako mi date šansu, mogu da budem prilično simpatičan momak, ali nije baš ni kao da idem ulicom i nalazim najbolje prijatelje. Ali trebalo bi da sam u stanju da nađem bar nekoliko.

Pet-šest komada, otprilike toliko. Ako

dam sebi malo vremena, to bi trebalo da bude moguće, samo u gradu ima bar nekliko stotina hiljada ljudi. Valjda bi barem nekome od njih trebalo da se svidim? Ako kažem da je potrebno dva meseca da nađem prijatelja, to će biti šest komada za godinu dana, tako da bih do Božića sledeće godine dostigao cilj. Tad bih verovatno mogao da za Božić pozovem sve moje prijatelje, a ako povedu sa sobom i svoje partnere, biće nas baš mnogo.

U roku od godinu dana i ja ću valjda naći devojku, tako da mogu da računam da će nas biti četrnaestoro na jednoj takvoj žurci. Neko verovatno neće moći da dođe iz nekog razloga, božićna večera na poslu i slične stvari, ali neka nas bude i samo desetoro, to je opet veoma dobro. Na takvim proslavama, među dobrim prijateljima, atmosfera je uvek dobra.

Ja sam spremio dobru hranu, svi imaju sa sobom dobra vina, a kad veče malo odmakne, baš negde pred kraj večere, ja izvlačim bocu stvarno dobre sorte vina, koju sam kupio na poslednjem putovanju u inostranstvu.

To biva dobro prihvaćeno, i kasnije ustajemo od stola i započinjemo razgovore svuda po mom stanu. Neko će izaći napolje da puši dok drugi dolaze u kuhinju da bi se uključili u diskusiju o nekoj aktuelnosti.

Neki će se verovatno na kraju i napiti, ali će se većina držati pristojno, i na kraju će se svi zahvaliti na prijatnoj večeri i reći kako se nadaju da ćemo se uskoro ponovo videti, pre nego što nas ostave same, moju devojku i mene.

Možda ćemo malo pospremiti, naši gosti ipak nisu napravili toliki nered, tako da nema puno posla, ali na kraju smo iscrpljeni i idemo da spavamo nakon što smo oprali zube i poljubili jedno drugo za laku noć. Trebalo bi da je sve to ostvarljivo.

I za mene.

GLAVA 17

Danas me je telefonom zvao jedan stari prijatelj iz razreda. Išli smo zajedno u gimnaziju i nisam ga uopšte video od tada, ali sada je iznenada zvao.

10

Rekao je da ima nešto strašno zanimljivo što mora da mi pokaže, i pitao me je ako možemo jednom da se nađemo. Pored posla nemam baš puno obaveza u rokovniku, tako da će doći kod mene sutra uveče, verovatno s jednim tipom, i još jednim koga ne poznajem.

Čudno je što me je zvao, mi se nikada nismo nešto naročito družili u školi.

Mislim i da me je prebio jednom, na nekoj školskoj proslavi, kada se nismo složili oko neke gluposti, i generalno gledano, nismo bili na istoj talasnoj dužini. Malo sam u početku bio nervozan, jer sam na trenutak pomislio da hoće još jednom da me prebije, ali sam tu mogućnost odbacio kao bezveznu, nakon što sam malo logično razmislio.

Nisam dobio odgovor na moj mejl, možda nije danas bila na internetu.

Tako se unervozim kada ne dobijem odmah odgovor od nekoga, baš kao kada zovem nekoga telefonom, a niko se ne javi, onda skroz poludim. Počnem da se nerviram i da idem u krug po stanu bez cilja i smisla.

Čudno.

I naporno.

GLAVA 18

Upravo me je bio posetio moj drugar iz razreda. Baš je bio glup, pozdravio me je i počeo da me ispituje da l' se sećam ovoga i onoga, i siguran sam da me je pobrkao s nekim drugim. Izgledalo je kao da hoće da impresionira tipa koji je došao s njim.

To je bio neki tip koji je došao u TOM autu. U sportskoj verziji mečke. Ne sećam se kako se zvao, rekao je samo svoje prezime, ali mislim da ima majku koja je političar. Pokazao je kroz prozor ka svom automobilu i rekao: „Onakav auto je stvarno nešto posebno, šta misliš?”

Nego šta.

Skuvao sam kafu i tako to, ali niko od njih nije hteo ništa, samo vodu. I tako smo sedeli, ja s kafom, oni s vodom.

Onaj koga sam poznavao je samo sedeo mirno i nije ništa govorio, već je pustio onog s kolima da priča. Imali su sa sobom sjajne kofere koje su otvorili i izvadili fascikle s raznobojnim papirima na kojima su bile strelice, međuljudski odnosi, šta ljudi misle kada izađu u kupovinu i još neke stvari koje nisam baš najbolje razumeo.

Pričao je dugo i nacrtao piramidalne strukture na jednom papiru pred mojim nosom, dok je pričao o tome koliko ću se obogatiti.

– Zar ovo nije interesantno? – na kraju je uptao klimajući glavom.

Moj drugar iz razreda je klimao glavom u istom taktu tako da je sve izgledalo kao dobro uvežbana tačka. Nisu odustali dok i ja nisam počeo da klimam glavom.

– Daaaaa... – rekao sam popuštajući, nisam želeo da priznam kako ništa nisam shvatio.

Baš bi bilo super biti bogat. Rekao sam da ću razmisliti o tome, ali su se oni onda naljutili. Rekli su mi da sam neozbiljan, i da su je oni koji su shvatili kakva je to prilika, zgrabili bez oklevanja. Ja nisam ni shvatio o čemu su u stvari pričali, tako da je to što sam propuštao da zgrabim priliku u stvari bilo potpuno ispravno.

Na kraju su zatvorili svoje pernice, spakovali svoje kofere i izleteli napolje u oktobarsku noć, snuždeni kao mormoni kojima su zalupili previše vrata pred nosom u jednom danu.

Još uvek nisam dobio odgovor od devojke.

GLAVA 19

Na poslu je počelo da biva dosadno.

Takav sam ja, veoma se unervozim kada radim iste stvari sve vreme. Nadam se samo da neću poludeti. Danas sam dobio odgovor od moje mejl-devojke. Zove se Elina, lepo ime.

Tako se zvala i moja prva ljubav. Imao sam sedam godina, i išli smo u isti razred. Bio sam beskrajno zaljubljen cele te prve školske godine, a gotovo sam zaboravio na nju kada sam se

11

vratio s letnjeg raspusta pre početka drugog razreda. Elina je napisala puno o sebi, ima 25 godina i živi u sopstvenom stanu gore na Mindeu[1].

Ima mačku i po struci je učiteljica u predškolskom. Izgleda da je isti tip osobe kao i ja, možda možemo da budemo dobri prijatelji. Odgovorio sam odmah, napisao sam duge rečenice o sebi, ali iako sam pisao duže vreme, nisam nešto ulepšao stvari. Pisao sam o tome kakav sam, pa i ne mora da odgovori ako smatra da sam potpuno lud.

Nakon toga sam otišao u dugu šetnju, napravio krug preko Krunegorena, ima tu dosta da se ide.

Čudno je to kako se misli menjaju kada sam napolju i hodam, one postaju na neki način mnogo jasnije. Na pola šetnje palo mi je na pamet da treba sa sobom da nosim papir i olovku, kao što sam i odlučio prošli put, ali sam siguran da ću se setiti toga sledeći put. Kada sam sitgao kući, odgovor od Eline je stajao i čekao me.

Elektronska pošta je fascinantan način komunikacije.

Bilo joj je drago što sam tako brzo odgovorio. Ovaj put je bila baš kratka, jer je išla na spavanje.

Radi u vrtiću na Kokstadu, i nema auto tako da mora da ide autobusom rano izjutra. Da je moja devojka, i da imam auto, vozio bih je svakog dana na posao tako da može da spava malo duže i da ne bude umorna. Mogao bih i da je pokupim nakon posla, da stojim napolju i da je čekam i da me zagrli kada dođe jer je srećna što sam dobar.

Pitam se kako izgleda? I ja sam bio kratak, napisao sam kako mora dobro da spava i da ne zaboravi kako uskoro dolazi vikend, kada će moći da se odmori.

[1] Deo Bergena

GLAVA 20

Danas smo ja i Joni bili u Vosu[1] da pokupimo stari nameštaj.

Na putu natrag vozili smo duž fjorda Hardanger, preko Kvamskugena i opet

u grad. Lepo je ići tuda, pomislio sam kako bi bilo fino živeti tamo negde, imati malu kuću i vrt i možda mačku koja tera miševe. I jednu ženu ili devojku kojoj bih mogao da donosim doručak u krevet i da zagrljeni uveče gledamo TV. Ja, Erling i Joni izlazimo večeras na pivo, on je hteo da ide u Fudbalski pab, ja sam hteo da probamo neko drugo mesto.

O tome ćemo malo kasnije.

Već dugo nisam bio u gradu, može da bude zabavno izaći na pivo. Počeo sam da pišem Elini o skoro svemu što se zbiva. Veoma često zasednem za tastaturu i napišem joj par redaka o tome šta radim, šta mislim i tako to.

Poklopilo se da oboje treba danas da izađemo u grad, ja sa svojim drugarima, a ona s mnoštvom svojih drugarica. Pokušao sam da doznam kuda su naumile da idu, ali još nisu bile odlučile.

Sigurno će se dogovoriti o tome baš pre nego što uđu u taksi, ili na putu ka gradu. To bi bilo dobro znati, tako bih mogao da izbegnem da mi Joni pokvari veče, ali izgleda da ću ipak morati da vodim računa.

[1] Planinski grad, dva sata vožnje od Bergena

GLAVA 21

Proveo sam jedno prosečno veče u gradu sinoć. Počelo je kao i obično, našli smo se na nekom mestu, kao i obično u Futbalskom pabu, i tu iskulirali malo uz pola litre piva, dok nismo odlučili da tu provedemo i ostatak večeri.

Joni uvek zna kada će doći neke dobre ribe, i to koristi kako bi nas namamio da ostanemo. On uvek bude tamo neko vreme duže od nas, priča s drugima, i onda zna takve stvari.

Ne razumem kako ostali mogu da znaju šta će se dešavati, ali Joni tvrdi da postoji plan. Došlo je nekoliko riba, i to malo što je došlo nisu bile nešto naročito lepe, tako da smo Erling i ja većinu vremena proveli nadureni u uglu ništa ne govoreći.

Na kraju je i treći čovek došao s tri

12

gabora, po jedna za svakog od nas, ali sve se završilo tako što ga je Erling tako jako zgrabio za vrat da mu je cele te večeri ostala crvena masnica. Joni je naravno bio veoma zadovoljan, jer u mraku su svi vukovi sivi, ili, kao što on kaže, kroz dno čaše piva meni su sve ribe dobre.

Zbog toga nas je pozvao na jedan after party jer je znao da nećemo poći, tako da je sve tri mogao da zadrži za sebe. Erling je hteo da uzme taksi do kuće, ali ja sam hteo da prošetam.

Rastali smo se, okrenuli i nestali u mraku svako na svoju stranu.

Išao sam uobičajenom rutom, peo se uz strme ulice prema Johanesovoj crkvi i osećao kako mi znoj klizi niz leđa pre nego što sam došao do vrha. Jako sam dahtao i podsetio sebe po ko zna koji put kako moram da počnem s treniranjem. To radim već nekoliko godina, ali toliko puno stvari se dešava, i ne stižem da se bavim nečim za stalno.

Često mi se desi da počnem, ako ne da plačem, a ono da pomalo jecam na putu kući posle takve večeri. Tada posegnem za svim samosažaljenjem do koga mogu da doprem, sažaljevam sebe na oštroj krivini prema Pudefjord mostu, i odlučujem se da pomerim svoj život na neki viši nivo od ovoga gde se sam vraćam kući vikend za vikendom. To se čini tako lakim, postoje sigurno hiljade stvari kojima čovek može da ispuni vreme pored izlaženja, ali dok ležim u krevetu narednog jutra, svega toga se sećam kao kroz maglu, kao da je to bio neki daleki san.

Zbog toga nastavljam s tim još neko vreme. Kada sam ustao danas, osećao sam u celom telu grižu savesti, ali nisam znao zbog čega. Nikome nisam ništa loše rekao juče, nisam povraćao, nisam se grebao o druge, a nisam ni tako kasno ustao. Pola dvanaest, ali to je valjda u redu. Ipak sam se osećao kao da sam na nogama još od pola devet, ili devet.

U pokušaju da se otarasim tog tegobnog osećaja, nisam žurio s doručkom, veoma pažljivo sam skuvao kafu, lepo namazao kriške hleba i čak sam i skoknuo do pumpe da kupim današnje novine, ali svež vazduih mi

nije prijao, samo me je učinio još više napetim.

Na putu kući sam gotovo trčao ne bi li se što pre vratio kući, ničemu, ali sam ipak žurio.

Za doručkom sam se bacio na hranu kako bih što pre završio, ali me je od svega toga samo zaboleo stomak i opekao sam se na vrelu kafu. Šta je to što me progoni?

Elina se lepo provela sinoć, napisala je. Sve prijateljice su joj bile tu, a čak ju je jedan tip spopadao celo veče. To mora da znači da je lepa, niko ne bi valjda proveo celo veče spopadajući nekog gabora?

Dobro, osim Jonija. Radujem se sutrašnjem danu, ja i Joni idemo na Stadion da gledamo poslednju utakmicu Brana[1].

Nabavili smo karte za sedenje na Hansinoj tribini, tako da ćemo imati dobar pregled. Nadam se pobedi.

[1] Fudbalski klub iz Bergena, jedan od vodećih u Norveškoj

GLAVA 22

Loš dan na poslu danas. Izgleda da sam juče ipak popio više nego što sam mislio, jer sam bio u lošoj formi celog dana.

Malo sam odspavao posle posla, tako da se osećam malo bolje, iako se još nisam sasvim povratio. Još sam i izašao u jednu malu šetnju večeras, ali nije pomoglo.

Pitam se zašto?

U inboks mi i dalje stižu poruke od Eline, piše da je i ona bila strašno umorna i da je dugo spavala.

Čudno je to kako se skroz izmorimo poslom, često se desi da dođeš kući oko pet, pola šest i samo se zakucaš na kauču. A kad se probudiš, već je deset sati i vreme da se ponovo ide u krevet.

Pomislite samo na one koji to rade celoga života.

Mislim da bi bilo baš strava kada bi čovek toliko puno zarađivao da ne mora

13

više da se izlaže takvom stresu. Započneš nešto i prodaš to po dobroj ceni, ili tako nešto.

To bih i ja mogao da uradim, onda bi Elina mogla da da otkaz pa da idemo na krstarenje oko sveta, možda.

Evo opet počinjem, ali ona mi se baš dopada. Pitam se da li se i ja njoj dopadam više od toga da sam samo super.

Napisala je „uživaj, prijatelju moj” u svom mejlu, tako da je moguće.

S mojom bivšom je bilo baš sjajno, zato što smo imali osećaj kao da se poznajemo već duže vreme tog trenutka kada smo se upoznali. Pričali smo o raznim stvarima i potpuno se uzajamno razumeli. Imam veliku želju da pitam da li bismo ja i Elina mogli da se nađemo, ali ne znam da li bih se usudio. Elina nije postavila to pitanje, tako da ću malo sačekati.

GLAVA 23

Danas sam Elini poslao jedan mail u kome sam je pitao o mnogo raznih stvari. Kao na primer, šta bi ona volela da radi u životu, čega se plaši itd. Jedva čekam da dobijem odgovor.

Rekla je da bolje da ne očekujem odgovor posle petnaest do deset, jer su tada na TV-u njene omiljene serije, i ona bi da ih odgleda. Bilo bi super kada bismo mogli da ih gledamo zajedno, ona bi sedela blizu mene, a ja bih je grlio i mirisao njenu kosu.

Kada pomislim na to, pomalo me golica u stomaku i pitam se da li se ja to zaljubljujem?

To je u stvari potpuno suludo, jer smo se mi samo dopisivali mejlom. Ali pomalo je tačno ono što kažu, da tako u svakom slučaju možeš bolje da upoznaš neku osobu, i ne mešaju ti se utisci zbog izgleda i tako toga.

Odgovorila je kasno uveče.

Bilo joj je drago što sam pitao o takvim stvarima i misli da je važno znati takve stvari o ljudima koje poznaješ. I ona bi volela da radi nešto drugo pored toga što radi u obdaništu, ali je rekla da je to tako zabavno da nije imala želju da

definitivno prekine.

Možda samo da povremeno uzima odmor, malo putuje ili tako nešto.

Elina mnogo voli decu, tako da mora da joj je dobro što radi u obdaništu. Plaši se da ne ostane sama i napuštena, a raduje je kada su ljudi dobri. U tom slučaju sigurno će joj biti drago da je neko vozi na posao i donosi joj doručak u krevet, na primer.

I ona je mene pitala iste stvari, i ja sam odgovorio da sam se ja ponekad plašio da izađem. Ali i ja se obradujem kada su ljudi dobri, a drago mi je i kada ja obradujem druge.

Sviđa mi se da budem iskren prema njoj, ali sam i na smrt uplašen da ne ispadnem neki čudak.

GLAVA 24

Danas sam pozvan u šefovu kancelariju. Bio sam prilično nervozan, jer sam odande čuo teške psovke.

Računao sam da sam se izglupirao i da ću dobiti otkaz, ali se pokazalo da je jedan od vozača dao otkaz. Samo je zapalio i zvao iz voza za Oslo.

Kakav lik.

Ono što je pri tome bilo dobro je to što sam mogao da uzmem automobil koji je on koristio i vozim svoje maršrute. Ja sam, naravno, pristao, tako da sam danas izbegao Jonijev miris.

Pored toga što prilično mnogo puši, tuširanje mu nije baš priraslo za srce.

Ovako mogu da slušam ono što hoću na radiju i pevam uz neke pesme ako mi se hoće.

Napisao sam mejl Elini o tome da sam unapređen, i njoj je bilo drago.

Izgleda da joj je drago zbog svega što se dešava sa mnom.

GLAVA 25

Ovih dana smo se ja i Elina mnogo zezali na konto toga da bi uskoro trebalo da se upoznamo i uživo.

14

Do sada smo samo slali male elektronske udarce od Laksevoga do Mindea i nazad, kao dva izmišljena prijatelja u proizvoljnoj egzistenciji, potpuno bez obaveza.

Lako je zezati se s tim, i meni je delovalo uzbudljivo da se sretnem s njom, ali danas je predložila da se nađemo za vikend, i tada mi se grlo in no time osušilo kao parče srednje grube šmirgle.

Mnogo mi se ide, i to traje već više dana, ali sad kad imam priliku nisam siguran da se usuđujem da se pojavim.

Predložila je da odemo do nekog kafića ili tako nešto, i posle možda do bioskopa, a subota joj je očigledno najviše odgovarala.

Lako je fantazirati o ovome i onome, ali kada stvarnost zakuca na vrata nije ni izdaleka tako zabavno. Kolena su mi zaklecala i otišao sam da se prošetam po Krunegorenu ne bih li došao do nekih odgovora. Jedini odgovor do koga sam došao bilo je laganje.

Napisao sam joj da sam obećao roditeljima da ću da cepam drva s njima ovog vikenda.

Volim da pomažem, napisao sam, i Elini je bilo drago zbog toga.

GLAVA 26

Danas sam spavao do jedan. Sad je malo kasno da se bilo kuda putuje, tako da ovog vikenda ostajem u gradu.

Skupio sam hrabrost i poslao Elini mejl u kome sam napisao da mi ocu nešto nije u redu s rukom, tako da smo odložili cepanje drva, znači možemo da izađemo večeras ako hoće.

Ona bi, vrlo rado, ali sad se već dogovorila s onim drugim, pa je glupo da mu sad otkaže.

Neki drugi put, možda, napisala je.

Neki drugi put.

GLAVA 27

Sada sam još malo pa opet onaj stari.

Spavao sam dugo, i ne pada mi na pamet ništa pametno što bih radio, tako da samo idem okolo i blejim. Ima mnogo toga što bih mogao da uradim, na primer da sredim stan i tako to, ali to me mrzi. Mrzi me i da idem u šetnju, tako da sam ceo dan samo sedeo kod kuće.

Sad je skoro pola jedanaest, a ja nisam dobio mejl od Eline.

Upravo sam ja njoj poslao jedan i pitao je da li se sinoć lepo provela i da li joj se desilo nešto uzbudljivo, ali ona mi nije odgovorila.

GLAVA 28

Danas nisam mogao ni na posao da odem.

Šef me je zvao više puta, ali se nisam javljao. Razumem toliko da moram da smislim dobro objašnjenje ako hoću da zadržim posao. Pokušaću nešto da smislim. Danas se osećam potpuno isceđeno, nisam ništa ni jeo.

Pokušao sam da popijem malo soka od jabuke, ali nisam mogao ni to.

Nema mejla od Eline, ništa se ne dešava.

Sigurno se super provela s onim tipom.

15:25 Malopre mi je bio šef i zvonio na vrata. Trudio sam se da izgledam kao da sam se tek probudio dok sam grozničavo pokušavao da smislim neko objašnjenje.

– Dođavola, izgledaš kao da si bio na ratištu – rekao je kada sam otvorio vrata.– Da…– zaustio sam – Imaš grip ili tako nešto? – pitao je, a ja sam uspeo samo da klimnem glavom.

Ili dobro glumim ili prosto izgledam užasno. Pozvao sam ga da uđe i rekao da sam se upravo probudio i da me mnogo boli glava i još svašta. Naravno, ništa od toga nije tačno, ali ja sam glumio što sam bolje mogao i rekao da mi je mnogo, mnogo žao što nisam bio na poslu.

Rekao je da je ukapirao da se nešto desilo, jer smatra da sam ja dobar

15

momak i ne bi verovao da sam samo nestao na takav način. Samo sam odmahnuo rukama i klimnuo glavom.

Pitao me je mislim li da ću dugo biti bolestan, a ja sam rekao da ću možda moći ponovo da radim u sredu.

Rekao je da je to ok, i da će do tad dati nekom drugom da raznosi moje pakete.

22:55 Mejl od Eline. Napisala je da se lepo provela u subotu i da su posle bili kod nje kući. Ništa se, kao, nije desilo, samo su se malo ljubili.

Pa, zar je to ništa??

Nisam mislio da je Elina takva, ne posle svega što mi je napisala. Možda ona samo misli da sam ja ok tip da se dopisuje sa mnom, i nije tome pripisivala nikakav značaj?

A jesam li ja to činio?

Pomalo sam mislio na nju, to stoji. Pitam se da li bi i mene poljubila da je sa mnom izašla u subotu? Pitam se da li je onaj tamo prenoćio? Pitam se šta ona trenutno radi?

Možda joj je on došao i sede i gledaju TV i uživaju na kauču, možda ju je zagrlio i mazi je po kosi?

Nisam joj odgovorio, sad mi nije do toga, idem pravo u krevet.

GLAVA 29

Sada sam još malo pa opet onaj stari.

Spavao sam dugo, i ne pada mi na pamet ništa pametno što bih radio, tako da samo idem okolo i blejim. Ima mnogo toga što bih mogao da uradim, na primer da sredim stan i tako to, ali to me mrzi.

Mrzi me i da idem u šetnju, tako da sam ceo dan samo sedeo kod kuće. Sad je skoro pola jedanaest, a ja nisam dobio mejl od Eline. Upravo sam ja njoj poslao jedan i pitao je da li se sinoć lepo provela i da li joj se desilo nešto uzbudljivo, ali ona mi nije odgovorila.

GLAVA 30

Noćas skoro uopšte nisam spavao.

Mnogo sam mislio na Elinu, shvatam da sam zaljubljen u nju, i mnogo sam se smorio što je ona poljubila onu svinju. Non-stop mislim na to, kako se to desilo, kako je bilo, da li joj se svidelo itd.

Pitam se kako to izgleda kada te smrska drvo. Sad bih mogao to da zamislim, potpuno sam onemoćao. Više puta sam o tome razmišljao ranije, pa sam išao na onaj most na sedmom spratu u Galeriji[1].

Imam običaj tamo da stojim i mislim kako bi bilo skočiti s njega i spljeskati se o pod, da li bi bolelo, da li bih nešto osetio itd. Pokušavam da zamislim kakav je osećaj kad pogodiš popločani pod u brzini, pokušavam da čujem zvuk koji se čuje kada se to desi.

To je zaista odvratno, i onda mi ipak baš i nije do toga. Pošto sam bio u Galeriji, otišao sam do Autobuske stanice i dugo sedeo tamo.

Sedeo sam sigurno jedno tri sata u onom kafiću na drugom spratu u kom imaju mnogo dobru toplu čokoladu sa šlagom i blenuo okolo. To mi se mnogo dopada jer ima gomila čudnog sveta za posmatranje.

Ljudi koji prolaze u žurbi na putu kući ili idu u šoping. Popodne ljudi hodaju tako brzo, potpuno pomahnitaju. Viču jedni na druge, boli ih glava i idu svojim putem. Kad vidim kako je ostalima, pomislim kako uprkos svemu nije tako loše biti ja.

Ali ovoga puta sam samo sedeo i gledao u sve devojke koje imaju oko 25 godina i pitao se da neka od njih nije Elina. Pitanje je da li ću ponovo razgovarati s njom.

Ako počne da se zabavlja s onim tipom, onda verovatno neće biti ko luda za tim da se sa mnom dopisuje mejlom. U takvim situacijama ljudi postaju toliko zauzeti time što su zaljubljeni da nemaju ni vremena za nešto drugo.

Pre nego što sam pošao kući pomislio sam neke ružne stvari o njoj, da bih mogao da se malo distanciram od stvari. Kada sam oko osam došao kući, čekao me je mejl od nje u inboksu.

16

Hoće da se nađemo sutra!

Upomoć!

Prvo sam napisao jedan prilično ljutit mejl kako neću da se nađem s njom ako je takva, ali to joj nisam poslao, samo sam ga obrisao. Umesto toga sam joj poslao jedan kratak mejl, napisao sam da hoću da se vidim s njom i da odredi kad i gde. Tako da sad idem na svoj prvi dejt posle četiri godine, sutra u osam uveče u Dikensu.

Elina će stajati dole u hodniku, odmah pored vrata, da bih je odmah video. Ima plavu, poludugu kosu.

Večeras moram mnogo da gledam TV, da bismo imali o čemu da pričamo.

[1] Veliki tržni centar

GLAVA 31

Ja sam trenutno nezvanični šampion Norveške u gledanju na sat, i niz puta sam pomislio da je stao.

Problem je bio samo u tome što sam toliko često gledao na njega da kazaljke nisu stizale da se pomere.

Šta ću da obučem?

Ako obučem onu jednu košulju i pantalone za koje mislim da su lepe, može lako da se desi da Elina pomisli da izgledam neverovatno glupavo. Ili ako obučem nešto što će joj se svideti, to ne pomaže baš mnogo ako na primer zaboravim da namestim frizuru.

Ne znam da li da spremam veliki ručak pre nego što odem ili da se zadovoljim s par sendviča. Ako ona hoće da jede, prilično je glupo ako ja ne mogu.

– Ne, ljudski sam se najeo pre nego što sam došao. Ako ona, nasuprot tome, hoće samo da pije kafu, a ja nisam ništa jeo, stomak će početi prilično da mi krči i posle nekog vremena tresće mi se ruke, jer sam pio kafu na prazan stomak.

Teško je znati.

I šta se uopšte govori na dejtu?

Pitam se da li da odem tamo kolima. To

je pomalo bez veze ako ona hoće da uz hranu pijemo vino ili da posle popijemo par piva. Ako odem peške, oznojiću se dok stignem, tako da to nije neko rešenje. Ili, mogao bih da hodam sporo, ali u tom slučaju bih morao uskoro da krenem.

Mogao bih da idem taksijem, ali prilično je seljački da se pojavim ispred Dikensa taksijem, tada bi sigurno pomislila da sam iz Sotre ili tako nešto. Ako odem taksijem onda moram u svakom slučaju da ga zamolim da stane negde drugde. Da li da ponesem kišobran? Trenutno je suvo, ali ako bude pljuštalo kada budem izlazio iz taksija, to nije naročito fino.

02:15

Vratio sam se s dejta s Elinom. Sve u svemu, bilo je super, iako malo kilavo na početku. Bio sam nenormalno nervozan i imao velike probleme kod održavanja ravnoteže, ali na kraju mi je bilo bolje.

Popili smo i par piva, i tada sam se usudio da pitam da li misli da sam smotan, ali ona nije tako mislila. Rekla je da misli kako je to što sam malo nervozan baš slatko i pomazila me po obrazu.

Čim sam je video, odmah sam je prepoznao. Ne samo zato što je ona jedina stajala tamo gde smo se dogovorili, već i zato što je izgledala gotovo isto onako kako sam i mislio.

Prilično čudno.

Mnogo je slatka, ima poludugu, plavu kosu, pomalo prćast nos i nosi naočare, tako da izgleda prilično pametno. A to i jeste, tako da sam morao da se koncentrišem sve vreme. Nije baš isto kao s Jonijem, tu treba samo da govoriš najjednostavnije reči. I mnogo da psuješ.

Pričali smo o većini stvari o kojima se uopšte da pričati, i smatram da smo se dobro složili. Ispričala mi je da je mnogo zažalila zbog onog što se desilo za vikend i da inače uopšte nije takva.

Bilo mi je drago da to čujem, ali sam se pravio da sam strog i da mislim da je uradila nešto zaista glupo.

Ona mnogo voli da ide na planinarenje,

17

tako da smo se dogovorili da u nedelju idemo na Levstaken.[1]

Kad smo pošli kući, ispratio sam je do taksija i ona me je zagrlila i poljubila u obraz.

– Bilo mi je vrlo lepo – rekla je i nasmešila se. – Jedva čekam petak!

Nisam uspeo da izustim ništa osim – Hehe – pre nego što je nestala u kolima.

Idiot. Dogovorili smo se da se opet nađemo u petak, ići ćemo u bioskop. Njoj je zapalo da odluči šta ćemo da gledamo, i obećala je da će dati sve od sebe.

[1] Jedna od sedam, ranije pomenutih planina koje okružuju Bergen

GLAVA 32

Danas imam neki osećaj za koji nisam verovao da ću ikad ponovo dobiti. Osećaj kao da pomalo prelazim put, uz jak poriv da se mnogo smešim, pomalo pevušim i govorim prijatne stvari ljudima koje srećem.

Kada sam pre skoro tri godine ostao sam u hodniku pošto su se vrata zalupila i pošto sam čuo taksi kako odlazi, osetio sam se kao da je jedan deo mene prestao da funkcioniše.

Otada su boje postale pomalo blede, zvuci su počeli pomalo da krče i prilično malo stvari me je navodilo na smeh. Kao da je, kada je otišla, sa sobom odnela moju sposobnost da osećam.

Sada mi se ta sposobnost vratila. Uz hronično ubrzan puls i čitavom gomilom leptira u stomaku pljeskao sam rukama i pevušio tupave pesmice ceo dan.

Iako sam je samo jednom sreo, gotovo da mislim o njoj kao o svojoj devojci.

Danas sam naprasno morao da odem do Storda, tako da sam stigao kući tek kasno uveče. Šef je rekao da je u stvari Joni trebalo da vozi te ture, ali da je on zauzet, pa ja moram da ih preuzmem.

– Ali, ti mi deluješ kao neko ko zna da drži jezik za zubima – rekao je šef.

Mislio sam da je hteo da kaže kako su to ture za koje će mi biti plaćeno na crno, ali sam posle malo razmislio i nisam baš siguran šta je on u stvari hteo da kaže. Mislim da je najbolje da uradim kao Joni, da ne mislim na to, ali moram priznai da mi je sve to pomalo čudno.

Odlučio sam da ništa ne kažem Elini, ne verujem da bi to ostavilo naročito dobar utisak. Nije sigurno da se nešto uopšte dešava, tako da ću se praviti da nije ništa.

GLAVA 33

Ceo dan sam napet kao struna.

Elina je zvala čim sam došao s posla i pitala gde ćemo se naći.

Rekao sam joj da mogu da dođem po nju, tako bih saznao i gde živi. Rekla je da je to lepo od mene i da je pokupim u osam ispred njene zgrade.

Inače sam danas prvi put razgovarao s komšijom. On je čovek srednjih godina i živi sa ženom. Imaju dvoje dece, i oboje su odrasli i školuju se van Bergena.

Sin, koji ima 26 godina, će postati lekar i studira u Oslu, a ćerka ima 22 godine i postaće nastavnica. Ona studira u Voldi, ali je često kod kuće za vikend i tako to.

Čudno da je nikad nisam video.

Pitam se da li je zgodna?

U stvari ja nisam video skoro nikog od njih, samo sam u brzini izlazio na kapiju, za sve vreme koje živim ovde. Više od dve godine. Mislim da sam se prilično dobro pokazao, jer sam se ja njemu prvi javio. Sreli smo se na ulaznim vratima, dok sam išao u prodavnicu, a on se odande vraćao.

Rekao sam nešto bez veze, kako idem da pokupujem stvari za vikend, a on je zastao i odgovorio. Uvek se unervozim kad treba mnogo da razgovaram s nepoznatim ljudima, i onda mi reči naviru pre nego što razmislim.

Mislim da sam se izvukao, jer se on smejao jednom od mojih viceva. To u stvari i nije bio vic, ali morao sam nešto

18

da kažem, i to je srećom ispalo smešno.

Zove se Kjel. Ako dobro odigram i budem fin, mislim da ću uskoro moći da proširim svoju listu prijatelja za jednu osobu.

Nema veze što je stariji od mene, dobar je čovek.

GLAVA 34

Danas sam dugo spavao, ali to je zato što sam sinoć kasno ostao.

Posle bioskopa smo jeli lazanje i pili kolu. Razgovarali smo o svemu i svačemu, o tome šta želimo da radimo u životu i stvarima koje bi mogle da se dese. Zezali smo se i smejali tako da se više ljudi okrenulo.

Nije mi se išlo kući, a mislim da se ni Elini nije išlo, tako da smo sedeli tamo i ostali poslednji, pa nam je onaj što radi prišao i rekao da moramo da idemo.

Kada je trebalo da ostavim Elinu ispred njene zgrade pitala je da li želim da svratim kod nje. Odmah mi se pojavila knedla u grlu od panike i rekao sam da to nije baš najbolja ideja. Ona se nasmejala jer sam toliko nervozan i rekla da samo hoće još da razgovara.

– Obećavaš? – upitao sam, i izgledao strogo.

Obećala je i popeli smo se do stana.

Ima baš lep stan, kao što devojke obično imaju, s raznim stvarima svuda naokolo. Stolnjak, fine sveće, fin nameštaj.

Skuvala je BAŠ super čaj i onda smo seli na kauč, svako sa svojom šoljom i bili spremni za razgovor.

Ima fin stan, i ispričala mi je da tu živi skoro tri godine. Mnogo je radila da bi uštedela novac, pa je sebi kupila stan. Zamisli da je tako davno razmišljala o tome da hoće da ima sopstveni stan i o tome da ga kupi.

Ja još uvek ne razmišljam o tome, mada ću za ne tako mnogo godina napuniti trideset.

Za tri godine.

Upoznao sam se s njenim mačkom, on se malo naljutio što smo baš morali da sednemo na kauč, jer je to u stvari njegovo mesto, ali posle nekog vremena se ugnezdio između mene i naslona za ruku i legao da spava.

Elina mi je pričala o svojoj porodici i rekla da joj brat živi kod roditelja. Odrasla je negde u Fani i preselila se u grad kad je imala dvadeset i jednu godinu, jer joj je tako bilo bolje zbog škole.

Mnogo mi je pričala o svojim drugaricama i čime se one bave. Neke rade u obdaništu, i to su joj drugarice iz škole, a ima i jednu koja radi u banci, jednu koja studira u Oslu i ima jednu prijateljicu koja je upravo dobila dete, pa uopšte ne radi. Sedi kod kuće s bebom.

Zamisli da imaš toliko prijatelja da o njima pričaš, ovaj radi ovo a ovaj radi ono.

Pitala je da li imam mnogo prijatelja, pa sam utekao u WC.

Kada sam izašao, bila je zaboravila šta me je pitala, pa sam je brzo pitao da li voli da putuje. Voli, i izvukla je gomilu slika sa svih mogućih mesta na kojima je bila.

Sela je tik uz mene i počela da mi pokazuje. Pošto je bilo malo teško sedeti normalno, položio sam ruku na naslon iza nje, i tada mi se nasmešila. Pošto mi je pokazala slike sa skoro deset letovanja na moru, nije bilo više slika, pa smo samo sedeli tik jedno uz drugo i nismo ništa govorili.

Naslonila je glavu na moje rame i dalje ništa nije govorila.

Nisam ni ja, i posle izvesnog vremena je to postalo malo čudno. Ohrabrio sam se i pažljivo je pomazio po kosi. Bila je fina i meka, i lepo je mirisala. Na cveće.

Nisam stigao nešto dugo da je mazim, jer je ona odjednom nagla glavu unazad ka meni i pogledala me u oči.

Uzvratio sam pogled i to je bilo baš kao da je neki magnet usisao moju glavu ka njenoj. Ljubila se predivno, skoro da je to bio najdivniji poljubac koji sam ikada

19

dobio.

Ljubili smo se malo i s jezikom, ali ja sam se toliko unervozio da sam otišao kući.

GLAVA 35

Danas me je telefon probudio rano.

Ili veoma rano, za nekoga je rano 6:30, dok je za drugog rano 9:30. Ja spadam u one poslednje.

Pozvala je moja majka i pitala šta se zbiva sa mnom. U ošamućenosti grizla me je savest i mislio sam da sam obećao da ću doći u posetu, ali ona se više interesovala za opšte stanje stvari.

– Pa, ti nam nikad ne dolaziš u posetu – vikala je ona. – Zar vas baš nikada nisam posetio?

Uprkos svemu ja sam odrastao tu i proveo značajno mnogo vremena u njihovoj blizini. Nastavila je da viče i rekla da moj brat stalno svraća, pa sam na kraju bio prinuđen da obećam da ću navratiti jednog dana.

– Kada to? – Vrlo brzo.

Odmah zatim otišao sam po Elinu, budući da smo se dogovorili da zajedno idemo na izlet na planinu. Bila je vedra i vesela, i veoma slatka. Mislim da su devojke jako slatke baš kada se probude, pa me je obuzela strašna želja da provedem noć s njom. Možda se to uskoro i desi.

Elina je odlučila da odemo na Levstak[1], tako da smo se vozili uzbrdo duž cele moje rute za šetnju po Krunegorenu i nismo stali sve dok smo mogli da idemo autom gore. Odatle smo krenuli, svako sa svojim rancem na leđima, u kome su se nalazili užina i termos. Ja sam u svom poneo kafu, i užasno se pitao šta se nalazilo u njenom.

Moj ranac je bio prilično otrcan, dok je njen bio nov i lep, ali ona je dabome vaspitačica koja je navikla da ide na izlete i zato mora da ima ispravnu opremu.

Desilo se da se ona išla ispred mene, pa

sam pomalo krišom bacao pogled na njenu zadnjicu tokom puta. Brzo je bilo jasno da je ona živahnija od mene, ali sam duže vreme pokušavao da držim korak što sam bolje mogao. Pa je na pola puta shvatila da sam na putu da se ponizim i bez reči značajno smanjila brzinu.

Na kraju smo došli do vrha i bili u prilici da uživamo u pogledu kroz oblake koji su promicali na ravnomernom odstojanju. Zaboravio sam prostirku za sedenje, iskreno rečeno to mi se nikada nije desilo, ali je i ona bila naviknuta na njih, pa je imala jednu viška koju sam pozajmio.

Mora da je divno biti dete u njenom obdaništu, kada je tako pažljiva. Zapravo imala i još jedan komad užine, koji je došao kao poručen, jer nakon što sam pojeo svoju, bio sam još uvek gladan. Ćutali smo dok smo jeli i nastavili s ćutanjem i kasnije.

Dosipao sam sebi još kafe i seo isto kao i žestoki momci u filmovima kada se odmaraju oko svoje logorske vatre, skupiljenih kolena i laktova položenih samouvereno na njih, dok sam onako muški šakom obuhvatio šolju kafe, osmatrao okolinu i ponašao se kao da razmišljam o nečemu važnom ili pametnom. Ona je sedela ne dalje od pola metra, s nogama ispruženim pred sobom i pila svoj kakao i primetio sam da neprestano okreće glavu ka meni i posmatra. Na kraju sam pogledao u nju.

– Šta? – Da li ...? – rekla je i sela bliže.

Jedva sam gutao i isprva nisam mogao da odgovorim, već sam prvo morao da se malo nakašljem.

– Mmm?

Nju je prosto zanimalo da li bih želeo da dođem kod nje kući i ručam malo kasnije, a ja sam to naravno želeo.

– Ali prvo moram da odem kući i pozavršavam neke poslove – rekao sam, iako nisam imao nikakvih obaveza kod kuće. – I da se istuširam – dodao sam, pre nego što sam izneo masu činjenica o tome kako bi bilo da znojav dođem na ručak.

20

Ona se zakikotala tako jako da se kakao prevrnuo i prelio u moju kafu. Tada sam se pretvarao da sam se onesvestio i stropoštao se na izbočinu od vreska, i dok sam trepnuo, ona se našla iznad mene sa svojim ustima i ovlaš me poljubila.

Kao da je neko mislio da je nepristojno ljubiti se, počela je pada sitna kiša, pa smo se istog trena spakovali i sjurili ponovo nizbrdo. Bio sam prepun elana i odmicao brzo, ali sam dobio po nosu kada sam se okliznuo o jednu stenu malo niže dole i dobro udario licem o ogroman žbun sa štrčećim grmljem.

Jedna velika grana mi je zamalo isterala vazduh, a ranac se čvrsto zakačio dok mi je bio na leđima, tako da je Elina morala da uđe u žbun da mi pomogne da se iskobeljam. S duboko povređenim ponosom nastavili smo da se spušamo malo sporije, a ja sam Elinu odvezao njenoj kući, pre nego što sam se odvezao nazad da se istuširam i ne radim ništa dok čekam da dođe vreme za ručak.

[1] Planina oko Bergena

GLAVA 36

Elina ima veliki i fini bračni krevet i prijatnu spavaću sobu koja je lepo mirisala. Sada se u svakom slučaju ne usuđujem da je pozovem kod sebe kući, nikako s mirisom kakav je u mojoj spavaćoj sobi.

Ručak je bio prokleto dobar, a povrh svega napravila je dezert. Potom je došla kafa i film na televiziji, a na kraju je ispalo tako da ću spavati tu, ali smo se složili da se ništa više neće desiti. Poslednjih godina sam slabo vežbao, pa sam se plašio da se skinem, ali srećom sam mogao prvi da odem u kupatilo, tako da je Elin bila u kupatilu, kada sam se zavlačio pod jorgan.

Na sebi je imala simpatičnu spavaćicu, i bila je strašno lepa.

Prvo se zavukla ispod svog jorgana, a zatim ušunjala pod moj jorgan, tako da smo ležali tik jedan uz drugog. Ležao sam ukrućen kao prut i samo je zagrlio.

Ležali smo i malo razgledali okolo, i dok sam trepnuo, ona je počela ovlaš da me

ljubi po vratu. Ja sam se još više ukrutio, i na jedan i na drugi način, a ništa bolje nije bilo ni kada je spustila svoju ruku na moj stomak i počela da ga gladi gore- dole. Najviše na dole. Prestala je da me ljubi, i umesto toga počela opet da me ljubi po vratu, po grudima i dole ka stomaku.

Ali se ni tu nije zaustavila. Zatim je ležala potpuno mirno, pre nego što se uspuzala na mene, ljubila moj vrat i zagrlila me.

Rekla je da sam fin, ali ja nisam uspeo da kažem bilo šta. Samo sam gutao i gutao pljuvačku i mazio je po leđima.

Mora da sam zaspao, jer kada sam se probudio ona je stajala pored kreveta i oblačila se.

– Dobro jutro – nasmešila se.

Ja sam joj uzvratio osmehom i rekao da ću je odvesti na posao.

U kolima smo razgovarali o svemu i svačemu, a kada je trebalo da izađe, pitala je da li želim da dođem kod nje večeras.

Želeo sam, pa smo se dogovorili da je pozovem. Ono što ona nije znala, bilo je da sam razmišljao i da odem po nju, jer sam je pitao kada završava s poslom, pa je plan bio da tada budem ispred obdaništa, a možda ću joj kupiti neko cveće, ili nešto drugo.

GLAVA 37

Juče sam sačekao sam Elinu kod obdaništu s buketom ruža. U kolima do tamo sedeo sam i pitao se da nije možda malo napadno, takve stvari se prilično često viđaju u američkim filmovima, ali je ostalo na tome.

Bila je strašno srećna, ali i veoma postiđena, zato što je i nekoliko drugih vaspitačica izašlo u istom trenutku.

Bila je potpuno crvena u licu i svojski simpatična. I ja sam bio prilično crven, u svakom slučaju osećao sam se glupo, ali je u suštini sve prošlo dobro. Nakon toga smo otišli pravo kod nje kući i napravili ručak.

Pojeli ga i opružili se na sofi, pričali i odspavali posle ručka, pre nego što smo

21

pogledali seriju Hotel Cezar[1] i popili kafu.

Sedeli smo bez prestanka baš kao nedeljom, i na kraju je bilo toliko kasno da sam morao da tu prespavam još jednu noć. Blesavio sam se i bio nemoguć, tako da je i ona morala da razmišlja da počne da me svlači na silu.

Zatim smo ležali u mraku i dahtali i mazili jedan drugog. Osećaj je bio toliko dobar da smo iznenada oboje zaspali i onda je došlo jutro, pa smo morali da izletimo iz kreveta i jurnemo do njenog radnog mesta.

Žurili smo taman toliko da smo stigli da stanemo na jednu benzinsku pumpu i kupimo zemičke, tako da smo doručkovali zajedno u autu.

Videćemo se tek sutra, zato što mora da se nađe s jednom prijateljcom danas, one imaju nekakavu neodložnu stvar utorkom.

Nakon što sam bio zavaljen pred tv-om nekoliko sati, ostao sam da sedim i gledam u prazno i malo razmišljam. Razmišljao sam o tome ko sam ja zapravo, šta ja želim i šta volim i šta ne volim, i o sličnim stvarima. Posle nekog vremena našao sam blok i hemijsku olovku i počeo da pravim listu stvari na kojima bih želeo da radim.

Setio sam se nekih stvari : Ovo volim: Da idem na izlete Da popijem po koje svetlo pivo (ne tako puno više) Fudbal (pomalo ponekad) Devojke (njih vole svi momci) Da imam puno hrane u frižideru Da uživam sam kod kuće subotom uveče Da budem s Elinom (baš sada, u svakom slučaju) Da vozim auto (to mi daje osećaj slobode)

Ovo ne volim: Kada su ljudi neprijatni Kada mi je sva odeća prljava Kad ne znam šta želim

Bio sam malo napet pre nego što sam napravio listu, jer nisam znao kako će se završiti, ali u svakom slučaju izgleda da volim više stvari nego što ne volim.

Mislim da ću ostaviti cedulju na stolu, da bih mogao da dodam još nešto ako mi padne na pamet.

[1] Popularna norveška sapunica

GLAVA 38

Danas sam ustao u cik zore.

Šef me je pozvao oko 5:30 i zamolio me da dođem na posao brže od munje, jer je imao važan posao koji sam morao da odradim. Ispostavilo se da ima veoma važan paket koji mora da se pokupi u Flureu, a na posao sam ponovo morao da se vratim pre četiri.

Do tamo gore će mi trebati malo više od četriri sata, tako da sam računao da će sve proći u najboljem redu.

Tako je i bilo, ali u pitanju je bio samo jedan mali paket đubriva, tako da nisam shvatao zašto sam morao da po cenu života i smrti vozim kao lud do gore i ponovo natrag.

On me je zamolio da zaćutim kada sam ga pitao, valjda je imao je loš dan. Verovatno bi bilo jednostavnije da se pošalje brodom ili nešto slično, ali to naravno nije učinjeno. Vreme je bilo tako lepo kao nikada do sada, pa sam uživao u divnoj prirodi duž puta.

Posebno mi se svidela deonica od trajekta i sve do Flurea, tako je divno zaustaviti se pored jezera koje leži pored puta. Divno mesto za pauzu i užinu, na primer.

Tu sam sedeo dosta dugo i u povratku, jer mi je bilo mnogo dobro. Nakon što sam pojeo svu hranu, seo sam na isti način kao i u nedelju, onaj pomalo mangupski logorski način i promatrao jezero.

Osećao sam se pomalo kao super tip tu gde sam sedeo. I to ne samo zato što sam mangupski sedeo, već i zato što je za sad sve oko mene super.

Radim (jedan donekle naporan posao, ali ipak), upoznao sam se mnogim novim ljudima i upoznao jednu ribu s kojom sam bio dva puta pod jorganom i to tek od nedelje.

Prilično je dobro biti ja.

22

Praktično 100% bolje nego pre. Jedino oko čega sam nesiguran je dokle idu granice u odnosu na ovo s ribama. Kada je to samo dvoje ljudi koji se dopadaju jedan drugom, a kada oni postaju zaljubljeni par? Da li to zavisi od vremena ili se to dešava kada se dostigne određeni stepen osećanja? Ako je tako, koliki stepen?

Pokušao sam da pozovem Elinu kada sam došao kući, da bi možda malo nabacio u razgovoru svoje gledanje na problem, ali ona nije digla slušalicu, pa sam otišao da prošetam do grada.

Ostavio sam joj poruku na sekretarici, dobio sam mobilni telefon na poslu, pa sam ostavio taj broj. Danas sam zaradio podosta novca, dobio sam još malo preko plate jer je šef smatrao da sam dobro odradio posao, pa sam mislio da idem malo u kupovinu.

Prošlo je mnogo od kada sam kupio novu odeću, tako da bi sada malo obnavljanje garderobe bilo sasvim na svom mestu. Ima još jedna stvar koju ću da navedem na spisku kada dođem kući.

Naime, baš volim da samo šetam po gradu i posmatram kako se ljudi ponašaju.

Najbolja mesta za sedenje su bilo koja klupa u Galeriji ili kafić na 5. spratu, ili ako sam na autobuskoj stanici sedim u kafiću na 2. spratu ili na jednoj od klupa dole u tunelu.

Sve vreme sam šetao i gledao na mobilnom da li me je neko zvao, ali nije bilo nikakvih poziva. Kući sam ponovo došao oko 20:30, ali Elina me još uvek nije pozvala.

GLAVA 39

Kjel, moj komšija, izleteo je kroz vrata baš kada sam parkirao kola posle posla.

– Hej, ti – reče on.

Malo sam se uplašio, jer je izgledao ljutito. Pitao sam se svom snagom šta bi to moglo biti, da li sam možda zaboravio smeće u hodniku ili pregazio neku od njegovih kesa s namirnicama, ali on se nasmešio kada je prišao.

– Znaš… – dahtao je mnogo tako da je očigledno trčao niz stepenice. Sigurno ga je njegova žena požurivala.

– Sada će on da stigne, požuri! – lajala je ona, zatim se Kjel uputio niz stepenice da bi me sustigao. U tome je uspeo. – Znaš... samo što nismo počeli da renoviramo kuhinju. Klimnuo sam glavom. – Da, pa biće tu prokleto mnogo đubreta koje bi trebalo da odvezemo... Klimnuo sam glavom i još jednom rekao mmm, dok je on pokušavao da dođe do daha. – Pa, pomislili smo da bi ti možda mogao da nam pomogneš s obzirom da imaš... – i zatim je pokazao na moj automobil.

Na kraju krajeva mislili su i da mi plate, dodatne krune će mi sigurno biti potrebne. Shvatio sam i rekao da neće biti nikakvih problema, kada ste mislili da se otarasite đubreta?

Ne, on nije znao sa sigurnošću. To mora biti onda kada meni odgovara, ali bi najbolje bilo pre Božića. Tome smo se slatko nasmejali. Glasno i s ustima od uveta do uveta, onako kako se nesigurni ljudi smeju vicevima jedan drugog.

Pitao sam se da li da se još više blesavim, kada smo već ušli u štos, ali boja na Kjelovom licu nalagala je da on ne može da podnese još toliko koještarija pre nego što bi morao da malo sedne.

Umesto toga rekao sam da mi to donekle možemo da izvedemo bilo kad, možda u subotu? Prepodne? Kjel se ozario kada sam rekao subota, jer mu je to savršeno odgovaralo. Tada im dolaze deca u posetu, pa je Kjel mislio da bi sin Hokon mogao da pripomogne. Iako oboje imaju preko 20 rekao je deca.

U principu i jesu deca, iako su odrasli.

Oni su deca i nisu deca istovremeno. Kjelova odrasla deca. Rekao sam da smo se onda dogovorili i spremao se da krenem, ali Kjel je bio prilično željan priče, pa je svako od nas stao uz ulazna vrata i pametovao u prazno za trenutak. Kjel je pričao o svojo deci, o tome kako im ide u školi, koliko im novca treba sve vreme i da se samo provode. Posebno

23

gore u Voldi, studenti Učiteljskog fakulteta navodno ne rade ništa drugo nego samo piju i luduju cele nedelje. I oni treba da budu učitelji?

Kjel radi u elektrani kao monter i neprestano je dežuran tokom vikenda. Tada mora da interveniše u sred noći ako nešto nije u redu sa strujom bilo gde. Njegova žena je sekretarica u jednoj firmi na Kokstadu, to je u odmah pored obdaništa u kome Elina radi.

To sam i krenuo da kažem, ali je Kjel govorio glasnije i objasnio da će na poslu imati božićni banket sledeće nedelje. Mislio je da je to ipak malo rano, ali svakako da je to takav običaj danas.

Pa oni dole u gradu su već odavno počeli da ukrašavaju za Božić, to se Kjelu ne sviđa nimalo. On smatra da bi to trebalo da se uradi tek pred Božić. Kjel je govorio tako mnogo da nikada u suštini nije došao moj red, pa sam na kraju energično pogledao na sat i izmislio da imam neki dogovor za koji minut i da moram da se bacim pod tuš.

Da, da Kjel će biti spreman u subotu, i ja ću takođe. Super, čućemo se. Pozdravili smo se, a onda me je Elina pozvala.

Dobila je moju poruku juče, ali je imala malih problema da me pozove.

– Aha – rekao sam, – je l' se nešto desilo?

Zapravo se nije desilo ništa, ali je na kraju se ispostavilo da je imala posetu. Nije joj baš bilo lako da ispriča koje bio tu.

– Je li to bila tvoja majka? – Ne. – Onda je to bio tvoj otac? – Ne.

To je bila osoba s kojom je ona skorije bila tako napola zajedno. Sad je saznao da se Elina sastaje sa mnom i to ga je veoma ražalostilo, pa joj je došao u posetu.

On je veoma zaljubljen u nju i rado bi bio njen dečko, a da bi to rekao očigledno mu je bilo potrebno celo veče . Bio sam otvoren i pitao sam je da li je ona zainteresovan za njega.

Ona nije nimalo, ali je on tu ostao celo veče, sve do posle ponoći.

Moj stomak skviči kao svinjska šnicla i imao sam osećaj da nešto nije u redu.

– Da li si ljut? – upitala je.

Nisam bio ljut, zapravo samo uplašen. Uplašen da Elina nije jedna od onih koje dele zagrljaje i poljupce i mesto u krevetu svakom ko naiđe, iako je rekla da nije. Zašto je onda taj momak ostao celo veče ako ona nije zainteresovana? Pitao sam da li se desilo nešto dok je on bio tu. Ona je odgovorila ne, ali je tako odugovlačila s odgovorom, da sam skoro shvatio da je tu nečega bilo.

Elina je bila veoma tiha za telefonom, a ja nisam imao želju da budem još gori, pa sam skroz držao jezik za zubima. Na kraju me je pitala da li želim da svratim do nje, a ja sam to zapravo i želeo.

U svakom slučaju morao sam da otkrijem o čemu je reč i da možda kažem da nemam više volje za ovo. Već drugi put u dve nedelje se dešavaju neke čudne stvari s nekim tipom, tako da nisam siguran kako će se ovo odvijati u budućnosti.

Istuširao sam se i mrštio se u ogledalu i mislio na tužne stvari kao npr. da ću biti loše raspoložen, kada budem došao kod Eline. Na putu do nje jako sam psovao i jedno tri-četiri puta udario o volan automobila.

Prokletstvo!

To nije bilo dovoljno. Kada sam pozvonio, bio sam toliko ljut da sam morao da se naslonim na okvir vrata, ali sam bio potpuno zbunjen kada je ona otvorila vrata.

Ona se nasmejala i bila veoma lepa i bacila mi se oko vrata i govorila kako sam joj mnogo nedostajao.

Huh?

U svakom slučaju nisam uspeo da budem ljut, pa sam ponovo postao napola srećan i malo joj uzvraćao zagrljaje. Možda sam malo više dramio nego što treba. Ona me je držala dok sam skidao jaknu i izuvao cipele, a onda me je čvrsto pribila uz sebe iznova.

24

I dok sam trepnuo mi smo usplamteli na sofi u njenoj sobi. Bilo je tako vatreno, da smo bili skroz iscrpljeni nakon toga. Toliko iscrpljeni da nismo mogli ništa više da radimo celo veče sem da gledamo tv i večeramo.

Elina je sutradan imala slobodan dan, pa će ići sa mnom do Haugesunda da pokupimo neke stvari.

Oboje se radujemo.

GLAVA 40

Danas nas je zaustavila kontrola zbog prebrze vožnje. Na sred Sturda, na putu nizbrdo.

Nakon što smo vozili neko vreme, pojavio se kamion s prikolicom iza nas koji je počeo da navaljuje. To je bilo užasno iritirajuće, pa sam dodao još gas, a odmah iza sledeće krivine stajali su oni i mahali nam svojim znakom da stanemo.

Hiljadu i po kruna kazne i grozne uspomene. Elina je mislila da sam to i zaslužio pošto sam dodao gas umesto da propustim tog ludaka, a time je sve počelo.

Rekao sam da je glupa, a ona je onda rekla da sam i ja glup.

Na kraju smo se tako posvađali da sam joj zapretio da ću je ostaviti napolju, a ona je rekla hajde, samo stani. Ja sam samo nastavio da vozim, a onda nismo progovorili dok se nismo ukrcali na trajekt koji prevozi do Valevoga.

Tada smo se oboje pokajli i rekli svako ponaosob izvini više puta. Ubrzo zatim bili smo tako dobri prijatelji da smo zajedno otišli do toaleta na trajektu, i tu smo ostali tako dugo da smo zamalo zakasnili da se iskrcamo.

Pre nego što smo se danas odvezli nazad, pitao sam šefa da li je u redu da ostanem u Haugesundu tokom popodneva, i nije bilo nikakvih problema.

On je shvatio situaciju, i dao mi nekoliko saveta o finim mestima na koje bismo mogli da odemo i jedemo. Elina je naravno bila malo u kupovini, tako da je dok sam išao da pokupim ono što je

trebalo, ona bila u tržnom centru Amanda i uzela ruke svu odeću u svim buticima koji su se nalazili tu.

Pokazivala mi ih je, a ja sam morao da gledam i spreda i otpozadi i da kažem da je odeća lepa i da će joj sigurno dobro stajati. Bila je potpuno pregažena od svega toga, pa smo otišli dole na kej da bismo nešto pojeli.

Bilo je prilično kasno pa smo se razvlačili skoro do večere. Sedeli smo na drugom spratu na Flitenu, posmatrali na keju ljude koji treba da otputuju. Negde u sred ručka Elina je počela da nesigurno opipava moje prste i predlaže na jedan nespretan način da bismo mogli da odemo brodom do Stavangera jednog vikenda, ili do Engleske pred Božić, ili nešto drugo.

Zatim se setila da se baš plaši brodova, i da bi mnogo radije išla vozom, ili možda avionom da nekog mesta. Ja se nisam toliko plašio, jer sam se baš navikao na brodove, ali mi se i nije mnogo išlo.

Rekao sam da bismo pre mogli da otputujemo avionom na jug Evrope, pa bismo tako izbegli vožnju brodom.

Elina je potpuno podivljala i rekla da bi trebalo da nabavimo kataloge i govorila o putovanju pre Božića. Onda sam osetio kako kako panika počinje da raste, pa sam se namrgodio i zamolio je da prestane.

Na putu kući zaspala je odmah pošto smo krenuli, i nije se probudila dok nismo stigli nadomak Bergena.

Navodno joj je bilo i muka.

GLAVA 41

Sinoć sam spavao kod kuće pošto sam danas imao dogovor s Kjelom i Hokonom.

Nisam bio potpuno siguran, za koje smo vreme zakazali, pa sam sigurnosti radi ustao malo pre 8. Prijatno je ustati rano subotom, malo doručkovati i čitati novine uz šolju kafe. Morao sam do odem čak do benzinske pumpe da kupim novine Bergensko vreme, pa sam se pitao da li da se pretplatim.

Onda bih samo isturao glavu kroz vrata

25

i pokupio novine pravo iz sandučeta. Skoro je deset, a Kjel mi se nije ni javio, te sam se spremio i izašao da malo čačkam oko auta kako bi oni videli da sam spreman.

I upravo se to i desilo, jer dok sam trepnuo njih dvojica su se tu stvorila u radnim odelima i pospanih lica, spremni na obračun. Baš u tom trenutku bavio sam se jednom tvrdoglavom vrećom sa smećem koja se na jednom mestu prilepila u samoj unutrašnjosti auta, i jednim snažnim trzajem uspeo sam da je otkačim i prenesem baš do Kjela.

Lepo sam pozdravio Hokona, on mi je drmao ruku kao lud i izgledao kao pravi student medicine. Velika, tršava kosa i lud pogled. Kjel je očito bio ponosan što je njegov sin zajedno s njim na ovom zajedničkom kućnom poslu, jer je goreo od sreće i bio potpuno crven u licu sve vreme. Otišli smo do njihovog stana na trećem spratu, a tu sam se pozdravio s Kjelovom ženom.

Ona se zvala Kjelaug. Morao sam da se ujedem za jezik da se ne bi kikotao kada je ona izgovorila svoje ime, mislim da sam uspeo u tome. Nadao sam se da ću uspeti da vidim Kjelovu i Kjelauginu ćerku, ali je nije bilo nigde. Svuda su natrpali stari kuhinjski nameštaj, pa smo prionuli na posao i sneli sve što smo mogli da nađemo. Jedno kraće vreme greškom sam nosio i komade nove opreme koju još uvek nisu prišrafili, ali Kjel je to brzo opazio, tako da sam je vratio pravo gore.

Tome smo se smejali isto kao i zadnji put, samo što se i Hokon pridružio: UAHAHAUAHAHAUAHAHAUAHAHA!

– Zamisli samo to – urliknu Kjel tako da su mu suze prštale. Ja i Hokon smo se naravno složli. Bilo bi skroz ludo. Samo pomisli.

S obzirom da sam imao auto s dva sedišta, ispalo je da smo se ja i Hokon odvezli do gore, pošto je Kjel išao u prodavnicu da pazari za vikend. On ima malo čudan naglasak tako da sam prvo pomislio da će da kupuje za nekoga ko se zove Helge[1], ali sam odmah zatim shvatio o čemu je reč.

I Hokon je bio pomalo pričalica, tako da sam ja veći deo vremena sedeo i slušao i nisam stizao na red da kažem bilo šta.

Nije to neki problem, ali kako vreme odmiče postaje malo zamorno slušati non-stop viceve o lekarima. Na povratku dole malo sam se odmarao i setio se još jedne stvari koju ću zapisati na listu.

Pitam sam se da li da sebi nabavim neku mačku, to bi bilo prijatno. Divno je imati nekoga ko će pojesti ostatke od ručka kada ja ne mogu više. U svakom slučaju saznao sam da se Hokonova sestra zove Silje i da je potpuno luda za provodom i momcima. Pitao sam za njenu školu, ali Hokon je samo želeo da priča o tome koliko mnogo ona banči.

Kada smo ponovo bili pred kućom, Kjel je došao i mahao novčanicom od 500 kruna koja je trebalo da bude moja, a ja nisam rekao ne, hvala. Kjel je rekao da priznanica nije potrebna.

UAHAHAUAHAHAUAHAHAUAHAHA!

Pozvali su me gore na kafu i slatkiše, ali to bih jedva izdržao. Bili su veoma prijatni, ali sada je bilo dosta. Umesto toga otišao sam da svog stana, legao na sofu i uključio TV. Probudio sam se jer sam sanjao da neko zvoni na vratima, ali bilo je čudnno što taj neko zvoni iznova i iznova, u ritmu.

Pokazalo se da je telefon zvonio, i ja sam skočio tako brzo da sam srušio prokletu stvar na pod. Kada sam zgrabio slušalicu s poda, nije bilo nikoga na drugom kraju pa sam je ponovo spustio. Ponovo je zazvonilo u istom trenutku, a ovog puta sam bio dovoljno brz.

To je bila Elina koja se pitala šta se zbilo sa mnom. Zbilo? Da, pa mi smo se dogovorili juče da ću doći kod nje i da ćemo zajedno ručati. Zbunjeno sam se obazirao oko sebe i otkrio da je napolju mrak. Nisam mogao da se setim nikakvog dogovora, ali se nisam usuđivao da to kažem, zvučala je već prilično ljutito.

Opravdavao sam se time što sam bio iscrpljen, ali da ću da požurim i dođem što brže budem mogao.

– Dobro – rekla je i zalupila slušalicu.

U glavi mi je tuklo od bolova i imao sam grč u ustima, pa nisam baš bio spreman da odem u društvo. Svukao sam sa sebe

26

radničko odelo znojavo od spavanja i otišao da se tuširam, i tu sam ostao poduže. To je malo pomoglo, ali još uvek u glavi nije bilo sve kako treba. Kako je samo glupo da se zaspi na sofi na taj način.

Navući majicu i fine pantalone i pokret. Delovalo je kao da sam zaboravio dobar deo dogovora, jer je kod Eline sve bilo spremno, pa je bilo dobro što sam bar obukao lepe stvari. Ušao sam da se bacim na sofu, ali onda sam morao da se predomislim. Tu se nalazio sto koji je bio lepo postavljen i oko njega je sedelo dvoje koje nikada ranije nisam video. Upoznao sam se s Turmudom i Susanom, oni su bili u vezi i Elenini su prijatelji. Susana je radila u banci dok je Turmud bio zaposlen u jednoj firmi u gradu.

Dok sam trepnuo našao sam se za stolom s pivom pred sobom i u priči s Turmudom. Susana je otišla u kuhinju da pomogne Elini. Da ne bih delovao nervozno zalivao sam se pivom i trabunjao o svemu i svačemu s Turmudom. Ispričao je masu stvari o svom poslu, bavio se nekretninama, ali ja nisam puno rekao o svom.

Rekoh da je samo privremen, i slično. Osetio sam da moram da se malo stidim zbog svog posla, pošto je možda malo seljački. Brzo smo se sprijateljili, a ono sledeće pivo bilo je veoma brzo prazno. Otvorili smo nova i iznenada smo stigli čak do broja 4 kada smo krenuli s jelom, Elina i Susana su zbrčkale meksički tako, pa smo se mastili i smejali. Mene i Turmuda je počelo da hvata, pa smo se glupirali s hranom. Onda smo se smejali našim muškim grohotom.

UAHAHAUAHAHAUAHAHAUAHAHA!

I on je to umeo. Nakon večere hteo sam da pomognem oko čišćenja, ali sam ispustio sav pribor za jelo na pod u dnevnoj sobi. Zaprvo sam mislio da budem veoma domaćinski nastrojen, ali dakako da danas neće biti ništa od toga. Turmud je sa sobom poneo gitaru u jednoj torbi, i izvukao je tako da smo mogli malo da sviramo i pevamo. Umeo je da odsvira puno pesama koje volim, pa smo se dugo zabavljli time. Samo je nedostajala logorska vatra. Na kraju smo prešli sve pesme koje je Turmud znao, pa je bilo vreme da se ode do grada.

Naručili smo taksi, i tokom vožnje samo što nisam povratio, pa sam sedao i netremice gledao ispred sebe sve dok nismo izašli. Nešto se dešava sa mnom kada kombinujem akohol i vožnju autom, a dosta puta se nesrećno završilo. U mojoj adolescenciji nikada nije bilo posebno popularno da me neko poveze sa sobom kada idemo na ples, a mnogo puta sam bio prinuđen da operem zadnje sedište nedeljom. Nekada sam imao sreće, i uspeo da isturim glavu kroz prozor na vreme, pa bih tada izbegao da perem tu jednu stranu. A i manje je smrdelo. Ali prošlo je godinu i po pre nego što sam primetio da povraćanje ne ostavlja dobar dah, ali sam nakon toga uvek imao žvake sa sobom na plesu.

Vreme je veoma brzo prolazilo, i tek što smo seli u taksi, već smo bili u baru i dok sam trepnuo okom bio sam ponovo napolju i uguran u neki novi taksi. Čuo sam Elinu koja izgovorila moju adresu, i iznenada stajao ispred svoje kuće. Nakon što sam stajao neko vreme na stepenicama, otkrio sam da mi nema jakne. Koliko znam ključevi od kuće su se nalazili u njoj, a samim tim imao sam problem. Seo sam malo na stepenice kako bih razmislio šta bih mogao da smislim, i dok sam trepnuo pravo preda mnom se našlo neko devojačko lice. Lice je reklo da ne mogu da spavam tu, a to je u izvesnom smislu bilo i tačno.

Osećao sam da se užasno smrzavam, svakako nisam imao jaknu na sebi. Užasno sam se pitao čije je to lice koje se nadvilo nadamnom, i nakon što sam pitao saznao sam da je to Silje. Silje je Hokonova sestra i Kjelova ćerka. Pomogla mi je da dobro ispravim noge pod sobom i izenenada je nekim mađioničarskim trikom izvadila moje ključeve iz džepa pantalona. Dakle, tu su bili!?

Vrtelo mi se u glavi, na pamet mi ništa drugo nije palo nego da je pitam da li joj se pije kafa. Zapravo joj se i pila, pa smo se kao dve pijanice oteturali u kuću, u moj hodnik i pravo do kuhinje gde sam je smestio na stolicu pre nego što sam se okrenuo da bih napravio kafu. Okrenuo sam se prebrzo i stropoštao se na kredenac, stvar koja me je navela da shvatim da nema svrhe truditi se. Seo sam za sto i pitao Silje da li bi ona želela da sama napravi kafu.

27

Ona je tvrdila kako je i sama prilično pijana, ali da će dati sve od sebe. Pod mojim instrukcijama ona je skuvala kafu, pa smo sedeli svako sa svojom kafom i lupali gluposti. Uglavnom sam ja lupao, dok se ona uglavnom kikotala. Bilo mi je zasigurno zabavno. Vreme je još uvek brzo odmicalo, jer je odjednom bilo skoro pet ujutru.

Dugo sam gledao na sat pre nego što sam saznao koliko je, a Silje je rekla da će mi pomoći da legnem u krevet. To je bilo veoma ljubazno, pa me je oslonjenog na nju lepo prevela sve do mog kreveta i spustila. Čak mi je pomogla da skinem stvari, nabacavši ih zatim na krevet, sve dotle razaznajem u glavi.

Ubrzo sam shvatio da se i ona sama poslužila krevetom, jer je iznenada bila na meni, potpuno gola, i počeli smo da radimo nešto čime Elina ne bi bila naročito oduševljena ukoliko bi videla.

[1] Igra reči, u norveškom vikend se kaže helgen, a u bergenskom dijalektu na lična imena se često dodaje –en, tako da ime Helge postaje Helgen

GLAVA 42

Probudio sam se rano. Malo prerano.

U desetom delu sekunde shvatio sam da sam sebi napravio problem. Ni u jednom trenutku se nisam usuđivao da otvorim oči, ali sam na kraju morao. Pored mene je ležala plava devojka i spavala svojim nedužnim snom.

Psovao sam tiho i očajavao u sebi. Prokletstvo. Proklete gluposti. Nisam uspeo ništa drugo da uradim osim da dugo, dugo zurim u plafon. Toliko dugo da sam praktično ponovo zaspao. Probudio sam se zato što se Silje probudila, i upravo je tada počelo da bude mučno.

Dao sam sve od sebe da bi je se rešio, i na kraju je razumela nagoveštaje. A što se mene tiče imao sam najtruliju savest na svetu. Mučila me je zbog Eline, mučila me je zbog Silje i mučila me je čak zbog Kjela, da ne poveruješ. Ipak nije on taj preko koga sam opalio. Još nije bilo jedanaest sati, tako da je divna

nedelja stajala preda mnom, imao sam slobodu da radim baš ono što želim.

Doručak mi se gadio, pa sam samo seo u auto i odvezao se. Prvo sam se vozio ka Osane, ali sam okrenuo kod Tertnesa i krenuo ponovo ka gradu. Put je išao preko Fjesangera u pravcu Fana, a kada sam prošao Nuros, osetio sam da sam ipak malo gladan.

Mek Donalds je srećom bio otvoren, tako da sam mnogo polagao na jedan veliki Big Mek obrok s kolom. Nakon četiri pomfrita i dva zalogaja Big Meka shvatio sam da ovo ni u kom slučaju nije dan za Mek. Kolu sam poneo, ali je ona izletala kroz prozor pre Silustela. Kod Sanslija sam skrenuo i krenuo putem preko Serajdeja i ponovo natrag preko Filingsdalena.

Auto se automatski uputio ka Krunegorenu, a ja sam skrenuo levo pokraj Krunegorskog jezera i parkirao auto. Tu sam ga zaključao i krenuo duž puta uz obalu jezera. Malo podalje našao sam odgovarajuću stenu za sedenje u odgovarajuće mirnoj okolini, i tu sam sedeo i razmišljao o tome šta sam uradio. S jedne strane grizla me je savest zbog Eline. Iako nijedno od nas nije izjavilo da smo par, bilo je prilično jasno da jesmo.

Ali s druge strane mislim kao prvo da je ona sama vodila jednu pomalo bespoštednu igru, a samim tim da mi nismo imali bilo kakvih izgovorenih obaveza jedno prema drugom, svakako da mogu da radim šta hoću? Koliko sam shvatio gledajući Silje (i Hokona, koji je ispričao kakva mu je sestra), ovo joj baš i ne znači sve na svetu.

Uz to sam bio itekako nesvestan, pa da li je onda ova stvar jasna? Ili? Složio sam se sa sobom da ostavim stvari na tome, da ne ispričam ništa Elini, ona je sigurno dovoljno ljuta što sam se onako napio juče. Nakon što sam jedno duže vreme sedeo tamo, bio sam i mokar i hladan , tako da sam se ponovo uputio kući.

Video sam da je Elina zvala, ali je nisam pozvao. Umesto toga tuširao sam se dugo toplom vodom pre nego što sam se uputio ka Ruselu i da kupim sebi picu.

28

Pica je bila već gotova, i bila je zapravo dobra, pa sam otišao kući i igrao Age of Empires do pred spavanje. Telefon je zvonio mnogo puta, ali sam se plašio da se javim.

GLAVA 43

Sada je posao postao navika. Ono što je baš strava je to što je to navika s kojom mogu da živim. Uspevam da o tome razmišljam, a pritom ne osećam da me to guši, i onda je uživanje da sednem u kombi i zujim okolo.

Onda mogu da budem seljak dok vozim, s odvrnutim radiom do daske i da razgovoram o glupostima s ljudima koje srećem usput, a u isto vreme i da mislim o svojim stvarima. Kad čovek sedi tako sam u autu ima mnogo vremena za razmišljnje. Ponekad mi i nije tako lako kada moram po 50 puta da vozim u istom danu do Osana i natrag na primer, ali zato nekiput kada idem do Vosa ili Sturda ili čak daleko do Sotra, tada kao da me obuzme neki spokoj. Tada misli lutaju svojim tokom.

Došao sam dotle da želim da više radim na sebi. Ne znam u potpunosti baš šta želim, ali ću ili da petljam nešto oko kamiona ili ću da uzmem večernje kurseve iz štrikanja, to ne igra neku veliku ulogu. Poenta je u toma da napredujem. Možda ću da odem na neki kompjuterski kurs, to bi trebalo da mi koristi u raznim prilikama.

Elina me je zvala u toku dana, za vreme svog ručka. Zvučala je zabrinuto, rekla je da me je zvala mnogo puta juče i da se plaši za mene.

Ponašao sam se kao da se ništa bitno nije dogodilo, a kada ja pitala da li ćemo se videti večeras, malo sam odugovlačio, ali sam na kraju pristao.

Neću reći ništa o Silje, za sada ću sedeti samo na jednoj stolici, a onda sam pomislio da ću prihvatati ono što mi se nudi. Mislim da mi se može da budem malo važan u odnosu s Elinom.

Elina je prvo počela da me zeza što sam se previše napio u subotu, ali je voda brzo skrenula na moju vodenicu. Narogušio sam se i rekao joj da ako tako misli da nastavi onda je potpuno svejedno, uspeo sam čak da ubacim da ako misli da može da se zeza s bivšim

tipovima dok je sa mnom, onda u tom slučaju...

Ona se baš rastužila, i odmah nakon što sam bio tako strog, počela je da me grize savest, pa sam rekao da nisam baš tako mislio.

Tada se malo odobrovoljila, ali smo se složili da malo porazmislimo o vremenu koje dolazi. Uostalom Elina putuje sledeći vikend, tako da ćemo tada imati više vremena svako za sebe. I nisam ni trepnuo, pitao sam da li bi htela da idemo u bioskop, i odgovor je bio da. Kada smo došli do bioskopa shvatili smo da u stvari nije ni bilo filmova koje smo hteli da gledamo, a na putu do tamo smo se ionako oraspoložili tako da smo samo hteli da odemo kući kod nje.

Elina je bila veoma umorna i brzo je zaspala, dok sam ja ležao i gledao u plafon. Ili je bilo tako mračno da sam samo video pravac u kome se nalazi plafon, a sam plafon nisam.

Samo mrak.

Setio sam se doba kada sam bio sa svojom bivšom koja je isto imala običaj da zaspi pre mene. Tada bih dugo nakon toga tiho ležao i slušao je kako diše, a ponekad bih samo ležao i posmatrao je, bila je tako slatka dok je spavala. Tako spokojna i nevina. I strašno fina, mislim da je bila najfinija osoba na celom svetu, to u izvesnom smislu mislim još uvek.

Tada bih glumio njenog telohranitelja koji mora da ostane celu noć budan i da pazi na nju. Imala je običaj da se pribije uz mene i kaže kako je tako sigurna sa mnom, i tad bih se osećao kao Superman. Govorila je da sam njen junak, to Elina nije rekla. Još ne, u svakom slučaju. Često bismo malo pevušili zajedno pre nego što bismo zaspali.

Odavno nisam pevao.

Kada bih ležao tu pored nje u krevetu osećao sam se kompletnim, kao da mi ništa više na svetu i ne treba. Sada ležim tu u krevetu pored Eline pokušavam da prepoznam kako se osećam u toj situaciji. Pokušavam i pokušavam, pomeram se malo, i dalje pokušavam.

29

Ubrzo sam ustao i otišao u sobu u kojoj sam vrteo ukrug pre nego što sam ponovo legao. Ležao sam malo pre nego što sam odustao.

Nisam osećao ništa posebno.

Nikakvu sreću, nikakva topla osećanja, ni jednog trenutka neku zaljubljenost.

To je tako čudno jer sam pre nekoliko dana bio tako zaljubljen u Elin, a sada nema ničega.

Dugo sam ležao ne uspevši da zaspim, čak sam se pitao da li da se iskradem i odem kući, ali sigurno ne bih uspeo da zaspim ni tamo.

GLAVA 44

Pokušao sam da kažem Elini kako se osećam kada sam je vozio na posao, ali me je hrabrost izdala, pa sam se samo nasmejao i uzvratio joj poljubac kada je izašla.

Sedeo sam i gledao za njom dok je protrčala kroz vrata i pozdravila se s drugim vapitačicama, ali još uvek nisam osećao ništa. Možda samo malo grižu savesti zato što je ona zadovoljna s nekim u koga ni sâm ne mogu da se pouzdam.

Na putu do posla Joni me je pozvao i pitao kako ide. On je bio strašan prijatelj, a zvučao je kao da je van sebe, pa sam se pitao da li se nešto desilo, ali on u svakom slučaju ništa nije pominjao.

Zanimalo ga je da li hoću da mu se pridružim večeras na fudbalu, i u brzini sam pomislio da bi to moglo da bude zabavno.

Odavno nisam pričao s Jonijem, tako da mi svakako neće škoditi jedno momačko veče. Uostalom Elina je imala neke planove s drugaricom.

Ona će sigurno želeti nešto drugo, da ode u grad s nekim drugim tipom, a da mi ni ne kaže.

Pitam se da li ume da se tako provodi. Videćemo preko vikenda.

GLAVA 45

Dopustite mi da to kažem jednom za svagda. Ne verujem da i dalje mogu da podnosim Jonijeve gluposti. A do pre samo nekoliko nedelja bili smo dobri drugovi, ali sada naprosto nemamo više ništa zajedničko.

Smatram da on postaje sve napadniji i napadniji svaki put kada razgovaramo, a kada pogledam sve te ljude s kojima visi, samo postajem još sigurniji u to.

Juče je došao s jednim tipom koji se zvao Reidar, on je potpuno lud. Poznajem ga iz viđenja još od ranije, ali sam pokušavao da ga izbegnem na sve moguće načine.

On je od one sorte ljudi koji se izražavaju oštro o svim mogućim stvarima koje poznaju, a kada bi rekao šta misli, imao bi običaj još i da doda: „Pa da, zar nije tako?” U tom trenutku najbolje je samo oprezno klimnuti glavom i zadržati se u njegovoj blizini sve dok ambulantna kola ne stignu. Danas je Elina otputovala u Trumse, biće tamo za vreme praznika.

Uzeo sam dva sata slobodno da bih je odvezao do aerodroma, što ju je učinilo veoma srećnom i rekla mi je da sam ljubazan. Dao sam joj jednu knjižicu Vini Pua koju bi mogla da pročita u avionu, možda bi tu mogla da nađe par životno korisnih saveta.

Bilo je zapravo veoma tužno gledati je kako odlazi, to uopšte nisam ni hteo, ali, zaboga, vratiće se u ponedeljak. Upravo u ovom trenutku je prošlo pet sati od kada je avion poleteo, i ja osećam, kako vreme prolazi, da mi ona sve manje i manje nedostaje.

Dogovorili smo se da dođem i pokupim je u ponedeljak ako uspem da uzmem slobodne sate, ali razmišljam se da li da zajebem sve to. Pa nek ona radi šta god hoće.

Videćemo.

GLAVA 46

Elina je rekla da će me pozvati ako joj budem nedostajao.

To nije učinila, iako je rekla da će gotovo sigurno to uraditi.

Osećam da uopšte ne mogu da se

30

oslonim na nju, ona sigurno živi srećnim životom tamo gde je otišla, a da uopšte ne misli na mene. U ponedeljak će sve biti definitivno gotovo, neću otići po nju, a kada me bude pozvala, neću baš nijedanput dići slušlicu. Samo tako. Uostalom, danas sam stekao jednog novog druga. Izlazio sam iz kola, držeći u rukama brdo kesa, i samo što sam krenuo da zaključam, jedan dečačić prođe pored mene na biciklu. Izašao je pravo pred mene i pitao me kako se zovem.

Odgovorio sam na pitanje i sada je došao red na mene da njega pitam kako se zove.

– Pogodi! – reče, kao što deca obično rade. Prvo sam pogađao s imenima kao što su Adrijan i Danijel i Kristofer i slično, ali ništa od toga nije bilo tačno.

Opet sam ga pitao kako se zove, ali jedino što je on hteo, bilo je da pogađam još jednom. Pa još jednom. Pogađao sam sa svim imenima koja sam znao, i na kraju sam počeo sa ženskim imenima, što mu je bilo toliko smešno, da se umalo nije prevrnuo s bicikla. Bicikl se toliko nagnuo na levo, da je on morao da poskoči da se ne bi prevnuo.

Bio je prava debeljuca, s ogromnim obrazima i jaknom koja je bila taman toliko manja da je pomalo ličio na hot-dog. Hot-dog s kacigom za bicikliste. Nisam hteo da budem grub, ali sam stajao s četiri teške kesetine u rukama, tako da sam na kraju rekao da ću ući unutra ako mi ne kaže kako se zove.

Njegovo ime je takođe bilo Kjel.

Kiselo sam se nasmejao u sebi, ali sam uspeo da zadržim masku i bio sam primoran da mu pripovedam o Kjelu starijem. Zbog toga smo se složili o tome da će se ovaj ovde zvati Mali Kjel, dok će se onaj drugi, prirodno, zvati Veliki Kjel.

Dok sam gledao Malog Kjela morao sam da se zapitam koliko će vremena biti potrebno do onog trenutka kada će ovaj biti unapređen u zvanje Kjela Velikog, ali sigurno je da će dotle proći nekoliko godina. Kjel junior ima sedam godina i ide u drugi razred i smatra da je škola super. Jedina stvar koju Kjel junior voli više od škole jeste vožnja bicikla.

Naravno, i picu, i to upravo Big One Classic. Možda čak i Koka-Kolu. Pitao me je šta volim najviše na svetu, što me je navelo da prilično dobro razmislim o tome.

Nisam mogao da kažem baš jebanje, tako da se završilo na gulašu, ili možda jelu sa sitno sečenim komadima mesa, voća i povrća, onako kako ga moja baka sprema. Pokazalo se da od pića najviše volim Sulo[1]. Mali Kjel nije mislio da je to piće toliko dobro, zato što se jednom zasmejao dok je pio Sulo, to je bilo u vikendici majčinih roditelja, i tada mu je sav gazirani sok izašao kroz nozdrve, što nije bilo posebno zabavno. Ispričao sam mu o tome kako sam jednom hteo da kupim čokoladne bananice u prodavnici. Još tada im je odavno istekao rok trajanja, ali to nisam primetio pre nego što sam pojeo skoro sve, i tada mi je bilo toliko muka, kao nikada do tada. Čak ni onda u automobilu kada sam išao ili se vraćao s igranke.

Zbog toga ja više ne jedem čokoladne bananice. Niti zbog toga idem na igranke, ali to je najviše zato što one više nisu toliko zabavne kao što su bile dok sam imao petnaest godina.

Dugo smo stajali i pričali, ali sam na kraju bio primoran da uđem, pa smo se dogovorili da se nađemo neki drugi put. Mali Kjel je izrazio želju da ga provozam automobilom, i ja sam rekao da bi to moglo da se uredi, ali da mu za to treba majčina i očeva dozvola. To je bila dobra ideja, a zatim se on odvezao biciklom niz put. Nagnuo se tako da je izgledalo kao da će se zakucati pravo u ogradu, što se stvarno i desilo. Prednji točak se iskrivio, tako da se Mali Kjel prosuo po putu i okrenuo tri puta pre nego što se zaustavio.

Mali-kotrljajući-Kjel.

Bicikl se takođe zakucao u zemlju, s jednim karakterističnim „DING!”, koje je napravilo zvonce pošto se zalepilo o asfalt. Na početku ležao je potpuno nepomično, a zatim se prodrao iz sveg glasa.

Bacio sam kese i otrčao najbrže što sam mogao do mesta na kom je ležao.

– Jesi li dobro prošao? – pitao sam, ali je malac nastavio s kuknjavom.

31

Nisam mogao da vidim nikakve ozlede, tako da sam ga uzeo za rub jakne i podigao na noge.

Dok su sline i suze tekle niz njegove meke obraze, pogledao sam ruke i lice, ali nije imao nikakvih ogrbotina. Šištao je i rekao je da se udario u stopalo, tako da sam se ponudio da ga ispratim kući.

To je bila dobra ideja, ali bih u tom slučaju ja morao da ponesem glupi bicikl. On je usput hteo da u drugoj ruci ponesem njega, ali nismo bili tako daleko od njegove kuće. Da bih ga ponovo odobrovoljio, pravio sam se da sam se naljutio na njegov bicikl.

– Glupavi bicikl! – rekoh i udarih u volan.

Tada se Mali Kjel nasmejao. Počeo je da se smeje potpuno iznenada, a usput i kroz nos, tako da je iz njega izašla jedna grozna, zelena slina koja se slila niz brkove.

U tom trenutku sam bio srećan što nemam dece.

Nisam bio siguran da li da pozovem njegove roditelje ili da jednostavno uđem u kuću kada i Mali Kjel bude ušao unutra. Izabrao sam ono prvo, iako je izgledalo pomalo čudno zvoniti na vrata kuće, kada sam stajao ispred nje s detetom koje je praktično živelo unutra. Majka Malog Kjela je otvorila vrata i izgledala je potpuno zabezeknuto, tako da sam ja navrat nanos pošeo da objašnjavam o čemu se radi.

– Da...... ja, znate, zivim nedaleko odavde, pa sam sreo Kj...

– Mama, pao sam – izjavio je Mali Kjel i time odagnao svaku moguću sumnju. – A on mi je pomogao – nastavio je i uperio prst u mene.

Tada se majka ozarila i čučnula ispred Malog Kjela (ili Ćufta-Kjela, kako sam počeo da ga nazivam u sebi).

Pitala je sva ona uobičajena mamska pitanja pre nego što mi se nasmejala.

– Da, pa hvala vam... – Ma nema problema, nije to ništa... – Još uvek nije potpuno stabilan, tako da...

Ja sam se malo nasmejao, to sam ipak imao prilike da vidim. Poklonio sam se i potapšao Malu Ćuftu prijateljski po ramenu.

– Pa sad, moraš da budeš oprezan dok voziš bicikl, Kjel – rekoh i namignuh mu, ali je njegova majka počela da se smeje.

– Da li je i tebe prevario? Nisam razumeo baš ništa, ali je ona mogla da mi objasni sve odjednom. Mali loptasti Kjel nije se zapravo zvao Kjel, već Stian. – Ali, on toliko voli da ga zovu Kjel pošto se ujak mog muža tako zove – upotpunila je objašnjenje. – Da, a on živi u Askeju – rekao je Kjel-Stian.

Ma da, mogao bih isto tako da budem drug i Stianu, kao i Kjelu, pa sam obećao da se neću ljutiti zato što me je prevario.

Pre nego što smo otišli, njegova majka me je uzela za ruku i predstavila se. Vigdis joj je bilo ime. Sada poznajem skoro toliko ljudi da postaje teško zapamtiti ih sve.

[1] Norveško gazirano piće slično Fanti

GLAVA 47

Probudio sam se u pola osam, i bio sam zaista mrzovoljan, jer sam planirao da spavam dugo pošto je bila subota, ali posle prilično kratkog vremena sam se iznervirao i ustao.

Crne misli nisu baš dobar način da se započne dan.

Izveo sam onaj moj već toliko uobičajeni subotnji ritual s doručkom i novinama (za koji sam danas takođe morao da skoknem do pumpe), moram da se setim da pozovem novine da bih saznao koliko košta pretplata za vikend. Izgledalo je da će biti prilično lepo vreme (ipak smo mi u Bergenu), tako da sam se poigravao mišlju da odem na jednu kraću turu automobilom.

To je bilo nešto više od obične igre misli, tako da sam već oko deset sati skočio na vozačko sedište i krenuo. Stigao sam do mosta Nurhorlans za otprilike pola sata.

Po prolasku kroz naplatnu rampu

32

okrenuo sam na desno i obreo se veoma brzo u Knarviku, koji je već počinjao na liči na srednje-američke manje gradove, što je naročito moglo da se vidi kad bi se provozalo u krug i prošlo kroz centar.

Ipak sam odlučio da procunjam unaokolo, i kao turista koji se nalazio nedaleko od kuće, šetao sam i gledao izloge prodavnica nekoliko trenutaka pre nego što sam nabasao na kafić u kom sam pojeo krofnu i uz to popio i kafu. Bio sam veoma neprijatno iznenađen kada sam ušao u kafić, jer sam znao šta će me snaći.

Oko jednog od najbližih stolova sedelo je sedam predstavnika lokalne mladeži. Sto je bio samo za četvoro, ali su oni privukli stolice od susednog stola. Smejali su se jednom vicu kada sam otvorio vrata, ali su odjednom zaćutali i zabuljili se u mom pravcu.

Zatim su nastavili da se smeju, a ja sam se osećao prilično pogođenim. Užasno je ući u kafić u nekom mestu u kome te ne znaju.

Ni sam nisam bio mnogo bolji kada sam bio mlađi, zajedno s drugima u selu sastajao bih se u lokalnom kafiću, i zagorčavao život većini onih koji bi ušli unutra da nešto kupe.

Imali smo stalni sto, koji je strategijski bio postavljen pored izlaza tako da smo imali punu kontrolu nad onim što se dešavalo.

Bili smo bučni, bubuljičavi, sumanuti i bilo je prilično neprijatno imati posla s nama, s obzirom na to da je svako od nas imao bolesnu potrebu da se junači pred drugima s kojima je dolazio u kontakt. Potreba za junačenjem bila je obrnuto proporcionalna samopouzdanju, tako da je postajalo prilično vruće.

To što bismo rekli ili uradili nije bilo preterano strašno, gore je bilo ono čemu smo težili. To bi oslobodilo velike količine smeha, šaputanja i podsmevanja, a sada, nakon nekoliko godina, dobro razumem zbog čega slično ponašanje može da izazove veoma neprijatno osećanje kod onih koji nepripremljeni dolaze u kontakt s takvom mladeži.

Jednom sam bio toliko grub, da je jedna gospođa posrnula na stepeništu, pri čemu su joj ispale sve čokolade koje je nosila. Posle nekoliko dana moja majka, koja je srela dotičnu gospođu u prodavnici, izgrdila me je, i objasnila mi biranim rečima šta ona misli o tome.

Ona verzija koju mi je majka ispričala bila je sigurno ublaženija od one koja joj je servirana u prodavnici. Posle toga nisam se usuđivao da promolim glavu jedan duži period. Izašao sam nepovređen s tog obroka, i pošto sam se povratio u život, bio sam spreman da nastavim s mojim malim vikend-izletom.

Uskočio sam u auto i okrenuo nazad preko Flateja i dalje prema Helsneju. Tuda nikad u životu nisam prošao, i nisam ni slutio da taj put može biti toliko dug.

Vozio sam i vozio, i na kraju kad mi je to dosadilo, zaustavio sam auto. Izašao sam iz auta i seo na jedan kamen koji se nalazio pored puta. Odatle sam imao pogled na more, ali tamo nije bilo ničega osim vode, čak ni najmanji trag nekog broda, nijedno jedino ostrvce ili bilo šta drugo.

Bilo je veoma lepo vreme, ali je prilično dobro duvalo. Srećom, imao sam debelu jaknu u kolima, tako da se nisam smrzao. Mogao sam zapravo da zamislim sebe kako živim na tom mestu, bilo je prilično malo kuća, a one koje su tu bile, bile su pristojno udaljene jedna od druge. Smatram da bi čovek trebalo da ima toliko slobodnog prostora oko kuće, da mirne duše može da ode kuda god hoće u toj praznini i piša bez straha da će ga komšija videti, a ovo mesto je izgledalo kao stvoreno za tako nešto.

Bio bih oduševljen jednom kućicom s malom baštom i živom ogradom, dok god bi me ostavili na miru, a to je ovde izgledalo kao nešto što je bilo potpuno moguće udesiti. Daleko uz put mogao sam da primetim nekog tipa koji je išao peške, izgledao je užasno star, a to zbog toga što se nije kretao baš naročito brzo.

Razmišljao sam da li da ga pitam kako se ovo ovde zove, tako da sam počeo da se vrtim u krug oko mesta na kom je automobil stajao i da se pravim da

33

protežem noge, ali je starkelja išao toliko sporo, da kad mi je prišao, već sam se dobrim delom kvalifikovao za prvenstvo države u protezanju nogu. Iskočio sam pravo pred njega i klimnuo glavom u znak pozdrava, dok mi je na usnama bio moj najlepši osmeh.

Starkelja je zinuo kao da će nešto da kaže, ali nije proizveo nikakav zvuk. Umesto toga, duplo se zablenuo u mene, tako da nisam bio siguran da li bi trebalo da kažem nešto ili zadržim osmeh još koji trenutak, možda mu je samo trebalo malo vremena da vidi da li sam ok?

– Ovde je super! – rekoh, pun entuzijazma dok sam pružao desnu ruku da bih se pozdravio s njim. – Jes' ti iz grada? – Ovaj...jesam... – Pa video sam to po načinu na koji si parkirao. Nije se moglo mnogo sumnjati u to šta je on mislio o ljudima iz grada koji dolaze ovde i parkiraju gde god hoće, i tu svoju tvrdnju podvukao je pljunuvši.

Vetar mu je duvao u leđa, pa je pljuvačka završila pravo na meni. – A, ti, jel živiš ovde? – Ne, ja živim tamo gore. – Pokazao je prstom u pravcu iz kog je došao, uz brdo. – Da, da, ali, ali...u ovom mestu? – Nisam još mogao da odustanem. – Da, ja sam iz ovog sela, ako na to misliš. – otkokodakao je.

Trebalo mu je prilično dugo, ali se tip na posletku odledio, tako da smo postali prilično dobri prijatelji. Zvao se Birger Husebe, proveo je čitav život u ovom mestu.

Dakle, mesto se moralo zvati Husebe.

Birger je bio na putu do komšije da bi uzeo nešto, a pošto je za jednog tako starog dekicu, kakav je on bio, trebalo prevaliti popriličnu razdaljinu, ponudio sam se da ga odvezem tamo. Potom sam ga odvezao kući, pa me je pozvao na kafu.

– Možda ovde na selu nema toliko mnogo vrsta, ali svakako i ovde imamo kafu – reče načinjući jednu potpuno novu Mocca Master.

Birger je imao sina koji je živeo u

Knarviku, i koji bi dolazio jednom nedeljno i starao se da otac ima sve što mu je potrebno, kao što je npr. kafa. I potpuno novi filtri za kafu. Nije bio baš pričljiv, ovaj Birger, tako da je prilično mnogo vremena od kako smo se upoznali proteklo u ćutanju. Ali to je bilo super, s tim što smatram da je u početku bilo teško. Oduvek sam smatrao da je u društvu važno imati nešto o čemu bi se razgovaralo, da bi se moglo reći par stvari o novinskim člancima ili o biljkama ili bilo čemu drugom, ali takav Birger naprosto nije bio. Birger je sedeo mirno.

Sedeo je mirno za svojim kuhinjskim stolom, naspram mene, i držao šoljicu s kafom u ruci. Obuhvatio ju je obema rukama, kao da mu je bilo malčice zima, pa je hteo da prikupi što je više moguće toplote. Sedeli smo i gledali kroz Birgerov kuhinjski prozor okrenut ka moru, i dok smo pili kafu i nastavljali s igrom tišine, iako ne neočekivano, Birger je nastavio po starom.

Nisam izdržao i pogledao sam na sat. Kao i obično, nisam imao ništa posebno da radim, ali sam morao da se vratim kući, jer čovek nikada ne može da zna šta će da iskrsne.

Možda je Elina zvala.

Zahvalio sam najlepše Birgeru na kafi, obukao jaknu (pluvačka se do sada osušila), i krenuo pravac kući. U retrovizoru sam video da je Birger dugo stajao na stepeništu dok sam odlazio, možda je hteo tu da zastane koji trenutak i baci pogled.

Birger je imao dovoljno vremena. Za njega nije bilo ničega zbog čega je trebalo žuriti, nikakvih telefonskih poziva na koje treba odgovoriti, ili bilo kakvih prodavnica koje je trebalo obići. Ništa nije bilo toliko važno da ne bi moglo da se odloži sa sutrašnji dan.

Zavideo sam Birgeru dok sam odlazio, ali sam istovremeno bio i pomalo srećan zbog načina na koji sad živim.

Da li je možda moguće živeti na oba načina istovremeno?

GLAVA 48

Prva stvar na koju sam pomislio kada sam se probudio, bila je ručak. Iako još

34

nisam stigao ni do doručka, bilo mi je veoma jasno da bi današnji ručak trebalo da bude poseban.

U jednom super restoranu u centru.

Kada pomislim na svoje zasluge koje sam stekao na većini frontova poslednjih nedelja, apsolutno sam siguran da sam zaslužio jedan takav ručak, jednog dana kao što je ovaj. Sunce sija i život je bolji nego što mogu da se setim. Jedina stvar koja unekoliko kvari sliku je ta što nisam previše mario za moju gajbu. Baš sam se trudio da je zanemarim, što je dovelo do toga da mi gajba izgleda potpuno uneređena.

Može da sačeka drugi dan. Ili, kad se Elina vrati iz Trumsa, sigurno će se osećati grižu savesti zbog ovoga ili onoga, tako da ću moći da je privolim da raščisti taj nered, ili u svakom slučaju, da se dohvati pranja. Danas sam dosta mislio na Birgera, bio je isto onako miran kao i kad sam otišao od njega. Sam sam isprobao jedan takav trenutak mira, otišo u grad, kupio neke novine i otišao na kafu da se opustim.

Danas je bila nedelja, divno vreme (iako je bilo prohladno), nisam hteo ništa da radim, ali ipak ne uspevam da sedim mirno i radim nešto tako obično kao što je čitanje novina.

Počeo sam s čitanjem o predsedničkim izborima (koji bivaju sve veća i veća farsa), zatim nešto o sirotom Stoltenbergu[1] i prekopao sve moguće stvari koje su se desile ovih dana, ali bez obzira na to, uspeo bih da pročitam najviše trećinu članka pre nego što bih nastavio s prelistavanjem ili počinjao da lupam nogama o pod ili razmišljao da moram da se pokupim odatle.

Dođavola, ali ja ne želim ništa drugo da radim! Zbog čega mi se onda ovo dešava? Razmišljao sam se da li da posetim psihijatra, možda je sada pravo vreme za to? Nemam baš toliko mnogo novca, ali sav novac koji zaradim na crno, stavljam u kasicu u ormaru.

Možda bih mogao da upotrebim nešto tog novca? Ipak nije sigurno da mi nešto fali, možda se svima ustvari dešavaju iste stvari?

Šta ako dođem kod psihijatra i ispričam mu kako mi je, a on pobesni i istera me

napolje što ga smaram takvim budalaštinama za koje ne bih uopšte trebalo ni da mu se obraćam.

Ma, nemam pojma.

[1] Jens Stoltenberg, bivši norveški premijer

GLAVA 49

U kasici u ormanu imam 5100 kruna, nešto sam upotrebio da kupim odeću. Pitam se koliko li košta sat kod psihijatra?

Elina je zvala s aerodroma u Oslu i pitala da li bi mi bilo teško da je pokupim kad sleti u Bergen.

U principu, nije mi bilo teško, tako da sam ja bio onaj koji je stajao sveže okupan i obrijan ispred nje kad je došla. Planirao sam da budem pomalo strog prema njoj i da kažem da moramo da porazgovaramo. Ako bi me pitala o čemu, jednostavno bih slegao ramenima i rekao ,,o svemu i svačemu.” Bilo joj je drago da me vidi i bila je veoma slatka kad je sišla niz stepenice za domaće dolaske.

Zagrlili smo se, upravo kao što svi, ili u svakom slučaju većina parova radi na aerodromu, i ostali dugo zagrljeni. Mnogo sam joj nedostajao, a i ona je meni prilično nedostajala.

Odvezli smo se njenoj kući i pošto sam joj pomogao da unese prtljag, morao sam malo da ostanem. Malo smo se zabavljali pre nego što je morala da se istušira, a mene je poslala u prodavnicu da nabavim nešto dobro za ručak. Nije ništa pitala, već je samo rekla da bi trebalo da odem u kupovinu dok se ona kupa.

– U redu – rekoh i odoh. Jedna ogromna samoposluga nalazila se uz put, tako da sam se odvezao tamo.

Postioji jedna stvar koju moram da dodam na svoju listu, ja zapravo volim da idem u prodavnicu. Zabavno je polako se kretati među policama i uzimati ovu ili onu stvar, upoređivati jednu vrstu keksa s drugom, da li da uzmem zaleđeno ili sveže mleveno meso. Pre nego što sam se isparkirao, posmatrao sam jednu stariju gospođu koja je takođe htela da isparkira.

35

Smotala je volan skroz na jednu stranu tako da je odrala celu stranu svog automobila o automobil pored, a da ništa nije primetila. Iako sam sedeo s uključenim motorom i radiom i nalazio se petnaestak metara dalje, mogao sam da čujem škripu koju je to proizvelo, ali ne i ona.

Stara je samo kliznula preko parkirališta, punim gasom, ne obraćajući uopšte pažnju na vlasnika onog već ozbiljno unakaženog automobila, kad je ovaj istrčao s četiri kese u rukama i suzama u očima.

– Ej! Jebem ti... – drao se on, pre nego što je zavrljačio sve kese pravo na zemlju i pokazao gospođi prst.

Ispružio je ruku što je jače mogao i mlataro njom napred-nazad, baš kao da je time znak koji je pokazivao prstom delovao još snažnije. To svejedno nije nateralo gospođu da se zaustavi ili da se okrene, tako da je skupio prste u pesnicu i prešao na mlataranje rukama, a video sam i da se njegova donja vilica kretala snažno gore-dole.

Automobil je bio strava, potpuno novi Opel, tip je očigledno bio veoma zaljubljen u taj automobil, pošto je bio na putu da potpuno šizne. Ono što on nije znao, bilo je to da je današnji heroj, bio na putu da ga izbavi iz tog užasnog bespuća. Ja imam sopstvenu centralu za registracije u glavi, tako da je broj te stare gospođe (ili tačnije njenog automobila) bio propisno arhiviran.

Zbog toga sam brzo našao neki blok i zapisao sve što sam upravo video, pre nego što sam izašao iz kola i prišao Nesrećniku. Sa svoje strane, on je bio daleko od bilo kakvog razumnog ponašanja, ljutito je škrgutao zubima dok su suze tekle niz jedan obraz.

– Vide li ti ovo! – rekao je i podozrivo gledao na sve koji su prolazili oko njega. – Nek ide sve u kurac!

Potpuno je podivljao, tako da sam na trenutak pomislio da se okanem prilaženja, izgledao je kao da će rastrgnuti svakoga ko bi mu se našao u blizini.

Rizikovao sam i proveo koji trenutak u

razgledanju štete koju je stara izazvala. Pokazivao je prstom kao lud, kao da je meni bilo naročito teško da vidim da je apsolutno cela ta strana automobila bila totalno unakažena.

Na mestu na kome je ranije bila tamno plava boja, sada je bilo moguće razlikovati tamno plavu, belu, crvenu i još neku boju, upravo kao da je neko uzeo ogromnu metalnu četku i prevukao njome preko automobila pošto ju je prethodno dobro umočio u boju. Cela strana je bila jako ulubljena, tako da zaista mislim da bih i sam zaplakao, da je to bio moj automobil.

– Pa pogledaj ovo!

Gledao sam i gledao, i uspeo na kraju da ustanovim način komunikacije.

Bio je uzbuđen kada je shvatio da sam zabeležio broj, a onda je počeo da joj psuje sve po redu. Takve epizode obično utiču veoma mnogo na mene, tako da nisam bio baš sav svoj kada sam se vratio kući gde me je čekala sveže istuširana Elina.

Pitala me je šta se to dogodilo, i jedino što sam mogao da uradim, bilo je da sednem za kuhinjski sto i nakratko zaplačem, jer mi je bilo žao onog čoveka s kolima.

Ustvari, smatram da nije lako ni biti star.

Sve to zajedno sam ispričao Elini i onda je njeno lice postalo veoma milo i rekla je da sam baš dobar.

GLAVA 50

Imam pomalo čudan osećaj što se tiče šefa na poslu. Baš me briga što je seljačina, nikad nikom nije falila dlaka s glave što je takav.

Nije baš preterano pedantan, često izgleda kao da se tu radi o tome da se ne bude pedantan, radiš malo ovo, malo ono, i tako. Danas me je pitao da li bih mogao da odradim ekstra turu večeras, negde gore u Lindnosu.

To mi se veoma dopalo, hteo je da to po svaku cenu ostane među nama, i da ću za to dobiti keš sa strane. Hiljadu kruna. Nisam skroz siguran, smatram

36

da je to što ponekad radim sa strane fenomenalno, ali mi se sve više i više čini kao da on ima neku šemu s paketima koje stalno treba nositi tamo-vamo.

Nisam bio preterano zaineresovan da budem uvučen u to, ali ni dovoljno lud da izgubim posao.

– Samo prati saobraćajne znake do Festea – reče i zapali svoju pedeset i devetu cigaretu. – Je l' to ono mesto u kom se žestoko provodite[1]? – odvalio sam tako da je on počeo toliko da se smeje da umalo nije progutao cigaretu.

Na keju u Festeu bi trebalo da se nalazi brod, i tu bi trebalo da preuzmem paket. Na putu do tamo sve više sam imao osećaj da učestvujem u božićnoj tv seriji na TV2, ovo baš izgleda šašavo.

Brzo sam promenio mišljenje, jer kad sam stigao do doka, tamo je stajao jedino teretni brod iz Sogna, a kapetan je bio najprijatnije stvorenje na zemlji.

Bio je iz Mjemna i bio pravi brodski tip. Morao sam da uđem u kabinu i popijem kafu, tako da smo sedeli i ćaskali do duboko u noć.

Na putu kući kajao sam se što sam bio pomalo sumnjičav, nisam imao baš ništa sa onim što ljudi šalju tamo-vamo, sigurno su to sasvim ok stvari. Dok sam vozio preko mosta Nagelsund iz pravca Knarvika prema Flateju, mislio sam na Birgera iz Husebea.

Možda je sedeo pored svog kuhinjskog prozora i obema rukama držao šoljicu sa kafom.

Vetar je promenio pravac od subote, ali nije oslabio, tako da je sigurno mogao da se oseti i u Husebeu, na Birgerovom kuhinjskom prozoru.

[1] Igra reči, fest znači žurka na norveškom

GLAVA 51

Elina apsolutno hoće da pođem na trening sa njom.

Ona i jedna njena prijateljica sa bave aerobikom i tako tim stvarima, ali ja ne znam baš sve o tome. Kada sam joj

rekao da bih radije išao u šetnju, ona mi je odgovorila da bi mi prijalo da budem malo i u društvu drugih ljudi.

U svakom slučaju danas mi to nije padalo na pamet, tako da je sama otišla na trening. S obzirom da Elinu uopšte nije pekla savest, bio sam primoran da počnem da perem sudove.

Postoji jedna stvar koju moram da dodam na listu stvari koje ne volim, a to je da perem sudove koji su stajali neoprani više od dve nedelje, sa ostacima hrane na sebi. To ne miriše tako dobro.

Mislio sam da bi trebalo da dokažem Elini da bih sasvim dobro i sam uspeo da odem na jedno trčanje i da mi ne treba nikakva teretana, tako da su se posle pranja na meni nalazili trenerka i patike. Išao sam ulicom Filingsvaj i, kao i obično, skrenuo u Krunegoren.

Pre par godina nisam bio toliko loš u džogiranju, pa sam mislio da nije problem da se vratim u kondiciju. Krenuo sam niz ulicu, doduše veoma lagano, i džogirao duž zavoja pored vode. Osećao sam da to ide zbilja dobro, pa sam ubrzao tempo i isplanirao koliko dugo ću da džogiram pre nego što se okrenem.

Pošto sam se osećao svežim i žustrim, mislio sam da džogiranje uobičajenom rutom, onom kojom obično idem, ne bi trebalo da bude neki veći problem. Do kraja Krunegorena, ivicom Filingsdalena, preko Melkeplasena i nazad. Prošao sam pored parkinga koji se nalazio pored vode, još malo pojačao tempo kod raskrsnice sa ulicom Jeni Linds, i ušao u pravi ritam na početku ulice Rosenlundveien.

Tu sam se naglo zaustavio. Skroz na skroz. Izneneda i bez upozorenja popustili su svi zglobovi u mojim nogama, prešao sam na drugu stranu puta, s leva na desno, i potpuno bez kontrole zakucao se u postolje poštanskog sandučeta koje se nalazilo tamo. Zabio sam glavu između dva sandučeta, dok mi je jedna ruka nekako uspela da prodre u jedno od njih, a onda sam žavršio ležeći u smesi ruku, nogu, kamenja i jedne odvaljene brave sa poštanskog sandučeta.

Prošlo je nekoliko sekundi pre nego

37

sam shvatio šta se desilo, i tek kad se neki pas, sa užasnim zadahom, našao iznad mene, uspeo sam da se mrdnem.

– Da li ste dobro? – upitao je neki glas, a malo pomerivši glavu video sam jednu ženu u žutoj kabanici koja stoji i gleda me. – Naravno... tako... – prostenjao sam. –Više-manje... – Jesi li se udario?

Šta je, bre, ona mislila? Jok, ne osećam ništa, samo što nisam rekao. Umesto toga sam ustao najbolje što sam mogao. I pregledao povrede.

Uspeo sam koliko je to bilo moguće da ostanem uspravan, imao sam dve gadne posekotine na glavi, iščašeni zglob i slomljen ponos, inače je sve bilo u redu. Uveravao sam gospođu da je sve u redu, gledala me je sa nevericom, ali sam je ubedio da će sve biti u redu samo kad sednem i odmorim se malo.

Nije mi verovala, ali je na kraju uzela svog psa i nastavila svojim putem. Pažljivo sam seo na travu pokraj puta i pokušao da odredim u kakvom se stanju nalazim. ,,Ne naročito dobrom”, glasio je zaključak.

Debelo sam precenio sopstvenu fizičku formu, ali da je ona bila toliko loša, to ni u životu nisam pomislio. Odlučio sam da posedim koji trenutak da bih se povratio, samo da pazim da ne ozebem, to je važno.

Sedeo sam i uglavnom bio zabrinut, a pošto sam imao zašto i da budem zabrinut, vreme je time prolazilo malo brže nego što sam se nadao. A to je opet dovelo do toga da je bilo krajnje vreme da ustanem i odem, samo kad to ne bi bilo praćeno bolovima.

– Uuuuhhhh...! – pokušao sam svim silama da ustanem. – Uuuuuuhhhhh...! – bio sam siguran da ću uspeti u tome, ali posle još dva uuuuuuhhhhhhhha shvatio sam da je trka završena.

Šta ću, dođavola, sad da radim? Jedino što sam još uvek bio u stanju je da ostanem da sedim i da se nadam da će me moje mentalne sposobnosti izvući iz ovog beznađa, u koje su me dovele moje očigledno oronule fizičke sposobnosti. Još malo kasnije pored

mene je prošao jedan tip s pismom u ruci. Iznenada mi je nešto palo na pamet, i kada se vraćao, obratio sam mu se.

– Izvinite. Ovaj... zdravo... – počeo sam. – Ćao – osmehnuo se. – Nešto se desilo?

Pocrveneo sam kao paradajz, ali sam odmah uspeo da mu složim priču o problemima s leđima, rehabilitaciji, džogingu, ali malo drugačije. Odmah sam mu se svideo, tako da sam zapravo mislio da ga pitam da mi pozove taksi kada bude došao kući, ali se to završilo tako što se ponudio da me odveze kući.

Nisam znao u koju rupu da se zavučem, i pre nego što sam i primetio dovezao je auto, ogroman BMW, i pomogao mi da sednem na suvozačko sedište. Ispričao mi je o jednom svom drugu, koji je imao iste probleme kao i ja, a on je znao mnogo više o problemima sa kičmom od mene, srećom pa nisam živeo daleko odatle, inače je ovo lako moglo da postane neprijatno.

Zahvalio sam najlepše što sam mogao, i ponudio da platim za vožnju, ali za to on nije hteo ni da čuje. Lepo je kad možeš da pomogneš ljudima, rekao je i poželeo mi sve najbolje u životu.

GLAVA 52

Danas je dan da se javim da neću doći na posao i da ostanem kući. Šef se toliko smejao da je podvriskivao, a onda se zakašljao tako jako da sam se zapitao da ovaj put stvarno nije progutao cigaretu.

Složili smo se da mogu da izostanem sa posla koliko god je potrebno, i da ću raditi malo više kad se vratim na posao. Možda tokom praznika.

Nisam mogao da odem u kupovinu, tako da su mi dobro došle Kjelove novine koje sam drpio, a koje su bile u sandučetu ispred kuće.

Srećom što sam imao dosta hrane, te sam računao da ću moći da preživim jedno vreme operišući na potezu kuhinja-sofa. S dosta muke uspeo sam da odlazim do kuhinje i nazad, i sa delimično jakim bolovima na stolu bi se našli kafa, hleb, buter i druga hrana. Probadalo me je u celom telu kada bih sam seo da jedem, ali posle nekog

38

vremena bol bi polako uminuo. Odskočio sam kada sam pogledao u novine, jer se na drugoj strani nalazio članak o Husebeu, mestu u kome živi Birger.

Čudno.

Drugi put u životu, i to u istoj nedelji, čujem o tom mestu. U članku su se plašili da bi stara stara škola mogla da izgori, više puta su videli kako plamen kulja iz kotla. Nadam se da će sve biti u redu, tipujem da škola znači mnogo za stanovništvo Husebea. Možda je to ona ista škola u koju je Birger išao kad je bio mali?

Možda je bio nervozni osmogodišnjak, koji je zajedno sa ostalima u razredu izvodio božićni recital dok su ponosni roditelji iz Husebea sedeli u sali i tapšali.

Danas je došao Stian i pozvonio na vrata, pitajući se kada će moći da se vozi sa mnom mojim automobilom. Objasnio sam mu da sam bolestan i da bi zbog toga trebalo još malo sačekati. Sav se isprepadao, i pitao me da možda nemam rak? Naime, neki čika koga on poznaje, a koji je bio u klubu sa njegovom bakom, imao je rak.

Stian je smatrao da je to mora da je rak glave. Pitao sam ga da ne bi možda hteo da ode kući i dođe ponovo kasnije, jer je bilo prilično hladno stajati napolju na stepenicama, a biti bolestan, ali je on više bio za to da uđe unutra da bi me posetio. Nisam bio baš oduševljen time, iz više razloga:

- Bio sam bolestan i ne baš u nekoj formi. - Gajba mi je bila prilično neuredna, i plašio sam se da će to ispričati ukućanima. - Uplašio sam se da više nikada neće hteti da ode, pošto sam mu rekao da imam kompjuter na kome bi mogao da se igra.- Deluje pomalo čudno da jednog odraslog čoveka posećuje jedan sedmogodišnjak.

Nisam baš bio za to da mi se slika nađe na poternicama zalepljenim na banderama u komšiluku. Kao što rekoh, bio sam bolestan (i zbog toga slab), tako da sam popustio pred njegovim navaljivanjem, ali sam mu rekao da će

morati da ode vrlo brzo. Super je sa decom, pošto možeš da kažeš istinu, a da se ona ne naljute, već samo kažu ,,u redu”. Kao i sva druga mala deca, Stian je išao sa kapom na glavi ceo dan, tako da kada ju je skinuo i bacio na pod, kosa mu je bila sva razbacana.

Strgao je čizme i onu njegovu tesnu jaknu i nestao u sobi. Odšepao sam za njim i kada sam stigao na lice mesta, on je već uključio kompjuter i bio spreman za auto-trke. Morao sam malo da mu pomognem da uđe u štos, a onda sam bio prisiljen da stojim pognut nad njegovom glavom da bih startovao igricu. Mala deca imaju poseban miris. To ipak nije tako čudno, sigurno ni sam ne bih bolje mirisao kada bih išao sa kapom na glavi i jaknom tamo-amo kao lud po ceo dan.

Igrao je iznenađujuće dobro, i nije mu trebalo mnogo da obori moj rekord. Hteo je da obojica igramo, ali sam pokušavao da nađem neku odraslu zanimaciju, kako ne bih imao vremena da budem pobeđen u vožnji od nekoga ko je bio tačno 20 godina mlađi od mene. Posle nekog vremena, hteo sam da budem fin, te sam našao čokoladu, i kao što se i mogla očekivati, to mu se veoma dopalo. Tek kasnije mi je palo na pamet da to možda i nije bila tako dobra ideja.

Šta bi se desilo kad bi kući ispričao da je dobio čokoladu dok je bio kod mene u poseti. To ne bi baš bilo tako dobro, pa sam ga zamolio da nikome ne kaže da je bio kod mene, što je naravno bilo još gore, sinulo mi je samo što sam izgovorio. Zato sam nastavio sa pitanjem da li bi sledeći put kada bude došao mogao da povede i neke drugare sa sobom, tako to ne bi bilo toliko sumnjivo, pomislio sam, ali to je bilo još gore nego ranije.

GLAVA 53

Danas sam nešto bolje i uspeo sam čak da odem do grada, odvezem se do prodavnice i procunjam okolo po prodavnici (oslonjen na kolica), a da nijedna od drugih mušterija nije ništa primetila.

Sasvim revnosno sam pazario, ali nisam imao baš mnogo koristi od toga što sam kupio, jer mi je bilo naređeno.

39

Elina je naredila.

Pozvala me je posle posla, nedostajao sam joj, možda bi mogli da se nađemo večeras? Ispričao sam joj šta mi se desilo, na šta je ona potpuno odlepila. Istog momenta sam morao da dođem do nje, ona će me negovati, i brinuti se o meni dok ne ozdravim, tako da sam, i pre nego što sam stigao da razmislim o tome, ležao na njenoj sofi kao malo dete.

Skinula mi je pantalone i namazala me svim mogućim lekovitm mastima i pomadama.

Ručao sam ležeći, i moram reći da sam se osećao totalno super. Trebalo bi češće da budem bolestan. Po završetku vesti, Elina je bila veoma nasrtljiva i napaljena, ali sam tu morao da povučem crtu.

Kad ne mogu normalno da idem, kako bih onda mogao da se rvem sa njom po sofi. Dobro je što se ništa nije dogodilo, jer je baš u tom trenutku neko pozvonio na vrata, i tada bi zaista bilo neprijatno.

Bila je to Susana, koja je bila totalno van sebe, plakala je i cmizdrila. Turmud je raskinuo, sigurno je na brzaka našao drugu, prokleti idiot (kako se Susana izrazila).

Obe devojke su bile potpuno izbezumljene (tačnije, Susana je takva došla, a sad se i Elina izbezumila), sedele su u kuhinji, pile čaj i kafu, tako da sam na kraju otišao da legnem.

Skoro ni na trenutak nisam pomislio šta će se desiti kad Elina sazna za Silje.

GLAVA 54

Ko će morati da spava na sofi noćas?

Naravno, ja. Pošto sam na kratko zaspao sinoć, došla je Elina i probudila me. Obećala je Susani da će moći da prespava kod nje, s obzirom da je ova sva bila slomljena, što mislim da je divan gest sa Elinine strane, ali ono što i nije baš divno, je saznanje da je Susana trebalo da spava kod nje u krevetu, tako da bi mogle sa sline i cmizdre još neko vreme, dok ne zaspe.

Time sam ja bio strpan na sofu, bez

jastuka i sa ćebetom koje me je užasno grebalo, tako da o nekom kvalitetnom snu nije ni moglo da bude govora.

Kada sam se probudio malo pre sedam, bio sam namćorast i nikakav, ustao sam, obukao se i otišao kući, a da nisam ostavio ni ceduljicu niti bilo šta drugo.

Proveo sam tiho prepodne u kujni sa novinama i doručkom (uspeo sam da sedim mirno više od dva sata!), tako da se posle nekog vremena raspoloženje popravilo i počeo sam racionalnije da razmišljam.

Bilo je zapravo glupo to što sam se naljutio na devojke, to nisam bio ja, ali mi je Susane bilo žao. Rešio sam da bih, kada bi Elina pitala, rekao da sam imao nešto važno da uradim, pa da sam zbog toga morao da odem tako rano. Ma jok, uopšte nisam bio ljut, kako bi ona mogla tako nešto i da pomisli? Uostalom, sreo sam danas Kjela na stepeništu, bio je veseo i nasmejan.

– O, evo nam ga vozač – reče on glasnije nego što bi trebalo. – Da – rekoh, ne toliko glasno, nisam imao pojma šta bih još mogao da kažem.

Bez obzira na sve, znao sam nešto što on nije, a to nije bilo tako pametno ispričati. Kjel je bio dežuran za praznik, tako da se šetao u uniformi, jakni i pantalonama sa oznakama, i dobrim šrafcigerima u džepovima, i bio je veoma ponosan što je bio u uniformi.

Pogled mu je lutao, ruke su mu drhtale, čelo mu se znojilo, očigledno je čekao da počnem da ga bombardujem pitanjima o tom uzbudljivom poslu. Čovek bi morao dosta da odmara u slučaju izlaska na teren noću, podrazumeva se da ne bi smeo da pije ništa i morao je da poseduje celokupno znanje o prvoj pomoći.

Tako da to i nije baš jednostavan posao. Postoji još dobar deo drugih stvari koje ne bi smeo da ispriča, pošto su unutar strujne branše sigurno postojale tajne koje je bilo važno zadržati za sebe, a što se ticalo nečijeg privatnog života.

GLAVA 55

Probudio sam se sa nepobedivim planom da osvojim Levstaken, ali kada

40

sam skočio na noge lagane i shvatio da nisam u top formi, sve se svelo na mali izlet automobilom.

Još jedna stvar da se doda na listu, volim povremeno da se odvezem do Fane i ručam u Meku. Čovek bi zapravo pomislio da bi ga sva ta buka od dece, vikend-roditelja, rođendanskih slavlja i drugih stvari potpuno izbezumila, ali upravo to je meni zabavno.

Tada uspevam da sedim mirno prilično dugo sa novinama i jedem na miru, a da ne poludim.

Fenomenalno.

Sedeo sam dugo i razmiljao i o Elini. To je baš čudno, čim se udaljim od nje na trenutak, počinju da me spopadaju najcrnje misli. Da se ona viđa sa drugim muškarcima, a sa mnom se samo igra, da je jedino zainteresovana za moje telo (misao koju sam brzo ugušio), da me sve vreme samo laže i da je razmišljala da mi sve to kaže odjednom posle izvesnog vremena, da bi me napravila budalom.

Što više mislim na to, bivam sve ljući i ljući, i sve ubeđeniji da je to tačno. Osećam se potpuno....da li je to ono što zovu paranojom?

Pozvala me je dok sam sedeo tamo. Bio sam spreman da čujem najgore priče, ali ona je bila presrećna što je sa mnom. Susana je tu bila prošlo veče i one su ćaskale i pile čaj i zabavljale se, tako da je Susana sada mnogo bolje.

Turmud je usput zvao i pokajao se, tako da su, što se Eline ticalo, njih dvoje ponovo mogli da budu zajedno. I sada je ona dakle imala želju da provede nedelju sa mnom, pa smo se dogovorili da ona nađe neko mesto, dok se ja ne vratim.

Sedeo sam u automobilu sa čudnim osećanjem, bio sam veoma srećan što je Elina bila srećna, ali to se nije baš najbolje uklapalo u ono o čemu sam razmišljao pre nego što me je pozvala.

Ne uspevam da se odlučim da li u tome ima nečega, ili sam ja potpuno zavrnut. Niti znam da li bi trebalo da razgovaram sa njom o tome, verovatno će misliti da sam sasvim pošašavio.

GLAVA 56

Turmud i Susana su ponovo zajedno, Elina mi je sve ispričala juče. On se pokajao i shvatio da je ona ipak najbolja.

Elina smatra da je Susana glupo postupila kada ga je primila nazad, smatra da je prvo trebala da ga pusti da malo pati.

Rekao sam da je moguće da bi on tada možda odustao, pa se Elina naljutila i okrenula mi leđa.

GLAVA 57

Otišao sam na dugu turu u Nurhordalan danas. Popodne sam završio, a pošto sam ionako hteo kući, nastavio sam turu put Husebea. Nisam baš bio potpuno siguran zbog čega, ali imao sam pomalo želju da posetim Birgera, da vidim kako mu je.

Čudno je pomisliti da je on tu proveo ceo svoj život, zvučao je kao da nikada nije bio u gradu. Zaboravio sam da ga pitam čime se bavio svih ovih godina, možda se bavio ribolovom ili bio seljak. Skoro se smrklo kada sam se našao na njegovom stepeništu i pokucao na vrata. Nisam računao da je on imao mnogo poseta, tako da će me sigurno prepoznati. Nikakav odgovor na moje kucanje, pa sam probao još jedanput. Svetlo na drugom spratu je bilo upaljeno, tako da je sasvim sigurno bio kod kuće.

Posle par sekundi, upalilo se i svetlo napolju, i tu se odjednom pojavi Birger žmirkajući na mene.

Nije izgledalo da me je prepoznao, tako da sam do pola ispružio ruke i pozdravio ga. Nije otpozdravio.

– Ovaj... da, bio sam ovde, pre nekog vremena... ne znam da li...? – Treba da uđeš – bilo je jedino što je rekao ušavši ponovo u hodnik.

Ušao sam za njim, i odmah osetio onaj snažan starački zadah čoveka koji je dugo živeo sam. Dopratio sam ga da kujne gde je on pronašao kafu, a da me nije ni pitao hoću li. Sigurno sam izgledao kao neko kome bi prijala jedna šoljica.

41

– Pa, pitao sam se kad ćeš ponovo doći u posetu – reče.

Bio sam potpuno izbačen iz sedla, tako da nisam pitao zbog čega.

– Baš je lepo ovde – bilo je sve što sam uspeo da kažem. Birger je klimnuo glavom i počeo da pretura po nekoj fioci. – Da, inače ne bih živeo ovde tako dugo.

Započeli smo sa drugom rundom igre tišine, i kao i prošli put Birger je pobedio. Nisam mogao više da izdržim, pa sam upitao čime se bavio celog života.

– Pa nisam još crk'o – odgovorio je i nastavili smo sa igrom.

Borio sam se ko crni đavo i baš kad sam hteo da odustanem, on ustade i dade mi malo prostora za disanje. Nestade u sobu i vrati se sa nekom slikom.

– Ovo je Frida – reče i dade mi sliku.

Bila je to crno-bela fotografija jedne gospođe. Imala je kosu spletenu u punđu pozadi, ali je lice izgledalo veoma milo.

– Umrla je pre 20 godina. Bilo je tačno k'o da mi je neko stavio katanac na usta, tako da sam samo klimao glavom što sam bolje mogao. Dakle bio je oženjen. Znao sam, doduše, da je imao sina u Knarviku, tako da se to podrazumevalo, ali bilo je potpuno drugačije videti je na slici.

– Mora da i ti imaš jednu takvu, zar ne? – upitao je dok je gledao svoju kućicu za čamce dole u uvali. Pogledao sam istu tu kućicu i klimnuo.

Katanac je još uvek bio tu. Zahvalio sam se za kafu i veoma dostojanstveno smo rekli zbogom jedan drugom kao dvojica starih poznanika.

Samo sam bacio jaknu na sebe i otrčao do kola, bilo je zapisano da ću se vratiti.

GLAVA 58

Ponekad sam slobodan subotom, ponekad moram da radim. Danas je bio

slobodan dan, pa sam mislio dugo da spavam.

Misliš da je od toga bilo nešto?

Ne, jok, uopšte ništa.

Pre nego što sam shvatio šta mi se desilo, stajao sam u Laguni s Elinom u jednoj, i kolicima za kupovinu u drugoj ruci. Morali smo malo da kupujemo pred Božić. Da uživamo i uđemo u Božićnu atmosferu.

Kosa mi je išla na jednu, a raspoloženje na drugu stranu, pa sam insistirao da mi dozvoli da kupim novine i sednem u kafić dok je ona u Božićnoj atmosferi.

Zajebi Božić.

Je l' to nešto pogrešno?

Ne, ništa nije bilo pogrešno.

Osim mene koji sam otišao dođavola, sve živo je bilo pogrešno. Posle dužeg vremena došla je cičeći s kesama i htela je da mi pokaže sve moguće. Zar ovo nije fino i slatko, zar nije OVO lepo, a? Svakako, užasno fino. Đavolski, užasno fino.

Šta je bilo to što mi je, zapravo falilo? Šta mi je falilo?

Da, o tome ću, bogami, da pričam. Ovo ovde više nije funkcionisalo, jednostavno rečeno. Nisam to više mogao da podnesem tako. Od toga, jednostavno nije bilo koristi.

Na šta sam mislio?

NA ŠTA SAM JA MISLIO??

Mislim da je sada bilo dosta!

Rekao sam i ustao tako da je stolica tresnula o pod, a šoljica za kafu na stolu se prevrnula. Bila je prazna.

Elina je sedela i ništa joj nije bilo jasno, bila je samo slatka i dosađivala se, i gledala kako sam ja besan i neuračunljiv.

Bez obzira, nije se moglo natrag, morao sam da nastavim, i pre nego što sam bio svestan, seo sam u auto i krenuo ka gradu postavši singl. Svakako, otišao sam kući i legao.

42

GLAVA 59

Probudila me, dupke puna, telefonska sekretarica. Svi pozivi su bili od Eline. Prvo je plakala i rekla: „Budi ljubazan i pozovi me odmah”, ali je posle bila ljuta i rekla nek mi bude.

OK, onda, nek mi bude.

Zapravo sam mislio da razgovaram s njom i izvinim se, u svakom slučaju, ali pošto je rekla nek mi bude, nije imalo nikakve koristi od toga.

Upravo sada ne razumem kako sam mogao tako da se ponašam, ali se to juče činilo sasvim ispravno. Od kada me je zvala i probudila, pa do epizode u tržnom centru u meni je sve ključalo i, odjednom, svega mi je bilo dosta.

Čudno.

Nije postojao ni jedan lep način da se to uradi, ali sam baš došao do pucanja, bez obzira što to nije bilo baš sjajno.

I, tako sedim ovde, imajući pred sobom otvoren i neizvestan život.

Šta li ću naći?

Napravio sam spisak svih ljudi koje poznajem, da bih video da li oni mogu igrati nekakvu ulogu u budućnosti.

Moja majka Moj otac Moj brat (budala) Moja sestra Erling (koji nije svratio ni na trenutak) Joni (odavno ispao) Elina (ispala) Kjelovi - Kjel, Kjelaug, Hokon i Silje (koja nadam se nije zatrudnela) Stijan (ta mala ćufta) Vigdis (Stijanova majka) Birger Husebe (možda sada moj najbolji prijatelj) Moja bivša (koju sigurno više nikada neću videti)

Petnaest komada.

Ima zastrašujuće mnogo drugih za koje samo znam ko su, ali ovih petnaest su oni koje poznajem. Negde sam čuo da običan, prosečan čovek zna oko 800 ljudi. To je prilično mnogo. Petnaest plus nekoliko nije tako mnogo, ali kažu

da je bolje imati nekoliko dobrih prijatelja, nego mnogo običnih prijatelja.

Otkrio sam da ne poznajem Stijanovog oca, možda bi trebalo da ga sretnem jednog dana.

GLAVA 60

Sada ću posvetiti svoj život književnosti. U svakom slučaju, počeću da čitam neke knjige. Kada sam bio mali, čitao sam kao konj.

Čitalački konj. Prešao sam dve knjige nedeljom, dok su drugi bili napolju i bavili se fizičkim istarživanjem intenzivnim igranjem fudbala. Takmičio sam se s jednom devojčicom iz odeljenja, koja je u petom razredu tvrdila da je pročitala dve knjige i dva poglavlja za dan, ali mi je nekoliko godina kasnije priznala da je to bila budalaština.

Bilo je to nešto manje od dve knjige, tako da sam, zapravo, pobedio. Sećam se da smo se ljubakali na toj zabavi. Nazvali smo to književnim ljubakanjem, i oboje smo smatrali da je to na mestu.

Složio sam se i oko malo književnog seksa, takođe, ali čim sam zavukao prste u njene pantalone, u sobu u kojoj smo sedeli ušao je neki dečko, tako da je sve postalo užasno neprijatno, a samim tim nije bilo više književnosti, ni jedne ni druge.

Prvo sam kupio nekoliko knjiga, a potom otišao u kafić. Izabrao sam neke jeftine, džepne knjige, jer tako dobijam više za iste pare.

Pošto sam naručio kapućino i seo na sofu, izvadio sam sve knjige i poređao ih na sto, da bih procenio od koje ću da počnem. Dvoje za susednim stolom me je letimice posmatralo, sigurno su bili zadivljeni svim knjigama koje sam imao. Dok sam sedeo tamo, primetio sam jednu devojku koja je ušla i sela pored prozora.

Ona je bila baš moj tip devojke, s dubokim, pomalo mističnim očima i baš lepim licem. Mnogo lepšim od Elininog, skoro lepim kao kod moje bivše. Radila je skoro isto što i ja, samo što je naručila kafu s mlekom i imala kesu s diskovima umesto knjiga. Bilo ju je tako

43

lepo gledati, samo sam to i radio između dva kapućina, dok mi stomak nije bio toliko pun, da je skoro postalo bolno držati knjigu do džempera.

Pretpostavljao sam da čeka nekog dečka, to rade sve devojke njenog kalibra. Ni jedna tako lepa devojka nije slobodna, tako da sam zapravo, samo sedeo i čekao da se razočaram.

Nije došao nikakav momak, tako da sam na kraju pokupio knjige i otišao. Trotoarom sam prošao pored izloga gde je sedela i gledala napolje, a ja sam je pogledao i malo se nasmešio, ali baš kada je zavirila u jedan od svojih diskova, tako da mi se smešak vratio u odrazu od prozora.

GLAVA 61

Zvao sam Elinu danas, mislio sam da bi bilo dobro da joj se izvinim, i tako to.

Malo me je grizla savest posle subote, iako je rekla nek mi bude.

Nastupio sam pažljivo, ali je uložila sav svoj ponos da spusti slušalicu čim je čula ko je. Siguran sam da je podigla ruku skroz iznad glave, pre nego što je svom snagom zalupila.

Odzvanjalo mi je u ušima, i neko vreme mi ništa nije bilo jasno, dok najzad nisam shvatio.

Pa, dobro, ljuta je. Možda bi trebalo da sačekam nekoliko dana pre nego što pokušam ponovo, osećam kao da je na meni da joj pozovem, i da joj dugujem objašnjenje. Uzeo sam knjigu i otišao u „Portofino” da malo čitam.

Nadao sam se da će devojka od juče biti tamo, ali nije.

GLAVA 62

Danas sam ponovo trčao.

Posle događaja s poštanskim sandučetom, od prošlog puta, mislio sam da zapravo zapalim patike i batalim kompletnu aktivnost, ali sam se urazumio i smirio. Malo sam hodao, a malo trčao i došao kući dobro raspoložen, a na stepeništu me je čekalo iznenađenje. Tu je sedela, od svih ljudi, Elina i čekala. Imala je vrlo

stegnut izraz lica, kao da je bila ljuta, ili joj je bilo dosadno od čekanja, ne znam, ali sam se spremio za jaku bujicu reči, koja nije naišla.

Da li je sedela ovde i čekala?

Pa da, nisam bio kod kuće, tako da...

Da li bi ušla?

Da li sam je želeo unutra?

Da, naravno, ovde napolju ćemo se smrznuti.

Kod mene je bilo zastrašujuće neuredno, tako da sam bio postiđen. Plus mi je trebalo kupanje, nešto što će dovesti do toga da sedi i proučava moj nered neko vreme. Da, da.

Tek okupan i u čistoj garderobi ponudio sam je kafom i mandarinama, tako da je bilo mirno neko vreme, dok smo ljuštili najbolje što smo umeli.

Onda je ona počela da priča dok sam ja slušao. Morali smo da sagledamo kompletnu sliku, da, kao odrasli ljudi. Svi mogu da pogreše, i to što smo imali, uprkos svemu, bilo je veoma posebno. Ili, šta ja mislim? Pa ... da, da, mislim. Zaista, uopšte ne znam šta se desilo sa mnom u subotu, ali sam se začudio.

Onda je Elina rekla nešto, pa sam ja rekao nešto i onda smo pregovarali, pre nego što smo se po'vatali kao dvoje četrnaestogodišnjaka na ekskurziji. To su teški pregovori, tako da smo oboje bili gladni kao vukovi.

Stoga smo završili tako što smo jeli picu i pili koka kolu, dok smo gledali predbožićni program na drugom kanalu.

GLAVA 63

Otišao sam do „Portofina” u osam. Seo sam pored prozora i čitao svoju knjigu, nosim je sa sobom skoro svuda.

Držim je u unutrašnjem džepu od jakne, tačno staje.

Sigurno se zbog toga zove džepna knjiga, nešto o čemu nisam razmišljao do sada. Zapravo sam mislio da mi je džepna knjiga, ranije zvučala besmisleno, mislio sam da je to vrsta žanra, poput romana, na primer.

44

Posle samo nekoliko dana sve je bila jako zgužvana, i ćoškovi su se savijali kao mlitavo palmino lišće, koje je bilo predugo bez vode na suncu.

Posle nekog vremena sedeo sam i razmišljao o devojci koju sam video ovde pre nekoliko dana, i onda sam počeo da se nadam da će doći, iako smo Elina i ja potpisali mirovni sporazum juče. Ili ona, možda nema naviku da dolazi ovamo, i ono pre neki dan je bilo samo slučajno.

Možda joj se više dopada kod „Dikensa”, a tamo je prošlog puta bilo puno? Stoga sam otišao do „Dikensa” i tražio je pogledom, ali nije bila ni tamo, pa sam otišao kući.

GLAVA 64

Verujem u vezu s Elinom.

Sada verujem, pošto sam o tome ramišljao. Elina je dobra žena, voli decu, brižna je, razumna i veoma slatka, i počinjem da postepeno shvatam stvari, tako da verujem da možemo biti dobar par, ako samo vodimo računa o tome da držimo jezik čvrsto za zubima. Za nekoliko godina oboje ćemi imati trideset, a tada je već vreme za decu. Možda bismo mogli da kupimo kućicu u predgrađu, s dobrim uslovima za podizanje dece i ne tako daleku od škole, obdaništa i prodavnica.

Da, verujem u to.

Ali, malo se plašim toga. Nisam razgovarao s njom od četvrtaka i smrtno se plašim šta li radi.

GLAVA 65

Osećam se veoma raspoloženo neko vreme, i prihvatam stvari onakve kakve su. Poslednje nedelje sam skoro postao zavisnik od kafića, tako da samo fali da još i nedelju provodim u ,,Portofinu”, zajedno s mojom knjigom.

Prvo sam ručao u ,,Pastasentralenu”, pa potom zaronio u knjigu uz kapućino. Bez preteranog obraćanja pažnje s moje strane, neko je seo do mene, i tek posle dužeg vremena otkrio sam da je to ona devojka od prošlog ponedeljka. Zamalo

što je nisam pozdravio, ali bi to bilo neprijatno, tako da sam se malo osmehnuo i nastavio da pogledom lutam po prostoriji. Baš kao da sam čekao nekoga.

I ona je imala knjigu, a ja sam krišom gledao, najbolje što sam mogao, da pokušam da vidim koja je. Na kraju su me zabolele oči pa sam odustao.

Ali, ono što je bilo sranje je to što je došao neko koga poznajem. Zapravo, Elina i Susane.

– Ćao, mico – rekla je Elina – Sediš ovde?

Suženog pogleda i pocrveneo, kratko sam klimnuo glavom.

Susane me je strogo gledala, Elina joj je svakako već ispričala kako sam se ponašao. Nasmešio sam joj se, ali je ona zadržala kameni pogled.

Smirile su se, i uspele da se uglave svaka na svoju hoklicu, između mene i moje prijateljice po čitanju.

Prokletnice.

Došao je kraj mom čitalačkom miru, tako da sam morao da sedim mirno i lepo i da slušam da su bile na Flijenu i spustile se skroz odozgo i Susane je zamalo ugazila u kučeće govno i ha, ha, ha. Mirno.

Mislile su da odu kod Eline, spreme ručak i kasnije iznajme kasetu, da li sam i ja želeo da se pridružim?

Ukoliko bih to uradio, moglo bi se desiti da bude toliko kasno da bih morao da prenoćim, tako da bi bilo nečega i za mene, pa sam pristao.

GLAVA 66

Bilo je kasno juče, zapravo toliko kasno da sam morao da legnem, ali misliš da je bilo nečega za mene?

Pih!

Elina oseća da nije u redu voditi ljubav sada kada je tako teško. Teško? Pa, valjda smo to sredili? Da, ali zar ja ne shvatam našta ona misli? Naravno, morao sam reći da, ali nisam razumeo.

45

Dođavola.

Ležali smo i pričali neko vreme, a onda sam joj pričao o Birgeru. Birger Husebe koji živi sam van grada, i koji nema ženu skoro dvadeset godina. Rekao sam joj da mi je pokazao njenu sliku, i da mi ga je bilo tako žao.

Elina me je pitala da li bih i ja to uradio kada ona umre.

Tada sam shvatio da se neću njom oženiti, u svakom slučaju.

GLAVA 67

Kad razmislim, znam veoma malo o običnim stvarima.

Ne mogu da procenim koliko su ljudi visoki ili teški samo na osnovu izgleda. Ne mogu da procenim koliko je to kilogram banana i zastrašujuće sam nesiguran kako će šala upaliti u različitim društvima. Više puta sam očigledno pogrešio s tim u vezi.

Znam ko je predsednik opštine u Bergenu i da je Džordž Buš postao predsednik SAD-a, ali nemam političko usmerenje. Na primer, ne znam razliku između partije centra i demohrišćana, osim da je prva za seljake, a druga za hrišćane. Isto tako imam utisak da malo odskačem, ili u najboljem slučaju malo štrčim.

Razmišljao sam malo o tome dok sam sedeo u „Portofinu” (opet) i krišom gledao u druge koji su bili tamo.

Uglavnom su to ljudi mojih godina, i svi izgledaju kao da su vrlo - kako da kažem?

Formirani?

Imaju životni ritam i brzinu, znaju kuda će, imaju mesto koje smatraju domom, imaju prijatelje sa kojima imaju zajednički jezik, znaju šta vole da ručaju i šte je „in”, a šta nije. Juče je došao neki dečko u odelu i kaputu.

Nikada nisam imao odelo, nisam mu imao namenu. Nije to zato što sam glup, ili slično, to me jednostavno ne zanima.

GLAVA 68

Mislio sam malo o tome što sam drugačiji, i na tu temu.

Ne dosađujem se zbog toga, zašto bih ja zapravo bio kao svi ostali? Ipak imam sopstveni stil, iako sam malo na svoju ruku. Ili, možda uopšte nemam stil? Kada pomislim na ljude koje poznajem, na primer na Jonija, Elinu, Kjela, s lakoćom mogu da kažem da su oni takvi i takvi, i na taj način ih razvrstavam.

Kada me ljudi pitaju kakav sam, ako na primer četujem s nekim, onda ne znam šta bih im rekao.

Ljubazan? Visok? Čudan? Nemam pojma.

Tako gledano, osećam se kao da nemam nikakvu ličnost, ali s druge strane, zadovoljan sam sobom ovakvim kakav sam. Da li sam onda bez identiteta, ili imam stil koji ne uspevam da definišem?

Mislim, na primer, da li se sviđam Elini? Mora biti nešto što joj se sviđa? Pozvao sam je i pitao, i mogao sam da primetim da je pomalo ostala bez teksta.

– Da, ljubazan i dobar – rekla je.

Nisam bio zadovoljan time. U današnjem društvu nije dovoljno biti dobar i ljubazan, mislio sam. Mora da umem nešto, mora da ima nečega?

– Šta ja umem? – pitao sam.

Znam da vozim, da učtivo jedem i ponašam se dovoljno pristojno na zabavama.

Znači, nema ničeg posebnog u vezi sa mnom?

Ne, morala je malo da razmisli. Razgovaraćemo za nekoliko dana, tako da će imati jasan, dugačak spisak.

GLAVA 69

Za divno čudo, pozvan sam kući kod roditelja za Božić.

Od kada pamtim, tamo sam bio za svaki Božić od kada sam se rodio, tako da sam odlazio tamo i bez poziva. Majka me je pitala kako sam, i kao i obično,

46

ponašao sam se kao nezreli pubertetlija. Čudno je to, ali bez obzira koliko je čovek postigao i koliko ima godina, vraća se na nivo deteta čim mu je majka u blizini.

Jednom sam razgovarao s nekim dečkom, koji mi je pričao da je jedanput bio s majkom u kafiću. Imao je preko 25 godina i imao je fleku na licu (od gareži, ili nečega), a majka je izvadila maramicu i počela da ga briše. Stavila mu je ruke oko vrata i trljala dok fleka nije nestala. Fuj!

Majka me je pitala čime se bavim van posla i da li sam upoznao neku devojku i sve moguće tome slično.

Nekoliko puta sam je zamolio da prekine, ali bi ona jednostavno nastavljala.

Pričala mi je o bratu kome je išlo tako dobro, i koji je dobio ponudu da radi za drugu firmu. Naravno, zaradiće prilično novca na tom poslu. Majka je nekako procedila kako nisu preterano zadovoljni kako sam se pobrinuo za svoju karijeru, otac je i dalje ljut što nisam hteo da postanem inženjer. On samo gnjavi o tome kako bi trebalo da imam pristojan posao. Šta je to, zapravo, pristojan posao, nameravao sam da pitam, ali on ne uspeva na to da odgovori, kaže samo da ne smem da budem detinjast.

Baš kao što kaže moj brat. Verujem da se naslađuju mojom bedom kada nisam kod kuće.

GLAVA 68

Subota je sasvim jasno dan za susretanje sa Kjelom. Nalećem na njega po pravilu prepodne i to najčešće na potezu između kapije i ulaza, pa tako i danas. Na ovaj ili onaj način uspeli smo da ne gledamo kuda idemo u trenutku kada smo prolazili kroz vrata, nešto što je dovelo do toga da smo tresnuli jedan u drugoga. Potpuni frontalni napad, naši grudni koševi su se sudarili i njegove usne su dodirnule moje čelo, ali nije prošlo mnogo pre nego što smo povratili pribranost i mogli da se smejemo onome što se desilo. UAHAHAUAHAHAUAHAHAUAHAHA!

Da, i ovde je božićna gužva, našalio sam se slobodno, a Kjel se kao i obično tako

smejao da je bio na ivici da izgubi pantalone. I dah.

Dok smo stajali tamo, prišao nam je Stijan, još uvek u onoj istoj uskoj jakni, ali ovog puta bez biciklističkog šlema. Već je parkirao za zimu.

- Kako se zoveš? - pitao je Kjela. Kjel je rekao Kjel, i pitao kako se Stian zove. - Aj pogodi! - odgovori debeljko, ali sam ja preduhitrio Kjela i rekao da je ovo Stijan. Ne bih podneo prokletu igru pogađanja danas.

Kjel i Stijan su se dobro složili i dogovorili da odu na vožnju biciklima na proleće, kada sneg bude nestao.

Ali sada je Stijan morao da ode kući i tako smo mi momci ostali sami.

- Dobro se slažeš sa decom - skoro da sam mislio da moram reći.

Da, Kjel je voleo decu.

U vreme kada su njegova deca bila mala imao je običaj da ih vodi u vožnju biciklom okolo. Ili na klizanje ili skijanje, tada su najradije išli u Kvamskugen[1].

- Dobro dođe imati sposobnost da privučeš mlade ovih dana, - istakao je Kjel.

Da, valjda, na šta je mislio?

- Ne, Silje - da, dakle ćerka, u drugom je stanju, pa ćemo sada postati baka i deka! - ispričao je ponosno.

Na isti način kao što sam onda pao na džogingu, noge skoro da su nestale podamnom. Na svu sreću stajao sam do okvira vrata i uspeo da se održim, a da to nije izgledalo baš mnogo glupo. Vidno polje se preteći smanjilo i u brzom redosledu usledile su slike poniženja i srama, devet meseci pakla dok je trajala trudnoća, još gore vreme sa besanim noćima i cmizdrenjem i ja sa kombijem, sedištem za decu i psom pozadi.

O, Bože.

Da li bi trebalo da se snuždim i da odmah priznam, i uzdam se u to da će mi Kjel oprostiti to što sam mu opalio ćerku kada sam bio pijan? Iskreno govoreći ona je bila ta koja je mene

47

opalila, ali nema tu mnogo šta da se kaže sad kada je šteta napravljena. Dobro bi došlo da sam uštedeo malo novca, pa deca su prilično skupa?

Rekao sam sebi da bih morao da se čujem sa Jonijem, on ih svakako ima nekoliko oko sebe. Ali Kjel se nije predavao, on bi hteo da priča gomilu stvari o tome kakva je to divota. Zaista su se radovali i bili su potpuno spremni da postanu baka i deka, Kjelaug je plela i potpuno je podivljala.

- Ti nisi baš skroz zdrav? - pitao je posle jednog perioda neometene radosti. - Potpuno si pobledeo? - Da, nešto se svakako dešavalo, bilo mi je muka, a i vrtelo mi se u glavi. - Treba da odeš kući da legneš i ozdraviš do Božića! - viknuo je i potapšao me po ramenu pre nego što je nastavio napolje.

Podupreo sam samog sebe najbolje što sam mogao unutra do mene samog gde sam uz stenjanje i to prilično glasno, kliznuo na sofu i ostao ležeći.

[1] Skijaški centar blizu Bergena

GLAVA 71

Znojio sam se kao svinja kada sam se probudio, iako sam šutnuo jorgan na pod i trebalo je da bude ledeno hladno. Jedna ruka je bila zarobljena unutar jastučnice, a uz snažan osećaj panike uspeo sam da se priberem tako što sam shvatio gde se nalazim i šta se desilo.

Tada mi je sve postalo jasno, zaplakao sam.

Dugo sam ležao na leđima, sa rukama spojenim iznad glave i jecao dok nisam ostao bez suza.

U šta sam se to sad uvalio?

Na isti način kao kada je Silje bila umešana, uskočio sam u auto i odvezao se da provetrim glavu. Na kraju sam završio u Mekdonaldsu, nešto za šta sam mislio da će pomoći. Tamo je sve vrvelo od velike dece, male dece, lepe dece, debele dece, dece koja su plakala, dece koja su bacala hranu, dece koju grde, dece koja se tuku i povrh svega toga jedan mali debeljko za susednim stolom koji je insistirao na tome da je zapravo bilo moguće - potpuno moguće

- piti šejk od jagode kroz nos.

Nagomilavalo mi se u glavi i bilo je jasno da je samo jedna stvar preostala da se uradi; Odvesti se u Husebe.

Daleko od svega, daleko od masiranja, a kod starog i dobrog Birgera koji je imao kafu i kuhinjski sto sa pogledom i koji je bio velemajstor u ćutanju.

Mora da sam bio oflajn tokom celog puta do tamo, jer sam iznenada ponovo sedeo sa onom običnom šoljom u rukama. Odigrali smo nekoliko rundi igre ćutanja, a ovoga puta ja sam bio taj koji je pobedio.

Gajim sumnje da me je Birger ovaj put pustio da pobedim. Želeo mi je valjda jednu pobedu.

- Puno s' toga dešava u gradu, kako s'vatam? - rekao je tiho, a napolju je jedan galeb proleteo.

Birger je shvatio. Birger je znao kako mi je. Možda je i sam Birger to doživeo, da ga opali neka dama koja je zatrudnela? Možda je to bila Frida kojom se kasnije i oženio?

Sve sam mu ispričao. Od početka do kraja, a zatim sam gestikulirao rukama kao da sam hteo da kažem - Hajde, nazovi me tupadžijom. - Dugo je gledao kroz prozor, toliko dugo da sam se zapitao da se nije obesio.

- Svatićeš već šta je najbolje, - samo je rekao.

Uzdao sam se u to da je bio u pravu, nisam se više usuđivao da mučim sebe problemima koji su se nagomilali i umesto toga sam sedeo i posmatrao svetla na aparatu za kafu. Ispunjen određenom nadom pozdravio sam se sa Birgerom i odvezao se ponovo prema gradu.

GLAVA 72

Posle noći sa malo sna i sa iscrpljujuće mnogo toga da se radi na poslu, doneo sam svoju prvu odluku u dugom procesu u kom postajem otac.

Mislio sam mnogo na Elinu danas i bilo mi je jasno da ne bi pomislila ništa posebno dobro o onome što se dogodilo

48

i što treba da se dogodi ubuduće.

Kada kažem da sam povrh svega zapravo pomalo sumnjao u naš odnos (bez obzira na to koliko sam bio siguran pre dobrih nedelju dana), pa i nije bilo tako puno odluka koje je trebalo doneti; Moram da nazovem stvari pravim imenom.

Zato sam pokupio Elinu posle posla, što ona nije očekivala i bila je iznenađena i srećna. Kad bi samo znala.

Naučivši na greškama držao sam se podalje od Lagune i umesto tuda vozio sam pravo do nje kući. Pogledala me je pomalo upitno, no ovo mora da se obavi.

- Moramo da razgovaramo, - rekao sam.

Ušli smo i seli na sofu.

- Je l' nešto nije u redu?

- Da, nije bilo u izvesnom smislu.

- Da li se nešto dogodilo?

- Nisam baš mogao da poričem.

Posle malo oklevanja sam izbrbljao celu priču. Prvo je bila vrlo tiha. Dugo. Onda je počela pomalo da se uzbuđuje, a završilo se time što me je isterala na vrata. Zaustavio sam vrata i probao očajno da mašem rukama, ali me je još jače poterala, otprilike kao neku divlju mačku koju nećeš da pustiš unutra. Iš! Povrh toga je koristila kišobran.

GLAVA 73

Noćas sam dobro spavao i već osećam da sam bliže spremnosti na jedan zadatak kao što je biti otac.

Silje dolazi kući danas i sigurno je željna razgovora sa mnom i pravljenja zajedničkih planova, ali ja želim malo da sačekam. Da se šunjam po ćoškovima, u svakom slučaju još jedan dan.

Odlučio sam da ništa ne planiram, već da radije budem samo spreman sa svojim znanjem o rađanju dece i vaspitanju. To je, uprkos svemu, nešto što Silje i ja moramo zajedno da gradimo, bio bi to loš start ukoliko bi udario u sto i rekao TAKO! ili TAKO! ,

valjda sam ja moderan muškarac.

Zvučim prilično opasno, ali iskreno rečeno ja sam strašno uplašen. U svakom slučaju malo strašno uplašen, možda pedeset posto prestravljen.

Ali prema onome što sam pročitao u onoj knjizi koju sam kupio, velika većina muškaraca je prestravljena kada treba da postenu očevi. Mnogi imaju želju da pobegnu, a neki to zapravo i urade. Sapakuju kofer, obuku havajsku košulju i goodbye.

Znači imam izgleda na uspeh, s obzirom na prilike.

GLAVA 74

Silje je nekoliko puta prošla pored mojih vrata danas.

Video sam je kako izlazi na ulicu i samo ušao unutra i čekao da zazvoni, ali mogu dobro da razumem ako je nervozna. Ona sigurno ne zna da je Kjelu ''procurela'' vest i plaši se sigurno da mi ispriča novosti da treba da imamo decu.

Možda je nervozna zbog moje reakcije. Koliko ona zna, ja mogu da postanem razdražljiv i u stvari potpuno divalj.

Da poričem sve, pravim gluposti i pričam o analizama krvi i abortusu i testovima za utvrđivanje očinstva.

Možda misli da ću joj otežati time što ću se naljutiti, ono što ona ne zna je da sam imao dovoljno vremena da se pripremim, pročitam knjige, razmišljam o imenima i tako.

Sada je toliko kasno da mora da je legla, ali ako ne bude ovde do šest sati sutra poslepodne, biću prinuđen da preuzmem odgovornost.

Da je zamolim da siđe da porazgovaramo.

GLAVA 75

Kao što sam obećao sebi juče, bio sam prinuđen da preduzmem mere, u slučaju da me ona ne kontaktira danas do šest sati, zapamti.

Nije to uradila, pa sam, posle bafera od

49

tri četvrti sata, podstakao samog sebe. Obukao sam se u prijatnu kućnu odeću onog tipa za koji sam verovao da bi uz njega išao dobar otac, malo bacio pogled na sebe u ogledalu i namignuo simpatično jednim okom pre nego što sam upravio kurs ka trećem spratu. U trenutku kada sam naglo otvorio vrata imao sam sreće, jer je Silje bila na putu kući, pa sam izbegao da zvonim kod Kjela.

Nasmejao sam se najboljim očinskim osmehom koji sam imao, da bih joj pokazao da ne treba na tome da se završi.

- Zdravo, Silje! - rekao sam i naslonio se na okvir vrata.

Otpozdravila je, pa je na meni bio red. Odmahnuo sam (ili pravilnije rečeno pokazao na unutra) rukom i pitao da li bi htela da mi se pridruži na momenat.

- Imamo valjda da raspravimo par sitnica, - rekao sam i lukavo namignuo.

Ona je povremeno gledala na mene i pravila se kao da ništa ne shvata, ali ja svakako razumem da joj je teško. Rekla je da zapravo žuri, ali bi svakako mogli da popričamo.

Sproveo sam je u kuhinju i ponudio joj čaj pre nego što smo seli svako na svoju stranu kuhinjskog stola. Ona bi najradije čašu mleka, to je verovatno dobro za trudnice, mislim.

- Ti znaš, Silje - započeo sam. Gledala me je malo začuđeno, po svoj prilici je računala na to da ću biti komplikovan, pa zašto sam sedeo ovde i bio tako vedar?

- Nikada nisam imao neke velike planove, - nastavio sam i ponovo joj se smešio. Od mene joj je sada bila potrebna sigurnost.

- Ni planove vezane za obrazovanje, ni planove za karijeru, ni planove u vezi sa osnivanjem porodice - meni je oduvek bilo tako strano da pomišljam na takve stvari. - Dugo sam vežbao ono što je trebalo da kažem.

- Ali sada se sve to drugačije postavlja, tokom nekoliko, doduše užurbanih, dana, osećam da je moj život uzeo dramatičan obrt. Ovde sam je uzeo za

ruke da bih istakao koliko je ta promena bila dramatična.

- Dobrooo...? - Sve vreme je bacala iste upitne poglede na mene, kao da hoće da ispriča koliko je to bilo iznenađujuće za nju da sam se tako pozitivno postavio prema budućnosti.

- Da, kada smo se zadnji put sreli sve je išlo tako brzo, dok sam trepnuo okom ti si nestala, ali sada kada pomislim na to što treba da se dogodi, sve izgleda drugačije. - Osećao sam da su moje dobro probrane reči dobile smisao tu gde smo sedeli.

Njoj svakako nisu.

- Ti.... o čemu ti u stvari govoriš? - pitala je i povukla ruke k sebi, dohvatila je čašu sa mlekom i otpila gutljaj.

- Silje, znam da si trudna, tvoj otac mi je rekao! - ostajao sam pri svom najboljem osmehu. Na ovom mestu sam raširio ruke kao da hoću da kažem ''dobrodošla! ''

Jedan lepi, beli tuš se kretao ka meni, otprilike kao skrinsejver u Vindouzu.

Mleko je pogodilo moje lice i počelo da teče niz košulju koju sam ispeglao za tu priliku.

Ostatak je završio na stolu i prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam se usudio da otvorim oči da proverim šta se zapravo dogodilo. Silje je sedela ispred mene i grozničavo pokušavala da obriše ostatke mleka sa uglova usana i brade istovremeno se držeći što je bolje mogla za stomak, sve to smejući se. Grohotom se smejala. Grohotom se smejala širom otvorenih usta. Meni. Zagrcnula se i celo telo joj se zatreslo istovremeno dok je mleko teklo, a suze prštale.

- Gospode Božeee, - istisnula je između grcaja. - Mislio si...? - nije uspela da završi.

Šta li je to bilo tako smešno?

- Mislio si.........hahahahaha!..........da si to bio..........ti? -

- Eh....da.....šta.....? - osećao sam se potpuno izbačenim iz sedla.

50

- Da........da si ti........otac? - Sada se malo više pribrala, a ja sam slutio da tu ima nečeg sumnjivog.

Pustio sam je da se malo sabere i pokušao u mojoj mirnoj duši da razmislim gde sam to pogrešno nastupio.

Samo sam uzeo to zdravo za gotovo, kupovao dečje stvari u gomilama, a da se nisam začudio da mi ona ništa nije rekla.

Bio je neki tip sa klase i to je bilo potpuno sigurno. Nikako ja.

Sedeo sam kao skamenjen ostatak razgovora, nisam bio u stanju da se izrazim. Hiljadu misli je iznova besnelo mojom glavom. Šta bi Kjel rekao? Šta sa Elinom? Raskinuo sam sa njom bez ikakvog razloga, jadna devojka. Na kraju je Silje sama izašla, dok sam ja ostao da sedim i gledam u stolicu na kojoj je sedela. Čuo sam sve njene korake do trećeg, vrata koja se otvaraju i zatvaraju i kratko vreme posle toga čuo sam Kjela i Hokona u dvoglasnom smehu. UAHAHAUAHAHAUAHAHAUAHAHA!

GLAVA 76

Uzeo sam slobodan dan danas.

Rekao sam da sam dobio božićni grip i uzdao se u to da se ne vratim pre nego posle Nove godine. Šefu je to bilo u redu, poželeo mi je srećan Božić i dobro ozdravljenje.

Kako da ne. Sa tim filingom koji sam imao u telu posle jučerašnjeg kiksa, nije puno toga ukazivalo da bih se oporavio pre no što se leto približi. Možda opet ne pre jeseni.

Zabio se u grad i zujao okolo bez nekog cilja i smisla iza toga, dugo hodao po Galeriji, okolo po Torgalmeningu i dalje po Gradskoj stanici, a da nisam uspeo da se dovoljno smirim da uzmem kafu ili pročitam novine.

To nije imalo puno veze sa Silje, nije imalo puno veze sa mnom generalno i nije imalo puno veze sa ovim ili onim što ja ne razumem. Sada sam iznenada tamo gde sam bio pre nekoliko meseci, bez devojke, sasvim iznemogao i bez nekog daljeg cilja i smisla.

Kupio sam sebi nekoliko košulja, a da mi nisu bile potrebne i iznenada sam uvrteo sebi u glavu da moram da pokupujem hranu za Božić. To što mi nije padalo na pamet bilo je da bi trebalo da idem kući majci i ocu, pa sam otišao do Lagune.

Od kako sam ušao na rotaciona vrata, pa dok nisam stao sa pretrpanim kolicima za kupovinu prošla su sigurno dva sata. Išao sam okolo među stresiranim i za Božić raspoloženim ljudima i nabacivao masu stvari koje mi nisu bile potrebne. Rebarca, božićno pečenje, orase, bademe, slatkiše, cela jedna gomila.

Kupovao sam i pravio gomilu u kolicima pre nego što sam se zaustavio usred papuča i pidžama.

Šta ja to radim? Ništa od ovoga mi nije bilo potrebno. Stajao sam i gledao ljude oko sebe.

Na kraju sam pustio kolica i zbrisao što sam brže mogao.

GLAVA 77

Juhuuui - Božić je ipak dobra stvar.

Sada se mir spustio u kuću majke i oca, a rebarca će uskoro biti ispečena.

Ili je to ipak sutra? Nemam pojma.

Moj otac je vraški dobar u spremanju različitih đakonija, a od rane jeseni su se različite đakonije dugo krčkale i spremale u jednoj šupi tamo na imanju.

To je ono od čega se sada uzdržavamo da probamo.

Pošto smo se odmorili posle ručka, počeo je matori neumorno da se gega po kući i na kraju se izgubio napolju i vratio sa svežnjem poslastica.

Ja zapravo baš i nisam bio u stanju za tako nešto, mislio sam da ću provesti depresivan Božić, no matori je sipao, a ja, kada sam već započeo, nije me teško ubediti. Do sada smo probali vino od višnje, božićno pivo (tri sorte, jer komšija je navratio sa svojim, a moj otac je imao dva), vino od maslačka, žele od ogrozda i jednu flašu viskija koju je moj brat direktor doneo sa

51

sobom.

Najviše mi se svidelo vino od maslačka, baš je dobro išlo uz žele od ogrozda. Obično sam lud za pivom, ali ovo vino, ono je bilo dobro. Opasno dobro. Popio sam više od jedne flaše.

Od viskija skoro da mi se povraća zato sam ga se klonio.

Uz to smo slomili bezbroj oraha i oljuštili prilično mnogo mandarina. Skoro stotinu mislim, a jeli smo svi zajedno.

Nekoliko komšija nas je posetilo, između ostalih jedan drug iz osnovne škole kojeg nisam video baš mnogo godina.

Zabavno je sresti se ponovo i otkriti da još uvek imamo nekoliko zajedničkih stvari, iako su te stvari trajale samo nekih dvadeset minuta razgovora.

Ipak sam se dugo osećao prijatno zbog jedne od stvari kojih sam se setio kada sam ga ugledao. Jedna epizoda koju je on razumljivo zaboravio, ali koja je kod mene još sveža i pregršt drugih koje su se odigrale te aktuelne večeri.

Radovali smo se nedeljama, bila je to jedna od prvih nedelja u srednjoj školi, leto se još dobro držalo i trebalo je da idemo na ples gde su svirali Return. Na mnogo školskih časova su nas trgnuli iz sanjarenja i izgrdili zato što smo pevušili i udarali nogom ritam. Bio je to događaj godine, a jedan od nas bio je revnosniji od drugih. On je bio jedini koji je uspeo da odgaji pravu rokersku kosu, sa malim, gustim kovrdžama i mogao je u bilo koje doba da funkcioniše u ulozi zamenika nekog od članova u na primer grupi Kiss ili Europe.

Bila je subota uveče, a ja sam zajedno sa dva drugara odlučno išao na okupljanje pred žurku, dok se tarzanka slabo njihala na vetru i pivske flaše obećavajući zveckale u kesi.

Jedan od momaka je bio sam kod kuće i čak daleko od kuće mogli smo čuti dobro poznati gitarski rif i glas pevača koji je strugao uz hor pripitih omladinskih glasova u pozadini.

- I reach for the top, and I'm never

gonna stop! - urlali su na nas dok smo dolazili, prosto hodajući u zalazak sunca svako sa svojom kesom sa pivom, teksas-jaknom i rupama na kolenima.

Bilo je to kasno leto 1989.

Posle sat vremena većina je bila spremna za odlazak kući i na spavanje, ali niko nije bio dovoljno odrastao da to uvidi.

Slavili smo; u tome smo bili dobri.

Onaj sa frizurom kao pudla je bio najveći fan od svih nas i većina nas mu je zavidela ne samo na kosi već i na tome da je znao da peva prilično slično pevaču Return-a.

- Dođavola, baš kul! - drali smo se bezbroj puta dok je on stajao na stolu u dnevnoj sobi i izvodio imitacije. Nekoliko puta je pre nego što smo krenuli stavio ruku oko mog vrata i urlao: - Idemo mi bre na koncert! - I ja sam isto osećao i uzvratio urlikom u njegovu facu tako da je štrcnula pljuvačka.

- Daaaaaa! -

Trebalo nam je više od jednog sata da se dovezemo gde smo hteli, a već na pola puta sam bio napolju i dva puta povraćao, ali se nisam predavao.

- Vozi! - izdrao sam se kada sam ponovo ušao u automobil, na veliko oduševljenje ostalih.

- Ideeeeemo! - urliknuli su na mene, pa smo nazdravili i vozili dalje. baš pošto sam se ispovraćao po treći put, junak dana je zaspao. Prevrnuo se u moje krilo i svaki pokušaj da ga probudimo bio je uzaludan.

Odmah smo se zabrinuli, jer ovo je bilo nešto čemu se on radovao skoro četiri meseca i nije pričao ni o čemu drugom, ali trebalo bi da damo sve od sebe kako bi on mogao da doživi svoje velike heroje.

Dosta kasnije je još uvek isto tako dobro spavao, ali mi smo znali izlaz.

Bilo nas je četvorica, za svaku ruku i nogu po jedan i zajedno smo ga poneli ka ulazu. To je jednim delom bilo uzrok rasprave sa čuvarima, ali na kraju smo

52

ušli sva petorica, četvorica na nogama i jedan viseći između nas.

Bend još nije počeo da svira, pa smo se postavili na strateška mesta u odnosu na pozornicu, hteli smo mesta daleko ispred. Da bi skratili vreme čekanja, zabili smo se blizu sa dopremljenim i prokrijumčarenim pivom i žešće se nauživali.

Jedino što nam je okrnjilo radost bio je on koji je spavao kao top bez pokazivanja znaka da bi hteo da se probudi. Na kraju su započele kretnje na sceni i mi smo brzo poneli ortaka sa sobom do ivice scene gde smo bili više nego spremni za klaćenje.

Glasna muzika će ga garantovano probuditi. Postavili smo ga na noge i menjali se pridržavajuči ga, ali bio je tvrdoglav i odbijao je da se probudi. Pošto je bend odsvirao četiri pesme, niko od nas više nije mogao izdržati da ga pridržava, pa smo ga samo pustili i ostavili ga da leži u gomili na podu.

Ubrzo smo zaboravili celu frku i igrali i drali se uz dobro poznate hitove, sve dok nismo otkrili da smo gazili po našem drugu. Hitro, uz malo zajedničkog zalaganja, premestili smo ga na scenu, gde je ostao da leži tik uz onaj jedan stub sa zvučnicima.

Tamo je ostao do posle drugog seta, a mi smo, što se nas tiče, potpuno zaboravili na njega. Ostalo nam je dovoljno piva i mnogo zgodnih riba, tako da smo imali dosta posla.

Bend je pravio svoju poslednju pauzu, tada je ostao još jedan sat, a ja sam uporno pokušavao da se dodvorim jednoj curi na koju sam bacio oko ranije. Stajao sam skroz pozadi u lokalu i davao sam sve od sebe da je ubedim da je svejedno ako se kresne sa mnom, kada sam na svoj užas otkrio da usnuli rok obožavalac više nije na sceni. Ni na podu ispod.

Odlučno sam ostavio ribu, koja sigurno nije ni htele da se kresne sa mnom, i sakupio ostale drugove. Jurcali smo na sve strane i tražili, unutra i napolju, ali niko nije ni primetio našeg prijatelja. Stajali smo očajni pored scene i čupali kosu kada se Return poslednji put vratio na scenu, a na naše veliko iznenađenje naš drug je bio sa njima.

Viseći između četiri člana benda izašao je, isto tako spavajući, iz bekstejdža, a mi, zanemeli, stajali smo i gledali dok su ga smeštali na tačno isto mesto kao što smo to mi uradili.

- Samo smo se malo zezali sa njim, - cerekao se pevač pre nego što je uhvatio mikrofon i latio se poslednje etape. Niko od nas nije mogao da progovori i samo smo mogli da buljimo u lice našeg prijatelja. Tušem su mu nacrtali naočare, brkove i jake obrve i čak su se potpisali na njegove obraze.

Na kraju smo pukli, stajali smo savijajući se od smeha i držali se jedan za drugog dok nije došlo vreme za poslednju stvar.

- Sing me a song. The last one in my life. -

Neko me je trgnuo za rukav, okrenuo sam se i gledao pravo u nju kojoj sam se udvarao ranije te večeri.

Ipak bi da se kresne.

Ostalima je takođe počelo da trza, svima trza kada je poslednja stvar i naš drug se čak probudio.

Usred najoštrije seanse bacio sam pogled na scenu i video njega kako stoji sa rukom oko ramena pevača dok je pevao najbolje što je mogao.

Podigli smo ruke prema njemu i pevali, mi takođe.

- Stay in my dreams so I can take you with me. - Drali smo se i svirali gitaru u vazduhu, ali najkulije je bilo njemu kome je uspelo da bude na sceni i peva sa svojim herojima, sa nacrtanim naočarima i autogramima na faci. Čak smo se sada, dvanaest godina kasnije, smejali tome, ali on je još uvek potpuno uveren da smo mi bili ti koji su ga udesili tušem, a ne njegovi heroji iz Returna. Bilo je previše dobro da bi bilo istinito.

Probao sam inače da pozovem Elinu ranije danas. Nisam hteo da pokušavam da puzim ili tako nešto, samo da poželim srećan Božić, ali pošto sam pozvao nekoliko puta bez odgovora, setio sam se da je kupila sebi identifikator brojeva dan pre nego što sam joj ispričao o Silje. Svakako je

53

videla ko je zvao.

Pa dobro, tako joj i treba, ja uživam.

GLAVA 78

Sranje. U paklu sam, samo što to još nisam u potpunosti uvideo. Da malo saberemo od juče; 2,5 litre vina od maslačka 14 flaša domaćeg piva (flaše od pola litra) 3,5 porcije želea od ogrozda 7 brzih viskija (kao deo takmičenja u ispijanju šotova) 5 malih čaša vina od višnje 17 odlazaka na pišanje 28 mandarina 67 malih oraha (ne sećam se kako se zovu) 32 velika oraha (ni ovih takođe) 4 runde obaranja ruku (dobio 3) Prilično mnogo hvalisanja (a isto toliko poricanja od ostalih učesnika) 2 lakša zametanja tuče (kao posledice hvalisanja/poricanja) 2 raščišćavanja (uključujući rukovanje) 1 tuča (nisam bio umešan, ne direktno u svakom slučaju) 1 želja da se gone dođavola upućena većini učesnika proslave (pritom sam bio napolju i povraćao) 1 duga baš duga šetnja do kuće (bili smo na drugom kraju sela i završili proslavu)

Sve u svemu jako uspešna seoska proslava, pa sam zato danas spavao do posle tri, zakasnio u crkvu (što je obavezno u našoj porodici za Badnji dan), povraćao i osećao se kao krava koju muzu mašinom visokog pritiska.

Izvrnuta sa dlakom iznutra.

Jedino me je tešilo to što se moj brat nije osećao puno bolje, uopšte nije uspeo da sedi mirno za vreme ručka, već je morao ''napolje da uzme telefon'' - porcelanski telefon.

Sada je malo bolje, jer sam uspeo da izbacim dobar deo ručka i još par piva, pa se telo malo umirilo. Mislio sam u stvari da ustanem rano kako bih spakovao božićne poklone i slično, ali to bi bio uzaludan posao. To je svakako otklonilo jedan deo momenta iznenađenja kod poklona, ali verujem da su svi i pored toga bili isto tako srećni. Ocu sam kupio sekiru (kao lud je

za cepanjem drva), multipraktik za majku (ona je, ako je to moguće, još luđa za spravljanjem hrane i što će reći prilično debela) i jedan automobil - igračku za mog brata.

Njemu je preko trideset, a želi sve vreme male Audije i Mercedese koje može da stavi na pult u kancelariji.

To svakako ima neke veze sa ciljevima. Čovek mora da ima nešto čemu će težiti, kaže on.

Tako sam mu poklonio jedan stari model Volvoa 240. Hahaha!

GLAVA 79

Mnogo njih tvrdi da je nedelja vakuum između vikenda i sedmice, ali tada nisu uzeli u obzir prvi dan Božića. Nedeljom se možda nešto dogodi, danas se ništa nije dogodilo. NIŠTA!

Dan za razmišljanje, heh?

Sranje.

Što se mene tiče to je dan pun mučnih misli, prisiljen si da sediš u miru s prijateljima i porodicom i prežderavaš se orasima, bademima, marcipanom, kolačima, sušenim ovčijim rebarcima, kafom, sladoledom i gomilom stvari na koje ne mogu da podnesem da ponovo pomislim.

Zakasnelo dejstvo Badnje večeri još uvek je u telu, pa sam sada samo neshvatljivo iscrpljen. Mrzim da sedim i buljim u zid, tada mi samo sve misli polako pristižu. Otišao sam u dugačku šetnju na divnom, hladnom, zimskom vazduhu. Gore po šumi iza kuće, vukao se okolo i završio dole pored fjorda gde sam ostao i sedeo na jednoj uzvišici tik uz vodu. Sedeo tamo jedan trenutak i slušao tišinu, a kada je trebalo da pođem, okliznuo sam se na izbočinu na ledu i zadržao se da se ne stropoštam na glavu u more. Za malo da čuknem glavom u jednu stenu, al' imao sam sreće, jer da sam to uradio, otišao bih pravo u more i završio plutajući na leđima i modrim licem.

Na putu do kuće pomislio sam da bi možda bilo svejedno, ne uspevam da se u potpunosti oslobodim osećanja totalne beskorisnosti. Kakav je moj doprinos? Zbog čega sam ja ovde? Ima

54

li to neke veze?

Možda je baš to smisao prvog dana Božića, procenjivanje sopstvene egzistencije? Uhvatimo sami sebe za gušu i kažemo, popravi se dečko, dosta je bilo glupiranja.

GLAVA 80

Pošto je moj brat tako užasno uspešan, dobio je dozvolu da uredi sopstvenu sobu u kući naših roditelja gde mu je kancelarija.

Tako da može da radi i kada je ovde, i samim tim češće dolazi u posetu i pokazuje koliko je vešt.

Tako su ponosni.

Danas sam pozajmio njegov PC dok je bio napolju i džogirao na snegu (ne shvatam kako uspeva, ali je veoma fokusiran na cilj), i tako sam sedeo tamo i igrao simulaciju vožnje kada se čulo zvono.

Bio sam sam kod kuće i prisiljen da otvorim, a ispred je stajao prijatelj iz detinjstva moga brata.

On je jedan od onih koji nikad, apsolutno nikad, ne shvate znak i neshvatljivo su dosadni za razgovor, pa nisam imao puno želje da ga pozovem da uđe. To bi svakako značilo da moram da budem s njim, u svakom slučaju dok se moj brat ne vrati kući, a on je poznat po svojim dugačkim džoging turama. On odjuri u šumu i dugo ostane tamo, obično se bavi kakvim jogama ili nečim sličnim kineskim.

U svakom slučaju, pokušao sam da objasnim kako stoje stvari, no tip je bio potpuno ubeđen da bi mogao da uđe i pre nego što sam trepnuo okom, sedeo je za kuhinjskim stolom i tražio posluženje.

– Da nemaš malo kafe?

Dobio je kafu, i tako smo seli tu.

On misli da su svi do detalja zainteresovani za iste stvari kao i on, pa sam posle kraćeg vremena bio svedok intenzivnog elaborata o najnovijem razvoju kompjuterskih komponenti u brzom sledu s razjašnjenjem o tome zašto je božićna

kafa pomalo specijalnog ukusa, a onda je nastavio s obrazloženjem zbog čega su Volvo i Erikson nešto apsolutno najpametnije u šta bi se moglo investirati od proizvoda na tržištu.

– Da, sve dok je neko zainteresovan za ono što oni prodaju – rekao sam.

Mislim, ako hoćeš da nabaviš pola kila mlevenog mesa, pa nije baš Erikson prvi koga ćeš pozvati, iako neki od njihovih telefona mogu pomalo da liče. U svakom slučaju su ličili pre par godina.

Nije hteo ni da čuje, mislio je da bi svi trebalo da imaju Volvo i Erikson.

– Da, da – rekao sam. Nastavio je s objašnjavanjem odnosa između evra i američkog dolara. Gledao sam u njegovo lice dok sam pokušavao da se usredsredim na veću daljinu tako da su se oči ukrstile, a on je dobio dva nosa. Malo sam premestio pogled i iznenada mu je ptica visila u ušnoj resici. Bilo je zabavno sve dok me nije prekinuo. A tako, zar je bio toliko dosadan?

Naravno da jeste, ali taktičan kao što jesam, negirao sam. Ni to nije hteo da čuje i dao je gas.

Saterao me je uz zid tvrdeći da mi se nikad nije sviđao i da sam ga samo proganjao da bi pravio larmu oko svega čime se bavio (Da li sam rekao da je paranoičan takođe?). I dalje sam pokušavao da budem učtiv, ali on nije posustajao. Počeo je da bude agrasivan i izvukao je nekoliko epizoda iz detinjstva (mnoge kojih nisam mogao da se setim), između ostalih jednu u kojoj sam ga navodno isprebijao štapom dok je on ležao vezan za ruke i noge ispred privremenog indijanskog šatora koji su on i moj brat napravili od stare cirade. Upravo tog događaja sam se setio, ali nije značajno pomoglo podsećanje da sam tada imao samo četiri i po godine. Većina klinaca s četiri-pet godina bi isprebijali bilo koga s bilo čim samo da bi proverili šta se dešava, ali on se s tim nije složio.

Već tada sam ga proganjao.

Da, da, pa izgleda da jesam. Atmosfera je bila neugodna i završili smo gledajući se popreko, svako kroz svoj prozor. Budući da sam imao za sobom trening u igri ćutanja iz Husebea, nadmoćno sam

55

pobedio. Kada sam osetio da mi je ostalo još dosta da se opustim, ovlažio je usne. Možda je malo prenaglio, valjda nisam u potpunosti bio takav.

Pretvarao sam se da sam još uvek ljut i uspeo da držim masku sve dok moj brat nije došao kući. Možda ga izbegnem sledeći put?

Poslao sam mejl Elini i poželeo još uvek srećan Božić, ali nije odgovorila.

GLAVA 81

Pošto ne idem na posao nedelju dana uzdam se u to da ću ostati ovde kod mojih roditelja i posle Nove godine.

Mirno i spokojno, fina mesta za šetnju i čitav niz ljubaznih suseda koji pitaju kako sam.

– Da, čime s' ti ono sad baviš? – pitaju.

Šta treba da odgovorim? Bude kao i obično, ne mislim da je baš otmeno reći da vozim kombi, tako da najradije bude neko mumlanje i pokazivanje.

Danas sam uostalom nabavio mačku. Neka devojčica iz susedstva je prišla mojoj majci na vratima i pitala da li bismo hteli i za tren oka sam postao ponosni vlasnik mačke. Na trenutak sam pomislio da je to bilo kul, ali sada kada je to postala stvarnost, sada je dosta turobno. Na isti način kao kada je Elina htala da izađemo prvi put. Sada se to tako razvilo da je postalo prilično mračno, ali iz potpuno drugih razloga nego pre prvog sastanka.

Ili je možda dejt taj koga treba kriviti? Šta da nikad nisam otišao na sastanak? Da li bi se ikad sreli? Da li bih onda bio na suprotnoj strani one večeri kad sam sreo Silje ili bih možda sedeo kod kuće i gledao TV, a dobar odnos s porodicom bi još uvek bio na vrhuncu.

S mačkom dolazi mnogo odgovornosti, mnogo toga o čemu se vodi računa, pa ona treba da jede, ide u WC i sve moguće. Malopre sam seo da bih pogledao vesti na TV2, a ona je legla pored mene i spavala jedno kraće vreme, ali se iznenada probudila i žešće israla po sofi i malo po mojim pantalonama.

Međutim, ne uspevam da se naljutim,

tako je slatka, spava mi u naručju i gricka me za ruku kada se igramo.

Ne znam koliko je stara, možda tri meseca, u stvari mali mačor je. Još ne znam baš kako da ga nazovem. Pitao sam majku šta ona misli, i dobio one uobičajene odgovore, ''Pusi'' i sl.

Mislio sam na pristojno ime za dečaka, Jarl ili nešto tako. Moja majka kaže da mora da bude nešto što sadrži „s” možda Svein ili Sigurd?

Videću. I dalje ćutanje od Eline.

GLAVA 82

Majka me toliko smara da danas više nisam mogao to da podnesem, vratio sam u grad umesto toga.

– Moraš da počistiš, moraš da postaneš neko, moraš da nađeš devojku.

O, moj Bože. Jedva sam razgovarao s Elinom malopre, pokušao sam da budem ljubazan i slično, ali ona je samo bila agresivna i ljuta.

Želeo bih da nije tako, mogli bismo u svakom slučaju da budemo prijatelji. Ja imam običaj da budem ljut posle takvih stvari, ali sam danas bio samo tužan i malo sam plakao posle toga.

Odlučio sam da mačora nazovem Sigurd.

GLAVA 83

Odlično sam uredio prostor za malog mačora.

Imam malo više stolica nego što sam uspevam da iskoristim, pa je on dobio jednu, onu što stoji u uglu odmah do peći. Tamo sam dodao dva jastuka, nekoliko igračkica i dve tacne s hranom na tepihu odmah pored.

Bio sam u Laguni danas, kupio nekoliko igračaka i jedan mali prekrivač za Sigurda i novi džemper za mene.

GLAVA 84

Veče pred Novu godinu.

Toliko je zabavnih programa svih vrsta da sam na ivici da potpuno izgubim moć

56

rasuđivanja. Seo sam u Pastasentralen i večerao, a Italijani su potpuno utišali TV.

Ne mogu da podnesem italijanski, ali nije bilo teško shvatiti da su i oni imali zabavne programe naveliko i naširoko. U svakom slučaju, jedan kviz program na radiju me je čak naterao da promrmljam nešto danas.

Ljudi su zvali i sećali se ovoga i onoga i imali su vrlo strastven odnos prema svojoj mladosti i muzici.

„Neee, znaš, bilo je to 70-ih godina, to je bilo za priču, onda....”

„Nema sumnje da su 60-te godine epoha koja je od najvećeg značaja za mene, da i za muziku generalno, u životu...”

Šta ja onda treba da kažem, ja koji sam doživeo svoj procvat krajem 80-ih godina!? Glupi džemperi, tarzanke, prameni kose u boji i jedan period kada su se svi zubari zaverili i stavljali žice na zube onima koji nisu bili dobri.

Ono što smo slušali bili su Samanta Foks, Rik Estli, Glen Medeiros i poslednji, ali ne i zaboravljeni Return.

I „The final countdown.”

Taj je bio sirov.

Izvrtali smo se oko gitare koju smo svirali u vazduhu na sedištu školskog autobusa i bili toliko opasni da smo dolazili potpuno iscrpljeni posle škole.

Sve ovo dok smo želeli kožnu jaknu na kojoj bi mogli da zavrnemo rukave ili beli sako, onakav kao što je imao Don Džonson. Tad bismo izgledali opasno, s dugom kosom koju bismo mogli da žvaćemo dok bismo išli okolo i sanjali o tome da promenimo svet. ”We're leaving together, but still is farewell....”

Bila je to pesma s porukom.

Sve je prštalo pod nama.

Ni govora da sam se usudio da to kažem na radiju.

– Neee, znaš, ja još uvek privijam osamdesete na moje grudi... Ozbiljno

rečeno.

Zašto baš niko nije udario šakom o sto i rekao da smo izgledali mnogo glupo?

GLAVA 85

Opet je novogodišnja noć.

Ne mislim da smo tako davno stajali na užasnom vremenu i čekali da nestane struja i da planeta propadne pred našim očima[1]. Nešto pre dvanaest sam išao okolo s ozbiljnim izrazom lica i rukovao se s ljudima i pričao „hvala na svemu, da, samo za svaki slučaj, dakle....!” – ha, ha, mnogi su izgledali tako uplašeno!

Jutros je bilo toliko lepo da sam otišao u šetnju. Kada sam se vratio, sreo sam naravno celu Kjelovu porodicu na stepeništu, a već je bilo nepotrebno reći da je to bilo neverovatno neprijatno. Kjel me je učtivo pozdravio, dok su ostali nastavili niz stepenice punom brzinom. Ali ne dovoljno brzo da ne bih mogao da čujem njihovo prigušeno kikotanje. Čak je i Kjel imao problema, pa sam izvukao jedan vic kako bi on mogao da se malo nasmeje. Greh bi bio da je eksplodirao. Potapšao me je na kraju po ramenu i poželeo mi srećnu Novu godinu s lukavim migom. Kjel je ipak na mojoj strani, uprkos svemu. Potrošio sam mnogo vremena na sastavljanje liste novogodišnjih obećanja, koja sam uz jednu izmenu mislio da održim. Postavio sam ciljeve malo visoko, tako da u svakom slučaju imam i malo prostora za manevrisanje.

- Početi s treningom barem tri puta nedeljno - Ne piti (alkohol, dakle) više od jedanput mesečno - Napustiti posao i započeti nešto sam (u roku od godinu dana) - Steći nekoliko stalnih interesovanja ili hobija (dao sam sebi rok do 1. februara)

- Uštedeti što više novca da bih mogao da otputujem na neko mesto (mora biti van Evrope) - Naći pristojnu devojku (Najpre moram da napravim listu osobina koje hoću da ona ima. I ona treba da bude gotova do 1. februara)

Imao sam ozbiljan plan da sedim kod kuće uveče, samo Sigurd i ja, možda gledam TV, prežderavam se hranom i

57

slatkišima. On je dobio bombone s ukusom ribe na koje je baš navalio. Baš je zabavno videti ga da se raduje stvarima.

Ali Juni me je nagovorio da izađemo zajedno uveče, morao je da me ubeđuje, ali sam na kraju popustio i rekao „da, da, okej, da.” Isplanirao je ceo poduhvat, ali neću puno pogrešiti ukoliko kažem da ćemo završiti u pabu Fudbal.

Treba da se nađemo s gomiletinom ljudi i večeramo u jednom restoranu čijeg imena ne mogu na se setim u brzini. Treba da budemo tamo u sedam sati, tako da je već vreme za odlazak u kupatilo i za peglanje jedne od novih košulja koju sam kupio pred sam Božić.

00:40 Malopre sam se probudio, na stomaku u hodniku, od umobolnog lupanja napolju. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je novogodišnja noć i da su rakete to što čujem.

Bio sam naime malo ošamućen.

Koliko se sećam sastali smo se kod Zahena da jedemo, tamo je bilo mnogo veselo i žestoko što se pića tiče, a ja nisam bio od onih koji kažu ne hvala. Juni je bio u velikoj formi, a s njegovom rukom oko vrata i moćnim zadahom piva u uvetu, pripremio sam se za istu trku kao on, dva puta po pola litra za pola sata + jedan moćan viski. Tako to momci rade.

Šalili smo se i smejali i za tren oka bilo je lakše upravljati viljuškom do usta tipa pored mene, nego do mojih sopstvenih. Do jaja.

Šetnja je počela od Zahena (pojma nemam ko je platio račun) do Rika gde je cela ekipa halapljivo proždirala žestoka pića.

Onda je Juni po cenu života morao do Fudbala, a tamo je valjda i kulminiralo što se mene tiče. Nalio sam se s tri-četiri piva pre nego što sam počeo da slutim nevolju. Dok sam stajao i naručivao peto, osetio sam da mi je stomak bio loše raspoložen i uz jedno ''sačekaj malo'' upućeno barmenu, odjurio sam u klozet i ispovraćao se k'o stoka.

Ni govora da je trebalo da dozvolim jednoj aferi s povraćanjem da mi upropasti novogodišnju noć, pa sam nepokolebljivo nastavio dalje. Uzvratio na prozivanja preko bara i pravo do stola gde su sedeli svi moji prijatelji. Kada sam se zavalio u stolicu, mora da sam malo promašio, jer odjednom sam osetio neku frku u predelu stomaka, ponovo. Bilo bi potpuno budalasto povraćati pred prijateljima, pa sam učinio sve da se uzdržim. Nije išlo.

Jedan hitri gutljaj piva je učinio svoje i brzo kao Karl Luis na sto metara, nagnuo sam se preko stola s široko otvorenim ustima. Krajičkom oka sam video kako je mlaz pogodio sto, rikošetirao nazad i mirno, mada prilično odvratno, pogodio i cureo preko stomaka njega koji je sedeo na drugoj strani. Toliko sam bio izbačen iz ravnoteže da sam oljuštio glavu pravo o ivicu stola, a sledeće čega se sećam je da sam bio bačen prema gomili ljudi.

Oni mora da su me gurali dalje, jer nedugo posle toga sam otklizao u lokal u kom prodaju kebabe tačno preko puta ulice.

– Treba l' štogod?

Nije mi trebalo ama baš ništa.

[1] Doček 2000., i fama o milenijumskoj bubi.

GLAVA 86

Srećna Nova godina! Pojma nemam kako sam juče stigao kući. Nema nikakvog računa za taksi, tako da sam verovatno pešačio. Upomoć. I jedva mogu da pretpostavim kako sam preživeo ovaj dan. Kao i obično kad popijem koju čašicu, samo se probudim posle kratkog, ali intenzivnog hrkanja i ležim poluonesvešćen i buljim sve dok nisam u stanju da ustanem. Nisam mogao da jedem pre šest sati, gledao sam to što je bilo od programa na TV-u i tu i tamo dremao u stolici. Gospode. Neće sigurno ni biti bolje pošto je Sigurd ceo dan potpuno nemoguć i u konstantnom lovu na moje noge. Jedanput sam morao napolje da povraćam, tad je skoro visio o mojoj nogavici na putu do toaleta, i dok sam bio pognut i bljuvao, grizao mi je k'o lud jedan taban.

58

Jedna od prvih stvari koju sam danas uradio je bilo da promenim novogodišnju odluku koja ima veze s unosom alkohola.

Sad neću da konzumiram ni kap pre leta.

Ipak mi jednostavno ne ide da se ograničim. Uvek potpuno obnevidim i činim najgnusnije stvari.

Sad kad sam neko vreme bio slobodan, imam veoma slabu želju da opet idem na posao. Voleo bih kada bih kao mogao da smislim nešto što bih sam vodio, živeo od bavljenja nečim što mi se sviđa. Skroz je ok da se vozi kombi, ali to funkcioniše samo neko vreme.

Posebno pošto sam u stalnom lovu na pravu devojku. Velikoj većini pripadnica suprotnog pola bi se verovatno više svidelo kada bih, umesto što sam nezaposlen, vodio svoju sopstvenu firmu.

Ali šta onda da smislim?

GLAVA 87

Do ovog je došlo pomalo naglo, ali danas sam dao otkaz na poslu. Planirao sam samo da provirim u šefovu kancelariju i iznesem svoj naum. Da sam baš razmišljao o tome da nešto vodim sam, da možda smislim nešto potpuno drugačije i da je morao da bude spreman na to da bih mogao da ga napustim, tako da je morao da potraži novog vozača. Upao sam mu baš u sred telefonskog razgovora sa ženom, faksa koji nije hteo dobro da radi, nekog drugog vozača koje je bio dao otkaz i činjenice da nije pušio još od doručka. Posle mog prvog nagoveštaja poleteo je iz stolice i zaurlao zašto ja njemu koji đavo govorim takve stvari?

Zar već nije imao dovoljno toga o čemu da razmišlja? Je l' sam i ja glup kao i ostali? Ako već nisam ništa pametniji, mogu da dograbim nešto i nabijem ga tamo gde sunce ne sija i dobro promešam. Tako je govorio.

Došao je čak do reči „netolerancija”, malo se zbrkao, tako da sam bio brz i ubacio se. Bio sam, naravno, iziritiran zbog njegovog oštrog napada na mene i moju ličnost, tako da sam i ja žučno uzvratio.

Ne baš tako strašno kao on, ali u svakom slučaju u trećoj brzini. Možda malo u četvrtoj. Gađali smo se izrazima, i obojica smo toliko bili okupirani time da smislimo maštovite stvari, da nijedan od nas nije imao vremena da sluša šta ovaj drugi govori. Posle par brzih rundi slomio ga je napad kašlja, i tad sam video šansu da naglo otvorim vrata, zamolim ga da ode na jedno mesto (dakle, rekao sam ime mesta) i zalupio vrata. Nastala je mrtva tišina u hali gde su bili parkirani automobili. Bio je ručak i svi vozači su pomno buljili u mene. I kako sam se već zaleteo, preporučio sam im svima da odmah daju otkaz, pre nego što sam - kao glavna faca - krenuo ka izlaznim vratima, ometen samo jednom stvari. Jedan od njih obično vodi sa sobom na posao psa koji po ceo dan leži baš ispred glavnih vrata. To je jedan jako mali, gadni pas one vrste koja stalno laje i uvek hoće da ugrize, iako dobro zna da bi bilo ko mogao da ga spljošti cipelom bilo kad.

Ja baš nešto ne volim pse, i iako sam baš tad bio glavna faca, malo sam se povukao kada je počeo da reži na mene. Što je on, naravno, primetio. Odlučno je potrčao prema meni dok je lajao i pokušavao da liči na vučjaka, dobermana ili već nešto, pre nego što je uspeo dobro da uhvati moju nogavicu. To nije bio deo moga plana, trebalo je, zapravo, da odem odatle sa sačuvanim dostojanstvom, ali to je značilo nešto drugo. Nisam mogao da ga šutnem sve dok je vlasnik gledao, tako da sam se zadovoljio s par bednih „iš, iš” dok sam malo tresao stopalo. Mali odvratni je na kraju pustio kukavički zahvat, i ja sam iskoristio šansu da se brzo odmaknem prema vratima. Krenuo je za mnom, što sam osetio na petama i odskočio sam, ali bio je prebrz. Trčao je između mojih nogu, što je dovelo do toga da sam upola izgubio ravnotežu, dobro je zgrabio moje prednje stopalo i da bih izbegao da nagazim na bedno stvorenje, izgubio sam ostatak ravnoteže i s tutnjavom i treskom uleteo glavom u jednu gomilu rezervnih točkova, metli i kanti za farbu. Pored manje količine govana.

Uteha je bila u tome što je pas dobio metlu u svoju malu glavu, ali bila je to slaba uteha, a i metla je bila mala. Pridržavajući se nekako, stao sam na

59

noge, i praćen grohotnim smehom okoline, napustio lokal.

Bez sačuvanog dostojanstva.

GLAVA 88

Postoji razlika između toga da imaš slobodne dane i da si bez posla. Uglavnom radiš istu stvar – ništa, ali osećaj je drugačiji. Malo strašan, al' najviše prijatan. Lukav, k'o što jesam, sačuvao sam malo keša sa strane (čitaj: u jednoj kutiji za cipele u ormaru), tako da prvo vreme ne patim ni od kakve ekonomske nestašice. Odlučio sam se da uzmem još koji slobodan dan, tako da mi prvi radni dan kao samostalnom privredniku padne u ponedeljak. Tad ću da budem vredan i radan, ustaću rano i paziti da sve što radim ima udela u osiguranju moje budućnosti, ekonomski i što se znanja tiče. To može da bude krilatica moje firme. U ponedeljak ću ozbiljno da idem u lov na nešto čime mogu da se bavim, a u međuvremenu ću da pustim samo misli da rade; a najviše od svega ću užasno da lenčarim. Možda ću sebi čak da dozvolim jednu vremenski ograničenu amnestiju na zabranu lumpovanja i onda odem do grada za vikend. Na neko potpuno novo mesto, da malo pijem, lepo se obučem i sve u svemu vežbam se u svojoj novoj ulozi rukovodioca preduzeća.

Stijan je svratio danas, pitao me kad ćemo da se vozimo. Dobio je novu jaknu, stara se valjda pocepala, rekao bih. Nije bilo jednostavno objasniti zašto više nemam kola i zašto sam napustio posao.

– Je l' si dobio otkaz? – pitao je Stijan. – Neeee… ma ne, dobio sam novi posao!

Želeo je da zna koji. I ja sam to rado želeo, u svakom slučaju nisam znao šta je trebalo da kažem. Nije shvatao kako mogu da radim kod kuće, mislio je da to nemoguće. Kuća je jedno mesto, a posao neko drugo. To mu je rekao otac, tako da je to tačno. Dao sam sve od sebe da to opovrgnem, ali on je pritiskao. Gde mi je onda posao? A? Na poslu kod tate su imali neku ženu koja se javljala na sve telefone, da li bi, možda, trebalo to da radim? Na kraju je postalo toliko neizdrživo da sam izabrao da ga isteram iz kuće.

– Sad moraš kući, Stijane. – Ok!

Upravo to je super u vezi sa sedmogodišnjacima.

– Doći ću opet neki drugi dan.

GLAVA 89

Kao samostalni privrednik sam iskoristio slobodni dan da odem na Flejen. Ne zato što je bilo lepo vreme, već jer sam hteo da demonstriram svoju slobodu. Istinu govoreći, tamo gore je bilo odvratno i hladno.

Iz ovog ili onog razloga izabrao sam da se opet spustim dole, i dao sam se u jak kas. Postepeno počinjem da se pitam u vezi s mojim anatomskim sposobnostima i mogućnostima, jer me je otprilike na pola puta sudbina nagazila na svoj ćudljiv način, onako kako to ona obično čini u mojoj blizini.

Na pola jednog zaokreta (dok sam bio jako zauzet posmatranjem grada odozgo) okliznuo sam se, naravno, na jedan komadić leda i u dobrom karate-stilu sam uputio jedno stopalo pravo u desnu stranu. Bilo koji instruktor borilačkog sporta bi klimnuo glavom odobravajući ovo izvođenje.

Ali sudbina je htela da je jedan stariji bračni par bio na putu ka gore, tako da sam jednim jakim i dobro usmerenim šutom udario čoveka u grudi tako da je odleteo unazad i pao na ogradu stepeništa.

Zajedno smo skliznuli na neku gomilu na padini, ja s jakim bolom u butinama i mudima (prilično sam se dobro istegao kad sam se okliznuo), on s posekotinom na glavi i rebrom za koje će se posle ispostaviti da je bilo naprslo.

Prvo sam bio udaren kišobranom njegove žene (htela je da osveti muža), ali potom smo pregledali rane što nas je odvelo pravo u ambulantu. Tu je, kao i obično, bila velika gužva, što nam je dalo vremena da se malo otkravimo od karate-napada, i sve ukupno je bilo gotovo prijatno.

Stariji gospodin se zove Kjel, a žena Margot, oboje su penzioneri i na kraju se pokazalo da je Margot bila u istom letnjem kampu zajedno s mojom bakom

60

jednom pre sto godina. Svet je mali.

Time su bili primorani da me pozovu kući na kolače i kafu, i pre nego što sam trepnuo, sedeo sam u jednoj zelenoj sofi u staračkom stanu na Krunstadu i pio kafu iz šoljica koje su toliko male da je nemoguće udenuti prst u dršku. One samo klize sve vreme tako da se pantalone isflekaju i natope kafom.

Margot je poslužila stvarno dobre kolače i baš smo se dobro upoznali. Sedeo sam i gledao zavoje oko Kjelove glave i grizla me je savest, ali on je uživao kao da ništa nije bilo. Zapričao se o starim danima i svemu živom, onako kako to samo stari umeju. O fudbalu i klizaljkama, o čamcima i ratu, sve iznova i iznova. Uživali smo do kasno uveče, i pošto smo odgledali poslednji dnevnik, zahvalio sam im se i otišao. Otpratili su me do vrata i pozdravili se, i taman sam bio u formi da se malko našalim.

– Sad ne smete da idete na Flejen, a da se prvo ne pogledate ulevo i udesno! Kjel je uzvratio šalom. – Ti treba da pozoveš kad budeš išao tamo, da mi ostanemo kod kuće!

A onda smo se smejali „Ohehehehhhheheee! I stari Kjel se smejao kao mi iz Udruženja Nesigurnih Muškaraca.

GLAVA 90

Danas sam sedeo i gledao na TV-u takmičenje u skijaškim skokovima, norveškom prasportu glavom i bradom. Onom koji seže u vreme Birgera Ruda[1] i okuplja nas Norvežane u teškim vremenima s nedovoljno hrane, depresijom i gorim stvarima.

Takmičenje u skijaškim skokovima je bila lepa uteha za sve nas, generacijama, ali ne i za skakača na takmičenju koje sam gledao. Izgledao je veoma mlad i ovo je, možda bilo njegovo prvo takmičenje, u svakom slučaju prvo koje je bilo na TV-u. Sigurno se time mnogo hvalio u kući mami i tati, možda čak i tetkama i tečama, i ubedio ih da se smeste na tribine.

– Danas ću baš da se vinem! – rekao je sigurno. – Ovo je moja velika šansa!

Možda ima šanse kod neke devojčice koja je došla da ga gleda, pa misli da ako stvarno zapne, da će ona hteti da bude s njim.

Ali nije imao sreće.

Poranio je malo u odskoku i završio na šezdeset i nekom metru.

Videlo se na celom njegovom licu kad je zakočio pred kamerama da je skoro zaplakao. Možda je sebe video kako se vraća u školu da nastavi školovanje, kako u nekoj prodavnici radi popodne. U svakom slučaju nije za skijaške skokove, mislio je dok je stajao tamo pred kamerom i gledao sledećeg koji je skočio skoro duplo duže.

Pitam se da li je bilo tiho za stolom kod njih tog dana?

To me je navelo da razmišljam kada sam jednom bio u Stavangeru, na jednom gala bokserskom meču kada je Ule Klemetsen trebalo da boksuje protiv nekog tipa iz Litvanije. Klemetsen ga je dobro prebio, na veliku radost domaće publike. Sreo sam nekog poznanika, koji je bio fotograf za neke novine, i on me je uveo u sobu za novinare. Tamo je trebalo malo da ćaskamo i jedemo sendviče s račićima. Stvarno ima mnogo sendviča, hvalio se moj ortak iz Stavangera.

– Ima užasno mnogo sendviča – gnjavio je on sve iznova.

Problem kada smo ušli, je bio u tome što je i onaj koga su upravo prebili u sali, sedeo tamo. To samo po sebi nije bio neki problem, ali je on uzeo ceo veliki poslužavnik sa sendvičima za sebe, i sedeo i jeo sve redom. Pravo iz poslužavnika. Sedeo je podupirući glavu jednom rukom, i kad se uzme u obzir da je bio bokser (iako su ga malo pre toga isprebijali), niko od nas se nije usudio da ode tamo i kaže mu „Ti, slušaj vamo!”

Samo smo opet izašli napolje i ostavili ga na miru sa svim tim rakovima, ali još uvek mogu da se setim njegovog nesrećnog izraza. Nije lako znati na šta je on mislio, i nema tog koji zna šta se dešava s litvanskim bokserima koje šalju u Norvešku da bi boksovali, a onda se vrate kući bez pobede.

61

[1] Pripadnik prve generacije norveških skakača, koja je bila aktivna između dva svetska rata

GLAVA 91

Juče sam kupio Sigurdu povodac. Znam da je to neverovatno budalasto, ali ona što je stajala iza pulta (ja sam očigledno slab na devojke iza pultova) u petšopu, je bila toliko slatka da sam bio primoran da nešto kupim. Kako god bilo, Sigi i ja smo izašli da testiramo njegov povodac. Njemu nije bilo baš drago zbog toga, mogu da zamislim da je blam da te drugovi vide napolju s povocem.

Izgledalo ja kao da je mislio da je povodac za devojčice. Baš kao kad sam bio mali, naterali su me da idem u jakni koja mi se nije sviđala. Sećam se kada sam se jednom zimi sankao ceo dan.

Sneg je bio baš mokar i jakna mi je bila toliko mokra da čak ni u ponedeljak nije bila suva, i pogodite koga je mama naterala da u školu ide u roze jakni svoje sestre? Mene. Deset godina i roze jakna. Užas. Sigurd i ja smo prodefilovali ulicom najbolje što smo mogli kad smo naleteli na Stijana i jednog odraslog čoveka, ispostavilo se da mu je to otac. Jako smo stegli jedno drugom ruku, zvao se Svein.

Stijan je pozajmio Sigurda tako da smo Svein i ja ostali da stojimo s rukama u džepovima strašno napeti i govorili jedan drugom da-da i ti si taj što je to i to.

– Da, Stijan je pričao o tebi – reče i izvuče ruke kao da se izvini što u nekom ranijem trenutku nije stupio u kontakt s prijateljem svoga sina.

Bio je, u stvari ok, bio je ekonomista, vodio knjige i te stvari. Kao i obično, malo sam se zbunio kada me je upitao čime se bavim. Postao sam blago crven u obrazima, bilo mi je toplo po leđima i frenetično sam se vukao za ušnu resicu, ali sam na kraju uspeo da objasnim kao stoje stvari. Mrzim to, ne znam šta da odgovorim. Ali Stijan mi je pritekao u pomoć kada je dotrčao blago gegajući se u svom stilu. Izgleda tako glupo dok trči da se čak i otac nasmejao. Stijan je izgubio Sigurda, naišao je neki pas i oterao mačku na neko drvo, pa sad nepomično sedi gore, a povodac se

zapetljao u neku granu.

Kad smo stigli do drveta, ispalo je da je pas već oterao dve druge mačke uz isto drvo, tako da je atmosfera bila baš napeta gore među granama.

Svein i Stijan su odjedanput morali brzo kući na ručak, a ja sam ostao sa zapetljanim problemom. Nije mi ostalo ništa drugo nego da pređem na delo, pa sam se uspentrao najbolje što sam znao. Pentranje je izazvalo da se drvo zatrese, pa su mačke doživele još veći stres. Pritom su sve tri verovale da su ove druge htele da ih napadnu, a jedna mačka uvek misli da je napad najbolja odbrana, tako da su za manje od trenutka sve tri u strašnoj brzini bile na putu ka središtu drveta da bi se tukle.

Pokazalo se mimo svih očekivanja da je njihovo mesto sastajanja bilo baš tamo gde sam digao glavu između dve grane, i pre nego što sam stigao da kažem „povodac za mačke”, glava mi je bila prekrivena s mnogo, jako mnogo krzna, a uši su mi vrištale od zaglušujućeg bola. A da ne pričam o grebanju. Odlučno sam se pustio nogama i rukama, skliznuo niz stablo i nisam se zaustavio pre najniže grane. Što se pozitivne strane tiče, može se spomenuti da je moje vrištanje dovelo do toga da su sve tri mačke bile toliko uplašene da su skočile na zemlju vođene sopstvenim nagonom. Kada sam, pomalo šepav i s blago izgrebanom glavom, stigao kući nešto kasnije, Sigurd je sedeo na stepeništu i zadovoljno umivao lice prednjim šapama.

GLAVA 92

Život samostalnog privrednika je divan! Ja određujem sopstveno radno vreme i nema nikog da mi zvoca, ako ne radim što bi oni hteli. Ali, kao i uvek, ima nečeg bez čega bih mogao… Deo dana sam iskoristio da ispitam različite stvari koje je dobro znati kad želiš nešto da započneš sam, a to, na žalost uključuje i opštinsku administraciju.

Dosta sam dugo užinao, tako da je bilo skoro dva sata pre nego sto sam opet počeo da zovem, ovaj put poresku upravu. U redu što nisu tako jednostavni kada treba nekog da pritisnu da plati, ali kada sam bar jednom okrenuo i bio zainteresovan da

62

platim porez, zar nisu možda mogli da budu malo fini? Jok, 'oćeš da vodiš nešto svoje, šta će to da bude i kako si mislio sve to da izvedeš? To je bilo taman pre nego što sam poludeo, ali sam uspeo da ostanem priseban. Posle dugih objašnjenja još jednom su me prebacili nekom drugom. Tip koga sam dobio mora da je spavao (u kancelariji!) pre nego što sam pozvao, jer je zvonilo sigurno dvadeset puta pre nego što se javio, i tad mu glas nije bio baš najsvežiji. Kada sam počeo sa svojim predavanjem, izvadio je pakovanje keksa iz fioke. Zahvaljujući sjajnom kvalitetu zvuka digitalnih telefona, čuo sam potpuno jasno kako otvara fioku, malo pretura po njoj, zatvara je, i otvara pakovanje zubima (tik uz telefon, što mi je probilo uši) da bi počeo snažno da glođe keks. Garantovano čajni keks, oni prave najgoru buku.

Pride je žvakao otvorenih usta, tako da su se i najviše frekvencije provukle. Ovo visokoglasno mljackanje je, naravno, bilo prilično nepodnošljivo. Kada sam konačno bio gotov sa svojim poslovnim planom, potpuno se utišao. Na kraju sam čuo kako je progutao pre nego što je rekao „Ah, da.”

Naterao sam sebe da budem potpuno miran, da bi on načinio prvi korak Nastavio je.

– Da li bi mogao sutra da pozoveš? Shvataš, sad je dva i ja idem kući.

Smeteno sam obećao da ću učiniti to što sam zamoljen, ali sam dugo sedeo sa slušalicom u ruci pošto je on bio spustio.

GLAVA 93

Juče sam otišao do grada u kupovinu, dosta rano, i kad sam se vratio kući, bilo je vreme da malo radim. S uključenim računarom i s kafom na stolu, otpakovao sam novu svesku i onda je počelo.

Verovatno sam se toliko vrteo da se Sigurd probudio, jer je iznenada stajao na mom pultu spreman za igru, kao svako mače.

Napravio sam jednu papirnu kuglu s koncem koju je duže vreme grickao naokolo, ali sve vreme je pronalazio

nove stvari s kojima se igrao. Na kraju je počeo da napada kabl od kompjutera, a ja i nisam nešto posebno obraćao pažnju na to.

Pre nego što me je prekinuo neki odvratan miris, a ekran mi postao crn. Istovremeno sam čuo Sigudovo užasno skičanje. I tad sam se naglo okrenuo u stolici i video ga kako beživotno leži na podu, napola pod sofom. Srušio sam se tu gde je ležao i otkrio da je progrizao svu izolaciju na kablu i imao jak strujni udar.

Obuzela me je panika, izvukao sam malo mačje telo ispod sofe i bespomoćno ga podigao. Opušteno i beživotno je visio između mojih ruku i ni slutio nisam šta je trebalo da uradim da mu pomognem. Grozničavo su moje šake pretraživale sva mesta, ne znajući gde leži mačje srce, gde god da sam pipao, nije bilo nikakvog znaka života.

Počeo sam panično da plačem i očajan ga drmao u poslednjem pokušaju da ga probudim, ali on je ležao na mojim rukama mirno, kao da je spavao. Samo da nije uradio to.

Bio je mrtav.

GLAVA 94

Posle jučerašnje nesreće nisam mogao ni prstom da maknem. U svakom slučaju nisam mogao da radim. Shvativši da nema ničega što mogu da uradim za mog malog drugara samo sam sedeo s njim u rukama i plakao.

Dugo sam na telu mogao da osetim toplinu njegovog krzna, ali onda je postepeno nestala. Imao sam ga samo četrnaest dana, sve vreme je bio dobar, a sad ga više nije bilo - zašto je to moralo da se dogodi?

Pronašao sam jednu kutiju i stavio u nju njegov omiljeni jastuk. Na njega sam spustio moje malo mače i lepo mu sredio krzno i ostavio ga kao da spava. Pronašao sam sve njegove igračke i stvari koje sam kupio i lepo ukrasio oko malog tela pre nego što sam napravio poklopac od neke ploče koju sam našao u podrumu. Tako je kutija ostala da preko noći stoji na stolu u dnevnoj sobi, a prepodne sam ga sahranio u bašti iza kuće. To je bio jedan majušni grob koji sam odozgo ukrasio nekim cvećem koje

63

sam kupio u prodavnici. Mnogim ljudima tako nešto ne bi ništa značilo, ali meni je on bio dobar prijatelj koga više nema. Klečao sam ispred gomile zemlje i mislio na to kada mi je ležao u krilu i kada sam ga tapšao i pričao s njim o svemu živom. Ako bih nekome ispričao da mi je mala maca toliko značila, verovali bi da sam lud, ali nisam.

On je prosto bio neko s kim je moglo da se razgovara, i sada, više nego ikada, uviđam da nemam s kim da pričam o bilo čemu. Ja sam kao bio navikao da budem sam za sebe i verovao sam da mi se to sviđa, ali danas sam prvi put imao osećaj da sam usamljen.

Je l' tako treba da završim? Kao matori osobenjak koji čak ne uspeva da pazi ni na jednu malu mačku?

GLAVA 95

Još uvek nisam svoj. Sada kada bi sve trebalo da je dobro napustio sam posao i pun sam elana, ali ovaj put ne. Ipak, shvatam da u svakom slučaju nema nečega što bih mogao da dodam ili oduzmem, ako ga nema, onda ga nema, i jednostavno sam primoran da s tim izađem na kraj.

Neko ko s tim nije baš najbolje izlazio na kraj, bio je moj gazda. Došao je i lupao na vrata za vreme doručka i na licu mu se videlo da je besan.

– Je l' si ti taj što je prekopao pola bašte?? A? On je tipični gazda, za tri godine sam ga video samo u jednoj jedinoj košulji (flanelskoj, naravno), kosa mu ide na sve strane, i uvek je usvinjen i oseća se na ulje i sve moguće svinjarije.

Pritom je prilično debeo i grokće šta god da radi, prototip svinje glavom i bradom. Svinja u flanelskoj košulji.

Pokušavao sam bezuspešno da mu objasnim da niti sam prekopao celu, niti pola bašte, već da sam samo iskoristio jedan veoma mali ćošak iza kuće. Jedna od mojih prednosti je što sam pravi diplomata, i koristio sam tu veštinu dokle god je išlo.

Nikakva korist. Nisu mogli tu da mu žive svakakvi ljudi i da prekopavaju baštu u vreme i nevreme, i šta više, mašina za

pranje veša u podrumu je propala uz sve presvlake koje je trebalo da su promenjene, a da ne priča o vratima koja su napola visila i ako treba da dolazi trčeći svaki put kada je ovde u kući neko slavlje, onda će vala da se promeni i to i to.

Bilo koja diplomatija ima svoje granice, a onda je mestimice i moja došla puzeći polako s leva. Uopšte sam prirodno na ivici. Izgubio sam moju macu, bio bez posla (bez plate u svakom slučaju), nikakvih planova za budućnost i sve to, a evo on melje o rupi u bašti? Rupa koju sam, šta više, opet napunio?

Desnom rukom sam, a da nisam ni registrovao, lupio po zidu tako da je jako tresnulo. To je, uostalom, bilo taman toliko glasno da je on zavezao gubicu, pa sam se ubacio i zamolio ga da me sluša dobro. Izdeklamovao sam mu tekst, ispričao gde bi ormar trebalo da stoji, rekao da što je dosta, dosta je, opširno mu objasnio gde su i David i njegov maloletni brat mogli da kupe pivo (čak i posle zatvaranja) i završio s tim zašto Jepe pije.

Ovo poslednje sam objasnio udarajući u taktu kažiprstom u njegove debele sise (koje su predstavljale grudni koš) dok je on uzmicao unazad ka zidu u jasnom strahu da bih mogao da ga isprebijam.

Da sam jak, rado bih ga izudarao.

Nije trebalo to tako da shvatim, on je samo hteo da održi neki standard i bla bla bla. Pre nego što sam zalupio vrata za sobom i ostavio ga s razjapljenim masnim ustima, rekao sam mu da bi najmanje što je mogao da uradi jeste da kupi neki cvet za grob, a ne da samo dođe ovde i da se lupeta. To je bilo rečeno kao morbidna šala, ali bože moj.

Pola sata pošto se odvezao, opet sam čuo njegov automobil kako se zaustavlja na ulici. Izašao je gegajući se, i neverovatno, ali u rukama je imao cvet s kojim je otapkao iza kuće i posadio ga pažljivo ispred malog groba. Nisam znao da li da se smejem ili da plačem.

GLAVA 96

Jutros mi se na vratima stvorio Svein s malim Stijanom i pitao me da li bih mogao da malo pričuvam malog jer on i

64

Vigdis eto baš moraju da odu na neku koktel zabavu koja će da potraje do sutra. Zatekao me je svojim pitanjem i dok sam se okrenuo već sam bio kod njih u stanu. Samo mi je još to falilo.

GLAVA 97

Biti bebisiter ima nekih prednosti (a da sad u brzini ne mogu da ih se setim) i nekih mana. Jedna od mana je kada te malo posle sedam probudi neki klinac koji se pita kako TV funkcioniše. Šta više hteo je da malo doručkuje i kao da to nije bilo dovoljno, hteo je i da zna apsolutno sve što se desilo sa Sigurdom. Zašto više nije bio živ i to. Oko jedanaest mu se smučilo gledanje TV-a i tad je hteo da igra igrice i tu sam video svoju šansu da opet malo prilegnem.

Ljubazno sam se zahvalio i odbio da probam Need for speed 4. Nešto kasnije pošto sam malo dremnuo, dobio sam novu ponudu da probam Need for speed 4, ali i tad sam se zahvalio i odbio. Skoro da sam opet zaspao, kad je Stijan proturio glavu i pitao se da li bih probao Fifu 2000, na koju, takođe, nisam bio nešto navučen. Baš sam počeo da sanjam san u kome je, između ostalog, učestvovala moja bivša (ona je, faktički, htela da joj se vratim, tako da je to očigledno bio san, mada prilično prijatan sve dok je trajao) kada sam morao da se probudim i potvrdim da uopšte nisam bio zainteresovan da probam bilo koju igricu, ni sad, ni ostatak dana. Nijednu? Ne, nijednu.

Čak ni Age of Empire 2? Da, čak ni Age of Empire 2, iako je to sigurno jako zanimljivo i uzbudljivo. Da, što da ne? Odustao sam i pridružio mu se u dnevnoj sobi gde sam sedeo za jednim kuhinjskim stolom i gledao Stijana kako igra. Trudio sam se da se smestim u njegov mrtvi ugao, tako da ne vidi da sam sedeo zatvorenih očiju. Iznenada sam se trgao, onako kako se trgneš kad si na putu da zaspiš, i pritom sam snažno šutnuo u stolicu na kojoj je sedeo Stijan, što je dovelo do slaganja par kiselih izraza lica.

Na kraju je pristao da odemo napolje, i bilo mu je dozvoljeno da me gađa grudvama, ali samo dok sam stajao leđima okrenutim prema njemu. Namerno je ciljao u zadnjicu, i jedno vreme mi je tražio da zauzmem

hokejaški položaj tako da bude lakše da se pogodi. Ovo sam naravno odbio. Onda je počeo da plače k'o lud, i to se završilo s dozvolom da baci pet grudvi u moju zadnjicu dok sam stajao u položaju. Između četvrte i pete grudve je naišla cela porodica Kjel na kapiju, što mi je, naravno, bilo skroz neprijatno.

Kao da moj odnos (s njima) već nije bio dovoljno napet od ranije. Posle nekog vremena postalo je, zapravo zanimljivo biti napolju, čak smo i iz podruma izvadili neku loptu s kojom smo se igrali po travnjaku. Pimplovao sam i pravio se baš opasan, čak sam uspeo da držim loptu na potiljku za šta je Stijan mislio da je super fora.

Tada je odlučio da postane profesionalni igrač, i trebalo bi da započne karijeru u Branu.

Duže vreme smo centrirali i driblali po dvorištu, ali na kraju se to tipu smučilo i počeo je da me šutira u cevanicu, što je sigurno bilo zanimljivije.

– Prestani! – zvocao sam, ali on je samo dodavao, dok sam ja sitnim koracima išao unazad u pokušaju da izmaknem. Bogme, jako je šutirao. Što sam više zvocao, to je on više i jače šutirao.

Na kraju mi se toliko smučilo da sam ga privukao za kragnu i držao ga malo odignutog od zemlje i hteo da mu očitam lekciju. Utom su na kapiju ušli njegovi roditelji.

To je bio jedan neprijatan rastanak, i računam da me neko vreme neće pitati da ga čuvam.

GLAVA 98

Od kad znam za sebe s vremena na vreme, imam „periode”. Ujutru se probudim i telo mi je potpuno oduzeto. Možda i nije baš u potpunosti, mogu da mrdam prstima i na nogama i rukama, da ustanem, čak i da se valjam po krevetu, ali ipak sve mi to teško ide. Nakon što se probudim, samo ležim. Ležim i ležim. Blenem u plafon, vrata od ormana, lampu, navučene zavese, kvaku na vratima. Inače ništa. Danas sam ležao dva i po sata, a da se

65

ništa nije desilo. S poluproceđenim „hhnnngghh” sam doduše uspeo da se prevrnem na pod, obučem se i jedva se dogegam do kuhinje, ali sam tamo sedeo sve dok iznenada nisam ponovo stajao u spavaćoj sobi. I pakovao ranac.

Ranac? Nešto sam hteo? Nije baš da sam znao, ali kad sam već tako revnosno pakovao, mogao sam baš i da nastavim. Očito sam se pakovao samo za jedan dan, i proverivši još jednom da li sam sve poneo (rezervne čarape, flašu vode, dodatnu majicu, malo hrane, jednu čokoladu, kabanicu plus nešto stvarčica), uputio sam se ka gradu. Nasumice sam odabrao jedan bus, s ekrana koji je visio tamo, i dospeo u Hatvik. Ispostavilo se da u rancu imam i minidisk plejer, tako da sam uživao slušajući između ostalog Gilberta O'Salivana koji peva „Ponovo sâm, naravno” – tipično, odista ironično, i pogađa iznova i iznova. E, a u Usu sam morao da presednem, i na kraju sam završio na malenom pristaništu za trajekte. Izašao sam, ali nije prošlo mnogo pre nego što je trajekt krenuo, tako da sam ubrzo mogao da se vratim nazad u bus.

Nemoj da se smrzneš! reče šofer.

Trajekt je došao, i kad sam seo na miru u najduži i najuži salon koji sam ikad video, došlo mi je. Šta kog đavola radim? Jesam li već bio ovde?

Sećam se da sam se još pre vozio ovim trajektom, ali nisam imao pojma gde ću završiti, niti zašto sam uopšte bio ovde. Pa, ono „nevermind” osećanje je preovladalo, i odlučio sam da prihvatim stvar onakvu kakva je. Na drugoj strani, pod imenom Venjanese, stao sam na kopno. Ako izuzmemo ostrvo Varald, ovo pristanište je bilo najveće sranje. Tamo nema čak ni kioska brze hrane. Ovde ga je bilo, ali nije radio.

S ove strane fjorda nije bilo autobusa, pa sam samo stajao. Sâm, bez cilja i smisla i trpeći hladnoću u kostima. Malo sam šetao ne bih li se zagrejao, i stigao tako do nekog rta, tačno ispod svetionika.

Baš tu gde sam seo, sunce se probijalo i davalo malo toplote i gle čuda, u rancu sam imao i kafu. Ko je zapravo

spakovao ovaj ranac koji nosim?

Ja? Jesam li ja još uvek ja? Bilo mi je malo hladno po leđima, i od misli i od temperature, ali me je to postepeno prošlo. To je bilo divno mesto za sedenje, mirno i tiho, dok je fjord klizio pored (ne ceo fjord, već samo voda u njemu). Kad pričam s ljudima, u stvari bilo s kim, dešava se da dospemo u situaciju kao što je ova, gde ta osoba s kojom pričam počne da uzdiže sedenje na rtu ili u čamcu i osećanje polako nadolazećeg mira.

Osećanje da se glava pročišćava, mir spušta, a violine se štimuju u pozadini.

Well, not me.

Izdržaću još maksimum četiri-pet minuta, a onda ću morati da smislim nešto. Ustajem, malo hodam, i ponovo sedam. Ne iz razloga što ću nešto proveriti, pronaći neku školjku ili možda pišati, ma kakvi, samo zato što nisam u stanju da sedim mirno. Prolivam kafu i od toga se počinjem tresti još više, što me čini još nemirnijim i tako to počinje.

Ista stara priča.

Na neki način to je nekakva opijenost, otprilike sam polulud dobrih par sati dok se ponovo ne smirim. (Ne plešem, ne pričam glasno o nezanimljivim stvarima, niti ’vatam sve ribe oko sebe, ali ipak).

Ako ne jedem malo, da, to uvek pomaže. Hamburgeri su najbolji – and this was my lucky day. Kiosk brze hrane se otvorio, tamo je bilo toplo i prijatno i imali su najbolje hamburgere na celom svetu.

Kažem hamburgere, zato što sam ih pojeo više. Tri komada, da budem odvratno precizan, a posle trećeg sam skoro umro. Izvukao sam se s glavom na ramenima, i u šaragama busa u povratku u grad, obećao sam sebi da ću otići tamo još jednom, možda za vikend.

Nisam znao zašto sam tamo otišao, ali bih se vratio.

GLAVA 99

OK, sad sam malo skeptičan. Mada malo, to je ipak relativna reč, baš kao i

66

mnoge druge.

- Je l' čokolada valjala? Da, prilično. - Jesi bio pijan juče? Ne, samo malo. To ništa ne znači.

Ali baš sad sam dakle, prilično skeptičan. Dan je počeo kao i svaki drugi, ustao sam, doručkovao, i malo izblejao pre nego što sam stvarno počeo da radim. Malo surfovao i slično, a poslednje čega se sećam je da sam pričao s nekim tipom iz opštine telefonom. Možda je bilo oko pola dva. Kad sam se probudio bilo je skoro osam, ali to i nije bilo nešto tako čudno u odnosu na niz drugih stvari.

To što me čini skeptičnim je sledeće:*Probudio sam se ispod trpezarijskog stola, na leđima s glavom zaglavljenom ispod jedne od stolica.*Neka kravata mi je bila vezana oko glave, kao traka za čelo.*Kutija od CD-a Sesam Stašun mi je bila u džepu košulje, sa sve CD-om unutra. *Na sebi sam imao patike, ali ne i pantalone, samo bokserice. *Radio je bio namešten na NRK P2, inače stanica koju nikad ne slušam. *Na screen saver-u računara se vrteo tekst „ah ah ah ah”

Jebote, šta se desilo? Nemam blage veze, i to me čini ludački skeptičnim. Odakle je došao Sesamov cd? Jesam li bio napolju bez pantalona? Kravata? Ah, ah? Procunjao sam po gajbi i tražio nešto, ali je sve bilo normalno. Vrata su bila zaključana, sva hrana je bila na mestu, ništa nije falilo, čak ni novac iz kutije za cipele koja stoji u ormanu. Šta li sam radio? To je moglo biti bilo šta, bilo gde. Baš kao što se može pročitati u knjigama, gde se neki razvratnik probudi ujutru i čita u novinama o ubistvima, odmahujući glavom zbog porasta nasilja. O svojim sopstvenim ubistvima, a da to ni ne zna. Otpuzao sam u ugao kauča i sedeo tamo drhteći celim telom.

GLAVA 100

Nikad nisam proveo veče „normalnije” nego juče. Trebalo mi je nekoliko sati da se oporavim posle onog užasnog doživljaja, ali mi se tada sve razjasnilo: Struktura. Zbog sveg mog brljanja i

nedostatka substancije u svakodnevnom životu totalno odlepim. Ne treba da budem psiholog da bih to izjavio. Samo idem naokolo i pravim nered, malo sedim i blejim, idem korak napred, korak nazad, češkam se i još malo sedim. Nikad ne završim ono što naumim itd itd itd.

Šljampavko, tako me je mama zvala kad sam bio mali, još uvek sam to. Pa od sad baš ne, ne od pola dvanaest juče uveče. Spremao sam poput nekog plaćenika za prljave poslove da postavim stvari u sistem, istuširao se, dobro oprao zube i namazao kožu raznovrsnim kremama za lice koje sam nedavno bio pametan da kupim. Sad su se pokazale korisnim. Onda sam sastavio spisak stvari koje treba da uradim pre nego što legnem. U pidžami, ležeći na leđima, s rukama na jorganu. Ustao sam ponovo u pola sedam, istuširao se, doručkovao i pročitao novine (pretplatio sam se) i bacio se na posao u osam. Robovski sam pratio spisak i postigao više nego što sam ikad pomislio da bih mogao.

Zadivljen sam sobom. Štaviše, uveo sam i strogu dijetu koja se uglavnom sastoji od vode. Imam jednu flašu od 0,75l koju punim svakih sat vremena. Međutim, od toga sam pošao, ali kad sam izračunao, ispostavilo se da moram da popijem preko jedanaest litara dnevno. To je malo previše, tako da sam se odlučio za umerenijih sedam litara dnevno, mislim da je to podnošljivo. Dijeta se sastoji još od banana, ali mi je danas stomak bio tako pun od sve te vode da sam uspeo da pojedem samo pola banane. Drugu polovinu sam, naravno, uspeo da stavim na takvo mesto da je pala dole i završila zgnječena ispod točkića od stolice. Sad me, uostalom, boli stomak i užasno mi je hladno po rukama, mada to mi je prešlo u naviku, tako da izdržavam. Jedna tako radikalna promena u načinu života je bolna, ali tako mora biti.

Ubuduće ima da budem surov prema sebi.

Radiću samo razumne stvari, nikako gluposti, kao npr. da četujem prepodne, spavam dugo i slično. Pitam se samo hoću li priuštiti sebi poslednji odlazak u grad za vikend da zaokružim svoj život dangube?

67

To odista zaslužujem.

GLAVA 101

Poslednja dva dana sam bio tako produktivan, da mi skoro nije ništa ostalo da radim, tako da sam od oko dva sata pa nadalje sedeo držeći noge na stolu i filozofirajući o tome čime ću zapravo da se bavim. Ne mislim da je tako bitno da imam nešto određeno čime ću se baviti, mislim da će to već doći samo od sebe, iako postoji sila stvari koje sam mogao da smislim da radim. Npr.

Da vodim sopstvenu firmu za računare (Kad bih znao više nego što znam). Onda bi firma garantovano postala toliko velika da bih je mogao prodati za brdo para, pa zatim živeo k’o bubreg u loju na svu radost svoju. Poetski.

Da budem pisac. Da sam bio dobar u pisanju, mogao sam npr. prosto da smandrljam krimić od nekoliko stotina stranica, pošaljem ga izdavačkoj kući i bum! sklopim ugovor za pet knjiga. Baš strava, tad bih mogao da dobijem plaćeni put na razna mesta u svrhe dobijanja inspiracije. Prag, San Francisko, Bankok i slično.

Da znam nešto posebno. Da sam se još od detinjstva npr. za jedrenje strasno zanimao, sigurno bih o tome pojma imao (Haha, to se rimuje. „Nek ide Svenu kog jedrenje zanima – Sven pojma ima!” Dobra reklama! Onda bih morao i da imam pojma o navigaciji (npr. u potrazi za naftom), o prosidbi (ako bi bile prisutne ljupke dame), a čak i o grešenju. Bio bih veoma umešam u pravljenju greški. Tad bih bio iskusan i poznat mornar u okolini, tako da bi mi postavljali zahtevne zadatke, ako bi neko možda hteo preko nekog opasnog dela mora ili kroz vrlo uzan morski tesnac. I ako bi vlada htela da plovi s nekim važnim gostima iz Kine ili Urugvaja, pozvali bi mene, jer bi znali da će dobiti mnogo za malo. I bio bih nepovređen čovek, samo zbog svoje vrhunske kompetentnosti u jedrenju.

Naslednik. Da su moji roditelji bili bogati. Mogu da tresnem svog brata u glavu i uzdam se u to da

je celu svoju firmu testamentom zaveštao meni.

Ne mogu prosto da zaokružim nešto od ovog, tako da moram da smislim nešto skroz drugo. Stoga sam otkrio da ako uspem da postanem dovoljno poznat, pre ili kasnije nešto će se već desiti. Šta god da se desi zabeležiću, ali sam siguran da ako dovoljno mnogo ljudi zna ko sam ja, preplaviće me ponude za posao.Što se tiče toga da postanem poznat, odlučio sam da učinim sledeće:

Tražim posao šefa neke televizije Šaljem pisma predsedniku vlade i

nizu drugih poznatih političara i zamolim ih da se pobrinu da mi sve ide dobro u životu ovde

Šaljem pisma svim mogućim novinama, radio i TV-stanicama, ostavim utisak poznate ličnosti i ponudim oskudne intervjue zbog zgusnutog rasporeda – „kad sam u gradu.”

Šaljem gomilu viceva raznim novinama.

Započnem nekakvu kampanju. Nemam pojma kakvu, možda neku akciju sakupljanja ili nešto. Ispostavlja se da oni koji su „generali” za takve stvari dobijaju ogroman publicitet i onda ih svakakve ponude sigurno preplavljuju.

GLAVA 102

Sada sam napisao molbu za posao šefa RTV-a. Mada mi niko nije tražio da to radim, pisao sam prilično iscrpno o sebi kao osobi, tako da znaju u čemu sam dobar. Sasvim sam siguran da mogu da dorinesem u tom poslu.

Vreme je danas bilo predivno, te sam išao da prošetam po komšiluku i još dalje. Gore u jednoj od ulica me je iznenada zaustavio jedan dečak od sedam-osam godina. Na sebi je imao radni kombinezon, kožni ribarski šešir i gomilu slina koje su mu curile iz nosa. Preprečio mi je put, kao što to već klinci rade, stajao je raširenih ruku i rekao da ne mogu da prođem. Mogao sam i da se našalim malo, i pitam zašto ne i tako to.„Zato”, odgovorio je.

68

Nisam hteo da pravim scenu i nastavio sam da budem fin. Što se toga tiče, imao sam ceo dan.

Nešto kasnije došli su i svi njegovi ortaci i postavili se na isti način, i dobio sam osećaj da sam na skrivenoj kameri. Nisu hteli da me puste „zato”, i nije postojalo ništa što sam mogao da uradim da prođem.

Nije pomoglo ni obećavanje slatkiša. Prema drugarima Slinavog morao sam da stojim tamo sve do proleća. Nedugo potom počeo sam malo da se znojim i postajao isto tako topao pri vrhu s ograničenom mogućnošću da mislim trezveno kao propratnom pojavom.

Progovorio sam ljutitim glasom i rekao da moraju da slušaju.

Njihovi tanki dečji glasovi su se slili u rugajući hor smeha i drugih gluposti, i nisam video drugi izlaz do da se probijem kroz tu balavurdiju.

Odgurnuo sam onog koji mi je bio najbliži, izveo hitar manevar na levo kako bih izbegao jednog malog debeljucu, izveo Krojfovu fintu (bez lopte) na desno i kliznuo po ledu. Pravo na dupe.

Napola zaglavljen u snežnom nanosu ležao sam s nogama nagore, glavom nadole i sposobnošću orijentacije ravnoj nuli. Pre nogo što sam stigao da razmislim, zapljusnule su me grudve i jedino što sam uspeo da uradim je bilo da zaštitim lice rukama. Skroz naskroz me je pokvasilo osam-deset drskih klinaca koji su se posle smejali i kričali od radosti što su me imali u šaci.

Pošto su bacili na mene sav sneg koji su mogli, svi su se naglo okrenuli, kao po komandi i otrčali svaki u svom pravcu. Svi sem onog sa slincima, koji me je prvi zaustavio. Prišao mi je brzo i jako me šutnuo u grudi, bezobrazni balavander. Pa je otrčao. Ostao sam da ležim sa slomljenim samopouzdanjem, mokar do gole kože i na ivici suza. Zašto uvek ja?

GLAVA 103

Noćas sam sanjao nešto blesavo. Blesavo i strašno. Sanjao sam o bivšoj, i na neki način smo bili svako sa svojm

društvom. Zarobila je moje društvo i preprečila ulaz u sobu gde su bili tako da sam morao da ih izbavim. Zato sam se bacio kroz sobu na konopcu kakav smo imali u sali za fizičko i probao da je šutnem u lice, sigurno da bih je izbacio iz sedla.

Pokušavao sam iznova i iznova, ali nisam uspeo da je šutnem jako uopšte. Zato sam skočio na pod, zgrabio je za kosu i počeo da joj treskam glavu što sam jače mogao o neki sto koji je stajao tamo.

Čak sam i u snu pomislio: „Šta ja to radim?”, i posle dva udarca sam se probudio, oznojan i namučen, i video da je pola pet.

Pomisao na to što sam uradio me je nagnala da odjurim u kupatilo i povratim najbolje što sam naučio.

Napokon sam ponovo zaspao, i ovog puta sam sanjao da sam visoko na planini, na jednom uveženom vrhu Alpa koji se nalazio u šumi Kvam. Bio sam skroz gore i morao da strčim dole što sam brže mogao, jer me je u kolibi u podnožju ona čekala. Trčao sam i trčao, saplitao se i ponovo trčao, ali sam se, naravno, probudio pre nego što sam stigao, ali sam zauzvrat bio oznojan kao što bih bio da je sve to bilo stvarno. Uvrnuto.

Dan mi je uglavnom protekao u razmišljanju o uzroku tih snova, i ona mi u stvari mnogo nedostaje, baš kao da je još juče bila ovde. Isto kao što se u osnovnoj školi dečak jednog jutra probudi i shvati da je smrtno zaljubljen u jednu devojčicu iz razreda. Snažno.

Sutra ću podneti molbu NRK-u[1], baš me zanima šta će da urade. Da li će me zvati na intervju?

Hehe. Inače ću da navalim na pijenje vode i jedenje banana, danas sam bio tako revnostan da sam sahranio osam litara vode i četiri banane, ali me toliko boli stomak da mislim da je nemoguće da je dijeta toliko zdrava kao što oni tvrde.

[1] Norveška državna radio-televizija

GLAVA 104

69

Postoji jedna stvar na koju nisam mislio. Ranije mi se nije činila tako bitnom, ali sam sad počeo da razmišljam.

U nejednakim razmacima poslednjih nedelja mi naime mnogo zvoni telefon.

Obično ne zvoni tako puno, uglavnom moja mama ili Joni, ili neki uporni prodavac telefona. Ali u poslednje vreme mi često zvoni telefon i kad se javim čujem samo kako s druge strane neko spusti slušalicu.

Kao što rekoh, nisam to primećivao, samo bih pomislio u sebi „sigurno je pogrešan broj”.

Baš bistro od mene, jer je taj neko zvao i noću, ali mene ni to nije uzrujavalo. Do sad. Noćas me je probudio telefon i posegao sam za slušalicom bežičnog koja je stajala na natkasni. U svakom slučaju sam bio u polusnu. Ali kad sam se javio, skoro sam siguran da sam čuo tihi ženski glas, koji kao da je izdaleka rekao „halo”.

Daleko od toga da sam siguran, ali se činilo tako stvarnim. Nije to bilo panično halo, niti „Halo, jesi kod kuće?”. Samo „halo”, izdaleka, jedno jedino „halo” pre nego što se prekinula veza.

Posle toga nisam uspeo da zaspim, samo sam ležao tumbajući po glavi šta se to dogodilo. Na telefonu mi se inače ocrta broj koji me zove, ali je ovo bio skriveni poziv. Kao što rekoh, nisam siguran, mogao je to biti i san, ali je onda bio tako stvaran. Uvrnuto.

GLAVA 105

Noćas sam mirno spavao. Dok sam se jutros tuširao, učinilo mi se da čujem da zvoni telefon, ali to sam sigurno samo postao malo paranoičan. Baš iritira kad si ispod tuša, a čini ti se da čuješ nešto. Izađem iz kabine, malo oslušnem, uvijem se u peškir i dovučem se do hodnika da bih otkrio da nema ničega. Napravio sam poplavu.A šta da su mi dva opaka tipa provalila u stan i u tom momentu stajala u hodniku s pajserima? Sigurno bi smesta odjurili užasnuti kad bih izašao mokar kao mačak i obučen samo u peškir. „Shit, neki tip se tušira! Begajmo!”

Ili da je telefon stvarno zvonio i ja se javio, svakako bi mi se telefon, nakvasivši se, crkao. Kad smo kod vode, pa ja sam na dijeti. Primetio sam da mi postane užasno hladno na rukama posle nekoliko litara, i to je baš onako neprijatno. Zato sam sad pokušao s toplom vodom umesto da sve vreme točim iz česme hladnu. I praktičnije je, grejem vodu u čajniku, i ako poželim čaj ili već nešto, stvar je rešena. Mnogo me smara to kuvanje, ali još je veće sranje ako mi je hladno na rukama. Teško je reći, ali mislim da mi je malo pomoglo.

Moj najveći praktični problem sad je to, uzevši da mi ono s firmom još nije krenulo, što mi je gomila s računima sve veća, a gomila s novcem sve manja, ali računam da će sve biti ok.

Kjel je danas, 'ladno, navratio. Zvao je i rekao da hoće da dođe i tako to. Imao sam vode u izobilju, tako da je i on dobio šolju instant-kafe za kuhinjskim stolom. Bio je strava druželjubiv i pričao gomilu loših viceva kojima se sam silovito smejao.

Jedan vic koji je ispričao je bio vrhunski glupav, ali je čak i on sam smatrao da je malo sirov. Radilo se o nekom tipu koji je plovio brodom. Imao je dovoljno takta da nije nastavio da mu se smeje sirovo i divlje pošto ja nisam ni trepnuo, iako je želeo. Međutim, tako se snažno kikotao i prsnuo u smeh baš u trenutku kad je hteo da uzme gutjaj kafe, tako da je podosta kafe rikošetiralo u šolju, pa zatim napolje, po celom njegovom licu. Bio je to strašan incindent, budući da je kafa bila vruća, tako da je čovek spržio celu facu. Skočio je i uzeo da se kvasi hladnom vodom iz česme.

Sve je to bilo neverovatno preterano, ali moj problem je to što ja takve stvari smatram zabavnim, a ne glupe viceve o ljudima i brodovima, tako da je došao red na mene da se kikoćem u dlan. Mudro sam se držao podalje od šoljice za kafu. Kad se to sve smirilo, Kjel je došao do poente. Ne smemo da dozvolimo da se ovakve stvari (tu se značajno udario po stomaku i uperio prst ka plafonu, u pravcu svog stana) prepreče između nas, greška je greška, bože moj, i on je radio takve stvari, ali to nije način na koji bi trebalo da izgladimo stvari i nastavimo dalje.

70

Páli. Znaš, Kjelu treba neko s kim će gledati utakmicu na koju je uložio opkladu i popiti po koje pivo kad mu je madam previše tvrdoglava, to sam sigurno skontao. Ja to nisam radio, ali smo razmenili jedan nesiguran pogled i rukovali se. I smejali, ali samo malo, oklevajući. „Uahahaa...”

GLAVA 106

Noćas se ponovo dogodilo. Oko pola četiri je zazvonio telefon i prenuo me iz sna, zgrabio sam slušalicu i javio se. „Halo?” rekao sam. Tišina s druge strane, dugačka. Na kraju se veza prekinula, ali tik pre nego što se to zbilo, učinilo mi se da sam čuo kako neko uzdiše.

Logično da sam bio polusvestan, i možda sam i žarko želeo da čujem nešto, ali sam prilično siguran.

Ležao sam razmišljajući ostatak noći šta bi to moglo da se dešava dok mi je srce lupalo. Da li se nešto dešavalo ili je to samo bilo u mojoj glavi? Uprkos svemu u poslednje vreme mi se dosta toga uvrnutog desilo, je l' je to možda korak na putu do ludila? Ne znam da li imam neprijatelje, niti da neko želi da stupi u kontakt sa mnom, neki tajni obožavalac ili slično. Naprosto, niko.

Danas sam dobio ponudu za posao. Ili, nemam pojma kako to da nazovem. Javio sam se na neki oglas iz novina i ugovorio da dođem na intervju u Dikens.

Trebalo je da shvatim da nešto neće da valja, ali ne. To su bila dva tipa iz Arna koji su otprilike odbijali da kažu čime se to bave. Bili su dosta nervozni, a jedan je pričao samo besmislice. Dok je ovaj drugi govorio, besmisličar bi se sve vreme ubacivao s „da da da” i „hm hm hm”. Koliko me je to iritiralo, nisam uspeo da se koncentrišem.

Takmičili su se koji će od njih dvojice, bolje i duže okolišati, ali se ispostavio da je u pitanju nešto što su mi već nudili ranije – da prodajem ljudima zdravu hranu. Moje odbijanje je propraćeno brojnim „hm hm” i onaj viši od njih je izgledao kao da će zaplakati. To je bilo tačno pre nego što ću ipak pristati, čisto iz sažaljenja.

Pitao sam ih koliko zarađuju od toga, ali im baš i nije u potpunosti krenulo, iako se bave time već tri godine.

Ništa niste zaradili? Ne, zapravo nismo.

Verujem da bi mi uveliko sve bilo jasno.

GLAVA 107

Baš je strava kad mogu sam sebi da odredim radno vreme, ali moram priznati da savest i nije tako dobro sredstvo kad je skoro pola dvanaest, a ja još uvek sedim za kuhinjskim stolom i zanimam se doručkom. Ili tu nešto ne valja?

Je l' moram da ustajem u sedam kao i svi ostali? A nije baš ni da završavam u četiri. Ponovo poželim da imam nekog prema kome bih mogao da se odnosim, da pitam neke stvari.

- Smatraš li ti da ja spavam do kasno? - Svašta, pa to je normalno. - To bi u svakom slučaju bio odgovor.

Mogao bih da pitam i Jonija, ali znam šta bi mi on odgovorio. Nešto bezveze. „ Dođavola, ne, moraš da spavaš koliko dugo možeš, ne bi li bio odmoran da uveče popiješ nekoliko piva, privedeš neku ribu i uživaš. Ma da.” To bi rekao, zato ne pitam.

Dosetio sam se danas za doručkom da nisam bio u gradu više od nedelju dana. Ne odkad sam išao do Fuse, ali tad sam jedva bio svoj, tako da je pitanje da li se to uopšte računa. Stoga sam malo protumarao dok je dan odmicao. Lepo tumaranje, po meni se to odnosi na lagani hod pod suncem, dok držim obe ruke u džepovima, srećan sam i zviždućem neku melodiju. Npr. neku od Eagles-a ili možda Tura Endresena. Ili neku bezveznu melodiju koji starci pevuše dok čekaju da im žena završi kod frizera. Ili u klubu šnajderki. „Nananaparapapa” Tumarati ne znači kao hodati oborene glave, zaštićen kapom, promržao i mokar, pritom misliti o najmanje deset mesta gde je toplo i dobro i drugačije nego ovde.

Da, da, nešto dobro u vezi s kišom je to kad si mokar i hladno ti je, dvostruko je dobro ući u topao kafić gde može i da se popije kafa ili kapućino i uživa.

71

GLAVA 108

Sad sam potvrdio svoju teoriju. Onu koju sam izneo o tome da ukoliko se stvori veliki publicitet oko neke ličnosti, tada će ponude postepeno pristizati.

Međutim, to se ne odnosi na mene, već na jednu ribu. Slepu, tanku i pomalo staru (mislim) ribu iz južnog fjorda (tamo negde kod Ode).

Čuo sam za nju na radiju pre nekoliko nedelja i pomislio „Ha, ha – tresni je u glavu idući put, đubre ribarsko!” Malo trulo i brzopleto, i sad se kajem zbog toga, jer je bilo ružno to pomisliti. Preko četrdeset puta je ta riba uplivala u istu vršu istog ribara. Što je ribara jako iritiralo. On misli po svoj prilici isto što sam i ja pomislio na početku, „gnusna ribo, tanka i gadna, ti mi ne trebaš. Čekaj do sledećeg puta!” Ali kada sledećeg jutra izvlači vršu, riba je opet tamo. „Dođavola, ne” - kaže u sebi.

Zar niko ne misli kako je to biti riba u hladnom fjordu? Da ne kažem slepa riba! Zamislite samo koliko malo hrane ona nađe besciljno plivajući naokolo dole u vodi. Možda ne može da nađe put do svoje kuće, već samo ide i treska nos o kamenje i svakakvo trnje koje leži na dnu zato što ne može da vidi? Garant joj je faca puna čvoruga i ogrebotina.

Ali onda je našla ovu vršu i nadala se da ona predstavlja spas i život bolji od života slepe ribe kojoj je zima. Ali šta se zbiva? Pa da, ribar je izmeri i odredi kao pretanku, te baci nazad u fjord. Ali ona se ne predaje, čak ni posle petnaest pokušaja. Malo se snuždi, ali stisne svoje ribeće zube i sedne u zasedu svaki put kad se vrša ponovo spusti. Naime, ona više neće da bude u fjordu. Čak ni nakon što je vrate nazad više od četrdeset puta. Ali sad dobija naknadu za trud. Sad sve TV i radio stanice na svetu zovu ribara kao ludi i hoće da saznaju sve moguće o toj slepoj i tankoj ribi kojoj je zima.

”Where is the blind, skinny and cold fish?”

”Wo bist die blind, dünn und kalde Fisch?”

Zovu čak i iz Kine, i za ribara je prilično

postiđujuće kada mora da kaže da je bacio ribu nazad u more više od četrdeset puta.

”WHAT?!? Did you throw the blind, skinny and cold fish back into the fjord more than forty times??” viču s druge strane loše prekoatlantske veze.”You stupid norwegian fisherman!”

I tako to postaje ribina sreća, a ribareva nesreća. Jer sada naime, dolazi štampa iz celog sveta u Norvešku i svi hoće da uhvate ribu i odvedu je u SAD u akvarijum gde će živeti u toploj vodi s dobrom hranom i možda otići kod očnog lekara ne bi li se rešila slepila ili pohađati kurs engleskog kako bi se tamo bolje snašla.

Dok ribar mora da se zatvori u kuću, zato što skoro svi novinari stoje ispred i vrlo su besni na njega i zanima ih kako je mogao biti tako surov. Zatim slika njegove kuće izlazi u Dagbladeu pod naslovom „Najveći norveški mučitelj životinja?”, a on mora da se odseli u Švedsku zajedno s onim tamo Lindbergom.[1] Zatim dobija malo podrške od Bastesena[2] dok je Pol Votson[3] kao zapeta puška koja obećava da će ga prebiti na mrtvo ime bude li ga sreo u nekoj prodavnici ili baru. Naime, biće kažnjen svako ko bude bio loš prema slepim i tankim ribama kojima je zima.

Dok se sve to odvija, naša riba zadovoljno plivucka u nekom američkom bazenu u kome je voda dvadesetpet stepeni, dobija hamburgere i može da vidi sve ljude koji stoje napolju i hoće da vide ovu jedinstvenu ribu koja je dospela u SAD samo zato što nije htela da odustane iako je bačena nazad više od četrdeset puta. Zapravo, mali primer za sve nas.

[1] Norveški inspektor koji se borio protiv okrutnog lova na foke, i koji se, pod pritiskom javnosti, preselio u Švedsku [2] Poznati lovac na kitove [3] Poznati aktivista u borbi protiv lova na kitove

GLAVA 109

Ko je to ustvari odlučio da je balet dobar? Ako se ja pitam, to sve izgleda vrhunski glupavo. Da nisam čak ni čuo za balet, a da se glupiram, npr. da

72

podignem raspoloženje na nekoj dosadnoj žurci, sigurno bih odabrao neke od pokreta koji se koriste u tom plesu. Može biti da sam sasvim iznemogao što se tiče te kulture, ali mislim da je i opera pomalo čudnovat oblik umetnosti. Generalno volim muziku i mogu da slušam dugo lepe glasove, ali taj siloviti nastup u operi mene apsolutno ne dotiče.

Moja bivša ima najlepši glas na svetu, nadam se da je još uvek tako. Dok smo bili zajedno ona bi mi pevala kad bismo uveče legli i ja nisam mogao da zaspim. Pevala mi je npr. ”Misty” ili „Điha, điha, vranče” ili „Kad je sreća došla na svet” kako bih zaspao. Kad god bi to radila, skoro uvek sam počinjao da plačem. Ne zato što sam bio tužan, već zato što je tako lepo pevala.

Imala je običaj da me potapše po obrazu i kaže fine stvari, kako sam jako dobar pre nego što bismo ugasili svetlo i legli da spavamo, ona meni okrenuta leđima i ja s rukama čvrsto stisnutim oko nje. Često bih je tako jako stiskao da skoro nije mogla da diše, zbog čega bi me kobajagi grdila i onda bismo se ponovo razbudili, šalili i kikotali toliko dugo da bismo bili prilično umorni sledećeg jutra. Ponekad bismo sklapali tajne dogovore šta bismo rekli jedno drugom ukoliko jedno od nas bude kidnapovano od strane neke tajne organizacije i vraćeno nazad s nekim novim identitetom, kao u mnogim serijama na TV-u. I tako bismo ležali zagnjureni ispod dva jorgana i šaputali ekstra tiho, da skoro čak ni sami nismo mogli to da čujemo. Ponekad bismo samo pisali koješta jedno drugom po leđima i morali da se uverimo da je poruka primljena.

- Jesi skontao?- Pa da! - Je l', a šta je bilo?- Pobogu! Ne mogu da kažem! Sad spavaj....! - I onda bismo se smejali još, često bi me i boleo stomak.

Nekad smo mogli da ostanemo budni i zezamo se dok napolju nije ponovo postalo svetlo, pa onda ne bismo izdržali da ustanemo pre sledećeg poslepodneva, samo bismo prevrtali po stvarima koje ćemo raditi i dogovarali koješta pošto nam je bilo tako dobro zajedno.

Ako dobro porazmislim o tome, prilično sam siguran da je ona svake božije noći, odkad je otišla, pre tri godine, u mojim snovima. Ponekad je fina, ponekad je loša i povređuje me, ali je uvek tamo. Snovi mi svakako obeleže dan na samom početku, a ja mislim da i nije baš naročito dobro da mi telo započne dan puno čežnje. Možda sam baš zbog toga uvek tako umoran i ne uspevam da smislim nešto mnogo stvari? Među novogodišnjim odlukama mi je bila i ta da ću da nađem sebi neku devojku, ali mislim da to samo mnogo serem. Video sam da od toga ispadne samo zbrka, tako da je možda i bolje da budem ono što jesam što duže mogu.

GLAVA 110

Obično sam veoma lepo vaspitan tip, ali danas sam uradio nešto malo nepristojno. Jeste, nepristojno, ali niko to nije primetio, tako da valjda o tome jedva da može da se priča. Prisluškivao sam. Jedan razgovor u kafiću. Obično me najviše zanima o čemu devojke pričaju, ali za stolom pored mene u Henriku sedela su dva tipa i prisećala se starih dana.

- Sećaš se toga? - I onda su se slatko smejali. Cepali su se. Gnehehehhehhee... - Da, al' da l' se ti sećaš onoga? Hohohohohohohohoo...

Ćaskali su o svom odrastanju, devojkama s kojima su obojica bili, ljudima s kojima su se zimi grudvali, prvog puta kad su se napili - celu njihovu mladost sam dobio u kratkoj formi. To me je navelo da razmišljam. Bez obzira koliko sam pokušavao, nisam uspeo da se setim mnogo stvari iz doba kad sam bio mali. Jesam li imao dosadnu mladost? Jesam li potisnuo svoje uspomene ili naprosto mogu da se setim samo skorije prošlosti?

Ponekih stvari se logično sećam, ali to nije baš mnogo momenata. U drugom razredu me je skoro sravnio neki debeli dečak iz trećeg, bio je ljut zbog nečega što sam uradio i bacio se na mene. Tada sam bio siguran da ću umreti, tako da je ipak potpuno razumno što mi je ta uspomena duboko urezana u sećanje.

Onda se sećam kad sam ljosnuo s bicikla u petom razredu. To je bio bicikl

73

koji sam pozajmio i koji sam uterao u jednu veliku rupu pri brzini od najmanje pedeset. Srećom to je bio na jednom bregu gde je trava bila viskoka tako da se nisam strašno udario, ali sam već tad bio kratkovid, te je moj najveći problem bio taj što su mi naočare odletele negde u tu visoku travu. Igla u plastu sena. Naočare u visokoj travi. Skoro isto. Ležao sam tamo kao neki jazavac i žmirkao, tapkajući naokolo rukama po bregu ne bi li ih našao.

Poslednje čega se sećam iz školskih dana je iz devetog razreda. Nas nekoliko je tad dohvatilo najmanjeg dečaka iz razreda i okačilo ga na čiviluk u hodniku. Za alkicu na zadnjem delu pantalona, jadničak. I nije čudo što mu je trebalo čak nekoliko godina posle toga da mutira. To je bio mentalitet družine, i to nas je skoro sve uzdiglo. On je tamo visio, na naše divlje ushićenje i aplauz svih.

- Vuuuuu!!- Hahahahahahaaaaaaaaa!!- Veheeejeeeejeeejj!!

Iz čistog straha da ne budem sledeći koga će linčovati, nisam se usudio ni na šta drugo nego da se pridružim, ali u sebi sam se prilično saosećao s dečkom koji je visio. Pitam se da li su i drugi to činili? Nema šanse da pomislim da je njemu bilo silno zabavno da tamo visi, iako se iz petnih žila trudio da se smeje i pravi kao da mu se to mnogo dopada i da bi zapravo mogao da razmisli da to radi barem jednom dnevno. Upravo takve stvari teraju ljude da biraju hoće li biti političari ili opštinski blagajnici.„Samo čekaj.”

GLAVA 111

U suštini sam lenj. Da mi nije tog brzog sagorevanja kao što ga imam, već bih bio debeo. Slon. Dobar deo dana mi naime prođe u sedenju na miru i blejanju, surfovanju ili samo tumaranju po stanu u kome živim. Tako da je jasno kao dan da mi treba nešto čime bih se bavio. Imao sam par dinamičnih novogodišnjih odluka kojima je rok 1. februar, što znači da počinje da mi gori pod nogama. U potpunosti tipično za mene, lansiram velike promene i strava ideje jednog dana i zaboravljam ih već sledećeg. Da budem potpuno iskren, nisam uradio ništa od onog što je trebalo. Nisam ni pomislio na to.

Možda ću da učim iz prethodnih grešaka i samo malo usporim? Trebaju mi dve stvari:

1. Nešto što će mi ispuniti radni deo dana

2. Nešto što će mi ispuniti slobodno vreme

Kratko i jasno treba mi život, i mislim da je razumno da počnem od hobija. Nakon pozamašnog razmišljanja došao sam do liste alternativa:

Jezik. Da upišem kurs španskog, francuskog ili nešto slično.

Hortikultura. Da naučim ponešto o biljkama i slično i možda napravim kuhinjsku baštu.

Jedrenje. Brodići su me oduvek fascinirali, posebno jedrenjaci.

Politika. Da malo prostudiram razne političke ideologije.

Religija. Baš je zanimljivo to što ima raznih religija.

Nakon što sam dobro pregledao listu, rešio sam da počnem s jedrenjem. Jedrenje je na neki način postalo medijana. To smo učili u školi iz matiša, iznenada sam se toga sedio. Poređa se niz brojeva po rastućem redosledu, izbriše se po jedan sa svake strane (dakle jedan mali i jedan veliki) i ono što preostane je medijana. Jedrenje je dakle postalo medijana u toj mojoj tabeli. Prvo sam precrtao religiju, zatim jezik, potom politiku i na kraju je elegantno nestala i hortikultura.

Prvo što moram da uradim je da napravim ratni plan tako da znam kako toga da se prihvatim. Bilo bi glupo npr. krenuti na dugačku plovidbu bez znanja kako da se privežem kad se ponovo vratim. Ili da rizikujem da završim u Danskoj, jer me je mrzelo da pročitam poglavlje o navigaciji. Počeću tako što ću naučiti nešto o raznim tipovima jedrenjaka, starih i novih, velikih i malih. Možda se prijavim u klub jedrenja, kako bih omogućio sebi da dođem do nekih saveta od iskusnim moreplovaca dok sam na putu.

- Da, ovo je dakle jarbol.- Da, da... Je l' ovo ovde upravljač?- I da i ne. Na moru ga mi zovemo kormilo.- Da, da...

74

Radujem se. Ne zadugo ću stajati u mornarskoj uniformi za upravljačem... ne, kormilom zanesen nad Gradskim fjordom upućen ka stranim vodama. To bi bila prava stvar.

GLAVA 112

Danas sam zapravo mislio da idem u biblioteku. Plan je bio da potrošim malo vremena na osmišljanje plana studija u vezi s jedrenjem, i možda počnem malo s knjigama. Saznam nešto o jedrenjacima i tako to. Predznanje. Taj plan je međutim propao. Tačno nedelju dana od poslednjeg puta je zazvonio telefon. Dva minuta posle pola tri noću i javio sam jednim blago kenjkavim „halo?” Strašno je teško znati šta čuješ a šta ne čuješ kad si upravo probuđen. Možeš npr. pomisliti od budilnika da je zvono na vratima, veš-mašina, mačka ili mešoviti hor koji peva „Kad fjordovi poplave.” Stoga mislim da sam čuo nešto slabo u pozadini, možda nešto nalik poklopcu za šerpe ili nekakvo zveckanje metalnim parčićima. To mi se čini skroz blesavo, tako da sigurno nije bilo ništa. Najviše sam osluškivao hoće li neko reći „halo”, ali se to nije dogodilo. Samo se prekinulo. Ili je taj neko spustio slušalicu. Zvučalo mi je kao špijunski film, a tako sam se i osećao. Nisam se čak ni usudio da odem po čašu vode iz straha da će me neka ruka s rukavicom zgrabiti za članak čim budem dodirnuo pod. Ili neki pipak. Razmišljao sam kao ludak, ali ni sad ne mogu za ime sveta da dokučim šta ovo predstavlja. Da sam upravo dobio ovaj broj telefona, može biti da neko zove onog koji ga je imao pre. To mi se desilo s brojem koji sam imao pre nego šta sam se ovde doselio, tad sam dobio stari broj neke vodoinstalaterske firme koja je propala. To mogu da razumem, budući da se očigledno nikad nisu pojavljivali na poslu onda kada su to obećali, upravo zbog toga su svi zvali i na to se žalili.

„Gde ste vi?? Obećali ste da ćete biti ovde juče!” „Da, ali ja nisam...” „Ne pokušavajte, to sam već čuo!”

Prilično naporno. Ali ovaj broj imam već više godina, tako da ne može biti to. Negde između sna i jave mešale su se misli i mašta, i imao sam jedan polusan o tome kako sam na putu za Peking. To se naime bila moja bivša predomislila i

htela da odem tamo kako bismo živeli srećno do kraja života! Čak je i obećala da će mi pevati svako veče. Ta opijenost srećom je bila kratkoročna, pošto raznosač novina u mojoj ulici ima svojstvenu tehniku isporuke. On savije novinu, obavije gumu dvaput i baci. Tako ne mora da ulazi u svaki ulaz. „DONK!” na vratima kapije u pola šest. Pokupio sam ih i malo ih čitao u krevetu pre nego što sam ponovo zaspao i nisam se budio pre pola tri, osim što sam oko jedanaest samo proverio poštu. Neobična stvar da se zbog nje ustane. Kad sam se napokon probudio, telefon je zazvonio. Ovog puta je to bila Elina koja je htela da smislimo nešto danas zajedno.

Očigledno je potisnula onu epizodu kad me je izjurila na vrata tik pre Božića. Kišbranom. Kad me je pitala imam li neki predlog, toliko sam se zbunio da sam rekao „aerodrom” bez razmišljanja i ona je mislila da je to sjajna ideja. Mogli bismo tamo da odemo u kafić i gledamo sve te zaposlene ljude i možda da se pravimo kao da idemo negde daleko. Jednom sam pomislio na Peking. Na direktnu molbu obećao sam da ću doći po nju i tek kad sam stajao obučen i svestan u hodniku, sinulo mi je da ja više nemam kola da odem bilo po koga. Otišla su zajedno s poslom. Morao sam da je nazovem i objasnim i malo smo se natezali pre nego što smo se odlučili za Henrika. Zapravo je bilo odista prijatno, nakon relativno dugačkog okolišanja, ali sam zadovoljan kako je veče proteklo. Igrali smo šah, pili kapućino i pričali o koječemu. Morao sam da se pokudim i izvinim za epizodu sa Silje, ali sam s radošću mogao da ispričam da to ipak nije bila moja greška. Elina mi je ispričala za neku devojčicu u zabavištu i ja sam rekao da sam jedan vikend čuvao Stijana. Time je bila prilično zadivljena, ali sam zataškao onu epizodu kad su roditelji došli po njega, mislim da to nije relevantno da bi se ocenilo da li umem sa decom ili ne. Onda sam joj ispričao za, jedrenje, moj novi hobi, ali bi ona pre odabrala kurs španskog, te je ta nesuglasica malo uticalala na promenu raspoloženja. Je l’ ona misli da je jedrenje glupo?

Ma ne, samo da je španski malo korisniji.

Za šta? Naručivanje piva na izletima na jugu? To svi mogu. ”Una cerveza mas,

75

por favor.” Nisam smeo da budem detinjast.

Elina je žarko želela da uđe u raspravu o rasizmu, ali se nisam navukao na to. Ne zato što sam rasista ili nešto.

Samo sam malo skeptičan prema velikim gomilama ljudi. Kad ima puno ljudi i gnjavaže, baklji, možda malo vikanja i nekih koji su ljuti zbog ovog ili onog, ja se uplašim. Ne baš da me bude strah zato što će me istući ili gurati, već se samo tako uplašim da poželim da otrčim kući punom brzinom. Elina je rekla da je to ok, i da možemo da sedimo u kafiću još malo, ako ja hoću.

GLAVA 113

Danas sam prelomio u vezi s mojim hobijem. Nakačio sam se na internet i bio na mnogim stranama o brodovima, gledao sam slike i cene. Skupe su te jedrilice, toliko skupe da nisam baš siguran da ću ikad sakupiti novac.

Dozvoljeno je da maštaš. Mislim da bih jednu malo veću, preko 40 stopa, najbolje s kućicom. Motornu jedrilicu. Onda uživaš u svim udobnostima jedrenja dok sediš unutra u komandnoj kabini i ne kvasiš se. Baš i ne volim kad sam mokar i kad mi je hladno, pa definitivno moram da imam takvu jednu. Postoje čak i tako dobre grejalice da možeš da živiš u jedrilici čitave godine. Ako hoćeš.

S ekstra dobrim baterijama (akumulatorom) možeš da imaš i stvari poput kompjutera i TV-a, a da se ne prazne sve vreme. Neverovatno šta je sve moguće. Ja u stvari nisam verovao da na brodovima uopšte ima struje, ali tako je. Kad malo promislim, naravno da je moguće, ja sam mnogo puta čitao o ljudima koji žive na svojim brodovima. Stoje uz pristaništa tokom cele godine, s debelim slojem mraza na prozorima. Da li sam mislio da mogu da žive i na temperaturi ispod nule? Da budu u arktičkim vrećama za spavanje po ceo dan? Moram da se nasmejem samome sebi.

GLAVA 114

Kjel je došao i zvonio danas, tu negde oko podneva. Kao energični mali prodavac lutrije stajao je tamo i cupkao

u mestu. Da li ću nešto posebno danas? Smešno. Subotom (kao i svim drugim danima) obično neću baš mnogo. On je naime krenuo u prodavnicu da malo pazari, pa je mislio da zajedno pratimo SP posle toga.SP?Da, u biatlonu.Da, da, važi, nisam imao nikakve posebne planove, pa je biatlon dobar kao bilo šta drugo. Izgubio se i vratio za nepun sat s rukama punim piva, čipsa, kobasica i kikirikija. Sad ćemo imati pravi muški dan. SP u biatlonu, takmičenje u skijaškim skokovima, fudbal i rukomet. Sport i muške stvari. Sjajno. Obario sam kobasice i zagrejao hleb dok je Kjel sipao grickalice u posude koje sam doneo iz kuhinje. Morao sam da ih potražim jer takve stvari ne koristim baš često, što se dalo videti. U mom svakodnevnom životu dovoljne su dve šolje, pribor za jelo i nekoliko tanjira. Otvorili smo svaki svoje pakovanje piva u trenutku kada je prvi norveški trkač krenuo. „Ajdeee!” viknuli smo. Kjel je viknuo prvi, a ja za njim. Nisam hteo da kažem da nikada pre to nisam radio. Kada je Šelbrejd promašio metu viknuo sam „Neeee!” pre Kjela, i baš sam bio ponosan na sebe. „Je l’ znaš da ćemo da dobijemo komšije?” pitao je Kjel i neočekivano ispljunuo kikiriki na pod. Nisam to znao. Drugi sprat zvrji prazan preko dve godine, a sad će tamo da se useli neki mlad par. Stvarno?Zazvonilo je na vratima i ispred je stajao Stijan. Može li da uđe? Naravno da može, valjda voli sport? Ahaa, sport je super, posebno fudbal. Morao je da ode do kuće i pita da li sme da ostane kod mene do kraja fudbalske utakmice. Smeo je. Koliko god da smo jeli kikiriki i vikali, nije pomoglo norveškim trkačima da pobede, iako nisu bili tako loši. Onu jednu trkačicu s dugačkim nosem je intervjuisala Norveška televizija kada je Kjel stavio svoje pakovanje piva na sto i podrignuo tako jako da sam se trgnuo. Stijan se zakikotao, stavio ruke na usta i oduševljeno smeuljio. Nisam mogao da zaostanem, pa se sam brzo lupio pesnicom u grudi i glasno podrignuo. Sada se Stijan smejao na glas, Kjell se okrenuo ka meni i pogledao me pogledom ’između-nas-momaka’ jednim okom. Sada smo se zabavljali. Pojeli smo kobasice s lukom koje sam pripremio, Stijan je dobio kolu i čokoladu, dok smo Kjel i ja uzeli pivo.

76

Neko vreme je Stijan bio toliko miran da sam shvatio da nešto smišlja. I smišljao je. Kobasice s lukom ne samo što su nas zasitile, već su imale još jedan efekat. Iznenada je snažno prdnuo i mislio da je toliko zabavan da nije mogao da suzdrži smeh. Stisnuo je oči a stomak mu se zatresao. Puuuf, puuuf, puuuf. „Ha?” Uzviknuo je Kjel i iskosio se u stolici, naslonio se i prdnuo. Trrrrrrrrt! Sada je Stijan vrištao od smeha, lile su mu suze i naslonio je glavu na sofu, tresući je napred nazad. Kjel je počeo da se valja od smeha i tu su njih dvojica sedeli pored mene i vrištali od smeha zbog svojih prdeža. Kao domaćin osećao sam da moram da zadržim izvesno dostojanstvo, što nisam uspeo. Ljudi koji se smeju su smešni, i prdenje je smešno, to ne poričem. Ipak sam pokušao da zadržim smeh, što je rezultovalo time da je vazduh izašao na drugi način. Poput udaraca ’trrt trrt trrt trrt trrt trrt’. Poput male trube. Nasmejao sam se – ok, vrištao sam od smeha zajedno s njima. Stijan više nije mogao da sedi, pa se skljokao na pod (TUP!) gde je ležeći pokušavao da dođe do daha. Nakon što je najgore prošlo, ostali smo da sedimo dok se magla prdeža polako širila po prostoriji.„Ne, jebi ga”. Izašao je i čuli smo ga kako pretura po stepeništu. Vratio se dole noseći ventilator. Stoni ventilator za tople letnje dane, ali takođe dobar za prostoriju gde trojica sede i prde tako da skoro može da se vidi magla. Kada se savio da je uključi ispustio je još jedan nalet, što je imalo za posledicu nove salve smeha i valjanja po podu. „HAAAAHAAAAAHAAAAA!!”Posle kratke runde sa ’trrt trrt trrt trrt trrt’ smo se smirili i odgledali ostatak takmičenja. Pa onda fudbalsku utakmicu, meč je tekao glatko, prekinut samo kratkim naletima prdenja, podrigivanja i pauze za wc. I histeričnog smeha. Oko šest smo se izmoreni i srećni pozdravili, Stijan je otišao kući, Kjel se popeo gore a ja sam se vratio u dnevnu sobu, gde se i dalje osećao jak smrad prdeža. Sledeći put smo u svakom slučaju kod Kjela.

GLAVA 115

Ključevi su jedna zabavna stvar. Prilično praktični ako hoćeš da uđeš na neko mesto, ili ako hoćeš dobro da paziš na nešto što je iza nekih vrata. Ali mogu da se iskoriste i na mnoge druge načine. Kada je moja bivša raskinula sa mnom,

kupio sam jedan nenarezani ključ koji sam joj dao. Rekao sam joj da je to ključ od mog srca i da mora da ga ponese sa sobom kada reši da mi se vrati. Nadam se da ga još uvek ima, i njega, pored svog divnog glasa. Ja sam takođe jedan notorni čuvam-svoje-stvari tip. Stare cipele koje su isuviše dobre za bacanje, papiri sa svim mogućim stvarima, časopisi i svakakve drangulije koje čuvam okolo po kesama i kutijama. Posebno na tavanu kod mojih roditelja, oni su načisto poludeli.„Kada ćeš da počistiš svo ono staro sranje koje čuvaš ovde?”Nemam predstavu, mada u stvari hoću.Ja skupljam i ključeve. Još od mog prvog ključa pa sve do onih koje danas koristim, sve ih skupljam. Na istom svežnju ključeva. Pa je on baš težak, ali je ipak mali istorijski doživljaj. Imam ključeve od zadnjih vrata kuće na imanju (Koliko ja znam, moja sestra – u Francuskoj- ima ključeve od glavnih vrata, a ja ih nemam?), i imam ključeve od prvog posla u uličnoj kuhinji, koja je već odavno zatvorena. Imam ključeve od tri garsonjere u kojima sam živeo, od dve garsonjere u kojima su živeli moji drugari i ključ od stana koji sam imao van centra, u Sandvikenu. Imam ključ od svog prvog auta (stara gomila jednog Forda), od mog trećeg auta (gde li su nestali ključevi od drugog?) koji je bio jedna Honda i imam ključ od bivšeg stana moje bivše. Imam i ključ od brave s bicikla, on je na privesku s ključem od katanca na jednom ormariću u jednom fitnes klubu gde sam hteo da počnem da treniram. Nisam nikada počeo, ali sam kupio ključ za katanac. I imam četiri, ne pet ključeva za koje nemam pojma od čega su. Mistični ključevi. Ako se sada pojavi još mističnih stvari, počeću da verujem da živim u romanu Stivena Kinga. Mistični ključevi, mistični noćni pozivi - šta je sledeće? Patuljci u žutim odelima koji naokolo seku ljudima uši?Mogu ljudi da pričaju šta hoće, ali ja nisam imun na stvari koje se dešavaju oko mene, a koje ne razumem. I dalje smrdi na prdež u stanu.Oko pola osam sinoć čuo sam premetanje po stepeništu, praćeno premetanjem iznad mene, pa sam pretpostavio da je to onaj mladi par koji će da se useli u onaj (sve do sada) prazan stan. Bio sam na ivici da izađem u hodnik nekim poslom, tako da mogu da im se javim, ali tu mogućnost mi je uskratio telefon koji je zazvonio. Na

77

ekranu sam video da je broj iz Osla, počinjao je na 22, pa sam ga pustio da zvoni, siguran da je u pitanju neki prodavac. U nedelju uveče. Primetio sam da je sekretarica počela da zuji, pa sam napeto čekao da čujem poruku. Prvo se čulo teško disanje, a onda je neki muški glas rekao „Halo?” na vrlo razdražljiv način. Zatim je rekao „Alo, bre?” jednako ljutito. Na istočnom norveškom. Pa je još malo disao, pre nego što je završio sa „’De si bre ti, a?”. Nisam mogao da se setim nikakvog dogovora s nekim s istoka. „’Oću moju lovu, il’ dolazim u Bergen da j’ uzmem!” gotovo je viknuo pre nego što je zalupio slušalicu. Isto onako kao što je Elina uradila kada smo se onda posvađali, podigla je ruku iznad glave i obgrlila celo telo. Nadam se samo da je bio pogrešan broj.

GLAVA 116

Iako to dugo već nisam spominjao, prilično sam vešt da pijem vodu, jedem banane i idem u šetnju. U kombinaciji s više dvopeka nego hamburgera smršao sam nekoliko kilograma. Da budem iskren, nekoliko meseci pre Božića, kada sam se poslednji put merio, imao sam preko 80 kg. Dakle, malo sala. Malo stomaka, mali podbradak i bilo je lakše sedeti mirno nego dizati se. Opuštene grudi, kako se to lepo kaže. Jedan od brojnih znakova da se bližim tridesetoj, mislim. Ne može više samo s dijetom od Big Meka i Koka-kole. Ali sada se iglica spustila ispod 80, a ja u proseku uradim 40 trbušnjaka dnevno. Završiću kao pravi atleta ako izdržim duže vreme. Nove komšije počinju da prave buku oko pet, baš onda kad Kjel voli da dremne popodnevnu partiju. Loš tajming. Ne samo to, prilično su glasni. Ne svadljivo bučni, samo govore glasno.

„HEJ! JEL IMAŠ KLJUČEVE??”„AHA EVO IH! PAZI NA LAMPU!”Mogao sam da ih čujem kako tumaraju iznad i govore o tome kako će srediti razne prostorije. I spavaću sobu. Mislim da moram da ih posavetujem da je kuća loše zvučno izolovana. Bacio sam pogled napolje i video sićušan, beli auto. Ako im je to auto za selidbu, moraće da voze više puta. Skroz slučajno sam imao kesu s đubretom koju sam hteo da izbacim baš kad su oni silazili niz stepenice napolje, pa smo naleteli jedni na druge tačno ispred vrata.

Pozdravili smo se i nasmešili onako kako smo svo troje najbolje naučili. Da, ja sam taj koji živi ovde (pokazao sam na svoja vrata), a oni su ti koji se useljavaju gore (ovde su oboje pokazali na gore i klimali glavom). Tako, aaaa.Zvali su se Svanhild i Od Fritjof i izgledali su kao da imaju oko 25 godina. Većinu pokreta su činili sinhronizovano, što pokazuje da su zajedno dugo i da su prilično za sebe. Bilo ih je dvoje protiv jednog, pa sam i ja počeo da pričam baš glasno. I da se smejem glasno. Što je izazvalo da se malo kasnije pojavio Kjel s dotad nepoznatom crtom. Mrzovoljnom. Glasno je otvorio vrata (koliko je to u stvari moguće otvoriti jedna vrata glasno kada je ton na maksimumu) i uzviknuo „EEEj! Ne mogu da verujem??” Tako da se čuo eho u ulazu. Umesto da se izvinim, i ja sam uradio nešto neočekivano. Pokazao sam dobro poznati znak za „ludaka” ovima novima, pogledao na gore dok sam kažiprst zavrteo oko slepoočnice. Baš ružno, pored toga što je prvi utisak mnogo važan, ovo je označilo Kjela kao ludaka, i u isto vreme povećalo moj ugled kog SOF, kako su insistirali da ih zovem. Gospode Bože.Kako god, SOF su planirali da se usele do vikenda, pa sam odmah pozvan na žurku zbog useljenja u subotu. Biće zabavno.Unutra u stanu prsnuo sam u smeh kada sam zamislio SOF kao se vozikaju tamo-’vamo cele nedelje u autiću za selidbu. U baš malom autiću, moraće sigurno da voze i noću.

GLAVA 117

Bio sam u opštini i dobio formular za pomoć za otvaranje nove firme, ali sam ga bacio nakon što sam ga pročitao. Tu moraš otprilike da nađeš novo zanimanje, živiš malo izvan periferije i da budeš žena. Nema šanse.Osim toga, moraš da popuniš brdo papira za najjednostavnije stvari, pa jednostavno ne mogu da podnesem da kopam po tome. Ja sam žrtva krute birokratije.Najbolje što sam uradio u gradu je što sam svratio u putničku agenciju i pokupio brošure za razne ture po jugu. Častio bih sebe sad jednim putovanjem. Što se mene tiče, mogu bilo šta da izaberem, pošto nikad nisam nešto posebno putovao. Turska izgleda privlačno, luka u Marmarisu je

78

očigledno dobro poznata, tu sigurno možeš da naučiš nešto o jedrenju. Osim toga, u Turskoj je dobra klopa, turska kuhinja je sigurno jedna od najboljih u svetu. Posle francuske i kineske. Zvuči kao da imaju samo po jednu kuhinju u svakoj zemlji. Ili obilazak grčkih ostrva. Zvuči primamljivo da odeš s rancem na leđima i samo da rizikuješ. Samo zavežljaj na leđima. Moram to jednom da probam. Jeste malo skuplje putovati na jug. Nekih 6-7 hiljada kruna za put i malo džeparca, a s mojim prihodima to će biti lako. Nekako.Gledam novine svakog dana, ali ne nalazim ništa što mi odgovara. Mnogo toga mi skoro odgovara, ali ništa potpuno.

GLAVA 118

Sâm sam se probudio u pola četiri. Pogledao sam na sat pomislio kako je prošlo nedelju dana od kako je telefon zazvonio u noći. Skoro četiri sekunde posle toga, telefon je zazvonio. Mogu da potpišem da je srce prestalo da mi kuca neko vreme. U svakom slučaju deset sekundi. Bio sam skroz promukao kad sam odgovorio „halo”. Na drugam kraju sam čuo, negde daleko, neke zvuke, baš kao zvuke s prvog kompjutera, onih na kojima smo igrali Pakmena. Pak-pak-pak-pak-pak. Jezivo. Strašno. Pa je na trenutak prestalo. U stvari plašim se šta bi to moglo biti.Pozvao sam Elinu danas, da joj poželim srećan put u Englesku, jer sutra putuje. Iako je ona ta koja je ponovo uspostavila kontakt pre dve nedelje, bila je skroz kisela i zazvučalo je kao da sam ja smarač broj jedan ovde u gradu. Kada sam joj skrenuo pažnju da je zovem da bih bio fin, nisam mogao više da pričam s njom. Stavila je pancir na sebe i samo je ćutala. Na kraju sam zalupio slušalicu. Da li sam joj nešto uradio? Ne. Da li ona ima pravo da bude tako agresivna i neprijateljski raspoložena prema meni? Ne. Kučka.Tako joj i treba, jer u subotu imam dejt. Ili, ne baš pravi dejt, to je jedna devojka koju sam sreo danas. Naleteo sam pravo na nju u Galeriji, na pokretnim stepenicama ka drugom spratu. Išli smo zajedno u odeljenje pre mnogo godina, pa ćemo samo da se nađemo da popijemo kafu. Da se setimo starih vremena. Ne znam još uvek gde ćemo se naći, ali poslaće mi mejl sutra. Radujem se.

GLAVA 119

Dobio sam pozivnicu poštom danas. Od SOF. Roze papir A4 formata s cvećem, slika njih dvoje i rukom napisani stihovi koje su očigledno sami smislili.

Za vikend je žurkaI ti naš drag si gost U veselom društvuProvešćemo subotuPa dođi molimo tePozdrav od Od Fritjofa i Svanhild

Na dnu su oboje nacrtali po crtež i potpisali se umetnički. Slatki su. Na vrhu cedulje stoji Sven (s pratiljom), da li to znači da moram da dođem s nekim?Danas je bilo tako lepo vreme da sam se prošetao po Flejenu. Zaboravio sam na ostatak sveta, skuvao sam kafu i sipao u termos i otišao vozom. Ništa ne može da se poredi sa šetnjom po snegom prekrivenoj prirodi, suncem za leđima i naočarima. Danas sam uspeo da se smirim, mislim da sam sedeo pola sata s kafom pored vode kojoj ne znam ime. Tu me skoro niko nije dirao, osim jednog psa koji mi je ukrao užinu (neobičan maler). Ponosan sam na sebe. I na to što nisam pojurio psa i na to što sam pronašao mir. Jeste, šetnja nije bila baš bez nezgoda. Kao i obično pao sam na dupe da je odzvanjalo kada sam hteo da uđem u voz iz Flejena na putu dole. Šutnuo sam gospođu ispred mene po butini kada sam tresnuo u dečija kolica gospođe koja je bila iza mene. Na sreću, dete je išlo pored, ali je ipak put nazad bio ispunjen napetom atmosferom u vozilu.

GLAVA 120

Danas sam se video sa Anom, starom drugaricom iz odeljenja iz srednje, onom na koju sam naleteo na pokretnom stepeništu u Galeriji. Muvali smo se po istom gradu još od gimnazije, a nismo naleteli jedno na drugo ni jedan jedini put, prilično dobro odrađeno. Ana nije iz mog sela, pa je naš odnos u školi bio ispunjen večnom borbom oko naših sela, ali nije bilo baš mnogo napeto. Ona je uvek bila jedna od onih mirnih devojčica, koje su radile sav domaći, i stoga ne posebno kul za društvo. Ona i još nekoliko njih su uvek bili prilično sami, i iskreno jedva sam je sad prepoznao, nekoliko godina kasnije. Ja sam bio jedan od srednje opakih po

79

školi, ne među najgorima, već više kao bio-bih-k’o-on, pa mislim da nije uvek bilo baš prijatno biti u mom društvu. Stoga sam se baš potrudio da je častim kafom kad smo se sreli. A i lepo sam se obukao. Bilo je mnogo ’hahaha’ i lutajućih pogleda u početku, ali je postepeno oživljavalo. Sve devojke koje nisu bile ništa posebno u srednjoj školi postaju ekstra fine kad odrastu, ni Ana nije bila izuzetak.Pa je bilo „šta si uradio?” i „sećaš li se kad...” i slično, a pokazalo se da ni Ana nije „postigla nešto” iako je studirala malo duže od mene. Pedagogiju. Zvuči prilično interesantno, mada ja nemam pojma šta je uopšte hermeneutika, specijalna pedagogija i defektologija. Nisam se ni usudio da pitam, samo sam se smešio i klimao glavom i pretvarao se da kapiram.Iznenada je Ana morala da ide, a ja sam se toliko zbunio da sam je pozvao da ide sa mnom na žurku kod SOF večeras. Ako nema ništa drugo u planu? Nema, dogovorila se nešto s nekim prijateljem, ali je to otkazano, pa zašto da ne? Dobila je adresu i treba da dođe u osam. Treba da zvoni kod mene, pa da zajedno odemo na drugi sprat. Kad sam stigao kući, Od Fritjof je već kačio balone niz stepenice i bio je tako ustreptao da je mucao dok je pričao. Pričao je glasno. EJ! JE L’ SI SPREMAN?? Tresnuo me je prijateljski po ramenu, naravno, malo prejako.Da, bio sam spreman. ODLIČNO! ČUJEMO SE! Da, pozdrav do tad. Beše pola devet, zar ne? POLA DEVET, DA! DOLAZI MNOGO LJUDI!Samo da ne pričaju svi tako glasno, zujaće mi u ušima sutra.

GLAVA 121

Žurka nije bila toliko loša juče, sad me grize savest jer sam u početku mislio da su SOF budalasti. Ana je došla (ali ne pre osam i petnaest), malo smo sačekali pa smo otišli gore. Za samo nedelju dana napravili su sve vrlo udobno, izgledalo je kao da stanuju ovde nekoliko godina. Ja u mojoj garsonjeri živim već više godina, a još uvek ispod kuhinjskog stola imam jednu kutiju sa stvarima koje nisam raspakovao. Napravili su dobro piće za dobrodošlicu, postavili dugačak sto za gomilu ljudi i napravili gomilu različite dobre hrane.

Od Fritjof me je uhvatio za ruku i rekao da je baš lepo što sam mogao da dođem.

- A OVO JE DEVOJKA?? - rekao je i pogledao u Anu. Ovakve stvari su uvek neprijatne, ali ona je spasla situaciju. Ne, mi smo stari drugari iz škole. - DA, DA, UĐITE! - Ušli smo unutra i pozdravili ostale goste. Tu su bili Gunar i Reidun, Rolf i Turid, Svein i Hana (ovoj kombinaciji smo se dugo smejali, pošto imaju skoro identična imena kao i ja i Ana) i mnogi drugi kojima se ne sećam imena.

Baš i nisam navikao na takve žurke, pa nisam bio siguran koliko treba da ćaskam, koliko da jedem i pijem, da li treba da obratim mnogo pažnje na Anu, pošto smo došli zajedno, ili će ona pomisliti da sam mnogo naporan? Ostali su uglavnom završili svoje školovanje i imali su poslove koji su izgledali veoma interesantno, Od Fritjof radi s kompjuterima, Reidun je računovođa, Rolf je upravo postao nastavnik, a Hana se nada da će dobiti stalan posao u reklamnoj agenciji za koju sad radi. Zbog toga sam malo strahovao da kažem šta ja radim, ali su me na kraju naterali da prezentujem svoje ideje. Mislio sam da ću čuti staru lekciju „Nađi pravi posao” i „samo pravo obrazovanje vredi danas”, ali svi su bili prijatni i slušali su me dok sam pričao o svojim planovima i zašto sam odabrao da radim baš to što sam radio. Uopšte mi nije bilo neprijatno, u stvari posle smo dugo sedeli i pričali o izvrsnosti sopstvenog posla umesto što si „običan zaposleni”. Svašta. Ja sam u stvari mislio da samo ja tako razmišljam, i očekivao sam da će me ovi ljudi, koji su bili obrazovani i znali mnogo toga, ismejati kada budem pričao s njima, ali završilo se tako što sam ja bio onaj za kog su svi mislili da je pametan. Ne mogu ni da se setim kada se to poslednji put desilo.

Postepeno su svi počeli više da piju, pa se žurka razvijala, i neko vreme sam potpuno bio zaboravio da je i Ana tu, zbog čega me je grizla savest kad sam je primetio, ali pokazalo se da je ona bila u nekom razgovoru sa Svanhildom i Rolfom o norveškom školstvu uopšte. Čuo sam gužvu u kuhinji i kada sam otišao tamo video sam Oda Fritjofa i jednog kom se ne sećam imena kako energično traže otvarač za flaše, jer je

80

prethodni na neobičan način izleteo kroz prozor i nestao malo pre toga. Imali su samo jedan, i na trenutak se proširila panika da možda to veče neće biti više vina. To bi bilo baš bez veze. Pridružio nam se Gunar, koji je (kako on sam kaže) ovladao odličnom tehnikom za otvaranje vina. Treba naime samo obmotati kuhinjsku krpu oko dna flaše i lagano je lupnuti nekoliko puta u zid, pa će otvarač postepeno da izađe. Malo smo bili sumnjičavi u vezi s ovom idejom, ali je Gunar toliko insistirao da smo mu na kraju dozvolili da proba. Revnosno je prionuo da posao, i iznenađujuće ali metoda je odlično funkcionisala. Oduševljeno smo sipali belo vino u čaše. Ali onda je došla Svanhild i zatražila još crnog vina, izbor pića koji će se pokazati kao sudbonosan. Više njih je htelo da vidi Gunarovu metodu, pa je on opet pokušao, ohrabren povećanim interesovanjem i lupio. Prejako. Dno flaše je udarilo malo nakrivo, a pošto je krpa malo spala, došlo je do nesrećne eksplozije. Isto onako kako se flaša šampanjca razbije o stranu broda prilikom porinuća, tako se i ova flaša razbila prvo uz jak prasak i lomljavu, a zatim je sledio vodoskok crvenog vina koji se brzo proširio na SOF-ove bele tapete, na sve sveže oprane sudove, na gomilu kuhinjskih mašina (sekač hrane, toster isl.) kao i na odeću svih koji su se nalazili u kuhinji. Dakle svih koji su bili na žurci. Gomila belih košulja, bluza, i drugih delova odeće dobila je fleke od vina, pa je izgledalo skoro kao da je neko ubijen. Vika je takođe upućivala na isto. Ova malo nesrećna epizoda na žalost je rasturila zabavu, pošto su svi hteli da idu kući i da presvuku garderobu koju je vino uništilo. Ana je bila baš blizu kada je flaša pukla, pa je njena odeća bila potpuno prekrivena crnim vinom, i užasno me je pekla savest što sam je poveo. Promuvali smo se, pa smo sišli kod mene gde sam joj pozajmio pantalone i džemper pre nego što sam pozvao taksi, da bi bezbedno stigla kući. Milion puta sam se izvinio zbog nezgode, ali je ona odmahivala glavom i rekla da nije ništa strašno. U redu.

Kad je otišla, dugo sam sedeo u dnevnoj sobi s ugašenim svetlima pre nego što sam legao, s čudnim osećajem u stomaku. Baš kao da je susret s Ana otvorio u meni neka vrata za koja nisam znao da postoje. Učinilo mi se da život

ima više smisla nego puko življenje iz nedelje u nedelju. Da stvari koje su se desile pre skoro petnaest godina imaju neke veze sa stvarima koje se dešavaju sada. I imaće veze i sa onim stvarima koje će se desiti za petnaest godina.

GLAVA 122

Kakvo vreme! Nakon što nas je bombardovao sneg, led i hladnoća već duže vreme, sada je došla kiša i jak vetar. Koji pravi bočnu kišu, i čini da postaješ mokar do gole kože, bez obzira kako da se obučeš. Zar ne bi trebalo da postoji i nešto između? Šta bi s pet-šest stepeni, plavim nebom i suncem?

Super što su putevi Gospodnji zagonetni, ali treba da postoje neke granice. Onaj koji nas je navodno stvorio treba da zna koliko volimo sunce i lepo vreme, a opet i dalje nas bombarduje onim što se na dobrom norveškom zove usrano vreme? Opet mi pokazuje da nisam baš siguran u celu tu hrišćansku teoriju i stvaranje i tako to tamo. Nema ničeg goreg nego kad uđeš u toplo nakon što si trčao kroz kišu, npr. preko centralnog trga, lakše si se oznojio, voda ti lije niz lice i pokvašene su ti naočare. Mokre mačke izgledaju glupo, ali mislim da ni mi nismo ništa bolji u takvim situacijama. Od Fritjof mi je svratio danas, u najbolje vreme za kafu, pa smo sedeli u kuhinji i malo ćaskali. Počeo je da priča mnogo tiše, ono je sigurno bila nervoza zbog gužve koju je imao prošle nedelje.

Nije lako da se useliš u novo mesto, ili bar u svakom slučaju kada ti se na žurci zbog useljenja kuća napuni crnim vinom. Malo smo se smejali tome, pa se on uozbiljio. Svidele su mu se moje ideje, rekao je. To sa sopstvenom firmom, i tako, on je u stvari i sam u poslednje vreme mislio o tome. Osim toga, on misli da sam ok momak, pa sad samo hoće da proveri da li sam zainteresovan za saradnju. Još uvek ne zna na šta sam mislio, ali razmislićemo obojica.

Da li sam možda zainteresovan? Hm? Zainteresovan? Naravno da sam zainteresovan! Moje iskustvo u saradnjama se uglavnom ograničava na pisanje cedulja za kupovinu, nošenje nameštaja i sl., ali zvuči baš uzbudljivo. Ispratio sam ga do vrata, rukovali smo

81

se i rekli nešto kao „sada ćemo da porazmislimo”, i „malo ćemo da budemo sami” i još malo tako nečega pre nego što smo se oprostili. On je otišao pravo gore do Svanhild, jasno sam čuo kako su pričali u kuhinji, pa u dnevnoj sobi pa na kraju u spavaćoj. Onda sam pojačao TV.

Elina me je pozvala danas, malčice ljuta. Što se toga tiče, ja to razumem, ali sam se nadao da ćemo ovu epizodu odmah zaboraviti. Nakon što je Ana u subotu otišla kući, pozvao sam Elinu, koja je tada bila na brodu za Englesku, i ostavio poruku na njenoj sekretarici kako mi mnogo nedostaje. A da mi u stvari i nije nedostajala, a nisam ni imao pojma zašto sam to uradio.

Šta sam zaboga time mislio, htela je da zna?Na žalost, nisam mogao da joj pomognem.

GLAVA 123

Super je ovaj moj novi rokovnik, piše kad je kome imendan, po datumima. Danas je Svanhildin dan, pa sam napisao ceduljicu i okačio na njihova vrata. „Srećan imendan, komšija”, napisao sam.Shvatio sam inače da sam jedan ogroman tupadžija. U stvari, ne baš tupadžija, pre sam nedosledan. Kada malo razmislim, malo sam lupao na velika zvona u poslednje vreme, hteo sam da naučim da jedrim, da pijem mnogo vode i jedem banane, da nađem nešto ozbiljno čime ću da se bavim, ali ovi naleti elana traju samo kratko. Sada nakon što sam opet sreo staru školsku drugaricu Anu, malo sam filozofirao o tome kako životi većine ljudi imaju nekako smisla od početka do kraja. Mislim, svi s kojima razgovaram imaju krugove prijatelja koje grade polako, pričaju o stvarima koje su se desile pre dve godine, o tome šta će da rade, o tome šta vole, a šta ne vole - sve je samo deo Velikog Paketa. Kod mene nije tako. Ja živim kao da mi je svaki dan celina za sebe, kao da se ono što sam danas sutra već ne računa, baš kao da počinjem na Početku svakog božijeg dana, s novim novcem i potpuno bez imovine. Kada na primer razmišljam o mestima na kojima sam živeo, izgleda potpuno kao da je sve deo neke TV

serije koju sam gledao, a ne moj život. To je kao da se nekako stidim onog što sam juče radio, i mislim da je ono ja od pre dve godine potpuna budala. Čak i ono što se desilo prošle nedelje je negde iza magle, i ne vidim ništa uzbudljivo, što bih npr. delio s nekim iznad stočića za kafu. Ana je zvala i pitala da li sam kod kuće ili bih do grada ili šta radim. Ona je u stvari htela da vrati odeću koju je pozajmila posle žurke, nakon što je famozna flaša crnog vina eksplodirala u kuhinji SOF-a. Hteo sam do grada, što je i ona planirala, pa smo ugovorili sastanak kod kioska na Trgu Torgalmening. Sastanak.Kad smo se našli, ni jednom od nas dvoje nije se žurilo, pa smo kupili svako sebi kafu i šetali po starom delu grada. Ana voli da se šeta. Voli često da ode u šetnju, po gradu, ili na planinu, ili na druga mesta. Ne znam baš šta ja volim, ali šetnja je jednako dobra kao i bilo šta drugo. Elina je od onih što obožavaju da sede kod kuće. Ona bi da spremi klopu, jede, gleda TV i uživa u uglu kauča. Ja volim sve živo, ali možda je šetnja mali favorit, tek za konjsku glavu ispred svih ostalih. Za glavu ždrebeta.U nedostatku drugih tema, počeli smo da pričamo o detinjstvu i mladosti. Ana se seća nekih stvari koje sam ja zaboravio, pa kad ih kaže, onda se ja setim nekih stvari kojih se ona ne seća, pa smo tako uspeli da se dopunimo na prilično fascinantan način. Nekako je postalo kao detektivski zadatak. Da, kako se beše on zvao? Je l’ se sećaš šta se desilo onda kada...? Je l’ su njih dvoje tad bili zajedno?I kao kada pukneš prstima iznenada sam se osetio mnogo bliže sopstvenoj mladosti nakon šetnje po gradu. Baš je zabavno, ali i malo tužno kad pomislim da sam skoro potisnuo ceo svoj period mladosti. Zašto sam to uradio? Da li se stidim? Pitao sam Anu, ali ni ona nije znala, ali je morala da prizna da je i sama uradila nešto slično.Kada sam se u toku noći vratio kući, svetlucala mi je sekretarica na telefonu. Ili, svetlo na telefonskoj sekretarici je svetlucalo. Poruka, a u njoj u pozadini zujanje glasova, kao otprilike u tržnom centru, malo pre nego što se začuo poljubac. Jasan mali cmok usnama pre nego što je spuštena slušalica. Ko li bi to mogao da bude?

GLAVA 124

82

Ono što me je mučilo još od prošlog vikenda je što sam predstavio Kjela kao potpunog idiota pred novim komšijama. Super što je on jednostavan tip, ali u njemu nema ničeg zlog. Jednostavno bilo je tako izazovno predstaviti ga kao ludaka kada je izbacio glavu i zamolio nas da budemo tihi. Uostalom, na žurci u subotu mislim da sam ga spomenuo kao „glupaka s vrha” u nekim trenucima, pa je prilično jasno šta SOF misle o dobrom Kjeliju. O tome sam razmišljao oko ručka, i baš kad sam bio usred misli, Stijan je pozvonio na vrata. Glupirao sam se i pretvarao kao da nikog nema napolju. S obzirom da ja imam preko metar i osamdeset, a da on ima samo sedam godina, išlo je glatko. Zatvorio sam vrata, a on je opet pozvonio. Pitam se ko li mi to zvrnda na vratima? rekao sam i pogledao iznad bašte. Stijan je grcao od miline. To se ponovilo više puta, pre nego što sam ga pustio da uđe, jer se tad toliko smejao da sam se uplašio da će da proguta sopstveni jezik. Prešao je pravo na stvar. Je l’ može da dobije kolače kod mene danas. Jednostavno i fino. Onaj zabavni pravo-na-stvar ton kod mladih. Mislim da bi mnogi, npr. moj otac, rekli da je on čudan klinja i zamolili bi ga da ode kući i pojede kolače kod svoje mame, ali i meni su se prijeli. Izneli smo mleko, brašno, jaja i sve ostalo, ali nismo imali kalup za pečenje. Poslao sam Stijana gore na treći da ga pozajmi kod Kjela, pa smo se bacili na posao. Pokazalo se da sam imao više vrsta džema, šećera i margarina pa smo ih umesili ispred TV-a. Nedugo zatim čuli smo korake na stepeništu koji su značili da Kjel najavljuje svoj dolazak. Ispekli smo brdo kolača pa je mogao da uđe. Malo sam se uplašio da ne ispadne još jedna prdež-seansa iz svega ovoga, ali me je Kjel preduhitrio.-Nema prdenja danas, zar ne, momci?Složili smo se. Nema prdenja danas, iako je Stijan oduševljeno kliknuo kada se setio one subote kada smo toliko prdeli da se napravila magla. Malo posle toga opet se čulo zvono na vratima, i kao čudom sudbine, to je bila polovina SOF-a koja je stajala ispred, OF tačnije. S je bila kod kuće. Pozvao sam ga da uđe na kolače i shvatio sam da nikada pre nije bilo toliko mnogo ljudi u mom stanu istovremeno. OF nije sreo Kjela ranije (naravno posle svog onog sranja koje

sam nalupao) pa sam morao da se ubacim i da ih upoznam. Ovo je... A ovo...Rukovali su se, ali sam primetio da se OF odmaknuo i odabrao stolicu koja je bila najdalje od Kjela. „Moaš da pečeš oš koača”, rekao je Stijan s pola štangle u ustima i pokazao ka kuhinji. Počeo je da se oseća kao kod svoje kuće. Uradio sam kako mi je rečeno, otišao u kuhinju da napravim još, srećom napravili smo dosta testa. OF je došao u kuhinju u isto vreme kada sam čuo Kjela kako počinje priču Stijanu iz mladosti.- Ej, je l’ on malo... prevrnuo je očima i zategnuo usta, „poseban, a?”- Misliš Kjel? - šapnuo sam pokazujući palcem ka dnevnoj sobi. - Aha, ali danas mu je baš dobro, pa je sve u redu - izletelo mi je pre nego što mi se uključio mozak. Alo?? Zašto sam to rekao? Sad Kjel izgleda kao psihijatrijski slučaj, a ne kao prijatan otac porodice koji radi u elektrani. Istovremeno sam skoro uspeo da prevrnem činiju s testom za kolače, pa je sva pažnja skrenuta na to umesto na famoznu izjavu o Kjelu. Što je doprinelo da se sve zaboravi, a da Kjel bude još naglašenije označen kao bezveznjak.

GLAVA 125

Stijanov otac Svein došao je iznenada do mene kada sam danas uzimao poštu. Jedan malo veći ukočen koverat se zaglavio ispod šrafa kojim je sanduče zakačeno otpozadi, pa sam ga povukao i otrgnuo kad mi se prišunjao. - Ej, ti!Tako sam se prepao da sam pocepao zaglavljenu kovertu. Ćao.- Ja sam samo hteo...Svein ima jednu iritantnu naviku. Uvek započne polovinu rečenice pre nego što raširi ruke, kao da hoće da prizna da je krao u prodavnici. Kao da hoće da kaže da mu je žao, a samo je hteo jednu čokoladu.Ili možda očekuje da treba da razumem šta on hoće, tako da ne mora sve da kaže. Možda hoće da ga potapšem po ramenima i kažem da je sve u redu, pre nego što obučemo kapute na crvene štrafte, izvučemo nakrivljen šešir iz džepa i otplešemo niz ulicu uz veselu muziku koja svira u pozadini dok u taktu mašemo štapovima za šetanje.Ono što je hteo, jednostavno je bilo da mi zahvali što sam tako gostoljubiv

83

prema Stijanu. Nema na čemu, mislio sam, ali je Svein smatrao da je to baš ljubazno. Da, dečko nema baš mnogo prijatelja, oni su se u stvari nedavno doselili ovde. Da, a i on je još tako debeo, pomislio sam i zgrčio se u istom trenutku, delimično zbog griže savesti, a delimično što sam se trudio da se ne nasmejem. Ne sme da mi bude glupo da mu kažem da ide kući i tako to. U redu, neće biti nikakvih problema. Ako oni mogu nekako za uzvrat da mi pomognu, treba samo da... Opet je raširio ruke. - Pa možeš da me naučiš da jedrim - predložio sam i nasmejao se široko da bi shvatio da se zezam. Da li sam ozbiljan? Da... ne... u stvari, zezao sam se, ali se završilo tako što sam mu pričao o mom novom interesovanju za jedrenje. Svein se nasmejao. Smejao se jer je u stvari bio ponosni vlasnik jedrilice. Ne baš sam, zajedno s prijateljem, ali je zato imala gotovo 40 stopa. Jedna Maksi.- Pa to je Maksi - rekao sam. VAAAAU!Sada je na suvom i zagreva se, ali smo se dogovorili da se čujemo kada budu opet isplovljavali. Super. Čudno ali pre kratkog vremena nisam poznavao ni jednu jedinu osobu u kraju, a sada zvrjim okolo i sve vreme srećem komšije. Nakon što sam rekao Sveinu „Super, ej, čujemo se, super je ta koju imaš”, pojavila se Svanhild s rukama punim kesa. Pridržao sam joj vrata i zahvalila mi se za čestitku za imendan. To je više od čestitke, mislio sam ali je Svanhild ipak bilo drago. Pitala je da li smo OF (i ona ga tako zove) i ja juče razgovarali, ali pošto je kod mene juče bila skoro žurka, nismo uspeli da razmotrimo planove o zajedničkom razvitku firme, kako sam ja to rekao. Nisam znao da umem da kažem takve stvari, rekao bih da moj svet napreduje u poslednje vreme. Sad samo treba da ga pratim.

GLAVA 126

Na TV-u je skijanje ovih dana i moram pomalo razočaran da priznam samom sebi da to više nije toliko bitno kao pre nekoliko godina.

Još uvek se sećam svetskog prvenstva 1985., kada je cela škola bila oslobođena nastave i izašla u predvorje gde smo gledali na TV-u kako norveške

devojke naviru ka cilju.

Koliko se sećam, dosta su medalja osvojile.

Tada su tu bile Berit Aunli, Brita Petersen, Inger Helene Nibroten, Aneta Be i celo društvo.

Bilo je mnogo priče o novim i lepim kombinezonima koje su imale na sebi, i sećam se da sam kao jedanaestogodišnjak mislio da ta široka dupeta moraju da ih usporavaju. Naročito je Nibroten morala da ima problema na nizbrdicama.

Bez obzira na to koliko glatke skije imate, problematično je malo s tolikim dupetom koje stvara tako veliki otpor u dodiru sa vazduhom. Za to su se danas pobrinuli, sada su Skari i kompanija tako tanke da samo klize kroz šumu bilo da je to u Finskoj ili na nekom drugom mestu. Idu toliko brzo da bi imale vremena da zastanu i popiju čaj pre nego što bi ove starije naišle, da se kojim slučajem takmiče međusobno.

GLAVA 127

O.Ooooooo.Oooooooooooooo.

Oi.Oioioioioi.Oioioioioioioioioioi.Uuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu!!!

GLAVA 128

Totalno sam zapanjen. Totalno šokiran, totalno van sebe, totalno rasturen i totalno poludeo. Sinoć nisam baš spavao, dosta sam se šetkao ovde po stanu k’o po nekom brdu i dan je uglavnom protekao u blejanju. Svratio sam do grada i večerao uveče, ali sam posle žurno krenuo kući. Na izvestan način potpuno sam u transu. Transu sa osmehom na usanama. U petak popodne sam na brzaka obišao Galeriju i jedno treći put u životu kupio tiket za Loto. Bez ikakvog posebnog razloga, samo sam mislio da treba da probam, ničemu se ne nadajući. Bila je puka slučajnost da sam upalio TV u trenutku kad su izvučeni brojevi bili na ekranu,

84

zatim sam brzo zapisao brojeve na neke novine koje su ležale na stolu. Čudno, ako je čovek kod nekog u nedelju, uvek na stolu stoje neke novine sa ispisanim loto brojevima. Baš kao da su te novine jedine koje nešto vrede. Poneo sam sa sobom upravo taj niz brojeva i otišao do jakne i našao svoj tiket.

Jedan pogođen..., dva pogođena..., nekoliko pogođenih... puls mi je snažno skočio kada sam shvatio da imam najmanje četiri pogođena i sve više... ali onda - aaaaaaghhhh! Falio mi je JEDAN broj...!

Ali...? Ali...? To bi ipak moralo da znači... znači da... da sam dobio drugu nagradu?!?!?

Drhtavim rukama sam ponovo proverio, a onda opet ponovo proverio i boga mi, sto mu gromova i jelenskih rogova - 65 000 kruna!!! I oče i sine, Aleluja! Blago meni, šta me snađe! Uštinite me da ne sanjam! Zavalio sam se nazad na kauč gde sam ostao da ležim kao pijandura na dan uplate plate. Spuštene vilice, raščupane kose i caklećih očiju; samo mi je flaša falila. Šezdeset-pet-hiljada-čistih-norveških-kruna... Više nego što sam ikad mogao da se usudim da se ponadam da bih sebi mogao da poželim...ojojoj.

Dabome, isproveravao sam još čitav niz puta i nekoliko puta sam ustajao u toku noći da bacim pogled na teletekst i internet samo da potvrdim da je to tačno, i bilo je.

GLAVA 129

Još sinoć sam zapravo doneo odluku, ali ipak sam rešio da prespavam noć. To što sam prespavao potvrdilo je moju odluku, i kroz pet minuta bio sam u banci tražeći kredit na osnovu premije. Kupio bih kola. Kola daju slobodu. Sloboda mi je potrebna, to sam primetio u ono vreme kada sam bio bez nje.

Službenik banke mi je ponudio kafu i čestitao na nagradi pre nego što je zatvorio vrata za nama i ozbiljno se zavalio. Rekao sam ono što i jeste, nisam bio najbolja mušterija na svetu, iako sam bio daleko od najgoreg. Sada sam dakle osvojio nagradu i rado bih sebi kupio jedan automobil. Danas. Da li

bi mogao da mi pomogne?

Neko vreme je mnogo kuckao po svom kompjuteru i kada sam pomislio da je spreman da kaže da ili ne, ispostavilo se da se tek ulogovao. Nije neki kompjuteraš, vidi se. Kucao je tako mnogo da sam se zapitao da li je preporučljivo da se našalim da spavam, ali ispuštanje zvuka hrkanja se dakako ne bi pozitivno odrazilo na moj zahtev za zajam. Mrmljao je i kucao, kucao i mrmljao, malo telefonirao, gledao moj loto tiket i konačno pronašao formular. Koliko sam mislio?

Jes!Ne bih uzeo više od 30 000, što je on smatrao razumnim.

Još nešto je smatrao razumnim, da stavim nešto novca u fond i da otvorim i račun za firmu i još ponešto. Da li sam imao registraciju firme.

Nisam znao šta je to i odgovorio sam ”ne”.

– Da, da, otvaram račun sada, pa samo donesite to, kako bismo sve evidentirali valjano – rekao je sa najlepšim bankarskim smeškom. Obećao sam, ali sam propustio da kažem da mi nikada nije ni palo napamet da uzmem potvrdu o registraciji firme. Šta god.

Sredio je stvar i sat vremena kasnije stajao sam na trotoaru i posmatrao staru zgradu gradske skupštine sa 30 000 kratkoročnog kredita, otplativog kad dobijem pare od lotoa.Sa Bergenskim novinama u ruci, i bez ruke u zavoju, naručio sam kafu u Galeriji (naravno u svom stalnom mestu na četvrtom spratu) i odšetao do tržnog centra.

Mnogo čudnih kola je prolazilo. A da i ne govorimo o svim mogućim stvarima koje ljudi stavljaju u oglase; čovek uvek može da se dobro nasmeje. U prizemlju je prodavnica mobilnih telefona, tako da sam potrošio deo kredita na novi telefon. Nokia. Sa vibracijom, pozivanjem na glas i mnogim finim stvarima. Bio sam toliko ubeđen da mogu da ga koristim iz istih stopa, da je ovaj iza pulta pronašao jednu delimično punu bateriju kada je video koliko sam se razočarao zbog obaveštenja da

85

zapravo moram da punim telefon preko noći dok ne bude spreman.

Mogao sam da dobijem tu bateriju besplatno, bila je takoreći uništena, ali tako sam mogao da koristim telefon par sati u svakom slucaju, rekao je i namignuo mi levim okom. Svi su sad super prema meni.

Tako sam se opremljen novim telefonom javio na neke oglase koje sam zaokružio olovkom.

Iznenađujuće mnogo onih koji se ne javljaju na telefon, ali sam neke odgovore dobio. Jedna stara Tojota je bila zarđala i prevaziđena, jedan Opel je bio havarisan, a vlasnik jedne Mazde 626 je bio toliko mrzovoljan i tvrdoglav da sam komotno odustao. Tako sam došao do Forda Courier model-iz-devedeset-i-neke za koji bi prodavac da dobije 20 000. Malo sam se smejao, uglavnom zbog toga što je bio dosta jevtiniji nego što sam mislio, pa je spustio na 18 000. Dogovorili smo se da se nađemo kod stanice za Storetveit da bolje pogledamo auto, pa sam uskočio u autobus.

Auto je bio potpuno vrhunski, tamno plavi, letnje i zimske gume, na dizel, i gomila novih delova. Upravo je priznat u EU i cedulja koju je imao pokazivala je da je upravo proveren na tehničkom pregledu.

– Prodali biste za 18, rekoste?

– Tja, ako bi toliko platio, onda...

– A ako ne bi’, šta onda?

– ... Jeste... hehe.. onda ćemo... koliko bi da platiš?

– Petnaest hiljda?

– Odmah?

– Jap.

– Okej.

Onda smo se rukovali i odvezli do banke.

Ja sam vozio dok je on pisao račun. U banci sam uzeo 15 novih hiljdarki.

– Jesu li ove upravo odštampali ovde?

– Da, imamo jednog iza koji štampa k’o lud.

– Uahahahaha!

Za tri sata isfinansirao sam i auto i mobilni, a samo pola kredita je bilo iskorišćeno.

Odoleo sam iskušenju da kupim garderobu za hiljade kruna, ali sam priuštio sebi jedan ručak u Meku. Tako sam se odvezao kući, i ponosan, ispred kuće u kojoj živim na Laksevogu, parkirao svoj novi auto i izašao na sunce koje je virilo iza dva oblaka. (OK, kupio sam malo garderobe, pa sam na sebi imao svoje nove pantalone.) Na konju. I kao da ti sunčevi zraci koji su se probijali do mene baš u tom trenutku treba da budu nešto specijalno, obuzelo me je jedno potpuno novo osećanje. Pogledao sam ka svom prozoru od dnevne sobe i nisam pomislio da sad treba da uđem u neko privremeno mesto u kome živim; već da idem kući.

GLAVA 130

Iskoristio sam veći deo jučerašnjeg dana da svarim osećaj koji mi se pojavio kada sam se vratio sa novim kolima. Osećaj da stižem kući. Sve do juče sam žurio. Žurio ka nečemu negde napred. Ka tački gde će stvari početi da se dešavaju, gde ću se skrasiti, početi da živim, da budem srećan i zadovoljan. Odjednom, shvatio sam da sam već dugo tamo, a da to nisam znao. Nije da treba da prestanem da tragam, već samo da se skrasim, ipak ja faktički ovde živim.. Da raspakujem ostatak stvari koje su godinama stajale ispod kuhinjskog stola neotpakovane.

Nisam mogao ništa drugo nego da mi dan ode na vozanje mojim novim autom. Imao je čak i CD plejer, pa sam pri punoj brzini uz Fleslandsvejen pevao sa Brus Springstinom. Išao sam starim putem od aerodroma kroz Dolinu cveća i završio na Stendu. Odatle sam skrenuo desno i dospeo očigledno pravo u sred saobraćajnog špica. Gomila kola, ali pratio sam traku pored crkve Fana i

86

nastavio pravo ka i preko planine Fana. U Nordvikenu preda mnom se otvorio fjord Lise, divno mesto i samo nekoliko skretanja kasnije bio sam u Osu. Veran tradiciji odabrao sam da skrenem desno na sledećoj raskrsnici, ali ubrzo sam se vratio unazad ka jednom keju pored fjorda. (Naravno da je pored fjorda - ima li kejeva koji su u brdu?) Kafić Ole B je bio otvoren, a ja sam bio gladan. Naručio sam malu picu sa kolom i istovremeno prepoznao tipa koji je sedeo skroz do zida. Nije li to...? O, pa da. Boga mu, nije li to Terje Seviknes što tamo sedi. Setio sam se da sam čitao da je to bilo njegovo mesto. Sedeo je sam za stolom i čitao novine, i bio sam u užasnom iskušenju da odem do tamo i započenem razgovor. Nije ni posmunjao.

–’De si Terje – rekao sam kada sam prišao stolu, kao da smo stari drugari. Ili u svakom slučaju da se znamo od ranije. Svetlo od lampe išlo mu je pravo u faci, pogledao me je i malo oklevao, ali se svejedno učtivo javio.

– Jesi li novinar – bilo je prvo što je pitao kada je shvatio da mu moje lice nije poznato. Naravno da nisam, pa se onda malo opustio. Sedeo je tamo i bio sasvim običan čovek u starom džemperu i farmerkama.

–Podnosiš li to tu? – pitao sam i pokazao ka novinama u kojima je njegova faca bila na naslovnoj strani po ko zna koji put. Nije imao snage da odgovori, samo je klimnuo glavom. Taj njegov mlaki stav primetio sam brzo i nastavio jednom izjavom saosećanja i da nisam želeo da smetam, ako bi da ga ostavim na miru. Zapravo sam dobio dozvolu da nastavim da sedim i neko kratko vreme smo samo sedeli i gledali u more.Podelio sam svoju picu sa njim i istovremeno ponudio da ga častim pivom. Kupiće sam, ali se fino zahvalio na ponudi. Ni nano sekundu se nismo bavili politikom, već smo pričali kao dva slučajna gosta u tamo nekom kafiću. Bio je stavrno strava, iako je bilo malo teško utvrditi gleda li pravo u mene ili u nekoga iza mene. Ne zato što je bio važan ili nešto slično, već zato što je malo škiljio očima. Dok smo sedeli i ćaskali naišla je i njegova žena i odlučio sam da se raziđemo.

– Ok, gospodine Seviknes, ja...

– Zovi me Terje, ti!

– Okej...Terje... odoh sad ja...

Rukovali smo se i zahvalili na razgovoru. Rekao sam ćao i njegovoj ženi, a i njenoj prijateljici.

Kod kuće sam sreo Kjela na vratima. Stalno ga srećem na vratima. Srdačno mi je čestitao na novom autu, a ja sam mu rekao da ako treba negde da vozi neku turbinu, da samo

kaže. Kao i obično.

UAHAHAUAHAHAUAHAHAUAHAHA!

– Šta s’ radio danas?

Rekao sam da sam samo otišao do ortaka, nisam hteo da pominjem da sam pričao sa Seviknesom.Terjeom.

GLAVA 131

Da, da, hrabre sreća prati itd. Postoji li nešto tipa ”Sreća nikad ne dolazi sama”? Ne verujem, ali bez obzira, do sada se desilo mnogo zabavnih stvari ove nedelje. U ponedeljak sam kupio auto od dela premije na lotou, juče sam naleteo na Terjea Seviknesa, a danas me je posetio OF. Ne, ne podnosim da ga tako nazivam. Posetio me je Od Fritjof, komšija odozgo. Prvo je bio malo k`o kiša oko Kragujevca, ali onda se ispostavilo da se pitao da li sam ja dao čestitku za imendan njegovoj ribi. I da li je tačno da sam na ovaj ili onaj način zainteresovan za nju?Pa, nije bilo nikakve čestitke za imendan, samo sam napisao jednu ceduljicu i zakačio na vrata, pošto sam dobio novi planer i kako je njoj bio imendan, mislio sam da bi to bilo prigodno, pošto su bili nove komšije. To sam mu rekao i on je saslušao.Dada...haha.. da, haha... shvatio je.

Tamo gde su ranije živeli bio je naime neki lik kome se ona toliko sviđala da je donosio i slao sve moguće stvari na vrata. Cveće, bombonjere, pesme koje je sam pisao, parfeme i gomilu drugih kliše-proizvoda, a jednom prilikom je

87

čak poslao stolicu. Oboje su smatrali da je to malo previše. Cveće i slično super, u svakom slučaju neko vreme, ali u jednom trenutku čovek treba da prestane. Stoga su napravili plan, koji su ubrzo i sproveli u delo. Svanhild je pozvala telefonom obožavaoca, dok je Od Fritjof stajao spreman na terasi sa stolicom. Nesrećnik je živeo u prizemlju sa dobrim pogledom na travnjak odmah ispred, dok su moje nove komšije imale stan na trećem spratu. Kad se udvarač javio na telefon, bio je zamoljen je da pogleda kroz prozor, a Od Fritjof je odozgo celu stvar bacio napolje. Snažno udarivši, komad nameštaja je sleteo i raspao se na proste činioce pravo pred očima tog jadnika.BAŠ su dakle bili zainteresovani da primaju sve vrste pošiljaka od njega ubuduće. Klank.Ružno odrađeno, ali je u svakom slučaju prestao da šalje stvari. Usput, ubrzo se odselio. Ok, digresja. Razloh dolaska Oda Fritjofa imao je malo drugačiji karakter.

– Nego, znaš ono o čemu smo pričali ovde onaj dan...

– Da, ono, potvrdio sam.

– Malo nas je prekinuo onaj klovn – rekao je Od i izraženom mimikom i pokretima rukom dao mi je do znanja da je naš dragi komšija Kjel taj na koga pikira. Jadni Kjel, primio sam k znanju da ovde nešto mora da se uradi pre nego što to mišljenje postane potpuno trajno.Od je u svakom slučaju malo upregnuo mozak i smislio nešto za šta je smatrao da vredi.Sam je bio obučen za inžinjera za razvoj sistema. Ne znam koje sisteme on to razvija, ali to ne bi trebalo da bude tako teško. Čak sam i ja razvijao sisteme za različite stvari. Npr. kako treba da mi stoje knjige na polici, kada treba da bacim đubre itd. Pritom je imao jednog ortaka koji je bio vrlo uspešan u sastavljanju kompjutera; da li sam imao pojma o tome? Ono što je pomalo smarački je da ja ne znam gotovo ništa o kompjuterima, samo da malo surfujem i slično. Od je mislio da mogu da naučim. Najvažnije je bilo što sam imao ideje koje sam imao; bile su dragocene. Sjajno. Ono što je on mislio je da napravimo paket rešenja za preduzeća i slično, gde je on sam pravio

i razvijao sisteme, ortak je sastavljao kompjutere i druge stvari koje su bile potrebne i tako bih ja mogao da pomognem oko instalacije i podrške. Sad kad sam sebi kupio kombi, odgovaralo je itekako, jer sam tako mogao da se pobrinem za prevoz. Iako sam bio skroz uzbuđen u sebi, pokušao sam da delujem pomalo kritički i važno i zamišljeno.

– Paaaa... – rekoh.

– Zvuči kao da je jedno OK dovoljno ovde, ali moram doduše malo da razmislim o tome i mož...

Da, oni bi se pobrinuli za praktične stvari kao što su garancije iz banke, obračuni i slično.

– Da, pa to je baš sup...

Da, pa su tako mislili da svaki od nas dobije jednu trećinu firme.

– Ali, ne bi li to bilo skupo za mene onda?

– Oh, ne.

Završilo se tako što smo se dogovorili da se nađemo za vikend. Ja, Od Fritjof i ortak, koji se zove Sveinung i koji će biti onaj što sve sređuje.

Da li rano ustajem?

– O, da...

Da, onda bismo možda mogli da se nađemo na doručku dole u gradu. Oni su se obično nalazili u jednom hotelu i raspravljali rano zorom. Super je rano ,,proraditi”. Dadada

GLAVA 132

Kada sam jutros za doručkom napravio kratak pregled, ispostavilo se da moj život za sada obuhvata sledeće stvari:

• 1 stan (iznajmljen) u kome sam konačno počeo da se osećam kao kod kuće

• 1 auto kojim sam zadovoljan nakon što ga imam 4 dana

88

• 50 000 kruna na računu u firmi (ali još uvek nisam imao potvrdu o registraciji firme)• Divne komšije

• Prilično dobru priliku za posao

Rekao bih da imam okvir za ono što se može nazvati životom. I tako je Svein obećao da će me naučiti da jedrim na proleće kada spusti jedrenjak u more, pa život počinje i da mi liči na nešto.

Usput, sinoć mi se baš čitalo.

GLAVA 133

Otprilike jedino što sam juče radio je to što sam telefonirao s Anom. Okej, lako sam se malko zaljubio u nju i tokom poslednje nedelje sam malo mislio na nju. Doletela je nekako kao pozitivni dašak vetra iz prošlosti, sa inteligentnim očima, lukavim osmehom i mnogo godina za koje na neki način mogu da kažem da su zajedničke sa mojima. Nekako imamo ,,priču”, išli u isti omladinski klub, u istu školu i imamo isti dijalekat. U svakom slučaju, okrenuo sam je. Pitao da li želi da se vidimo neki dan. Da, možda jedan krug u mom novom autu? Sledeći dan joj je odgovarao i najviše joj je odgovaralo prepodne pošto treba na posao uveče. Palo mi je napamet da ne znam šta radi, pa sam morao da pitam. Onda je rekla čime se bavi, radi u jednom domu za mentalno zaostale u mestu Osane.

– Vozim te na posao posle – predložio sam.

– Carski – rekla je.

Otišli smo u kafić, i ovaj put sam obratio pažnju da ja platim kafu. Prvo sam pričao o nagradi na lotou, za šta je Ana pokazala začuđujuće malo interesovanja. Verovao sam da je novac ono što pobuđuje pažnju. Zato sam nastavio hvalivši jedan deo planova firme. U ovoj verziji moja uloga kao planera bila je malo veća nego u stvarnosti. Ana je smatrala da to dobro zvuči i da ću sigurno uspeti. Sama nije bila potpuno sigurna, ali je dobila ponudu za posao nastavnice od jeseni,

što je delovalo zanimljivo?

– A zašto se dvoumiš?

– Pa, malo je teško objasniti.

Kada sam bio u kafiću sa Elinom ili kada smo sedeli kod nje na kauču i ćaskali, nisam uvek imao osećaj da ćaskamo. Više smo govorili u vazduh i nakon toga klimali glavom. Elina je skroz super, ali čini mi se da smo imali samo 80% kontakta. Ili možda samo 70.Sa Anom nije tako. U svakom slučaju je 85, možda i 90. Ako kažem neku rečenicu, onda ona klima pre nego što izgovorim nešto i sama završava misao.

Sedeo sam i dugo je gledao, i razmišljao kakva je bila kada smo bili mali, ili u svakom slučaju manji. Tako mali i sitni i gotovo nevidljivi, dok sam ja sedeo u drugom redu, skroz do prozora i uvek imao jaknu na sebi i mislio da mi to pomaže da delujem jače. Prošle su godine dok nisam shvatio da mi je to samo pomagalo da delujem glupo. Postavljena jakna sa savijenim rukavima.Ana je pričala o putovanju na kojem je bila, putovanju s rancem na leđima, sa jednom drugaricom. Ne samo jedno, već dva. Putovanja, dakle. Jedno na istok, a drugo u Afriku. Sad su mislile da na leto idu u SAD, možda. Ili možda na jesen. Videće. Možda će se i Roar pridružiti.

– Ehh... Roar...?

Roar je bio Anin dečko, zar ga nije pominjala?

Kakvo žešće sranje!

To mi se stalno dešava. Ana je tako fina, super, pametna, slatka, ima planove, doživela je mnogo, ima nekakvo obrazovanje i gomilu stvari koje čine da je ona za mene jedna super riba. Kad ne bi bilo Roara! Usrani Roar. Roar – đubre. Tupavo glupi Roar – usrano đubre.

– Ne... on, mislim... mislim da nisam čuo za njega.

Ne, ne, bez obzira na to on je bio njen dečko. Studirao je u Tronhajmu.

89

– Aaa, znači nije živeo ovde u gradu?

Ne, on je živeo u Tronhajmu, i bio je ovde samo jednom, ali su mnogo pričali telefonom.Zapravo on je iz Osla, ali ide u Bergen na jesen kako bi bio sa njom, nije li to sjajno?Da, baš fino.

Znači treba da postane inžinjer i nije bilo reči da opišu koliko je sjajan bio taj Roar. Bio je toliko fantastičan, da je na kraju bilo potpuno obavezno otići kući.

GLAVA 134

Imao sam dogovor sa Odom i njegovim ortakom, Sveinungom u pola osam (ujutro!) u Hotelu Rika dole u centru. Trebalo je da doručkujemo zajedno i pravimo velike planove, to je bar bio dogovor. Zato sam ustao rano, poneo mapu sa papirom, digitron i hemijske olovke. Čak sam se skockao u finu košulju i kravatu, pošto sam računao da sada treba da budemo poslovni ljudi, koji izgovaraju lepe reči. Vežbao sam malo deo fraza za koje sam smatrao da zvuče prilično dobro:

– Pa da, ali jasno je da ovde moramo ispoljiti veliku trezvenost...

– Sve dok je tržišta, samo moramo biti vični prilagođavanju...

– Ali znaš, there’s no such thing as a free lunch...

Ovu poslednju sam pokupio sa TV-a pre nekoliko nedelja.Pokazaće se da sam mogao da se manem doterivanja. Od se obukao u stari džemper, dok je Sveinung imao kačket i bio baš u rep fazonu. Ali bio je super. I zabavan. Jeli smo i pričali koještarije neko vreme, a onda smo još malo pričali koještarije. Brbljali smo gluposti tako mnogo da sam se skroz zbunio, jesu li tako mislili da se vode ozbiljni poslovi?

– Da, ne znam... ’oćemo li da počn...

Pokušao sam da skrenem temu, ali je

Od morao da ispriča jedan vic. Posle vica Sveinung je tako glasno podrignuo, da sam se zapitao da li treba samo da odem. Nisam podnosio da sedim tu sa neozbiljnim ljudima! Ali odjednom kao da je neko upalio svetlo i priča se prešaltovala na svet kompjutera. Pričali su o sistemima i razvoju i bruto dohotku i odnosima sa mušterijama i o tako mnogo stvari da sam ostao nem. Ali bilo je zabavno slušati. Zamislite kad bih znao tako mnogo o nečemu? Osetio sam se kao klovn tu gde sam sedeo, uštogljeno sređen sa spremnom opremom za pisanje i nisam imao ničim drugim da doprinesem do sopstvenom ćelom. Jedino što sam mogao da radim je da se smeškam kad se oni smeškaju i da klimam glavom kad oni klimaju. Nisam se istakao nekim od svojih argumenata, ali je to možda bilo i dobro. Jedino što sam imao da pitam je kada misle da počnu. Tja, kad bih želeo?

– U ponedeljak, želeo sam.

Zašto onda ne danas? Svenung bi hteo da zna.

Da da, ok, zašto ne danas? Dva sata kasnije sedeli smo kod Sveinunga u Nestunu i ja sam rasklopio svoj prvi PC. Skinuo poklopac i provirio u sve šta god da je bilo tamo. Bio je tu procesor, bila je tu RAM-memorija, bili su tu svi slotovi i hard disk. Svein je pokazivao i ja sam klimao glavom dok me nije vrat zaboleo. Da smo tako uradili i postavili taj deo tamo unutra bilo bi malo tako i nešto drugo. Onda smo postavili mrežnu karticu pre nego što smo počeli satima da igramo Age of Empires. Naručili smo da nam donesu picu i kolu i ponašali smo se baš kao tinejdžeri, pojačali zvuk i vikali mnogo.

– Neeeeeeeeeeeeeeee!

– Hahahahahahaaaaaaaaaaaa!

– Uahahauahaha

I ostale pametne izraze.

Tek kada je Svanhild pozvala Oda na mobilni i komandovala pokret kući na večeru, otkrili smo da je pola devet uveče. Od i ja smo se zajedno odvezli kući i složili smo se da je to bio jedan

90

uspešan prvi dan u našoj firmi.

GLAVA 135

Sada se plašim da ne budem istučen. Onaj lik sa istočne obale koji je zvao pre par nedelja (sunce ti, nije li to bilo onog dana kada je SOF počeo da se useljava), opet je danas zvao telefonom. Nemam nikakvog posebnog razloga da ne slutim na dobro i da slutim na zlo, pa se stoga normalno javljam na telefon kad zvoni. Tako i sad. - E, pa sad je krajnje vreme da te dohvatim!- A? - Jurim za tobom k’o sam đavo već 100 godina!- Da, izvolite? Šta bi hteo? Hteo bi one pare naza’ odma’. Iako sam ponovio bezbroj puta da nisam imao ni najmanju ideju o čemu priča, samo se sve više ložio. Pozajmio sam dosta para od njega i došlo je krajnje vreme da se to vrati. Šta god da kažem glas mu je bio jednako besan i ljutit. Bio je potpuno siguran da je uhvatio pravu osobu, i mogao bi itekako doći do grada sutra da ispraši boga u meni. Kada je počeo da to bliže objašnjava, samo sam zalupio slušalicu. I počeo da se znojim. Verovatno je to samo bio neko ko se zezao sa mnom, ili je stvarno dobio pogrešan broj telefona, mada je previše tupav da to shvati. Šta ako dođe ovde i onda me isprebija? Sa takvima razum ništa ne pomaže, oni samo isprebijaju čoveka. Onda ne pomaže čoveku ni da ih odgurne rukama ili kaže prave reči, onda samo postaju još ljući. Nisam ljudski ni spustio slušalicu kada sam začuo strašno premetanje po hodniku. Bilo je tako jako da sam prosto morao da izađem da vidim. Kjel, glavom i bradom, koji je stajao tamo i dahtao neprekidno pred jednim ormarom koji je bio malo prevelik da bi sam uspeo da ga popne na drugi sprat. Nešto što nije sam uvideo. Ne treba njemu pomoć; ne, to je bilo nešto za šta ga je bolelo uvo, sam se sasvim lepo snalazio. Tek kad sam podviknuo i tražio mu da prestane, tek tad mi je dozvolio da mu pomognem u prenošenju. On je otišao na gornju stranu, a ja na donju i zajedno smo poneli grdosiju ka gore. Ormar bio i golem i težak i kabast i uopšte mi nije jasno kako je mislio sam da ga prenese. Stepenice ka gore se sve vreme uvijaju,

tako da o nekoj pravoj liniji nije bilo ni govora. Više puta tokom penjanja morali smo da stanemo da se odmorimo i kada smo prolazili pored SOFovih vrata, pozvonili smo i uzeli nešto da popijemo. Zapravo to je stvorilo dobru atmosferu u jednom trenutku. Nastavili smo ka vrhu i došli takoreći do samog kraja kad se nešto loše desilo. Ja sam naime uspeo da se okliznem onom nogom na kojoj mi je bio oslonac tako da je Kjel, koji se u jednom kratkom trenutku naslonio na ormar izgubio svoj oslonac i ravnotežu. Sleteo je na ormar, koji je upravo tad stajao na najvišem kraju, a ja sam ležao ispod, a Kjel i ormar su skliznuli u lakom luku preko mene, i dalje u pravcu prvog sprata. Jedna nogavica zakačila mi se naravno za jedan deo ormara i bespomoćno sam bio povučen u okretni ples. Kjel je tresnuo ispred SOFovih vrata, ormar je napravio jedan fini salto preko njega i produžio na dole sa mnom na šlepu. U trapavom pokušaju da se uhvatim za nešto, dograbio sam Kjela za jedno malo bolno mesto. Doduše najviše sam se dohvatio pantalona, ali je on dobrano vrisnuo i bacio se u pokušaju da me natera da popustim i time umanji bol. Ormar je napred već dosegao dno (uz tresak), dovoljno neoštećen da, kada smo došli kotrljajući se, skliznuli smo svaki u svoju rupu i ostali da ležimo kao u duplom kovčegu. Tako smo ležali bez glasa, kao dvojica premlaćenih, horizontalnih ljubavnika uhvaćenih na delu i takoreći izbačenih, sve dok se Kjelfrid nije sjurila sa drugog sprata da vidi šta se desilo. Pokušaj da objasnimo bio je beskorisan i to se završilo time što smo zajedno prsli u paničan smeh zbog svoje sopstvene situacije. Smejali smo se sve dok ormar nije bio sastavljen i seli smo i ispitali rane za Kjelfridinom kuhinjskim stolom. Baš tada tip s telefona nije delovao tako zastrašujuće. Kad sam mogao da preživim jedan takav okretni ples na dole sa drugog sprata, preživeću već i jednog žestokog lika sa istočne obale.

GLAVA 136

Neverovatno, Od Fritjof je već uspeo da napravi jedan dil za našu firmu, pa smo Sveinung i ja morali da odemo da pogledamo malo šta im je trebalo. Zapravo je Sveinung bio taj koji je gledao, ja još ne mogu da vidim mnogo, iako nas je ovaj sa kojim smo pričali obojicu tretirao kao prave stručnjake.

91

Nakon što sam stigao kući, stajao sam kraj prozora sa kafom u ruci i gledao decu koja su se igrala napolju. Pravili su Sneška i snežnu tvrđavu, malo se sankali, pravili slike u snegu i malo se grudvali. Video sam da je Stijan bio tamo i smejao se i radovao zajedno sa drugom decom. Zbog svoje građe ubrzo je preuzeo ulogu poslovođe koji sedi, ali je bez obzira na to bio tu i igrao se. Bio sam gotovo tužan što nisam mogao da izađem i da se igram zajedno sa njima. Odrasli se neće zezati bez razloga, ne, a da sami nemaju decu i mogu malo da se sankaju s njima. Glupo je što je tako, i tako ne bi trebalo da bude. I ja bih se malo sankao i najeo snegom nekoga!

Neki crv je proradio u meni, mogao bih to da uradim... Ali trebalo bi da nađem nekog sebi ravnog. Bilo je još vremena pre nego ostali dođu kući s posla, pa sam imao vremena da isplaniram ono što sam smislio. Dole u podrumu sam našao jednu srednje veliku drvenu ploču, imao sam ekser, konopac, koture i nešto sitnica. Bacio sam se na posao i montirao ploču na dve šarke malo više od metra iznad vrata. Na zidu iznad zakačio sam jedan kotur i prevukao konopac preko zida do sledećeg kotura. Prozor od moje spavaće sobe postavljen je tako da mogu da vidim vrata kada se sakrijem iza zavese. Drvenu ploču iznad vrata pričvrstio sam jednim štapićem koji je stajao u hodniku (sigurno ostatak od oramara koji je juče bio potpuno razvaljen) i onda sam je prekrio snegom. Ispade prilično dobro brdo. Sedeo sam pored prozora od dnevne sobe i čekao i nekoliko puta se slatko zakikotao zbog onoga što će se desiti. Jedan auto je doklizio putem i zaustavio se ispred. Zbog žive ograde nisam mogao tako lepo da vidim, ali se ispostavilo da je to bio neki automobil koji je produžio niz ulicu. Srce mi se vratilo u normalu, ali odjednom, naišao je sledeći auto i ono je ponovo divlje lupalo. Ovog puta to je bio Od Fritjof koji je srećan i zadovoljan izašao iz svojih kola, potpuno bez straha od ledeno hladnog iznenađenja koje ga je čekalo pri dolasku. Hahahaaa! Na prstima sam se uputio ka spavaćoj sobi i seo speman s konopcem, koji je trebalo da povuče štapić, koji je pridržavao ploču. Pevušio je kroz baštu i prevrtao po džepu tražeći ključeve. Našao je pravi i kada ga je stavio u bravu, trgnuo sam se. Poklopac se

sklopio kao po planu i osrednja lavina pala mu je na glavu, tako da je upao pravo u brdašce. Haaahahha! Smejao sam se toliko da sam jedva ostao na nogama, ali sam se ipak uputio do glavnih vrata da trijumfujem javno. Pokazaće se da se Od iskopao spretnije nego što sam računao, jer kada sam se pojavio na vratima sa trijumfalnim „Uahahahahhhaa!”, nije ga bilo tamo. Odjednom, zaklopio se jedan čeličan stisak oko mog vrata i bio sam izvučen na travnjak. Imao me je. Sa time nisam računao i samo u farmerkama i majici bio sam uvučen u gomilu snega prvo glavom i cela faca mi je bila namazana tim hladnim prahom. Peklo je koliko je bilo hladno. Uspeo sam da se uhvatim za njegovu jaknu i ubacio par šaka snega ispod (na stomak - haha) i obojica smo vrištali k’o svinje kad ih kolju, pre no što smo se dovukli do hodnika i počistili sneg sa sebe. Smejali smo se i rukovali se pre nego što smo otišli svako kod sebe da se presvučemo u suvu odeću. Bilo je zabavno. Tek kada sam obukao novi džemper i pantalone, ukapirao sam da smo imali i „neki unfinished business”. Dohvatio sam metlu kojom sam jako i dugo lupio o plafon, pre nego što sam otišao do vrata. Tamo sam sreo Oda i maltene uglas uzviknuli smo: „Kjel!”

Sada će Kjel videti svoga boga.

Pravo niz stepenice, natrpali gomilu snega i pripremili klopku. Kjel samo što nije stigao kući i osećali smo kako napetost raste u nama; kada smo se sakrili iza zavese u mojoj spavaćoj sobi. Jedina smetnja bilo je to što sam se pitao misli li Od da soba zaudara. Nisam baš najveštiji u vetrenju. Odjednom je došao Kjel i kao da je bomba eksplodirala u meni.

- Stiže - snažno je prošaputao Od i lupio me par puta u prsa. Stajao sam spreman sa konopcem i povukao istog momenta kako sam čuo njegov ključ u bravi. Drugi put u jednom danu video sam odraslog čoveka kako dobija pravo po glavi, i bilo je jednako histerično zabavno. Pao je pravo u brdašce, praćen jednim „Heej! Šta dođavola...?” Kikotali smo se dok smo se gurali napolje do izlaznih vrata da vidimo tog izuvijanog snežnog čoveka i zajedno smo upali na vrata. Nigde Kjela. Iskoristio je isti onaj trik koji je Od upotrebio protiv mene, sakrio se naime

92

u onaj ćošak desno od vrata. Bacio se preko nas, uhvatio po jednu glavu pod svaku ruku i u lakom potezu bio sam po drugi put izbačen na travnjak i glava mi je završila u velikoj gomili snega. Ali bili smo dva protiv jednoga i nismo hteli da mu dozvolimo da se tako lako izvuče, stoga smo se podigli i dali sve od sebe da ga savladamo. Neko vreme je bilo kotrljanja i neko vreme je svet bio potpuno beo pre nego što sam iznenadno ležao na leđima, pored Oda, sa Kjelom iznad. Držao nas je dole, svakog po jednom rukom i bogami bio je jak. Ležali smo tako, dva mlada krepka čoveka i bili pokvašeni zbog jednog sredovečnog montera u elektrodistribuciji.

- Bez starca nema udarca - trijumfalno je izustio pre no što nas je pustio i ušao unutra. Nismo se više kvasili posle toga.

GLAVA 137

Probudio sam se danas sa iskrenom željom da dan bude normalan. Dan sa pomalo posla, čitanja novina, ispijanja kafe i malo gledanja TV-a. Ponekad su takvi dani dosadni, ponekad ugodni.

Skoro da je tako bilo danas.I dalje se bavim i učim različite stvari koje se nalaze unutar u PC-a, pa je bilo malo šrafljenja i majstorisanja. Smatram da sam se dosta izveštio, da se malo pohvalim. Oko četiri zvonilo je na vratima i odmah sam postao malo skeptičan. U četiri Kjel dolazi kući, a zasigurno nije bilo lepo to što je doživeo juče. Iako nas je pokvasio posle. Možda je sada stajao ispred i hteo da se osveti.

Oprezno sam otvorio ali ne videh nikakvog Kjela. Nije nužno da ga uopšte nije bilo, mogao je da stoji na stepenicama, iza onih koji jesu stajali tamo. Bili su toliki da su se i Kjel i njegova žena i deca i svekar i svekrva bez problema mogli sakriti iza. Mogli su čak sa sobom imati i prtljag i ja ih i dalje ne bih video. Bili su toliki, da su jedva imali mesta na stepenicama na kojima su stajali, rame uz rame. Ig i Og. Odjednom, u svesti mi se javilo sećanje na jednog razdražljivog lika sa istočne obale, zbog čega su mi blago zaklecala kolena. Morao sam da se naslonim na okvir od vrata da se ne bih stropoštao i nadao sam se da je to svakako delovalo

pomalo nonšalantno.

- Tu živ’š - rekao je Ig i pokazao ka mojim ulaznim vratima.

Mozak mi je radio punom brzinom, kako bih našao rešenje problema. Ovde je, jasno, bio onaj koji je verovao da mu dugujem pare. Sad je, dakle, doputovao iz Osla kako bi ih istresao iz mene. Možda su išli vozom i sada bili umorni i iziritirani nakon dugog puta. Možda uopšte nisu ni jeli, mnogi ljudi su tada veoma agresivni. Da ni ne pričamo o tome kako se loše spava u vozu. Ili su bili primorani da sede u pušačkom kupeu ceo put. U pušačkom smradu. Šta bih na svetu mogao da uradim ako su ova dva momka ovde našli za shodno da me polome? Ako su hteli, mogli bi da mi vežu noge iza leđa i da me kotrljaju napred i nazad po travnjaku. Ili da igraju fudbal mnome sve dok mogu da izdrže. Ništa ne bih mogao da uradim. Okrenuo sam se napola ka svojim vratima, kao da sam morao da razmislim o tome.

- Ehhhh... ja... - ispustih.

Dugo su se gledali. Onda su dugo gledali u mene, pre nego što su završili time što su malo bacali pogled jedan na drugoga.

- Al’ ti nis’ Sten - reče Ig. - Ne - rekoh ja.- O, dođavola - reče Og.- Dugo živ’š ovde, a? - reče Ig.- Tri godine - rekoh ja. - O, dođavola - reče Og.

Ponovo su prešli na gledanje jedan u drugog. U mene. Jedan u drugog. U mene. Jedan u drugog. Izgledali u kao dve sove, koje sede na grani i bulje u ljude koji prolaze. Ili pričaju izmišljotine jedan drugom.

- Šta ć’mo sad? - reče Ig (Ogu). - Dođavola - reče Og. - Sorry, ass - reče Ig (meni).

I tako su otišli.

GLAVA 138

U trenutku sam se istripovao i pobrkao datume – taman sam se bio naoštrio da pržim Jonija kad sam shvatio da sam poranio mesec dana. Smislio sam da ga

93

pošaljem na podužu vožnju u Arnu da pokupi nešto, i da ga cimnem kad bude na pola puta i kažem „apri-li-li-li”. On je toliko pogubljen da ništa nije ni provalio, pa je sve prošlo okej kad sam skapirao grešku i promrmljao nešto o tome kako znam da ne može da stigne. Prosto ćemo to ostaviti za neki drugi put. Inače, dugo se nismo videli, mogli bismo ovih dana na pivo.

Ne bismo.

Zabavno je što su i mene na vratima cimali uterivači dugova. Time ću se pohvaliti prvom prilikom - smislio sam da obrnem priču tako da ispadne da sam ih uhvatio na delu.

Hehe.

Sutra idemo Od Fritjof i Sveinung i ja na poslovni sastanak van grada, tako da sam celo veče proveo u kuhinji i pravio knedle - meni je pripao taj zadatak.

GLAVA 139

O, koja upala mišića.

Kad sam bio sedmi razred dobio sam skije za slalom i vredno sam ih koristio u početku, ali poslednjih par godina to baš nije tako išlo. Tako su one skupljale prašinu na tavanu, a danas je bilo vreme da ih ponovo iskopam. Naš poslovni izlet van grada podrazumevao je odlazak do šume Kvam i puno skijanja pomešanog sa malkice poslovnog razgovora. Kao i obično ja sam bio najsmotaniji, pa kad smo birali između Eikedalena i Furudalena, glasao sam za ovaj drugi, znajući da su tamo staze daleko simpatičnije.

Sunce je izmilelo iznad brda dok smo se parkirali, vožnja je bila prijatna, a karte za žičaru nisu bile tako strašno skupe – trebalo je da to bude jedan lep dan. Rasturili smo se na neko vreme, tako da sam imao vremena i prostora da se vratim u fazon. Očigledno je još neko odlučio da provede dan na planini, pošto su kasnije jedan za drugim počeli da pristižu autobusi. Iz njih su istrčali mlađi i malo stariji đaci i odjednom je sve vrvelo od urlajućih pojedinaca. Zašto klinci moraju tako da se deru u međusobnoj komunikaciji?

- Hej, Frenk, dođi ovamooo! - vrište oni svojim mutiranim pubertetskim

glasovima.

Kada nisu obuzeti međusobnim guranjem u redu u koje su uvučeni svi koji se tu nađu. I kad ne ulažu svu energiju u prskanje svega i svakoga ko im se približi.

Sedeli smo u kafiću i posmatrali stazu dok smo pili kafu. Malo dalje, na jednom brdašcetu, oni su se ponašali kao da samo skijaju, istovremeno urlajući, vrišteći i prskajući jedni druge što bolje mogu. Pre samo desetak godina sam i ja išao u osnovnu školu, ali je prosto neverovatno kako se neke stvari menjaju. Isto kao i onomad (kad sam ja prskao Oda Fritjofa) pomislio sam kako zaista nikad ne bih mogao biti takav kreten kao ovi ovde. Prvo sam to pomislio, a onda sam strašno poželeo da odem do njih. Posebno kada sam video kako uživaju uz vatricu koju su napravili poželeo sam da imam veliku ekipu i radim isto to. Od i Sveinung su skroz okej, i kul je putovati i skijati se sa njima, ali osećam kako tu fali neki final touch. Očigledno ću morati malo da se potrudim da smislim šta je to. Posle ručka počelo je da veje, pa smo se popakovali i krenuli kući. Na putu do kola uspeo sam da gurnem Sveinunga preko smeta na putu tako da se unatraške skotrljao niz kosinu. Prvo se ljutio, ali kada je video koliko je mene sve to razveselilo prihvatio je da se malo potučemo iz zabave pre nego što uđemo u kola i krenemo kući.

GLAVA 140

Počeo sam da se zagrevam za šljaku. Šljakao sinoć celo veče da napravim mrežu na gajbi. Sveinung ima brdo kompova i delova, pa sam pokupio dva kompa od njega. Nije baš da mi je mreža preko potrebna, ali lepo je imati mogućnosti da je napraviš, a pritom je gotivno i kad sediš za jednom mašinom i pošalješ poruku na drugu, pa čuješ zvuk „Ping”. Takve stvari me strašno raduju. Elina me je pozvala usred jedne intezivne razmene podataka. Ta riba prosto ne odustaje. Kad je prošli put zvala, popio sam zvocanje, ali sad je bila nikad finija. Ako bih ja mogao da svratim, ili možda nešto drugo da iskombinijemo? Baš u tom trenutku sam imao poziv i na drugoj liniji, pa sam je zamolio da sačeka. Ana. I ona je isto htela nešto sa mnom večeras. Wow!

94

Kad sam tačno ranije imao dve ribe koje bi uveče da izađu sa mnom? Never, my friend. Sad je trebalo brzo razmisliti. Elina je okej. Ana je okej. Elina dobro kuva, Ana voli da jede napolju. Elina je... Ana je...

Nisam mogao da odlučim, pa sam zakazao obema.

Elini sam rekao da moram ranije da se vratim jer sutra moram da ustanem u cik zore, pa ako mogu da svratim oko petice? To je bilo okej. Ani sam rekao da sam se zapetljao sa kompovima, i da će to trajati do kasno večeras, ali da mogu da se nađem s njom, recimo, u deset? I to je bilo okej.

Brate, ovako nešto sam do sad video samo na filmu.

Prvo sam otkačio Anu, a onda sam se dogovorio i sa Elin pre nego što sam spustio slušalicu i vratio se svojim kompovima. Tek kada sam se nešto kasnije tuširao, spucalo me je sve poput brzog voza, sa sve piskom lokomotive. Da li je to što sam uradio bilo ispravno? Tuširao sam se sve dok nije nestalo tople vode, ali sam odlučio da sprovedem taj double-date sa onoliko stila koliko budem mogao.

GLAVA 141

Fiju! Kakvo je sinoć ispalo veče... Kakav Kazanova. Hehe.

Prvo sam otišao kod Eline, i čim sam video kako se skockala skapirao sam da se nešto dešava. Ovog puta se baš potrudila da napravi dobru klopu, ali to me baš i nije umirilo. Razmenili smo standardnu žvaku o šljakama, dosta sam pričao o svojoj novoj nerdovskoj delatnosti, a njoj je to bilo silno zabavno. Ako mi ustreba seketarica samo neka javim.

- Pa je l’ te smorilo da budeš vaspitačica?

Ma jok, samo može da se zamisli kako radi sa mnom, to bi mogla da proba, makar na neko vreme. Skroz je sigurna da bi to bilo jako zabavno. Da, skroz.

Poslužila mi je desert (sladoled - tortu, za koju zna da je gotivim) i neku fensi kafu koja se prodaje u samo par radnji u

celom gradu. Tek što sam sabio drugo parče, kad se desilo. Elin je stavila ruku na moju, potez kao iz filma, i pogledala me pravo u oči.

- Tako mi nedostaješ - i zastade mi torta u grlu, zajedno sa kafom.

Nikad se pre nije tako osetila, i bilo bi baš lepo kad bismo mogli da budemo zajedno. Jako često misli na mene, a i svim tetkama u vrtiću delujem kao fin momak. Toliko je pričala da me je uhvatio očaj. Dugo mi ovako nešto nije palo na pamet, Elina jeste jako dobra i fina i simpatična i sve u svemu skroz savršena, jedino što mi fali jeste ono famozno osećanje. Možda bih ga i dobio ako bih joj pružio šansu, ali ne zaboravimo Anu koja mi se toliko sviđa, a koja je pak sa savršenim Roarom - govnarom, tako da ne znam ni da li uopšte želim da imam ribu.

Obećao sam joj da ću u svakom slučaju razmisliti, pa smo se zagrlili (ona me je grlila dugo i nakon što sam je ja pustio) i kad sam kretao dobio sam sočan poljubac u obraz. (Mislim da smo sad razrešili misteriju poljupca na telefonskoj sekretarici - to je ipak bilo na dan zaljubljenih, ako se ne varam?)

U drugom delu našao sam se sa Anom kod plavog kamena i onda smo otišli u Kafe Opera da se ispričamo. Sva sreća pa je ona već jela, jer sam ja bio pun posle tovljenja kod Eline (Ovo definitivno neće biti njena prednost, jako brzo bih bio kao svinja da se smuvam sa njom).

Ana skroz ume da me iskulira i opusti. Celo veče smo samo raspredali o svemu i svačemu, ali nam je bilo sjajno. Takođe smo se i ucirkali. Dok smo pričali promatrao sam kako je lepa. Naprosto prelepa. I šarmantna i zabavna i pametna i blesava i šta-još-sve-ne. Mislim da ću da zapalim za Trondhajm i bacim onu morončinu Roara u fjord, pa tamo može da se koprca. On je garant kompletna kretenčina koja uopšte ne zaslužuje jednu ovako finu devojku. Al' zamalo. Posle šestog piva bio sam već toliko razgaljen da samo što joj nisam prosuo kako se ja osećam povodom svega ovoga, ali razum je pobedio. U pola tri je već bilo vreme da se odvučemo gajbi, pa sam se ponudio da joj platim taksi. Kako da ne. Kao i obično, redaljka je

95

bila nepremostiva, pa je ona bila u fazonu da se prošeta. Onda sam ja odlučio da je otpratim, pa ću svakako na'vatati taksi od nje. Što je negde iza tržnog centra Birkebeiner. Kad smo stigli u ulicu Evregaten rekla mi je da stanem uza zid i zažmurim.

- Šta li si sad smislila - nasmejao sam se, pošto sam skapirao da nešto smera. Mogao sam i odmah da provalim. - Ništa, ništa - gurnula me je uza zid. Sve u svemu, morao sam da pokrijem oči i nisam smeo da ih otkrijem pre nego što mi ona da dozvolu. - SAD! - dreknula je i solidno me iscimala. Tek me je istresla iz gaća kad sam popio hrpu snega u lice. - Hahahahahaaaa! - drala se pojurivši niz ulicu, dok sam joj ja bio za petama. Uspeo sam da je stignem, ali nije htela da se preda bez borbe. Tako smo se žestoko grudvali da su u jednom trenutku panduri u kolima zastali pored nas. - Je l' ovde sve u redu, a? - Daaahahaha - kosa nam je bila puna snega, a lica su zračila svetlošću.

Zaustavili smo se pred njenom gajbom, i taman sam bio spreman da kažem „neka, ipak ja palim gajbi”, kad mi se okačila oko vrata. Tako je ostala dugo, a ja sam uživao dok traje.

- Ajde popni se gore i prespavaj večeras kod mene - pitala me je iz tog položaja.A BRE? - Pa... ’oću... ali... šta sa... - E ovde me je skroz istresla iz gaća. Iz gaća i pantalona. Ma bre iz gaća, pantalona i kože! - A šta ćemo sa Roarom? - S kim? - pogledala me je začuđeno.- Roarom? Tvojim de… - Aaaa. I šta s njim? - Šta tačno misliš da bi on pomislio ako...

Ma ne bismo mi ništa tome slično radili, kaže ona, sve može da prođe ok.

- Tako se sigurno osećam uz tebe - skoro da je prošaputala. - Molim te. Da-da-da, hehehe, eheheee, okej, ostaću. Adrenalin skače. Prvo Elina, sad ovo?

GLAVA 142

Kad sam se jutros probudio, još uvek

sam osećao posledice vikenda. Nedelja mi je prošla poput sedenja na vrhu Ulrikens: skroz obavijena u magli. Jedino što se nisam smrzavao. Inače je baš ličilo. Vata u glavi, zvuci udaljeni i vidljivost minimalna. Elina se žešće prži na mene. Ja se žešće pržim na Anu. Ana ima tipa, Roara-super-govnara. Ana želi da prenoćim kod nje zato što se uz mene oseća sigurno.

Do pola jedanaest sam već popio bokal i po kafe i solidno izlizao tepih blejeći pred prozorom i pitajući se šta se mi se to koji moj dešava u životu. Ipak, moje patnje nisu prošle nenagrađeno. Nisam doživeo prosvetljenje, ali se zato napolju desilo nešto jako zabavno. Od je napolju popeo svoj mali (minijaturni) auto na trotoar, što je strateški dosta loše mesto u vreme kad se čisti sneg. Pogotovo kad imate majušna kola koja su pride iste boje kao sneg.

Hehehe.

Grdosija za čišćenje je solidnom brzinom naišla sa leve strane, a vozač ili nije video mali auto ili mu se naprosto jebalo što on tu stoji. Imao je one lopate kojima se se sneg sa kolovoza sklanja na trotoar - je’n-dva-tri i „šljiiiisss” - i nema više Odovog auta. Virila je samo antena i delić krova, i tu već nisam mogo da se suzdržim da se ne smejem naglas. Ponajviše zato što sam odozgo čuo kako se nešto uzmuvao kao da se sprema da izađe. Hehehe. Par minuta kasnije silazio je niz stepenište, zviždeći. Zviždukao je i kad je otvorio vrata, ali nakon što ih je zaključao već je prešao na psovanje. Okna na mojim prozorima su dosta debela, ali govor tela i pokreti usana govorili su sasvim dovoljno. To, i boja njegovog lica slali su sasvim jasnu poruku o njegovim osećanjima prema vozaču grtalice. Okrenuo se na peti i ponovo ušao u zgradu. Odmah se vratio sa lopatom za sneg. Maleckom lopatom za sneg koja je pre podsećala na dečju lopaticu. Ili supenu kašiku. Skroz ispizdeo. Odvažio sam se da otškrinem prozor da bih mogao da ga čujem što mi je donelo još zabave. Taman je stigao do pola prozora kad sam opet čuo da neko veliko vozilo ide uz ulicu. To je bila grtalica komunalnog i Od se ponadao da će mu ipak neko pomoći. Video sam kako se brzo sabrao i mahnuo vozilu da se zaustavi. Stalo je, i jedna tipična komunalna faca je izvirila iz njega.

96

Podignuta kosa, smotuljak duvana u uglu usne.

- Ovaj... dobar dan... ja... - ni manje ni više nego je pružio ruku tipu u kolima. - Zovem se Od... Od Fritjof. - Lik iz komunalnog je nešto progunđao. - Znaš... ovaaaaj... vidiš - pustio mu je ruku i pokazao prema autu kao da to sve govori. Video sam da se Od nadao nekakvoj reakciji od čoveka u grtalici, ali lik ga je samo pogledao. Tupo, kao preživajuće tele. - Ovaj... dakle, neko je krčio sneg preko moga auta. Ramena su mu se malkice oklembesila. - To vidim - toliko od neandertalčevog odgovora. Odova ramena su se dodatno oklembesila. - Da ali vi biste mogli da mi pomognete i sklonite ono najgore lopatom sa vaših velikih kola? Ovo mi je već ličilo na plačni ton. Preživarski šljam sa pljugom u ustima koji pritom garant i ne miriše baš najbolje već je krenuo da zatvara prozor. - A jok, ti... Friterte, to nek’ radi opština – to je poslednje što sam čuo od šofera pre nego što je dao gas i nastavio niz ulicu. Haha! Fritert! Sad sam već prasnuo u smeh. Nije uspeo ni ime da mu pokapira. Tu je od već pukao. - ŠTAAA BREEEE? - urlao je na pozadinu velikog automobila. Sad je pojačao zvuk do daske. - SAD ĆU DA TI... - sad je pokupio poveću ledenicu i grunuo je na batice. Bacajući se okliznuo se na svojim fensi cipelicama i ljosnuo na nos, dok mu se kaput vijorio. - AAAAAAAA - zaurlao je i nastavio niz ulicu, mestimično i na sve četiri. Grabio je sve grudve koje je mogao da nađe usput i bacao ih u pravcu vozila. Trčao je i sočno psovao i bacao sav sneg kojeg se dokopao. Još jednom se prosuo, ali ga nisam video kako se opet podiže, jer sam se do tada već valjao po podu u napadu smeha.

GLAVA 143

Baš sam kopao po jednom od mojih kompjutera, kad mi je sinulo da dugo nisam obišao Birgera. Starog, dobrog Birgera Hisebea. Nisam ni razmotrio da li će on biti kod kuće, samo sam ostavio posao i zapalio s gajbe.

Dok sam išao smejao sam se nečemu što sam čuo na vestima. Dole na istoku

ima jedan bioskop koji je odlučio da proširi svoj dijapazon usluga novom ponudom za nagluve i one koji imaju teškoće sa čitanjem. Jedan lik će da sedne pored njih da im čita titl. Što uopšte neće nervirati ostale u bioskopu.

Iz Birgerovog odžaka (ili same kuće) dizao se dim, pa sam zaključio da ni on ne može biti daleko. I jašta, čim se oglasilo zvonce, lik je otvorio. U havajskoj košulji, zavidno preplanuo, i ekstremno dobro raspoložen.

- Ma nije moguće! Je l' mi to došlo gradsko momče? - euforično je zapljeskao.

Pozvao me je unutra, a povrh svega je taman bio spremio ručak. Supu od paradajza. Postavio je, ali hrane je bilo toliko da sam morao da ga priupitam očekuje li goste.

- A...ne...nego spremim...tako...i za Fridu - euforija je nestala. On još uvek kuva i za svoju ženu koja je umrla pre dvadeset godina.

Ručali smo jedno vreme u tišini, a onda je opet živnuo.

- Sad ću da ti pokažem šta sam pazario. Otšetao je do sobe i vratio se u ruci sa nečim za šta se ispostavilo da je mobilni. I to, zamisli, Nokia. - Ovo je jedan sjajan mobilni telefon.

Bio je toliko ponosan da su mu se ruke tresle. Klimao sam glavom i bivao zadivljen, i nisam spomenuo da imam isti takav.

- Vidi! Mogu i pismo da napišem pa da ga pošaljem. Iskucao je neki pozdrav koji mi je naglas pročitao. - Sad ga pošaljem, i za čas stigne odgovor! - penio je. Ja sam još uvek klimao glavom i bivao jednako zadivljen. - Znaš, sad sam stigao sa Juga.

To je objašnjavalo preplanulost, kao i havajsku košulju.

- Hočeš da pogledaš moje video-snimke? Lik je pod stare dane investirao u mobilni i super-VHS video sa ultra-modernom kamerom pride koju je poneo sa sobom na odmor. Šta sam drugo mogao osim da se zavalim i

97

uživam u ugođaju? Ponašao se kao da je jedini u celoj Norveškoj koji ima tako nešto.

- S ovim možeš da snimiš šta god hoćeš i posle to kod kuće prikazuješ na ovome - drao se pokazujući na TV. - Sad ću da ti pokažem gde sam odseo! Razvio je jednu posebnu tehniku snimanja koju sam već viđao da stariji ljudi koriste kad nabave video-kameru, a koja ukazuje na to da baš nisu pokapirali prelazak sa fotografije na pokretne slike. Oni su naime skloni da ovekovečavaju nepokretne motive poput hotelskih ulaza, cvetnih aranžmana, statua, postavljenih stolova za ručavanje i gomile drugih stvari koje bi bolje ispale na staroj, dobroj fotografiji. Ne samo da žele da ovekoveče motive, već to i rade prokleto dugo.

Birger je snimio jedan ogroman ulaz u tržni centar. Lepo ga je zumirao i krenuo od donjeg levog ugla. I onda je polako, veoma polako pustio da objektiv mili uz stranu ulaza do vrha, pa dole niz drugu stranu. Kad se tamo zaustavio, onda se – teško meni – isto tako vraćao nazad. Da bude siguran da je sve uhvatio. Na isti način je snimao i svoje društvo, i to samo dok mirno sede. U baru, na plaži, pored bazena ili za ručkom. I nisu smeli da se glupiraju. Ako bi pokušali da progovore dok Birger snima, odmah bi im bilo poručeno da prekinu. Svako malo bi se začulo „Ćut', snima se!

Naravno da je među njegovim kasetama vladao haos, pa sam se ponadao da ću moći da se izvučem, al' ne lezi vraže. - Apsolutno moraš da vidiš kako smo se uveče provodili!

Autoritativno mi je pokazao na sofu. Posle beskrajnih tumbanja, kopanja, "bestraga-mu-glava" i pogrešnog premotavanja (upotreba daljinskog bez naočara) konačno je ubacio pravu kasetu. Imao sam priliku da sat i po gledam nekog mađioničara (strahovito lošeg) koji priča na španskom, modnu reviju kupaćih kostima (gle, gle slatkiš0...ohooo), i gomilu engleskih penzosa kako plešu. (Samo plesanje je trajalo 50 minuta). Bilo mi je skroz dirljivo koliko se on oduševljavao sopstvenim doživljajima, pa sam bio sklon da zaboravim kakav je on izgubljeni slučaj. Bar kad je kamera u

pitanju. Upravo kad je snimak (konačno) bio gotov, zapištao mu je telefon. Birger je zavidnom brzinom skočio na noge lagane.

- Radiii! - zaurlao je i zgrabio telefon obema rukama, i, naravno, uspeo da obriše poruku pre nego što je stigao da je pročita, a to je opet, svakako, bilo do telefona. - Da nije...možda mu nešto ne valja antena?

Tad sam odlučio da je krajnje vreme da mu se zahvalim i krenem.

GLAVA 144

Elina je nazvala posle podne, posle šljake.

- Halo...zar nije trebalo ti mene da zoveš? - Nabacila je svoj tetkinski ton. - Ovaaaaj...pa da - kao stvarno je trebalo. Dakle, prokletinja! Postoji li neki vremenski rok za dopadanje? Dobro, ajde. Odgovoriću u sredu.

U školici je to skroz ok šljakalo. Ako je pitaš „da pođete” (a ja sam bio taj koji će najpre pitati) dotična devojčica ima fore da „razmisli”. Do petka, nekad čak i do ponedeljka. Tako ona razmotri da li joj se sviđam ili ne, i ako joj se sviđam, onda se smuvamo. Skroz mehanički bismo odjednom počeli da se držimo za ruke dok usne same ne otpočnu ljubakanje. Nakon neke tri nedelje ona odluči da raskine, i jedan sat kasnije eto mene nazad na fudbalu sa ortacima. Krajnje opušteno, skroz bi i sad to moglo tako.

But it isn’t.

Ali Elina je bila ubeđena da jeste, i tripovala da ću ja stvarno sedeti i razmišljati nekoliko dana i posle reći da ili ne. Pobogu!

- Ja... ovaaaj... pa ne znam... - iako sam savršeno dobro znao. Muvanje sa ovom ribom više nije aktuelno. - ...sad je sve dosta komplikovano... i... - Šta je to komplikovano??? - Ma, ništa posebno... samo... sve to tako...- Da, i? Nešto u vezi sa mnom, možda?

Zašto nisam jedan od onih koji prosto kažu Umukni! i prekinu vezu?

98

Ne, ja toliko pazim da je ne povredim da sam u stanju da se izvlačim do prekosutra. Počeo sam da objašnjavam, i žustro dokazujem kako je sa njom sve u redu, da je na kraju ispalo da nemam nikakvog razloga da je ne priženim u sledeći petak.

Kad sam skapirao čemu sve to vodi (a tad je, naravno, bilo prekasno), prešao sam na drugu glupost za ovaj dan. Pretvarao sam se da je prsla veza.

- I, tako ti kaž... halo!!!

Solidno sam izglumio telefonsku frustraciju. Lupao sam slušalicom i žustro šuškao nekim parčetom papira koje mi se našlo pod rukom.

- Elina... je l' me čuješ... halo!

Njoj je bilo jasno šta se dešava, što mi je i stavila do znanja. A ja to, naravno, nisam mogao da čujem.

Na kraju sam ja prekinuo vezu tako što sam se zavukao ispod stola i iščupao gajtan iz zida. Posle toga sam otišao i isključio i ostale telefone. Rešen problem.

Ponovo je zvala (kad sam opet uključio telefone), ali i tome sam imao načina da doakam.

- Halo, dobili ste Svena. Trenutno sam izašao, ali ću sutra svakako biti tu - Nakon toga sam spustio slušalicu.

GLAVA 145

Četvrtak je baš obećavao – lepo vreme, i tako to – te sam odlučio da ne odem na posao, nego da izigravam turistu u sopstvenom kraju. Ovih dana čitam neku knjigu od Ragnara Hovlanda koji je majstor da opiše ture trajektom po zapadnoj obali, pa sam već neko vreme željan da i sam odem na jednu. Posle doručka sam uzeo mapu i smislio maršrutu. Obilazak Storda mi se učinio kao najbolji izbor, i pošto sam se na brzinu istuširao, krenuo sam južno, prema ušću. Hteo sam da odem do Rosendala i da se vratim preko Storda. Kao i onda kad umalo da se prevrnem, prvo sam došao na kej Hatvik, i načekao se do dolaska sledećeg trajekta. Ovoga puta sam me je uteha čekala na drugoj

strani, na kiosku Sofus, gde sam jeo najbolji hamburger na svetu. I pio koka-kolu. Hamburger i koka-kola ne idu, dakle, jedno bez drugoga. Preostali deo Fuse bila je dobra vožnja, prekinuta samo zarad jedne kratke i efikasne posete bankomatu u Eikelandsesenu. Više puta sam se prepao da mi se auto ne prevrne na propalome putu, zbog leda pre svega. Posle vožnje sledećim trajektom, skroz mi je bilo jasna pesmica o Peri Skeledžiji. Jedan matorac se vukao po salonu i skupljao karte od putnika. Kontao sam da je ovo jedini posao koji je on ikada radio, i skroz sam bio u pravu. Isto kao moj matori prijatelj, novopečeni video-manijak Birger, ni ovaj se nije baš snalazio sa automatom za karte koji je nosio oko vrata, i već je bio napravio solidnu zbrku i pre nego što je stigao do mene. I nikakvo čudo da je baš kod mene sve to dostiglo vrhunac. Ne samo što sam bio poslednji na redu, a on već nestrpljiv da celu aparaturu drmne o pod, nego sam još i krenuo da platim sa novčanicom od petsto kruna. Sledeći put ima da spremim sitno.

- Jes' ti taj što ima onaj ford? - začkiljio je prema meni preko naherenih naočara. Da, to sam bio ja. - Ideš do ostrva Varald, to će te izaći... - Ne, idem do Lefe...Lefelstranda - pobunio sam se, pošto definitivno nisam hteo do Varalda. - Ali ostao si u redu za Varald - instistirao je, pa sam se izvinio, i objasnio da ipak idem do drugog pristaništa. - Ali onda ne treba da budeš u redu za Varald! Uplašio sam se da me ne baci sa palube, pa sam svečano obećao da neću ponoviti grešku. Nikad više. - Znači, ideš do Lefala? Očigledno još uvek nije pokapirao, pa sam opet morao da mu objašnjavam gde idem. Iako bi baš bilo zabavno da kažem da se vraćam tamo odakle smo došli, i napravim kompletnu zbrku, uspeo sam da se ujedem za jezik. - Onda to izađe šezdeset osam kruna - zapenio je u uglu usne i iskucao kartu, ali je odmah zastao. -Šta je ovo? - otcepio je kartu i proučavao je sa koncentracijom kakvu sam dosad sretao kod Bjerna Delia i njemu sličnih. Ipak je uspeo da iskuca kartu do Varalda, i sad je morao da je poništi. Dok je to radio (vremenski veoma zahtevna operacija) zabavljao je mene i susedni sto pričom o idiotu koji

99

je uspeo da se parkira u pogrešnu kolonu i tako zbuni konduktera da ovaj iskuca pogrešnu kartu.

Napokon je stigla prava karta, i ja sam pružio novac. Već pomenutu petstotku.

- Hmmmm... – zgrabio je novčanicu, - Da vidimo...

Prvo je krenuo da mi vrati četiri novčanice od po dvesta, al' je skapirao. Onda je našao svežan pedesetica i izbrojao deset.

- U...neće moći... - mumlao je sam za sebe i tutnuo i pedesetice u torbu. - Trebalo je da platiš šezdeset osam, dao si mi petsto - sad je ćušnuo moju nvčanicu u jedan ugao stola. Izvadio je jedan svežanj stotki i jednu pedeseticu, prebrajao ih i svaku pojedinačno stavljao na sto. - Da vidimo... - prebrojavao je novac, prvo novčanice. - Sto, dvesta, trista, četristo, pet... Ne, sad moram da pređem na sitno.

Skupio je karte sa talona i krenuo iznova. Novčići od krune i oni od deset bili su skroz pomešani, pa je uhvatio da ih razdvaja. Tek sam tad pogledao u novčanik i video da imam osamnaest kruna sitno, tako da može da mi vrati četiristo pedeset, ako mu je tako lakše.

- Treba da mi platiš šezdeset osam, a ne pedeset - napao me je. - Da nisi možda očekivao popust? - Ne... - opet sam pokušao - Ali ako ti dam još osamnaest kruna, pored petstotice, moj kusur jeste četiristo pedeset.- A, bre?

Posle toga sam odustao.

GLAVA 146

Danas sam sreo Anu u gradu. Problem mi je da se ponašam prirodno pred njom, na mene deluje isto kao i sve druge dobre ribe – potpuno se ufrčim. Preznojavam se, podilaze me žmarci, potpuno nekontrolisano cupkam i padaju mi napamet najtruliji mogući fazoni što je Norvežanin, Šveđanin i Danac uspeo da smisli. Mislim da Ana na mene deluje i još gore nego ostale dobre ribe.

Sreo sam je u suterenu tržnog centra,

baš ispred cvećare, i ne trepnuvši sam smislio izgovor da sam krenuo po cveće. Naravno da to uopšte nije bilo tačno, ali me je dovelo do toga da sam morao da izmislim neku budalaštinu kako pravim neku sedeljku za koju mi treba lepo cveće.

I tako sam ja tu stajao i preznojavao se i koprcao prosipajući jednu izmišljotinu za drugom, i dosta je vremena bilo prošlo dok nisam shvatio da sam čvrsto zgrabio jedna kaktus. Verovatno da se, kao, oslonim. Glupa ideja. Ana mi se smejala, i sad sam siguran da je napokon skapirala koliko se očajnički primam na nju. Kao da mi nije bilo dosta blamova, uspeo sam, kad mi je stavila do znanja da trenutno nema nikakvih planova, da je pozovem kući da gledamo TV. Jako romantično. Inače je Ana trebalo da ode kući i javi se Roaru, pošto se obično čuju petkom. Nagovestila je međutim da bi Roar mogao nešto drugo da smisli ovog petka, pa smo krenuli mojoj gajbi. Taman smo se smestili u sofu, kad su počeli Prijatelji.

Posle onoga u sredu uspeo sam, u stilu jednog noja, potpuno da potisnem to da me je Elina u najboljoj školskoj tradiciji ”pitala da pođemo”, i da treba da razmislim o tome. To je bilo lepo potisnuto sve do ovog popodneva. Kad se ona stvorila ispred mojih vrata i počela da zvoni. Neverovatno kako ti se percepcija može promeniti. Jesenas mi je delovala baš fino i sve tome slično, a sad mi je pred vratima stajala furija koja nije imala mnogo veze s tom slikom. Sa punđom na glavi, u dugoj suknji i izrazito stisnutih usta.

- Ćao - brecnula se i progurala pored mene u hodniku. Situacija je obećavala da postane krajnje bolna. - Čekala sam, i čekala, da me okreneš... aahaaa Naglo je ućutala kad je ugledala Anu na sofi, koja je sama odmah pokapirala situaciju. Ona baš ume da me izvuče onda kad se po pravilu skucam. - Ćao! - Ana se pozdravila i nasmešila. - Ćao - Elina je prosiktala, i nije se smešila. - Ovaaaj... – krenuo sam da mahnem desnom rukom, i zakucao se u dovratak. - Daaa? - Elina se odmah okrenula prema meni. - Paaa... – počeo sam da mrmljam, a

100

Elina je uperila prst u Anu.- Je l’ ovo možda razlog da me ne okreneš? Je li? - Vidi, Elina... Nije baš vredelo. - Misliš da sam ja debil, ili šta? - drala se pokazujući jednom rukom na mene, a drugom na Anu. Šta god ja inače mislio, u toj pozi je svakako izgledala debilno. - Znači ti si sa ovom i sve ovo vreme nisi našao za shodno da to napomeneš? Je li? Zašto li je neophodno da se posle svakog pitanja doda „Je li”? Elina se zahuktavala sa podignutim rukama i zategnutim glasnim žicama. Mogao sam makar da joj kažem, nije uopšte znala da sam takav, da je znala sigurno bi... Šta sam mogao da odgovorim. Nije vredelo da se trudim da joj objasnim kako (nažalost) nema ničeg između mene i Ane, a i sinulo mi je da, ako želi da veruje da ima, samo nek’ izvoli. Tako ne bih morao da objašnjavam da ne želim da budem sa njom. Zaključio sam da je ovo bolje rešenje (premda kukavičko), i, kao da mi je pročitala misli, Ana se uključila u igru. - Vidi... Elina, je l’tako? - ustala je sa sofe. Elina je frknula, ali je bar umuknula kad mi je Ana prišla. Čuka je krenula da lupa samo od toga što mi se približila. - Znaš, nas dvoje, fora je što smo se tek smuvali - zagrlila me je oko vrata. Dum-dum-dum, iz mojih grudi je tukao valcer, ubrzano.- Hrmmmpf - reče Elina. Ana me je sočno poljubila u obraz i spustila glavu na moje rame.- Hrmmmpf - dodala je još jednom, pogledala me kratko, i onda izvela opšte poznati i internacionalno prihvaćeni teatralni izlazak sa okretanjem na peti i jurnjavom kroz vrata, praćenom zalupljivanjem istih.

Ja sam stajao kao stena, budući da mi se još vrtelo u glavi od svega ovoga. A i čekao sam da me Ana pusti, što nije činila, verovatno očekujući da se Elina vrati.

A onda je počela da se kikoće. To me je zagolicao, pa ni ja više nisam mogao da se uzdržim. Kao onda kad umalo da nas izbace iz Mekdonaldsa, sve smo se jače i glasnije smejali, približavajući se potpunoj histeriji. Strovalili smo se na sofu već potpuno vrišteći od smeha, i naravno da sam ja uspeo i da prdnem. Onda smo se smejali još jače. Sad sam se u svakom slučaju otarasio Elininog

smaranja.

GLAVA 147

Juče je bilo dosta neobično nakon Elininog odlaska. Ana i ja smo dugo sedeli odmahujući glavom i smejući se njenom ponašanju.

- Ne mogu da verujem!

I ako je sve na kraju ispalo onako kako mi je inače odgovaralo, nisam baš bio siguran da za mene cilj opravdava sredstvo. Iako je Elina ispala grbava u celoj priči, mogu donekle da je razumem. Ja nisam baš neki majstor da pošaljem jasne signale. Sklon sam da zabijem glavu u pesak i sačekam da se stvari reše same od sebe. Nije me baš oraspoložilo ni to što sam morao da slušam traktate o tome kako je Roar mnogo super lik. Roar Inženjer koji samo sedi gore u Trondhajmu i toliko čita da nije ni jednom dosad uspeo da dođe u Bergen. Nešto mi se ne čini ni da mi je Ana spomenula da je ona išla u Trondhajm, al' to ne mora ništa da znači. A možda se nalaze i u Oslu. Kad god Ana krene da priča o toj kretenčini, osetim se baš kao kopačka koju zatežu pred neku bitnu utakmicu. Finale kupa, ili tako nešto. Skroz me iseče u stomaku kad me uveže u dupli čvor. Mokri dupli čvor koji ne možeš tako lako odvezati. Nadam se da će Roar jednog dana oslepeti od čitanja svojih glupih knjiga. I da će ga onda poslati na neku specijalističku kliniku u Švajcarskoj gde će živeti sa oslepelim knjiškim moljcima iz celoga sveta. To i zaslužuje kad ne vodi dovoljno računa o svojoj devojci. Pokušao sam da upozorim Anu da je malo neobično što se oni uopšte ne viđaju, ali mi je bilo saopšteno da ne budem kreten. Da li sam ja uopšte odrasla osoba?

Na kraju je bilo kasno, i Ana je morala kući. Garant da bi zvala morončinu Roara. Arrrgh.

Odvezao sam je kući, i naravno popio ogroman zagrlja kad je htela da izađe. I pitanje da li bih išao sa njom večeras, recimo, u bioskop. Ili na večeru. Ili nešto treće.

- Možemo da imamo dejt - rekla je i potapšala me po obrazu. Da, kako da ne, posebno uz Roara (arrrgh) i sve

101

ostalo, ali moglo bi da bude prijatno.

Svakako, kažem ja. Hej, celovečernji izlazak sa Anom. Oh yeah.

Ali je svejedno uopšte ne kapiram.

GLAVA 148

Da, da, da...

Izašao sam sa Anom sinoć, u biskop, pa na večeru, pa je otpratio kući kako i dolikuje ovakvom jednom kavaljeru.

Onda je došao neminovni poziv na kafu, pa smo sedeli i još malo ćakulali o zajedničkom detinjstvu i svim glupostima kojih se ona sećala da sam pravio. Što sam ja, razume se, poricao. Setio sam se, doduše, i na opšte zadovoljstvo i ispričao, kad smo komšijsko dete i ja izazvali omanje srčke kod njegovih roditelja. Dosta smo rano razvili specifičan smisao za humor, i malo ko je izbegao da postane meta naših smicalica. Veoma često su nam pretile batine zbog toga što bi ljude smorilo da ih neko stalno pravi budalama. Tog popodneva meta su nam bili nesrećni roditelji. Baš su se odmarali posle ručka i zavalili u sofu da gledaju TV, kad smo mi ušli, držeći se za ruke. Smrtno ozbiljnih lica objavili smo da moramo nešto da im kažemo. Mi smo, zapravo, otkrili da smo homoseksualci, i bacili smo se na istraživanje naše nove seksualnosti. Naravno da smo odmah prasnuli u smeh, ali u onom deliću sekunde pre toga, mogli smo da vidimo kako se roditeljski snovi o budućnosti raspršuju u ništavilo. Isto kao i nešto kasnije kad smo pronašli gajbu praznih pivskih flaša koje smo razbacali po sobi i pretvarali se da smo mrtvi pijani. Ja u pocepanoj majci, a on u donjem vešu. Opet su solidno prohisterisali pre nego što smo im otkrili da se zezamo.

Ani je to bilo skroz zabavno, i morala je da prizna da bi volela da je ona bila tako maštovita.

Ane živi u fensi gajbi, koji je baš njen. Godinama je štedela za stan koji je posle prodala za dobru cenu pa kupila ovaj. Štaviše, preteklo joj je novca, koji je stavila u banku. Skoro dvesta hiljada. I bez nekog posebno visokog

obrazovanja, sasvim se lepo snašla, proputovala po svetu, skoro da je bogata i ima dečka (aaaahhh) kojeg očigledno idolizuje.

Krenula je toliko da tupi o buđavom Roaru, da mi je došlo da krenem kući, ali me je zadržala. Ako bih mogao da prespavam kod nje? Kuku meni.

– Šta onda sa Roarom?

– Šta sa njim?

– Je l' on okej sa tim da drugi tipovi prespavljuju kod tebe?

– Drugi tipovi???

Kako sam mogao da pomislim da ona privodi neke tamo tipove?

– Ma ne...nego...nije li malo neobično...?

– Molim te?

Bio sam umoljen. Odlučio sam to i pre nego što je izvela trik sa treptanjem. Sve dok nismo zakuntali kikotali smo se i glupirali, da bi čovek prosto mislio da smo strašno zaljubljeni. Što ja, naravno, jesam, ali ne i ona, ona samo misli kako sam ja jako zabavan lik i super ortak.

A očigledno i nešto više od toga. Kad smo se sutradan probudili, bilo je skoro tri. Ane se prva probudila, i kada sam ja otvorio oči, bila mi se skroz unela u facu.

– AAA! – trgao sam se iz sna, i umalo da se sudarimo glavama. Šta joj sad ovo znači?

– Samo sam htela da vidim kako izgledaš dok spavaš.

– Pa kako izgledam?

– Dobro. I slatko.

Uvek sam hteo da izgledam pre opasno nego slatko, al' i to je nešto. Dobro već nešto znači.

–Zažmuri! – odjednom je naredila. Zažmurio sam. Nakratko se čulo neko premetanje, a onda sam osetio kako mi

102

jedno stopalo klizi uz nogu. Skroz je prešlo preko mene i spustilo se na drugu stranu. Kako bi to moglo da izvede, moralo je i telo kome je to stopalo pripadalo da mi se prikrade sa leve strane i polako uspne na mene, pa sam osetio njenu poludugu kosu na grudima pre nego što se celo telo pripilo uz mene. Na meni. Čvrsto sam žmurio i molio se da ovo potraje mnogo godina. Nije bilo baš tako, ali je svakako potrajalo.

– Auh – rekao sam posle dužeg vremena.

– Čemu Auh?

– Ne, samo... auh... nisam verovao da će se ovako nešto desiti.

– Zar je bilo toliko nezamislivo?

– Ma neee... nego, ti imaš Roara, pa sam...

– Ahhh! Dokle ćeš samo da pričaš o Roaru!

Ana je skočila sa kreveta i otišla u kupatilo.

Dokle ću ja? Ona stalno priča o Roaru, što se mene tiče, ja bih ga najradije prepeglao. Kad je izašla, bila je besna kao ris. Podvio sam rep i počeo da se oblačim. Ana je sređivala okolo, pa sam ustanovio da bih isto tako mogao i da odem.

– Ovaj... palim ja sad gajbi...

Mahnuo sam jednom rukom i pritom izgledao kao kompletni imbecil.

– Ok – odgovorila je.

– Čujemo se, možda? – nije ništa odgovorila, pa sam samo pažljivo zatvorio vrata za sobom i odvukao se niz ulicu Evregaten. Kažu da su putevi Gospodnji nedokučivi, ali nisu ni ženski putevi baš naivni.

GLAVA 149

Jučerašnji nesrećni ishod visi još uvek u

vazduhu poput guste magluštine sa sitnom kišom i povremenim naletima oluje, munja i gromova. Elina je u petak odletela u tri lepe, a očigledno ju je i Ana juče sledila istim putem. Popio sam hladan tuš samo zato što sam uspeo da spomenem njenog dečka nakon što sam spavao sa njom, što naravno da i nije bila baš najbolja ideja. Pošto sam četiri sata sinoć ležao u krevetu i terao sve živo u te tri lepe, bio sam toliko umoran da sam se komirao i probudio da skapiram da kasnim da se nađem sa Sveinungom. Ljudi operisani od socijalne inteligencije mogu da budu dosta zabavni, ali ako si im predugo izložen, mogu postati iritantni. To je slučaj sa Hokonom, Kjelovim sinom. On je u stanju da priča viceve i iznosi svoje opservacije nadugačko i naširoko, bez obzira da li prisutni žele da ih slušaju.

Sveinung je takođe sličan slučaj, iako se njegov manjak kompasa manifestuje na drugi način. On je veći deo svog života proveo u dečijoj sobi okružen kompovima i kutijama od pice, pa je za njega skroz ok da satima sedi i ne progovori. Nasuprot tome, mene oblije hladan znoj od prevelikih doza tišine. Danas smo išli u Arnu da montiramo neke mašine, mojim kolima. Sveinung nije imao muzičke želje, nije hteo ni da ćaska, pa smo se sve vreme vozili u tišini. U takvim trenucima počinje da me hvata neizdrž pa počnem da lupetam neke gluposti sam za sebe kao, na primer, o knedlama u poslastičarnici, kako bi sneg trebalo da se održi duže ili o novoj jakni koju treba da si kupim. Potpune besmislice.

– Koja kretenčina – pomislio sam više puta u toku vožnje (iako on nije ništa loše uradio ako izuzmemo sedenje u tišini), i kada smo stigli već sam se toliko iznervirao da nisam mogao da otvorim vrata na kolima. Uspeo zam da se iskuliram makar dok ne odradimo posao ali sam opet krenuo da pizdim kad smo izašli na parking dva sata kasnije. Ni u povratku nije davao glasa od sebe, čak ni kada sam se (donekle na silu) glasno zasmejao nečemu što sam čuo na radiju. Išla je priča o pirsingu, na šta sam ja stvorio niz asocijacija.

– He, he, zamisli da ti je cela njuška u minđušama, i jedne noći, recimo, imaš more, i sav se upecaš u čaršave!

103

Toliko sam se smejao da samo što nisam morao da se zaustavim na ispustu za autobuse. Istovremeno sam mlatio glavom ne bih li ilustrovao kako bi se takva situacija mogla odvijati, ali svejedno nisam izazvao nikakvu reakciju.

On je uporno sedeo u i ćutao.

Negde na autoputu u Osenu počelo da mi ključa u glavi. Bio sam ispizdeo na Sveinunga koji mirno sedi i ćuti, besan na Elinino proseravanje u petak i jezivo povređen što je Ana bila tako nepravedna prema meni juče. Kučketina. Ustvari, svi su oni gomila kretena, svi do jednog. Počelo je da vri kad sam povrh svega morao između Bontelaba i Cahena tri puta da kočim zbog autobusa. Na prvom semaforu smo još uspeli da zakasnimo na žuto zbog nekog čiče koji je gnjavio ispred nas.

– A? – dreknuo sam i pogledao u Sveinunga.

– Vidiš li ti ovo??? A?

Video je, i samo je slegao ramenima, i tad sam znao da je definitivno počelo da previre. Zapištalo mi je u glavi kao kod onih matorih čajnika, i pukao sam pesnicom po volanu što sam jače mogao. Ne bih li naglasio koliko sam besan, zaurlao sam na suvozača, zadržavši prave razloge u sebi.

– Možeš li ti nekad nešto jebeno da kažeš???

– ...uhhh...hmm...?

– Možeš li jebeno da prekineš da mi tu ćutiš k'o pizda koja nema nikakvo mišljenje ni o čemu? Naravno da mu ništa nije bilo jasno.

Odvezao sam pojas, i izleteo iz auta. Otvorio sam vrata sa njegove strane, ščepao ga za rukav i krenu da ga izvlačim napolje. Pošto je još uvek bio zavezan, morao sam da se zavlačim unutra da mu otkopčam pojas pre nego što sam ga izbacio i gurnuo na trotoar tako da se zakucao u neke dve devojčice koje su tuda nailazile. Upro sam drhtavim prstom u njega ne bih li otpočeo paljbu, ali nisam ništa uspeo da

kažem. Pritom se u međuvremenu upalilo zeleno, pa sam sada ja zadržavao saobraćaj.

Kad sam stigao na svoj parking već mi se bilo malo razbistrilo pred očima, i kad sam pred sobom video Sveinungovo lice, tu prepadnutu, šokiranu i prilično uvređenu facu bacio sam se preko volana i počeo da plačem nad svojom nesrećom. Opet sam to uradio. Ne samo da sam opet sam sebe zatrpao hejterskim mislima, nego sam uspeo i da se opet istresam na drugima. Ovog puta je to bio Sveinung koji umalo da popije asfalt u Vogenu. Popeo sam se pravo na sprat kod Oda i Svanhilde, bilo mi je potrebno da pričam sa nekim. Oni su upravo bili spremili večeru i primili su me raširenih ruku uz cvrkut. Iako je Svanhild solidno prepekla riblje štapiće, bila je to fina klopa. Posle je Od poslužio kolače koje je sam pravio (od sastojaka iz kesice), kafu i čaj. Pošto smo pogledali Big Brother-a otišao sam kući, manje više zaboravivši celu priču sa Sveinungom. Okrenuću ga sutra.

Možda.

GLAVA 150

Što bi rekla pesma koju sam čuo nedavno: „To think that only yesterday, I was cheerful, bright and gay...”

Uprkos sreći u vidu dobitka na lotou, pokretanja firme, novih kola ili poznanstva sa ribama, uspeo je dobri stari ja da sve ponovo uprska. Sada sam garantovano na putu da izletim (naglavačke) iz firme posle jučerašnje scene, tako da se danas nisam čak ni zamarao (čitaj: nisam bio u stanju) da mrdnem prstom i uradim nešto. Izveo sam svoj stari, dobro poznati (i često upotrebljavani) trik: trulim-kod-kuće-u-trenerci. Dobri, stari ja. Iako sam primetio jednu promenu, naterao sam se da odem do telefona i pozovem Anu i Elinu i isteram stvari na čistac. Nekoliko puta sam se vraćao u fotelju, ali sam ipak završio s tu-tu signalom u ušima. Lagano nervozan.

– Halo, Elina na telefonu! – začuo sam s druge strane.

– Harrhmmgg... ti, ehhh... zdravo,

104

ovaj... ovde... – Elina je isto izvela jedan stari trik danas. Potpuno se ućutala u deliću sekunde pre nego što sam skapirao da je tresnula slušalicu svom snagom. Nazdravlje.

Malo kasnije sam se ozbiljno pitao da se nije čula s Anom, s obzirom da im je metod bio sumnjivo sličan.

–Halo, Ana je!

– ...Ja… hhhumm... zdravo, ehh... ovde...

– TRAS!

Džaba. Out in the open.

„But as if to knock me down, reality came along, and without so much as a mere touch broke me into little pieces.”

Sveinunga sam odložio, postoje neke granice koliko čovek može da poljubi vrata u jednom danu. A to što se još nije pojavio ovde i zvonio spreman da me razbije, ne ide mi u glavu.

Oko četvorke sam izašao u kupovinu, i da poduprem raspoloženje kupio sam karton piva i otišao kući da ispečem pizzu i pripremim se za povratak u svoj stari život.

GLAVA 151

Juče sam pukao. Ne baš načisto, ali dovoljno da se napijem. Imao sam tri konzerve u frižideru, i kad sam ih ispraznio, zvao sam taksi i otišao u grad. Oko pola dva doteturao sam se gajbi i zaspao da bih sat kasnije morao da ustajem da se javim na telefon. Prekinulo se. Kad se ovako napijem, uvek se probudim rano (u ovom slučaju u pola sedam) i ne mogu opet ljudski da zaspim. Onda tako plutam između sna i budnog stanja nekih par sati sve dok više ne mogu da ležim. Danas mi ni to nije pošlo za rukom, pošto je neko zvonio na vrata u devet. Kada uopšte ne očekuješ nikakvu posetu, onda ti bude sumnjivo kad ti neko tako rano zazvoni. Posebno ako si u poslednjih par dana bio loš prema bliskim ljudima. Ustanovio sam da mi dvoje takvih stoje pred vratima kad sam otvorio. U gaćama i raskopšanoj košulji (Ja, ne oni). Sveinung i Od. Napola sam sam se

nasmejao, oni nisu ni toliko. Pokazao sam im da uđu ali oni nisu čekali na signal. Bez reči su se smestili u sofu da me sačekaju da se upristojim. To sam i uradio, bio sam otprilike onoliko upristojen koliko i Varg Veum[1] u svojim boljim trenucima. Jesu li za kafu? Nisu bili, pa sam seo na fotelju preko puta njih i zurio u ivicu stola sa njihove strane.

– Dakle? – rekao je Od.

– Dakle? – rekao je Sveinung.

– ... – rekao sam ja.

– O čemu se radi? – ovo su uglas rekli, kao da su se uvežbavali.

– ... – rekao sam i pljesnuo rukama u nadi da će to sve da reši.

Delovali su prilično ljutito, što mi je bilo sasvim razumljivo imajući u vidu da sam juče hteo da izbacim Sveinunga na put, sa sve sigurnosnim pojasom. I ja bih isto bio ljut, posebno ako ne vidim razlog za to.

Nisam znao šta da kažem, pa sam im to i rekao.

– Ne znam šta da vam kažem – rekao sam.

– A, neee... – rekli su, opet uglas, i opet ljuti.

– Vidite, ja sam tako... umem da budem... nekad... čudan. – nekako sam na kraju uspeo da kažem.

Da li umem često da bivam takav? Pitanje je došlo od Sveinunga koji pretpostavljam nije želeo opet da izigrava frizbi.

Otprilike u tom trenutku jezik je otežao i počelo je da mi se skuplja u grlu. Proleteo mi je niz slika pred očima (što bi se fino reklo, kao na traci), sve ja u trenucima potpunih promašaja i, bez mogućnosti da to iskontrolišem, počeo sam da plačem. Činjenica je da sam imao nešto suza na lageru, ali sam dodao još malo jecaja, šmrktanja, uranjanja lica u šake i dužih perioda bez disanja ne bih i izazvao sažaljenje. Od je seo na naslon fotelje i spustio svoju

105

poznatu, dobro poznatu i često korišćenu i sve u svemu ne tako lošu prijateljsku ruku na moje rame.

Razumeli su me, stvarno jesu. Iako je Od mogao da mi kaže da nam je treći član bio na ivici da postane ubica kada je (bez kinte za bus) stigao kući i pozvao Oda da mu sve ispriča. Razumeju me, i gotive me, i složili su se da mi treba pružiti šansu. Ali samo još ovaj put. Štaviše, kako bi mi pokazali koliko me gotive, kupili su mi nešto.

– Aaa? – bio sam potpuno razoružan. Bar sam se pretvarao da je tako, i pokvareno se pitao šta li to može biti. Nadao sam se nečemu gotivnom, fensi odeći, satu, karti do Engleske, tako nečemu, ali Svenung se vratio sa ambalažom od torte. Haha, garant su nešto drugo stavili unutra, nešto što svakako nije torta. Ali bila je to torta. Skroz fina torta od marcipana sa ružicama, ukrasima i velikim natpisom „Ti si jedan sjajan lik” na poklopcu.

Trebalo je da namirišem prevaru. Stavili su je na sto ispred mene, pa sam ih pitao da li su za kafu, da upotpunimo ugođaj.

– Možda kasnije, prvo vidi ovo! – Sveinung je pokazivao jednu od ruža.

– Šta?

– Sjajna fora – izgledao je zadovoljno (naravno). – Pogledaj izbliza!

Ništa nisam provaljivao, i nagnuo sam se nad tortom ne bih li bolje pogledao dotičnu ružu, na šta su mi zajedničkim snagama zabili njušku u tortu. Do dna. Što me je malo zabolelo, ali priznajem da sam zaslužio.

Nikad pre nisam video (nakon što sam obrisao marcipan i krem sa očiju) nekoga da se toliko smeje. Sveinung je napola čučnuo kao da igra hokej, i lupao se grozničavo po kolenu, skroz crven u faci. Od je pao na kolena pored jedne stolice i legao preko nje, kikoćući se toliko da je jedva mogao da diše. Ja sam se obrisao, bacio ostatak torte, obrijao se, istuširao i presvukao, a oni su još uvek igrali po sobi uz talase smeha. Smirili su se tek oko pola dvanaest, i kao magijom opet je

zavladao mir i harmonija i otpočeli smo sa suvislim delatnostima.

[1] Popularni lik iz krimi romana

GLAVA 152

Lepo je što sam opet prihvaćen. Kad se uzme u obzir da sam nestao napolju u hladnoći na jedan malo neobičan način, naravno da je čudan osećaj što sam se ponovo vratio. Primećujem da ostali dodatno vrše pritisak na mene, ali sam odlučio da to izdržim. Ima da pokažem da vredim. Dozvolio sam im čak i da svu kompijutersku opremu presele kod mene na neko vreme, tako da sada moju dnevnu sobu i gostinjsku koristimo kao kancelariju. Nikada nisam imao ni jednog jedinog gosta koji je prespavao kod mene (osim Silije) ali gostinjsku sobu imam. Kada se čovek navikne na prilično lagodan radni dan (koji bi se mogao sastojati od dva sata rada i šest sati kafenisanja) pomalo je teško biti okružen dvojicom radoholika kao što su Od i Sveinung. Takođe i inspirativno, ali ponekad oni urade više za sat vremena nego ja za celu nedelju. Kad na primer želim da idem u kupovinu ili da odem da prošetam, smeju se kao da sam im ispričao vic. Ali izdržaću i to, jer postoji izvestan broj lepih prednosti bavljenja poslom u kompijuterskoj branši. Ništa nisam platio, a imam jako dobar PC i mogu da ga poboljšavam koliko god hoću. Sa dobrim hardom i to. Uz to smo pričali da bi trebalo da instaliramo kablovsku liniju kod kuće, a kako sada radimo kod mene, odavde bi trebalo i da počnemo. Skroz kul.

Nakon što smo pričali o tome, ćutali smo neko vreme.

– Je l’ ti uvek ovako? – pitao me je Od na kraju.

– Šta? – morao sam da pitam.

– Pa sediš i pevušiš sam sa sobom?

– Mmm… uopšte ne pevušim…

– Pevušiš! Pevao si ono… ono kao… na-na-na… iz onog filma…

106

– Stvarno?

Naravno, obojica su se složili da sam pevao. I to muziku iz filma.

Zar sam stvarno pevao? Mislim, volim muziku, ali nisam bio svestan da i pevam. Šta li onda još drugo radim a da i ne znam?

– E ‘ajde ti sedi i ćuti! – Pokazao sam prstom na Oda i dodao:

– Fritert!

Pocrveneo je kao paprika i tresnuo na stolicu kao da je ostao bez nogu. Nije naime znao da sam prisustvovao njegovoj epizodi sa čišćenjem snega.

– …ooaa… – promumlao je.

– Šta je to bilo?!? – Sveinung je iznenada uskočio spreman za malo zezanja, kada je video kako je Od pocrveneo.

– O neee… – Sada sam ih imao obojicu. Sveinunga pošto je bio ekstra radoznao, a Oda jer je želeo da je u tom trenutku radije bio u Kini. Napravio sam malu pauzu, zavrnuo rukave na košulji, i zavalio se u stolicu.

– Ma samo nešto što se ovde desilo pre nekog vremena… – Nonšalantno sam mahao prstom ka ulici.

– O dođavola… – zastenjao je Od i pokrio lice šakama.

Izložio sam kratku verziju priče, posebno naglašavajući one delove u kojima je Od briljirao.

– I tako je to bio naš Fritert! – završio sam povišenim glasom i mašući rukama u pravcu ulice.

Sveinung se cepao od smeha i time mi davao povoda da nastavim.

– Frtert-Fritert-Fritert! – Ponavljali smo u glas. – Ahaahaa!

Odu je prekipelo. Zgrabio je bocu nekog sredstva za čišćenje i bacio se preko stolice u pravcu mene. Ja sam se kao

munja sagnuo ispod sedišta moje stolice, otpuzao na drugu strani i otrčao u pravcu Sveinunga. On je bio potpuno zblanut dok sam ja, najbolje što sam umeo, skočio preko njegove stolice i gurnuo ga u stranu kako bih pobegao od Oda koji se naglo okrenuo iza mog stola i onda zadihan krenuo na mene kao gladan vuk, uperivši tu bocu, kao neko smrtonosno oružje. Bacio sam se na sigurno, iza Odovog stola, i za sada izbegao smrtonosan mlaz do tada nepoznate tečnosti. Odatle sam se otkotrljao dalje pored police za tv i naleteo na kauč. Od je to iskoristio. Stekao je prednost, bacio se na mene, i spremao se da „opali”, ali sam uspeo da mu izbijem oružje iz ruke. Dok se on opružio, uspeo sam da se oslobodim, i ponovo se bacim na Sveinungovu stolicu, ovog puta pravo njemu u krilo, sa takvim ishodom da se stolica prevrnula i da smo obojica tresnuli na pod. Ne obraćajući pažnju na to što mi je Sveinungova glava ublažila najgori udarac, brzo sam se bacio u desno, kako bih izbegao još jedan mlaz. U skoku sam prevrnuo kesu sa smećem, poveću, i kore od banane i sranja su se sručila na pod. Ne obraćajući pažnju ni na to, dao sam se u trk prema vratima od wc-a i provukao se unutra. Svim silama sam pokušavao da zatvorim vrata, ali je Od uspeo da proturi jednu nogu unutra. Ležao sam na leđima na podu wc-a, jednom rukom držeći se za kvaku i bio skoro bezbedan. Od je uspeo da progura ruku kroz otvor i odjednom sam ugledao rupicu na poklopcu boce.

– Eehhheeee! – urlikao je Od krvnički. I prskao. Oči su me pekle.

– Ej bre! Dosta, jebo te! Prekini! – vikao sam. Prskanje je prestalo a ja sam preživeo.

Ležali smo nekoliko trenutaka iscrpljeni na podu i tako završili radni dan.

Zatim smo se vratili u dnevnu sobu i naručili picu.

GLAVA 153

Po jednom ovako lepom danu potpuno je razumljivo da se ode do parka i igra frizbi. To je u svakom slučaju smatrao

107

Od. Uz to je smatrao da ja apsolutno moram da mu se pridružim. Nisam imao ništa drugo da radim, pa ok. Skuvali smo kafu, sipali je u termos i krenuli. Zaboravili smo šolje (i hranu) i to nas je odvelo do super-marketa. Iz nekog razloga smo izabrali da iskomplikujemo stvar time što ćemo se parkirati na drugom spratu, morali smo da uzmemo karticu i tražimo parking mesto. To je potrajalo, ali smo na kraju obavili sve i krenuli dole pokretnim stepenicama. Tik iza jednog penzionera. U principu sam dosta pozitivan kada se radi o starijim ljudima (npr. Birger), ali oni imaju jednu pomalo neobičnu lošu naviku. U dnu na primer jednih pokretnih stepenica, će se uvek zaustaviti kako bi se orijentisali. Baš u trenutku kada je nemoguće obići ih. Kao posledica raznih akcija u super-marketu stepenice su, kada smo mi došli do kraja, bile pune sve do gore, i baš u tom momentu se stariji gospodin odlučio za jedno hitro izviđanje prostora. Kao što je poznato, takve stepenice se kreću veoma brzo, a to je dalje vodilo tome da su ljudi navalili od pozadi, dok smo u isto vreme Od i ja svom snagom pokušavali da izdržimo i ne zveknemo u starijeg gospodina. Na kraju smo pukli, uhvatili ga zajedno ispod miške i preneli ga preko tog najgoreg dela, tako da je reka ljudi ponovo mogla slobodno i neometano da se sliva na svom putu u šoping. Nabavili smo i čaše i zemičke, a uz to sam sebe častio i konzervom piva, dok je Od morao da uzme kolu pošto je vozio. Kolu koju uostalom nije ni popio. Najveći deo vremena smo sedeli na jednoj uzvišici odmah pored Akvarijuma i lupetali, dok smo gledali u pravcu naše kuće na Laksevogu. Od je najžešće smarao o frizbiju, ali nisam bio naročito raspoložen. Na kraju samo što nije počeo da cmizdri, pa sam pristao da bacimo desetak puta pre nego što krenemo kući. Frizbi je zabavan, ali je bilo prokleto hladno. Kada smo stigli kući, napravio sam sebi još kafe i uživao neko vreme ispred tv-a najviše s nadom da ću ponovo videti onu slatku na vestima iz zabave.

Oko pola devet neko je zazvonio. Čudno, pošto nisam nikoga očekivao. Uz to je zvonjava bila stvarno žestoka.

Ding-dong-ding-dong-ding-dong. Strašno. Ko bi to mogao da bude?

Ispred je stajala Ana i zaspala na zvonu.

Pijana. Razvaljena.

Šta bre?

– Ana…?

– …aa …

– Ana, je l’ sve u redu? – Bio sam zabrinut. Bilo je čudno i prilično zastrašujuće videti je takvu. Zato sam je oprezno uvukao unutra kod sebe, i smestio je na stolicu u dnevnoj sobi, pre nego što sam otrčao do kuhinje da donesem čašu vode. Računao sam da bi joj to prijalo. Kada sam se vratio nije je bilo na stolici. A ni na podu. Nekako se oteturala do moje spavaće sobe i ležala je popreko na mom krevetu.

– Ana? Šta ti je?

Iskreno, bio sam očajan.

– Je l’ se nešto desilo? – pitao sam je i pomazio po obrazu u očajničkom pokušaju da uradim nešto dobro.

– Moramo da razgovaramo – promrmljala je.

– O čemu to treba da razgovaramo?

– Moram prvo samo malo da se odmorim – promumlala je i zaspala.

GLAVA 154

Čudan dan. Ana je normalno legla u jakni i cipelama, pa sam pre svega morao da joj to nekako svučem. Mogao sam samo da se nadam da bi ako se bude probudila shvatila da sam bio fin i da nisam imao nikakve sumnjive namere. Uspeo sam da je premestim da leži uzduž i navukao jorgan preko nje. Kako ipak nije bila pri svesti (i hrkala je malo) krišom sam je neko vreme mazio po obrazu i na kraju je pomalo nespretno poljubio u obraz pre nego što sam se vratio u dnevnu sobu. Zbog čega se za ime sveta sve ovo dešava?

Uz sve to nisam uspeo baš mnogo da spavam. Bio sam zabrinut i razmišljao o svemu, Ana je hrkala (i tokom noći je ustala da se ispovraća), i kao da sve to nije dovoljno, nego su i Od i Svanhild

108

odlučili da provedu jednu dugu i bučnu noć u spavaćoj sobi na spratu iznad. Razdvajao nas je samo plafon od kartona ili možda žice za kokošinjac. Ne baš naročito zabavno.

Rano sam doručkovao, malo prošetao i gledao takmičenje u ski skokovima. Otprilike na pola prve serije Ana se probudila. Tada je u svakom slučaju ustala. Ušla je u dnevnu sobu oborene glave, u jednoj mojoj majci i mojim starim farmerkama koje obično nosim kada krečim i slično. Izgledala je tako očajno da sam počeo da se smejem, ali sam prestao čim sam video njen izraz lica.

– Kako si? – pitao sam je. Nije odgovorila, samo se spustila na stolicu i počela da gleda ski-skokove. Nije htela vodu, kafu, čaj, sok ili bilo šta. Nikako hranu, u svakom slučaju.

– Je l’ može pivo onda? Ha ha. – Nije upalilo.

Nije se čak ni nasmejala. Sedeli smo tako bez reči sve dok se ja, skroz neprirodno, nisam proteglio i rekao kako je baš šteta što je sneg ponovo počeo da pada.

– A baš sam mislio da je stiglo proleće.

Nisam saznao šta ona misli o tome.

Na kraju je htela da ide kući.

Ponudio sam se da je odvezem, pošto je padao sneg.

– Mogu da te odvezem, pošto pada sneg.

Ne, nije bilo potrebno.

– Zar ćeš da ideš po ovakvom vremenu?

Pa da, to nije bio nikakav problem.

– Ne, ma daj, prehladićeš se. ’Ajde da te odvezem?

Ok.

U kolima je bilo tiho, i kada sam zakočio ispred njene kuće, otvorila je vrata pre

nego što se auto skroz zaustavio.

– Ćao! – rekla je.

– Ej!? – rekao sam, i zaustavio je u pola koraka.

– A?

– Rekla si da moramo o nečemu da razgovaramo?

Izraz lica joj je odavao blagu postiđenost.

– A… ma zaboravi, ok? – Spustila je pogled ka svojoj jakni kao da tamo ima onaj mali mikrofon-bubicu.

– Hm – rekao sam i strogo stegao usne.

– Punohvalanavožnjićao! – rekla je i nestala uz tresak vrata. Sa mojim pantalonama za krečenje na sebi.

GLAVA 155

Drago mi je što su ljudi različiti. Kada bi svi bili isti, stvari bi naravno bile užasno dosadne, ali sada to nije tako. Od, Sveinung i ja smo na primer i isti i različiti. Svu trojicu interesuju iste stvari, kao što su kompijuteri, žene, neka žurka s vremena na vreme (plus mnoge druge stvari), ali istovremeno ima i mnogo stvari gde smo mi kao nebo i zemlja. Sveinungovu strpljivost sam, kao što je poznato, bolno iskusio. Međutim verovao sam da sam osoba koja baš nema mira, ali sam u odnosu na Oda obična troma vreća. Nakon što smo se motali po hodnicima Kvarnera nekoliko sati (neverovatno je koliko smo napredovali za samo nekoliko nedelja), sva trojica sa stvarima, bilo je vreme ručku. Razlog zbog kog je Od pošao s nama je što je imao nešto da obavi u Blomsterdalenu, i pošto smo se vozikali po tom kraju, pokupili smo i njega. Mojim kolima. Koja su dvosed, pa je morao da sedi pozadi, na klupi.

– Ne bre, ma daj, pa u kaputu sam, bre! – Malo je snob.

– Prekini i uskači! – Nas dvojica imamo običaj da se udružimo u ovakvim

109

situacijama.

– Trebalo bi onda da sedim napred!

– Je l’ bi možda autobusom ili šta?

I tako je ušao i seo pozadi na gajbu od soka, sasvim mrzovoljan, a zatim smo otišli do Kvarnera, gde smo ja i Sveinung puzali po podu i razvlačili kablove, dok je Od sedeo u kaputu u šefovoj kancelariji i pio kafu. Trudio se da stekne kontakte. Mi smo se trudili da ga nerviramo.

– Mogao je da nam pomogne malo…

Ali uskoro je bilo vreme da ručamo, i odlučili smo da jedemo na mestu gde je bilo previše masno za Odov ukus. Nakon hamburgera i kole, svakako smo morali da popijemo kafu.

Od je morao da ode do wc-a, i tada se Sveinung zaverenički nagnuo preko stola ka meni.

– Uključi se malo u ovo – šapnuo mi je i namignuo. Hteo sam da učestvujem, pa sam mu uzvratio.

Kada se vratio, Od se zavalio u stolicu, ali kad je ukapirao da smo skoro završili kafu hteo je da ide.

– Hoćemo li ?

– Ja ću još jednu kafu – rekao je Sveinung i zainteresovano gledao u autobus koji je prolazio pored. Od je malko prevrnuo očima, ali je mirno sedeo.

Čitale su mi se novine, pa sam ustao.

– Idem da uzmem novine.

– Ne, jebo te!!

Dok sam odlazio, čuo sam Sveinunga kako viče.

– Ej, oćeš da mi doneseš? – Nasmejao sam leđima skroz okrenut Odu.

Kada je Sveinung skoro iskapio svoju drugu kafu Od je ponovo počeo.

– Zar ne možete da čitate kasnije, da radije krenemo sad?

Sada sam ja hteo još jednu kafu.

– ’Oćeš i ti? – Gledao sam u Oda.

– Pmmff… – rekao je Sveinung držeći se preko usta.

Nije hteo kafu, ali sam je ipak uzeo.

– Neću nikakvu usranu kafu! – Sad se već iznervirao.

– Daj opusti se. Pij kafu, imamo vremena koliko hoćemo…

– KOLIKO HOĆEMO!? Pa imamo gomilu stvari koje moramo da završimo!

– Ma to sve možemo i sutra, a… – Sveinung je uskočio.

– Ma dođavola! Pa imamo firmu, bre!! – Sada je Od ustao od stola i počeo da oblači kaput dok smo nas dvojica skoro ležali u stolicama i trudili se da što je moguće bolje uživamo u kafi. Iako je bila i loša i hladna.

– Dakle? Ajde polazite! – Takvom brzinom i snagom je privezao kaiš od kaputa da su mu se oči u jednom momentu iskolačile.

Sveinung je protegao vrat i lupkao prstom po ivici šoljice.

– Hoću prvo da popijem svoju kafu…

– Uuufff! Jebeni idioti! – Ono poslednje je nestalo kada su se vrata zalupila za njim i pre nego što smo se svalili preko stola od smeha, mogli smo da vidimo da je krenuo ka autobuskoj stanici.

Bilo je bolno za Oda da stoji tamo i čeka autobus koji nikako da dođe, i kada smo nas dvojica konačno izašli on je i dalje stajao tamo. Iz protesta je stajao nama okrenut leđima dok smo mi ulazili u auto, ali je morao da se okrene licem ka putu kako ne bi izgedao potpuno glupo, što smo mi iskoristili kada smo izlazili sa parkinga i lagano vozili pored autobuske stanice. Dva puta sam mu prijateljski svirnuo, a Sveinung je

110

spustio prozor.

– ‘Oćeš pozadi?? – viknuo je i zatvorio prozor, pre nego što smo jurnuli ka gradu cepajući se od smeha.

GLAVA 156

Na sred stočića u dnevnoj sobi je jedna brošura. O tumačenju snova, danas sam je nabavio. Sada jednostavno moram da otkrijem šta znače, sta znače sve te stvari koje sanjam noćima. Jedna stvar je mi to što sanjam utiče na ostatak dana, ali ja sam potpuno ubeđen da to znači nešto. Želeo bih da znam šta.

Sinoćni san je bio o mojoj bivšoj.

Stajao sam u jednoj bašti koja je zapravo moja, ali nije se nalazila ispred kuće u kojoj sad živim. To je jedna jako mala bašta, veoma prijatna i nalazila se ispred jedne kuće koja je isto bila jako mala. Nisam bio unutra u kući tako da ne znam da li je unutra udobno ili ne. Gde se nalazila, ni to takođe ne znam, možda nigde ni ne postoji, ali sam u svakom slučaju sa mesta na kom sam stajao mogao da vidim fjord. Stajao sam na travnjaku i radio nešto, sigurno sam grabuljao, jer mi se čini da još uvek mogu da osetim miris trave. Osim toga tu je bila i jedna mačka koja je jurila okolo za nekom pticom. Očigledno sam nešto bio pekao pošto se oblak mirisa tek ispečenog hleba ili kolača pružao duž cele bašte, ali kao što sam rekao, nisam bio unutra tako da to i nije bilo naročito lako znati. Osim toga sve je bilo tako stvarno, toliko da još uvek mogu da osetim dodir suncem ugrejane trave po nožnim prstima.

Iznenada se iz pravca kapije začuo neki zvuk, a da prethodno nisam čuo nikakav automobil ili nešto drugo. Tren pre toga kapija je stajala odmah uz kuću, pošto je bašta bila tako mala, ali sada se tu stvorio jedan dugačak prolaz od kamenih ploča koji je izgledao kao da je dug skoro sto metara. Tamo, pored kapije mogao sam da vidim neku osobu kojoj je nešto nalik oblaku prekrivalo lice i deo tela, pa je bilo teško da vidim ko je to. Ali bez obzira, znao sam ko je. Sigurno je ona. Došla je.

Više nisam grabuljao, već sam stajao

ispred ulaznih vrata sa presavijenim novinama u rukama, i češao se po butini jednim krajem novina. Iznenada se našla unutra u bašti, a da se nije čuo nikakav klik kapije. Imala je i nečujne cipele na nogama, jer se kasnije ništa nije čulo kad je lebdela-išla ka meni. Polako. Veoma polako. Činilo mi se kao da je trajalo milion minuta, a istovremeno kao da se dešavalo jako brzo jer je odjednom stajala odmah ispred mene. Ne skoroz uz mene, ali da sam u ruci imao grabulju i da sam je ispružio, ostala bi joj mahovina na stomaku. Magla oko nje je nestala i video sam to dobro poznato lice, polu dugu tamnobraon kosu, onaj vatreni i još uvek nejasan sjaj u njenim očima, ono što me je nateralo da shvatim da mogu da prestanem da tražim dalje. Iznenada je neka crvena traka iskočila sa njenog čela i stala na moje čelo. Malo sam se trgao, ali sam ispružio ruke. Možda da joj kažem „dobro došla kući” ili nešto, ali to nikada neću saznati. Probudio sam se sa rukama ispruženim ka plafonu. Ponovo sam zatvorio oči što sam jače mogao. Ništa.

Gledao sam oko sebe tražeći je, iskočio sam iz kreveta i bazao po stanu pokušavajući da otkrijem gde se sakrila. Nije bila ni u jednom ormanu, ni na jednoj polici, pa čak ni iza aparata za kafu. Sat u spavaćoj sobi je pokazivao pet do pet, i očajnički sam pokušavao da ponovo zaspim.

Nije bilo šanse. Dvadeset minuta kasnije stajao sam pod tušem, pod mlazom tople vode, sav naježen. Kao zombi. Zašto nikako ne mogu da prestanem da je sanjam?

Nisam uspevao da hodam normalno, samo sam se teturao po stanu. Obukao sam donji deo trenerke, izašao napolje i tako go do pojasa stajao na stepenicama i kao udarac iz te betonske podloge, stigao me je plač. Stajao sam pogrbljen na stepenicama i jecao, suze su padale na beton i pretvarale se u led kod mojih prstiju. Suze su me stigle kao iznenadni udar vetra ili talasi, brzo i snažno. Nemam predstavu koliko dugo sam stajao tako, ali kad sam ponovo mogao koliko-toliko normalno da dišem, uspeo sam da se ispravim koliko su mi od hladnoće ukočeni udovi dozvoljavali. Ipak sam ostao da stojim, ali sam se naslonio na okvir vrata. Stajao sam i

111

smrzavao se, i sve što sam video ispred sebe slilo se u jednu kašu. Ništa nisam čuo, čak ni momka koji raznosi novine, koji se opušteno penjao uz ulicu, došao je da isporuči novine i ništa nije slutio. Nije imao pojma da ja tu stojim, a ja nisam čuo da on dolazi. Ja sa tim treperućim ekranom pred očima, a on sa novinama pod miškom i vokmenom na ušima. Sijalica iznad ulaznih vrata nije radila, i on je po navici samo proturio ruku u kojoj je držao novine, da bi ih ubacio u sanduče za novine koje je odmah ispod zvona. Umesto tamo, nabio ih je tačno meni u stomak, i u tom momentu smo otkrili jedan drugog.

– AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

– AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

– Jebote!

– U pizdu materinu!

Osulu smo paljbu, sve jedan žešće od drugog.

Borili smo se za vazduh i balili, kao dva iscrpljena maratonca. Zatim sam se izvinio, i on se izvinio, psovao sam i on je psovao, i složili smo se da smo se obojica oduzeli od straha kao nikad u životu, a onda sam mu pomogao da pokupi desetak novina iz dva dela, sa po tri poveća reklamna dodatka, koje su mu ispale u momentu kad se trgao. Kao melem na ranu, drpio sam Kjelove novine i ušao unutra da čitam. Bez obzira na sve, novi broj je tu.

GLAVA 157

Danas sam odlučio. Sa glavom nabijenom u poslednji PC za ovu nedelju, doneo sam odluku. Jednostavno moram da uradim nešto u vezi sa Anom. Sviđa mi se super-strava-ekstra puno, da moja pluća skoro naprave pauzu kada o njoj razmišljam. Sâm sam došao do zaključka da zbog toga tako često sanjam moju bivšu, jer je zapravo ona želela da ja budem sa Anom. Sasvim logično. Ili se možda varam? Ono što moram da uradim je da jednostavno kažem „Ej, slušaj!”. A zatim da joj ispričam šta osećam.

Zato sam danas načinio sledće korake:

1. Rezervisao sto u restoranu u gradu

2. Pozvao Anu i pitao je da izađemo

3. Otišao na večeru uzdignute glave, optimističan i u finoj garderobi

Sačekao sam je na ulici kako bi smo mogli zajedno da odemo do restorana. Gurnula je svoju ruku pod moju i momentalno sam imao problema da hodam pravo. Potpuno je odlepila kada je videla kako je sto bio lepo postavljen. Fino sam razgovarao sa kelnerom ranije, i pristao je da lepo sredi sto.

– Znaš, imam nešto u planu – lagao sam.

– Da! Hahaha! – Razumeo je.

Večera je bila odlična, pili smo vino i uživali, i ja sam čekao pravu priliku.

– Ovaj, Ana…

– E, da si samo video… – imala je toliko toga da ispriča da nikako nisam mogao da započnem. Bar ne pre nego što je prošla ponoć, kad sam, već pripit, stajao ispred ogledala u wc-u i odlučio da je kucnuo poslednji čas.

Kao što sam naučio od Eline, zgrabio sam Anu oko zgloba. (Greška broj jedan: riba se ne hvata grubo oko zgloba, već je dovoljno blago staviti ruku preko njene.)

– Ana, jebote, baš si strava – rekao sam. (Greška broj dva: Treba biti iskren i direktan, a ne bezobrazan i prost.)

– Daj kontroliši se, rekla bih da si malo više popio – smeškala se na svoj način.

– Ma nisam, bre! – Povisio sam glas malo previše. (Greška broj tri: Prihvati poraz, ne započinji diskusiju koja će garantovano upropastiti ostatak večeri.)

Jedna za drugom i na kraju smo došli do nivoa „Glup si - glupa si - i ti si…”. Cela stvar se završila tako što je Ana

112

zgužvala svoju salvetu i bacila je meni u lice, a zatim izašla iz restorana koliko god je bilo moguće brzo, a da se to ne naziva trčanjem. Ja sam ostao da sedim sa računom, crvenog lica i sa tri četvrtine flaše crnog vina. Crno vino i suze, fenomenalna kombinacija. Opet sam to uradio.

Jedina uteha bilo je to što mi je, kad sam se vratio kući, na vratima stajala poruka:

„Budi spreman sutra u četiri – firma organizuje izlet u Kvalmskogen za vikend! Pozdrav, Od F.”

GLAVA 158

Zazvonio mi je telefon. Kada sam se javio bio je to Joni.

– Ej, jebote, odavno se nismo čuli – rekao je.

– Da – rekao sam. – Pa ono… vreme… leti…

– Pa šta radiš bre?

– Ne, ma ono… svašta… svašta po malo.

Nisam mu rekao ništa o dobitku na lotou, samo bi mi tražio pare, ali sam mu rekao za kola i moj novi posao.

– Baš strava. Mislio je.

Da li znam šta ima kod njega? Nisam imao pojma.

– Ne, nemam pojma

– Trenutno sedim u Zahenu i kuliram uz pivo.

Nije bio sam, zapravo bio je sa jednim od svojih novih ortaka, nekim tipom koji igra za FK Bran. Sigurno je očekivao da ću ja da viknem „Vauuu!!” i uskočim u auto i odem do njih, tako da se malo razočarao kad sam odgovorio.

– Baš super – rekao sam.

Da, pa zar neću da dođem do grada na

pivo?

Objasnio sam mu da treba da idem do Kvamskogena, što nije trebalo da uradim. Onda je hteo da se i oni pridruže.

– Bilo bi baš strava, a?

– Pa…

Rekao sam kako nema baš mnogo mesta za spavanje, i da nas već ide mnogo, da imamo puno da radimo i kako bi im bilo dosadno da sede tamo i slušaju nas. Oni ne bi imali ništa protiv da spavaju na podu, a osim toga mogli bi da sede napolju na suncu i pijuckaju pivo dok mi unutra radimo. Nije kapirao da ne želim da ide sa nama.

Izmislio sam da radimo na tajnom kompjuterskom projektu za vladu i da zato ne smemo nikoga da vodimo sa sobom.

– Što se mene tiče bilo bi skroz OK, ali znaš kako to ide… – rekao sam kao razočaran. I još sam raširio ruke, iako to nije mogao da vidi.

Da, bilo mu je jasno. Ali smatrao je da je baš kul što imam tako važan posao.

– Skroz strava.

Dogovorili smo se da se čujemo uskoro.

Od je napokon došao po mene. Spakovao sam sve i bio spreman u pola tri, i tapkao po stanu dok on nije došao nešto pre pola pet. Kao što se i očekivalo, trebalo je dosta truda da naguramo sve stvari u Odov ekstra mali auto, ali je na kraju sve bilo dobro. Krenuli smo u pet do pet. Sveinung je vozio, ja sam sedeo pozadi, a Od napred. Sa naočarima za sunce na očima i hladnim pivom u rukama. I ja sam uzeo jedno, pošto je Od kupio čitavu gomilu. Svanhild je otišla van grada, tako da smo se baš nameračili da uživamo. Sedeo sam skoro sasvim priklješten između dve torbe i kutije koja me je žuljala sa strane, i uspevao da se pomeram tek koliko je bilo potrebno da podignem i spustim ruku kako bih mogao da sa pravilnim razmacima otpijem gutljaj. Ima nešto u

113

putovanjima. Čak je i odlazak u kupovinu u drugi deo grada skroz super, a da ne pričam o izletu u Knarvik ili Stord. E, tad sam u elementu. Zato sam i bio super raspoložen tamo pozadi, i praznio pivo mnogo brže od Oda. Na putu za Gulboten Od se setio jedne stare reklame sa tv-a, i odmah počeo da viče „jooooorn!” pravo na uvo Sveinungu. Na putu od Gulbotena dalje, ponovio je to više od deset puta.

– Daj bre, prekini. Sveinungu se to baš nije sviđalo.

Od je prestao, ali ponovo nastavio kad smo se zaustavili na benziskoj pumpi kod Samnangera.

– Joooooooorn!

Umirao sam od smeha i otvorio još jedno pivo.

Zatim smo slušali muziku i pevali zajedno.

– Nema ničeg boljeg od „ribe sa lukom i lepinjom,” pevali smo i uživali.

Od je pevao pogrešno – „kolenice” umesto „riba”. Morao sam da ga ispravim.

– Je l’ misliš da bi bilo ukusno da jedeš kolenicu sa lukom i lepinjom, a?

Nije mislio da bi to bilo naročito ukusno.

– Vidiš, onda pevaj kako treba!

Ipak je nastavio da peva „kolenica”, pa sam morao da ga bacim u sneg kada smo stigli.

Ali on se samo izmotavao i smejao se.

– Joooooorn!

GLAVA 159

Stigli smo juče u vikendicu Odovog tate, moglo bi se reći nepovređeni.

Sveinung je pravi gradski tip, kako smo i ranije govorili, i nikada ranije nije bio u vikendici. Tako da je pošao u farmerkama i plitkim cipelama. To je

bilo baš glupo s njegove strane, pošto je bilo najmanje pola metra snega, a trebalo je i dosta da se pešači. Zatim nije imao ni ranac, već kofer. Meni i Odu je bilo pomalo teško da sakrijemo oduševljenje što je pokušao da izbegne i te najprostije pripreme za izlet. Ja i Od smo navikli na izlete u prirodu, pa smo pre svega imali rance, duboke čizme i rukavice na rukama. U isto vreme, Sveinung je stajao iza kola, pomalo začuđen, sa koferom u jednoj ruci, a drugom rukom u džepu. Kada je shvatio kako stvari stoje, želeo je pre da se vrati kući. To smo uspeli da sprečimo, ali dok smo se penjali do vikendice, tražio je između ostalog, da mu Od pozajmi čizme i da ja nosim njegov kofer. Zato je kad smo stigli gore on morao da založi vatru, stavi hranu u frižider i to, dok smo se ja i Od vratili dole da donesemo kompjutere i ostatak hrane. Večerali smo, skuvali kafu, igrali igrice na kompu i pili ogromne količine piva celo veče. Sveinung je rano otišao na spavanje, a ja i Od smo ostali da pijemo.

Od je malo hteo da leži na podu ispod stola i nešto mumla, ali meni to nije bilo naročito zabavno. Zato sam ga gađao konzervama piva, i nekoliko ga je pogodilo pravo u tintaru. Dosta piva mu se prosulo po licu pa se razbesneo, i onda smo se malo tukli, dok nisam obećao da ću mu napraviti sendviče. To ga je razveselilo.

Probudio sam se nešto posle pola devet danas, jer me je sunce pržilo po dupetu. Kroz mali otvor na zavesama jutarnje sunce me je pošteno ispržilo po pozadini, po delu koji mi je virio ispod jorgana. To što sam bio ispržen po dupetu bilo je skroz super u odnosu na to što sam ležao držeći Oda u zagrljaju. On je ležao leđima okrenut meni i hrkao, a ja sam, u svakom slučaju do tada, ležao nosa priljubljenog uz njegov vrat. Ležali smo čvrsto zbijeni, kao ljubavnici. Potpuno goli ljubavnici. Trgao sam se i pokušao da se izvučem, ali je on ležao na mojoj levoj ruci. Kako sam se trgao, on se probudio pa sam uspeo da izvučem ruku, ali je sve bilo jebeno neprijatno. Obukli smo se skroz izgubljeni, uz nesigurne poglede i crvenih obraza i ja sam izašao napolje, seo na sunce s pivom u ruci. U pizdu materinu.

114

Nakon kraćeg vremena i Od je izašao i seo do mene. Na drugu stolicu.

Ćutali smo neko vreme.

– Šta bre…? Raširio sam ruke.

– Nemam pojma…

– Ne misliš valjda da smo… da mi…? Od je slikovito objasnio povlačeći pesnice napred - nazad u visini kuka.

– Uf… ne jebote... Oprezno sam protresao glavom.

– Ne, je l’ osećaš nešto u…? Pokazao je ka stolici.

Pipao sam.Temeljno.

– Ništa.

– Ni ja. Od je takođe temeljno proverio.

– Ali ni reči… Upirao sam prstom ka sobi u kojoj je spavao Sveinung.

– Ne, jebote.

Dva sata i po četiri piva kasnije, Sveinung je ustao i izašao kod nas na sunce. Atmosfera je tada bila mnogo bolja nego malopre, i ja i Od smo čak započeli jedan projekat. Rupu za pišanje u snegu. Pošto se izbacivanje tečnosti obavljalo napolju, odlučili smo da mokraćom napravimo rupu u snegu. Bilo je stvarno zanimljivo, pošto je sneg bio skoro metar visok, pa je izgledalo kao da smo unutra ugurali flašu ili nešto.

– Joooorn! Počelo je ponovo, i Sveinung je morao da uđe unutra i napravi nam sendviče.

Nakon što smo jeli, Sveinung je hteo da se sanka, ali je odustao pošto je dva puta naleteo na kamen spuštajući se na klisku i jako se zveknuo u jaja. Od i ja smo nastavili da se igramo još nekoliko sati, ali smo se na kraju tako umorili da smo se vratili sunčanju i ispijanju piva.

– Sveinung, ‘oćeš da mi doneseš pivo? – pitao je Od iznenada.

– Da, gde je?

– E imaš jedno dole u toj rupi.

Sveinung je bilo pomalo čudno što je sneg tako žut.

– Prosuo sam jedno pivo dole u rupu malopre.

Kad je izvukao ruku u njoj nije bila pivska flaša, već pseće govno osušeno na suncu, koje je Od ranije našao dole kraj puta i stavio ga u rupu.

GLAVA 160

I juče smo se olešili. Čak se i Sveinung osilio i popio skoro tri flaše belog vina.

Nešto posle jedanaest sati počeli smo da smišljamo koreografiju firme uz YMCA. Dugo smo vežbali pre nego što Od i ja, u isto vreme, nismo ukapirali da smo izabrali melodiju najpoznatijeg gej benda na svetu. To je bilo toliko zabavno da smo morali da kažemo i Sveinungu. Tek tad smo odlepili.

Ipak smo završili uvežbavanje koreografije i još se složili da bi trebalo da je izvodimo svim kupcima koji bi kupovali kod nas za više od sto hiljada kruna. Sveinung i ja smo sve to posmatrali sa velikom dozom humora, ali Od je bio mrtav ozbiljan.

– Ozbiljan sam oko ovog!

Smatrao je da bismo tako bili u velikoj prednosti u odnosu na naše konkurente koji ne igraju.

Pošteno smo mu se ismejali, iako se ponudio da sve nadmaši time što bi mrdao ušima tokom refrena. Baš je dobar u tome.

Upravo u tom momentu ga je Svanhild pozvala telefonom i morao je da joj se pravda kako uopšte nismo poneli pivo.

– Ne, nisam popio aman baš ništa.

Nije bio naročito ubedljiv, i nakon što smo ja i Sveinung u pozadini počeli da ispuštamo zvukove koji su povezani sa

115

seksom, Svanhild je shvatila da je prosto laže. Tresnula je slušalicu.

Nakon toga hteo sam da se malo uozbiljim, pa sam pokušao da pričam o religiji.

– Šta bi bio Bog kada, kao, pakao ne bi postojao? – lupio sam.

– Jebeš mi mater ako znam – odgovorio je Od.

Sveinung je hteo da nešto ispeče, ali kako nismo imali ni brašno ni kvasac, prošlo ga je. Odov otac radi u nekoj velikoj firmi i ima jako puno reklamnih stvari u vikendici. Ja i Sveinung smo se jedno pola sata šetkali okolo natovareni jaknama, rancima, privescima za kjučeve. Sve dok Odu nije prekipelo.

– Daj prekinite da se zajebavate s tim stvarima.

Legli smo oko pola četiri. Ili pola tri, ili pola pet. Trebalo je da navijemo sat, ali nismo bili sigurno na koju stranu.

Dugo nakon što smo ja i Sveinung otišli u krevet, Od je doterivao našu koreografiju u dnevnoj sobi. I pevao.

– Vaj-em-si-ej.

GLAVA 161

Nakon duge, mirne šetnje do centra završio sam sa sladoledom u rukama ispred Zahena. Pomalo je sve počelo da se ljulja zajedno sa brodovima kod keja pa sam shvatio da je možda bilo vreme da oprobam svoju mornarsku stranu. Lagano sam krenuo napred i gledao tamo-vamo, kada sam iznenada začuo neki povik kod Vogena.

– Ehej! Huu! Alooo!

Kao i pedesetak-šezdesetak drugih ljudi koji su se šetali oko mene, okrenuo sam glavu u pravcu tog zvuka. Na oko dvadeset metara od keja plutao je dvadeset i nešto stopa dugačak brodić, nalik na čamac sa oštrim pramcem i krmom, blago natruo, u kome su bila dva preterano prljava tipa u radnim

kombinezonima.

Kjel i Hokon.

Još uvek je postojala mikroskopski mala šansa da su dozivali nekog drugog, ali je i ona nestajala u ritmu njihovog mahanja. Izgeledali su i zvučali kao da su preživeli brodolom, mahali su rukama iznad glave i drali se iz petnih žila.

– Ej, ’oćeš sa nama, a? – vikali su.

Čuo sam veseo smeh ljudi okolo, većina je umirala od sreće što nije poznavala ova dva marsovca u čamcu. Prišao sam keju diskretno koliko je to bilo moguće, i mahnuo im. Mogli smo bar da razgovaramo licem u lice, a ne preko celog Vogena. Pljaskali su prema meni, i pristali uz kej uz buku i galamu. Kjel je upravljao a Hokon je stajao napred sa užetom u ruci.

– Hvataj! – viknuo je i zafrljačio mi kraj užeta u lice.

– Imamo kafu! – objavio je Kjel i mahao termosom.

– Samo uskoči!

– Dobar čamac, šta kažeš? Kjel nije shvatao da je čamac bio samo malo iznad vode.

Klimnuo sam.

– Da, dobar – odgovorio sam dok sam pogledom tražio pojaseve za spasavnje.

– OVO TI JE BRE TATICIN PONOS! Ni Hokon nije bio svestan onoga što je bilo očigledno.

Lagano smo uz tandrkanje prolazili pored broda Engleska i Kjel je ponosno i svečano mahao kao neki iskusni kapetan.

– Na vodi se svi pozdravljaju!

– Ali ne dernjaju se svi kao ludaci – rekao sam tiho uz smešak. On se cerio. Nakon toga se spremao da počne da pokazuje prstom i priča o različitim mestima koja smo mogli da vidimo, i do

116

kojih bismo eventualno mogli da svratimo, ali ga je prekinuo motor koji je umesto napornog brujanja počeo da proizvodi zvuk koji je podsećao na aparat za kafu. Napravio je dve poveće šolje pre nego što je prestao, a zatim je postalo neobično tiho.

– Ne, pa šta sad... Kjel je podigao poklopac na motoru i spustio se na kolena. Sudbina je htela da se i Hokon baš iste sekunde spusti na kolena, pa je nastala mala gužva kad su se sudarili tintarama.

– Je l’ si baš morao?

Dole u ultra uskom delu za motor dešavalo se svašta čudno, a stvar je bila još teža, pošto su dva odrasla tela davala sve od sebe da istovremeno budu na tom mestu. Lagano smo plutali prema parku Norden, gde se naravno nalazilo mnogo ljudi. Sedeo sam i panično gledao ka fjordu, tražeći Flagruten ili neki drugi veliki brod čiji bi nas talasi garantovano bacili na pola puta do Akvarijuma. Na svu sreću njihovo prisustvo je divno izostajalo. Ali to se ne može reći za vetar, zbog čega sam se bio stvarno zabrinuo. Već sam mogao da zamislim veliku količinu daščica za potpalu i tri mokra tela u vodi uz obalu, i to vrlo uskoro. Ništa bolje mi nije bilo od toga što je Kjel sasvim očigledno demonstrirao svoje neznanja o motorima za čamce.

– Uhhh! – viknuo je i naglo se uspravio. Za njim je odmah išao i Hokon, a zatim i polametra dugačko crevo koje nisu uspeli da zakače kako treba. Uz jedno „pooooing” crevo je izletelo iz žljeba popriličnom brzinom. I potonulo. Kao da će to nešto da pomogne, Kjel je za crevom bacio svoju šolju, ali mu to nije pomoglo da mu se crevo vrati.

– Ej!

Neki bled, mršav, zabrinut student koji je stajao na pola puta, iza nekog drveta i nije bio baš od velike pomoći, skrenuo nam pažnju na ono što je bilo neizbežno.

Propast!

Udarili smo u stene i brod… Pao sam na leđa u prostoriju ispod palube gde sam

ostao da ležim i slušao frenetično lupanje iznad mene. Ukapirao sam da je tu došao još jedan brod i kao da nas je povukao dalje odatle. Iznenada smo se našli kod keja malo dalje od Nordena. Uhvatio sam se za čelo kao da hoću da sakrijem neku posekotinu ili nešto, a zatim sam brzo krenuo napred do palube, prešao na kej i što sam bržim tempom mogao krenuo put keja ne obraćajući pažnju na povike iza mene.

– Ej! Gde ćeš?

Bilo mi je dovoljno za taj dan. Otišao sam kući.

GLAVA 162

Kad su ova dvojica otišla da rade ostatak dana, ja sam, začudo, ostao da sedim i buljim u šolju koju sam dobio, u kojoj je bila vrela i sveža kafa. Dugo sam tako zurio, i nemoćan da bilo šta uradim, suze su počele kao slapovi da mi se slivaju niz obraze. Bilo mi je drago što mi je sve u životu tako dobro kao sada, imam svoju firmu, dobitak na lotou na računu, auto i to, ali nisam siguran da li je to ono pravo. Šta ako za pet godina izvadim glavu iz wc-šolje i pomislim „Sto mu gromova?” Da li je to prava stvar? Da li će sve biti u redu? Ako bi život trebalo da bude tako fantastična stvar, zašto me onda opterećuje tako mnogo toga?

Nedostaje mi ono vreme kada sam bio mali. Kada sam na primer imao deset godina i najveća briga mi je bila da li ću da padnem sa bicikla na putu do škole. Ili kad smo se ja i drugar iz škole, na putu do kuće zaustavljali sto puta i podrigivali u svako poštansko sanduče i cepali se od smeha zbog tog čudnog zvuka. Jedanput smo sa nama poveli i trećeg druga koji je hteo da i on učestvuje u podrigivanju u poštanske sandučiće, ali je svakako prvo morao da se kvalifikuje za to, tako što će da prdne u jedno. To nije ispalo nešto naročito dobro, i ubrzo mu se žurilo kući. Vozio je bicikl što je brže mogao, sve vreme stojeći na pedalama.

U mom odeljenju je bio jedan tip koji nikada nije bio baš najbolji u nečemu, pa je često hteo da se dokaže. Jedanput je dao sve od sebe tako što se okupao u reci pored škole, sa sve jaknom i

117

rancem na leđima. Posle toga se pošteno prehladio a i roditelji su ga dobro izgrdili jer su mu sve knjige bile mokre. Mi smo se usrali od straha da će da umre, pošto smo mu malo pomogli da se odluči za kupanje, ali je samo zaradio jaku prehladu. Stvarno smo se bili odsekli, pa smo posle toga prestali da ga nagovaramo na takve stvari.

Pored naše škole dugo se nalazila pekara, i u drugom i trećem razredu bili smo tamo redovni gosti nakon škole i dobijali smo okrajke iz jedne korpe koja je stajala ispod pulta. Bilo je strava kad su spremali neke dobre stvari kao npr. pletenice.Tad smo potpuno oduševljeni, jurcali na putu do kuće sa pletenicama naguranim u rukavice. Ako su imali jako puno pletenica mogli smo da ih naguramo i u naše znojave kape. U jednom kratkom periodu smo prestali da odlazimo tamo, jer je tu radio neki ljutit tip. Često je dok je nešto pekao, jurio za nama, i hteo da nas isprska uljem, ali nakon što sam ga tužio mami, mogli smo ponovo da dobijamo pletenice.

Zašto sad ne može da bude tako?

GLAVA 163

Potpuno svestan da preterujem, prosto sam morao da i danas ranije završim sa poslom. I danas negde oko jedanaest.

– Pa gde ćeš sad opet?

– Ma, imam nešto da sredim… – promumlao sam dok sam obuvao cipele.

– Nećeš valjda na plovidbu!?!? – Od i Sveinung su grcali od smeha. Tokom vikenda je Sveinung bio na tapetu, danas su njih dvojica protiv mene.

– E, ’ajde ćutite!

Ponovo sam krenuo ka gradu. Vođen nemirom krenuo sam da šetam po gradu bez zaustavljanja. Mogao sam da napravim pauzu i da razgledam ploče, garderobu ili popijem kafu, ali sam bio u četvrtoj brzini. Brzo sam prošao duž gradskog jezera i da me kondicija nije izdala kad sam bio na glavnom trgu mogao sam u finom ritmu da nastavim

sve do Ikee.

Onda sam jednostavno morao da uđem negde i opustim se uz kafu.

Seo sam pored prozora u Portofinu sa kafom i čašom vode dok mi je znoj curio niz lice.

Već drugi dan za redom ponavlja se isti refren „Šta ja to radim?”

Već drugi dan za redom ne nalazim odgovor, i dok sam gledao oko sebe druge ljude koji su tu sedeli, palo mi je na pamet da bi možda bilo dobro da zapalim jednu. Nikada nisam pušio, ali svi koji puše pričaju kako je strava zapaliti jednu kada sve ide nizbrdo. Pa, možda?

Nakon kafe otišao sam do kioska i stao u red. Da uzmem Princ? Ne, ne bi mi odgovarale.

Više sam Malboro - tip.

Ali gde da pušim? Nemam predstavu kako će izgledati moj prvi dim, a ne bi bilo baš posebno zanimljivo da stojim u sred grada i povraćam. Krenuo sam na dole ka pijaci, i kada sam prolazio pored zgrade banke, naišao je autobus krećući se polako i zaustavio se. U momentu sam doneo odluku i uskočio. Autobus je, i ja u njemu, krenuo prema Brigeu, kroz Skuteviken i kada smo prošli pored Sing Singa bilo je vreme da izađem. Tu je dovoljno mirno da mogu da zapalim. Bar sam ja to mislio. Okolo je vrvelo od starijih gospođa sa karakterističnim torbama na točkiće, pa nisam mogao tu da ostanem. Krenuo sam dalje i nakon nekog vremena prošao pored znaka koji je pokazivao ka Stoltzekleveienu.

– Tako, gore je Stoltzekleveien – promumlao sam i nastavio da pešačim nagore. Za pešačenje naravno treba malo zapeti, ali kad sam prešao jedan deo puta nisam više mogao ni korak dalje. Sedeo sam mirno skoro petnaest minuta, kako bih sto posto znao da sam bio sam. Nakon što sam oslušnuo četiri-pet puta, izvadio sam paklicu koju sam kupio, zajedno sa kutijom šibica. Malo sam se pomučio sa najlonom, i na kraju sam sedeo sa cigaretom među prstima. Majku mu kako su lake. Dok sam gledao ljude koji puše, uvek mi se činilo da se

118

čvrsto drže za cigaretu. Ova koju sam ja imao u ruci nije bila baš nešto za šta se možeš uhvatiti. Stavio sam je među usne i otvorio šibice. Izvukao jednu i zapalio. U istom momentu sam tako jako izdahnuo da mi je cigareta izletela iz usta i pala u neki žbun. Izvadio sam drugu, i lagano disao kroz nos. Uzeo sam drugu šibicu i kresnuo.

Palila se uz dobro poznate varnice, i kada je počela da gori prineo sam je cigareti. To je sve trajalo, a zatim sam uradio ono što sam video da pušači rade. Uvukao sam vazduh. Jak dim ispunio je usnu šupljinu, ali sam povukao tako jako da se tu zadržao samo tren pre nego što je nestao u plućima. Osećaj kao da progutaš žbun, popreko. I kao da je taj žbun od gume, vratio se nazad kroz grlo i izašao kao ogroman, crni iskašljaj. Dernjao sam se koliko god sam mogao. Na svu sreću nije bilo nikog u blizini.

U pizdu materinu! U životu nisam probao ništa odvratnije.

Bacio sam cigaretu na neku gomilu trave i pokušavao da dođem do daha.

Brzo sam ustao i kratak tren pogledom tražio upaljenu cigaru koju sam bacio. Nisam je video, sigurno se ugasila. Put pod noge i pravac kući.

GLAVA 164

Baskervilski pas, Duh iz Kantervila, Tarzan, Čudoviste iz Minda. Pedeset posto mojih izdataka odlazi na to. Tarzana sam igrao dosta u periodu dok sam išao u školu (osnovnu školu, da preciziram. Možda koji put i u gimnaziji), a poslednje pomenuto mi je danas stiglo na kućnu adresu. Nikako se ne predaje, sad ću da joj pokažem. Nekoliko puta do sada je izašla u novinama i postala poznata kao bakalar iz fjorda Hardanger. Zaseo sam ispred tv, sa hladnim pivom u frižideru, činijom kikirikija i u čistoj odeći i bio spreman za fudbal, kada se začulo zvono.

Ranije te večeri svratio je Kjel da vidi da li je sve ok posle one plovidbe u ponedeljak, i otvoreno je nabacivao kako da bi došao ponovo večeras da gledamo utakmicu. Ja sam skapirao šta

hoće, pa sam naglašavao kako imam gomilu stvari koje sam već dogovorio, kako ni na koji način ne bih morao da provedem veče sa njim, drugi put ove nedelje. On je ok, ali postoje granice. Zato sam sedeo sa smanjenim tonom, kako niko ne bi provalio da sam kod kuće, a zbog toga sam, sa druge strane mogao da čujem zvono. Na vratima je stajala Elina i smešila se.

Stajala je ispred, nervozna i strašno želela da razgovara sa mnom. Došla maca… Sada je to bila samo ona slatka Elina sa našeg prvog sastanka.

– Zdraavo…! – malo je sagla glavu i gledala gore ka meni, kao što radi pas kad želi malo klope koju se upravo spremaš da smažeš. Je l’ to bio iskren pogled, ili neka fora?

O... ćao… Elina!

– Je l’ smetam? Sad je skoro sedela na podu i bila spremna da na moju komandu napravi kolut. Bio sam zaista bolno dirnut, i bez obzira da li je bilo iskreno ili gluma, delovalo je na mene.

– Ma jok, šta ti je! ‘oćeš …? – zakoračio sam u stranu i pokazao rukom unutra.

Svakako da je to htela, ali je prvo izvukla ruku koja joj je bila iza leđa u kojoj je držala tri ruže. Vauu! A vazu nemam.

Kao što svi rade, odneo sam ih u kuhinju i stavio na radnu ploču, malo iza mikrotalasne kako ne bi mogla da ih vidi.

– E, sedim ovde i uživam uz tv i …i kikiriki.

– Još nisi uzeo pivo, a? Vrlo dobro me poznaje.

– Haha… ne, još je u frižideru…’oćeš možda jedno?

Može. Doneo sam pivo i otvorio ga, zatim smo pili i gledali tv (sa smanjenim tonom) neko vreme. Njen je red bio da započne priču, ipak je ona došla kod mene.

– Jesi li čuo da je juče bio požar u

119

Sandviku?

Video sam samo dim negde u daljini, i na tren mi je palo napamet da sam se baš negde u tom kraju igrao pušenja. Ali činilo mi se da je to bilo mnogo dalje.

– Ej… žao mi je što je ispalo onako prošli put… Nesigurno je gledala u mene.

Mahnuo sam rukom. I meni je bilo žao. Mnogo.

– Nisam imala pojma da si našao devojku, pa…

Prekinuo sam je glasnim smehom, a zatim sam morao da joj objasnim da je to bio Anin spontani ispad, i da ja sa tim nisam imao ništa. Tako sam uspeo da nakačim Ani da je malo čudna, da bih se izvukao. Jebote, al’ je lako pričati sranja o drugima. Tako sam morao da joj ispričam o gluposti od prošlog četvrtka, pa je na mene bio red da nabacim kučeći pogled. Bilo mi je žao, a i njoj je bilo žao i kako smo sedeli kod mene na kauču i pili pivo i oboma je bilo žao, ja sam iz zezanja spustio glavu na njeno rame. Ona je iz zezanja počela da me mazi po glavi, i pošto je bilo super pustio sam je da me mazi. Posle nekog vremena hteo sam da ustanem i da je iz zezanja poljubim u obraz, ali je ona baš u tom momentu okrenula glavu i ispao je iz zezanja poljubac u usta. Ni to nije bilo tako loše, pa smo prešli na ozbiljno ljubljenje pre nego što smo oboje povukli glave u nazad i pogledali se. I oboje strašno pocrveneli.

– Ouu…hahaha…

– …Aahaha…

Nakon što smo kao nešto rekli, gledali smo jedno drugo u oči, a zatim ponovo počeli ozbiljno da se ljubimo i kad je lagano stavila svoju ruku oko mog vrata, osetio sam da je baš dobro što je ona ponovo tako blizu mene.

GLAVA 165

Kao da me je ozračio NLO ili slično, i juče sam uspeo da stvari ostanu samo na tome. Ali bilo je super ljubiti se sa

Elinom, pa smo se zadržali na tome malo duže nego što je potrebno.

– Eeeeeee… možda bi trebalo… da možda… ili da malo… – mucao sam k’o klinac.

– Misliš da malo o’ladimo? – pomogla je Elina.

– Da, pa da ne preteramo… ono…

Kako da ne, slagala se sa tim. Ali šta sam mislio time?

– Pa ono, super je ljubljenje i to…

Naljutila se.

Da bih ispravio stvar, nafilovao sam malo time kako prema njoj osećam više od onoga kako zapravo jeste, i prela je kao mačka kad sam joj rekao kako je lepa i koliko mi je nedostajala i tako to.

Onda je htela da zna šta je to bilo sa Anom.

– Ma boli me dupe za Anu – rekao sam. Ne zato što me stvarno bolelo dupe za nju, već zato što sam računao da kod nje imam šanse kao i moj deda. Tako da je bolje sa Elinom, njoj se bar sviđam.

Elini se iznenada žurilo, morala je da ide na sastanak radnika u zabavištu, ali smo se još malo ljubili pre nego što je otišla. Oko dvadeset minuta.

Danas je Sveinung doveo nekog tipa na posao. To mu je kao ortak, ali nešto sumnjam da je to onaj kome je Sveinung veza za kredit, a da se ne usuđuje da nam to kaže.

– Ovo je Pol Kristijan – rekao je i tresnuo u sto.

– Biće ovde sa nama danas.

– Da, ćao. Obojica smo mu se javili i pružili ruke što je on sa oklevanjem prihvatio.

– Eee…vozdra.

Negde oko ručka Od i Sveinung su ponovo morali da izađu da nešto obave. Pošto ni jedan od naših automobila

120

nema više od dva mesta, Pol Kristijan i ja smo ostali da sedimo u toj smarajuće tihoj prostoriji.

Uz prilično neprijatno osećanje neko vreme sam završavao neki posao koji uopšte nisam morao da radim.

– Hoćeš možda kafu?

Ne, nije hteo.

– Sigurno ima kole, ili nešto drugo?

Ne, ni to nije hteo.

Uzeo sam kafu, i nastavio da radim ono što uopšte nisam morao.

– Aaaaa…Možeš da me zoveš Poki – rekao je iznenada. Verovatno je mislio da je to bio razlog zbog koga nismo ništa pričali, da ja kao nisam znao kako da mu se obraćam.

– Aaaaa… moji ortaci me obično zovu Poki. A mnogi me zovu i Pokac.

Pokac je iz Ogotnesa, i pet godina uči za pekara. Neki skroz trom tip.

– A, pa koliko traje obuka za pekara?

– Aaaaa…Ne’am pojma.

– …Okeej.

Pokac živi kod mame i tate u Ogotnesu.

– Ma pametno. Mislim ono, sa ekonomske strane, pošto još učiš zanat?

– Aaaaa… da.

– Pa je l’ planiraš da budeš pekar ili…?

– Aaaaa….ne.

– Ne, a…?

– Aaaaa… imaću sopstveni biznis. Tu ima više para.

Palo mi je na pamet da je potpuno gubljenje vremena učiti za pekara pet godina, ako posle tim nećeš da se

baviš, ali tip je malo na svoju ruku. Radoznalost me je navukla da ga pitam šta će to da radi.

– Aaaaa… otvoriću pekaru.

– Pa zar nisi rekao…?

– Aaaaa… neću biti pekar, imaću sopstveni biznis. Tu ima više para.

Na svu sreću Od i Sveinung su se brzo vratili.

GLAVA 166

Dok sam pio jutarnju kafu sinulo mi je nešto, i to nešto je dovela do toga da sam se obavezao da organizujem večeru kod mene i da poslužim najfinija jela. Dok sam sedeo i rasanjivao se uz novine, palo mi je na pamet da bi (pošto sam uprkos svemu ipak malo zaljubljen u Elinu), bilo dobro da organizujem jedno fino veče kod mene, samo za nas dvoje. Nikada ranije nisam to radio, ali recept je ralativno prost. Malo dobre hrane, flaša crnog, ili dve, fina muzika i to je to. Ponesen idejom, okrenuo sam je da je pozovem, i prihvatila je poziv. Trebalo je da bude fino. Da, trebalo je.

Kada je trebalo da otpočnem sa pripremanjem svega, gorko sam zažalio pošto sam shvatio šta mi sve nedostaje. Govedinu sam kupio, temperatura vina je bila dobra, marinada je bila na laganoj vatri u činiji, ali fina hrana poslužena u tanirićima za doručak, i vino u čašama za mleko (nemam ni dve iste čaše) nije baš dobitna kombinacija. Na svu sreću Ikea radi do šest, pa se sve nekako sredilo. Ljubičasti tanjiri i crne salvete.

Još sasvim rano sam odlučio da Elina mora da ode kući kada budemo završili sa večerom. Na kraju kad smo završili, ili je trebalo da završimo ona je i dalje sedela. Čudno je to, flaša crnog vina i dobro društvo može da natera mnoge ljude da svoje principe gurnu pod sto. Da ih čak pogaze. Tako smo negde oko pola dvanaest otišli na spavanje. U moj krevet.

GLAVA 167

121

Posle divne i prilično intimne noći, probudio sam se oko jedanaest jer sam čuo zvonjavu crkvenog sata u daljini. U svakom slučaju dosta daleko... S obzirom da sam znao koji je dan, imao sam mnogo nestašluka da uradim. Probudio sam Elinu i rekao joj da mora što pre da ustane budući da je trebalo da moji roditelji dođu za deset minuta.

– Jesi li ti normalan? Zašto to nisi juče rekao? Ne mogu sad da ih vidim?

Iskočila je iz kreveta i brzo navukla na sebe odeću pre nego što sam razotkrio blef. Bila je malo ljuta, ali sam joj bio sladak. Za vreme doručka sam ubacio nekoliko fora tipa „Vidi, eno je kamila” dok sam npr. pokazivao na prozor iza nje i do kraja obroka sam se trudio da budem ozbiljan.

– Znaš, Elina... malo sam razmišljao o svemu ovome...

Uspeo sam da budem tako ozbiljan da je ona napravila zabrinutu grimasu. Šta li sam to hteo?

– Ja nisam toliko siguran u ovo više...

Tako je jako udahnula da se čuo mali uzdah.

– Mislim da nema više svrhe da mi... Razmahnuo sam rukama i pogledao dole u kornflejks.

Kada sam opet pogledao gore uvideo sam da sam malo preterao i shvatio koliko njoj sve ovo znači. Na drugoj strani sam sedeo ja i šalio se s tim.

– Oooh... Elina, izvini... nisam hteo...

– Idiote! – frknula je i pokrila lice rukama. – Zar ne shvataš gde je granica?

Izgleda da nisam znao.

Posle kratkog vremena ona je uzvratila aprilsku šalu kada je podigla glavu i pogledala me.

Strogo, sigurno onako kako pogleda dete u vrtiću jer je ono bacilo narandžu na pod po peti put.

– Ti ne smeš... OH, BOŽE! Grozničavo je

pogledala na moje grudi.

– He?? Šta je to??

Pogledao sam dole ali nisam ništa video. Refleksno sam snažno protresao džemper otprilike tu gde je ona pokazala, kao da je odvratna buba ili nešto slično sletelo tu.

Kada sam za trenutak podigao pogled, dobio sam punu čašu mleka u lice. Sranje.

Zaslužio sam to, a kada sam krenuo da dohvatim krpu toliko se smejala da je morala da legne preko stola.

Raspremio sam sto dok se ona primirila, a zatim sam jurio za njom po stanu i glumio zombija. Velike, okrugle oči, ruke pravo predamnom i pravio sam strašne zvuke duboko u grlu.

– Grrrrrrrrrrrrrrrr...

Oko stolice, preko sofe, u kuhinju, ponovo u dnevnu sobu i na kraju smo otrčali ponovo u spavaću sobu i raspravili sve nedoumice.

GLAVA 168

– Zašto tako sediš i smejuljiš se?

Za vreme ručka je Odu dosadilo da ja sve vreme sedim i smejuljim se.

– Ee? Da ja možda ne radim....?

– Hahaha! Da se možda nije desilo nešto ovde preko vikenda?

Od i Svanhild su bili u Oslu za vikend.

– Neee... ništa... Pocrveneo sam.

Pošto sam ranije pričao priče o Elini na ne baš laskav način po nju, nisam bio skroz raspoložen da pričam o tome šta sam radio poslednjih dana.

– Počni već jednom! Bez obzira ja ću to već saznati!

122

Kada se Od za nešto zainteresuje, teško ga možeš zaustaviti. Sa druge strane i ja umem da budem tvrd orah, tako da je borba bila teška. Predao se za tri sata.

– Samo čekaj!

Gađao me je uništenom olovkom u glavu. Odgovorio sam tako što sam bacio punu ruku spajalica na njega, od kojih su se dve zaglavile u njegovoj tastaturi i onda smo morali sva trojica da je popravljamo nekoliko sati. Posle toga sam otišao u bar Henrik, otkrio sam da je fantastično za sedenje. Tamo mogu da sedim u potpunom miru pored prozora, čitam ili pijem kapućino (ili oboje) ili možda samo da posmatram druge koji su tamo. Neki se osećaju kao kod kuće kada sede u pabu u trenerci i psuju, neki moraju da imaju mnogo prijatelja oko sebe i razgovaraju ozbiljno sve vreme, dok u Henriku čovek može da miruje, da se samo opusti i da ni za čim ne čezne.

Naime, upravo danas sam imao želju da budem sa Elinom tako da sam izvukao telefon i pozvao je.

– Ćao...!

– Ćao, dragi moj! Elina je bila vesela i posle dugog dana u vrtiću.

– Sedim u Henriku i uživam. Hoćeš li da svratiš?

– Je l’ piješ? Elina smatra da čovek ne treba da pije tako često.

– Ne, ne...

– Zar ne možeš ti da dođeš ovde?

Osim toga ona misli da je isto tako zabavno sedeti kod kuće.

Više sam želeo da nastavim sedenje tu gde jesam, ali sam popustio.

Da li mogu da kupim nešto usput?

– Ehh... je l' ima mnogo? Nemam na čemu da zapišem...

– Pozajmi u kafiću!

Privukao sam punu pažnju kada sam morao da pozajmim olovku i papir da bih na barskom stolu napisao listu stvari koje treba da kupim. Barmen je čak stišao muziku kada sam zapisivao mleko, hleb i ona stvar koju samo devojke koriste.

– Je l' to kao....?

– Stani!

– Kako se to piše?

– Pusti sad to! Samo kupi! Okej?!?

Uspeo sam naravno da kupim pogrešno.

– To nisu ti koji meni trebaju!

– Zar je to sad važno? Oni su skoro svi isti, zar ne?

– Baš, pobogu...!

Ispravio sam grešku tako što sam se dva puta vratio u grad da kupim pogrešno. Treći put je bio uspešan.

Ja nisam mogao da znam da postoji tako velika razlika između nečeg tako malog.

GLAVA 169

Pošto trenutno imamo kancelariju u mojoj dnevnoj sobi i ja sam jedini koji ima ključ, bilo je veoma ružno što sam, odbacivši Elinu na posao došao pola sata posle one dvojice.

– Eheehee...

Razotkrili su me.

– O, da?? Bio u Vosu i kupovao?

Po novom, njih dvojica su bili protiv mene.

Što se mene tiče čvrsto sam odlučio da ćutim, u svakom slučaju dok ne budem znao da će izrasti nešto pravo iz toga. Iskustvo je pokazalo da to ne funkcioniše baš dobro kada se ja upletem u takve stvari.

Zato sam galantno ignorisao sva

123

zabavna podbadanja koja su pljuštala dok sam kuvao kafu.

Sveinung je momak koji nije baš pedantan. Nikada se nije brinuo oko toga što pije kolu iz iste čaše duže od nedelju dana, a da ne bude oprana. Ustvari misli da je to praktičnije pošto može da prepozna čašu po različitim otiscima prstiju i drugih masnih tragova. Zato je i nastao problem kada je trebalo da posluži kafu, a doneo ju je u čašama za mleko. Od je planuo.

– Ej! Je l' smo mi danas malo odsutni?

– Šta?

Za Sveinunga estetika nije toliko važna, zbog toga se on između ostalog na poslu često pojavljuje u trenerci, košulji i kravati. I cipelama za jedrenje.

– Ne možeš da poslužiš kafu u čašama, klovnu!

– Šta?

– Čaše su za mleko i sok – kafu, bre u ŠOLJE!

– Pa to ima isti ukus.

Od može da promeni boju lica od normalne preko zelene do crvene rekordnom brzinom, i sada je to opet uradio.

– Ne, jebote...

Iznenada je ustao i oborio čašu.

– JE L' NEOPHODNO PRAVITI TOLIKO GLUPOSTI???

Bio je malo mirniji kada se vratio, sa šoljom. Morao sam da ublažim raspoloženje tako što sam pokrenuo opštu diskusiju oko šolje za kafu, tako da se niko ne svađa.

– Ti si zapravo u pravu, Ode.

– Šta? Da je on potpuna budala?

Ipak se nije potpuno smirio.

– Ne, ma pusti to. To sa kafom...

– Da se sipa u šolje, a??

– Da, i da šolje govore puno, na primer.

– Šta misliš pod tim?

Mislio sam da je važno za kafu kako šolje izgledaju, i on se sa tim slagao u potpunosti.

Ukoliko je šolja lepa, možda sa lepim crtežima na njoj i sl., to je onda fino. Da, takođe one srednje, bele šolje. Onakve kakve imaju u nekim hotelima. Ali važno je kakvog su oblika. Ukoliko su uzane na dnu, a široke pri vrhu kafa se brzo ohladi. Uzane su najbolje, one koje su iste u prečniku i gore i dole.

Pandan ovima su opet one koje koristi HSD, one koje su okrugle kao fudbalska lopta ali imaju otvor veličine dvadeset kruna.

Kafa se nikad ne ohladi, ali je skoro nemoguće popiti je. Jedino ako čovek ide onim trajektom kojim treba sat vremena, ali to radi malo njih. Trajektu treba deset minuta od Hatvika do Venjaneseta i poslednji put kada sam putovao jako sam opekao usne i jezik kada sam hteo da sručim celu kafu jer je trajekt usporavao da bi se usidrio.

Prvo, svi smo se složili da mrzimo papirne čaše, ali pošto smo neke papirne proizvode nešto bliže preispitali, složili smo se da ćemo se malo modifikovati. Naime postoje različite papirne čaše. Na jednoj strani postoje one koje čovek može da kupi u svakodnevnim prodavnicama, one male, bele sa plavim i crvenim linijama i koje su odvratne. One čak nemaju ni pristojne drške, nego se prevrnu ako su više od pola napunjene. Sem toga, šolja se raspada ako čovek dugo pije kafu. I nije neka zabava ako čovek sedi u kolima i vozi, a zatim otkrije da su mu pantalone pune kafe, a ide da se nađe sa nekim društvom... Tada su bolje one nove sa super smeđom bojom, koje imaju na pr. oni po ovim silnim drakstorima.

– Da, takođe na pumpama – ubacio se

124

Sveinung.

– Ćuti, ti – odgovorili smo u horu. Ne želimo da nam se neko meša u našu debatu o kafi. Složili smo se da bi krajnja kombinacija bila šolje iz drakstora sa zatvaračem, iako može da bude teško piti iz one male rupe - i sveža kafa iz automata. Jedan onakav koji filtrira jednu po jednu šolju. Taj je baš moćan. Jedan takav bi trebalo da imamo u našoj kancelariji.

Posle te diskusije je Od bio veseo ostatak dana.

Zabavno je to koliko je lako skrenuti pažnju sa nečeg negativnog. Otprilike kao kada dete udari glavu i neko se šali da će tu biti rupa odakle će mozak da istekne, zatim se smeju tako da sline šiknu. Ali povreda je zaboravljena. Međutim, ne usuđujem se da to uporedim sa Odom.

GLAVA 170

Shvatio sam da imam neverovatno dobro pamćenje. Baš bih bio dobar špijun, ali šteta što je potreba za špijunima ograničena. Ne postoji nikakva viša škola za špijune kao ni radionice koje prihvataju šegrte.

„Kandidat mora da ima dobro pamćenje, diskretnu pojavu i sposobnost da se kreće neprimećeno naokolo. Ne sme da izgleda glupo u šeširu, fraku i velikim pilotskim naočarima i treba da se kreće prirodno i opušteno u tome.“

Kada sam npr. dole u gradu, u Galeriji ili na drugom mestu, često srećem ljude koje poznajem. Ljude sa kojima sam išao u školu, sa kojima sam pričao na žurkama ili ih jednostavno sreo jer su oni drugari drugara. Uglavnom, oni se samo provuku dalje kroz gomilu ljudi, a da me ne primete, dok se ja šunjam dalje i mogu da izverglam sve o njima. Kada mogu da se setim imena, moj odnos prema njima, kada se sretnemo, o čemu pričamo, možda da li oni više vole šejk od jagode nego čokolade ili

čak imena eks ljubavi koju su imali. Čak i kada postane prilično komplikovano, ja se dobro držim. Tada mogu da iskoristim informaciju koju dobijem o ljudima koje srećem da bi ih povezao sa drugim osobama koje sam sreo na drugim mestima. Jedino ako ih nisam zajedno sreo.

Ako na primer neko s kim pričam priča kratko vreme o nekoj osobi, ja mogu iznenada da se ubacim i kažem da to zvuči poznato, ti poznaješ tog i tog, je l’?

I tada me gledaju kao da sam pošašavio. Isto kao u jednom od dosijea X.

U stvari i danas bih rado otišao da posetim Elinu, ali sam zaboravio da ona ima stalno veče sa svojim drugaricama jednom nedeljno.

– Zar ti nemaš takve večeri sa svojim drugarima? – pitala je.

– Eeeeeh... ne – odgovorio sam. Vrlo rado bih ih imao.

Zato sam napravio listu stvari koje ću da iznesem pred Oda i Sveinunga na poslu sutra.

Da bismo se zabavili možemo zajedno da smislimo šta ćemo da radimo od muških stvari.

· Da vozimo autiće. To nisam nikada ranije radio, ali sam dobio neodoljivu želju da izguram Oda sa trake.

· Da zajedno nekoliko puta idemo u vikendicu. Samo sa manje alkohola i alarmom koji se aktivira ako više od jedne osobe spava u istom krevetu.

· Sankanje u Jondalu. Ne sankanje do Jondala, ali će sigurno biti zabavno sankati se u ski-centru koji se tamo nalazi. Čak i leti, gore na ledniku.

· Na primer, izlet na planinu Vik. Najmanje tri dana putovanja sa šatorom, štapom za pecanje i flašom pića. Ili šuflom ćepi kako Joni kaže kada želi da bude zabavan.

· Da se okupimo bar jednom nedeljno da

125

gledamo manje važan ali zabavan program na televiziji uz jednostavnu klopu.

Pošto su sve drugarice otišle kući, pozvala me je Elina i pitala da li imam neke planove za praznik.

– Praznik?

– Da, praznik. Pa imaćeš odmor?

Nikada nisam imao normalan odmor zajedničkog tipa, već pre odem na neko mesto kada imam želju. Neko mesto u Norveškoj naravno. Ali ove godine bi sigurno trebalo da imam odmor.

– Ne, nemam nikakvih planova...

– Hoćemo li nas dvoje zajedno da putujemo u Južnu Evropu?

Elina smatra da je Južna Evropa divna.

– Uhuhhh...

– Je l' ne želiš?

– Ehh... da, ali ima još puno vremena do...

– Ali moramo sada da rezervišemo ako hoćemo da imamo mesta, zaista!

Ja više volim da kupim preostalo mesto dan pre polaska.

– Zar ne možemo da pričamo o tome?

– Počni!

– Ne, ne tako... ja samo mislim da je možda malo rano...

Ovog puta je Elina obećala da neće biti ljuta ako sam malo rezervisan, i to je i uspela. Ali, ipak nije bila u potpunosti zadovoljna.

– Onda požuri i razmisli! Nije sigurno da će biti i dalje mesta sledeće nedelje!

To bi i bilo najbolje, mislio sam, ali nisam to rekao.

GLAVA 171

Juče popodne sam šetao gore do Fleslanda da posmatram avione i ljude koji putuju. Volim to ponekad. Tada sedim u kafiću u predvorju i pretvaram se kao da ću u Oslo, gledam u jedan deo oglasne table iza mene i bacam brze poglede na sat. Niko nije mogao da zna da ja kasnije neću ni na jedno drugo mesto već kući.

Na sred prostorije, pored kioska za hot-dog, stajao je jedan tip koji očigledno nije imao sreće sa kremom za sunčanje na odmoru. Izgledalo je kao da je bio četrnaest dana na Ekvatoru, a da nije znao da faktor jedan nije najveći.

Lice mu je bilo svetlo roze, i tako je jako sijao tamo gde je stajao.

Siguran sam da bi mogao da služi kao pomoćno svetlo kada nestane struja. Morao je za trenutak da sačeka svoj prtljag, i to nije zabavno ukoliko čovek izgleda kao pastelna kruška u licu. Nije postojao niko ko nije obratio pažnju na to i svi koji su prolazili pored njega su se toliko okretali da bi on pocrveneo da je imao još boje i za to. Morao sam da se smejem iako mi ga je bilo žao, ali sam počeo da razmišljam o mnogim drugim stvarima koje su takođe neprijatne i izazivaju neželjenu pažnju, ili koje samo čine da se čovek oseća glupo.

· Stajati i mučiti muku sa vratima na kojima je napisano "guraj"

· Izaći iz prodavnice ako je trgovac zaboravio da isključi alarm

· Prdnuti jako u javnom toaletu ako čovek misli da je sam a nije

· Pozdraviti auto koji ide u susret ako čovek u autu podigne ruku da se počeše

· Imati prazna kola ali ipak proći pored nekog ko stoji i stopira i nervozno buljiti

u nešto sa leve strane kola

· Dugo stajati iza nekog u redu da bi otkrio da oni samo stoje i čitaju novine

126

na

polici pored

Žustro sam izneo svoje predloge na poslu i momci su se odmah primili.

Sveinung je sedeo i pratio me tako reći dvadesetčetiri sata od kako je Big Brother počeo, tako da je za njega bilo božanstveno ako možemo da se vidimo uveče, s obzirom da je to bilo izglasano. Ja sam kupio mnogo piva, Sveinung je kupio grickalice (četiri kesice čipsa, dve kesice kikirikija i za dvestapedeset kruna slatkiše) dok je Od ubeđivao Svanhild da napravi domaću picu kod nas.

– Pa mogao si i nju da pozoveš!

– Ne, đavola...

Nije zeleo da bude u ženskom društvu kada se momci okupljaju.

Otprilike kao i na fudbalskoj utakmici, navijali smo koliko god smo mogli kada je počelo predstavljanje.

– Oh oh oh oh!

Pesnice su sevale u vazduhu.

Ali smo se potom uozbiljili, Big Brother je počinjao i mi smo seli da na miru popijemo naše pivo.

Let the game begin.

Čak smo grickali čips koriseći desne koliko je to moguće umesto zuba. Vraški boli, ali čovek se žrtvuje malo da bi ispratio sve kako treba.

Oko devet sati smo bili toliko siti da smo morali da iskoristimo reklame da bismo organizovali gde će koji da legne. Od je dobio sofu, ja sam doneo dva jorgana i legao na pod dok je Sveinung morao da spoji dve stolice koje su stalno klizile jedna od druge.

Kladili smo se ko će biti izglasan. Onaj koji izgubi bi trebalo da iskapi pivo sa ustima punim kikirikija. Uopšte se nismo nadali da će biti dva gubitnika.

Kada je odluka doneta i Sveinung kliktao od radosti što je pobedio, zaboravili smo celu opkladu i prskali se sa pivom sva trojica.

Oko ponoći smo se izmoreni uhvatili za ruke i srećno teturali.

GLAVA 172

Subotom imamo, po pravilu, običaj da malo radimo. Kao i obično počeo sam radim oko devet u iščekivanju da se i drugi pojave. Kad do do pola dva niko od njih nije došao, počeo sam da se pitam gde su.

Kratak razgovor s Odom je razjasnio dosta stvari.

– Halooo?

Bio je dobro raspoložen.

– Halo?

– Haloooo, da!

Bio sam na ivici nerava.

– Gde si ti?

Bilo mi je čudno da on tako urliče usred dana, a uz to bi trebalo da bude na poslu. Sem tog urlikanja čuo sam žestoku buku u pozadini.

– Aaaa?

– Gde si bre ti?

Tad je bilo dosta.

– Halooooo da! Sada je shvatio ko je pozvao.

– Gde si, šta ima?

– Ja sam na poslu, tamo gde bi ti trebalo da budeš! – sada sam bio na granici da se razbesnim.

– A?

Iznenađenje ga je pogodilo kao

127

poklopac od tiganja posred glave.

– Ja radim, čoveče!

– Haloooo??

Od je stavio ruku preko slušalice i smejao se glasno pred svima ostalima koji su očigledno bili tamo.

– Jesi li možda pogledao kalendar, bolidu?

U suštini i nisam.

– Jes’ ti čuo za uskršnje praznike?

Od je urlikao toliko ushićeno da mu se glas bio skroz iskrivio, posebno od smeha u pozadini. On i Sveinung su naime bili u vozu za Geilo, plan je da tamo provedu uskršnje praznike sa još nekim ljudima. Iznajmili su bili kolibu.

– ’Ajde i ti! Ima mesta i za tebe!

Odbio sam poziv i prekinuo vezu.

Nisam se setio da je bio Uskrs?

Više od nedelju dana da se ne radi ništa? Doduše ja sam iskusna faca, ali to je bilo možda previše.

Kao grom iz vedra neba, setila se snaša kudelje uoči nedelje i ima tu još nekih mudrolija koje bih mogao da primenim na sebe.

Za dvadeset minuta sam spakovao sve što mi je bilo potrebno i odvezao se kući kod majke i oca. Tamo nisam slavio Uskrs ne pamtim, ali sad je bilo vreme.

Nenajavljen sam upao pred samu utakmicu sa tiketa, na radost prisutnih i uz prasak pampura sa šampanjca.

Moja majka je otapala smrznute ćufte, a starkelja je pio (kao i obično) svoje domaće pivo. Kada je sat kasnije zazvonio telefon sa pozivom na ples u zgradi opštine, nisam oklevao da prihvatim poziv. Kad je bal, nek je maskenbal.

Tako sam oko osam sati navukao farmerke, kožnu jaknu i sportske čarape

i otišao sa punom kesom do tog mesta gde je seosko stanovništvo ugovorilo sastanak uz mnoge neurbane aktivnosti kao što je obaranje ruku, štafeta domaće rakije i mnogo druge zabave.

GLAVA 173

Nije da je bilo dosadno ili slično juče, jednostavno nije bilo toliko zabavno. Zato sam opušteno otišao rano kući. Običaj kod tog tipa zabave je da odeš kući oko sedam ujutru, ali smoren kakav sam, predao sam se u četiri sata. I to je bilo dobro jer je telefon zazvonio pre deset.

– Dobro jutro! – cvrkutala je Elina sa druge strane.

– Oooghh – odgovorio sam ja. Čuo se strog glas tete iz dečijeg vrtića.

– Gde si ti?

– Oooh.. kod mojih...

– Gde je zapravo to?

Odgovorio sam gde je to.

– Na selu?

Elina je jedna od onih koji veruju da svi u celom svetu žive u gradu da bi putovali na selo leti.

– Ehh... – odgovorio sam.

Ne moram da pitam, znam da ona misli da su seljaci, trgovci i drugi koji žive „na selu" ubačeni glumci da bi napravili onu pravu atmosferu. Elini i njoj sličnim ne pada na pamet da je sasvim moguće živeti bez gradske buke, a da ne počneš da cmizdriš.

– Kada si stigao tamo?

Drago mi je što nisam jedan od mangupa u njenom odeljenju, to priznajem.

– Uhh... – protrljao sam lice da bih pokušao da se setim kada je to bilo.

128

– Juče.

– Jesi se napio?

Kada je u takvom raspoloženju treba se samo povinovati.

– Ma ne – baš sam bio loš.

– Oh... – frknula je i prekinula vezu.

Ja sam sve to prihvatio veoma mirno i spavao još malo, znajući da će ona biti nezdravo prijatna kada je pozovem nekoliko sati kasnije.

Bio sam u pravu. Čak je želela da dođe da poseti mene i moje roditelje za Uskrs, nešto što nije bilo u mom planu. Nisam mogao da je dovedem na selo, a da nemam ozbiljne namere, a da prostite, i nemam.

Izmišljao sam čitav niz aktivnosti za sledećih nekoliko dana, ali sam obećao da ću ubrzo kući u grad. Završio sam tako što sam joj rekao nekoliko šala i za koje sam pobrao ovacije.

– Sad moraš dobro da čuvaš grad i u moje ime!

– Da, gospodaru.

Spustio sam slušalicu i nisam se baš osećao kao čovek dana.

GLAVA 174

Ja sam, ako to mogu sam da kažem, zabavan tip. Kad sam seo ispred TV-a sinoć, morao sam malo da se kreveljim.

Nema dva dana kako sam na selu, a niko ne bi poverovao da sam uopšte odlazio odatle.

Bacio sam se na posao jutros pre osam sati, sa jutarnjom kafom i cepanjem drva,

nastavio sa opštim raspremanjem dvorišta i završio sa tvrdoglavom kosilicom pre nego što sam otišao u prodavnicu. Imao sam kačket i do kolena visoke čizme i ušao u lokalnu prodavnicu. Mnogi meni poznati ljudi su

me pozdravili klimanjem glave i kad sam pozdravio prodavačicu na njihovom dijalektu, nekoliko njih se usudilo da priđe uz mali razgovor.

– Je l` to onaj momak što je došao kući?

Sada živim u gradu, strogo uzevši nisam bio kod kuće, ali taj termin koriste i oni tamo na pr. vikendaši koji su možda u vikendici zajedno četiri nedelje godišnje, tako da sam prešao preko toga.

– Pa da, moram kući ponekad – odgovorio sam i zavukao ruke duboko u džepove pošto sam ispravio svoj kačket.

Većina je mislila da je to ok, ali deo bratije je smatrao da bi ja već trebalo da „se selim kući opet". To radi većina pravih momaka, a ja sam veselo klimnuo i rekao da ćemo videti, i da to neće biti baš uskoro.

Neki od prisutnih su mi naveli više imenovanih primera ljudi mojih godina koji su se snašli dobro i koji u stvari nikada nisu živeli u gradu.

– Ne razumem šta bi moglo da ti fali na selu – rekao je onaj koji je najviše smrdeo.

– I ovde je sad isto lepo!

– Daaaaaaa – rekao sam.

Iza nas se čulo zvono koje je oglašavalo da će neko ući. Vrata su se otvorila i dva čoveka su ušla, sasvim jasno vikendaši. Na isti način kao Elina i nekoliko drugih i ovi su isto verovali da „na selu" označava mesto za rekreiranje, i da su oni koji ovde žive uglavnom budale koje se dobro provode. Ili glumci koji su zaposleni da prave dobru atmosferu. Zato je većina ljudi iz grada pretovarila svoje kolibe starim i iznošenim stvarima da bi to nosili na selu. Ukratko rečeno, izgledali su smešno i nije ništa bilo bolje kada su nam se obratili kao da smo mi grupa pećinskih ljudi.

– Da da, finu malu prodavnicu imaju ovde – izrecitovao je jedan i zvučao kao

129

novopečeni učitelj prvog dana u školi.

Mi nismo ništa rekli već smo samo blenuli u njega jedan trenutak.

– Dovoljno je dobra za nas – na kraju je rekao jedan.

– DA! Hehehehe! Imate sve što vam treba! – pisnuo je jedan i bio na ivici da se prevrne.

– Drugo proizvodite kod kuće u baštama?

On je verovao da je to bilo tako.

– Daaaaa – odgovorili smo, tako reći u horu.

Zatim smo izašli na stepenice gde smo zastali na trenutak. Ništa nismo progovorili.

Kada su one dve budale opet izašle, pratili smo ih pogledom sve dok nisu skrenuli.

– Joj – rekli smo i krenuli svako na svoju stranu.

GLAVA 175

Pošto sam mnogo radio juče, rešio sam da se danas malo opustim. Pravi razlog je da sam imao žestoku upalu ruku posle cepanja drva, ali sam se pravio da to nije bilo to. Počeo sam tako što sam spavao duže, a posle sam posetio komšiju. Momak kojeg nisam video mnogo godina, ali sa kojim sam se super zezao kad smo bili mali. Sedeli smo napolju na stepenicama svako sa svojom šoljom kafe i pričali o svemu i svačemu, dok je njegov otac pokušavao da zapali vatru. Koliko mogu da se setim on je uvek palio vatru, čak i za Božić je imao malu vatru u dvorištu koju je održavao sitnim drvima.Nije neophodno pomenuti da je on kralj u St.Hansu. Tada pali sve što mu dozvole. Jednom je zapalio drveni auto koji smo ja i komšija napravili, što nije naišlo na odobravanje. Ako se dobro sećam, to je dovelo do toga da smo pobegli na neko vreme, ali nas je miris ručka doveo kući. Čovek ogladni od bežanja. Međutim osvetili smo se tako

što smo gađali kravljom balegom sve zidove njihove kuće tako da je dobio svoje. To je očigledno bio dan velikog spremanja, jer se on pojavljivao sa jednim raritetom za drugim iz podruma, a mi smo na kraju sedeli i buljili kao one dve stare budale iz Mapetovaca. Bilo mu je zabavno sa publikom tako da je šetao ispred nas u jednom starom odelu, pa u drugom. Stare dugačke gaće, ružne jakne, izbušene cipele i iznošeni šeširi. Išao je napred nazad i sav se zadihao od takvog glupiranja. Kada je prikazao svoje poslednje odelo, pravo tetkasto odelo, palo mu je na pamet da nas uplaši. Zato je odmah dopuzao do nas i izjurio kroz vrata sa strašnom vriskom. Uglavnom, bili smo uplašeni i odreagovali vrištanjem. Nastavio je da trči, ali se okrenuo kada smo vrisnuli da bi video koliko smo bili uplašeni,i to je prouzrokovalo da je zaboravio da se zaustavi iznad padine ispod kuće, padine po kojoj je inače gusto raspoređeno malo trnovito žbunje. Nestao je i poslednje što smo videli bila je lepršava roze haljina i pete par cipela sa visokom potpeticom. Kada se konačno popeo gore, lakše izboden i izgreban, izašla je njegova žena na balkon i izgrdila ga. On je lepo zaseo i na trenutak se smirio jer nije mogao da nastavi da trči kao budala okolo u dvorištu na taj način samo zato što je došla poseta.

Uradio je kako mu je poručeno.Bacio je šešir ali je zadržao haljinu na sebi, nešto što je u nama izazvalo neprekidan, nekontrolisan napad smeha najmanje jedan sat posle toga.

GLAVA 176

Za uskršnje praznike su mnoge prodavnice zatvorene. Trgovci bi takođe da imaju odmor, ali to znači da mi ostali moramo da budemo baš vešti tog poslednjeg dana pre praznika. Na to ja obično zaboravim, tako da se obično probudim na Veliki petak bez ičega u kući, ali ne ovaj put. Majka me je poslala u prodavnicu sa spiskom koji je bio veličine skoro kao neki časopis. Nisam mogao da idem u onu lokalnu prodavnicu, već sam morao da vozim do one veće koja se nalazi dvadeset minuta vožnje kolima.

– Tamo imaju mnogo više stvari – objasnila je mama.

130

Tako je i bilo, ustvari bilo bilo, jer je veći deo već bio pokupovan kada sam stigao. Ipak nekako sam uspeo da kupim ono što sam hteo. Skoro svi sokovi su već pokupovani, ali ja sam se zadovoljio sa nekoliko flaša gaziranog soka od limuna koje su još uvek bile na rafovima. Na nalepnici je stajalo „Kola ili gaziran sok". Postoji li razlika? Zar Kola nije gaziran sok? Šta je u tom slučaju Kola?

Sve to je dugo trajalo. Dok sam stvari stavljao u gepek čuo sam poznat glas iza sebe.

– Ćao...

Bilo je očigledno da sam udario glavom u vrata od gepeka pre nego što sam se okrenuo normalno. To je bila Ana.

Joj!

– Zzzdravo...

– Ti si ovde?

– Ehh... da.. Da očigledno.

Čini se kao da većina mojih razgovora sa devojkama počinju sa izvinjenjem zbog nečega što se desilo poslednji put kada smo se sreli. Tako i ovaj.

– Znaš, žao mi je što...

– U redu je...

Nije bila ljuta.

– Kako si? Jesi li... jesi li dobro?

Upravo u tom trenutku je zazvonio telefon. To je mogla da bude moja majka da me zamoli da kupim još jedan hleb, mogao je da bude i Od koji bi rekao kako se lepo proveo na Geilu ili je čak mogao da bude Joni koji bi mi ispričao koliko je piva popio poslednji put.

Bila je to Elina.

– Ćao, dragi moj!

Bila je veoma raspoložena.

– O, ćao...

– Zar nisi srećan što mi čuješ glas?!? – još uvek isto raspoložena.

– Eh... pa da... naravno da jesam...

Ana je upala.

– Znaš, idem samo unutra i... – pokazivala je na prodavnicu.

– Ko je to bio? – Sada Elina nije bila u potpunosti vesela.

– Ahh... niko, samo jedna što...

– Je l' to bila Ana??!!

Neraspoloženje je raslo.

– ...daa...

– A!?

– E, Elina, to je ništa... ona je samo odavde isto, tako da smo se sreli ovde u prodavnici, i...

Pre nego što je prekinula vezu, Elina mi je stavila do znanja da sam joj upropastio Uskrs. Ima bre da se razboli ako se toliko nervira oko sitnica.

– Ali nema razloga da se plašiš – rekao sam očajan u prazno, mada sam dobro znao da je postojalo mnogo razloga za zabrinutost. Da je Ana rekla „Otputuj sa mnom na Tajland večeras?" pristao bih, a kese bi mi ispale iz ruku i jaja i ostalo u kesi bi se porazbijalo. Ali ona je imala Roara. Roar-Smrad. Roar-Smradina.

Ana je završila sa kupovinom. Kupila je sladoled.

– Nisam znala da ste vas dvoje...

Napravila je neki pokret prstima koji je mogao da znači od svega pomalo, ali u ovom slučaju je značilo da smo Elina i ja zajedno.

– Nnnne... – rekao sam istinu.

– Mhm... – rekla je Ana i izgledala možda malo razočarano. Sigurno je mislila da je bilo glupo što sam izabrao Elinu koja

131

joj je i dalje delovala kao neka lujka.

Ona bolje da vodi računa o sebi i svom izboru, jer onaj knjiški moljac gore iz Trondhajma nikad nema vremena da dođe i poseti svoju dragu. Ponekad dobijem želju da sednem u auto i odvezem se na sever da momka dobro pritegnem.

– Slušaj! – rekao bih i držao ga pritegnutog uz vrata ili možda nabio njegovu glavu u WC-šolju i povukao vodu.

– Šta radiš za Uskrs? – pitala je Ana.

Nisam ništa specijalno planirao.

– Ništa posebno.

– Je l' imaš želju da radiš nešto?

Anne je želela da radimo nešto zajedno. Jea.

– Da, što da ne. A šta?

Ana je mislila da ide na planinu ili slično, ima mnogo lepih planina u okolini. To mi se baš svidelo tako da smo se dogovorili da se čujemo.

– Nosim mobilni sa sobom – nasmejala se Anne i pogledala me svojim razoružavajućim pogledom pre nego što je otišla svojim putem. Ona živi odmah pored te velike prodavnice.

Ja sam prvo seo na zadnje sedište, ali sam ispravio grešku pre nego što sam izašao na glavni put i vozio suprotnim putem od onog kojim bi trebalo. Shvativši to malo kasnije, okrenuo sam se i vozio pravim putem kući.

GLAVA 177

Jutarnja kafa kod kuće u dvorištu je božanstvena stvar.

Kod kuće (u gradu) mogu da navijam sat iznova u toku nekoliko sati da bih na kraju ustao u deset umesto u sedam. Ali ovde ne. Iako je počeo uskršnji odmor i svi satovi isključeni, bio sam već budan u šest i dvadeset. Baš sam

bio odmoran. Pojeo sam jednostavan doručak i stavio kafu pre nego što sam malo založio. Jeste da je april i uskoro leto ali je veoma hladno ujutru. Obukao sam brzo moju deset godina staru trenerku i zimsku jaknu, seo na stepenice sa velikom šoljom veoma sveže i takođe veoma tople kafe. Kada sedim na stepenicama ispred stana na Laksevogu i gledam na pr. prema Sandviki ili gore prema Kronstadu i Mindeu, izgleda baš kao da je slika malo mutna. Tamo prema gradu vidi se slaba izmaglica koja je do sada ostavljala fin utisak i uživanje je bilo gledati je, ali u suštini ništa posebno kada čovek shvati da je to dim i sranje.

Kada sedim ovde na stepenicama shvatam zbog čega su Amerikanci toliko oduševljeni razglednicama sa norveškim fjordovima. Tako jasno i bistro. I pre svega mirno. Ponekad se desi da se čuje ptica negde ali već duže vreme se pitam da li sam potpuno sam na celom svetu. Toliko je mirno da se trgnem kada se sam dodirnem po ruci.

Tako je umirujuće videti sunce kako izlazi da sam počeo da se pitam da bih ja u stvari trebalo da ostanem ovde. Mogao bih da probam neko vreme, da iznajmim staru kuću i počnem posao sa komjuterima? A možda bi i Elina htela? Ili možda Ana s obzirom da je ona odavde? Tako bismo mogli da imamo stan u gradu u koji bismo išli kada god poželimo? Ili? Najgore je što se ja lako preokrenem. Onog dana kada je Elina došla kod mene kući bio sam veoma pažljiv prema njoj, ali kada sam video juče Anu u prodavnici, to je bilo na levo krug marš. Kao taman odlučim „dosta“ i presečem. A onda sutradan podignem slušalicu ili dobijem poruku ili nešto, i to krene opet. Da li bi trebalo da otputujem? U Južnu Evropu? To bi bio spektakl za Elinu jer ona želi u Južnu Evropu sa mnom. Oh, ne smem da zaboravim da vežbam. Obećao sam sebi da ću se odlučiti ove nedelje. Ne mogu da se javim ako ona zove. Ali tada ona može da pomisli da je nešto drugo u pitanju, podivlja i čak se spakuje i dođe u posetu da vidi da li sam živ. Onda ću radije da se javim i da se nadam da će da zaboravi da pita za put u Južnu Evropu.

Mogu da odglumim lošu telefonsku

132

liniju.

– Halo?? Halo?? Jesi li tu?

I onda prekinem vezu. To sam veoma uspešno izvodio ranije.

Da jos više zabijem glavu u osinjak počeo sam da kucam Ani poruku.

Onda mi je prošlo kroz glavu da još nema osam sati, a s obzirom da ona voli da spava do kasno prepodne nije baš zgodno da počnem da je bombardujem porukama pre nego što se ptice potpuno probude.

Još malo sam tako sedeo i pio kafu dok me nije prekinulo dvoje turista koji su bili u prolazu pored naše kuće s namerom da idu u šumu. Stali su tačno ispred kapije i buljili u dvorište tako da sam ja pomislio da im nešto trebam.

Umesto toga oni su stajali i pričali o tome kako je ovde.

– Baš lepo ovo dvorište.

– Da, sigurno tu žive seljaci.

Zatim su nastavili da bulje isto kao što bi radili ispred majmunskog kaveza u zoološkom vrtu. Dok su oni nastavili da gledaju ja sam ustao i počešao se po nozi.

Pitate se šta su uradili kada sam počeo da grokćem i da trčim okolo po dvorištu i istovremeno se pljeskam po butini?

Ponovo sam napisao poruku Ani oko deset, ali je opet nisam poslao.

Pre pola jedan nema šanse da napusti zemlju snova, pa sam ostavio telefon i nacepao još drva.

Sigurno je i sutra ujutru hladno.

GLAVA 178

Ana i ja smo se dogovorili da se nađemo dole ispod gradilišta u pola devet ujutru.

Na putu ka tamo mi je prošlo kroz glavu

da će uskoro pola godine kako sam sreo Elinu i od kako smo bili na našem prvom (i za sad, mislim jedinom) izletu u planine. Iako sam obukao najstariju odeću za izlet koju čovek može da zamisli, čak i tada sam se osećao krivim. Ne obnavljam tako često garderobu kod kuće na selu tako da se odelo sastojalo od nekih krpa iz ranih devedesetih, kačketa koji sam kupio na Geilu '89.god. kao i belih, vikinških, pomorskih čizama. Onih posle kojih noge smrde na stari sir nekoliko sati. Zabavno.

– Dobro je što ćemo na planinu!

– Da. Hahahaa!

Vikinške pomorske čizme su veoma dobre, što duže čovek uspeva da izbegne da mu voda uđe u njih.

To mi nije pošlo za rukom tako da mi je leva čizma bila puna do vrha super hladnom vodom pošto sam ugazio pravo u baru kada sam hteo da se okrenem da vidim da li Ana ide za mnom.

– Eeeeh! – viknuo sam.

– Jesi se udario??

– Ne, samo je hladna!!

– Onda skini čizmu i isprazni je!

Veoma svestan mirisa koji bi se širio da sam to uradio, probao sam da se umirim. Uspeo sam tačnije da ispraznim veći deo čizme tako što sam stajao naslonjen glavom na drvo, pre nego što smo nastavili dalje.

Kada smo stigli do vrha, naložili smo vatru na kojoj smo skuvali kafu, zatim navalili na sendviče. Pravi planinari.

Posle jela je Ana skinula svoje čizme i pitala me je da li nameravam da skinem svoje.

– Neee... dobro je ovako...

– Znam da to smrdi – rekla je i bacila svoju mokru čarapu meni na lice. To baš smrdi.

133

Ona se histerično smejala, ali je pobegla kada sam uzvratio smrdljivi trik. Skočio sam na noge i neko vreme je jurio okolo po uzvišici, oboje u čarapama, pre nego što sam ugazio u novu baru i predao se.

Umirili smo disanje i obrisali znoj i uživali u suncu koje je sijalo sa blistavo plavog neba.

– Jesi ti ljakse? – iznenada je upitala Ana.

– Seljak?

– Da, znaš... seljak – ljakse.

Ona ima prijateljicu koja tvrdi da su svi koji nisu iz grada seljaci. Nisam se osećao kao seljak, ali to zavisi od toga šta čovek pod tim misli.

– Mislim da znam našta misliš, takođe znam šta je seljak, tako da... – odgovorio sam u nameri da bude diplomatski.

– Je l' radiš nešto sutra?

Po tradiciji je igranka u opštinskoj kući na uskršnje veče i to je imala na umu. Da li ja želim da idem s njom?

– Da, upravo to...

Toliko sam oklevao sa odgovorom da je Anne shvatila da imam nedoumice.

– Je l' te muči Elina?

– Da, ili takođe... ona me ne muči, ali... to je malo komplikovano...

– Ali mi smo samo prijatelji!

Ana nije mislila da tu ima nečeg komplikovanog.

– Šta ćeš reći Roaru onda?

– Kome?

– Roaru? Dečk...

– Oh, to je u redu...

Onda sam mislio da će i Elina shvatiti da

smo Ana i ja samo prijatelji. Izazov je saopštiti joj to.

GLAVA 179

Užasno je plašiti se nečega. Ako čovek mora da uradi nešto neprijatno, bilo da ide kod zubara ili zauzme odlučan stav prema nekome ili nečemu, on uvek razmišlja da će to biti potpuno užasno. I ta misao neće da nestane bez obzira koliko to neko želi. Tako strah postaje sve gori i gori i na kraju izgleda kao da će glava da eksplodira. Tako je u svakom slučaju sa mnom i veći deo prepodneva sam iskoristio tako što sam se vrteo u krug po kući, malo napolju po dvorištu, a malo po selu. Odlučio sam se da pozovem Elinu, ne da kažem nešto ružno već da budem prijatan. I da joj kažem da ja očekujem da ona može da prihvati da je Ana samo moj prijatelj i da ne bude ljubomorna sve vreme. To je upravo taj deo kojeg se plašim, ali odmah posle vesti u dva bacio sam se na posao.

– Ćao maco!

Mislio sam se da je pametno da budem prijatan.

– Ćao!

Bio sam u pravu.

Ćaskali smo toliko dugo i zamalo da prekinem vezu, a da joj ne kažem ono što sam nameravao.

– Okej, čujemo se, dragi moj! – cvrkutala je Elina.

– Važi, ja ću večeras na igranku, ja...

– O, baš lepo!

Elina voli kad sam dinamičan.

– Onda se lepo provedi, čujemo se!

– Idem zajedno sa Anom...

– Oh??

– Samo smo dobri prijatelji... nema ničeg među nama...Valjda je i to

134

moguće...?

Pa, Elina je mislila da je moguće, ali sam osetio u njenom glasu da bi ona više volela da sam otišao na pecanje ili na planinarenje sa majmunom, nego da idem na ples sa Anom. Ali obećao sam da ću se lepo ponašati, sto posto, i Elina je morala da dobije dozvolu da me pozove sutra prepodne. „Da proverim da li si se lepo ponašao," šalila se Elina, ali ja sam osetio da je to i mislila. Oraspoložio sam je kada sam počeo da zviždućem Guantanamera i da udaram takt po kolenima.

Posle toga sam otišao do kuhinje gde je moja mama počela da peče ćufte. Sve vreme mi sprema prokleto dobru hranu.

– Šta radiš?

Pošto se baš ugojila ima tipičan dubok glas.

– Nnnaa... – odugovlačio sam sa odgovorom.

– Razmišljao sam da si odem na ples večeras.

Moram da pričam na dijalektu kod kuće.

– Ooooo, baš leepo, sinko!

Majke misle da je sve što deca rade sjajno.

– Daaa... biće dobro da...

– Pa s kim će ideš?

One misle da je sve sjajno dok god znaju sve.

– Eeeeh... sećaš se Ane?

– Baš lepo da si konačno našao sebi curu!

– Ne u božju mater!

Po prvi put u mom skoro dvadesetosmogodišnjem životu sam opsovao pred mamom, nešto što je nju toliko zbunilo da je ispustila meso za ćuftu pravo na pult. Odmah je podigla i

napravila kuglu.

– Nije ništa slično! Mi smo samo prijatelji – objasnio sam.

– Uostalom ona ima tog tipa gore u Trendelagu.

– Je li??

Moja majka je tvrdila da je samo pre nekoliko dana pričala sa Aninom tetkom i da bi ona sigurno rekla da je Ana našla nekog.

– Ma pusti to...

Ja mislim da čovek ne bi trebalo da se meša u sve moguće.

U istom trenutku zazvonio je mobilni. Bila je to Ana.

– Pozdravi je! – viknula je moja majka u pozadini. Dragi Bože.

Ana je organizovala predzabavu za nas, ovde u selu, tako da se pitala da li mogu da je pokupim?

Naravno da mogu. Imao sam volje i da je nosim na leđima do kuće ako bi to bilo to, ali ona mi to nije tražila.

Kada sam konačno parkirao auto pošto sam je pokupio, odvukli smo se, svako sa svojom kesom do mesta na kom je trebalo da bude predzabava. Ana se sredila i izgledala je toliko opasno da sam bio ponosan što idem zajedno sa njom. Nadao sam se da oni koji prolaze pored nas da pomisle da smo zajedno. U glavi sam još jednom pomislio na onog seronju gore u Trondhajmu, i onda u sebi kako bih ga gurnuo sa keja ako bi došao da je poseti na leto.

GLAVA 180

Sinoć nisam žurio s opijanjem. Ne mogu da kažem da je bilo dosadno već sam želeo da normalno razgovaram sa Anom, ne povraćajući u njeno krilo. Ona nije ponela toliko mnogo piva, ali iako sam joj rekao da može da uzme od mene, ipak nije ni ona htela da pretera. Igrali smo i drali se, a u toku jedne pauze napolju na vazduhu prišao je

135

jedan od starih drugova iz razreda i hteo da se malo šepuri. Sa zavrnutim rukavima od kožne jakne.

– Je l' ova tvoja?

Hteo je da zna i pokazao vrhom flaše na Anu koja je stajala i razgovarala sa nekim koga nije videla mnogo godina.

– Ne...

E, da jeste, mislio sam i objasnio u kakvom smo odnosu, da smo samo dobri prijatelji i sve to. Čak sam ispričao da svako od nas ima svoju vezu, ali u to i nije baš poverovao.

– Ne znam ja – promumlao je i ušao opet unutra. Napravio je mnogo buke kad mu nisu dozvolili da unese flašu, i posle nekoliko trenutaka izgledalo je kao da će da počne tuča. Odmah se smirio kad je jedan od čuvara zapretio da ce sve reći njegovom ocu sutradan.

– Ja poznajem tvog oca! – rekao je i pokazao kažiprstom na galamdžiju.

Igranka se završila malo pre pola dva i ja sam se nadao da ću dobiti obavezni poslednji ples sa Anom ali nje nije bilo oko mene. Zato sam morao da prihvatim ples sa majkom starog druga.

A Anu sam sreo posle toga napolju, pritom veoma besnu. Ortak koji je trebalo da je odbaci do kuće je odavno zapalio, a da se nije javio, tako da je sad stajala ispred i smešilo joj se pešačenje do kuće. Deset kilometara. Odmah sam reagovao i bez razmišljanja joj predložio da je odvezem kući, ali ona to nije htela. To nije bilo pametno, pio sam, rekla je.

Pogledali smo okolo i nismo videli nikoga ko ide tim putem, ali mi je sinula dobra ideja.

– Mi imamo mnogo gostinskih soba, možeš da spavaš kod nas!

– Mogu? Nije glupo, a?

– Glupo, ne! Sve je ok!

Kada smo prešli jedan deo puta čuli smo dreku gore kod kuće.

To je bio onaj debil u kožnjaku koji je primetio da napuštamo „mesto zločina“ zajedno.

– Eeej! Navali, brate! – urlao je i mahnuo rukama iznad glave.

Bilo nam je neugodno, ali smo se ipak malo nasmejali.

– Ccc, ccc.

Dok je Ana jela hranu koju sam na brzinu spremio, ja sam namestio jednu od gostinskih soba.

– Nemoj da kažeš Roaru – šalio sam se.

– Alo? Odjebi više s tim Roarom, ok? – rekla je i pojela svoju hranu.

Pozajmila je moju četkicu za zube i onda smo rekli laku noć jedno drugom pre nego što je svako krenuo na svoju stranu. Njen zagljaj za laku noć je još uvek goreo na mom obrazu dok sam tonuo u zemlju snova.

Nisam imao pojma koliko dugo sam spavao kad sam se iznenada probudio od preturanja u spavaćoj sobi. Iznenada je moj jorgan bio pažljivo podignut i Ana se ušunjala kod mene, legla pored mene, pripila svoje lice uz moj vrat i zaspala. Pola sanjiv, jednom četvrtinom iznenađen, a drugom četvrtinom s osmehom na licu, stavio sam svoju ruku oko nje i potom zaspao. Kada smo se probudili bilo je malo čudno, ali Ana je tako vešta u tome da se ponaša normalno u takvim situacijama.

– Bilo je tako strašno tamo u sobi – rekla je i pokazala na gostinsku sobu. S moje tačke gledišta, to je bilo potpuno sjajno.

Pošto su Anine stvari smrdele na dim sa žurke, pozajmio sam joj pantalone i džemper pa smo otišli u kuhinju gde je moja mama postavljala doručak, iako je bilo skoro dva sata.

Toliko smo se šalili tokom doručka da je morala da nas grdi.

– Deco, sad morate da jedete, a ne da se zafrkavate!

136

Nastavili smo da se glupiramo.

U tom trenutku je zazvonio moj mobilni. Stajao je baš pored testa i s obzirom da moja majka smatra da je sasvim normalno javiti se na tuđ telefon, baš je to i učinila.

– Halooo?

Mogao sam da čujem da je to bila Elina i da je tražila mene.

– Daa, on sedi ovde i doručkuje sa Anom! Samo trenutak!

Kada sam uzeo telefon i odgovorio na drugom kraju nije bilo nikoga.

GLAVA 181

Otprilike kad je najavljen početak bogosluženja na radiju smučio mi se život na selu. Super je biti kod kuće neko vreme, ali sad je bilo dosta. Pošto sam pokušao da objasnim prilično mnogo puta da je moguće raditi s kompjuterima, da su kompjuteri nešto više od igranja igrica ispred TV-a, ipak sam shvatio da to nema svrhe. Matorci su se još držali shvatanja da će nam kompjuteri preoteti poslove, tako da je bilo bitno da se odupiremo svom snagom.

– Da stavim neki kompjuter da upravlja štalom možda?

Poneo sam se kao neki četrnaestogodišnjak, naljutio se, ustao od stola, ušao u svoju sobu i zalupio vratima. Spakovao sam se munjevitom brzinom, ali dok sam vezivao pertle došli su da mi se šlihtaju. Složili su se da mogu da radim šta hoću. Čak su otrčali do tavana da pronađu ostatke mog starog Komodora 64. Da li bih mogao da ga upotrebim za nešto?

– Kasetofon je crk'o, ali možemo valjda da kupimo novi u prodavnici za kompjutere.

Smejao sam se glasno i dugo, u sebi, zahvalio se i prihvatio, ali bacio sam ga u kontejner.

– Moraš da nam dođeš ponovo

uskoroooo! – cvilela je majka.

– Ma sigurno.

Pored torbe na sedištu do mene imao sam i spremljenu hranu za jednu celu nedelju. Lep gest, ali kada imaš dvadesetsedam godina nije baš u redu da od roditelja donosiš spremljenu hranu kako bi uštedeo novac. Elinina mačka će sigurno biti zainteresovana. Bilo je relativno sivo i oblačno, ali se usput razvedrilo što je značajno poboljšalo moje raspoloženje. Misli su mi se vrzmale oko Eline i Ane. Kao da sam u nekoj sapunskoj operi, kao da je neko izmislio celo to sranje. Ali, upravo takve stvari čovek rado kaže kada se nađe u situaciji kada bi trebalo da ispriča priču.

– Da, to zvuči kao nešto iz nekog filma, ali stvarno je tako! To se desilo juče...

Kad sam posle dobrog dela puta kroz planine ponovo došao u oblast gde je bilo mreže za mobilni, nazvao sam Elinu.

Da li bi htela da izađe sa mnom na večeru, ili bismo mogli da odemo u bioskop ili odgledamo neki film na videu ako hoće, ili bismo možda mogli da radimo nešto drugo?

– Oooooo! Divno!

Pre nego što sam stigao kući, odvezao sam se pravo do nje, isporučio mački hranu koju sam doneo, što je pobudilo veliko oduševljenje i kod vlasnice i kod dotične mačke, a meni donelo prilično puno zagrljaja, pre nego što smo zapalili za grad.

– Kakav je to smrad? – pitala je Elina dok smo prolazili Ibsenovom ulicom.

– Koji smrad?

– Taj kiselkasti? Fuuuuuuuj!

Držala se za nos, isplazila jezik, kako bi stavila do znanja da je ovde nešto opasno smrdelo.

Nisam osetio ništa posebno, ali proverio sam pozadi kada smo se parkirali na

137

Festplasenu.

Ispostavilo se da je matori maznuo auto za vreme Uskrsa i prevezao neko seno, a da pritom nije baš nešto naročito dobro počistio za sobom. Malo trave je čak ostalo u zadnjim vratima, tako da sam zahvaljujući tome izgledao kao pravi seljak. Jedino što je nedostajalo su bili hozentregeri, slamnati šešir, visoke gumene čizme, i travka u uglu usana. Elina se toliko glasno smejala da su neki od onih koji su prolazili pored nas razvukli kez.

– Kuda bi ti sada? Kući na kafu?

– Vreme je da se ide kućama, zar ti ne ideš u štalu?

Dugo sam to slušao tog dana.

GLAVA 182

Od je bio filozofski i pozitivno nastrojen danas.

– Mislim, samo pogledaj kroz prozor!

Sveinung i ja smo skoknuli do prozora i nismo videli ništa više nego što vidimo obično.

Neke kuće, automobile, neko žbunje i drveće.

– Je l' si ti pijan ili...?

Nije, jednostavno je bio veseo.

– Zar ne vidite taj divni život napolju? Svu tu divotu koja se događa?

Sveinung je spojio palac i kažiprst i prineo ih ustima kao da puši dok je istovremeno udahnuo duboko i prevnuo očima. Smeh sam ugušio rukom. Od k’o da je mirisao svoje čarape od ranog jutra. I nastavio je.

– Jeste vi skroz poludeli ili...? Zar ovo nije divno? A mi sedimo i smaramo se ovim glupim poslom.

Iako smo ga podsetili da mu glava nije umalo eksplodirala pre samo nekoliko nedelja, kada smo mi drugi hteli da

dodamo još pola sata na pauzu za kafu, zašta on nije hteo nije ni da čuje. A sad on priča o tome kako je divno tamo napolju.

– Ma daj! Palimo do Osa da svako sebi kupi sladoled.

Kad smo se obukli pokušao sam da stanem skroz do njega u hodniku da bih video da li mogu da osetim neki miris, ali ništa. Čak mu se ni oči nisu caklele, tako da smo krenuli. Uvukli smo se u tu njegovu konzervicu i otkrivudali ka Kringsvejena. Uz to je Od bio u tako dobrom fazonu da se šalio na račun svog automobila.

– Znate li koja je razlika između ovog automobila i kutije pune sardela koje spremamo za Božić?

Naravno da nismo imali pojma.

– U ovom sedi i Božić Bata! Ahahahahahahaha!

Otvorio je svoj prozor, proturio lakat i pokazao srednji prst nekoj starijoj gospođi u kolima pored nas.

– Yeah, yeah! – vikao je i prebacio u drugu brzinu.

Kod Nestuna zaustavio se na pumpi i častio kafu i brdo slatkog peciva i krofnica koje smo žvakali usput.

– Vidite, tako je diiivnooo!

Mazio je i ljubio svoju šolju za kafu celim putem.

– Ma sigurno. Odlučio sam da se kući vratim busom.

– Evo je Kalandova zgrada! Prosvetlio nas je, mahao desnom rukom i završio sve to uključivši radio.

– Aha – promumlao sam uglas sa Sveingungom i pio kafu i privio uz sebe krofnice. On više voli one sa čokoladom dok ja baš ne, tako da je ta raspodela bila pravična. Od je pevao uz sve pesme koje su svirale, i hvala bogu što nije bila i YMCA, pa nismo morali da izlazimo kod škole u Softelandu da igramo po koreografiji iz spota. Ili, ja i Sveinung

138

bismo protestovali i sedeli u kolima, dok bi Od stajao na autobuskoj stanici i igrao sve dok se pesma ne završi.

– Uuu kako je super!

– Jesi se ti zatreskao ili nešto? – pitao je Sveinung skeptično. Mislim da se i njemu išlo kući busom.

Ali nije bilo nekog razloga, bio je jednostavno srećan i hteo je da se malo zabavlja sa nama. Bio je pomalo ljut što to nismo primetili.

– Je l’ možda zabranjeno zezati se? A?

– Ma, nije.....

Ubrzo je ponovo bio veseo, tako da nam je kupio sladoled na sledećoj pumpi. Morali smo da ga pojedemo na keju gde je bilo prilično hladno, ali smo se zabavljali gledajući šabanske automobile.

– Ovde ćemo brodom na leto! Obećao je Od. Njegov otac može da uzme brod od firme ponekad, tako da bismo mogli da ga pozajmimo.

– Onda ćemo da zovemo Solvikensa na pivo!

Silno se smejao tome, tako da sam bio prinuđen da ispričam svoj doživljaj od zimus.

– Ja sam ga zapravo sreo.

– Stvarno? Hahahaa!

– Stvarno.

– Šališ se?

– Ne, sreo sam ga dole kod kafića... kod... uf... kako se zove...?

Nije bilo lako setiti se i to je Od iskoristio.

– Da, da! Čim ti ne možeš da se setiš onda je to neka zajebancija!

– Ma ne, stvarno jesam!

Nije hteo da mi poveruje, ni Sveinung

takođe, tako da sam dok smo vozili ka gradu sedeo pozadi i bio malo ljut.

GLAVA 183

Danas je bio dan za posetu Birgeru. To sam odlučio već pre ručka, a nešto pre pet, baš kad se razvedrilo, već sam vozio kroz Hilke. Tada je zazvonio telefon. To je bila Elina, baš joj je palo na pamet kako je divan dan za odlazak do bioskopa, pa joj je bilo malo krivo kad je čula šta sam ja isplanirao. Zato je upotrebila svoj najslađi glas i pričala o tome kako bi ipak bilo lepo da odemo, ali ja sam se držao svog plana. Ali kada je počela da priča kako bismo mogli do nje posle toga, možda i da provedemo neko vreme u spavaćoj sobi, počeo sam da se premišljam, tako da sam na jedvite jade stao i okrenuo kola kod poslednjeg skretanja pre mosta.

Polako sam vozio kroz Horvik i mislio na to što je Od uradio juče. On je prosto-naprosto uživao u životu. Ništa manje, ništa više, već jednostavno sve što život može da ponudi po kafićima, kroz krofnice, sladolede i dobru muziku. I dobre prijatelje. Zato sam stavio naočare za sunce, otvorio prozor i smanjio brzinu dok sam uživao u divnom krajoliku. Na radiju nije baš bilo neke muzike uz koju je moglo da se peva, pa sam na svoju ruku uzeo i počeo da pevam neku pesmu. Obično imam gomilu pesama u glavi, pesme koje je lako pevati glasno u kolima, ali u tom momentu na pamet mi je jedino pala uspavanka „Prva pesma koju sam čuo", a to baš i nije nešto odgovaralo. Nisam dozvolio da mi to utiče na raspoloženje, pa sam umesto toga više uživao u pejzažu. Malo dalje ispred mene, na autobuskoj stanici, stajala je neka slatka devojka i čekala. Hteo sam samo da podelim svoju životnu radost sa njom, pa sam u sekundi odlučuio, zakočio malo, povukao ručnu i iskočio iz auta.

– La belle vita! – uzviknuo sam, raširio ruke i krenuo ka njoj. Ovo je bilo na italijanskom i skoro sam siguran da to znači kako je život divan. Izgledala je prilično skeptično, ali sam je dobrano uhvatio za obraze i poljubio, cmoknuo sam je pravo u usta.

139

– Čooveeeeče… – rekla je.

– Zar to nije divno?!? – rekao sam sa osmehom od uveta do uveta. To je baš bilo sjajno.

Nije rekla ništa, pa sam se okrenuo i krenuo ka kolima. Tada je naišao njen dečko.

– Jebote, šta to radiš? A?

Gurnuo me ka kolima tako da sam skoro izgubio ravnotežu. Imao je možda 16-17 godina, ali je izgledao prilično snažno, tako da sam se odlučio za defanzivni stav kako bih izbegao da me pretuče neko ko je tek završio osnovnu školu.

– ...smiri se, pa… ja sam samo hteo da… lepo vreme… i…

Da, da li tako uvek ljubim sve devojke kada je lepo vreme?

Mogao bih opušteno, one lepe naravno, ali ne, to ne radim, tako da sam morao da odmahnem glavom.

– Uradiš li to još jednom, razbiću te – rekao je, i gurnuo me još jednom i opet me zalepio za kola To baš i nije morao. Kao da nije bilo dovoljno to što stojim i plašim se nekoga čiji glas nije još uvek mutirao, nego je još morao i da me gura sve vreme. Zato sam samo seo u kola i povukao ručnu dok je on otišao do devojke da je uteši.

U momentu kada sam pustio kočnicu, i kada je auto krenuo napred, viknuo sam golupčićima.

– Ej!

Kada su se sinhrono okrenuli, ispružio sam ruku kroz prozor i pokazao im prst, dodao sam gas ali pustio kvačilo prerano tako da je motor stao. Mali supermen je naravno bio dodatno besan pošto mu je neko pokazao srednjak, tako da je trčeći pošao ka kolima kako bi me istresao napolje i propustio kroz šake. Video sam već sebe kako ležim u nekoj jami sa dve šljive oko očiju, i razbijena stakla na kolima, pa sam zatvorio prozor najbrže što sam mogao. Baš u momentu kada se uhvatio za vrata uspeo sam da se zaključam tako

da sam bio siguran neko vreme. Oblivao me znoj dok sam ludački pokušavao da upalim motor, i kada je primio u sebe dva jaka šuta u vrata proradio je moj stari drugar i ovoga puta nisam rizikovao. Pun gas i pravac odatle. U retrovizoru sam video da je podigao neki kamen i zavitlao ga ka meni, i koji je uz jak udarac završio na krovu, ali nije bilo razbijenih prozora. Bio sam blago rečeno uznemiren, tako da su mi ruke toliko drhtale kad sam prošao raskrsnicu posle Hordvika da sam morao da se odvezem do starog pristaništa i udahnem malo svežeg vazduha. Dao sam sebi oduška i počeo da pišam u more, a kada sam bio u sred čina, čuo sam neki bus koji je prolazio u pozadini. Bacio sam pogled preko ramena i shvatio da supermen i njegova devojčica sede unutra u autobusu i bleje u mene, i ponovo mi je bilo grozno. Autobus na svu sreću nije stao, tako sam još neko vreme mogao da sedim sam sa svojom sramotom, pre nego što sam ponovo počeo da vozim, polako, smireno i fino do grada i kasnije otišao u bioskop sa Elinom. Bio sam prilično tih čitavo veče.

GLAVA 184

Završio sam jedan prilično užurban i topao radni dan odlaskom u grad. Moja trpezarija se nalazi na sunčanoj strani tako da sunce sija pravo u nju (kad sija) tako da sam bio blago skuvan kad sam mirno prolazio kroz autobusku stanicu sa jednostavnim ciljem na umu - da malo izblejim nekoliko sati. Možda pojedem neki sladoled, ili popijem neku kafu ili čak častim sebe nekim pivom. To poslednje bilo je uslovno, ako bih uspeo da se dovučem skroz do kafea Kipers u Verftetu, za šta će se kasnije u priči ispostaviti da me je mrzelo. Ili da nisam stigao, jer u momentu kada sam izašao iz tunela i skrenuo desno ka Lungorsvaneu začuo sam poznat glas iza sebe.

– Hej!

To je bio glas koji me je pre nekoliko nedelja iskreno zbunio, tog puta na Brigenu, ali ovoga puta je imao drugačiji prizvuk, oprezniji, daleko više prijateljski nastrojen i naprosto

140

pozitivno naelektrisan. To je bio Kjel.

– Ej, je l' si malo izašao da uživaš u lepom vremenu?

Da, jesam.

Na sebi je imao uniformu elektrodistribucije i veliku papirnu kesu u ruci, nalik onoj koju dobijamo u pekari Brun.

– Imaš neke planove?

– Neeeeee… – razvlačio sam sa odgovorom.

– Ništa specijalno zapravo…

– Ajde onda da idemo zajedno da jedemo slatke zemičke.

Kjel je kupio gomilu sveže pečenih slatkih zemički, i bio sav u darežljivom fazonu.

– Okej!

Malo smo se šetkali pre nego što smo našli klupicu pored vode i seli.

Neko vreme smo sedeli u tišini i to iskoristili da malo gledamo devojke koje su prolazile pored nas. Ipak smo muškarci, majku mu. Na kraju prošla je jedna predivna. Nije vozila bicikl već ga je gurala pored sebe, tako da smo imali prilično vremena da buljimo. Kad je dobrano zamakla, Kjel je uzdahnuo duboko.

– To ti je bio jedan kvalitetan bicikl!

Pre nego što smo je i primetili, ispred nas se pojavila jedna mala devojčica. Imala je možda šest godina, dugu crnu kosu i ranac na leđima.

– Vidite šta sam našla! – rekla je i ispružila svoju dečiju prljavu ručicu. Držala je busen trave.

–Od ovoga će uskoro biti travnjak! Nastavila je da priča. Kjel i ja smo zadivljeno klimali glavama. Ta mala devojčica je sela između nas na klupu i počela da mlatara nogama napred-

nazad.

– Kako se zoveš? – upitala je i pogledala u mene. Morao sam da kažem kako se zovem, pa je posle Kjel bio na redu. Mala devojčica se zvala Monika i išla je u obdanište dole u gradu. Pokazala je u pravcu Brigena.

– Šta imaš tu? – pokazala je na Kjelovu kesu.

– Slatke zemičke!

Izgledao je kao nečiji ponosni deda.

– Hoćeš jednu?

I tako smo sedeli i žvakali zemičke, ja, Kjel i Monika. Posle kratkog vremena čuli smo taj neeeizbežni zabrinuti maaajčinski glas.

– Monika! Znači ovde sediš?

Žena koja je očigledno bila njena majka, prišla je pomalo trčeći našoj klupi.

– Uf, nadam se da vam nije smetala… Gledala je sa izvinjenjem u očima u mene i Kjela.

Odmahivali smo glavama, jer nam nije smetala. Naprotiv, bila je kao neko dodatno svetlo jednom divnom danu.

GLAVA 185

Danas, negde pre ručka (otprilike u pola deset) pao sam u iskušenje da odem ranije sa posla kako bih imao malo duži vikend, ali pošto je Od bio takav šef kakav jeste, udario je šakom o sto i rekao ne.

Bio je super šef i umesto da bude ljut i da nam komanduje ispričao nam je kako mi potčinjeni moramo da razumemo koliko para možemo da zaradimo ako radimo punim gasom, a ne lenčarimo. Posle toga smo radili kao ludi.

To me je toliko oraspoložilo, tako da kada smo konačno napravili pauzu odlučio sam da se odvezem do Eline i odbacim je kući iz obdaništa čisto iznenađenja radi. Od toga je nastao

141

totalni metež, jer su sva deca bila napolju i igrala se na lepom vremenu, jer kada sam prišao kapiji svi do jednog trčeći su došli do mene i hteli da znaju šta ja to tražim tamo.

– Gde ćeš? – vikalo je nekoliko njih u glas toliko da su me svog uslinavili kada sam otvorio kapiju i razgrnuo tu gomilu dece. Jedna devojčica je bila toliko nasrtljiva da me uhvatila za pantalone.

– Ovaj… došao sam da pokupim Elinu.

Objašnjavao sam i znojio se kao svinja zbog sve te pažnje.

– Je l' si ti Elinin muž? – pitala me je ta mala držačica pantalona. Dobro sam se nasmejao, naravno da nisam njen muž.

– A onda je l' si njen dečko možda?

Mali držač pantalona bi slobodno mogla da bude javni tužilac, ili tako nešto.

Sada je već i Elina bila tu, i pre nego što sam se osvestio to malo derište je bilo na putu da nam napravi ozbiljnu prekretnicu u vezi. Ako bih sad odgovorio sa da ili ne, napravio bih jasan izbor pravca u kojem idemo, a to baš i nisam hteo.

– Paaaa… ne znam… – rekao sam i gledao lukavo u malu držačicu pantalona.

– Šta ti misliš?

– DA JEEESIIIII! – uzviknula je i udarila dlanom o dlan.

– Momak i devojka! – priključili su se i drugi skačući gore-dole u svojim skafanderima.

– Momak i devojka! Momak i devojka!

– Ajde ajde! Sada je bilo dosta!

Smirivala ih Elina koristeći svoj glas vaspitačice, dok im je govorila da moraju da se vrate onome što su započeli da rade.

Kada ju je većina poslušala i otišla,

dobio sam zagrljaj i poljubac u obraz.

– Mi smo zajedno znači? – upitala je i nasmejala se malo iza svojih naočara za sunce.

– Hehe – odgovorio sam i pitao je da li završava uskoro.

– Da, za tri minuta.

Upravnik obdaništa je jako strog, tako da nije bilo dozvoljeno ići kući pre vremena. Ali na kraju je izašla napolje, i bila toliko srećna što sam došao da je pokupim da je častila u Meku. To me je obradovalo. Posle toga smo otišli kod nje, malo se odmarali, istuširali i tako to, pre nego što smo prošetali do grada po lepom vremenu. Pošto smo tumarali naokolo po svim mogućim mestima i jednostavno se šetali sigurno tri sata, svratili smo do dragstora da kupimo kafu. Tj. nismo ni stigli do kafe pošto smo naleteli baš na Anu.

– Ćao! – rekla nam je.

– Hvala za prošli put!

To je rekla samo meni.

– Hvala i tebi – rekao sam, i na pamet mi palo to kada se uvukla u moj krevet usred noći.

To baš i nisam ispričao Elini.

Ona se prilično naoblačila kada sam počeo da pričam sa Anom, ali je prihvatila Anin poziv da odemo negde da se ispričamo malo. Posle mog jakog negodovanja odlučili smo da odemo u Henrik i ostali da sedimo tamo dok nas nisu izbacili pre nego što su zatvorili. Neočekivano, veče je ispalo prijatno, i pošto smo se međusobno zahvalili na društvu, Elina je rekla da joj Ana deluje prilično prijatno.

– Jašta. Odgovorio sam i pomislio u sebi da je super-neverovatno-veoma-slatka-i-prijatna.

Najviše sam želeo da odem kući i spavam sam, ali je Elina bila toliko uporna da sam morao da popustim. Pošto smo mazili mačku neko vreme, i pošto sam pozajmio njenu četkicu za

142

zube, Elina je htela da leži zajedno sa mnom u krevetu. Osećao sam se malo čudno i nisam imao neku posebnu želju za tim, tako da sam morao to i da kažem.

– Je l' nešto nije u redu? – upitala je Elina.

– Ma ne, jednostavno ne želim sad – odgovorio sam. To je bilo u redu, pa smo neko vreme ležali u miru.

Ne znam o čemu je Elina razmišljala, verovatno nešto u vezi sa obdaništem ili nekim iz porodice ili tako nešto. Ja sam mislio na Anu, i na sve naše susrete i sve stvari koje smo radili i kako je zabavno sve to bilo. Dok sam padao u san video sam sebe kako udaram njenog dečka, glupog Roara, u glavu ogromnom kutlačom kada me je neko probudio i vratio u život.

– O čemu razmišljaš? – upitala je Elina.

Ležala je tik uz mene i sigurno je osetila kako sam se ukrutio.

– Ehhhh… ništa...

GLAVA 186

Nije baš neki osećaj spavati kod drugih, naročito ako ne uspeš da se naspavaš dobro. Ako si kod kuće možeš malo da ustaneš. Odeš do kuhinje, popiješ vodu ili odeš do dnevne sobe i gledaš malo kroz prozor ili TV dok se ponovo ne umoriš, ali tako ne može ako si u poseti. Barem ja ne mogu. Ležao sam ukočen kao kip pola noći, i slušao Elinino disanje i pritom nisam uspevao da zaspim, ali mislim da nisam mogao da ustanem i počnem da vršljam okolo. Zato sam ležao, i zurio u mrak, i svaki put kada bi se Elina okrenula trgnuo bih se malo. Na kraju sam uspeo da zaspim, ali već je počelo da sviće, tako da sam bio ipak bio prinuđen da ustanem, i doručkujem to što je Elina spremila. Uprkos toj kratkoj noći bio sam iznenađujuće dobro raspoložen i baš sam se glupirao dok smo doručkovali. Vozio sam kola jajima, ubio šunku viljuškom, pravio se kao da ću kornfleks preliti đusom i slične stvari. Kao bajagi sam zaspao i pao na hleb sa džemom pa sam morao da odem do kupatila i obrišem se. Elina se smejala i govorila

nanovo i nanovo kako sam zabavan. Rekla je da sam san svake tašte. Pih. Na kraju Elina je htela da ode do grada da nešto pokupuje, i pošto nisam imao ništa drugo da radim, pošao sam sa njom. To što sam ja zapravo hteo, bilo je da odem do Henrika i popijem jedno ili dva piva, a Elina bi vozila nazad. Ja tu nisam video nikakav problem, ali ona je mislila da je malo bezveze da stalno pijem pivo.

– Aha, znači ne dozvoljavaš mi?

– Radi šta hoćeš – odgovorila je svojim glasom.

Pa možeš da vidiš kako je to pametno za kasnije, rekla je ostatkom tela. I ruke i noge ukrštene.

To se završilo tako što sam sedeo u nekom kafiću dok je ona vršljala po buticima.

Cela Galerija izgledala je kao neki ogromni mravinjak sa ljudima koji dolaze i odlaze, uz i niz pokretne stpenice, unutra i napolje kroz vrata, napolje-unutra iz jedne u drugu prodavnicu. Ako bih pogledao u novine na deset sekundi stare ljude bi zamenili novi. Potpuno nove boje odeće, potpuno drugačije frizure i skroz drugačiji izrazi lica. Ljudi često izgledaju potpuno čudno kada kupuju, pa sam im se sve vreme podrugljivo smejuljio odatle gde sam sedeo. Sve moguće vrste ljudi su prolazile, čak i mnogi poznati.

Na kraju ih je toliko mnogo prošlo da sam morao da uzmem salvetu i napravim listu.

– Neki muzičar kojeg sam video na TV-u

– Jedna žena iz neke emisije

– Kenet

Kenet je jedan od onih za koje znam ko su, ali se ne sećam odakle ih poznajem. Baš pošto je Kenet prošao, neko me je žešće pljesnuo po leđima.

– O, je l' ti to ovde sediš?

To je bio Joni i baš je bio u formi. Vukao je nekoliko kesa punih raznim alkoholom i krenuo je na žurku sa

143

svojim drugarima.

– Znači, večeras ćete jesti banane i mnogo groktati? – upitao sam.

Dobro se nasmejao tome i nije shvatio da sam bio drzak. Čak je i groknuo par puta i počešao se po grudima da bi naglasio kako će se super provesti kad padne veče.

– Da ti ispričam jedan vic?

Pored toga sto je bio divno raspoložen bio je i prilično glasan.

– Ne, nema potr…

Nije pomoglo to što nisam bio zainteresovan.

– Ma daj! Ovaj moraš da čuješ!

Radilo se o nekom direktoru koji je bio u gradu sa svojom sekretaricom, i desilo se isto to što se u takvim situacijama dešava. Glasno i uz mnogo gestikuliranja dramitizirao je Joni radnju u vicu.

To je bilo neverovatno neprijatno.

– Bre… moram da palim…

– Da da! Moramo da se nađemo da popijemo neko pivo jednog dana!

Nikada neće skapirati.

GLAVA 187

Sveinung je bio na telefonu danas. Gospodin Asocijalni lično, i upoznao je neku cicu. Ili, je mislio na jednu, i po prvi put u svom životu rešio je da krene u napad.

– Moraš do grada sa mnom večeras, čuo sam da ona izlazi. Baš je bio preduzimljiv.

Nemam ništa posebno, tako da, zašto da ne.

– Ma, mogao bih.

Ali morao je da mi obeća da će veče biti mirno pošto je sutra radni dan, sa čim se on složio.

– Gde ćemo onda?

– Pab Fudbal.

– O, bože.

– Ufff… pa je l' ne možeš da vidiš sa Odom?

– On ne može.

Nije bilo ni drugih koji su mogli tako da koliko god da sam izbegavao nije pomoglo.

U dobrom raspoloženju i pozitivnim mislima pojavio sam se, za ovu priliku, u nešto drugačijoj odeći nego inače, nadajući se da me niko neće prepoznati. Kada sam se obrijao, ostavio sam čak i brkove (retke ali okej) pa sam računao sa tim da ću taman tako biti inkognito.

Sveinung je bio toliko nervozan da je išao i gužvao svoju jaknu. Dok je on nalazio sto kupio sam pivo. Neki mali sto za četvoro dole u uglu, i dobili smo ga samo za sebe, što mi je savršeno odgovaralo. Većina drugih gostiju imala je na sebi trenerke, iako su svi do jednog izgledali zadihano od šetnje do bara. Smešno.

Pošto smo popili prvo pivo i pritom nismo izgovorili ni jednu reč, bio sam prinuđen da odem i kupim još.

– Je l' došla? – osetio sam obavezu da pitam. Do sada je nije ni spomenuo.

– Da, sedi tamo – pokazao je na grupicu devojaka dalje u lokalu, gde je raspoloženje bilo daleko bolje nego u našem ćošku. Bilo ih pet-šest, i skoro sve su bile bolje za klasu od onih kod kojih bi Sveinung imao šansu.

– Uostalom, šta ja znam – potapšao sam ga po ramenu i malo ohrabrio.

– Uspećeš!

– Misliš da imam šanse?

144

– Da bre, samo budi to što jesi, i sve će biti u redu!

Otpio je malo piva pre nego što je pokazao na jedan još dalji sto.

– Vidi kako se oni tamo deru – rekao je i pokazao glavom. Ja sam još odavno otkrio da je jedan od njih bio neko koga poznajem, moj ne baš pametni prijatelj Joni, ali sam propustio da to spomenem. Problem je bio što smo sedeli otprilike kod ulaza za klozet (kako se to kaže u žargonu paba Fudbal) tako da su šanse da me vidi bile velike. Odmah iza toga, pomenuti ljakse je ustao i krenuo ka nama, pa sam se brzo sagnuo iza naših polulitarskih krigli.

– Šta je sa mnom?

Sveinung je mislio da je čudno to što sam se sakrio.

– Ufffff… ništa…

Ali kada je Joni odmah zatim izašao napolje nisam stigao da odreagujem. Bio sam uhvaćen.

– Eeeeej!

Jako me pljesnuo po leđima kao i obično.

– Vidi ti ko je izašao u grad!

Sada sam očigledno bio na njegovoj teritoriji, zato što se ispravio i preuzeo ulogu vodiča i domaćina. Prvo je jako preterano pozdravio Sveinunga, pre nego što smo morali da pozdravimo one koje je on znao u pabu.

– E, sa ovim moraš da se upoznaš! – pokazao je rukom ka jednom momku koji je brzinom trčakog automobila prolazio pored nas.

– To je Tomi! On je di-džej ovde!

Joni je bio izuzetno ponosan što poznaje nekoga ko radi u toj kući.

Tomi na svojoj strane nije bio baš mnogo oduševljen što poznaje Jonija, ali je seo za naš sto sa svojim pivom.

– Znači, možeš da piješ na poslu? – upitao sam

– Opušteno – odgovorio je Tomi i otpio malo piva.

Joni je nestao i ostavio nas da sedimo.

– Uskoro će karaoke – rekao je Tomi baš u momentu kada su pojačali muziku i time isključili bilo kakvu mogućnost za dalji razgovor. Zato smo prešli na jezik znakova, najvećim delom, nazdravljanje.

Tomi je izgledao kao da nije Norvežanin, ali možda iz Turske, pa sam ga, kada se muzika utišala, upitao učtivo.

– Odakle si ti? – pitao sam

– Iz Haugesunda.

Mislim da je to odgovorio, jer je baš u tom momentu muzika opet postala jako glasna, tako da nisam siguran. Sigurno neko mesto koje zvuči kao Haugesund kada je muzika glasna.

Odmah posle toga, i ona koja se dopadala Sveinungu htela je da se popne i peva.

– I'm so exiiiiited! – urlala je, u svakom slučaju falš za jedan i po ton, ali Sveinung je mislio da je bilo super.

– Dobra je, a?

– Da, da.

Odmah posle toga slagao sam da me užasno boli glava i otišao kući.

GLAVA 188

Posle seljačke večeri od juče, razmišljao sam kako je zapravo praktično imati prijatelje iz različitih društvenih slojeva. Naročito pošto su moja duševna raspoloženja varirajuća. Zato sam odlučio da ubacim različite životne stilove u moj krug.

* Ljakse-stil. Joni nikada ne omaši žurku, rečit je sa psovkama, hoće da

145

obara ruke i smatra da je mangupski piti kod kuće pravljen alkohol od nekog druga.

* Kućni tip. Elina obožava da sedi i uživa na sofi i najradije bi bila kod kuće i sedela ispred TV-a i mazila nekog po obrazima.

* Radoholičar. Niko nije kao Od kada se radi o istrajnosti. Ponekad se pitam da li on uopšte spava. Bavi se svim i svačim i kreše se sa Svanhildom cele noći dok nas šiba preko dana.

* Usamljeni vuk. Ako mi se prohte da sedim i blejim ceo dan, a da pritom ne moram da pričam ni sa kim, mogu to da uradim sam ili sa Sveinungom. Mogao bi da pobedi u bilo kom takmičenju ćutanja.

* Borac. Birger je pravi borac, i ako mi se ćefne da osetim kakvog je ukusa slano more, da pijem jaku kafu i koristim izraze kao što su „auuuuu", „to je kao", „da, da"… on je pravi čovek.

* Brbljivac. Ništa nije kao dan u bašti sa Kjelom. On može nedeljama da priča apsolutno ni o čemu.

Nedostaje mi prijatelj intelektualac. Mogli bismo da tako sedimo u kafiću i pričamo o knjigama i muzici dok pijemo kapućino i eventualno igramo šah. Mislim da je Ana najbliža tome, ali nisam siguran.

Takođe mi nedostaje neki koji je sprotski nastrojen, ali to mi retko treba. Moje treniranje je po pravilu ograničeno na trbušnjake pre spavanja, ali to retko radim sada, jer kad spavam kod Eline (a to je često) mislim da je glupo znojiti se i bacakati se po podu.

GLAVA 189

Posle prilično napornog radnog dana, bilo mi je drago što sam mogao da utonem u sofu sa koka-kolom u ruci i da malo gledam TV.

Ali Od to nije imao na umu. Baš u trenutku kad sam se namestio kako treba, sa koka-kolom nameštenom tako da nisam morao da se pomeram da je dohvatim, dok je mir ulazio u telo, a

kapci spušteni niže nego inače, stajao je Od na vratima i mahnito zvonio.

– Ajde! Imamo posao da obavimo!

Bio je u kompletno u odelu za kišu i nosio je ogromnu kartonsku kutiju pod miškom.

– Šta je sad? Mislio sam da malo odmorim i…

– Ajde!

Molbe nisu palile kod Oda.

Pokunjeno sam gazio za njim po dvorištu, isto u jakni za kišu, sa navučenom kapuljačom i rukama duboko u džepovima. Bio sam ljut.

U sredini dvorišta stajao je jedan prilično veliki kamen, otprilike visok toliko da mi je dopirao do pola noge kada stojim mirno pored njega. Širok je možda pola metra, i Od je hteo tamo.

– Sad će da bude nešto ovde, bre!

Bio je energičan i čupao je iz kutije brzim pokretima. Jedan kolut, jedna strela, jedan čovek i još svašta nešto.

– Šta si to sad kupio?

Još uvek sam bio isto ljut.

– Sunčani sat!

Sad možemo da budemo napolju u dvorištu, a da pritom ne ulazimo unutra da vidimo koliko ima sati, objasnio je. Ako bi neko od nas sedeo napolju u dvorištu, a ostavio nešto na šporetu, više ne mora da ulazi unutra i gleda na sat za kuvanje na šporetu... Možemo da čekiramo sunčani sat.

– A šta kad nema sunca?

– Prekini!

Od je utrčao unutra i ponovo izašao napolje noseći ogromnu bušilicu i dugački produžni gajtan. Namerio je da malo buši.

Mene je sklonio do stepeništa, gde je

146

bio neki pesak i džak cementa plus jedna kofa i lopata. Dok je dovlačio baštensko crevo, počeo je da mi precizno objašnjava kako će se mešanje odvijati.

– Ti misliš da sam ja potpuni idiot, a?

Složio je ramenima i vratio se nazad svom bušenju, dok sam ja stajao i procenjivao mešavinu.

Kada je beton bio skoro gotov i Od skoro probušio celu svoju rupu, izašao je i Kjel napolje i hteo je da vidi čime se zanimamo.

– Šta to pravite?

– Sunčani sat – objasnio je Od.

– Šta? Sunčani sat? Nikada nisam imao poverenje u takve naprave!

Kako to da može da ne veruje u sunčani sat? U šta može da se veruje? U vazduh?

– Ne, ne verujem u vazduh. Nikad nisam!!

Od nije dozvoljavao da ga Kjel ozrači svojim pomalo negativnim aluzijama i objasnio je nadugačko kako će se to montirati, kako bi trebalo da stoji i kako će se gledati koliko je sati.

Pošto je jednom objasnio, morao je još jednom, a da pritom Kjel opet nije baš najbolje razumeo samu tehniku. Podigao je monitrani sunčani sat i okretao ga napred-nazad.

– Ali, šta kog đavola... Gledao je upitno u mene i Oda.

– Je l' to treba znači, da prođe kroz ovo ovde?

GLAVA 190

Pripremam se da se prijavim za sledeću rundu Big Brother-a. Uz to se podjednako pripremam na to da me neće primiti i zato sam se dosetio alternativnih programa u istom žanru.

Svi dolaze da bi bili zatvoreni u jednu

kuću, dok bi postavka bila različita u različitim alternativama.

* Grig Brother. Ovde bi učesnici trebalo da izdrže uz Grigovu muziku veliki deo dana i noći. Do daske. Uz to svi bi morali da imaju muzičke zadatke i da nauče da sviraju klavir. Najviše odgovara za starije učesnike, gde bi se zahtevala i veoma bela kosa.

* Perika Brother. Ovde bismo imali samo ćelave učesnike i takmičenje bi se sastojalo u tome da skidaju perike jedni drugima. Dozvoljeno je dobiti periku nazad i nastaviti sa korišćenjem, ali učesnik ispada ako neko od drugih uspe da uništi periku. Pobednik je onaj koji ostane sa čitavom perikom.

* Poslastica Brother. Ovde učesnici ne bi dobijali ništa drugo za jelo osim slatkiša, i morali bi da se snađu bez četkice sto dana kako bi pobedili.

* Ružni Brother. Pomalo ograničen potencijal, jer učesnici moraju da budu žešće ružni. Onaj koji više ne može da gleda druge učesnike, ispada.

* Prst Brother. Učesnici bi trebalo da pokazju srednji prst sve vreme, što je nadam se, prilično iritirajuće na neko duže vreme.

* Svinja Brother. Korisnici dobijaju dve presvlake, ali bez mogućnosti da ih peru. Svi zadaci se satoje od teškog fizičkog rada koji bi se izvodio unutra. Nema mogućnosti za luftiranje, mnogo jaja i kobaja za jelo, bez tuša, po mogućnosti samo rupa (u dnevnoj sobi) kao toalet, nema mogućnosti provetravanja i nije dozvoljeno izlaziti napolje. Uz to, svi učesnici moraju da spavaju u odeći, u istoj sobi, sa po dva jorgana.

* Pljuga Brother. Ni ovde nema mogućnosti provetravanja ali zauzvrat postoji slobodan pristup cigaretama, i pobednik je onaj koji uspe da ispuši najviše cigareta u toku tih sto dana.

Uzdam se u to da će TV Norge oberučke prihvatiti najmanje jedan od ovih koncepata za program, nisu profi ako se to ne desi.

147

GLAVA 191

Još jednom je na tapetu bilo veče za dečake, veče kada se Sveinung, Od i ja susrećemo da se uz malu zakusku družimo i gledamo Big Brother.

Sveinung je uz to napravio i sopstvene plakate sa logom i slikama na kojima smo zajedno, sve je to sklepao u jedan kolaž bogat bojama. Naravno, pokačili smo ih okolo na strateška mesta. Uobičajena podela oko kupovine je bila jasna, ja sam sredio oko piva, Sveinung grickalice, a Od se pobrinuo za hranu. Prošlog puta je terao Svanhildu da nam napravi ogromnu picu, ali ovog puta se pojavio sa dve pice od debljeg testa iz Rozelija iz naše ulice. Malo smo se zezali oko toga, pre nego što je nabacio tužni pseći pogled i objasnio da su se svojski posvađali i da se ona, kao vrhunac svega, odselila kod majke na kraće vreme. Odmah je postalo tiho, a ni Sveinung, ni ja nismo bili potpuno sigurni kako bi trebalo da se ponašamo u toj situaciji. Spasao nas je zvuk gonga, u ovom slučaju sa vrata, i ispred je stajao Sveinungov ortak.

Poki iz Ogutnesa. Učio je za pekara već petu godinu.

– Uuuuuh...vozdra.

– Vozdra i tebi...?

– Ovde je žureza?

Rekao je žureza ironično, onako kako to samo ume jedan pravi smor.

Znači Sveinung je krišom pozvao Pokija na naše veče za dečake, a da nas nije ni pitao?

– Eeeee... da, izvoli uđi...

Izveo sam uobičajeni ritual nuđenja koji se sastoji u tome što se okrenem na jednu stranu, leđima ka zidu, dok ujedno pokazujem rukom isperd sebe kako bi gostu dao do znanja da može da dođe i zabavlja se.

– Ufffff...čekaj malo.

Nestao je ponovo u predvečerje i čuo sam kako su se zalupila vrata od kola,

što je propraćeno velikom količinom teškog disanja i gunđanja.

– Je l' ti treba pomoć oko nečega?

– Ne, sve je u redu!

Popeo se uz stepenice unatraške sa dve gajbe piva i ogromnom količinom grickalica nabacanih odozgo. Protrčao je pored mene u dnevnu sobu i stavio pivo na pisaći sto.

– Sad će da se pije!

Nismo mogli ništa drugo osim da se složimo, ali jedno brzo prebrojavanje pokazalo je da imamo dovoljno materijala za žurku za najmanje deset osoba. Od je u međuvremenu zaboravio u potpunosti na Svanhildu i ugođavao je sebi sa dve limenke piva, sa po jednom u svakoj ruci i pun elana nazdravljao sa Sveinungom i Pokijem.

Pojeli smo picu i lepo počeli da praznimo činijice sa grickalicama kada je počeo Big Brother. Kao i uvek mir se brzo uselio u nas i bili smo vrlo koncentrisani.

Let the game begin.

Posle nekog vremena prsli smo od držanja koraka sa Odom koji je duboko zagazio u svoju devetu flašu piva, u jakom naletu besa izazvanom Rodnijem, zafrljačio je tri parčeta pice u TV. Sva tri parčeta su se zalepila za ekran pre nego što su skliznula dole i završila na podu. Čini mi se da nismo uspeli da ispratimo šta se sve dešavalo, jer kad je program bio gotov u pola jedanaest, Poki je bio više zainteresovan da nam pokaže neke karate zahvate koje je znao. Jedan od udaraca se završio tako što se Odov ekran od PC-ija prevrnuo i pao na pod. Planuo je, a Sveinung i ja smo bili prinuđeni da se umešamo kako bismo očuvali mir i red.

Kako bismo podigli raspoloženje, uključio sam muziku. "You can call me Al" od Pol Sajmona i iznenada smo svi počeli da igramo. Kako bi sve to začinio Od je kod refrena izašao u hodnik i vikao: "You can call me Kjel", što je dovelo do toga da se Kjel velikom

148

brzinom spustio niz stepenice.

– Šta to radite?

– Ej, Kjel! Uzmi pivo!

Dobio je pivo i kikiriki i uživao je. Smrdeo je na rad, ali za to nas baš nešto nije bilo briga, mada smo se smejali kada je Od iza njegovih leđa pravio grimase i držao za nos. Posle toga smo pustili YMCA i pozvali Pokija i Kjela u ples naše firme. Bilo je toliko tesno da smo morali da igramo u dva reda, ali je bilo baš dobro.

– Fali nam još jedan – otkrio je Od, dok je Kjel otišao gore da vidi sa ženom da li bi ona htela. Nije htela. Igrali smo još malo, ali smo se toliko zadihali da smo morali da radimo nešto drugo. Podelili smo se u grupe i pričali o raznim stvarima. Pošto sam sedeo sa Kjelom u kuhinji duže vremena i pričao o tome kako je izvrsno imati komšije shvatio je da je pola tri i morao je kući pošto ide na posao sutradan. Oprostili smo se, pronašao sam jedno pivo u frižideru i ušao u dnevnu sobu gde sam našao Sveinunga kako leži na sofi i gleda TV. Sam.

– Gde su ostali?

– Legli su – odgovorio je, i pokazao ka mojoj spavaćoj sobi. Štaaaaaa?

Unutra su obojica ležali i hrkali, sa konzervama piva prosutim po mojoj posteljini. Jedno je bilo da je žurka kod mene, ali nisam mislio da treba i da prespavaju ovde. Nije bilo svrhe buditi ih, pa sam ušao u dnevnu sobu da pitam Sveinunga da li planira da ide, kako bi mogao da spavam u sofi, ali i on je isto tako zaspao. U sofi.

GLAVA 192

Probudio sam se sedeći na podu, sa glavom na jednoj stolici i nogama na drugoj. Sveinung je odavno ustao i punom parom radio na svom PC-iju dok su Od i Poki slatako spavali u mom bračnom krevetu. Ili, nije baš bio bračni, već za jednu i po osobu, tako da je tesno za dvoje, ukoliko neće da leže tik jedan uz drugog. Ovi su izgleda to hteli, jer se Od skotrljao do Pokija i ležao jednom rukom preko njegovih

grudi i stopalom preko njegove noge. Malo sam se nakašljao, ali niko nije reagovao. Zato sam se jače nakašljao, na šta je Poki otvorio oči.

- Eeeeej! uzviknuo je kada je video koliko je Od bio nasrtljiv.

- Je l' si ti bre neki derpe?

Za manje od jedne sekunde stajao je na podu i trljao lice.

Ubrzo posle toga i Od je ustao i otišao pravo kući.

- Danas uzimamo slobodan dan, a?

Potpuno smo se složili.

Pošto sam nekoliko sati proveo sabirajući se, otišao sam u prodavnicu.

Ponovo kod kuće i sa rukama duboko u poštanskom sandučetu, čuo sam dobro znani dečiji glas kako viče sa ulice.

- Heeeej! Heeeej!

Zvučao je važno, i kada sam se okrenuo Stijan mi je dolazio u susret vozeći bickl, pomalo neodlučno, na premalom biciklu.

- Zdravo, Stijane! rekao sam i pridržao ga kada se bicikl zaustavio kako se ne bi zakucao u brežuljak.

- Hoćeađmojđendan?

Bio je skroz zadihan od bicikle i nije mogao da govori normalno.

- A?

Pokušao je ponovo, i na kraju uspeo da me pozove na svoj rođendan ali na dan posle.

- Biće super! Dolaze svi moji drugari!

Bio je uzbuđen.

- Da, a ja?

Osmehnuo sam se i nasmejao tom malo debeljkoviću punom elana.

149

- Neeee! Ti stvarno jesi jedan od mojih drugara.

Smejao se i okrenuo bicikl kako bi zapalio kući.

Video sam samog sebe kako sedim na maloj stolici isto kao i mnogi ostali osmogodišnjaci dok žvaćem viršle i sladoled i radujem se crtanom filmu. To bi moglo biti zabavno.

Znači, ja sam drugar nekome ko puni osam godina?

Malo sam se smejuljio, i nisam baš uspeo da se odlučim da li je to dobro ili loše, i eventualno za koga bi to trebalo da bude dobro ili loše, za mene ili njega?

GLAVA 193

Neko vreme sam razmišljao u čemu da idem na Stijanov rođendan. Da li da se obučem lepo, u košulju, i na taj način označim sebe kao odraslog, ili možda reperski stil, da spustim malo pantalone i možda stavim kačket. Ali ne naopačke. Ni te pantalone nisu bile baš reperske, nego obične farmerke koje sam spustio malo, nadajući se da mi neće skroz spasti. Dugo nisam bio kod nekoga na rođendanu (u svakom slučaju ne ove vrste) tako da sam bio malo napet kada sam stajao na vratima i zvonio u pantalonama koje su nezakonito nisko padale ispod kukova.

Stijan je otvorio, sa gomilom svojih drugara iza sebe, ushićenje je bilo veliko kada je otvorio poklon. Niko drugi nije imao takvu igračku.

Jedan od dečaka me je ščepao za ruku.

- Stijan kaže da možemo da dobijemo čokoladu ako dođemo kod tebe!

- Paaaaa....

Vigdis, Stijanova mama, spustila je tanjire na sto malo jače nego što je planirala.

- Da... ali... on je dobio čokoladu od mene samo jednom kada je igrao igrice na kompjuteru... ali mislim da nisam

rekao da...

Kao i obično namestio sam ruke tako da pričaju same za sebe.

- Aha... rekla je, i uložila napor kako bi mi se osmehnula.

I tako je bilo vreme za viršle, picu, gazirane sokove i tortu i svi su morali da imaju slavljeničke šešire na sebi. Pre nego što smo jeli duvali smo dugo u one papirnate srolane duvaljke koje prave užasan zvuk, sve dok Stijanova mama nije rekla da moramo da prekinemo. Kada nam je okrenula leđa i krenula u kuhinju ponovo, iskolačio sam oči i dunuo jako i kratko pre nego što sam sakrio duvaljku ispod stola. To je izazvalo ogromno oduševljenje kod Stijanovih drugara, ali kada sam krenuo to ponovo da uradim, dunuo sam celu rolnu u oko dečaka poerd mene, tako da je počeo da plače.

Takmičili smo se ko će pojesti više viršli, računao sam sa tim da ću to imati pod kontrolom, ali kada sam pojeo svoju sedmu turu, bio je kraj.

Time je Stijan punom brzinom ušao u završnicu i sabio trinaesti hotdogova u sebe pre nego što je morao da se preda. Moralo je da ostane mesta i za malo torte takođe, smatrao je.

- Sigurno bi hteo kaficu?

Vigids je upravo servirala novu turu koka-kole dečacima. Baš sam hteo, ali Stijan je udario šakom o sto. Nema kafe u poseti kod dece. Hteo sam da mu objasnim zašto je važno odraslima da popiju kafu, ali zazvonio mi je mobilni. To je bila Elina koja se pitala kuda ću večeras, jer ako nisam imao neke velike planove, mogao bih da dođem kod nje.

- Ko je to biooooo!?! pljuštalo je sa svih strana.

- Neko koga poznajem.

- Je l' to bila tvoja devojka?

Mali nije bio naivan, očigledno. Eeeh... ne... ne ba....

150

- Hihiihihihihihi!!!

Najmanje dvadeset prstića usvinjenih čokoladnom tortom pokazivalo je ka meni, i kao mali ptići zabacili su glave nazad sa sve otvorenim ustima.

- Devooooojkaaaaaaaa!!!

Ponovo je došla Stijanova mama i poručila da se smirimo, jer je sada počinjao film.

Pokušao sam da se izvučem pre te zanimacije, ali mora sam lepo da sednem i odgledam dva filma sa Pokemonima pre nego što sam se zahvalio na svemu i otišao kući. Ispratio me je Stijan koji je insistirao da me zagrli tako da me je zazmazao tortom po celom licu. Tu tortu je imao na licu još od kada smo jeli. Ponovo kod kuće, bio sam toliko umoran da sam zaspao istog momenta na sofi. To se desi kada odeš na rođendan.

GLAVA 194

Uspavao sam se za dogovor sa Elinom juče, što je malo dovelo do kiselih osećanja, ali postepeno sam uspeo da opet popravim utisak, i sve je bilo dobro.

Spavali smo malo duže (Elina smatra da je pola deset dugo za nedelju) i sedeli smo dugo za doručkom. Elina je super-dobra kada se radi o pravljenju doručka, sa svom mogućom hranom i grickalicama, tako da je sigurno jedna super žena ako npr. imate goste, ili ako jednostavno hoćete da jako dugo uživate ujutru. Hotelski doručak, go home.

Dugo sam išao i žalio se kako je trebalo da posetim Birgera u Husebou, i danas je dan bio dovoljno dobar za to kao i bilo koji drugi.

- Ti verovatno nećeš sa mnom da posetimo Birgera

Na pola puta postala je nestrpljiva.

- Koliko je to zapravo daleko? Je l' smo blizu?

- Tu smo uskoro.

Na kraju smo stigli i parkirali auto dole na putu pre nego što smo se odvukli šljunkovitim putićem do vrata. Vrata su se otvorila odmah pošto smo zazvonili, ali taj koji je stajao tu nije bio Birger. Jedan čovek od pedestak godina je otvorio vrata do pola i gledao upitno u mene.

- Zdravo. pozdravio sam pomalo začuđen.

- Je l'... je l' Birger kod kuće?

Otvorio je vrata još malo, i tada sam primetio da je hodnik unutra bio tako prazan. Koliko se nešto sećam, Birger je imao gomilu jakni, radnih kombinezona i sličnih stvari koje su visile tu poslednji put kada sam bio u poseti, ali više ih nije bilo tamo. To je možda bio sin koji je pomogao ocu da pospremi?

- Birger? upitao je i gledao u mene kao da nije znao ko je to. Naravno da je znao, jer je bio u Birgerovoj kući.

- Pa on je... on je... mrtav...

Gledao je ozbiljno u mene.

To mi se zarilo u stomak, kao da je jedna velika grudva leda eksplodirala unutra i svi delići su se zabili u zid želudca. Birger? Mrtav? To nije bilo moguće? Birger je trebalo da bude tamo kada mi dođemo i zazvonimo na vratima, da popijemo kafu u kuhinji, sedimo i gledamo u fjord i galebove. Trebalo je da bude tamo i da ne kaže skoro ništa.

Trebalo je da bude tamo i upozna Elinu, možda malo ispriča nešto o životu na moru ili čak i pokaže film sa Juga, sve dok skroz ne poludimo, ali ipak bi nam se sviđao i stajali bismo na stepenicama i zahvaljivali mu se za gostoprimstvo i obećavali da ćemo uskoro ponovo da dođemo. Isto kao što sam ja ranije radio. Razgovarali bi bez skoro ijedne reči, jednostavno bi shvatali kako stvari stoje.

Ali to nismo mogli sada, jer je Birger bio... mrtav? Odsutan? Zar se više neće vraćati? Zar čak više nikada neće skočiti

151

ispred vrata i smejati se tome kako je uspeo da nas prevari? Čak bi i takva neprijatna šala bila hiljadu miliona puta bolja nego da više nikad ne dođe.

- Da, ja sam... sam... da, ili šta već... sin tog Birgera... Objasnio je čovek na vratima.

- Aha... Usne su se stegle preko zuba, nisam mogao ništa da kažem, ali sam klimao glavom ka njegovim cipelama.

- Je l' si ti taj tp iz grada?

Mali udar je prošao kroz mene kada sam skapirao da je Birger pirčao o meni.

- Da... da, to sam zaista bio ja, da...

- Izvolite uđite... mislim da imamo o nečemu da popričamo...

Izveo je uobičajeni ritual pozivanja koji ja občino koristim, koraknuo u stranu i pokazao rukom. Osmehnuo sam se i ukoračio unutra.

Još uvek sam osećao miris Birgera u kući, jak i opori miris starog čoveka koji živi sam, ali je bio mnogo slabiji nego poslednji put. Sin je pristavio kafu u kuhinji, pa smo svo troje seli za sto.

- Da... ovo je Elina.

Klimnuo sam ka njoj, i lepo su se rukovali. Malo sam se smejao tome kako sam zaboravio da se predstavim, ispružio sam ruku i rekao ko sam.

- Da, on je pričao malo o tebi.

Sin, koji se zove Ulav, ispričao je šta se desilo. Pre četiri nedelje Birger se srušio u dvorištu dok je malo cepao drva. Od srca, ispričao je Ulav. Srce ga je izdalo.

- Ali, imao je osamdesetsedam godina, tako da je malo proživeo.

- A?

- Šta?

- Osamdesetsedam?

- Da? Šta si ti mislio, koliko on ima godina?

Mislio sam da ima maksimalno sedamdeset i nešto. Dobro se držao.

Dugo smo sedeli i pričali o Birgeru, Ulav je pričao o njegovom životu tamo napolju, o njemu i majci, i kako se Birger istopio u poslednjih pola godine.

- Čoveče, čak je bio i na Jugu!

Ulav se smejao tako da su mu rumeni obrazi drhtali i udarao se po butini.

Klimao sam glavom i dobro se setio žalosnog prikazivanja snimka koji je sam napravo na Tenerifima.

- Ali, ti si puno značio ocu.

Ulav je iznenada postao ozbiljan i uperio je prstom u mene

- Ja?

To je delovalo čudno, pošto sam uprkos svemu bio ovde nekoliko puta. Je l' to bio uvod za nešto?

- Mislio sam da znaš da on... on... da možda ipak nije bio baš skroz izlapeo?

Mislio sam da se zeza, ali je sedeo sa potpuno ozbiljnim izrazom lica.

- Ima ovde nekih stvari koje moraš da pogledaš... čekao sam malo da naiđeš... nisam znao kako drugačije da te konktiram...

Izvadio je jedan koverat iz fioke, izvukao papir koji je stavio ispred sebe i stavio naočare na nos.

- Vidi... otac je imao novca... i ja sam ga nasledio.

Ovde je pogledao u gore i nacerio nam se malo.

- Ja sam jedinac... ali ima i ova kuća ovde... Sada je gledao vrlo polako naokolo po sobi kako bi se osigurao da

152

razumemo da se radi o ovoj kući ovde.

- Vidiš, ja i matora... nemamo neku želju da imamo kuću ovde gore... Po treći put je napravio taj pokret pun govora, ovoga puta sa rukom koju je lagano podigao ka prozoru. Sigurno je neki predavač, učitelj ili tako nešto.

- I tako da... on je hteo da... da ti dobiješ celu ovu ruinu...

GLAVA 195

Jučerašnji dan je bio jedan od najčudnih dana u čitavom mom životu. Sedeli smo u Birgerovoj kuhinji. U toj kuhinji koja više nije bila Birgerova, i za koju sam mislio da će biti Ulavova. Bila je moja.

Moja?

Ništa nisam rekao.

- Bože, baš lepo! rekla je Elina i pljesnula rukama.

Kao i ranije kada sam dolazio ovde, sedeo sam potpuno mirno i nisam rekao ništa.

- Je l' bi trebalo da...?

Ulav mi je klimnuo glavom i pružio taj papir koji je držao ispred sebe, tu gde je Birger pisao, svojim skoro vodoravnim rukopisom starog čoveka.

- Da, valjda bi tako trebalo... pravnički ispravno... evo ovde...

Ulav je dalje ispričao kako to nije bilo nešto što ih je potreslo. To je bila očeva volja, a kao mornar je sakupio dovoljno novca, koji su oni sada nasledili, a da kuća nije bila baš nešto posebno.

- Vidiš već, rekao je još jednom, ispruživši ruke u pravcu tavanice.

- Ovo i nije baš nešto vredno mnogo para...

Tu je imao pravo. To je bila jedna mala kuća, veoma mala. Malecka kuhinja, ali im je bogami baš palo na pamet da ubace dve dnevne sobe, pored kuhinje,

i dva hodnika na prvom spratu.

Bio sam istrgnut iz svog toka misli zvonjavom mog mobilnog telefona, Od je bio na vezi.

Druga utakmicu za redom na domaćem terenu, morao je da me podseti da bi trebalo da idemo na stadion, i brzi pogled na sat pokazao mi je da bismo morali odmah da se ubacimo u kola ako hoćemo da stignemo.

Dogovorio sam se sa Ulavom da dođem ponovo sutradan, razmenili smo telefonske brojeve pre nego što smo Elina i ja otišli. Niko od nas nije rekao ništa pre nego što smo se približili mostu Nurhorlands, a to je bilo prilično daleko.

- Bože, baš lepo! rekla je već drugi put.

- Jeste...

- Zar ti nije drago? upitala je pomalo iznervirana što ne delim njen entuzijazam.

- Jeste...

Možda mi je bilo drago. Bio sam tužan u svakom slučaju.

- Ali, zašto ti je ostavio svoju kuću?

Htela je da zna Elina.

Rekao sam da nemam pojma.

- Ali, sigurno ima neki razlog? nije odustajala.

- Nije baš da samo daš nekome kuću tek tako? smatrala je.

- Šta ćeš da radiš sa njom? Sigurno si razmišljao da je prodaš?

- Zar ne možeš da ućutiš? upitao sam, na šta je zatvorila usta i okrenula glavu za četrdesetpet stepeni u desno i buljila intenzivno u srušenu prodavnicu u Hilkeu. Izašla je kod svoje kuće, a pritom nije rekla ni jednu reč, i nisam je više čuo celog dana.

153

I tako je dobro.

Zvao sam i pričao sa Ulavom danas, i dogovorili smo se da dođem gore sutra pošto je prvi maj, da vidimo oko nekih stvari.

GLAVA 196

Naravno da sam se uspavao za dogovor sa Ulavom, i došao u Knarvik oko trojke. Ležao sam i okretao se sigurno do pola pet noćas. Ulav je smatrao da nije problem što sam zakasnio jer je njegova žena upravo pravila ručak na koji sam bio pozvan. Zvala se Margot i dosta je podsećala na moju majku. Dobro je kuvala i bila je debela.

Posle ručka Ulav i ja smo se odvezli do Husebua da još pogledamo kuću. Vozio je svoj auto i namučio sam se prateći ga. Kao domorodac poznavao je puteve mnogo bolje od mene. Oprezno sam hodao iza njega kao da sam u poseti.

Kao što je normalno za stare kuće, krov je bio nizak. Iako nije bilo uvek potrebno, saginjao sam se svaki put kada sam prolazio kroz neka vrata, delovalo je kao da bih mogao da zveknem glavom ako to ne radim.

U tom malo hodniku bila su dvoja vrata. Ona desno išla su ka kuhinji, dok su druga, pravo, išla u dnevnu sobu gde smo Birger i ja, poslednji put kada sam ga sreo, gledali video. Ušao sam u kuhinju i odatle kroz još jedna vrata u dnevnu sobu. Mnogo vrata. U dnevnoj sobi sam otvorio još jedna vrata i ušao u drugu dnevnu sobu. Tu je stajao isti onaj nameštaj kao u prvoj dnevnoj, ali ovaj bi mogao da bude novi, da nije bilo tih boja. Mirisalo je užasno na prašnjavo.

- Ova dnevna je lepša.

Ulav je tu ušao posle mene, i bio je toliko visok da je bilo neophodno da se sagne, i objasni da ovu sobu skoro nikada nisu koristili, samo kada bi imali veće društvo i slično.

- Ali, znaš, ja i nisam neki tip za zabave...

Kada je izlazio zaboravio je da se sagne propisno, i zakucao se glavom uz jak udarac.

- ’Bem ti sunce!

Bio je pravi ljakse.

Kafa još uvek nije bila gotova, pa smo krenuli gore.

Tamo su bile tri spavaće sobe i još jedna soba koja je mogla da se koristi za nešto drugo. Ostava, na primer. Ulav je objasnio da nikada nisu koristili više od dve spavaće sobe, pošto je bio jedinac, ali su imali goste ponekad.

- Ne znam kako je sa tobom i onom devojkom, ali možda vas bude više kasnije...?

- Devojkom?

- Da, ona sa kojom si bio ovde juče.

- Oh...

- Da... vi niste...

- Sad... pa... ne...

Ulav je ostavio ključ na kuhinjskom stolu pre nego što je otišao.

Bio mi je potreban svež vazduh pa sam izašao napolje. Ispred kuće je bilo malo dvorište sa neurednim travnjakom, nekoliko žbunova različite vrste i živa ograda koja je pokazivala granicu ka susedima. Oko placa izgledalo je uglavnom kao pašnjak za ovce ili tako nešto. Dole ka moru išla je mala stazica koja je vodila ka crvenoj kućici za čamce, tamo sam želeo da odem... Kućica nije bila baš lep prizor, istrulila je i videlo se svetlo kroz većinu dasaka. Toliko se videlo kroz te daske da sam prilično brzo otkrio jedan brod unutra. Kada sam hteo da otvorim vrata nešto je zapelo, ali ovakav mudri lisac kao ja samo je pogledao kroz otvor na vratima. Tu je visio ključ. Jedan veliki i zarđali ključ koji je bez sumnje odgovarao velikoj i zarđaloj bravi na vratima. Dugo samo pokušavao da otključam i na kraju sam uspeo.

Gurao sam ramenom, ali vrata nisu

154

htela da se pomere. Zato sam ih još jače gurnuo, što je dovelo do toga da su cela vrata pukla na dvoje.

Unutra je bio čamac sa veslima. I bio sam siguran da će se teško pomeriti ovog leta. Na isti način kao i sa kućicom, moglo se gledati kroz veći deo čamca.

Oprezno sam stavio vrata ponovo na mesto i otišao nazad u kuću. Počeo je da pada mrak, pa sam ušao u dnevnu sobu, uključio TV i legao na sofu da malo porazmislim. Taman što sam počeo, odmah sam zaspao.

GLAVA 197

Probudilo me je dobro poznato treperenje TV ekrana. Protegao sam se da dohvatim daljinski, i čim mi je ruka dodirnula sto, shvatio sam da nisam u svojoj kući.

- Hm??

Tiho uzviknuvši, uspravih se na kauču, ošamućen. Zaspao sam na Birgerovom kauču; još uvek kuću i sve stvari posmatram kao Birgerove. Napolju je tek počelo da se razdanjuje, a kad sam pogledao sat na mobilnom telefonu, video sam da je četiri i dvadeset. Sreda ujutro, je l' moguće? Nije bilo daljinskog za televizor, pa sam morao da ustanem da pritisnem dugme. Treperenje može biti zabavno - do jednog trenutka. Daščani pod je škripao pod mojim tabanima dok sam zaobilazio sto i išao ka onom delu zida gde je stajao televizor.

Iznenada začuh tihi šum koraka sa gornjeg sprata. Neko je hodao tačno iznad moje glave, iz spavaće sobe, kroz kuhinju, i napolje u mali i uski hodnik. Krv mi se smrzla u žilama. Ko bi to mogao biti? Koliko sam se sećao, zaključao sam ulazna vrata kad sam sinoć ušao, tako da niko nije mogao ući tuda. Kao ptičar na tragu, pritajio sam se i slušao. Koraci su postajali sve slabiji, dok na kraju nisu sasvim nestali. Da li je mirovao? Ja, u svakom slučaju, jesam. Minut, dva, možda pet, stajao sam tako i slušao, ali ništa se ne nije dogodilo. Odšunjao sam se do kauča i seo, a sat je pokazivao pola pet. Jesam

li zaista nešto čuo? Nisam bio sasvim razbuđen, a u starim kućama ima mnogo škripe i krckanja, ali me je ipak preplašilo na smrt. Međutim, više se nije čulo, te se usudih da ustanem, stavih ključeve i mobilni u džep, i uputih se ka hodniku. Pažljivo otvorih vrata i potrudih se da hodam što je moguće bliže zidu, da bih izbegao škripanje. Tako stigoh do stepenica i čvrsto obuhvatih najniži stub gelendera. Sve tiho.

- Ahhh... promumlao sam, u pokušaju da viknem nešto naviše, ka prvom spratu. Teško progutah i pokušah ponovo.

- Ehej?

Bilo je tako neobično čuti neki zvuk u kući da se i sam stresoh. Niko ne odgovori.

- Ima li koga?

Jedino što sam mogao da čujem bilo je moje sopstveno srce, a da sam se usudio da pogledam naniže, svakako bih ga video kroz džemper. Šta ako ima nekoga gore? Masovni ubica koji se već dugo krije u kući? Birger je mogao da ga ne primeti, jer niti je dobro čuo, niti je dobro video, niti je imao dobro čulo mirisa. Šta ako me roknu ovde?

Iznenada se setih da imam baterijsku lampu između sedišta u kolima koja su bila parkirana ispred kuće. Onakvu bateriju kakvu koristi policija.

Pažljivo pustih gelender, otključah vrata i hitro se odšunjah do ulice.

Kroz glavu mi iznenada prođe slika. Slika iz uskršnjeg trilera kad sam bio mali, koji se dešava u Olesundu.

Vrtlog.

U kome ste mogli videti ruku kako pomera zavesu u stranu u sobi na prvom spratu svaki put kada bi neko izašao iz kuće na ostrvu koja je bila skroz nenastanjena, ali je zauzvrat imala neverovatno mnogo zastrašujućih porcelanskih lutki u jednoj od soba. U toj kući je živeo ludak, a niko nije znao za to, čak iako su se stvari stalno same

155

od sebe pomerale, niko ništa nije shvatao.

Mnogo puta sam imao noćne more u kojima bi ta ruka igrala jednu od glavnih uloga.

Hladna svetlost baterijske lampe naterala me je da se malo saberem, ali je srce u mojim grudima i dalje snažno udaralo, a puls mi je bio brži nego kad sam na časovima trčao 60 metara. Tamo gore me je verovatno čekao ludak, koji će me hladnokrvno ubiti čim bude imao priliku. Možda Birger i nije poginuo dok je sekao drveće već mu je ovaj oduzeo život? Ili je, možda Birgerovo srce stalo, ali možda je upravo ovaj tip preplašio starca? Bio sam gotovo lud od straha, a krv mi je neverovatnom brzinom jurila kroz vene kada sam, u pokušaju da se saberem, naslonio glavu na prednje sedište i zatvorio oči. Malo je pomoglo.

Pa stvarno.

Prirodno je da stare kuće proizvode zvuke. Hrabro pokušah da se nasmešim i rekoh sebi da nema zašto da brinem.

Čvrsto uhvatih bateriju i polako krenuh natrag ka kući. Uhvatih kvaku, polako gurnuh vrata i ponovo uđoh unutra. U kući je bilo veoma tiho, i koliko god sam pokušavao da je potisnem, slika ruke mi se stalno vraćala. Ruka iz Vrtloga.

- Ehej? viknuh naviše kada sam se do pola popeo uz stepenice. Obično se nerviram koliko glupo se ljudi ponašaju u filmovima kada neko, na primer policajac, dođe u kuću gde je počinjeno ubistvo.

- EHEEEJ?? proderu se samo da bi preplašili zločinca. A ako se ubica ne preplaši, svakako nije dovoljno glup da odgovori.

A evo mene kako radim upravo to isto.

- Ko si ti? povikah.

Niko ne odgovori, a ja, u svakom slučaju nepovređen, stigoh do vrha stepenica. Nije bilo nikog u hodniku te odlučih da krenem na levo do stare Ulavove sobe. Vrata su bila odškrinuta pa ih polako

gurnuh nogom.

- Znaš, imam bateriju!

Nije bilo nikog u sobi, čak ni pod krevetom. Ponovo izađoh i brzo obiđoh sledeće dve sobe. Ni tamo nije bilo nikog. Znači morao je da bude u poslednjoj, bivšoj Birgerovoj spavaćoj sobi. Vrata su bila sasvim zatvorena, a ja spustih ruku na kvaku i polako pritisnuh. Vrata su bila malo nakriva i otvoriše se sa treskom kada sam pritisnuo kvaku do kraja. Bio sam razotkriven. Uostalom, već sam bio razotkriven onim urlanjem od malopre. Čvrsto uhvatih bateriju i šutnuh vrata. Ona se širom otvoriše, udariše u komodu i odbiše se natrag. Ponovo ih šutnuh, ovog puta malo pažljivije i uđoh u sobu.

- AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!!! zaurlah i počeh da se okrećem oko sebe trudeći se da uperim bateriju na sve strane. Da bih delovao još strašnije, snažno sam lupao nogama, ali ispostavilo se da to nije bilo neophodno. U sobi nije bilo nikoga.

Morao sam da se nasmejem, ali slika ruke mi se ponovo pojavi u glavi i hladni žmarci mi se opet spustiše niz leđa. Zato ustadoh i siđoh dole. Bilo je vreme da se vratim u grad.

Proverio sam da li su svi prozori zatvoreni pre nego što sam zaključao vrata, ponovo proverio da li su i ona zaključana i polako otišao do automobila. Osetio sam žmarce na vratu, kao da me neko posmatra, ali ni po cenu života se ne bih usudio da se okrenem. Što sam više razmišljao o tome, osećaj je postajao sve snažniji. Pretrčao sam poslednji deo puta do kola, uskočio unutra i odvezao se do grada najbrže što sam mogao.

GLAVA 198

Kao i obično, Elina je i danas bila na telefonu. Uzbuđuje se ni oko čega, crvena u licu i nerazumna kao malo ko koga znam, razmisli nekoliko dana, a onda se vrati bolje raspoložena.

- Zdravo dušo!

Kao što sam već rekao, bila je, kao i

156

obično, prenaglašeno prijatna, kao da hoće da me ubedi da je divna. Ili je možda malo promislila i zaključila da nije tako glupo biti sa nekim ko ima svoje sopstveno preduzeće (bar trećinu), sopstveni automobil (krntiju od Forda kurijera), popriličan dobitak na lotou (koji se u međuvremenu dosta smanjio) i sopstvenu kuću na selu (sa masovnim ubicom na prvom spratu). Na kraju krajeva, prilično sam privlačan, ako mogu tako da kažem. Barem na papiru.

Hoću li u Mek?

- Da, naravno! uvek sam spreman za Mek.

Elina je htela da planiramo godišnji odmor. Već ranije smo pričali o zajedničkom odlasku na Mediteran („Da, ti si o tome pričala“, pomislih), da li mi se, možda, još uvek ide?

- Pa... onako...

- Možda ti se i ne ide baš toliko?

Ponovo se ponašala prema meni kao da sam u obdaništu.

- Ovaaaj...

Da, naravno da mi se ide. Zamislite kako bi bilo sjajno da odem u drugu zemlju, govorim jezik, jedem njihovu hranu, malo se kupam i pijemo malo lokalnog piva. Ali sa Elinom? Ona će se nekako ponašati užasno... užasno... udato, eto. Pokušao sam to da joj kažem, ali poručila mi je da odrastem.

- Sad ćeš u 30-u!

Ali to ne znači ništa, zar ne? Hoću da se igram i da se zezam. Da radim šta hoću, a da ne moram da dolazim kući u određeno vreme, da ne moram da tražim dozvolu da gledam fudbal na televiziji i da me ne gledaju mrko ako subotom popodne neću u Ikeu. Ako hoću da budem zajedno sa devojkom, želim da me prihvati onakvog kakav jesam, a da ne pokušava da me pretvori u idealnog muža ili šta god da je Elina pokušavala da uradi.

Hteo sam da budem ono što jesam, a ne

ono što neka devojka želi da budem!

- Moram malo da razmislim. Zvaću te... rekoh, ustadoh i izađoh.

Kupio sam kafu na kiosku i nastavio sam da se krećem. I to tako brzo da je bilo nemoguće piti kafu te sedoh na molo preko puta SAS hotela da malo iskuliram.

Zaista ne mislim da je ovo sa Elinom dobra ideja. Ona je super u mnogo čemu, slatka, fina, pravi dobar doručak, i dobra je, ali mislim da je na mnogo načina mnogo zrelija od mene. Možda se može reći da se Elina nalazi na nekom drugom mestu, negde gde treba šiti zavese, jesti picu svake subote, i ići na božićni ručak sa kolegama. Možda se može reći da smo nekada davno skrenuli na različite strane na raskrsnici, tako da smo stigli podjednako daleko, ali svako svojim putem?

Iznenada me neko zagrli s leđa.

- Ćao!

Bio je to ženski glas. Anin.

Ja sam izašao u šetnju, a i ona je.

- Sediš ovde i filozofiraš? upita ona i spusti se pored mene. Činjenica, to sam radio, ali ipak odmahnuh glavom. Danas sam to želeo da zadržim za sebe.

- Gledam brodove, rekoh i pokazah jedrilicu koja je došla iz Vogena.

- Zamisli da imaš brod!

Glas mi se gotovo tresao.

- Da! Mogli bismo da krenemo na put oko sveta! nasmeja se Ana, mada nije znala da bih izabrao baš nju za to putovanje ako bih morao da izaberem samo jednu osobu na svetu. Poveo bih nju i ako bi trebalo da idem na Mesec ili na pusto ostrvo.

GLAVA 199

Malo je grozno misliti na ono što se desilo na Husebeu u sredu ujutru, iako sam ubeđen da mi je moja sopstvena

157

mašta priredila lepu zvrčku. Jasno je da stare kuće proizvode gomilu zvukova i tako toga. Sasvim novo mesto, ja polu-razbuđen i sve to – naravno da je bila mašta. A ipak se pojavljuje slika ruke, ruke iz Vrtloga, koja polako sklanja zavesu u stranu, i ako sam sam u kući, sklupčam se na kauču. No, duhovi ne postoje.

Ono što je, međutim, istina, jeste činjenica da Birgera više nema. Što mi se misao više mota po glavi, to ju je teže razumeti. Matorac koga sam sreo jednog vetrovitog jesenjeg dana na Husebeu i samo nekoliko puta razgovarao sa njim. On koji je uvek imao kafu, uvek bio smiren i uvek bi mi nekako pomogao da razumem kad nešto nije bilo u redu. Kao da je između nas postojalo nešto posebno, uprkos razlici od šezdeset godina.

Mogli smo da sedimo u njegovoj kuhinji uz kafu i posmatramo more bez ijedne reči.

Zbog toga sam, kada bih vozio natrag sa Husebea, uvek bio smiren i znao da će sve biti u redu. Starac mi je doneo taj mir, a nešto je očigledno dobio i zauzvrat, čim mi je ostavio kućicu na brdu na Husebeu kad je umro. Dugo sam sedeo u kuhinji i razmišljao o ovome posle posla. Dok me nije zabolela glava. Onda sam okrenuo Anu.

- Hoćeš da smislimo nešto?

Želeo sam da se malo zabavljam večeras.

Ana je bila gladna i upravo se spremala da napravi ručak.

- Ovaaaj... sranje, častim te ručkom u gradu, promucah.

- Oho! Je l' to buržujčić zove!?!

Našli smo se na Trgu i otišli u Dikens gde smo dobili sto pored prozora sa pogledom na skejtere i parove. Pored Plavog kamena.

- Nikad nisam probala ono, reče Ana i pokaza nekog tipa sa skejtom i kačketom okrenutim naopako. Složili smo se da smo oboje kilavi.

- Kako ide sa Elinom?

Ane mi se značajno nasmeši.

- Ne pitaj...!

- Je l'?

- Ma, pusti... A šta je sa Roarom?

Bio je red na nju.

- Pričaću ti drugi put, reče ona i pogleda naniže u salvetu.

- Nešto nije uredu?

- Drugi put, OK?

Iznenada se setih da sam zaboravio da joj ispričam o kući koju sam nasledio. Učinih to.

Jedno vreme je ćutala. Onda reče nešto.

- Jesi li tužan zbog starca?

Ana je razumela. Ana je shvatala da se ne radi o nasleđivanju neke stare kuće.

Bio sam srećan i tužan u isto vreme. Tužan zbog Birgera, srećan jer je Ana razumela, te je uhvatih za ruku.

- Mnogo mi je stalo do tebe, reče ona iznenada sa dubinom u očima i to me pogodi pravo u srce.

Odmah potom pogodi me još jednom, ali zato što sam se stresao u stolici kad je neko zakucao na prozor. Napolju je stajao Joni sa dva ortaka, a sva trojica su očigledno već dugo bila u kafani. Namigivao je i mnogo se cerio kao što rade pijani ljudi jer misle da su svačija čula otupljena kao njihova.

O bože. Samo sam se nadao da neće ući unutra.

- Ko je to?

Ana se nasmeši, ali je istovremeno izgledala i malo skeptična.

- Ovaj... jedan... jedna... budala...

158

Prevrnuh očima.

Joni je, sa svojim socijalnim senzorima, želeo da uđe da priča sa nama. Na sreću jedan od kelnera je spazio momke i skoknuo do vrata da ih zaustavi u pokušaju. Joni se nije predavao.

- Ja bi' unutra da malo čaprim sa onim tamo!

On pokaza ka meni i privuče pažnju celog restorana.

- Eeeej!

On prvo pozdravi nas, a zatim se okrete susednom stolu.

- Mogu d' uzmem ovu?

On zgrabi stolicu pre nego što su stigli da odgovore i sede tik uz mene za naš sto za dvoje.

- To sam ja, Joni!

Pošto je pregledao jelovnik, smorio nas ponavljanjem kako jednom moramo da odemo na pivo, oborio svoje pivo na pod, Joni se setio da ga ortaci čekaju napolju.

- O, sranje! Moram da palim!

Pre nego što je otišao on tresnu stotku na sto iako je već bio platio svoje pivo.

- Ne, nemoj...

Uzeo sam stotku i gurnuo je natrag.

- Jebote! Pa moram da ostavim neki bakšiš! zaurla od smeha.

- BAHAHAHAHA!

Pošto se počistio iz lokala, postalo je tiho, i dobar deo ljudi za stolovima oko nas bacao je poglede u našem pravcu. Na kraju se Ana zakikota, a ja nisam mogao da se uzdržim, te joj se pridružih. Ali kad sam odmahnuo rukom u pokušaju da se izvinim kelneru, da objasnim kako je u pitanju nebitan prijatelj, video sam da on već ima neku ideju o tome. Ustvari, mislim da je to bio onaj isti kelner koji je izbacio mene i

Jonija kad smo, pre godinu dana, ležali na podu prvog sprata i pevali kafanske pesme jednog utorka popodne.

GLAVA 200

Mnogo toga dogodilo se u poslednje vreme. Mnogo toga što me je navelo da razmišljam drugačije, vidim stvari na drugi način. Pokušavam da nađem reči da opišem svoje osećanje.

Drugačije nego ranije.

Novo, možda. Bolje? Ne znam.

Lepo mi je na poslu i želim da nastavim; nemam mnogo hobija, ali imam šta da radim; uglavnom sam zadovoljan, ali moram nešto da preduzmem povodom jedne stvari. Ta stvar je pomalo van puta kojim želim da idem, i vuče me za rukav jakne, i pokušava da me skrene na novu stazu.

Elina.

Ona je sjajna devojka, fina, dobra, slatka, pažljiva i još svašta. Ništa loše, samo smo različiti.

Da je sve u redu, radovao bih se vremenu provedenim s njom, svakog dana posle posla; uskakao bih u automobil i vozio do nje, pevajući uz glasnu muziku; možda bih čak nosio i naočare za sunce.

To nije tako.

Često je i lepo, ali Elina je tako, pa, naporna u svemu. Noćas sam ležao budan i prevrtao se po krevetu nekoliko sati, razmišljajući o ovome. Oko petnaest do četiri, doneo sam odluku. Teško, ali sam to ipak učinio.

Moram da raskinem sa Elinom.

Ionako je trebalo da je zovem, pošto sam na prošlom sastanku onako naglo ustao od stola i otišao. Posle nekoliko sati prikupljanja hrabrosti, seo sam i uzeo slušalicu.

Uozbiljio sam se i rekao da moramo o nečemu da razgovaramo, ali ona se

159

samo još više obradovala. Kao pas kad mu pokažete hranu.

- Pa, požuri onda!

Sigurno je mislila da hoću da se ženim sa njom ili tako nešto.

Udobno smešten na kauču, sa mačorom u krilu, toplim kakaom u velikoj šolji na stolu i ogromnom korpom punom kolačića, počeo sam da se pitam treba li još malo da razmislim o svemu. Posmatrao sam Elinu dok se vrtela oko mene i nisam bio ni blizu onoliko siguran kao ranije. Da ne pominjemo sinoć, tada sam bio besan, sigurno zato što nisam mogao da zaspim.

Na kraju ona sede pored mene na kauč. Sedela je malo iskrenuta na stranu, a ruka joj je bila iza mene, na naslonu kauča, i igrala se mojom kosom na vratu.

- Zar nisi hteo da popričamo o nečemu?

Ona se okrenu ka meni. Lice joj je bilo otvoreno i puno nade, naočare je podigla na glavu, na jednom obrazu je imala malo brašna, a na usnama smešak. Posmatrao sam je. Posmatrao tu svetlu kosu srednje dužine koja je tako lepo mirisala, njen slatki nos, pomalo prćast na vrhu, njen osmeh, njene oči. Volela me je.

Brzinom munje preslišao sam se svoje argumente. Jesu li zaista bili tako dobri? Stajali su na staklenim nogama, ali pošto sam ranije bio toliko siguran, rešio sam da idem do kraja. Nije bilo lako.

- Da... rekoh i tako jako potapšah mačora da on odskoči na pod i sede, zureći u mene. Nema mnogo stvari na svetu koje su gore od upornog mačijeg pogleda. Mačke samo bulje, za razliku od pasa koji se osvrću ili drugih ljudi koji su učtivi i prave se da posmatraju nešto iza vas. Bio sam zbunjen, te uzeh jedan kolač a potom se malo opekoh po usnama vrelim kakaom.

- Joj!

- Oooo... Jadničak...!

Jedno vreme su mi usta bila puna kolača te sam bio sprečen da bilo šta kažem, ali na kraju sam prešao na stvar.

- Znaš... malo sam razmišljao... o nečemu...

Elina je sada bila sasvim ozbiljna i gledala je pravo u mene očekujući šta ću sledeće reći. Bio sam siguran da misli da ću je zaprositi. Upravo to nisam nameravao da uradim.

- Ima toliko stvari koje ne funkcionišu, nekako...

Kao da je neko uključio fen i uperio ga u Elinu, njeno lice se ukoči. Kao da je pojela nešto kiselo, a oči joj iznenada promeniše boju. Postadoše tamne, kao kad se lep dan na moru pokvari, i možete da vidite oblake kako se ogromnom brzinom navlače preko fjorda. Veoma se plašila onoga što ću reći i mogao sam da vidim kako njena ruka čvrsto stiska ćebence na kome je sedela.

- Šta... šta hoćeš da kažeš?

- Mislim da se... da se ti i ja... ne slažemo baš najbolje... u poslednje vreme... možda...

- Je l'?

- Ima mnogo toga... često nešto nije u redu...

Raširih ruke u gestu koji je sve govorio.

Neko vreme se poigravala ćebetom.

- Je l' imaš neku drugu...?

Zašto devojke uvek to pitaju?

- Ne, to nema veze sa...

- Je l' Ana??

- Ne, ne, ne, Ana nema veze sa...

Isto tako sam mogao da nosim transparent na kome piše „Lažem“. Elina je gledala pravo u mene, a ipak nije gledala u mene, i pošto nisam znao šta drugo da radim i ja sam gledao u

160

nju. U njene oči. Oči koje sad ništa nisu odavale, ni radost, ni tugu, ni život, ništa. Pune praznine. Posle nekog vremena postalo je naporno mirno sedeti. Levi bok mi je bio skroz utrnuo pošto sam dugo sedeo zavaljen na kauču, a desni bok je zračio toplotom i neprijatnošću od kad se Elinin mačor pomerio. Još se držao po strani. Samo je zurio.

Elina trepnu, i jedna suza joj se skotrlja niz obraz. Polako se spuštala iz ugla oka, preko nežnog prevoja njene jagodice, pa na bradu i niz vrat. S druge strane lica, još jedna suza je sledila isti put, a iza nje je ostala samo vlažna pruga na licu. Ispružih ruku da joj obrišem suze, ali ona me zaustavi.

- Jesi li siguran?

Vredno je čupkala rese na ćebetu.

Jesam li bio siguran? Jesam li bio siguran u ono što radim?

- Mogu da se promenim... Uradiću šta god hoćeš... Molim te...

Elinin glas je bio stegnut, i šmrcala je. Mislim da je u pitanju bila panika. Podigoh ruke, i pošto se ovog puta nije opirala, obuhvatih njeno lice.

- Misliš da možemo da obećamo da ćemo biti dobri jedno prema drugom? upitah malo nesigurnim glasom.

Ona poletno klimnu glavom, kao dete koje obećava da će se lepo ponašati u bioskopu. Verovala je u to. I ja sam.

Zato je ona pobedila, a ja izgubio. Ili smo oboje pomalo pobedili?

GLAVA 201

- Ej, Svein ovde! - Hrmpf?? Prevrnuo sam se u krevetu i zaškiljio u pravcu budilnika. Pet do pola deset.- Svein! Stijanov otac? - A... da, zdravo. Glas mi je bio promukao. Uspravih se u krevetu i protrljah lice rukama. - Jesi spreman? - Spreman?

- Za plovidbu? Brod, oj-ha! Da se provozamo po fjordu! Da, plovidba. Naravno. Dogovorili smo se. Svein je pre nekog vremena spustio jedrilicu u more, i sada me je pozvao na krstarenje po zapadnom ostrvlju, kako se izrazio. - Kad ćemo da se povezemo? - Kaže se ploviti, a ne voziti se - ispravi me Svein. Polazak je zakazan za jedanaest, što mi je ostavljalo sat i po da se pripremim. Svein je jedan od onih ljudi koji misle da je mobilni isto što i voki-toki, te je vikao iz sveg glasa, a Elina je čula ceo razgovor na svojoj strani kreveta. - Ideš na plovidbu?» Glas joj je bio veseo, i ona se prišunja i zagrli me s leđa dok sam još sedeo na ivici kreveta i trudio se da dođem sebi. Bila je topla od spavanja i na leđima sam osetio meki materijal njene pidžame. Htela je da se ljubimo, ali prilično joj je smrdelo iz usta pa se povukoh. Svein drži brodić na Straumeu, te sam se, pošto sam pokupio toplu odeću, uskoro našao tamo, u luci. Svein je bio spreman kao zapeta puška. Skakutao je po molu i sve pripremao dok sam se ja držao malo povučeno, po strani. Pored nas, trebalo je da pođe i neki Sveinov drug. - On uvek kasni - objasni Svein, ali u tom trenutku se jedna stara Tojota uvuče pored mog automobila na parking. Zvao se Ginter i ustvari bio iz Nemačke, ali je već mnogo godina živeo u Norveškoj. - Snaš već kakve zu ženturače. Nasmejasmo se na to svojim muškim smehom. Takoreći, zaurlasmo. - UAHAHAUAHAHAUAHAHAUAHAHA! Kad sam svratio kući da pokupim opremu, video sam da je Bifjord prilično uzburkan. Jedino što sam mogao da smislim bilo je da se malo pravim važan na Nurosvanu, te sam naučio neke pomorske izraze, ali Svein nije padao ni na šta od toga. - Izaći ćemo skroz do Korsnesa, biće uzbudljivije - isceri se on, praveći se da je navikao na uzbuđenja. On se nakrivi na jednu stranu i udari se pesnicama po grudima. - Punom brsinom - objavi Ginter onim svojim čudnim glasom, koji je valjda karakterističan za Nemce. Kao da im je jezik malo deblji tamo gde je pričvršćen za grlo. Ali, bio je okej. - Jesi li plovio nekada? - upita me dok smo stajali, svaki sa svojom šoiljom kafe, i pravili se važni na ulasku u

161

Grimstafjord. Na brod se ne kreće bez kafe, a Ginter je imao čak i pivo. - Ne, nisam čovek od plovidbe - odgovorih. - Ali nadam se da ću postati! - Mhm - reče Ginter i uze gutljaj piva koji, potom, zali kafom. Imao je malo pene na svojim gustim nemačkim brkovima - kao iz pornića. Usput sam naučio gomilu pomorskih izraza i trudio se da ih sve zapamtim. Sve je bilo u redu dok smo pričali o pramcu, krmi, levom i desnom krilu i sličnim stvarima, ali kad su počeli sa jedriličarskim izrazima postalo je teže. Ipak, naučio sam barem nazive jedara. Glavno jedro i flok. - Flok you - rekoh i iscerih se. - Bahahahaha! - smejao se Ginter, ali Svein je to već ranije čuo. Fino smo podelili uloge na brodu. Ja sam bio brodski mali, Ginter se zezao i pio kafu, a Svein je bio gazda (voleo je da ga zovemo Kapetan Svein) i sve mi objašnjavao, govorio kako se zove koji fjord i tako to. - Ovo je Raunefjord - reče on i mahnu rukom nešto južnije. Uskoro su talasi postali malo veći, i tada mi je rekao da se Fanafjord nalazi levo od nas. Ili, kako bi se reklo, na levom krilu. Otprilike tada je počelo svašta da nam se dešava. - Samo mirno sedi - reče mi Svein. Upravo sam bio dosuo sebi kafu i spustio je na ćošak ispred sebe, kada se brod opasno nakrivi na jednu stranu. Kafa se prosu, a šolja odlete pravo u more. Načinio sam svoju prvu grešku na brodu. - Ma, jebeš to! Sveinu nije bilo preterano stalo. - Bahahaha! - smejao se Ginter iz sveg glasa. - Isgleda da zi popio previše, ja? Bilo je smešno, ali mi je bilo bitnije da se čvrsto držim nego da se mnogo smejem. Bilo je prilično zahladilo, a ja sam počeo da cvikam. - Do jaja! Svein se sjajno provodio. Ginter isto tako. - Dodaj gaz! - doviknu on Sveinu, koji se samo isceri. Čvrsto sam se držao. Talasi su se razbijali o čamac, a ja sam, zajedno sa naočarama, bio već dobro natopljen slanom vodom. - Samo se opusti! Svein je smatrao da sam previše stegnut. - Prati pokrete broda! Objasnio je da nemam čega da se plašim; jedrilice, naime, imaju veoma nisko težište. Zato je gotovo nemoguće da se prevrnu.

Mogu čak i skroz da se iskrive, da im se jedro potopi, pa se opet isprave. To me je malo umirilo. Zavoleo sam ukus slane vode, počeo sam da uživam u očekivanju sledećeg talasa, te sam sipao sebi još jednu kafu. - Oho! Počinje da ze navikava! Ginteru je bilo super. Krenulo je nabolje. Svein mi je objasnio zašto je najbolje ploviti iskosa prema vetru i još neke pomorske stvari, te sam iznenada više razumeo. Ali upravo kad mi je postalo lepo, bilo je vreme da krenemo nazad. Kad smo uplovili u Raunefjord i malo odmakli, spustili smo jedra, ukljičili motor, i tako krenuli na dug put ka Nordasvaneu. Ginter je uzeo još jedno pivo, i složili smo se da ovo ponovimo što je pre moguće; baš je bilo fino. - Je l' bilo lepo? - upita Elin kad sam došao kod nje, pošto sam prvo sprao sa sebe slanu vodu. - Divno! - odgovorih. Jer stvarno je bilo tako.

GLAVA 202

Pošto je Od proveo skoro čitavo pre podne psujući i češući se po nozi, nas dvojica više nismo mogli da obuzdavamo radoznalost. - Šta radiš to? - Ma, ova glupa čarapa mi sve vreme spada! - Pa, idi kući i presvuci čarape! Međutim, to nije bilo tako lako. Naime, Od nije imao više čistih čarapa. Ostale su ležale u korpi za prljav veš i smrdele.

- Svanhild još uvek živi kod majke - objasni on zureći naniže u neki papir na stolu. Zato je tog jutra imao samo jedan čist par čarapa, i u žurbi oko pakovanja uspeo je da malo pocepa jednu čarapu. Onaj plastični deo koji spaja nove čarape je bio problematičan, a Od je imao teoriju da što skuplje čarape kupite, to je plastika jača. Zato se više ljutite kad uspete da pocepate čarape od sto kruna. - Sto kruna? - Sveinung i ja smo bili užasnuti. - Daješ sto kruna na čarape? Neverovatno. - Pa, volim malo kvalitetnije... Od je, kao što sam ranije napomenuo, pomalo 'fensi'. Ali odmah potom ga izvukosmo u baštu da ručamo, i kada me je video u šorcu, bosog, po divnom vremenu, nije mogao

162

da podnese da bude gori od mene. Otrčao je gore, brzo se vratio u šorcu i prikazao najbelje noge na svetu. - Ej! Zaslepećeš me! - Bili smo sjajno raspoloženi, i nismo hteli da ga ostavimo na miru.. - Imaš divne, nove, bele pantalone, Od! - Jesi lakirao noge, ili...? Na kraju se toliko nadurio da smo ranije krenuli kući. To sam iskoristio da pokupim Elinu u obdaništu. Bio sam tamo tačno minut pošto je završila, da bih izbegao susret sa osamdesetoro dece na vratima. Nasmešila se kada je izašla kroz kapiju i videla me na parkingu, i njena radost me je navela da se malo smejem za sebe. Ona je, uprkos svemu, sjajna devojka. Uvideo sam to. Zato sam silno zaljubljen i rešio sam da popravim stvari te sam je kidnapovao i odveo na tajno mesto. Jednostavno sam odbijao da kažem bilo šta, ali kad smo parkirali preko puta Egzodusa, shvatila je. Divno vreme i parkiranje pored žičare. Krajnje jednostavno, dragi moj Votsone. - Idemo na Flejen? Popustio sam i potvrdio. Pošto smo kupili karte, potrčali smo i uhvatili upravo onu gondolu koja je kretala nagore. Usput sam sedeo i prstima se poigravao po njenom vratu. - To nikad ranije nisi radio - nasmeši se ona, pomalo upitno. - Sigurno to radim zato što sam toliko zaljubljen u tebe - nasmeših joj se i tako zaradih veliki aplauz kod starijih gospođa u gondoli. Elina pocrvene, što joj je vrlo lepo pristajalo. Otišli smo do Skumakerdika (od Eline sam naučio da se mesto tako zove) i smestili se na najzabačeniji deo jezera. Tamo smo ležali na ćebetu, i štipkali jedno drugo za nos i zezali se, dok nisam potegao svoj adut. Ta-raaa! Turističku brošuru za Mediteran. Naime, to sam takođe nabavio. Elina je bila van sebe od radostii sasvim je zaboravila na ostatak sendviča sa tunjevinom koje sam napravio. - Pa, gde ti se ide? Kao luda je prelistavala šarene stranice. Rekoh da mi je sasvim svejedno i da ona može da odluči, na šta je potpuno odlepila. Na kraju je odredila da je Turska najbolja, ali nije mogla da odluči između Marmarisa i Alanje. Zato je rešila da razmisli do sutra, i onda smo krenuli natrag. Otišli smo kod nje, i pošto je dobila ručak na Flejenu i priliku da odluči gde ćemo putovati, bilo je sasvim logično da me pozove da prenoćim kod

nje. Ovo se može nazvati gotovo savršenim danom.

GLAVA 203

Ijao, raj na zemlji! Ili beše obrnuto? Pa da, posle posla sam se namazao mlekom za sunčanje, obukao šorts, i izvukao jednu od stvari koju sam kupio u poslednjih nekoliko godina - ligeštul. Sa visokim naslonom koji može da se podiže i spušta i dobrim jastukom, uživao sam pržeći se na suncu sa tek niklim vlatima trave koje su me golicale po nožnim prstima. Postoji li išta lepše? Da bih izbegao beli trag od naočara, podigao sam cvikere na glavu i zatvorio oči. Samo nekoliko trenutaka kasnije, panična vika sa drugog sprata podigla me je iz stolice. - Eeej! Ooooj! Bio je to Kjel, i po tonu njegovog glasa pomislio sam da nešto gori. Skočih na noge i ne rekoh ništa, već namakoh naočare i zaškiljih nagore.

- Šta je bilo? Šta je bilo? Bio sam spreman da zovem vatrogasce ili šta god, ali nisam video dim. Ne iz prve, u svakom slučaju. - Ne smeš tako da sediš! Kjel mi je pretio prstom kao kakva vremešna učiteljica. Ništa mi nije bilo jasno. Je l' ponovo zasejao travnjak, ili sam sedeo na žbunu koprive. - O čemu pričaš?- Ne smeš tako da sediš! Šta je, hoćeš da se zapališ? - A? - Da, sa naočarima na glavi! To ti je isto kao lupa, bre! - Ma, daj!! Bio sam siguran da nije u pravu, ali pomisao na plamen na glavi nije bila preterano privlačna. Možda je ipak bio u pravu? - Ali tačno je! Imao je čak i rođaka u Sognu koji je celo jedno leto išao naokolo kao izgorela šibica pošto je napravio istu fatalnu grešku. Vratih se u stolicu malo potresen, ali ovog puta stavih naočare na bezbedno mesto ispod stolice, u senku. Ne bi bilo kul da se šetam sa šeširom ostatak sezone. Kao i obično, Kjel je iskoristio priliku da se druži i kroz nekoliko minuta je sišao sa izbledelom stolicom polu-raspadnutog sedišta. Ne rekoh ništa o tome, ali sam samo čekao da se stolica provali. Međutim, držala se. Kjel je bio u darežljivom raspoloženju pa je doneo i dva hladna piva i dao mi jedno, a drugo uzeo za sebe.

163

- Pa, stvarno moraš da pripaziš! Nemaš nimalo više nego što ti je neophodno - nasmeja se on i pokaza na moju kosu, koja je u procesu konstantnog nestajanja. Nasmejah se i ja, a onda smo nazdravili i uživali u pivu i divnom suncu.

GLAVA 204

Ako mene pitate, potpuno je besmisleno sedeti u kući po ovakvom danu. Probudite se i vidite da ima sunca, otvorite prozor i osetite divni prolećni miris kako vam se uvlači u nozdrve, gotovo da čujete izdanke kako rastu na drveću, a onda ne navučete još jedan džemper ili proverite da li ima dovoljno drva na vatri. Zato je malo glupo posle obilnog doručka ostati unutra i znojiti se, kada bi, ustvari, trebalo da budete napolju. Sedite u baštu i čitajte, možda vozite bicikl ili se prošetajte do grada i pojedite sladoled, lezite pored jezera Lungegors ili idite u Nigors park i posmatrajte devojke. Zato sam započeo radni dan pokušajem da dobijem slobodan dan, ali Od je bio tvrdoglav. Iz nekog razloga mu dozvoljavamo da izigrava šefa, i on nije hteo ni da čuje za slobodan dan. Barem ne pre nego što je zazvonio telefon, a mi po njegovom, dramatično promenjenom glasu zaključili da ga zove neka devojka. Pre toga je proveo nekoliko minuta pričajući prilično mastan vic, što je bilo propraćeno grubim smehom i skokom u nivou testosterona, ali sada se topio kao rumenko na suncu. - E, ćao! Prebacio se na svoj najnežniji glas, zbog čega smo Sveinung i ja utišali muziku, ostavili posao, i napregnuto slušali. Ovo smo morali da čujemo. - Da... da... da... važi... Da, to bi bilo super! - Da... da... da... važi, ćao. On spusti slušalicu, zavali se unazad u stolici, i na trenutak prekri lice rukama, a onda poče da se proteže. Bili smo potpuno tihi, i prepadosmo se kad on povika. - Jess! Jess! Jess! On se pljesnu po butini i načini pobednički gest, tako da nam je sve bilo jasno. Svanhild je odlučila da se vrati kući iz izbeglištva kod majke. - Okej, palimo! - objavi on, ustade i izađe u hodnik da se obuje. Nas dvojica se ponovo zgledasmo i slegosmo ramenima. Znači iznenada je u redu da

idemo? - Dakle, gde ćemo? Nisam bio siguran da mi se ide u pobedničku šetnju do Usa da kupimo sladoled. - Idemo do grada da jedemo - ja častim! Bilo nam je drago, iako smo znali da će staviti to na račun firme. Bitna je dobra namera. Uz uobičajeno koškanje potrpali smo se u Odov maleni auto i za čas se odvezli do Festplasena. Ovaj dan nadoknađivao je sve one dane kada sam zaista mrzeo Bergen. One dane kad se kiša sliva niz jaknu na butine i pantalone vam prokvase pre nego što stignete do autobuske stanice, dane kada vam vetar nateruje kišu pod jaknu koliko god je dobro zakopčali, dane kad je ledeno hladno, sve one dane kad vam se kišobran izvrne i leprša kao stare babine gaće na hladnom severcu. Međutim, sada je sve to zaboravljeno. Zaboravljeno i skriveno, osušeno, oprano, i strpano na tavan, spremno da ga spalite na Ivanjdan. Uprkos činjenici da sam bio gladan kao vuk, insistirao sam da se prošetamo po Torgalmeningenu i pokušamo da upijemo radost svih prolaznika. I kada me je Od po treći put optužio da gledam devojke, nisam mogao više da izdržim, pa sam mu saopštio da sam sa Elinom. - Ne seri! Od me pljesnu po ramenu u oduševljenju. Jedva da smo stigli da se uhvatimo za ruke i izrazimo svoju sreću, kada mi zazvoni mobilni. Prepoznao sam broj Elininog obdaništa; ona je bila u blistavom raspoloženju iz drugih razloga. - Ćao, maco! Rezervisala sam nam karte! Otputovaćemo u Marmaris u Turskoj na nedelju dana, a krećemo drugog juna. To mi je odgovaralo, i ne samo da mi je odgovaralo, već je bilo sjajno. Bio sam srećan i cerio se od uveta do uveta, i po prvi put u svom dvadesetsedmogodišnjem životu imao sam osećaj da mi se dopada moj život. Osećaj da zaista živim. Osećaj da mi je konačno krenulo.

GLAVA 205

Elina me je zvala telefonom po, kako mi se činilo, dvadeseti put (iako je verovatno bio tek četvrti), i to samo između kraja radnog vremena i vesti na TV2. Praktično je na sedmom nebu i puna elana za planiranje našeg puta u Tursku kroz manje od mesec dana. - Znaš li šta ćeš da poneseš od odeće?

164

- Imaš li pasoš? - Ne zaboravi kreditne kartice! - Bože, moram da kupim neku letnju odeću, stvarno nemam ništa! Kladim se da ima gomilu. Ne planiram da ponesem više od dva šorca, četiri-pet majica s kratkim rukavima, i još neke sitnice - ipak ne ostajemo duže od nedelju dana. Mislim, koliko odeće je uopšte moguće obući u roku od nedelju dana? Energična zvonjava na vratima na kraju (i na sreću) je prekinula četvrti telefonski razgovor, u kome mi je Elina uglavnom pričala šta će da ponese (mada nije morala da se muči, ionako nisam bio preterano zainteresovan). Što se zvona tiče, činilo se da je u pitanju nešto bitno, ali se ispostavilo da nije ništa preterano ozbiljno, samo Kjel koji se ne predaje kad želi nešto da uradi. - Ej! Moraš odmah da dođeš gore da mi pomogneš!Zbog posla je dobio novi PC, i želeo je moju pomoć. Gestikulirao je obema rukama. Mogao sam da biram da li bih radije pomagao Kjelu oko kompjutera ili slušao beskrajnan spisak za kupovinu koji se sastoji od sukanja, majica, bikinija itd. Moj izbor je bio jasan. Neophodna pomoć počela je tako što sam raspakovao kompjuter, stavio monitor na sto, izvukao tastaturu i miša, a potom izvadio i samo kućište. Osim kablova za struju koje treba uključiti u monitor i 'harddisk', bilo je još tri kabla. Jedan za monitor, jedan za tastaturu, i jedan za miša. Svi kablovi su bili određene boje, koja je odgovarala boji priključka na zadnjem delu kućišta. Kao da treba da vučemo slamku, stavio sam ta tri kabla Kjelu pod nos. - Pogađaj - rekoh. - Šta misliš gde ovo treba da se uključi? Blenuo je u mene. - Pa ja ne znam ništa o tome! - Je l'? Jesi glup, šta? Kad učite mače gde da sere, uhvatite ga za šape i malo kopate u kutiji sa peskom nekoliko puta, da biste mu stavili do znanja gde da se iskaki. To je tehnika bez premca i ja sam krenuo iz premise da, barem do izvesnog stepena, uspeva i na pedesetogodišnjacima. Zato sam uzeo zeleni kabl, dva puta mahnuo njim da se uverim da Kjel prati, i prislonio ga uz zeleni priključak na poleđini kućišta. Za trenutak sam ga mirno držao u vazduhu pre nego što sam ga uključio, i pomerio se malo unazad. - Šta misliš, gde ide narandžasti? Kjel se ponovo zablenu u mene, kao putnik

u autobusu koji se sprema da zaspi posle napornog radnog dana. - Ma, znaš... Nisu baš ti kompjuteri za mene... Narandžasti kabl, dva zamaha u vazduhu, malo držao u vazduhu, namestio. Ovog puta je provalio sistem.

- Kapiram! Kjelov novi kompjuter je bio spreman. Tako smo uradili ono što je bilo jako, jako dobro objašnjeno u priručniku, koji je stajao na vrhu prve kutije. Izvukli smo odgovarajuće CD-e i pritisli 'ON'. Nisam uključio monitor, da vidim kako će Kjel da reaguje, i silno sam se zabavio kad je gotovo pukao od besa zato što kompjuter samo proizvodi zvuk, a ne radi. Spasenje je došlo pre nego što je dobio srčku, ali na čelu su mu se videle graške znoja. Ali sad smo bili spremni, i dok je Kjel pasivno sedeo i gledao, ja sam uradio tačno ono što je pisalo na ekranu. Upisao serijski broj, ubacio CD označen sa '1', pritisnuo bilo koji taster i uopšte sve ono što je mogla učiniti bilo koja pismena osoba. Uostalom, na ekranu je pisalo da se sve ovo radi samo jedamput, pošto je ovo prvi put da se kompjuter uključuje. - Šta? Šta si sad uradio? - Uradio sam ono što je pisalo na ekranu da treba da se uradi... - Sve to moram da radim svaki put? - Ma, ne... - Pa ne mogu sve to da popamtim! - Ma, ne... - Ali imam neke stručnjake za kompjutere na poslu! Na svim radnim mestima postoje stručnjaci za kompjutere. Pitam se kako ljudi zovu osobe koje znaju osnovne stvari o nečemu drugom. Stručnjaci za frižidere? Stručnjaci za žice? Stručnjaci za novine? Pritom, svi imaju sina čiji drug je stručnjak za kompjutere. Pitam se koje kriterijume morate da ispunite da bi vas tako nazvali? Je l' dosta da umete da uradite ono što sam ja sad uradio? Očigledno. Znači, ja sam stručnjak za kompjutere. Jess!

GLAVA 206

Kao nestrpljiva mala devojčica na putu do vikendice, Elina me je već čekala kad sam skrenuo u njenu ulicu.

Bili smo dosadni kao deca, ali smo u stvari bili dvoje nestrpljivih odraslih koji se spremaju u vikendicu. Osećanje je

165

bilo potpuno isto, ali okolnosti, naravno, drugačije. Odlučili smo da provedemo vikend u kući koji sam nasledio od Birgera, na Husebeu.

Kao što sam uvideo kada sam bio tamo prošli put, trebalo bi dosta raditi po kući i oko kuće, te smo se zaustavili u Knarviku da bismo kupili nešto od alata. Lopata, čekić, deterdženti i slično, i stigli smo na Husebe kao osrednja baštovanska firma i bacili se na posao.

Tek što sam se bacio na neuništivu travu, prekinu me neki promukli glas.

– Ej, vi tamo!

Osvrnuo sam se na sve strane i nisam opazio nikoga, ali na kraju ugledah tipa obučenog u nešto identično boji trave. Imao je pedesetak godina i bio krupan i dobro građen, sa riđom bradom i kačketom.

– Jes' ti onaj novi?

Očigledno je čuo da se promenio vlasnik. Preskočili smo isuviše civilizovano rukovanje i umesto toga se pozdravili kao muškarci, klimnuvši glavom jedan drugom. Jedno od onih klimanja od kojih kao da vam se promućka sve u glavi.

Zvao se Gudman i živeo je malo više uz ulicu. Gudman je bio pomorac, ali je prestao da plovi. Zašto se predstavljaju kao pomorci ako nisu isplovili više od trideset godina? Onda bih ja mogao da se predstavim kao svašta, ako sve čime ste se bavili računate kao zanimanje.

– Reko' da te pozovem na čašicu, a? – reče Gudman svojim pomalo hrapavim gromkim glasom i podiže flašu providnog sadržaja.

Okej.

Utrčah u kuću po čaše i malo kole, da mešamo.

– Šta to radis?

Elina je smatrala da sam baš mogao još malo da radim pre nego što napravim pauzu.

– Samo komšija... Moram da budem ljubazan – objasnih, i pokazah flašu kole.

On nije hteo kolu, ali ja nisam hteo da rizikujem i pokušavam da progutam Gudmanovu domaću onako suvu.

Bio je prijatan i pričljiv tip koji ima puno toga da kaže. Napravio mi je pregled lokalnog stanovništva, običaja, načina života i sl. i ustvari je sjajno pravio domaću rakiju. Pre nego što sam stigao da se okrenem popili smo već pola njegove flaše i nismo mislili da je vreme da prestanemo. Pošto mi je Gudman, sedeći na jednoj morskoj steni, ispričao sve o većini ljudi koji tu žive, izašla je Elina i zapitala se šta radimo. Skočio sam na noge i hteo da ih upoznam, ali Gudmanova domaća učini da se okliznem i padnem na nos u travu. Sami su se pozdravili, a ja sam ostao da ležim i pustio svet da se vrti oko mene. Na kraju sam se digao, seo pored Eline i poljubio je u obraz, krajnje mokro i balavo.

– Šta je s tobom? Je l' ti loše?

Ona me pogleda pomalo zabrinuto.

– Blaaaaargh – odvratih, padoh s kamena, prevrnuh se na stranu i zaspah.

GLAVA 207

Posle akcije sa Gudmanovom domaćom, probudio sam se na kauču, a veče je bilo poprilično odmaklo. Elina je sedela na stolici pored i gledala TV. Znao sam šta se dešavalo ranije tog dana, ali sam se pravio zbunjeniji nego što sam zaista bio.

– Šta se ustvari desilo?

Uspravih se u sedeći položaj i nabacih izraz lica pun krivice, na šta me Elina uštinu za nos, poljubi u obraz, i završi govoreći kako sam sladak pre nego što je ispričala sve u kratkim crtama. Zašto sve devojke kažu da sam sladak? Zar ne mogu da kažu da sam faca ili frajer ili tako nešto? Mačke i zečevi su slatki, ne

166

odrasli muškarci.

– Ali sad si se valjda naučio pameti, pa nećeš sledeći put – promrmlja Elina i nije svemu tome pridavala previše značaja.

– Naravno...

Neću ponovo okusiti Gudmanovu domaću. Ne tako mnogo odjednom, u svakom slučaju.

Pošto je dan počeo malo maglovito i prohladno, odlučili smo da malo radimo u bašti dok ne postane pretoplo. Morali smo da radimo prilično tiho pošto je bila nedelja, ali smo odlučili da bi bilo dobro da počupamo svo žbunje, suvu travu i nabujali korov, i da od njih napravimo vatricu. Dobro je za početak. Pritom sam otišao do kućice za čamce gde sam našao poprilične količine đubreta i prljavštine u vidu vlažnih cepanica i koječega drugog beskorisnog. Pravo na vatru. Ni na Husebeu nije padala kiša već nedelju dana, pa se brzo zapalilo kad smo izvukli šibice i upalili vatru na sred bašte gde smo bili napravili poveću gomilu za spaljivanje.

– Zar ne bi trebalo da spremimo crevo za zalivanje? – upita Elina zabrinuto, ali ja samo odlučno odmahnuh rukom, pošto sam specijalista za paljenje vatre. Ona je samo ušla unutra da napravi kafu, što smo zaslužili posle više sati rintanja, dok sam ja ostao da ponosno pazim na vatru.

Ušao sam za Elinom u kuhinju da je zagrlim i kažem joj koliko sam srećan i zadovoljan. Malo smo se zezali kako nam je lepo i rekli da bismo možda ovde mogli da provedemo odmor, a možda bi i njen mačor mogao da se pridruži. Bilo bi super, a onda smo se malo mazili dok smo čekali kafu. Pre nego što je provrila, prekinu nas vika spolja.

– Ehej! Ehej!

Odmah smo shvatili da je to komšija Gudman te joj dadoh znak da ćuti. Elina se malo zakikota.

– Ehej! Eheeeej!

Nije se predavao, i zvučao je krajnje

energično. Zar je toliko čeznuo za čašicom? Pažljivo provirih kroz kuhinjski prozor i ugledah nešto sasvim neočekivano. Ugledah svoju vatru i iznenada shvatih zašto je Gudman onako urlao. Vatra, koja je do malopre bila mala i ugodna, postala je velika i zastrašujuća. Sva ona suva trava je plamtela, a Gudman se naginjao preko ograde na severnoj strani. Vatra se proširila ka severu bašte, u pravcu pašnjaka na padini, i bila je opasno blizu da spali ispašu za narednih nekoliko meseci.

– E, jebeš ga!

Okrenuh se na petama i natrčah pravo na Elinu, pre nego što sam ispravio kurs i potrefio vrata.

– Šta se dešava? – viknu ona za mnom.

Kada sam izašao, video sam da je došlo još ljudi. Gudman je bio u društvu dva lokalna seljaka, obojica u tamno-plavim radničkim kombinezonima i sa kačketima na glavi, sva trojica usplahireni. Skakutali su u mestu i izgledali potpuno zgranuti, dok jedan od njih ne preskoči ogradu i potrča u mom pravcu. Video je gomilu starih grabulja koje je zgrabio pre nego što je potrčao natrag i podelio ih ostalima. U pokušaju da ugase plamenove koji su se sada probili kroz ogradu i gladno lizali uz padinu, počeli su da udaraju grabuljama. Ja se okrenuh na peti, ponovo se sudarih sa Elinom koja je izašla i stajala odmah iza mene, pre nego što sam uspeo da otvorim podrumska vrata i izvučem kalem na kome je bilo baštensko crevo.

– Poli' ovde! – povika jedan od seljaka i pokaza ka mestu na kom su stajali. Nisam dobro naciljao i skroz sam ga isprskao pre nego što sam ponovo preuzeo kontrolu nad crevom i natopio sve da mesne ovce ne bi morale da gladuju celo leto.

Uskoro je sve bilo ugašeno, ali bašta je izgledala tužno i spaljeno. Sa strane je stajalo osmoro meštana i besno zurilo u mene, koji sam stajao sa mlitavim crevom u levoj ruci. Neki od njih su bili mnogo više isprskani nego ostali.

– Ovaaaaj... – jako pocrveneh i stidljivo

167

slegnuh ramenima. Polako korenuše ka meni, formirajući polukrug, ali su bili, uzevši sve u obzir, prilično fini. Međutim, mislili su da nije naročito mudro spaliti celo dvorište i pola komšijskog pašnjaka, posebno ne prve nedelje pošto smo stigli. Toliko o spektakularnom ulasku u selo.

– Misli malo sledeći put – promumla onaj koga sam polio i oni otrupkaše kući gunđajući.

GLAVA 208

Pošto je sa Elinom sve bilo sjajno i bajno već više od nedelju dana, sasvim sam zaboravio da postoji i devojka po imenu Ana. Ona zbog koje mi je srce preskakalo po dva udarca, zbog koje bi mi se jezik sklupčao kao karton na kiši. Ona zbog koje sam ispuštao šta god imao u rukama, a ona me je zavlačila kako je htela, ako je htela. Na sve ovo sam zaboravio dok se nije danas javila.

– Ćao, ovde... Ana...

Bila je napravila malu pauzu, kao da je htela da mi da priliku da pogodim ko je ili da joj se ubacim u reč i prvi izgovorim ime, ili kao da hoće da me iznenadi ili da me malo zeza, pretvarajući se da će reći neko drugo ime.

– Oooo...

Sustigli su me svi simptomi brzinom rastapanja nes kafe u ključaloj vodi.

– Šta radiš?

Kad me nešto pita, to je kao da nas dvoje imamo tajnu, kao da pitanje i nije tako bitno, već služi da bih izrekao lozinku tako da možemo da počnemo da pričamo u šiframa prigušenim glasom. U šiframa koje ne razume niko ko prisluškuje telefon, i koje, na kraju krajeva, znače da ćemo se naći na tajnom mestu koje je samo naše i za koje ne zna niko drugi na celom svetu. Kao da smo špijuni ili superheroji koji noću spasavaju svet.

Što se tiče njenog pitanja, rešio sam da iskreno odgovorim.

– Paaa... sedim tu i blejim...

Ana je takođe blejala, ali joj se možda išlo do grada na sladoled, ili tako nešto. Kad je to rekla, shvatio sam da se i meni prilično ide, tako da smo to i uradili. Našli smo se kod Plavog Kamena malo kasnije. Ana je nosila usku belu majicu, naočare za sunce, i pantalone koje su dopirale skoro do članaka i bile jako lepe. Kupili smo sladoled i kafu i jako polako i pomalo besciljno odšetali do Trga Ule Bula, preko Vejtena, uz Markevejen, i bili smo na putu za Nurnes pre nego što smo shvatili šta se dešava. Seli smo ispod jednog velikog drveta ispred Akvarijuma i malo posmatrali more pre nego što smo bilo šta rekli. Nasmejah se, i morao sam da ispričam o nesrećnoj vožnji brodom sa Kjelom koja se završila na stenama odmah do mesta gde smo sada sedeli. Upomoć.

Ana je grcala od smeha, ali čak i kad se smeje iz sveg glasa čini se da iza toga stoji neki plan. Prvo pogne glavu i smeje se prigušeno, kao da nije dozvoljeno smejati se tome što se priča, a onda stisne usne u uzaludnom pokušaju da zadrži smeh. Pošto smo se ismejali, jedno vreme smo tiho sedeli i pomalo stidljivo posmatrali talase i prolaznike, kao da nam nije bilo dozvoljeno da se smejemo ili kao da je šala bila pomalo vulgarna. Iako je Ana potpuno sjajna, među nama je nekako napeto. Kao da nešto nismo izgovorili.

– Je l' imaš planove za odmor? – upita ona iznenada.

– Hoćeš možda kući kod roditelja?

– Uh, da vidimo... nemam neke velike planove, ali Elina i ja ćemo put Mediterana početkom juna.

– Aha – reče Ana i baci pogled na brodić koji je projedrio pored nas.

– A ti i Roar? Hoćete vi negde?

– Neš...

Usredsređeno je posmatrala čamac pre nego što je pitala gde ćemo i tako to.

168

– Sigurnoćebitisupermoždajevremedaidemokući?

Ona ustade i poče da hoda pre nego što sam shvatio šta je rekla, pa sam morao da trčim za njom. U tišini smo otišli do Torgalmeningena, a onda je ona morala kući jer će joj kasnije doći neke drugarice pa mora svašta-nešto da pokupuje. Ali pre nego što smo se rastali, uspeo sam da izdejstvujem zagrljaj, a bogami sam dobio i poljubac u obraz. Sa otiskom njenih usana koji mi je goreo na obrazu, zadovoljno sam odšetao preko Torgalmeningena i uputio se kući.

GLAVA 209

Isto kao Uskrs, Božić i ostalo, i 17. maj[1]

mi se uvek približi brzo i iznenadno. Ja baš i nisam praznični čovek, ne volim preterano ni Novu godinu ni bilo šta drugo, tako da sam, prethodnih godina, za 17. maj uglavnom ostajao kod kuće. Ali ne i ove godine. Elina je smislila plan, koji se uglavnom sastojao od proveravanja da li imam kompletnu garderobu tako da čitav dan mogu besmisleno da se motam po centru grada. Što se mene tiče, smatrao sam da će fine pantalone i košulja biti dosta, ali Elina je imala čvrste poglede na to. Sedamnaestog maja odrasli idu svečano obučeni. Ona ima pravu bergensku narodnu nošnju i sigurno ustaje u pola šest Sedamnaestog maja da bi počela da se oblači.

I tako me je odvukla do tržnog centra da kupimo sve što mi treba.

Morali smo prilično da požurimo pošto je Elina trebalo da ide da se nađe sa drugaricama, kao i svakog četvrtka. Pritom je bio njen red da pravi tortu, tako da nismo imali vremena za bacanje.

– Zar ne možeš da odeš kući, sam ću kupiti odelo?

– Jeste! – ona prezrivo šmrknu. – Pa da mi dođeš u odelu koje ti je dva broja veće.

Sarkazam je bio očigledan, ali pomenuh

da sam kupujem odeću već godinama.

Kao da imam deset godina, Elina je vodila glavnu reč kad nam je prodavac prišao.

– Je l' vam treba pomoć ili...?

'Ili'? Zašto to kažu? Je l' imaju tajnu alternativu za pomoć?

– Je l' vam treba pomoć ili vam ne treba pomoć?

– Je l' vam treba pomoć ili ćete da idete uskoro?

– Je l' vam treba pomoć ili da stavim plavi šešir za plažu, počnem da se udaram kutlačom po glavi i igram finske narodne igre?

– Da, njemu treba odelo – reče Elina i pokaza palcem. „Njemu“, rekla je kao da sam neki tip koga je pokupila na ulici uz pomoć metle i đubravnika.

– Aaaaa, da!

Prodavac je pao u ekstazu zbog prilike da proda još jedno odelo tog dana, i odveo nas iza ugla.

Tip je bio pun entuzijazma, te je vadio jedno odelo za drugim i kačio ih na strateške pozicije oko nas. Dok sam ja samo stajao, on i Elina su preko mene raspravljali koji kroj mi je potreban, o šavu na pantalonama, odeći koja ne mora da se pegla i o letu. Videli su neverovatne razlike među raznim odelima, i na kraju su odlučili koje mi najbolje stoji. Trajalo je gotovo sat vremena, a da sam sâm hteo sve ovo da obavim, ušao bih untra, pokazao prstom, i platio. Odelo je odelo, end of discussion.

[1] Norveški nacionalni praznik

GLAVA 210

Od je danas doveo na posao nekog malog. Nije se pojavio pre pauze za ručak ali je to nadoknadio radeći punom parom. Nije bio ni tako mali. Bio je visok skoro metar i devedeset, ali je još uvek

169

bio tanak kao šibica i bilo je očigledno da je u sred razvoja. Predugačke ruke koje se zakačinju za sve živo, kolena koja izgledaju kao da će se svakog trenutka sudariti, more bubuljica i držanje kao lutka na žici. On je bio Svanhildin rođak, petnaestogodišnjak iz Hardangera. Bio je vatreni navijač Brana, i bio je spreman za događaj godine, šesnaestomajsku utakmicu na Stadionu. Pre nego što je došao kod nas, iskoristio je vreme, posetio Branovu radnju u centru, i pokupovao sve moguće navijačke rekvizite. Dres, šorts, fudbalske čarape i kopačke, kačket, crvene naočare za sunce (koje je nosio unutra), i novu masku za mobilni u Branovim bojama. Mobilni koji je prilično pištao. Imao je vokmen sa svim Branovim navijačkim pesmama. Odvrnut do daske.

Da bi se malo pravio važan pred Svanhildinom porodicom, Od je obećao da će povesti klinju na utakmicu.

– Eto, ovo je Vidar – predstavio ga je i pljesnuo pubertetliju po ramenu tako da se uplaših da će se raspasti. Rukovali smo se.

– Pa, Vidare! Osećaj se kao kod kuće dok mi malo radimo! – on stričevski slegnu ramenima i sav je bio važan.

– A – reče Vidar. To je verovatno značilo da. Zagrevao se uz dobre stare pesme Uve Tuea. Pustio ih je glasno da bismo i mi uživali.

– Grad je Bergen, a tim je Bran – urlao je Uve Tue.

Nismo obraćali pažnju na njega već smo nastavili da radimo, dok je Vidar dobijao SMSove.

– Sranje! – reče on glasno, kao što radite kad imate slušalice na ušima. Upravo u tom trenutku mi je glava bila ispod stola da bih podigao olovku koju sam ispustio, tako da sam udario glavu o ploču od stola kad sam se stresao zbog njegovog uzvika.

– Per Uve Ludvigsen Per Uve Ludvigsen Per Uve Ludvigsen Per Uve Ludvigsen.

Sad je i Vidar pevao.

– Šta je ovo? – upitao sam Oda, pomičući usne ali ne govoreći naglas, i napravio upitan pokret rukama.

– Opusti se! – odgovori on, takođe samo mičući usne, i napravi nekoliko sitnih umirujućih pokreta rukama, kao da pljuska po vodi.

Opustio sam se, uprkos svemu krenućemo kući za samo nekoliko sati.

– Napred Bran, hej, napred Bran!

Sad je Vidar počeo sa novijim šlagerima i veselo udarao takt po podu. Nije se izuo kad je ušao. Mladi to izgleda ne rade. Mobilni mu se smirio, tako da je Vidar sad sedeo mirno i zagrevao se pred utakmicu. Ali sedeo je licem okrenut ka meni, i mada je imao naočare za sunce, imao sam snažan osećaj da bulji u mene. Prvo se nisam obazirao na to, ali kada je i pet minuta kasnije sedeo u potpuno istom položaju, to me je malo poremetilo. Nikad nije prijatno kad neko besomučno zuri u vas, onda uvek radite razne čudne stvari da biste delovali prirodno.

– Šta je s tobom? – upita Od koji je posmatrao moje neobično ponašanje, koje je bila posledica toga što je Vidar sedeo kao agent FBI i bezizražajno zurio u mene iza tamnih naočara.

– A? Ništa...

Bio sam crven u licu, ali nastavih da radim, i nisam se predavao dok nisam slomio olovku.

– E, mislim da je vreme da se kreće – rekoh s lažnim elanom. Vidar je i dalje zurio u mene, a ja, koji sam se već duže vreme znojio po leđima, sam jedva dočekao da izađem. Spooky.

Ostali su se složili i brzo se popakovali, ali Vidar je i dalje sedeo. Kad sam ustao, mislio sam da će me pratiti pogledom, ali on se ne pomeri. Ponovo je stigao do hitova Uve Tuea. Do daske.

– Najbolji smo! Živeo Bran!

Dok mu Od nije prišao i skinuo mu naočare, nismo primetili da je zaspao.

170

GLAVA 211

Računao sam da ću malo da se izležavam kad je ustala Elina s prvim pevcima da bi se pozabavila nošnjom. Ona je sa svoje strane smatrala da bi trebalo da ustanem i lupala jako vratima od ormara i drugim upotrebljivim i bukostvorljivim sredstvima. Čak i sa jorganom preko glave to je bilo previše, tako da sam se na kraju našao na kauču sa šoljom kafe. »Pokreni se! Treba da budemo u gradu za pola sata!« Elina je skroz poludela i nameštala jedan komad nakita za drugim na svoju nošnju. Bezvoljan i iscrpljen, propuzao sam kroz tuš, navukao košulju i odelo i vezao kravatu, i stigao taman na vreme. Naravno, nismo mogli da nađemo mesto za parkiranje, ali na kraju smo, znojavi i iznervirani, našli neko mesto duž trase glavne parade. Mislim da je Elina mahala polovini kolone, ali ja sam video samo nekolicinu poznanika.

Više mi se sviđao 17. maj kad sam bio mali, tad si mogao da vidiš samo poznate ljude. Prvo su bile igre u školskom dvorištu, gde smo se kao školarci takmičili u tradicionalnim disciplinama, skoku u vis, skoku u dalj i trčanju našezdeset metara. Bio sam prilično dobar i osvajao prihvatljivu poziciju skoro svake godine, ali nisu svi bili podjednako vešti. Jedan iz mog odeljenja je pobrao salve smeha kad je jednom skakao u dalj sa rukama u džepovima i ljosnuo na nos tako da su sve prštale sline.

Kasnije tog dana bila bi povorka, gde bi se pojavili svi stanovnici sela i verno, ali potpuno bez osećaja za ritam, hodali u koloni iza orkestra. Posle toga bi usledilo polaganje venaca pored crkve pre nego što bismo otišli u školsku salu za fizičko da ručamo, jedemo kolače, sladoled i viršle dok nam ne bi izašlo na uši. Osim toga, dok je trajao ručak delile su se nagrade onima koji su pobedili u sportskim igrama tog dana, i pobednik je obično dobijao plastičan fudbal, opremu za badminton ili nešto tome slično i brzo bismo istrčali napolje da se igramo. Oprema bi obično smesta bivala uništena, ali tad bi ionako bilo vreme da se ide kući. Uveče je bilo pozorište u domu omladine, i to dve predstave. Jedna za decu i starije u

sedam sati i jedna za odrasle, u devet.

Na ovoj drugoj su odrasli mogli da piju, jer su posle odlazili na igranku, ali uvek je bilo nekih koji bi počeli rano tog dana i time promašili vreme. Sedeli su skroz pozadi i dobacivali glumcima i bivali odvratni. Obično smo takve zaobilazili u velikom luku.

Ovde u gradu je potpuno drugačije, kao da se sve daje na TV-u, gde narod stoji kao stoka iza ograde i blene u one što imaju tu čast da idu u povorci. Posle se gomila posmatrača razilazi, ponovo kao krdo stoke koje je pošlo da par sati šeta po livadi, malo žvaće nešto za grickanje ili samo blene u prazno.

Elina je stalno sretala poznate ljude i neprekidno zastajala da razgovara sa svakojakima. Tokom jednog od tih zastajanja koje je obećavalo duži period prežvakavanja, baš pored Spomenika Pomorcu na Trgu spazio sam Stijana.

Išao je ka meni zajedno sa svojom majkom i ocem. Elina je upravo bila završila sa svojim razgovorom, pa je stigla da se pozdravi sa Sveinom, Vigdis i Stianom.

- Jel' ti to devojka? - upitao je Stijan i čkiljio u mene, podigavši svoje krofnasto lice, sa sve prugama od stvrdnutog sladoleda oko usta.

- Nego šta! - klimnuo sam glavom i osetio da mi je Elina radosno stegnula ruku.

Kad smo razmenili učtive fraze, Svein je upitao da li imamo neke veće planove za danas, i morali smo da priznamo da nam je na dnevnom redu stajalo samo opšte razvlačenje.

- Mislim da ćemo malo da jedemo sladoled i uživamo - rekao sam blejeći naokolo u sve te ljude.

- A mi smo pozvani na ručak - reče Vigdis i Stijan je odmah počeo da kvrči u znak otpora.

- Je l' mogu ja da da idem sa njima? - pokazao je na nas i u nadi pogledao u majku, koja je izuzetno mnogo želela da se otarasi dečaka, ali nije mislila da bi

171

bilo u redu da ga nama uvali.

- Ne, Stijane, kako ne razumeš...

- Ma, to je sasvim u redu! - rekoh ja, da bih pokazao koliko sam dobar, i osetio još jedan prijateljski stisak ruke od strane svoje lepše polovine. Ili možda buduće u svakom slučaju. Videćemo.

- Stvarno to misliš? - Vigdis me je pogledala.

Rekao sam da nije nikakav problem.

- Svakako mu je zabavnije da bude ovde sa nama nego da sedi na ručku i smara se.

I ja i Elina smo smatrali da to zvuči prijatno. Ne mogu da se odlučim ko je bio srećniji, Stijan koji je izbegao svečani ručak ili majka i otac koji su izbegli da njega slušaju kako gnjavi, ali svi su bili prilično zadovoljni. Elina je možda bila ta koja je najviše zračila, kad je verovatno zamišljala koješta dok smo išli sa rukom u ruci i malim dečakom pored sebe, koji je vredno žvakao svoj sladoled. Išli smo polako kroz gužvu duž jezerceta kad je Elina odjednom vrisnula u nečemu što me je sumnjivo podsetilo na oduševljenje.

- Eno su mi majka i otac! - šapnula mi je i ubrzano popravila košulju, ili kako god se zvalo ono u narodnoj nošnji.

Ispravio sam se, progutao knedlu i skoncentrisao se na to da se ne stresiram prilikom prvog susreta sa Elininim poreklom.

Elina je bila u ekstazi, zagrlila njih oboje i energično nas predstavila jedne drugima. Zvali su se Rolf i Birgit, i oboje su izgledali kao simpatični ljudi.

- Je li ovo tvoj sin?

- Ma, ne, jeb... - izletelo mi je, ali sam se iskontrolisao i u svakom slučaju progutao pola psovke, pre nego što sam brže-bolje objasnio da je to komšijin sin koga je trebalo da pričuvamo nekoliko sati.

Gospođa se momentalno istopila i

kleknula pred Stijana.

- Zdravo! - nasmešila se. - A kako se ti zoveš?

- Ftiab - promumlao je on, kroz usta puna hot-doga.

I po drugi put za tako kratko vreme bilo smo prinuđeni da ispričamo šta smo planirali za ostatak dana, što je još uvek bilo ništa, i onda smo smesta bili pozvani na uživanciju od 17-majskog ručka zajedno sa matorima. Bili su rezervisali sto u hotelu Norveška i bili su baš krenuli tamo.

Au.

Mislio sam da je to možda bilo previše odjednom, ali Elina se tako obradovala da smo im se pridružili.

Stijan je isto pošao sa nama, ipak nismo mogli da ga ostavimo ispred hotela dok mi ručamo, i on je dobio dečiji meni (duplu porciju) tj. viršle i pomfrit. Kad je završio sa svojom porcijom, pojeo je ostatak moje.

I ja sam oduševio oca time što sam odbio vino uz ručak, pod izgovorom da izbegavam alkohol.

Kako da ne, video sam da je pomislio, i namignuo mi zaverenički. Znao je koliko je sati. U svakom slučaju, to je bila prijatna seansa, i kad smo se konačno rastali i odvezli Stijana kući, bio sam tako crknut da sam zaspao na kauču. Sa sve odelom.

GLAVA 212

Spavao sam i spavao, ceo jučerašnji dan i većinu današnjeg. Sve od osam uveče do četiri popodne. To je ukupno dvadeset sati, i to je najduže što sam ikad spavao. To je toliko dugo da sam primetio da je Elina ulazila u više navrata i gledala me, iako sam u stvari spavao, i pomalo bih se probudio ne otvarajući oči, ali bih je ipak primetio. Više puta bi odnela macana koji je ležao na mom pokrivaču, ali bi se on ubrzo potom vratio i nastavio da me čuva. Ali na kraju je Elina pomislila kako je sad bilo dosta, pa je sela pored mene i

172

mazila me po kosi toliko dugo da je to počelo da me nervira, pa sam se probudio.

- Kako si? - upitala me je i nasmešila se, ali je prestala da me mazi.

- Uuugh - odgovorio sam. Nije lako setiti se neke razumne reči pošto si spavao dvadeset sati.

Bila mi je donela sa sobom šolju kafe, i lepo me je zamolila da se uspravim i popijem malo.

- Je l' ti sad bolje?

Dobro sam ispipao sva mesta, i nisam osećao ništa naročito. Možda pomalo, ali to je bilo tako minimalno da nije bilo vredno pomena. Zato sam klimnuo glavom par puta.

- Malo sam se uplašila za tebe - Elina je rekla da smatra da je odvratno kada se to dešava, ali ja nisam mogao da joj obećam da se to više neće dešavati.

- Jednostavno... jednostavno se dešava... ponekad...

Elina je klimnula glavom, ali je izgledala kao da je kupila polovna kola i otkrila da je lonac auspuha pričvršćen žvakom.

Blago sam odmahnuo rukama, taj gest mi je u poslednje vreme postao zaštitni znak. Neka vrsta univerzalnog gesta za koji se nadam da će poslužiti kao izvinjenje za sve. Pomoglo je i ovog puta, jer sam me je štipnula za oba obraza i naredila mi da izađem, jer me napolju čeka iznenađenje. Elina je naime bila napravila picu i kupila dovoljno kul stvari da pravimo višednevnu žurku, tako da je to zeznulo moj plan da odem kući i provedem mirno veče na kauču. Ali, kada su mi se misli malo razbistrile, shvatio sam da mi se više sviđa da sedim na Elininom kauču, sa njom u naručju, nego da sedim u svojoj, pomalo neurednoj i pomalo smrdljivoj gajbi.

GLAVA 213

Danas sam slobodan, i uradio sam gomilu pametnih stvari. Između ostalog tu je i fioka za prljav veš. Pre, kad bi mi se stvari isprljale, ja bih ih samo

zavrljačio u ćošak ili ispod kreveta, ali više ne. Ja sam u stvari hteo da nabavim ljudsku korpu. Jednu od onih finih, belih, sa poklopcem u kojoj bih držao sav prljav veš, ali ne znam gde se to prodaje. Slučajno sam otkrio da u najdonjoj fioci u mojoj komodi stoje samo nekih par stvari, a osim toga su to bile stvari koje sam mogao da bacim. Pravac kanta. Zato sam je proglasio za fioku za prljav veš. Sad sve izgleda mnogo urednije, mogu samo da zatvorim fioku. Daleko od očiju, daleko od srca. Sad je, naravno, stvar u tome da se treba setiti da su prljave stvari tamo.

Dešava se da se osećam prilično izgubljeno. Ne samo da se dešava, to je u stvari prilično često.

U takvim slučajevima, pišem spiskove.

Spiskovi su dobre stvari, jer mi spiskovi nešto dokazuju. Mogu npr. da popišem koliko stvari imam u frižideru i posle ih prebrojim, jer tako pokazujem sebi da imam svašta nešto.

Ima mnogo spiskova koji se daju napisati, i danas sam napravio spisak spiskova koji se mogu sastaviti.

Sve u svemu, ima mnogo opcija:

- Spisak imena koje znam

- Ljudi koje poznajem

- Devojaka koje sam imao

- Mesta na kojima sam bio

- Na koliko jezika znam poneku reč

- Stvari koje koštaju tačno sto kruna

- Marke soka koje znam

- Pesme koje mi se sviđaju

- Pesme koje mi se ne sviđaju

- Pesme koje mi se niti sviđaju niti mi se ne sviđaju

Kada posle pročitam spisak, shvatim da u svetu postoji mnogo stvari. Neverovatno mnogo stvari. Toliko stvari

173

da gotovo da nikad ne treba da se zabrinjavam.

GLAVA 214

- E, do kurca, ala si ti nadrkan ovih dana!

Od je zavrljačio lopticu zgužvanog papira ka meni kako bi naglasio da ja nisam baš sasvim svoj u poslednje vreme. Ljut ili ne, svejedno sam bio prinuđen da odbijem takav frontalni napad.

- Nisam!

- Nisi?

- Ne, potpuno sam normalan. - Potrudio sam se da izgledam normalno. - Ne mogu non-stop da budem zabavan.

- Pfff! Ljut si kao ris cele nedelje, naduveni kretenu.

Zgužvao je jedan list A-4 formata i zavitlao ga ka meni.

- Idi i kupi si gitaru...- promumlao je. Kao da bi to pomoglo.

To i nije bila tako loša ideja. Oduvek sam želeo da sviram gitaru, možda bih sad mogao da počnem? Može biti i da pomaže raspoloženju. Tako da sam to i uradio. Posle posla sam zapalio pravo u grad i otišao do neke prodavnice instrumenata. Imali su gomilu gitara. Velike i male, crvene i plave, električne i one sa rupom i sredini i prazne iznutra. Razgledao sam i razgledao, i zastao pored jedne što je fino izgledala. Bila je premazana sjajnim, finim lakom i imala je rupu u sredini. Morala je da bude jedna od tih, inače bih morao da se bakćem sa pojačalima i tako tim čudima. Video sam da još jedan lik, sa konjskim repom i u kožnoj jakni, ide okolo i razgleda gitare. On je čak skinuo jednu gitaru i malo je svirao. Prsti su mu radili sve u šesn'es' i bio je prilično dobar. Ja nisam hteo da izgledam kao potpuni gušter, pa sam uhvatio onu finu gitaru i seo na neki tronožac. Bilo je lepo držati je i odjednom sam se osetio kul samo zato što sam sedeo i držao je.

Zamislio sam da sedim uz logorsku vatru, zajedno sa još gomilom ljudi, i da svi pevaju pesme koje sviram na svojoj gitari. Udario sam jednom preko žica.

- Plong - oglasiše se. Nije bilo tako dobro kao kod onog drugog tipa, onog sa konjskim repom, ali uopšte nije bilo loše za prvi put. Ponovo sam to uradio. Ovog puta sam ih trznuo malo ukrivo, pa je zvučalo pomalo bez veze.

- Sproing - rekoše žice, i malo sam se prepao da ne pukne najdonja žica.

Onaj sa konjskim repom je zapalio, i odjednom sam bio sam na odeljenju za gitare.

- Izvoli? Treba li ti pomoć?

Prišao mi je neki tip sa naočarima i bedžom na kome je stajalo ime. Zvao se Geir.

- Da... mislio sam možda neka gitara...

- Gitara? Jesi li možda imao na umu neku posebnu vrstu?

Izgledalo je kao da misli da se ja razumem u gitare, i da sam se možda odlučio za neku određenu marku ili eventualno isprobao sve gitare koje imaju. Bio sam u stvari isprobao samo tu jednu, ali njoj ništa nije falilo.

- Mislio sam možda jednu ovakvu - rekao sam i pokazao na onu koju sam isprobao, pazeći da ne razotkrijem to da ne znam kako se taj tip gitare zove.

- Aha, jedan Ibanez - reče Geir i skinu je sa police. - Ovo ti je strašno dobra gitara.

Malo sam se namrštio i pogledao naokolo. Video sam jednu koja je možda bila još lepša, malo dalje od nas.

- Bacio sam oko i na onaj Ibanez tamo - rekao sam i nabio palce u džepove i pokazao glavom u pravcu u kom je ona visila.

- Aha, ali to je Martin-gitara - nasmešio se Geir. Ukapirao je da nemam pojma, ali obesio je Ibanez-gitaru na mesto i

174

otišao do one koja se zvala Martin.

- Ovo je sigurno jedna od najboljih na tržištu. - Pružio mi ju je, da bih je malo držao. Bilo je dobro držati je, ali se nisam usudio da sednem sa njom na krilu, da me Geir ne bi slučajno zamolio da odsviram solo iz »The Final Countdown« ili tako nešto. Pohlepno sam želeo Martin-gitaru, i cenio sam da košta oko hiljadu i po kruna. Možda dve hiljade.

- A kol'ko košta ova? - upitao sam, sa važnim izrazom lica.

- Mda.... sa mikrofonskim sistemom vredi do osamnaest, ali možeš da je dobiješ za šesnaest i po - Geir je promuljao jezikom po ustima i stavio mi do znanja da mi je učinio cenu.

- Da, šesnaest stotina i pedeset ne zvuči loše - rekao sam i pomilovao Martina po vratu.

- U stvari, šesnaest i po hiljada. - objasnio je Geir.

Umalo da sednem na neke bubnjeve, ali sam uspeo to da izbegnem.

Posle toga sam bio prinuđen da ispričam Geiru da nisam mislio da potrošim više od možda hiljadu kruna na gitaru, tako da sam na kraju završio sa jednom finom gitarom, torbom, dve knjige sa akordima i četiri trzalice. Za hiljadu i po.

- Eto, sad možeš da sviraš i da uživaš - rekao je Geir i na blic prelistao knjige. Zastajao je i pokazivao na neke od pesama.

Na putu kući razmišljao sam koju pesmu ću prvo da naučim. Neku od Bitlsa, pomislio sam. Yesterday.

Zato sam, kada sam došao kući, odmah otvorio tu stranu u knjizi, seo sa gitarom u rukama i bio sam spreman. Geir mi je čak i naštimovao gitaru pre nego što sam otišao, tako da ne bude nekih groznih tonova.

Yesterday počinje sa D, njega znam iz osnovne škole.

- Yesterday - zapevao sam.

Ali posle toga je išao neki akord za koji nikad pre nisam čuo. Taj akord se posle ponavljao u pesmi, zajedno sa još nekima za koje isto nikad pre nisam čuo. Zato sam ih preskočio i pokušao da odsviram ceo Yesterday na D. To je fino šljakalo jedno kraće vreme, mogao bih da se provučem s tim na nekom koncertu gde publika nije tako muzikalna, ali na kraju više nije funkcionisalo. Shvatio sam da će od ovoga ispasti pravi projekat, pa sam rešio da počnem neki drugi dan. Ali nastavio sam da sedin sa gitarom na krilu da bih se osećao kul. Gledao sam i vesti, i Hotel Cezar i Big Brother sa gitarom na krilu. Ponekad, kad je program bivao dosadan, udarao sam poneko D. Nije zvučalo tako loše.

- Plong plong plong.

GLAVA 215

To što sam nabavio gitaru mi je pomoglo.

Čim sam danas ustao, znao sam da imam čime da se zanimam ukoliko se ne pojavi nešto drugo. To je mnogo bolje nego da ustaneš i nemaš ni pojma šta ćeš.

Ako niko ne zove i pozove me u šetnju ili kupovinu, mogu samo da zasednem sa svojom gitarom i malo sviram. Još uvek znam da odsviram samo D, ali otkrio sam da skroz pozadi, na kraju jedne od onih knjiga, ima svih akorda koji postoje. Ili u svakom slučaju prilično mnogo, tako da ću sigurno da se snađem u mnogim pesmama. Više nego da sviram samo one koje idu na D.

Pošto me niko nije zvao do četiri sata, izvadio sam gitaru i smestio se na kauču zajedno sa svojim knjigama. Odvirao sam dobar deo Yesterday, ali sam odustao kad sam došao do onog dela kad postaje teško. Onda sam naučio da sviram G, ne neko obično kvazi-G, nego ono pravo, sa srednjim prstom na prvoj žici odozgo. Tako sam mogao da sviram znatno više pesama.

Otkriće G-a je učinilo da sam se setio jedne pesme sa časova gitare u osnovnoj školi, jedne za koju smo mislili

175

da je potpuni treš i stalno smo se zezali kad smo je svirali, tako da je nastavnik besneo kao ris i vikao da možemo lepo da okačimo gitare nazad u ostavu, opet. Tamo odakle su i došle.

- I šta ćemo onda da radimo do kraja časa? - pitali smo i bilo nam je drago što smo izbegli da sviramo onu idiotsku pesmu.

- Hm, meni je svejedno, možete da radite šta hoćete - odgovarao bi nastavnik besno. On sam izašao bi često napolje i vraćao se tek pred kraj časa.

- Samo nešto da obavim - rekao bi on tiho i izlazio iz učionice, dok bismo mi ostajali unutra, sa sve perjanim jaknama, i bivali opasni tipovi.

I znači tako sam seo i setio se te pesme iz škole. Pokušao sam da je odsviram par puta, ali bilo je teško znati kad treba da pređem na drugi akord. Ponekad je bilo lako čuti, ali ponekad bih se zaneo i dugo svirao potpuno pogrešan akord.

Posle izvesnog vremena sedeo sam sa gitarom na krilu i samo gledao TV, ali sam posle vesti nastavio sa vežbanjem svog trubadurskog umeća, sve dok Od nije došao da se žali.

- Slušaj, mislim da bi sad bio red da batališ. Dovoljno smo slušali tu pesmu.

Okej, obećao sam da ću prestati, ali sam još jednom odsvirao svoju novu pesmu, kada sam bio siguran da se popeo na sprat iznad mene.

- Heng daun jor hed, Tom Du-uli - pevao sam.

- Heng daun jor hed end kraj.

Nije uvek podjednako lako menjati akorde, prelaz iz D u G je najgori, tako da sam ponekad potpuno prestajao da sviram, tako da bih bio siguran da je akord ispravan pre nego što bih nastavio.

- Pur boj jo'r baund tu daj.

GLAVA 216

Juče sam zaspao na kauču i probudio se tek oko četiri ujutru. Bio sam ostavio gitaru na naslon od kauča, i probudio se kada je počela da klizi naniže i ljosnula na sedište uz snažan tresak, jedan i po santimetar od mog nosa. Bio sam toliko prestravljen da sam skočio na noge i otrčao na pola puta do kuhinje pre nego što sam se probudio kako treba i primetio da mi srce lupa kao malj. Otprilike kao onog jutra kada sam se probudio na kauču na Husebeu verujući da na prvom spratu živi neki ludak ubica.

Pomisao na to mi je dala želju da se odvezem do tamo kad se razdani, a i Elina bi mogla da krene sa mnom i malo iskulira.

Mora da sam zaspao sedeći sa giratom u krilu, jer kada sam otvorio oči bilo je već pola devet.

Nazvao sam Elinu i probudio je, i ona se obradovala vožnji do Husebea. Iako vreme nije bilo baš najbolje, usput nam je bilo zabavno, a ja, onako lepo raspoložen, zezao sam se na sve moguće načine. Pretvarao sam se da sam zaspao za volanom, s pritisnutom sirenom, uključivao brisače onda kad nije padala kiša, zanosio kao ludak napred-nazad po putu i menjao brzine iz zezanja toliko puta da Elina umalo da izgubi dah.

Nismo imali nikakav plan šta ćemo raditi kad stignemo tamo, tako da smo se odlučili da popijemo kafu u bašti, pa nam možda nešto prijatno padne na pamet. Samo ne logorska vatra.

Elina je ušla unutra da pristavi kafu i nađe neki keks koji smo usput kupili, a ja sam se prošetao dole do spremišta za čamce, možda da bih bacio pogled na brodić koji je ležao unutra i bio skroz truo.

Vrata su se zalupila kada sam pokušao da ih otvorim, ali brodić je ipak bio tu. U toku prošle nedelje sam malo razgledao stare brodiće, i mislim da je potpuno moguće ponovo ga vratiti u vozno stanje. Mora malo da se sredi i prefarba, a onda bi sigurno morao malo da odleži u moru i omekne pre nego što bi u njemu moglo da se vesla. Završio

176

sam sa procenom i krenuo preko livade nazad do kuće, gde smo bili postavili baštenski sto i dve stolice odmah ispred vrata od podruma, sa donje strane kuće. Otprilike kada sam bio na sred livade, video sam Elinino lice u prozoru od kuhinje, i njen izraz lica nije bio baš najsmireniji. Četiri sekunde potom, poletela je ka meni i zaokrenula kada je došla do ugla.

- Bože, kakav užas! - vrisnula je i bacila se ka meni. Prihvatio sam je i zagrlio je utešno.

- Šta ti je?

Pomislio sam da je možda videla miša u kuhinji, ili nešto u tom stilu.

- Mislila sam da si unutra!

- Zar je toliko užasno kad sam ja u kući? - rekao sam iz zezanja, ali to nije bilo ono na šta je ona mislila.

- Čula sam da si se popeo uz stepenice! - jecala je u moje grudi.

Dan kada ću umreti je već odložen za najmanje jedan dan, jer sam do sada uštedeo prilično mnogo otkucaja srca. Kada sam čuo šta je rekla, ponovo je preskočilo jedan otkucaj i osećao sam se kao kada odjednom nestane tople vode dok se tuširaš.

- Kako... Kako to misliš? - Čuo sam i sam da mi glas drhti i osećao kako se Elina ježi u mom naručju.

- Čula sam da si se popeo uz stepenice!

I njen glas je drhtao.

- A onda si išao okolo po spratu! -

Čvrsto me je zagrlila, ali ja se nisam baš osećao kao da sam u stanju da bilo koga utešim, a kamoli zaštitim.

- Ali, ja sam bio u spremištu za čamce - promumlao sam u pokušaju da razjasnim stvari.

- Potpuno sam sigurna!

Elina nije sumnjala u ono što je rekla.

Noge su mi se pretvorile u žele, ali bio sam prinuđen da se pretvaram. Kada bih joj ispričao ono što sam ja doživeo, došlo bi do totalne panike, i Elina bi zahtevala da se smesta vratimo kući trkačkom brzinom i da se nikad više ne vratimo. To nisam mogao da dozvolim.

Zato sam odabrao čvrstu liniju.

- Hajde da uđemo unutra i vidimo - predložio sam, uz pokušaj čvrstog glasa i objasnio joj da je sigurno pogrešila.

- Prilično sam jako zalupio vrata od spremišta.

Iako sam znao da nisam to uradio.

Ona se malo pokolebala, i složila se da odemo unutra i proverimo. Za svaki slučaj sam otišao do kola i doneo baterijsku lampu, pre nego što smo se sa rukom u ruci prišunjali stepeništu.

Baš kao i prošlog puta, kad sam pregledao sve sobe na spratu, ponovo noseći lampu u ruci, tamo nije bilo nikog.

Ali, kada smo ponovo sišli, osetio sam odvratnu jezu u vratu, kao da me neko posmatra, nevidljiv u svom skrovištu. Otprilike kao ona slika u Bredrene Dalserien, ona koja ima rupe umesto očiju, pa čovek može da stane u zid i prati šta se dešava. Okrenuo sam se, ali nisam video ni sliku niti išta slično. Samo beo zid.

Nismo se dugo zadržali, ubrzo smo krenuli nazad u grad.

GLAVA 217

- ...alo...

Ošamućen od sna, ležao sam na kauču sa slušalicom u ruci i javio se.

- Ej, ti, dobro jutro! - smejao se glas sa suprotne strane. Glas neke devojke.

Bacio sam pogled na TV, video da traju »Prijatelji« i zaključio da mora da je između pet i pola šest sati popodne.

177

- Je l' spavaš? - pitao je glas, i podsetio me na to da sam u sred razgovora.

- Ne, ne! Budan sam!

Čudno kako uvek to odgovorimo kada nas neko uhvati da spavamo. Kao da je to delimično protivzakonito, kao sitna krađa u prodavnici, ili utaja poreza.

- Haha! Ionako si morao da ustaneš i da se javiš na telefon - čulo se iz slušalice šaljivim tonom, i tada sam shvatio ko je.

Ana.

Uvek me grize savest kad razgovaram sa Anom. Iako razgovaramo o sasvim običnim stvarima, uvek se osećam kao da radim nešto protivzakonito. Kao da verujem da Elina prisluškuje moj telefon i u stvari sve zna, ali da to čuva za sebe. Otkriven.

Ali, Ana mi je samo drugarica, i danas me poziva da odem kod nje, pošto u subotu idem na more. Sa Elinom.

- Ali, neću biti tu samo nedelju dana - nasmejao sam se, kada je ona počela da govori takvim glasom kao da ću da odem na nekoliko godina.

- Da, ali zar ne bi bilo lepo?

Morao sam da priznam da bi, i sigurno mi se čulo u glasu koliko sam želeo da odem tamo.

Mnogo se potrudila oko te posete, namestila je gomilu sveća i tako toga svuda naokolo. To skoro da nije imalo nikakvog efekta, jer je napolju bilo svetlo, ali je navukla zavese, tako da je ipak imalo efekta, pomalo.

Spremila je i večeru. Nešto sa ribom, a ja koji inače nikad nisam nešto posebno voleo ribu, samo sam trpao hranu u sebe, jer je bilo mnogo dobro.

Ana se čudno ponašala, vrzmala se tamo-vamo i bila pomalo smetena, otprilike kao da je imala nešto zanimljivo da mi ispriča. Da je dobila novi posao, ili tako nešto. Ili možda je Roar raskinuo sa njom, pa se znači pustila u promet i htela da me povede

na plovidbu oko sveta. Ali to verovatno nije bio slučaj.

- Znači, ideš na more? - upitala je Ana i gotovo da je izgledala pomalo razočarano. Otprilike kao kda neka mala devojčica kupi najbolju traku za kosu na svetu, i onda otkrije da njena drugarica ima identičnu, samo sa više perlica.

I ona je sigurno htela na more.

- Da, biće nam super!

- Da, sigurno... - rekla je Ana i uključila TV.

- Da nisi ljubomorna? - začikavao sam je.

- Daaaa...

Skliznula je duž kauča i završila sa glavom tik ispred mog kolena, tako da mi nije bilo druge nego da je malo pomazim po kosi. Utešno maženje. Ponovo sam osetio mali ubod u želucu, ali sam se pravio kao da to ne primećujem.

- Ti i Roar možete da otputujete negde na leto - predložio sam i pomazio je još malo, ali onda je ustala i pogledala me.

- Ej - počela je.

- Ima jedna stvar... to sa Roarom...

Srce je počelo ludački da mi lupa u grudima. Da nisu ipak raskinuli?

- Raskinuli ste? - upitao sam i bacio se u neizvesno. Sad nema nazad.

- Ne... ima nešto drugo...

- Šta?

- To je... to je u stvari nešto što... - i onda nije stigla više ništa da kaže, jer je njen mobilni počeo pakleno da pišti.

- Mama - rekla je bez glasa i prevrnula očima.

Ubrzo potom pravila je neke krokodilske pokrete jednom rukom, dok se tiho

178

smejala. Koliko se sećam, njena majka je prava brbljiva kokoška.

- Mama, imam goste! - Ana je pokušala da prekine razgovor, ali onda je majka htela da sazna ko je to došao. I kada je Ana odgovorila, majka je otpočela silovit koncert kokodakanja.

- Mama, ćuti! - rekla je Ana strogo i stavila ruku preko slušalice. Siguran sam da je matora rekla nešto ružno o meni.

I konačno se taj razgovor završio, ali tad je već bilo toliko kasno da me je lepo zamolila da odem kući. Stajali smo na vratima i opraštali se kada mi je palo na pamet da hoću da čujem šta je to bilo sa Roarom.

- Ne... ispričaću ti kad se vratiš... sad ionako nije više važno.

Umesto toga me je zagrlila, i neko vreme smo stajali kao da smo par koji se rastaje na mesec dana. Stavila mi je jednu ruku na grudi, a drugu oko vrata, i gledala me u oči.

- Lepo se provedi na moru! - rekla je, pustila me i malo šmrknula.

- Jesi ti to prehlađena? - pitao sam.

- Da, mislim da imam ono polensko.

Obećao sam da ću se provesti što bolje mogu, i mahnuo joj dok sam išao niz stepenice iz njenog stana.

- Čujemo se! - rekao sam, tako da je stepenište odjekivalo.

- Da... - odgovorila je Ana, uz malo manje eha.

Trebalo je da se čujemo.

GLAVA 218

-Jebeni reeeeeeeeeed!

Dreknuo sam iz sveg glasa, vrisnuo, dok sam treskao pesnicom u volan tako jako da sam se uplašio da gornji deo ne spadne. Dobro je prošlo, najgore je

sigurno bilo mojoj ruci. Grozničavo sam pokušavao da se prebacim iz leve u desnu traku, kako bih se našao ispod table na kojoj piše »Landos«, ali lik koji je bio iza mene nije imao naročitu želju da me pusti. Vozio je tako brzo da sam mislio da će da se zakuca u mene, i bio sam na ivici da iskočim iz kola i podivljam. Ili da još više podivljam, tačnije rečeno. Stao sam takoreći dijagonalno ispred gradske železničke, u pravcu centra, i bio crven u licu, vrele glave, a i umalo da me strefi srčka.

Razlog je bio jednostavan. Baš pred ručak je Elina pozvala da proveri da li sam se setio da spakujem sve stvari, ponesem VISA-karticu i sve moguće sitnice, i ja sam rekao da je časna reč sve spremno.

-Ne zaboravi pasoš!- procvrkutala je s druge strane žice i spustila slušalicu.

Pasoš?

Shit!

Pa, ja nemam pasoš!

U očaju sam šljonuo u stolicu i video kako put na more, više hiljada kruna i još svakojake stvari padaju u vodu munjevitom brzinom.

- Mislim da to može da se sredi za dan, dole u policijskoj stanici,- obavestio me je Od, i pre nego što je završio rečenicu, bio sam na pola bašte, preskočio ogradu i upalio motor u kolima. Provukao sam se na naplatnoj rampi, prešao most vozeći skoro sto na sat i onda sam nepomično stajao na Nigorstangenu.

I pekao se.

Kao da mi je u glavi iskočio osigurač, odjednom sam dao gas i počeo da se provlačim kroz red. Iz jedne trake u drugu, izgledao sam sigurno kao Mr. Bean dok sam balansirao tamo-vamo, pomalo po trotoaru, kroz crveno svetlo i sa uključenom sirenom, kao neko vozilo hitne pomoći. Kao da su svi sveci koji donose sreću pazili na mene, uspešno sam prošao kroz ulicu Kaigaten i skrenuo ispred opštine, tu sam se bespravno parkirao i potrčao što sam

179

brže mogao do policije. Kad sam stigao tamo bio sam toliko zadihan da nisam mogao ni da pričam, već sam nekako promucao zašto sam došao. Pod normalnim uslovima čovek bi pomislio da i surovi policajci saosećaju sa nekim jadnikom koji je u panici jer nema pasoš koji mu treba da bi otputovao na more, ali ovoga puta ne.

- Ne, to ne može da stigne za dan - odgovorio je neki uštogljeni štap za šalterom.

- Ali ovo je hitno! - paničio sam i naslonio se obema rukama na šalter i nagnuo se napred. On se malo izmakao, ali se držao svoje priče.

- Da, ima mnogo ljudi u ovom gradu kojima je hitno.

Argumentovao sam, diskutovao, malo se svađao i u jednom trenutku sam se zapitao da li da počnem da cmizdrim, čisto zbog efekta, ali sam odustao. Bez obzira šta sam uradio, nije vredelo. Mogu lepo da zaboravim more, rekao mi je. Mogao sam da mu ispričam i na koje sve druge stvari ću morati da zaboravim u svetlu otkazanog puta na more, ali sam odustao. Elina se neće obradovati.

- Žao mi je, ali...

- Poštedite me!- frknuo sam i polako krenuo ka izlazu. Seo sam napolje skroz razočaran i pokrio lice rukama.

U materinu.

Šta da radim? Platili smo putovanje, sve je bilo sređeno i spremno i Elina se radovala više nego ikad u svom životu.

I onda su došle suze. Kotrljajući se.

Između jecaja shvatio sam da mi je neko prišao.

- Ne smeš da sediš ovde! - rekao je jedan oštar policijski glas i potapšao me po ramenu. Sigurno sam izgledao kao neki beskućnik koji je upravo iskapio poslednji gutljaj svoje tamne žestine.

Pogledao sam nagore.

I trgao se.

- Ma, je l' to ti sediš ovde?- uzviknuo je policajac, i onda sam shvatio da ga poznajem.

To je bio jedan tip iz mog sela, zove se Olav, nekoliko godina stariji od mene, možda osam godina, ali ne toliko da ga ne bih prepoznao. I bilo me je sramota. Baš super što se srećemo posle petnaest godina, on kao policajac, a ja kao naizgled prosjak koji sedi i tuli na stepeništu policijske stanice.

- Pa, šta ima?

Uobičajeno pitanje kad se sretnu ljudi iz istog sela.

Ispričao sam mu celu priču, u skraćenoj verziji.

Kad u gradu sretneš nekog iz rodnog sela, to je isto kao da sretneš zemljake na drugoj strani zemljine kugle. To vodi do zajedništva.

Olav je uzeo stvar u svoje ruke.

- Briši i nabavi sliku! - nasmejao se i potapšao me po leđima.

Obrisao sam suze i izjurio iz stanice, obnovljene hrabrosti i hladnih obraza. Posle je sve išlo kao podmazano, i ja sam se potrudio da trijumfujem nad mršavkom za šalterom.

- Znači, ipak može! - iscerio sam mu se, ali me je Olav malo gurnuo u rebra. Ipak nije trebalo da idem predaleko.

Pet minuta pre zatvaranja sam dakle napustio policijsku stanicu sa glanc-novim pasošem, u kome je mastilo još bilo vlažno, i utrnulom desnom rukom pošto sam se rukovao sa snažnim Olavom i zahvalio mu na pomoći. Postojao sam malo na stepeništu i radovao se putovanju, pa kada sam video da je Olav ušao unutra, pokucao sam na prozor onom kretenu što radi na šalteru za pasoše. Kada je podigao glavu sa svojih formulara, prvo sam se široko iskezio a onda pokazao srednjak zablenutoj majmunskoj faci unutra. A onda sam otrčao u grad što sam brže mogao.

180

GLAVA 219

Dan je lepo počeo, mada malkice rano. Morao sam da ustanem u pola pet da bih stigao na avion koji je kretao u skroz nehumano vreme, a povrh svega sam još morao i da spavam kod kuće. Ja sam baš mislio da bi bilo jako praktično da prespavam kod Eline, pa da zajedno idemo na aerodrom, ali ona nije htela da putuje iscrpljena.

- Pa nećeš biti iscrpljena ako samo prespavam kod tebe.

- Ali znaš kako to uvek ispadne.

- Daaa, dobro...

I tako sam se vozio u pet ujutru savršeno mirnim gradom, i usput sreo samo papir od hamburgera i matore novine kako lepršaju na vetru. Ni jednog čoveka. Istripovano je biti na ulici usred noći – kao da sam jedini preživeli posle masovnog bombardovanja. Kao da je ceo svet moj. Trip. Dok sam stajao na semaforu sinulo mi je da po prvi put u životu napuštam zemlju. Iscerio sam se, i, kad sam ugledao da iza ćoška nailaze mala žuta kola dostavljača novina, odmah sam otvorio prozor.

- Hej!

Okrenuo mi je iznanađenu facu.

- Idem na Juuug! Hahahaaa! - drao sam se podignutog palca.

- Blago tebi - promrmljao je entuzijastično i vratio se svojoj novinskoj maršruti.

Nisam se uopšte uvredio, pošto sam se sjajno osećao. Osećao sam se fantastično, i srce mi je preskakalo od radosnog iščekivanja.

Istog trenutka kad mi se upalilo zeleno, zazvonio je mobilni. Elina se zabrinula da ne zakasnim.

- Gde si?

Čekala me je potpuno pripravna na ulici, i, odjednom, eto nas na aerodromu. Bio sam toliko uzbuđen da

sam zaboravio da zaključam kola i setio se toga tek kad smo uzleteli. A i ako neko hoće da digne matoru krntiju, samo nek’ izvoli. Osigurana je.

Našli smo šalter na kome je pisalo „Antalija”.

- Aerodrom u Turskoj - šapnula mi je Elina.Nisam se usuđivao da joj ispričam moju jučerašnju avanturu sa pasošem, i stoga sam nastojao da ga sklanjam od nje kako ne bi provalila kada je izdat. Kad smo stigli na red, Elina je rutinski preuzela inicijativu – regulisala je karte i sve te komplikovane stvari, dok sam ja samo bacio kofere na pokretnu traku. Tamo imaju posebnu vagu za kofere. Moj kofer je težio sedam i po kila, a Elinin preko devetnaest. Pitam se šta li je ponela?Dok sam se mučio da ubacim tog kolosa na pokretnu traku, zavibriralo mi je u džepu.

Ko li to može biti ovako rano?

U celoj gužvi sam zaboravio da pogledam telefon, tako da sam video „1 propušten poziv” tek kada su nam u avionu poručili da isključimo elektronske uređaje.

Anin broj.

Pretpostavio sam da me je greškom okrenula, čim je odmah prekinula, ali mi je svejedno bilo neobično što je budna ovako rano. Odjednom je avion krenuo, i meni je pripala muka. Bućkalo mi je u stomaku dok smo se lagano kotrljali po pisti, a onda je avion naprasno ubrzao, kao da je pušten sa lanca, i ja sam se zakucao za sedište. Mora da sam izgledao prestravljeno, pošto me je Elina uzela za ruku i blago je stegla. Pomoglo je. Ako se ona ne boji, onda nemam ni ja čega da se plašim. Onda smo uzleteli, ali već dvadesetak sekundi kasnije pomislio sam kako ima da se survamo.

- Upomoć! - viknuo sam dok je avion lagano propadao.

- Nije ništa strašno - nasmejala se Elina.

181

- To je sasvim normalno.

Još jednom mi je stegla ruku, i ja sam odlučio da se više uopšte ne bojim. Štaviše, hteo sam da se očeličim time što ću gledati napolje, ali sam morao da se naginjem preko Eline, koja je dobila mesto do prozora.

- Ej, smiri se! - na kraju sam je skroz prignječio, pa sam morao opet da sednem mirno.

Mislio sam da je letenje skroz zabavno, ali se ispostavilo da je prilično dosadno, premda je na trenutke kul. Mogli smo da kupujemo limenke do mile volje, i ja sam uzeo jedno desetak komada.

- Ne zaboravi da će sve to hteti i da izađe napolje - upozorila me je Elina.

Onda joj se prispavalo, i kada sam bio siguran da je zaspala, pazario sam još deset unučića. Bejlisa. Upoznao sam se sa likom koji je sedeo sa druge strane, i odlučili smo da zajedno prekratimo vreme. Popili smo po kafu i izblejali. Lik je imao četrdesetak godina i putovao je sam. Takođe je imao i dosta iskustva u putovanju na jug, i brdo priča o tome. Nakon što je ispričao jedno tridesetu (a da ja za to vreme nisam ni reč prozborio), stigao nam je ručak. Elina je spavala kao top, pa sam ja pokupio i njenu porciju.

- Jebena plastična hrana - prokomentarisao je moj sused, premda sam ja mislio da je sasvim dobra, i navalio. Biće da sam bio zaspao, jer sam odjednom ustanovio da sam skroz znojav, a onda sam se osvrnuo oko sebe i video da je Elina budna.

- Uskoro stižemo - nasmejala se i uhvatila me za ruku. Često hoće tako da me uhvati za ruku. Malo je stegne i nasmeši mi se. Smeši se brižno, i pazi na mene.

Probao sam da iskuliram, ali sam načisto premro kad je trebalo da sletimo.

- Sad sam mrtav - pomislio sam kad je avion tresnuo na pistu, ali sam odahnuo

kad su drugi putnici počeli da aplaudiraju. Pretpostavljam da su i oni bili jednako prestravljeni kao ja, i da su se sad radovali što su izvukli živu glavu.

U avionu je bilo drastično toplije, i kada smo napokon izašli i stajali na stepenicama, spucala me je vrućinština. Nikad nisam doživeo nešto slično – kao kad otvoriš rernu da nešto izvadiš, s tim što me je sad zapahnulo sa svih strana. A tek miris! Jak, vreo miris asfalta, benzina, đubreta, začina i svega živog me je načisto ošamutio.

- Je l’ ima stalno da bude ovako? - šapnuo sam Elini.

- Kako?

- Vruće?

Još jednom mi je stegla ruku i nasmešila se. Znači, ima da bude vrućinština.

GLAVA 220

Istripovana su ta putovanja. U jednom trenutku ostavljaš svoj auto na aerodromu, procvokoćeš od hladnog vetra, uđeš unutra i staneš u red sa drugima koji čekaju svoj bording pas.

U drugom trenutku, nakon samo par sati - koliko traje jedan film, malo duži kao, recimo, „Prohujalo sa vihorom”, stojiš na velikom parkingu, okružen autobusima i turskim šoferima, hiljadama milja daleko od mesta sa kojeg si krenuo. - Hotel? - pitaju i pogledaju kartu koju držiš u ruci. Onda ti ljubazno pokažu autobus sa, recimo, brojem devetnaest i šofera koji tu čeka. Drago mi je što je Elina bila tu, pošto bih se načisto pogubio u svoj toj tuđini. Slatki, možda malkice otužni miris, pojačan vrućinom, njihov brzi kotrljajući govor i neobičan predeo koji čini takav kontrast naspram bledih, neispavanih i pogubljenih Norvežana koji jurcaju okolo u potrazi za svojim autobusom.

U autobusu smo dobili sedišta skroz napred i jednog podebelog šofera koji je imao ozbiljnih poteškoća da stane u sedište.

182

- To ti je otprilike kao kad probaš da sabiješ slona u flašu - odvalio sam, i Elina se toliko zasmejala da se nesretni debeljuca okrenuo i pogledao.

- Nije meni baš lako - stajalo mu je u očima, i bilo mi je krivo što sam se zezao na njegov račun. Kasnije nam se lepo osvetio divljačkom vožnjom do hotela. On i drugi vozači su se trkali i preticali u istoj traci, a kada je u nekoj ravnici nagario do 130 na sat, bio je red na mene da uzmem Elinu za ruku. Samo što se ja nisam nasmešio, nego sam zažmurio i nisam otvarao oči sve dok nismo stali kod neke usputne kafančine da protegnemo noge.Pošto sam u avionu popio deset sokova i litre kafe i bejlisa, sad mi se tako pišalo da sam se jedva suzdržavao.

- Gde je wc? - iako moj ton nije ostavljao nedoumice oko toga kolika je frka, Elina je samo slegla ramenima.

- Pitaj šofera - pokazala je na debeloga.

- Excuse me... where is toilet? - pitao sam na bergenskom engleskom, sve sa kotrljajućim ”r”. Moram da prekinem s tim. Šofer je stajao sa svojim kolegama i izgledao opako.

- Toilet – pokazao mi je palmu u uglu parkinga, a ja sam pomislio kako Turci baš i nisu neke picajzle. Prijalo je olakšati se, ali sam skapirao da me je šofer zajebao kad sam se okrenuo i ugledao njega i druge vozače kako vrište od smeha, i još petnaestak putnika kako mi se smejulje.

- Nisi mogao da nađeš neko prikladnije mesto? - frktala je Elina dok smo ulazili u autobus.

- Ali... šofer... - pokušao sam da prebacim krivicu na njega.

- Je l’ nisi u stanju da misliš svojom glavom, kao svi ostali? Znaš, i ovde važe neka pravila ponašanja! - bila je nepopustljiva.

Ali nije sve tako prosto kad si prvi put u inostranstvu.

GLAVA 221Pošto je provela dva dana na suncu, Elina je želela da se ispava, dok se meni ustajalo već u osam. Proteklih noći sam ležao i slušao sve te strane zvuke sa ulice. Mnogi zvuci su isti kao i kod kuće – kola, glasovi i sve to – ali su svejedno nekako drugačiji.

Ustao sam, navukao šorc, pokupio peškir i kremu za sunčanje, i sišao na bazen. Nije bilo žive duše, pa sam mogao da biram koju ću ležaljku da uzmem. Barmen Turčin me je ljubazno pozdravio, upitno izvio obrve i pokazao prstom. Da li sam za pivo? Još uvek nisam uvežbao engleski, tako da sam slagao face kao da se dobro razmišljam. ”Okej,” rekao sam napokon i raširio ruke kao da hoću da kažem: ”Ubedio si me...”

Nasmejao se i zaronio iza šanka da izvuče jedno hladno iz frižidera, ali ja sam naprasno odlučio da bih da prvo odradim nešto.

- Ahh....wait!

Ponovo je iskočio poput nekog mapetovca. Plivao sam po vazduhu kako bih mu objasnio da hoću prvo da se malo okupam.

- Okej... after?

- Yes, yes!

Posle plivanja biću raspoložen za pivo. Možda i za neki doručak. Lepo je kad ti dan otpočne u divnom, toplom bazenu. Opuste ti se zglobovi i mišići, dobar je trening, a pritom je kupanje jedna divna stvar! Povrh svega, lakše ti je da si priuštiš doručak u vidu pomfrita i omleta sa pivom nakon takvog podviga. Tad si to i zaslužio.

Mislim da se tu tipovi i ribe razlikuju. Ribe sebi ugađaju kada su smorene, one jedu čokoladu da bi se utešile. Mi tipovi pak moramo nekako to sve da zaslužimo. Dugo nisam ljudski plivao, reč je o godinama, ali pošto sam se opremio mojim plavim sjajkastim šorcem, imao sam veće šanse da ispadnem dobar plivač. Da sam imao uske, braon ili bebi-plave kupaće gaće sigurno bi sve bilo drugačije. Ovaj šorc je na učkur, doseže mi skoro do kolena i ima jedan

183

fini odsjaj koji pojačava bojicu koju sam za ova dva dana nabacio. Bio sam bukvalno jedini u bazenu, tako da sam se malo glupirao: ronio, pravio stoj, skakao sa ivice. Pokušao sam da preronim bazen celom dužinom, ali mi je to ipak bilo previše. Uzgred, imam jedan projekat za ovu nedelju. Pitao sam se na šta ličim kad ovako plivam – jesam li faca ili debil, delfin ili krava? Naravno, ja tipujem na delfina, ali bi možda trebalo da ovih dana pitam Elinu za mišljenje. Onda sam odlučio da napravim kolut u vodi, pošto mi je to izgledalo skroz gotivno na TV-u, ali sam pustio nos u trenutku kad sam stajao naglavačke, pa sam se nagutao vode. Kelner mi se smejao pokazujući mi podignut palac, a kad sam prišao šanku, već me je čekao sa sendvičem i hladnim, lokalnim pivom. Mislio je da sam toliko zaslužio.

Efes pivo nije baš kao Hanza, al’ je svejedno izvrsno.

Celokupni obrok sam platio manje od dvadeset kruna, i morao sam da se nasmejem uzdahnuvši zadovoljno kad sam odgurnuo tanjir od sebe i nategnuo pivo.

Ovde mi je do jaja.

Skroz.

GLAVA 222

Iako sam ovde već evo, četvrti dan, nikako mi ne ide u glavu da sam tako daleko od kuće. Iako smo na drugom kraju Evrope, trip je isti. Ako, recimo, sedim pored bazena (što inače činim u velikim količinama) i zažmurim, isto mi je kao da sedim gore u bašti po lepom danu.

Elina misli da sam smorio sa tim.

- Već si mi to rekao, nemoguće da ti je toliko neobičnoBilo da je na bazenu ili na plaži, ona bi da se sve vreme izležava. I čvari na suncu. Onda ja tako šetam gore-dole duž obale. Ima tu dobra tri kilometra, i ako krenem oko deset ujutru, stižem tek oko dvojke. Onda krenem nazad, lagano, pošto je vrućina, svratim usput na poneko pivo da utolim žeđ, i produžim dalje. Dok idem mislim o

svemu i svačemu. Svratim do kioska sa turskim novinama iz kojih ništa ne pokapiram, foliram se da ću da pazarim nešto od likova što prodaju sandale i kreme za sunčanje. Oni naravno popizde kad vide da neću ništa da kupim, i kažu mi brdo toga na turskom – lep jezik, rekao bih.

Elina misli da ne bi trebalo tako svaki čas da svraćam na pivo.

- Moraš li tako da cirkaš? - počinje ona agresivno.

- Tako? Kako je to tako? - ja se u potpunosti pravim lud.

- Da ne treba možda da cirkam ovako, a? - i krenem da cirkam iz nekog nemogućeg položaja. Tad se ona zasmeje, ali se ubrzo vrati na strogoću.

Onda ja obećam da ću sledeći put uzeti Sprajt ili Koka-kolu, i ona može, zadovoljna, da nastavi da se čvari. A ja nastavim niz štraftu. Danas sam otpičio sve do luke i gledao brodove. Ima brodova svih veličina, velikih turističkih brodova, skroz novih kao i nih matorih sa kojih se ljušti plava farba. Ima i lepih jedrilica i gadnih motornih čamaca. Ima i lepih motornih, ali ne postoje ružne jedrilice, one su sve listom lepe. Sa njima možeš da otploviš duboko u zaliv, i iskuliraš sa vetrom u kosi. Naravno, ako imaš dovoljno dugu kosu, kao što ja nemam. A možeš i da pokupiš kafu i mapu iz potpalublja, i da sa svojom posadom odrediš kurs u narednih par časova.

- Mislim da moramo ovuda - pokažeš ti na karti, a onda se zavališ, uzmeš gutljaj kafe i čekaš pristanak ostalih.

- A što ne bismo otišli ovamo? - može neko drugi da predloži, i da pokaže malo dalje na karti mesto gde je bio njegov rođak. I tamo je sigurno lepo, ali kako nikome nije do svađe dok bleji na jedrilici, slože se svi oko jednog ostrvca koje je na pola puta, a liči na oba predložena mesta. I svi su i dalje srećni i zadovoljni.

- Zamisli da živiš ovde? - počeo sam entuzijastično kad sam se svalio na ležaljku pored Elinine.

184

- Ovde? - namrštila mi se zaklanjajući oči šakom, ne bi li se zaštitila od sunca.

- Da, ovde, zar ne bi bilo sjajno, a?

Elina se baš nije složila.

- Brzo bi me smorilo - mislila je ona.

- Šta?

- Ništa posebno, da budem ovde, uopšte.

- Onda bi se smorila gde god da živiš, zar ne?

Ona nije tako mislila. Smorilo bi je da živi ovde, ali ne i da je kod kuće, a kad sam hteo da nastavim raspravu, poterala me je u hotel.

Požurio sam da obučem svoj gotivni šorc, i onda sam preplivavao bazen dok nisam posustao. Onda sam zadržao dah i gotovo da sam uspeo da preronim bazen. Pitao sam barmena kako mu se činim kad plivam pod vodom. Ja nisam znao šta je ”seal”, on nije znao šta znači ”cow”, tako da je samo rekao ”monkey” i pukao od smeha. Mislim da nije baš pokapirao šta sam hteo. Mislim da je istripovao da se takmičimo u poznavanju reči za životinje u engleskom.

GLAVA 223

- Joooj! Pazi malo!!!

- Šta da ti radim, sam si kriv!

Elina se stvarno trudila, al' slaba vajda.

Juče me je toliko požurivala na plažu da sam zaboravio da stavim kremu za sunčanje, pa sam se jutros probudio sav pregoreo i crven kao paprika. Zrnca peska koja su zapala u čaršave klala su me kao noževi pri svakom pokretu. Stoga je sad Elina morala da me macka nekom posebnom kremom koju joj je majka dala, a koju je sama trebalo da upotrebi za što bolju boju. Sada je morala da se žrtvuje za mene.

- Sledeći put se sam snalazi - pljesnula

me je po ramenu.

- Jao!!!

Strašno me je bolelo da obučem majcu, a na prsluk sam mogao da zaboravim – klao me kao noževi. Elina mi se smejala.

- Trebalo je juče da ga se setis!

Ali me je posle toga malo ljubila, pa je sve bilo opet u redu.

Dobro, skoro sve, pošto sam morao ceo dan da presedim u hladu dok se ona sunčala na plaži. I tako sam ja sedeo.

Mirno sedeti je solidno smaranje. Ali može da bude i gotivno, pošto kad se svrtiš, možeš da razmisliš o stvarima za koje inače nemaš vremena. Onim komplikovanijim. Iako nisam baš tome sklon, desi se i meni povremeno. Dakle, ja jesam u stanju da razmišljam, ali mi to bolje ide kad hodam, kao da razmišljam nogama.

Pozvao sam Oda i ispričao mu kako se sjajno provodim ovde. Onda je on meni ispričao kako je kod kuće smor, kiša i tako to. I onda smo završili razgovor.

GLAVA 224- Ne mogu da verujem da je ovo poslednji dan - Elina je uzdahnula za doručkom.

Pospano smo blejali pod suncobranom u onom delu našeg malog turskog hotela koji je istovremeno služio kao bar, recepcija, restoran i hol. Doručak se sastojao od tri kriške hleba, jednog paradajza, meda i onog belog sira koji se topi na jeziku ali i zapada među zube.

Ustali smo rano kako bismo što više iskoristili ovaj poslednji dan, i sve smo imali isplanirano. Izlet do susednog gradića Icmelera, poslednja tura šopinga i, naravno, sunčanje. Naravno, ne i u mom slučaju, pošto me još uvek svi ključni delovi tela razbijaju od bola. Toliko sam izgoreo da, kad stanem go pred ogledalo, izgleda ko da nosim beli šorc. Nakon što smo se kao manijaci iskupali

185

u hotelskom bazenu, otišli smo oko podne do Icmelera, malog uspavanog gradića koji nije ni nalik napornome Marmarisu. Šetkali smo se uličicama, držeći se za ruke, a onda smo naišli na jedan lep restorančić gde smo ručali i još se držali za ruke.

- Where is the wife? - upitao me je kelner kad je Elina otišla na jedno mesto, i to mi uopšte nije loše zazvučalo, pa sam se nasmešio kada je Elina naišla.

- Šta je bilo?

Ona je obično skeptična prema mom smeškanju, pošto je stalno nešto ispaljujem, strpam joj lepinju pod sedište ili joj sakrijem hranu ili se prosto tako smejuljim da ona pomisli kako sam opet smislio neku odvratnost. Ali stvarno nije bilo ništa, samo sam kontao kako to zvuči kad kažeš “žena”.

- Pokupiću ženu posle šljake.

- Žena mi je ovog vikenda na putu

- Žena.

- Ž-E-N-A.

Užasno neobično zvuči, čak i kad to kažem samo u sebi. Kao neka sasvim nova reč, kao kad dobiješ neki novi posao i počneš da koristiš gomilu izraza za koje ranije nisi imao pojma šta znače. Malkice strano, a opet i malo...kako god?

Zavodljivo, možda? Možda, mislim, kao, odrasla sam osoba, i znam gomilu ljudi tipa drugova iz osnovne, koji su se već oženili, svili gnezdo, izrodili decu i sve to... što ne bih i ja, onda?

A s druge strane – zašto bih?

- Ma ništa - odgovorio sam,

- Samo kontam kako je ovde lepo! – i nisam uopšte lagao.

- Nije opet neka svinjarija, a? – nije smela da sedne iz straha od mokre zadnjice ili neke slične ispale, ali sam ja samo odmahnuo glavom.

- Opusti se!

- Ti... dakle, stvarno!

Ipak, rekla je to sa osmehom.

Uveče su svi smešteni u naš hotel organizovali jednu oproštajnu žurku za one koji se sutradan vraćaju, sa igrom, klopom, i lepim raspoloženjem. Bio je u hotelu i jedan blago iritantan lik, koji se cele nedelje silno zabavljao obarajući narod u bazen. Sve je to, kao, bila prijateljska šala, ali je većina smatrala da je malko preterao.

Kad smo kretali, uspeo sam da ga navučem da dođe do ivice bazena, šatro da mu zahvalim na prijatnom druženju protekle nedelje. Ništa nije naslutio, i zaprepašćeno me je pogledao kad sam ga uzeo za ruku, ščepao mu mišicu, okrenuo ga i pljoštimice lansirao u bazen. Naravno, na opšte oduševljenje svih prisutnih. Osim Eline.- To ti baš i nije bilo neophodno - tiho mi je prebacila dok smo sedali za naš sto. Ona je u fazonu da se ne treba isticati.

- Ma daaaj! - nije me uopšte smorila. Mislim da dobru zabavu treba ugrabiti kad se već nudi, pa sam se stoga zahvalio i pridružio ekipi koja je krenula u grad na par tura u Bar Street-u, iako je tad otprilike bilo vreme da spavam.

- Sutra ustajemo rano.

Elina me je prosvetlila prekrštenih ruku i stisnutih usana, ali sam je ja iskulirao. Nije kao da svaki čas idem za Tursku. Tako je ona otišla na kunt, dok sam ja taksistu uputio u Bar Street, speman za zadnje veče sa ekipom.

GLAVA 225

Negde u bunilu sam skontao kad se avion odvojio od hodnika kroz koji smo prošli i lagano se zakotrljao niz pistu. Neki unjkavi glas nam je poželeo prijatan let, ali sam se već na pola njegove priče isključio. Pored mene je Elina predano listala magazin aviokompanije, jedva da je prozborila sa mnom otkad smo napustili hotel. Ne kao da me je to potreslo. Ionako sam

186

želeo da me ostave na miru, nije mi bilo do priče.

Provod od sinoć je ostavio tragove – i bukvalno. Na vratu mi je stajala mala, crvenkasta šljiva kakvu nisam dobio još od osnovne škole, ali bila je na svu sreću dovoljno nisko pa sam uspeo da je sakrijem od Eline...zasad. Stigli smo u deo Bar Streeta koji izlazi na stari grad, u sjajnom raspoloženju i odlučni da maksimalno iskoristimo ovo poslednje veče. Batice su izašle u grad. Ulica je treštala od disko muzike iz preforsiranih zvučnika, dernjave tatoo-majstora koji su garantovali da će njihova remek dela u kani trajati bar dve nedelje, pijane pesme iz barova, i na to sve dodaš još miris hrane i hiljadu začina... Seli smo u neki živahan bar, svako je uzeo svoje pivo i onda smo nazdravili uspešnom letovanju. Jedan od prisutnih likova je već bio u Marmarisu, i obavestio nas je da je Bar Street ogroman. Da, dug je put bio pred nama, pa smo krenuli dalje. I dalje. Izoveravali smo čitav niz šankova i tek smo se u šestom-sedmom baru svrteli. I tad se dogodilo.

Tu sam upoznao Saru.

Saru iz Istanbula, koja se smejala mom pregorelom čelu i koja je tako zabacila svoju zift crnu kosu za uvo da me je nešto momentalno iseklo u stomaku. Ipak sam manje pio pivo, a više sokove, pa sam mogao kolko-tolko suvislo da pričam sa njom i da izvaljujem fore koje su bile na mestu. I, kada bi me pogledala u oči, uzvraćao sam joj pogled. Kao sjajni dijamanti, kao da sam ušetao pravo u 1001 noć.

Ekipa se razišla, i tek kad smo ostali poslednji u baru, shvatili smo da je jako kasno.

- You want to go home? – uozbiljila se, a ja sam odmahnuo glavom.

- No, I want to stay here... with you – rekao sam joj to bez blama, i zauzvrat dobio takav pogled koji bi izmamio uzdah od najolovnije olovnog vojnika, i od poslednjeg, i od pretposlednjeg Mohikanca.

- You are special.

Njena ruka je kliznula preko mog

obraza.

- No...

Samo sam uspeo da odmahnem glavom. ‘De ja – ona je ovde posebna. Prema njoj ja sam skroz običan... prosek proseka. Otpadak... ogrizak. Ona je pak kao porcelan, tako nežna da nisam smeo da joj se približim iz straha da svojim bangavim rukama nešto ne upropastim. Ali nije mi pošlo za rukom da joj išta od toga kažem, pa sam umesto toga otišao da pišam. Kad sam se vratio, bila je spremna da krene, a ja sam bio siguran da sam opet negde uprskao.

- I'm hungry, let's go eat!

Skočila je sa barske stolice i pozdravila se sa barmenom na turskom.

Lagano smo krenuli niz ulicu prema reci i zastali više puta da pričamo sa njenim poznanicima. Govorili su sumanuto brzo, naravno da nista nisam pohvatao, a mnogi su pokazivali u mom pravcu i smejali se.

- They make fun of your head – Sara se nasmejala i obazrivo me pomilovala po čelu.

- But they only nice, no...no bad!

Meni bi tad bilo skroz opušteno i da je ceo svet pun ljudi koji se samo smeju meni i mojoj koži boje dimljenog fileta lososa, ma sve je to skroz nebitno...

Krenuli smo dalje, napokon smo zastali na samom kraju ulice da kupimo kebab, seli na kej i klatarali nogama.

Sara je ustvari iz Marmarisa, samo što studira ekonomiju u Istanbulu. Mora da je jako pametna. - Save Turkey – toliko se smejala da joj je kosa upala u kebab.

- Let me – zabacio sam joj kosu nazad iza uveta.

- Thank you!

Opet taj blistavi osmeh.

187

- Can I do it again? – upitao sam je nešto kasnije, i onda sam preuzeo zadatak da se staram o tome da stoji na mestu. Zadatak na koji sam savesno prionuo.

Onda smo toliko pričali o svemu i svačemu, da smo na kraju ostali bez tema, i odjednom ućutali. Jedno vreme smo se samo njihali u taktu drveća, sve dok niz reku nije doplovila nečija cipela. Tad smo se zacenili od smeha, i gledali se u oči sve dok se nismo opet uozbiljili. Još kasnije, kada se nagla i prislonila svoje usne na moje, zatvorio sam oči, prepustio se tom trenutku, i zaboravio na sve. Zaboravio sam na Elinu, na Anu, na to da se za nekih par sati vraćam kući, ma zaboravio sam da uopšte postoji neki tamo svet. Konačno smo se odvojili i, držeći se za ruke, krenuli ka plaži. Gledali smo izlazak sunca, zagrljeni na nekoj ležaljci, goloj i opako tvrdoj, ali nije kao da nam je to predstavljalo problem. Ipak, koliko god da me je bolelo uvo za štrafte na leđima, na kraju smo ipak morali da se rastanemo. Ispratila me je skroz do hotela, a na uglu smo stali da se pozdravimo.

- Will you come back?

Pogledala me je najdubljim i najtamnijim očima na svetu i lagano mi prstom prešla preko obraza, kao da je htela da me podseti na suze koje će prolivati kad ja odem.

- I don’t know... – ništa nisam mogao da obećam.

- But I want to...

- I will miss you – prošaptala je i nežno me poljubila, da bi se onda naglo okrenula i nestala iza ugla.

- I will miss you, too – prošaptao sam u odgovor zidu iza kojeg je nestala.

Trgao sam se iz sna tek kada je avion aterirao u Bergenu, i sluđeno pogledao oko sebe. Do mene mi je Elina, sada daleko prijatnija, ponudila osmeh, i, kao i obično, uzela me za ruku kada je primetila da me opet hvata frka.

- Izvini što sam onako zabo sinoć –

odmah sam počeo, ali se ona samo nasmešila.

- Ma u redu je! – i sve je bilo u redu. Ona verovatno kapira moj mozak kao neku paukovu mrežu u čijem centru se ja, poput neke bespomoćne mušice, koprcam i molim za pomoć.

Dok sam čekao kofere, a misli mi lutale po keju u Marmarisu, odjednom sam skontao parče papira u zadnjem džepu. Izvadio sam ga.

Na njemu je, tipičnim devojačkim rukopisom, bilo ispisano par redova, koji su, krajnje nedvosmisleno, predstavljali Sarinu adresu. Na kraju je dodala jedan kratak pozdrav, koji je trebalo osigura da ću učiniti kako me je zamolila.

- Please write to me – I will miss you...

GLAVA 226

Nekim čudom sam uspeo da izbegnem da Elina primeti šljivu na mom vratu. Šljivu koju mi je Sara napravila dok smo, poput mladih breza, širili svoje grane jedno prema drugome, u mraku, na plaži, Marmaris - Turska. Šljivu koja se tu pojavila pre nekih dvanaestak sati, i za koju sam želeo da nikad, nikad ne nestane. Dok me je peckala i pulsirala kao da je oživela, prizivala mi je uspomene na naše kratko, neobično poznanstvo.

Samo da je opet vidim. Da čujem njen smeh poput rasutih bisera na mermernom stepeništu, da vidim kako joj osmeh obuzima celo telo i ugledam svetlost koja zrači iz nje kao aura u svim duginim bojama. Video sam je pred sobom, dok me miluje po glavi i objašnjava mi kako njeni ortaci smatraju da je moj pregoreli ten urnebesno smešan. Bila je toliko stvarna da sam u svojim sanjarijama opušteno propičio mesto na kojem je trebalo da ostavim Elinu. Tek negde kod trga Danmark me je osvestila.

- Gde si ti zapucao?

- Ovaaaj...

188

Izvukao sam se na umor, i na to da moram da idem da se naspavam. Za sobom sam tako ostavio blagu Elinu, čiji mi je osmeh na rastanku došao kao nož u srce.

Spavao sam nemirno, progonjen snovima o Elini i Sari, i probudio se sav smrknut. Savršenom ironijom prirode Bergen je osvanuo okupan u suncu pa sam, ostavivši mobilni za sobom, zapucao u najdužu šetnju u životu. Jedna od stanica mi je bio i Damsgord gde sam zastao da čujem ženski bend Efemera i njihove dirljive, melanholične pesme koje su na onaj moj osećaj u stomaku došle k’o šlag na tortu. Onda sam se ukrcao u neki drndavi čamčić koji me je prevezao do mosta Pudefjord, odakle sam besciljno lutao gradom sve dok nije počelo da se smrkava. Dok sam prelazio most, smrklo se onoliko koliko to ovo doba godine dozvoljava, i divna paleta boja, od gotovo crne na istoku pa preko svetlo plave u zenitu sve to tamno crvene vatre iznad Askeja. Taj prizor me je dodatno učvrstio u odluci. Ako me moja osećanja ne napuste, ostaviću sve za sobom, i vratiti se dole.

Kad sam se vratio, ustanovio sam da je mobilni opet bio beskoristan. Imao sam preko dvadeset propuštenih poziva, svi sa istog broja - Aninog.

Bilo je skoro pola jedan, pa sam se, samo notiravši da treba da je okrenem sutra, uvukao u krevet i, sa jednim turskim svitanjem pred očima, lagano utonuo u san.

GLAVA 227

Lepo je videti ekipu kad se vratiš iz belog sveta. Celo prepodne na šljaci sam pripovedao Odu i Sveinungu kako sam se proveo. Kad sam stigao do poslednjeg dana dvoumio sam se da li da im ispričam o Sari, i odlučio da iskuliram, premda bi možda bilo dobro da to podelim sa nekim. Sem toga, neko je baš tad pozvonio, i svi smo se zgledali. Ko bi to mogao biti?Budući da je jedini način da to ustanovimo bio da otvorimo vrata, to smo i uradili. Svi smo otišli u hodnik, ja sam otvorio, a ova dvojica su stali pola metra iza mene. Napolju je stajao jedan tipični prodavac. U sakou koji mu se sigurno ne sviđa i sa fensi zurkom koju

je skinuo od faca na TV-u, krenuo je da nam se topi.

- Dobar dan, dobar dan! - procvrkutao je na svom severnjačkom dijalektu.

- Dobar dan, dobar dan - horski smo, premda sa većom rezervom, odgovorili mi, blejeći tu kao tri prepadnuta praseta pred vukom.

- Je l’ ovo... - konsultovao je beležnicu i našao odgovor.

- Ovo je OSS Data, je l’?

Klimnuli smo glavom. Ti smo.- Mogu li...Mogu da uđem, je l’?

Zgledali smo se kao tri tinejdžera-autsajdera kojima se neko upravo obratio i pozvao ih na žurku.

- Pa...može, može...

Konačno neko i nas da poseti, eto veselja.

- E, ja sam Harald - tako se zvonko prodrao, da mal’ što mu glas nije pukao. Neki prodavci namerno nastoje da pričaju “veselo”, iako to deluje skroz debilno.- E pa ja, znači, prodajem struju, je l’ - otpočeo je Harald posle jednog dugog i ljudskog rukovanja.

- Mi imamo struju - odgovorio sam.

- Imate struju, je l’? Ali kakvu?

- Najobičniju - uleteo je Sveinung, i Harald se okrete na peti.

- Samo jedno je važno kad je reč o struji, je l’? - izvio je obrve više puta ne bi li naglasio svoj zaključak.

- A to je...?

Od je nezainteresovano promatrao svoje nokte, a Harald je opet morao da se zarotira po linoleumu.

- To je cena, je l’?

Harald je nastavio sa svojim argumentima, i nikako nije želeo da shvati da nećemo ništa kupovati od

189

njega. Jeftina struja koju on kao prodaje morala bi biti džabe, u nadoknadu za prodavčevu odbojnu pojavu. Tad bismo je možda i kupili, to jest, uzeli.

Nekih četrdeset pet minuta kasnije, Odu je malkice dopizdelo, a Sveinung i ja smo se samo zgledali.

Party time. - Pazi sad...

Od je lupio šakom o pult, i objasnio Haraldu kako nema ništa od kupovine.

- Ali... ne možete reći “ne, hvala” takvoj uštedi, je l’? - Harald je počeo da očajava.

Primetio sam da je Od petljao nešto iza pulta, i isfolirao sam da moram u klonju. Sveinung je pak morao po kafu, i to smo tako natempirali, da smo se, po povratku sa tih dužnosti, obojica našli iza leđa Haraldu, koji je uporno prosipao argumente Odu.

- Ali, čoveče, zar ne želiš da uštediš?!?

Tad je Odu stvarno dopizdelo. Munjevitom brzinom je izvadio sprej za čišćenje kojim se sve vreme igrao iza pulta, u deliću sekunde se uspravio, uperio sprej u Haralda, i okinuo. Dva puta.

Tanke, plave štrafte su se pojavile na Haraldovoj beloj košulji, i krenule da se šire po grudima poput krvavih mrlja.

- Šta koji...??

Pokušao je da se izmakne iz puškometa, ali tu smo uskočili Sveinung i ja. Odlučno ga je svaki ščepao za po mišicu, a Od je nastavio da ispaljuje rafale. Sad je nišanio više, tako da je zabo četiri pogotka posred face prodavca, koji se koprcao kao riba na udici.

- Čoveče, koji ti je? - Harald se pogubio od panike, ali Od je bio nemilosrdan. Nišanio je i okidao i šarao svetloplavim smrdljivim deterdžentom po Haraldovom sakou, košulji, faci i kosi. Univerzalni deterdžent: čisti sve, uključujući i dosadne prodavce.

Od je složio facu a la nadrkani Brus Vilis, uperio prskalicu Haraldu u facu, i zaurlao:

- Nismo jebeno zainteresovani!

Od Vilis.

Da ga ne poznajem, mislio bih da je malkice odlepiška.

- Idem, idem! - Harald se rasplakao od straha.

Od je opet bio nemilosrdan, upucao ga je još četiri puta posred face, a onda nam je klimnuo, poput nekog bosa koji naređuje likvidaciju.

Od Korleone.

Izveli smo Haralda kroz hodnik do ulaza. Već je zapičio, tako da je poleteo kad sam mu šutnuo vrata da izađe. Potrčao je klecajući nekih par metara dok ga ravnoteža nije napustila, a onda je zaronio u travnjak. Od je izašao za nama, i tako zafrljačio Haraldovu aktovku da je trava prštala na sve strane.

- Želimo Vam prijatan dan! - prodrali smo se pre nego što ćemo zatvoriti vrata i umreti od smeha.

Sa prozora smo gledali kako Harald beži niz ulicu, mlatarajući rukama, teturajući se i smrdeći na deterdžent. Taj se neće vratiti.

Višesatno smejanje me je toliko umorilo da sam zaspao na sofi, i probudio se negde oko keca. Onda sam raspremio da spavam, i otkrio mobilni ispod jastuka. Stigla mi je bila poruka - od Ane.

- Ćao - možeš da mi se javiš čim stigneš?

Opet sam pogledao na sat i ustanovio da je suviše kasno za telefoniranje.

Sutra ću.

GLAVA 228

190

Elina je pristala da otkaže redovni ženski izlazak utorkom da bi celo veče provela sa mnom. Posle fantastičnih nedelju dana provedenih sa mnom na Jugu, htela je budemo stalno zajedno.

Sanjao sam je noćas. Sanjao sam da je gurnula Saru na neki splav koji je struja odnela na istok. Ja sam ostao daleko na obali, na jednoj goloj ležaljci, i nisam mogao da ustanem. kad sam se probudio, počeo sam da plačem.

Malo šljakam k’o na prekidač kad su te žene u pitanju. K’o na tri prekidača. Kad Elina pozove, skroz mi je kul da blejim sa njom. Ako Ana bane, onda sam skroz obuzet njom i imam potrebu da je kidnapujem i odvedem na neko pusto ostrvo, dok mi je uz Saru na turskoj obali ceo svet nestao.

Danas sam joj pisao mejl.

- It is difficult - napisao sam, čisto da zna da mi nije lako - But I miss you.

Mislim da sam zaboravio da joj napomenem da sam u hotelskoj sobi ostavio svoju uspavanu ribu.

Da, definitivno joj nisam spomenuo da imam ribu.

Elina je trebalo da dođe u devet, pa sam oko osam sati otišao do radnje, i vratio se natovaren kesama. Jako je bitno dobro se snabdeti kad ti Elina dolazi u goste. Čaj, kolači, i tako to.

Kad sam stigao do ulaza, shvatio sam da već imam goste. Anu. Sela je na stepenice da me sačeka, i čudno mi se nasmešila kad sam se pozdravio sa njom. Tad mi je sinulo da me je tražila ovih dana, i krenuo sam da se izvinjavam.

- Ma, u redu je.

Delovala je izmučeno, kao posle silnog lumpovanja. - Šta ti je? Jesi neispavana?

- Nešto sam bolešljiva u poslednje vreme - šmrknula je, ne bi li pokazala kako nije baš najzdravija.

- Prehlada, verovatno.

Po principu prekidača, sada je samo Ana bila važna, i uhvatio sam sebe kako planiram da otkažem Elinu. Ana mi se najviše sviđa, ali sad mi je bila čudna. Kao da nešto nije u redu sa naponom.

Za sve vreme dok sam ja raspoređivao namirnice po policama i kredencima ona je stajala u hodniku, u jakni i sa rukama u džepovima. Stidljiva kao dete prvog dana u školi. A dobro se poznajemo, i ranije je imala običaj da samo uleti, baci se na trosed i upali TV, bez ikakvih formalnosti. Sinulo mi je tad da je bila nešto čudna i onog dana pred moj put.

Kad sam završio razmeštanje, otišao sam u hodnik gde je ona sve vreme stajala i šutirala krparu.

- ’Oćeš da uđeš?

Pa, može, ako mi ne smeta.

- ’Oćeš nešto? Čaj, bilo šta?

Ako već pravim za sebe, može i njoj, al’ ne moram da se deranžiram.

- Pobogu! - nasmejao sam se njenom stavu.

- Zvučiš kao da si došla na intervju za posao!

Bez reči je sela za kuhinjski sto, nije čak ni CV izvadila.

Seli smo jedno preko puta drugog za moj minijaturni sto u kuhinji, koji je tako tesan da se neupućenima sudaraju kolena kad sednu za njega. Ja sam se namerno povukao unazad, pošto mi nije delovala raspoloženo za flert ispod stola.

I tako smo ćutali jedno vreme. - Nešto nije u redu? - pitao sam je srknuvši malo čaja od nane. Zurila je u astal i načinila neki neodređen pokret glavom koji sam samo uslovno mogao da protumačim kao potvrdu.

- Ana, nešto te muči?

Sad jeste klimnula glavom. Jedno vreme sam sedeo ćutke - ne snalazim se baš

191

najbolje u ovakvim situacijama.

- Je l’ ozbiljno?

- Prilično - tiho je šmrknula.

Bez reči sam je uzeo za ruke, ne bih li joj pokazao da sam tu za nju i da ima svu moju podršku. Uzvratila mi je tako jakim stezanjem da sam mislio da će mi prsti popucati.

- Radi se o Roaru... - ponovo je šmrknula.

Au, majku mu! Napasnik! Siledžija! Već sam zamislio krstaški pohod na Trondhajm, na Sveinunga i Oda sam svakako mogao da računam, da pokažemo batici kako prolaze takvi kao on. Samo se potrpamo u kola sutra smo već tamo. Izvučemo crva iz učionice i dokusurimo ga na igralištu. Al’ ne samo deterdžentom.

- Šta s njim? - pitao sam je nestrpljivo, dok mi se želudac stezao od mogućih odgovora.

Šmrknula je više puta, uzdišući.

- Komplikovano je to...

Naslonila se na sto, zaronila u ruke i krenula da plače.

- Šta ti je uradio?

Još uvek sam bio agresivno raspoložen, ali je ona odlučno odmahnula glavom.

Pažljivo sam krenuo da je pomilujem po kosi, ali mi nije bila baš pod najboljim uglom, tako da je to ispalo skroz bangavo.

Ma šta je s tom kretenčinom trondhajmskom? Non stop neka frka s njim.

Moje tešenje očigledno nije pomagalo, Ana je samo plakala i plakala. I pokušaj da pričam sa njom su propali, jer je odjednom zazvonilo i Elina je umarširala. Malko sam se ufrčio, ali me je Elina odmah izgurala i preuzela ulogu najbolje drugarice.

Nećemo da mislimo na to, pričala je Ani, sad ćemo svi da izblejimo zajedno i da kuliramo.

To smo kao i uradili, mada ja nisam iskulirao, i sve vreme sam razmišljao šta je sa Anom. Bolelo me je da mislim kako pati, i da nije bilo Eline, ja bih se već kako znam i umem bacio na tešenje.

A pošto to nije bilo moguće, Ana je ubrzo ustala i htela da krene.

- Da te odbacim do kuće?

Ne, htela je da se prošeta, ali sam je svejedno ispratio do ulaza.

- Šta se s tobom dešava?

- Drugi put - bledo mi se nasmešila, i krenula, al’ sam ja požurio i uhvatio je za mišicu.

- Ana! Moraš da pričaš sa mnom!

- Onda svrati do mene kad Elina ode!

Nakon dužeg vremena se prvi put zasmejala, i ja sam joj se pridružio, ali nisam bio siguran da je ozbiljna. Možda ću to i da odradim.

Možda.

GLAVA 229

Kao i više puta do sad, opet nije od mene zavisilo kako ću provesti veče. Elina je ga je već isplanirala. Malo smo gledali TV, pa onda fotke sa puta, pa je onda trebalo da razgovaramo.

- Razgovaramo?

- Pa... da, o nečemu posebnom.

Tako se nasmešila da sam skapirao da svakako ima nešto posebno ne umu.

Nas. Našu budućnost.

- Da, i?

Pa zar ne bi bilo lepo, da, recimo, probamo, možda, ovaj, da načinimo korak napred?

192

- A bre?

Da se ne bih ja možda uselio kod nje?

Au.

Prošle nedelje sam prvi put u životu probao da predstavim sebi da imam “ženu”, ako naravno ne računamo moje fol venčanje u crkvi sa osam godina. Mislim, samo sa probao da zamislim, ne i da to odradim.

S druge strane, pomisao mi se malkice i zgotivila, sem toga, venčati se i živeti sa nekim su dve totalno različite stvari. Skroz različite.

- Ajde, rasmisliću o tome, okej?

Ona je zablistala i tako me dugo i strasno grlila da smo na kraju prešli u krevet. Na Anu sam sasvim zaboravio.

Ne baš sasvim. Sanjao sam je. Kako po nekom parku beži od Roara koji je sustiže, a ja, iako sam želeo, nisam ništa mogao da uradim. Probudio sam se sav u znoju, i utisak od tog sna me nije napustio ceo dan.

Ustvari, bar do trenutka kad me je Od zamolio za ispomoć. On i Svanhilda su naručili sofu, i imalo je da budem spreman do pola šest, jer je tad trebalo da je dopreme. Međutim, kasnili su, tako da smo blejali šutirajući šljunak i pljuckajući u travnjak i gledali oće li kombi naići. Stigao je tačno u pola sedam, i iz njega su iskočili, verovali ili ne, Hari i Kore. Sve sa imenom na etiketi.

- Zar niste rekli pola šest?

Od nije prećutao, ali Korea nije tako lako postideti.

- Misliš da je ovo jebeno lak posao, a?

- Ti!

Kore je uperio prstom u mene.

- Reci broj od jedan do deset!

- Devet - Od je iz mesta odgovorio.

- Ne ti, bre - Kore je vodio šou, i opet je pokazao na mene.

- Ovaaaj... pet - pokušao sam.

- Jebiga! - rekao je Hari.To je njihova interna igra. Koreovi su parni, a Harijevi neparni brojevi. Sad je Hari izgubio, i on ima da nosi teži od dva dela sofe. Mene je zapanjilo da uopšte znaju za parne i neparne brojeve.

Ja sam bio suvišan kao ispomoć, jer, istog trenutka kad su odredili pobednika, Hari i Kore su prionuli na posao, svaki je uprtio svoj deo sofe, i bez frke, kao da je reč o džakovima pamuka, izneli su ih na sprat. Sišli su skroz razdragani i zadovoljni poslom, kao da su ne znam šta odradili. Sad mogu kući.- Nije li to malo nezgodno za leđa? - pitao sam se, zbog toga što su teglili stvari onako kako ih dohvate.

- Nezgodno je možda za sise - Kore se iscerio, a Hari se složio.

- Hehe

A kad smo kasnije Od i ja nameštali sofu, jedva smo uspeli da je guramo po podu, o podizanju nije bilo ni reči. Tako smo obojica ispali sise.

GLAVA 230Sveinung je danas imao posla u Stordu, pa sam imao priliku da nasamo pričam sa Odom. Nije kao da čeznem za tim da ostanem nasamo sa njim, ili kao da nešto da krijem od Sveinunga, ali danas sam želeo da pričam o nečemu sa čim Od ima iskustva, a u šta ne bih mešao večitog mladoženju Sveinunga.

Naime, zanimalo me je šta Od misli o življenju sa nekim, kako mu se to čini, i tako to. Od voli da deluje kao ekspert u datoj oblasti, pa kad god da ga neko nešto ovako pita, on se zabaci, stavi ruke na potiljak i zagleda se u plafon.

- Tja... - kaže on dok klima glavom tamo-vamo poput kera na teniskom meču.

Ja sam se pozabavio čišćenjem noktiju

193

uz pomoć hemijske dok je on filozofirao.

- U svakom slučaju treba dobro da razmisliš

Od je lepo iskontemplirao, i sad je, izvivši obrve, očekivao priznanje za njegov mudri odgovor. Guru Od, najbolji savetodavac.

- Aha.

Zakotrljao sam olovku po pultu, ne bih li mu stavio do znanja da je svojim odgovorom otkrio rupu na saksiji. Kao da mi je rekao: “Ako ne znaš da plivaš, nemoj upadati u vodu.”

- Hm... Ti da živiš sa nekim?

Tako se žustro počešao po glavi da sam mislio da će sam sebe skalpirati.

- Da...?

- Ne ide mi to, nekako.

Ja mogu da imam devojke, smatra on, ali da živim sa nekim... prosto nisam taj tip.

- Koji sam ja tip, onda?

Čovek bude radoznao.

- Ustvari, zajebi me s tim.

Prekinuo sam ga taman kad je udahnuo, spreman na dugo izlaganje. Mislim da ipak ne želim da znam gde će me Od svrstati, on mnogo voli da lupa etikete. U stanju je da kaže “Ne” i uperi prstom u čoveka, iako je to nepristojno: “Ti nisi takav i takav, nego takav i takav.” I ma koliko ja protestovao pod izgovorom da ja valjda najbolje poznajem sebe samog, neću ga pokolebati.

- Ne - kaže on.

Ipak, iako voli da se malkice prokurči, uglavnom je razuman i iskren.

- Mislim... tebi se ipak dešava da se malkice... - odmahnuo je u potrazi za pravom reči, koju je napokon i našao - ...uspaničiš. Nije li tako?

Sa tim sam morao da se složim. Često se osetim sateran u ćošak. Kao da sedim skroz pozadi u prepunom basu i dođe moja stanica. Tad osetim poriv da izmlatim sve koji mi se nađu na putu do izlaza.

- Nećemo sad da spominjemo... - pokazao je Sveinungov sto, spreman da me podseti na grehe iz prošlosti, al’ sam ja odmahnuo i momentalno pocrveneo. Jedva da smo prevazišli priču o tome kako umalo da izbacim Sveinunga, sa sve sigurnosnim pojasem, iz kola, i mislim da nije dobro opet je potezati.

Međutim, i ja sam bio prekinut time što je neko zazvonio na vrata. Broj neočekivanih poseta ovih dana je u drastičnom porastu. I same posete su bivale drastične, pa sam uzdahnuo pre nego što ću otvoriti vrata u nadi da ću ovog gosta lako najuriti. U slučaju da je ker, ili tako nešto.

Ali, to je bio Kjel. Sav u spidu.

- E, dobro da sam vas našao.

Mlatio je nekom kesom koja, sudeći po bojama, potiče iz prodavnice igračaka. Kjel je sebi pazario zmaja.

- Vi momci ima da mi pomognete da ga namontiram.

- Jao, super!

Od je prigrabio kesu, sve povadio i navalio na posao. Neki njegovi poznanici puštaju zmajeve s vremena na vreme, tako da se razume u to.

- Drži ovo!

Odmah je preuzeo komandu, i ubrzo je zmaj bio spreman da poleti. Jedi problem je bio što je dvorište premalo pa ne možeš ljudski da potrčiš. Isprimani kao klinci koji su krenuli u lov na zakopano blago, odlučili smo da se poslužimo ulicom.

- Pazi na kola - poslednje je što smo stigli da viknemo pre nego što je Kjel pojurio niz put sa jednom uzdignutom rukom i u kompletnoj električarskoj uniformi. Od je pustio zmaja onog

194

trenutka kad se vrpca skroz zategla. Kjel je jurio kolko je mogao, zanosio se po ulici visoko podižući kolena koja inače idu u iks, dok su mu se one tri dlake na vrh glave vijorile.

- Je l’ poleteo? - zaurlao je, okrenuo se i zakucao u obližnji parkiran auto.

Hteo je još jednom da proba, al ovog puta na biciklu, dok je Od trebalo da sedne pozadi i drži zmaja.

- Ma zajebi!

Ovaj pak nije hteo da stavlja glavu u torbu, tako da sam ja morao da sednem na prtljažnik Kjelovog matorog bajsa.

Poput nekog viteza na turniru, Kjel je zalegao na pedale i jurnuli smo niz ulicu. Zmaj je, premda malo nesigurno, zaista poleteo za nama, sve više i više.

- Jao, divno! - oduševljeno sam doviknuo Kjelu upravo kad je zmaj skrenuo udesno, naleteo na drvo i tamo se čvrsto zapetljao. Najpametnije bi bilo da sam ga odmah pustio, međutim, pošto mi je vrpca bila obmotana oko ruke, pokušao sam da skočim sa bicikla. Nekako sam se iskobeljao, ali nisam uspeo da se dočekam na noge nego sam zadnjicom i dlanovima aterirao na asfalt.

Dok sam se ja tako cimatao u nameri da skočim, izbacio sam Kjela iz ravnoteže i nije uspeo da se uspravi. Krivudao je neko vreme, a onda se iz sve snage zakucao u neku nisku ogradu, preleteo u baštu i kotrljao se po travnjaku dok nije završio u nekoj živici.

Posle toga smo odustali, i ja sam se pokunjeno i poderanih dlanova vratio kući, samo da bih otkrio da opet imam neočekivanu posetu.

Opet Ana.

Kao i pre dva dana, čekala me je, sva sklupčana, na stepenicama.

- Ćao!

Danas se makar nasmešila.

- Imaš vremena da popričamo?

GLAVA 231

Stala je nasred sobe, i stidljivo, poput neke tinejdžerke na žurci, zurila u TV dok sam ja kuvao kafu.

Seli smo u kujnu, a ja sam napravio atmosferu tako što sam upalio sveću.

– Kako si?

Složila je facu kad se opekla na kafu.

– Tja, u suštini, sjajno.

Ispričao sam joj šta mi se dešavalo u poslednje vreme, i kako me je Elina pozvala da živim kod nje.

– Pa, želiš li ti to?

Vrtela je šolju s kafom.

– A ti?

Hteo sam da je zajebavam za Roara, ali sam se setio kako se prošli put rasplakala zbog njega.

– Šta bi ono s Roarom pre neki dan?

Sad sam se uozbiljio.

Ana je ćutala. Onako kako ćutiš kad treba da pričaš sa nekim s kim nemaš zajedničkih tema. Kad možeš da čuješ kako sat otkucava i puls lupa, i kad povremeno proleti neka ptica u usporenom snimku.

– On... on je... on... njega nema– oborila je pogled.

Sad sam ja ućutao. Nema ga? Je l’ umro? Neka nesreća. Da nije on... ili Ana...?

– Previše sam te lagala...

Ana je skroz ubledela, i tako je zavrtela onu šolju da je kafa pljusnula po stoljnjaku, šireći se kao kap kiše u bari.

– Joj, izvini...

Slabo se nasmešila i samo bacila pogled

195

u mom pravcu.

– Ali kao... šta...

Reči su mi zastale u grlu.

– Šta sam htela s tim?

Glasić joj je bio tanji od prolećnog leda.

– Pa, da... tako nekako...

– Samo sam htela da imam... nikad nisam imala pravu vezu... htela sam da imam nekoga... pa sam mislila...

Reči su ispadale u naletima, kao kečap iz poluprazne flaše, i gubile se u njenom šmrktanju. Šmrktanje dakle ipak nije bilo posledica prehlade, nego potisnutog plača koji je nastojao da izbije i razotkrije sve što se dešavalo.

Tad mi se sve složilo, kako samo ranije nisam pokapirao? Svi oni upitni pogledi koje mi je upućivala svaki put kad joj spomenem “Roara”, kao da očekuje da joj ja objasnim ko je njen nevidljivi prijatelj.

Roar. Nevidljivi Roar.

Film je samo krenuo da se odmotava. Mogao sam da se zavalim i žderem kokice dok se scene smenjuju preda mnom:

”A šta ćemo sa Roarom?”

“S kim?” pogledala me je začuđeno.

”Roarom? Tvojim de...”

“Aaaa. I šta s njim?”

...Ili kad je svratila do mene da jedemo posle igranke na Uskrs.

“Nemoj ovo da ispričaš Roaru” zajebavao sam je.

“Znaš šta? Mani me tih proseravanja o Roaru!” Nastavila je da jede.

...Ili onog dana pred moj put, kad je htela nešto da mi kaže.

“Ima nešto...u vezi sa Roarom...”

Srce mi je zaigralo. Da nisu ipak raskinuli?

“Raskinuli ste?” Sad sam se našao u nebranom grožđu. U mišolovci.

“Ne...nešto drugo...”

“Šta to?”

“Nešto...što sam...”

Sve mi je bilo jasno, osim... zašto? Zbog čega bi tako nešto odradila? U čemu je fora?

– Ali Ana...

Oprezno sam je uzeo za ruku.

– Zašto... Zbog čega si...?

Nisam uspeo da sročim pitanje, al je bilo jasno šta me zanima.

– Samo sam... Jer...

Šmrktala je kao dete uhvaćeno u krađi jabuka koje je u frci da mama i tata ne saznaju.

– Jer šta?

– Jer sam se plašila...

Čvrsto je zažmurila kao da hoće da pobegne od straha.

– Plašila? Čega?

– Tako sam se... puno... zaljubila da mi je... bilo je tako...

Zaljubila?

– Morala sam nekako da se osiguram... mislim... osećanja su bila tako...

Rukama je opisala nekakav veliki krug, poput balona.

– Da se osiguraš... od čega?

– Kako ne kapiraš?

196

Pogledala me je zacrvenelim očima i šmrknula.

Odmahnuo sam glavom. Nisam kapirao. Ništa.

– Ti...

Sad se smirila i zurila je u šolju.

– Ti... mi se jako puno dopadaš

GLAVA 232

Pao sam sa stolice. Bukvalno.

Ne samo da sam bio u potpunom šoku, kao što jesam, nego i zato što sam se sve vreme klatio na stolici, tehnika koju sam razradio još u osnovnoj a koja je podrazumevala samo palac i kažiprst kao oslonac. I, kad je Ana odlučila da aktivira bombu, sve telesne funkcije su se isključile, srce je zastalo, stomak se smrzao, kosa prestala da raste... i onda sam se pustio i poleteo unazad preko gomile đubreta i praznih flaša.

Ani sam se...dopadao?

Lagano, kao kad se budiš posle neke žurke, telo je počelo da povraća svoje funkcije. Kao gomila šarenih tračica proletale su mi scene pred očima. I napokon sam složio slagalicu, i sve mi je bilo kristalno jasno.

“Tako se sigurno osećam uz tebe” skoro da je prošaputala. “Molim te.”Kao i kada je umro Birger.

Odjednom sam bio srašno srećan i strašno tužan. Tužan zbog Birgera, a srećan što me je Anina razumela, pa sam je uzeo za ruku.

“Mnogo mi je stalo do tebe,” odjednom je to rekla sa takvom dubinom u očima, da sam osetio kako me nešto probode u grudima.

Kakav sam ja magarac bio sve ovo vreme kad nisam ništa skapirao?!

Ali, naravno, lako je praviti se pametan kad saznaš ko je ubica.

“Znao sam” kažu svi nakon što inspektor Dalgliesh uperi prst u čoveka.

Ali niko ne zna, ljudi samo sumnjaju, a kad dobiju objašnjenje, lako zaborave da su na svašta još u međuvremenu posumnjali.

Sa talogom od kafe za vratom i palcem zaglavljenim u nekoj flaši nekako sam se usteturao na noge. Ana se naslonila na sto, ovoga puta zacenjena od smeha.

– Hahahahahaaaa – kliberila se lupajući rukom o zid, dok su joj suze tekle niz obraze.

– Nisi provalio da mi se sviđaš, je li, budalo jedna?

Pokušala je da se sabere i uozbilji, ali je opet prsla u smeh kad me je videla kako brišem đubre s leđa uz pomoć najbliže krpe za sudove. Napokon sam i ja uvideo koliko je situacija suluda, i spopale su me salve smeha tako da sam morao da se uhvatim za bar da ne bih opet pao na pod. Ali iako sam se do suza smejao, alarm je savršeno jasno zazvonio u meni upozoravajući me da je stvar ozbiljna.

Sad sam se tek našao u nebranom grožđu. Moram da biram između Ane od koje mi srce zapeva (navijačke pesme) i Eline koja hoće da živi sa mnom. Pre nekih šest meseci sam samo želeo da nađem devojku, a da me sad neko pita tražio bih bicikl. Ili pet hiljada kruna u krpicama. Sve samo da se ne nađem pred ovakvim izborom. Elina je prilično jednostvna osoba, ali sa njom uvek znaš na čemu si, idealna je za ženu koja ima svoje ciljeve i uvek zna šta da uradi. Ana svojim nenametljivim i tajanstvenim prisustvom budi u meni nešto što nisam ni znao da postoji, kao da je otkrila neke nove strune koje prave drugačiju muziku. Međutim, ako je stvarno u fazonu da izmišlja i laže... ne znam, onda.

Toliko sam se smejao da sam počeo da plačem. Linija je tanka, i tako sam prekrio lice rukama i prepustio vođstvo suzama. U sledećem trenutku Ana me je grlila, nežno, kao da se boji da nešto ne upropasti. – Izvini – šaptala mi je u vrat.

197

– Nisam mogla... nisam više mogla onako...

Klimnuo sam glavom ne bi li ućutala. Razumeo sam, ali nisam sad mogao o tome da slušam. Nisam hteo, ali je ona nastavila.

– Ne želim ništa da upropastim... ali grozno mi je, da te gledam sa Elinom, i...

Ovog puta sam jače klimnuo. Nije morala da mi sipa so, biber i ostale začine na ranu.

– Hoćeš da idem?

– Da, to bi sad bilo najbolje...

– Dobro...

Prešla mi je rukom preko ramena, kao da hoće da me zagreje, kratko me poljubila u obraz i nestala.

Čuo sam kako se ulazna vrata zatvaraju, dok sam nepomično stajao sa prljavom krpom za sudove u ruci.

Biće mi potrebno da budem sam.

GLAVA 233

Posle tri besane noći sam pobegao. U nedelju u pola pet ujutru sam pozvao Oda da mu objasnim kakva je situacija i kako je do nje došlo. Posle dužeg vremena je otvorio, obučen u ćega, raščupane kose.

- Aaaaaaaaaa…??

- E, moram da odem na neko vreme…

- Eeee?

Zatvorio je oči i počešao se po kosi.

- Ne mogu više - objasnio sam mu i ispričao mu šta se desilo.

- Zlo - rekao je i pozvao me na kafu, iako sam video da baš i ne želi.

Ali ja sam se već spakovao i bio spreman, tako da nisam imao vremena

za kafu.

- Samo polako, mi ćemo da pazimo na radnju, rekao je Od, i namignuo jako.

Povrh svega me je i zagrlio, što mene obično i ne oduševljava, ali tu i tamo bilo je u redu, iako je bio gotovo nag, pa sam rešio da ga ne obgrlim.

I tako sam krenuo.

Odlučio sam da uzmem nekoliko slobodnih dana, putujem na istok, ka Oslu, i pustim inače da me stvari same vode. Nisam imao potrebu da putujem na neko određeno mesto. Ono što mi je trebalo je bilo vreme da razmislim, vreme da budem sam sa sobom.

Još od februara sam bio bespomoćno, beznadežno i nesrećno zaljubljen u Anu. Nesrećno, zato što mi je ispričala o svom momku Roaru, koji je bio fantasična osoba. I izmišljena ličnost, kako sam shvatio.

Ana se plašila svojih osećanja, tako da je izmislila šatro-dečka, da bi bila na distanci i videla stvari jasnije. U međuvremenu sam dao sve od sebe da dignem ruke od nje. I, između ostalog, budem zajedno sa Elinom, sa kojom ću od sad živeti.

Elina je super. Fina, sigurna, i čovek zna na čemu je sa njom.

Ana je... kakva je Ana? Mislim da je interesantna. I na istim smo talasnim dužinama. Kada razgovaramo, nije neophodno da pričamo nadugačko i naširoko, mi se jednostavno razumemo. Biti sa Anom je otprilike kao da sam sam sa sobom. Mogu da se opustim, bez naprezanja da se lepo ponašam i ostavim utisak. Ali, ako laže, onda i nije nešto posebno.

Možda je to bilo samo ovog puta, a možda i ne.

Elina - Ana.

Ana - Elina.

Možda nijedna? Samo ja?

Sa tim problemom koji mi se stalno vrti

198

u glavi ostavio sam Anu iza sebe i krenuo ka Vosu.

GLAVA 234

Osim pauza za wc, i podužeg stajanja u Geilu, gde sam pored svega ostalog napravio pauzu da bih se okupao u Highland hotelu, vozio sam direktno za Oslo. Stigao sam u Tigerstaden oko 9, i polu-lud zbog nedostatka sna prijavio sam se u prvo i najbolje svratište. Izbor je pao na hotel Feniks, u sporednoj ulici u odnosu na Karl Johan, gde sam parkirao tačno ispred, uzeo sobu i bez skidanja se bacio na krevet, i upao u dubok san bez snova.

Spavao sam do kasnog prepodneva, ustao i otišao do auta, gde me je iznenadila kazna za parkiranje. 500 kruna jer sam dugo spavao. Pa dobro, to nije bio najveći problem koji sam imao.

Polako, ali sa gomilom problema u podsvesti, švrljao sam lagano uz glavnu ulicu, ka dvorcu. Video sam lica Eline i Ane u svakoj devojci pored koje sam prošao, i na kraju je buljenje i zurenje toliko bilo očigledno da sam morao da kupim par jeftinih naočara za sunce, da mi ne bi sve one uzvratile oštrim i ružnim pogledom.

Ono što mi se sviđa u Oslu je to što tamo ima mnogo poznatih ljudi. Ima ih i u Bergenu, kao što su Rune Lašen, i Dagfin Lingbe, i slični, ali ovde u Oslu vrvi od njih. U toku jednog sata sam prošao pored skoro 50 poznatih, koje sam video na tv-u, i čisto iz zabave sam rekao ‘Zdravo’ Janu Tajgenu, koji je prošao pored mene baš ispred Skupštine.

- Zdravo Jan! - rekao sam i mahnuo mu.

- Zdravo! - veselo je otpozdravio.

- Lepo je videti te! - rekao je i nastavio dalje, iako se nikada pre nismo sreli.

Obišao sam oko zamka osam puta. U sred devetog kruga prišao mi je jedan stražar i pitao me šta to radim. Možda su mislili da sam terorista, a možda i

ne.

- Mislio sam da pogledam da li bih mogao da vidim kralja - objasnio sam, i malo me je uplašilo to što je imao oružje. Čovek nikad ne zna sa ljudima koji kod sebe imaju oružje.

Ali on je bio super, i objasnio mi je da kralj nije kod kuće i da je bolje da se vratim drugi dan.

Pitao sam se da li kralj ima sličan problem kao ja? Može biti da je on mnogo zaljubljen u Sonju[1], ali da je ona lagala i rekla da ima momka u Americi. Možda Bila. Ili nekog norveškog studenta, koji se zove Udvar. I možda je kralj onda našao devojku koja se zove Borhil, kojom bi se u stvari ženio. Borhil iz Namsusa. Rođaka Oge Aleksandersena, zbog čega kralj Ulav i nije bio baš srećan. Rok princeza iz Namsusa, to bi trebalo da se uzme u obzir.

Ali Sonja se opametila i došla je kući kod kralja, plakala malo u njegovoj kuhinji i ispričala mu sve o tome u koga je ona u stvari bila zaljubljena tako da je sve izašlo na dobro.

Pošto nisam daleko stigao, otišao sam u Aker Brige da ručam i da se napijem.

1] Norveška kraljica

GLAVA 235

Sa mamurlukom koji se nadvio kao magloviti močvarni predeo oko mozga, jedva sam ustao iz kreveta dok je sat još uvek bio na simpatičnoj strani podneva. Iako nisam došao do nekog bližeg rešenja, osećao sam neko pročišćenje u telu kao da je svetlo pivo od juče temeljno pročistilo sve. Teturao sam se niz stepenice od moje dvokrevetne sobe na drugom spratu i svakim korakom sam osećao kao da mi glava klima, isto kao Amandusov lutak.

Oborene glave, postiđen i ispijene duše, ali ipak sa đavolskim osmehom na licu pojeo sam svoj prvi obrok za taj dan u Burger Kingu odmah tu iza ugla.

Kao i uvek kada se nešto radi .... telo sve bolje i bolje ide u korak sa tim.

199

Pošto sam ručao u Aker Brigeu uvideo sam da nema svrhe ići daleko zbog svetlog piva, tako da sam veći deo večeri proveo u pabu za samce, gde sam bio jedini gost u prostorijama Brigea.

U jednom trenutku sam malodušno pokušao da upecam jednu damu koja je sedela u karaoke-baru koji sam pronašao, ali mogla je da primeti da sam već popio previše i zato nije bila nešto posebno zainteresovana. Bila je u pravu. Neko vreme posle toga bih bio razočaran što me je odbila, ali to je sad bio luksuzan problem. Čak sam mogao da budem sa dve devojke da sam hteo. Ne istovremeno, naravno, ali ipak sa dve. Još jednom sam nabacio opasan, mali osmeh,ali ga i smaknuo sa lica kada je dobro poznata vibracija u džepu prekinula moj pobednički tok misli.

Poruka. Od Ane.

- Sada sam u vozu, hoćemo li se naći na stanici?

Mogao sam čuti kako gutam pljuvačku, Adamova jabučica se tresla gore-dole kao klip, i prvo sam se skroz zaledio, a zatim je počela malarijska groznica. Kao u Rambo-filmovima mi je sevnula slika ispred očiju kako stojim naslonjen na stub sa mobilnim u ruci. Živele moderne komunikacije. A sada se sećam. U napadu sentimentalnosti i visokog procenta alkohola u krvi pozvao sam Anu na tajni sastanak u Oslo da bismo razgovarali. Deca i pijani ljudi uvek govore istinu - da li sam se bio odlučio da se oslonim na Anu? Nisam mogao da se setim šta sam ja u stvari hteo?

Odgovorio sam na poruku, pojeo ostatak hrane i otišao u Skotsman da lečim mamurluk i da se pripremim za večerašnji susret sa Anom.

Posle nekoliko sati, malo svetlog piva i četiri novine stajao sam na Oslo stanici u 21:50 dok su mi se ruke tresle. Trebalo je da se nađem sa Anom isto kao da sam ja živeo u Oslu i čekao posetu koja bi ostala nekoliko dana.

Voz iz Bergena je pristigao i kao da je htela da pojača uzbuđenje koliko je god moguće, izašla je među poslednjima. Video sam je još u daljini na peronu i

krenuo prema njoj sa strahom koji je prožimao telo. Najviše od svega strah od toga da se predomislila, mislio sam. Koliko je Adam u stvari bio dugo u raju?

I čak ni ovog puta me moj prijatelj, Ironija Sudbine, nije ostavio na miru. Odjednom se s desna pojavio stih Lilebjern Nilsena:

’...bio sam nem kao mali zec

koji je stajao nasuprot vrha tvoje cipele,

i pomislio sam: sada bežim....’

Bila je nervozna, ali mi se nasmejala kada sam se pojavio iza stuba i pokušao da je uplašim. Kao dva amatera u boksu, na svojoj prvoj juniorskoj borbi, stajali smo vrlo blizu jedno drugog pre nego sam ja bio taj koji se usudio da priđe, sa onom sigurnošću koju daju četiri piva.

- Zar neću dobiti bar mali zagrljaj?

Očigledno se nije predomislila i došunjala se do mene kao iskusni planinar kada se uvuče u svoju vreću za spavanje.

- Tako si mi nedostajao... - šaputala je kao da smo mi već dugogodišnji partneri.

I da, kao kada čovek nađe mesto na kojem se nalazi poslednji plavi deo u moru slagalice, shvatio sam da je sada to - to. Sada je donešena odluka, i Lilebjern je dovršio svoju pesmu.

’Ali postojalo je nešto što me je zadržalo,

jer dečaci u jednom trenutku postaju muškarci

a ovog puta sam to bio ja…’

GLAVA 236

- Jesi li ljut zato što sam te lagala? - bilo je prvo što me je pitala pošto smo se kao dve neprijateljske nacije koje se sreću na neutralnom polju da bi dostigli saglasnost sabrali posle ponovnog

200

susreta.

Naša verzija Oslo-sporazuma.

Ali, ja nisam bio ljut. To je bilo glupo, ali kao što bi ljudi rekli ‘na dan pobede čovek ne broji izgubljene bitke’.

Nisam ni kasnije bio ljut, u sred noći kada smo se sklupčali na sofi u hotelskoj sobi, izmoreni kao da smo trčali maraton po snegu dubokom pola metra. Ana je lagala i o drugim stvarima. Nikada nije ni bila van i putovala po svetu, nema nikakvo obrazovanje, a niti je onaj prelep stan u kojem živi njen.

- Nekako nikada nisam imala osećaj da sam neko i nešto tako da… sam samo želela... samo da te impresioniram...

Šmrknula je i uzdisala u kratkim grcajima kao malo dete dok je pričala, i uprkos tome koliko bi trebalo da budem ljut, bilo je sve sasvim u redu. Što je više pričala sve sam više otkrivao nešto. Ona nije pričala samo o sebi već i o meni. Ana je bila ja, mi smo bili… isti.

Ana je sedela unutra i plakala ispog ćebeta na svojoj sofi i nadala se da će sve biti u redu. Ona je tražila i tražila nešto što nije znala šta je, nešto što je trebalo da pronađe. Želela je toliko mnogo stvari ali se nikada nije usudila. Ona je u stvari bila malo previše uplašena i mnogo noći je provela budna da bi sakupila snagu da započne nešto. Mnogo je dana prošlo bez ikakvog učinka, mnogo je puta odustajala tamo gde je trebalo.

- Bilo je užasno videti te sa Elinom - uzdahnula je i držala me za ruke iz straha da ću joj pobeći.

Nisam mogao ništa drugo nego da se smejem.

- Šta je to? - smejala se i pretvarala se da je uvređena i tada sam bio prinuđen da joj ispričam koliko sam bio ljut na seronju Roara i šta sam sve želeo da njemu, onom šarlatanu, uradim.

- Da li si se tako osećao sve vreme, razbojniče?

Očigledno ona nije bila potpuno svesna

kako sam se ja osećao.

- Razbojnik, a?

Kao rvač slobodnog stila bacio sam se preko nje i iskoristio svu težinu tela da je oborim na sofu.

- Vaaaaaa! - vikao sam, dok je ona vrištala od smeha i stenjala osećajući težinu koja je pretila da je sasvim zgnječi.

Uspela je da se oslobodi i velikom brzinom otpuže po podu, dok sam joj ja, režeći kao tigar u lovu, bio za petama. Čas sam ja jurio nju, čas je ona jurila mene u sobi pre nego što sam uspeo da je obgrlim oko struka i pribijem uza zid.

- Sad si moja!

Smejao sam se pobednički.

- Pitanje je da li ja ipak nisam prevladala - mumlala je tiho, lagano me zagrlila oko vrata i poljubila me.

Ona je preuzela. Sa takvim trikovima u rukavu uvek ću biti podređen velikoj moći. Teško dišući i uzbuđeni kao deca na Božić bili smo odnešeni kao u zapadnoj, jesenjoj oluji koja preplavi planine, nosi sa sobom staro drveće i ostavlja novi očišćen pejzaž. Tako sam se i ja osećao, pročišćen, kada smo ležali jedno pored drugog, držali se za ruke i buljili u plafon. Ana se dokotrljala do moje strane i pripila se uz mene.

- Sada sam kod kuće.

Smejala se iz sveg glasa, a ja nisam mogao ništa drugo nego da je pomazim preko leđa da bih joj stavio do znanja da znam šta je mislila.

- Tebe sam tražio - pomislio sam kada je ona uzdahnula i otkrila da mi je čitala misli.

- Tako sam i ja tražila nešto i to si eto bio ti - nasmejala se.

Kao da je to bio kraj ljubavnog romana zagrlio sam je i tako reći čuo kako sviraju kantri-gitare u pozadini. Tako smo ležali i osećali ritam jedno drugog sve dok nismo zaspali i ja sam uvideo

201

da sam stigao tamo gde je trebalo.

Ne u posetu nekome.

I ja sam takođe stigao kući.

GLAVA 237

- Kad ćeš da razgovaraš sa Elinom?

Ana je bila u elementu celo pre podne, ali se uozbiljila dok smo doručkovali u poslastičarnici na trgu Egerstorvet.

E, jebiga.

Da se ja nešto pitam, odselio bih se u neki drugi grad, na primer Tonsberg, tamo je kažu lepo, i živeo tamo do kraja života, radije nego da ovo ispričam Elini. A šta zapravo da joj kažem?

- Ej, sorry, ali mi ne možemo više da budemo zajedno, jer ja sam se smuvao sa Anom, ja... razumeš, mi smo bili tako zaljubljeni jedno u drugo...

Od toga nastaju nevolje.

Elina, koja me je uvek zafrkavala zbog Ane. »Mislim da si ti pomalo zaljubljen u nju - govorila je ponekad i štipkala me za nos. Pomalo jako, kao da hoće da kaže »šalim se, ali bolje bi ti bilo da se držiš mene.«

A ja sam poricao. Ne zato što to nije bilo tačno, već zato što nisam verovao da će se ovo ikad desiti. Mislio sam, na neki način, da sam skinuo to s vrata.

Malo sam poćutao, uglavnom zato što sam hteo malo da razmislim, ali i zato što je ulicom prošao Selve Grutmul. Ja i Joni smo ga jednom sreli kad smo bili na »seminaru« ovde u gradu, i on je stajao pijan kao majka i klatio se u redu za kebab koji se sastojao od nas trojice.

- Bio sam u gradu sa ovom ekipom - brbljao je i pokazivao na prazno mesto.

On je i rasista, maltretirao je lika koji je radio u kiosku i govorio kako im je meso loše.

- Ne smeš da služiš ovakvo meso. Zato

što je od matore, izanđale krave - rekao je.

Posle smo se mnogo smejali tome u retrospektivi, i složili se da je to jedna od najjačih stvari koje smo doživeli. Poznata ličnost u pijanom stanju. Joni ponekad tvrdi da mu je jedino bilo zabavnije kad je lupao bubnjeve u bendu Bjorna Eidsvoga, ali to je naravno obična glupost.

- Neeeeću da razgovaram sa Elinom...! - pravio sam se kao da imam osam godina, i pružio se preko stola.

- Pa, onda možeš samo da nastaviš da se zabavljaš sa njom - rekla je Ana lakonski.

- Da, to možda i nije tako glupo?

- Haaha!

- Ali to je tako teeeeško...!!

Ponekad je zabavno ponašati se kao dete, budiš saosećanje.

- Znam - rekla je Ana i potapšala me po glavi.

Oboje smo u glupoj situaciji, ali smo učinili sve što je u našoj moći da nabijemo glavu u pesak i zaboravimo šta mi to radimo.

Uostalom, mnogo je lakše nastaviti sa tim nego misliti o teškim stvarima.

- Jednog dana ćemo se pozabaviti time! - rekao sam strogim glasom, kako bih naglasio da sada hoću da radim samo romantične stvari.

- Mi??

Ana nije imala naročitu želju da učestvuje u tome, i razumem i zašto.

- Upravo tako, gospođice krompirić!

- Moj nos ne liči na krompirić!

Ana je podigla tri prsta ispred nosa, kao masku, i zatvorila oči.

- Znam!

202

Ipak sam postigao ono što sam hteo, tj. da promenim temu i pričam o najdivnijem nosu i najfinijem licu na celom svetu, i zadovoljno sam se nasmešio.

GLAVA 238

Elina je razumela.

Nije bilo nikakvih kišobrana, niti četki, ni vriske, ni dreke, čak ni pišljivu četkicu za zube nije bacila na mene kada sam raskinuo. Razumela je, znala je za to još pre nekoliko dana i samo je čekala da joj kažem i da bude sigurna.

Ali plakala je.

To nije bio neki dramatičan, teatralni plač sa krokodilskim suzama, niti neka impresivna scena. Sedela je na svojoj sofi otkako sam došao, pa sve dok nisam otišao. Sedela je sa prekrivačem na kolenima i svojom macom u krilu, crvenih očiju i obraza koji je bio izgreban od silnog brisanja. I ja sam malo plakao, ne da ne bih izgledao hladan, niti što mi je žao što odlazim od nje, već zato što sam nešto osetio unutra, u sebi. Na mestu između stomaka i najnižih rebara se iznenada pojavila krvna žila koja je dostigla duplu brzinu kao pregrejana turbina u praznom hodu.

- Nedostajaćeš mi - rekao sam to dok sam posmatrao njenu mačku.

- Ne govori to - Elina je buljila u sofu i neprimetno odmahivala glavom - to ipak nije istina.

Ali bila je.

- Možemo valjda biti prijatelji?

Odmahnula je još jednom glavom i nije mogla da veruje. Mislio sam da će biti teško i kada sam odlazio a da nisam dobio ni zagrljaj, i kada me nije ispratila do vrata, kada me nije jurila sa šerpom i kada nisu letele cipele oko glave imao sam osećaj da sam ja bio taj koji je ostavljen.

Odšetao sam do kola oborene glave kao prezreni ljubavnik koji se vraća kući u nedelju ujutru, seo sam u auto i vozio

dugo pokušavajući da izbacim osećanja iz mog iskvarenog sistema.

Nisam uspeo.

I kada je Ana došla predveče nije mnogo pomoglo.

Nerado sam pristao da odem na Flejen na stegnuto proslavljanje toga da smo ušli u period kada su dani sve kraći i kraći. Misao koja u stvari i nije pomogla.

Pronašli smo jednu omoriku gde smo zaseli i imali pogled na Bifjord prema Askeju i Sotri, i da smo protegli vrat, skoro sigurno bismo videli Ameriku. Čak i ćaskanje je bilo malodušno, ali kada je Ana, nešto pre ponoći, prišla meni u naručje, pomazila me preko stomaka i samo sedela i bila mirna i bila Ana, to je bilo divno. To je u stvari velikim delom pomoglo.

Opet je sve bilo dobro.

GLAVA 240

Shvatio sam još kada smo silazili iz voza na železničkoj stanici u subotu ujutru da nešto nije bilo u redu, ali tek kada sam stigao kući i video koliko je prazno bilo na ulici ispred moje kuće, došao sam na ideju šta je to brujalo u glavi kao prolećna muva koja izaziva vrtoglavicu.

Moj auto.

- Dođavola!

U žurbi smo i Ana i ja galantno prevideli da je auto parkiran na sigurnom i dobrom mestu u sporednoj ulici u odnosu na Karl Johan. Mračan kutak.

Ja sam imao važnije stvari da radim tog dana, i pozajmio sam kola od Oda kada je trebalo da raskinem sa Elin.

- E, to je to što je tako kul kod tebe - kezio se dok je bio oslonjen na okvir vrata.

Nisam ga smatrao baš zabavnim tipom, ali ipak je hteo da pozajmi drugima

203

svoja kola.

- Nemoj samo da ih zaboraviš! - vikao je zamnom i smejao se od srca.

- Heeehee....-

Ali ja sam se toga setio i pozvao sam hotel u Oslu da proverim da je auto u dobrom stanju.

Da li bi oni mogli da ubace neki novac u parkometar za mene dok ne dođem da pokupim auto?

- Da, koliko dugo još nećete biti tu?

Recepcionarka je zvučala kao da je to bila neka vrsta skrivene kamere u kojoj bih ih ja prevario da ubace mnogo sitnog novca koji im nikada više neće biti vraćen, ali ja sam obećao da ću doći u toku vikenda tako je to bilo u redu.

- Da - rekla je dama preko telefona, onako brzo kako to uspeva samo nekoliko osoba, tako da te nateraju da se osećaš veoma glupo, tako da deluje kao da će samo udahnuti ali nisu imali sreće pa se istovremeno čuo i mali zvuk.

Nisam mogao da podnesem pomisao da se vozim nazad i onda sam pozvao Anu da mi se pridruži u putovanju do druge strane vododelnice.

Ovog puta avionom. Iako smo nerazdvojni kao dva najbolja prijatelja prvog školskog dana, nije me odbila.

- Možemo se pretvarati kao da je to medeni mesec - predložio sam sa osmehom dok smo sedeli u kafeu ispod oglasne table i čekali naš let.

- Da, ili veridbeno putovanje

Nagnula se i pomilovala me nežno po obrazu kao da je imala magični prah koji bi me naterao da odmah na tom mestu kleknem.

- Jesi li luda?

Malo sam se nasmejao da bih istakao da sam razumeo šalu, iako mi nisu bili potrebni ni magičan prah niti specijalno

dobri argumenti da sprovedem u delo jednu malu, spontanu prošnju.

- Ne, nisam luda!

Ana se osmehivala na svoj način, onaj malo šaljiv i malo ponizan, koji me dovodi do toga da budem nesiguran u to šta ona misli. To je ono što me privlači kod nje. Uzbuđenje.

- Ti si taj koji je lud što neće da iskoristi šansu da uhvati ženu svojih snova!

Još jednom me je pomilovala po obrazu.

- Ali ja sam mislio da sam je uhvatio?

- Jesi... - ipak smo se složili da malo sačekamo pre nego što se uzmemo.

- U svakom slučaju do srede - rekao sam, a ona se složila.

GLAVA 241

- Jesi li ti u srodstvu sa onim poreskim direktorom, je li?

Od je dobio svoj obračun poreza i nije bio posebno srećan sa rezultatom. On je jedan od onih koji koriste mnogo vremena da urade stvari kako treba i sada on misli da je tatin rođak užasan tip koji je samo hteo njegove pare.

I pošto sam ja rođak tog odvratnog tipa, Od je smatrao da je imao puno pravo da me satera u ćošak.

- I ti dobijaš procenat, zar ne? - procedio je i klimnuo glavom.

U početku sam se samo smejao, ali posle dva i po sata priče o porezu sam se zasitio i otišao u prodavnicu.

Kupovina bi trebalo da bude nešto što se izvršava automatski sa kompjuterskim sistemom koji bi pazio da čovek uvek ima to što mu je neophodno, sem toga svakodnevne stvari kao što su kola, kafa i malo čokolade. Kada idem da kupujem to uvek radim po osećaju zbog čega i ne pišem listu za kupovinu.

- Videću šta mi treba kada dođem u

204

prodavnicu - razmišljao sam, ali kada stignem, tamo se nalazi mnogo stvari koje me zbunjuju tako da kupim mnogo stvari koje mi ne trebaju, a zaboravim da kupim ono što mi je neophodno. Ako mi treba hleb, mleko, kafa, margarin, sir i sapun završim tako što kupim kavijar, zemičke, đus i nekoliko vrsta povrća koje završi u najnižoj fioci u frižideru sve dok ne bude za bacanje.

Par puta sam pokušao da prevarim sebe tako što bih verovao da idem da kupim nepotrebne stvari, ali ni to nije funkcionisalo.

Kada sam skrenuo da bih se parkirao na uobičajenom mestu, nepogrešivo sam spazio osobu kako sedi malo dalje niz ulicu. Stijan. U tamno- plavoj jakni za kišu sedeo je na jednoj velikoj steni, delimično kamufliran iza hrpe grančica i skrivao se. Sedeo je veoma mirno tako da nisam vodio računa o njemu. Umesto toga pretvarao sam se da imam posla tamo u pravcu njegovog skloništa. Slučajnost je bila da sam kupio čokoladu tako da sam se protegao i krenuo prema steni na kojoj je on sedeo ukočen kao sova.

- Sada bi mi prijalo da se malo opustim! Seo sam na ono brdašce, tako da nas je samo hrpa grančica delila. Dečak se nije odao, iako sam ja mislio da će da iskoči čim bude video čokoladu.

- Pitam se gde li je Stijan sada? - rekao sam onako poluglasno i čuo prigušen kikot iza sebe.

- Trebalo je malo da ga prodrmam, ta mala propalica! - Još kikota.

Zgužvao sam papir od čokolade i protegao sam se i jako prdnuo i tada više nije mogao da izdrži. U poluglasnom smehu je urliknuo i strovalio se napred tako da je ležao i koprcao se u gomili sa granama.

- Pa ti si tu?!?

Naglo sam se okrenuo, uhvatio se za grudni koš i pokušavao da dođem do vazduha.

Kao nagradu za dobro urađenu prevaru izvadio sam ekstra parče čokolade iz

džepa koje je on pohlepno zgrabio.

- Mnogo ti hvala. -

- Nema na čemu! Šta ti radiš ovde?

- Zapisujem brojeve kola!

Pokazao mi je malo, crveno blokče na kojem je napisano ’tablice’ dečijim rukopisom.

- Ali zar je potrebno da se tako sakrivaš?

- To je kamuflaža.

Klimanjem glave, kao što to rade odrasli objasnio mi je da je bilo veoma važno da oni koji poseduju te tablice ne vide da ih je neko zapisao i zato je on napravio skrovište od grančica i štaviše poželeo da ima vojničku jaknu koja bi učinila da prerušavanje bude savršeno.

- Jesi li zapisao mnogo brojeva?

Imao ih je pet. Moj, Odov, očev, stričev i dedin. Tatin je zapisao dok je auto stajao u garaži, a stričev i dedin je dobio preko telefona, tako da nije bio baš u potunosti siguran da se oni računaju. Ali ako ne, onda je imao samo nekoliko.

Rekao sam mu da sam siguran da su te tablice dobre kao i bilo koje druge tablice.

- Ideš li do grada danas?

Stijan se okrenuo prema meni zainteresovano.

- Da, idem kod devojke kasnije...

- Ali zar ona ne živi na Mindu?

- Eeeeeehhh... to sada nije ona ista devojka...

- Eh?

Nije mogao da razume da je moguće tako brzo promeniti devojku, iako je sve bilo fino. Otprilike preko noći. Moguće je ponekad imati dve devojke istovremeno sve dok samo jedna od njih

205

ne sazna to.

GLAVA 242

Čovek je u mogućnosti da poželi mnogo stvari. Neke su veoma bitne, a neke su sitnice. Sitnice su stvari kao nov džemper, bicikl ili možda putovanje na jug. One bitne su dobro zdravlje, ta i ta kao devojka, karijera i druge stvari koje ostavljaju pečat na životu.

Ponekad mogu da budem prilično nespretan, ali ponekad smatram da je super imati kontrolu nad stvarima, a naročito u periodima kao što je ovaj, kada su odjednom sve stvari preokrenute naglavačke kao u nekom cilindru za sušenje.

Zato je bila dovoljna lista najvažnijih stvari u mom životu da bih imao čega da se pridržavam.

Bitne stvari koje ja imam su:

· posao u firmi čiju trećinu ja posedujem

· auto

· stan koji iznajmljujem

· kuću na Husebu koju posedujem i koju sam nasledio

· Anu kao devojku, to sam priželjkivao pola godine

Ne pada mi na pamet nijedna bitna stvar u životu koju već nemam. Možda da imam stan ili možda da imam dete, ali do toga će vremenom doći. Ono u šta nisam siguran je to da li sam ja sad nekako na kraju. Ranije sam samo jurio naokolo kao Duracell-vuk u konstantnoj potrazi za hranom, ali sada imam sve ono što sam želeo. Da li je to dovoljno?

Šta ako dobijem veoma interesantan posao gde bih zarađivao više i gde bi mi bilo interesantnije nego sada? Moguće je.

Ili šta ako sretnem neku koja je bolja od Ane?

Možda postoji devojka u Argentini ili čak na Fidži-ostrvima koja bi mi više

odgovarala od Ane?

Ne verujem, ali ko zna? Na isti način kao i sa kupovinom, trebalo bi da postoji sistem podataka koji bi kontrolisao takve stvari, baza podataka koja bi bila dostupna svima u svetu gde bi mogli da ubace sve svoje podatke, tako da bi sistem bio u mogućnosti da pronađe ko kome najviše odgovara. I onda bi neko samo otputovao kod Klare u Poljsku koja bi stajala i čekala na peronu u ispletenoj košulji i seljačkoj marami na glavi.

Ali to ne bi uticalo, obzirom da čovek zna da je Klara ta koja je savršena za njega. Upravo je sistem to otkrio.

- Koliko procenata misliš da ti i ja odgovaramo jedno drugom? - pitao sam Anu dok smo sedeli u bašti sklupčani ispog pokrivača i upravo se najeli do guše.

Ni na trenutak nije razmislila, već je samo spremno odgovorila kao da je sedela i čekala da je ja to pitam.

- Sto!

- Sigurno?

- Potpuno sigurno... - šapnula je, poljubila me u obraz i pomazila me licem onako kako to mačka radi kada hoće da se mazi sa svojim prijateljem.

Zatim mi je ispričala o čemu je razmišljala prvi put kada smo zajedno sedeli u kafeu. Tada sam bio mnogo nervozan, a ona je ipak znala da sam ja taj kojeg je želela, iako sam ja ispio kafu odjednom i nisam imao hrabrosti da je pogledam u oči. I o tome koliko je bilo teško shvatiti da sam ja odjednom bio tu, a ponajviše da sam to bio ja koji je bio tu. Zato je morala da izmisli priču o Roaru.

- Serem se na Roara - rekao sam tako da se Ana skoro stropoštala na travu. Smejala se. Nek' ide dođavola Roar.

- A šta je sa Elinom, onda?

Uprkos svemu, ipak je to sa njom malo realnije.

206

- Je l' te baš briga i za nju?

Ana me je tako nežno pomazila po ruci da su me podišli žmarci preko celih leđa, ali umesto da kažem da se serem i na Elinu, što bi bilo veoma ružno, jer je ona ipak fina, rekao sam Ani da je ona ta koju želim.

- Znam…

Ana je znala. Ona nije tako komplikovana.

GLAVA 243

Iako je uglavnom veoma zabavno na poslu, ne mogu da prestanem da razmišljam o tome da li postoji nešto drugo iza ugla. Da li ćemo voditi firmu sledeće godine? Za pet godina? Deset godina?

Deset godina? To je toliko dugo da sam se preznojio, a onda sam počeo da razmišljam šta sam radio pre deset godina. Upravo sam tada završio maturu u gimnaziji i mislio da sam najbolji na celom svetu, onako kako većina gimnazijalaca misli.

Tada bih izašao i pokazao svima, niko nije smeo da dođe ovde da mi nešto kaže.

I za deset godina, šta ću tada raditi? Da vodim firmu i da imam decu sa Anom?

- Je l' vi mislite da je kul raditi ovde? - pitao sam ih dok smo jeli sendviče za užinu.

Kao i uvek Od se pravio važan. Zavalio se u stolicu i mljackao, dok me je Sveinung pogledao pogubljeno i čačkao bubuljicu.

- Kratak put do kuće - počeo je Od, i mislio da ciljam na to kako je raditi u mojoj dnevnoj sobi.

- Ne, nije u tome stvar, ti kartonska kutijo!

- To si ti sam!

- Ja vas pitam šta mislite o firmi, nas trojica zajedno i tako to?

- Aha, znači to...

Od je morao ponovo da mljacka, dok je Sveinung napravio rupu od bubuljice koju je čačkao. To mu je takođe donelo odgovor na moje pitanje.

- Raditi sa podacima!

On nije toliko zaokupljen društvenim delom, i svakako bi mogao da radi nekoliko milja unutar džungle, zajedno sa grupom majmuna, ili da sedi gore u gnezdu dok god ima slobodan pristup hladnoj koli i pici. I internetu.

Ali, on jeste delom u pravu. Važno je raditi nešto što je interesantno, i Od je sa odobravanjem klimnuo glavom kao da je on bio sudija u našoj lokalnoj zajednici.

- Uvek je super atmosfera na poslu.

Od se zamislio.

- Šta hoćeš da kažeš?

- Ne, ali... mi nekako nismo nikada ljuti jedni na druge - rekao je i zaboravio da on sam nekada ume da bude prek. Iako je to ponekad potrebno kada smo Sveinung i ja previše lenji. A takvi smo često.

- I možemo o svemu da pričamo - nastavio je.

- O šoljama za kafu, devojkama i mnogim stvarima! - razmahnuo je rukom da bi naglasio kolika oaza slobode je bio taj posao.

I ja se slažem. To su te male stvari koje čine razlike između interesantnog i dosadnog posla. I ponekad je moguće malo se zaustaviti. Od je odjednom počeo da se smeje i prekinuo mi misao. Upravo je čuo na radiju o muzičkom istraživanju nad kravama, koje je otkrilo da one proizvode mnogo više mleka uz Simon and Garfunkel nego uz Beatles. Tako da nisu imali baš mnogo mleka 60-tih godina.

Zatim je otrčao da donese sladoled koji smo jeli dok smo diskutovali Brann-ovu mogućnost da dođe do finala kupa.

207

Tipičan dan na poslu.

GLAVA 244

Uveo sam nešto novo. Koristim mobilni kao budilnik, i on ima takvu funkciju da kada pritisneš dugme, alarm se uključi opet posle šest minuta.

Jednog dana sam otkrio da ako namestim alarm sat vremena pre nego što sam planirao, probudio bih se u stvari samo na pola obzirom da sam mnogo umoran i na taj način bih ležao i lelujao između jave i sna. Mnogi misle da to nije ništa naročito, ali ja sam podlegao tehnici. Tada ležim i balansiram kao u maglovitoj močvari, mešam stvarnost i snove i dan mi počinje veoma zabavno.

Jednog jutra sam se time bavio tri sata i nisam ustao sve dok Od i Sveinung nisu stajali ispred i lupali na vrata.

Danas sam nagovestio da je vreme da promenimo kancelariju. Moja dnevna soba je trebalo da bude samo privremeno rešenje dok ne sakupimo dovoljno para za prave stvari, i postoje granice toga koliko je zabavno imati firmu kod sebe u kući.

- Hm, ja moram da pogledam da li mogu nešto da popravim - promumlao je Od i prelistavao svoje fajlove.

On voli da bude zagonetan. Verovatno smatra da će na taj način biti mnogo više kul i uzbudljiv. On može sve da popravi, ali nikada neće da kaže kako.

Pošto je sumanutom brzinom prelistao knjigu dva puta, obuo je cipele i izašao napolje, ne rekavši gde će i kada se vraća.

Kad mačke nema miševi kolo vode, tako da smo Sveinung i ja iskoristili šansu da provozamo nekoliko žestokih motorciklističkih krugova na netu.

Uostalom, čudno je da se Elina nije uopšte javljala. Onakvu kakvu je ja poznajem, teško da bi popustila, sa telefonom i svačim pomalo, ali sada ni glasa od nje. Kada sam odlazio, sedela je na sofi sa ponekom suzom na licu i mačkom koja je prela u krilu i nije ništa rekla. Ljubav treba da bude lepa, ali

ponekad i mnogo boli.

Na jednoj strani sam srećniji nego ikad što mi je Ana devojka. Toliko srećan, da imam želju da naduvam balone i pravim žurku svaki dan. A na drugoj strani, osećam bol u stomaku kada se setim poslednjeg puta kada sam video Elinu, i tada malo čeznem, popijem možda kafu i gledam neko vreme kroz prozor u nadi da će se nešto zabavno desiti napolju.

GLAVA 245

Danas sam morao da ustanem u pola osam. Kada Od nešto hoće, onda se samo treba povinovati.

Osim toga, Od je takav da kada on nešto sređuje onda to često ide veoma brzo i sad nam je pronašao neke nove lokale za firmu. U Fabrikkgatenu. Velika soba sa kuhinjom, toalet u hodniku i prozori u potkrovlju.

Štaviše, kupio je dosta korišćene kancelarijske opreme, klupe i stolice i tako to, tako da smo morali da prenosimo ceo dan. Nosili smo od Laksevoga do Sulheimsvikena i u jednom periodu smo klatili do stovarišta na Topu u Osenu gde je stajao nameštaj koji je Od popravio.

Nameštaj je bio super. Čak smo dobili i komplet sofa i registar kasa kojeg je prodavac hteo da se otarasi. On je, međutim, bio prilično sumnjičav tip, sa pegama na licu, rupicama na obrazima i pričao je takvim jezikom koji nije bio pogodan u krugu prodavaca nameštaja. Osim toga, stovarište se nalazilo duboko u šumi i to je zajedno sa svim sumnjičavim pogledima kojima je prodavac zverao oko sebe učinilo da budem sumnjičav i da posumnjam u Odove sposobnosti da popravi nešto. Ali, on bi skroz podivljao ako bih pitao, tako da se ne usuđujem.

Sa znojavim krugovima ispod pazuha, bolom u leđima i novom novcatom kancelarijom proslavili smo uz picu naših najbližih komšija, Peppe's Pizzu.

- Srećan sada? - Od se bacio na kolu i smatrao je da bi ja trebalo da budem srećan sada kada više nemam celu firmu u svojoj dnevnoj sobi. Bio sam.

Pošto smo jeli i protegli naše bolne

208

udove, hteo sam kući da se istuširam, ali sam obećao Sveinungu da ću ga odvesti prvo tamo gde on namerava.

Dok sam ulazio u kola, ugledao sam osobu koju bih prepoznao i na većoj razdaljini. Taj pognuti, melanholičan hod je izbrisao svaku sumnju.

Elina.

Nisam hteo da ispadnem seljak, tako da sam se zaustavio i pozdravio sa njom.

- Ćao…

Nasmejala se bledo, ali joj je bilo drago što me je videla.

- Kako...si ti?

- Pa... dobro... živi se...

Osmehnula se hladno.

- Ti?

- Paaa... eto, upravo smo se preselili u novu kancelariju ovde - rekao sam i pokazao gde je. Nisam hteo da započnem priču o tome kako mi je sa Anom.

- Okeeej... otmeno...

- Da...

- Ja moram da krenem... uživaj...

- Da, i ti…

- Ćao…

- Ćao!

Nastavila je dalje, hodala je sa rukama u džepovima i gledajući u vrhove svojih cipela.

- Ko je to bio?

Sveinung se pomerio na mesto kada sam ušao u auto.

- Ehh... Elina… sa njom sam bio ranije - odgovorio sam i pustio kvačilo, tako da je auto dobio ubrzanje i krenuo niz

Kanalvejen.

- Ona je baš fina - mumlao je i gledao kroz prozor.

GLAVA 246

- Šta te obara s nogu?

Ana je sedela u mojoj sofi s knjigom u rukama, a sad je podigla glavu i pogledala me upitno.

- Hhh

- Da, dakle... šta misliš koje su to male radosti u životu? One stvari kojima se raduješ, pored zdravlja, prijatelja i tako to?

Mislila je da je teško odgovoriti na to, ali da će razmisliti dok ja skoknem kolima po slatkiše. Kad sam se vratio, imala je spremnu listu.

Imao sam je i ja, neke stvari su nam se razlikovale, a neke su bile iste.

Anine stvari:

- Srećna sam kad psi žele da me pozdrave

- Kada deca žele da se blesave sa mnom u autobusu ili kafiću

Moje stvari:

- Miris tek pokošene trave

- Da ležim na leđima i gledam u zvezde

Iste stvari:- Jagode sa šlagom (Ani je tu stajao sladoled)

- Kada pada sneg oko uličnih svetiljki zimi

- Zalazak sunca (naravno)

- Kada su drugi ljudi veseli, i ne zvocaju samo o tome kako su sve moguće stvari smorne

Teško je biti kategoričan i reći da je to konačan odgovor, ali smo sad baš u tim stvarima, pa smo se složili da listu ostavimo na vidnom mestu na

209

kuhinjskom radnom stolu, da bi svaki put kad se pojave nove stvari mogli da ih dodamo na listu.

- Ej, baš imaš ispucale nokte! - prasnula je iznenada, dok sam ja davao sve od sebe da zarijem ruke između jastuka na sofi.

- Moraš da ih isturpijaš pošto se istuširaš, onda ti neće biti tako ružni!

Nisam uopšte znao da to treba da se radi, ali se Ana razumela u sve. Pored toga sa noktima znala je i mnogo toga o koži, sapunu i sličnim stvarima o čemu ja nikada nisam razmišljao, ma skoro nikada.

- Otkud znaš ti sve ovo? Učili ste u školi, možda? - pitao sam fascinirano.

- Paaa, prosto znam... to valjda svi znaju!

Ja u svakom slučaju nisam znao.

Verujem da se organizuju posebni, tajni kursevi za devojke gde uče sve te stvari, pa je jasno, uzevši u obzir svo to vreme koje provode same u kupatilu da bi se deo toga mogao izostaviti iz kursa.

GLAVA 247

Danas sam se na poslu pojavio sa masnicom na oku.

Ništa značajno, samo jedna mala, plava i pomalo žuta masnica na spoljašnjoj strani levog oka. Sve je počelo tako što me je Ana jedne noći pažljivo prodrmala. Mislim da je bilo pola dva. Ona je u poslednje vreme, sasvim prirodno, spavala povremeno kod mene, i toliko se oslobodila da joj nije frka da ustane i da npr. pije vodu usred noći.

- Neko je u bašti - prošaputala je dok sam ja bezuspešno pokušavao da odlepim svoje kapke.

- Hmm..???

- Dođi u kuhinju!

Povukla me je u hodnik, ali je zastala pred kuhinjskim vratima i pažljivo me gurnula preko kuhinjskog praga.

- Pazi se! - skoro naređujući mi.

Prišao sam prozoru i prislonio glavu što sam više mogao uz ivicu zavese.

- Na šta misliš?

Još uvek se nisam skroz probudio, i nisam video ništa neobično napolju.

- Ma, tamo ispod žbuna!

Čim sam okrenuo glavu, opazio sam neko sitno komešanje između dva ribizlina žbuna u dvorištu iza kuće. Jedna kratak zračak iz baterijske lampe pokazao je da neko sedi pokraj ograde i lovi nešto. Sad sam se kud i kamo probudio, a puls mi je bio sve revnosnije. U takvim trenucima se pre svega uplašim. Ne što će me opljačkati ili upucati, već uplašen da neko dolazi po mene. Nikom nisam ništa nažao učinio, ali ta mi se misao uvek prva javi. Da ne poveruješ.

- Da zovnemo policiju? - upita Ana. Stajala je sigurno skrivena iza mene i pokrila se mojim leđima, u slučaju da lopov uperi svetlo ka prozoru. Jer to mora da bude lopov, ko bi drugi bio toliko pametan da se nađe u našoj bašti sa lampom u ovo doba?

Noć je bila oblačna, tako da ni svetle letnje noći nisu pomogle da se nešto vidi.

- Sačekaj malo...

Imao sam strašnu želju da ispadnem frajer pred Anom, i pokušam da sam sredim stvari. Pošto sam se uverio da se ta prilika napolju ne mrda, otišao sam do telefona i probudio Oda, koji je na drugom spratu spavao kao beba. Kad sam mu objasnio šta se dešava, planuo je kao tona baruta, i posle nekoliko sekundi sišao niz stepenice, u patikama i nekoj laganoj odeći. I ja sam stigao da se obučem, pa smo zajedno stajali u mrklom mraku u hodniku i pravili plan kako da opkolimo

210

provalnika u bašti. Nipošto ne želimo nikakve nezakonite radnje i gluposti u našoj bašti.

- Dođi da vidiš! - šaputala je Ana iz kuhinje kad je ta osoba počela da se kreće ka kući.

Od je klisnuo kroz glavna vrata, a ja sam se, gipko kao neki stari pas s tri noge, prišunjao do malog balkona iza kuće. Odatle do travnjaka nije daleko, pa sam kapirao da neću imati problema da se spustim. U svakom slučaju bar da neću nešto da polomim. Video sam zrak svetlosti imeđu žbunovima, i taj se zrak kretao ka tački između mene i Oda.

Izgledalo je kao da je ta osoba bila obučena u crno, što je otežavalo da se razazna telo od grana i trave, ali zahvaljujući svetlu koje se stalno palilo i gasilo, bilo je lakše. Zadnji deo kuće je zapušteni deo, uglavnom obrastao u živicu, bobičasto žbunje i visoku travu, pa je samim tim provalniku bilo lakše da se neprimećeno probija. Crna odeća koju je lopov nosio, podsetila me je da proverim šta ja nosim na sebi. Bela majica, sa vodopadom i norveškom zastavom. Strava.

Zato sam čučnuo i napregnuo se da vidim kroz ogradu. Uz pomoć pukotine mogao sam da vidim delove bašte sa bobičastim žbunjem, tako da sam imao prilično dobar pregled nad stvarima. U tom trenutku je provalnik toliko odmakao u svom napredovanju da je bilo vreme za konfronatciju, kako se to kaže u vojno-strateškom žargonu. Kroz gusti mrak jedva da sam mogao da nazrem Oda koji je jurio kraj zida kuće i stao sa rukama na kolenima iza prvog ribizlinog žbuna. Lopov je sada bio na putu do podrumskog prozora, koji se nalazio baš na pola puta između pozicija koje smo Od i ja zauzeli. U jednom trenutku sam pomislio na baterijsku iz auta, ali sad je kasno da odem po nju, tako da sam morao da se snađem samo sa svoje dve ruke.

Srce je igralo u ritmu mazurke kad sam otkrio da je ta nepoznata osoba sad stigla skoro do zida kuće, sa lampom koja se u pravilnim intervalim palila i gasila, sigurno da bi proverio kako napreduje. Kao kad vetar u naletu iznenada prohuji kroz ulicu, čuo sam

sudeći po zvuku iz žbunova da se Od približavao lopovu. Skontao sam da se on odlučio da napadne, pa sam se uspravio koliko sam dug i širok, spreman da skočim pravo na glavu tom mističnom čoveku iz tame. Moja teorija je da će šok napada onesposobiti provalnika, pa sam urliknuvši stavio nogu na ogradu i odskočio.

- Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Od je u svakom slučaju bio oduzet u jednom trenutku, pa je stajao skamenjen usred grmlja, dok se lopov s druge strane naglo okrenuo u mom pravcu, i samim tim uperio svetlo iz lampe pravo u moje lice. Momentalno sam obnevideo, i osim razigranih svetlećih mrlja nisam video ništa, ali sam imao dobar tajming i sleteo baš pravo na mističnog gosta. Potpuno slep grabio sam po vazduhu i naleteo na ruku koju sam zgrabio i uvrnuo.

- Aaaajjjjjj - čuo se poznati glas, pa pomislih da to mora da je Od prišao. I on bi sigurno voleo da malo drekne. Telo ispod mene se kobeljalo i ja sam dobio takvu šamarčinu preko oka od koje sam poleteo nazad, okrenuo se i završio u žbunu. Čuo sam kako se neko maklja i bespomoćno pokušavao da se uspravim na noge da bi pritrčao Odu u pomoć, napravio dva koraka ka borcima, i pružio nogu koja je pogodila ljudsko telo.

- Ej, bre! Je s’ normalan?

Pogodio sam Oda, čije se zapomaganje sada mešalo sa nekim drugim glasom.

- Ej, momci!... Stanite malo! - jaukao je poznati glas koji isprva nisam povezivao ni sa čim.

- To sam ja, bre, Kjel!

Naglo smo zaustavili pokrete, ja sa svojim kolenom ka vratu provalnika, dakle Kjela, dok je Od ležao punom dužinom sa obema rukama u prilično solidnom rvačkom zahvatu oko njegovog tela.

- Jebote!!

211

- Jebem vas, niste normalni!

Kjel se otrgao i uspavio u sedeći položaj, dok smo mi buljili u njega kao da je kralj.

- Šta TI radiš ovde, ? pokušavao sam da dođem do daha i osetio kako mi bije u levom oku, gde će se uskoro pojaviti šljiva. Bili smo besni, i ja i Od, ali istovremeno nije baš da nismo bili radoznali otkud sve ovo.

- Hteo si da provališ, a?

- Ne, kupio sam ovo ovde - otpoče Kjel i skinu sa glave lampu.

On voli da se rekreira u prirodi, pa je kupio lampu za glavu i gomilu druge opreme.

- Da, pa sam naterao moju ženu da sakrije neke stvari ovde u bašti, pa...

Sad ga je uhvatio stid, skapirao je da izgleda glupo, pa je objasnio celu stvar. Imao je takvu želju da trenira sa lampom u mraku, i nije video razlog da nas obaveštava o tome kako će da se crvči okolo po bašti, usred noći, kao trećerazredni akcioni heroj.

- Ja mislio ljudi sad knjavaju, tako...

Ali ne da nismo, nego je on to osetio na svojoj koži. Do koske. Kladim se da će sledeći put odabrati da bude neki drugi junak.

GLAVA 248

Za sada ima mnogo dežuranja noću. Čovek bi pomislio da imamo decu. Prvo onaj prilično apsurdni doživljaj sa Kjelom od preksinoć, a sad zadnji put bio je red na Jonija. U pola tri je već bio na telefonu.

- Aaaalllooo! Dreknuo je kao da je otkrio Ameriku.

- Kako je ovo do jaja!

On se pojavljuje u mom životu u nepravilnim razmacima, ali po pravilu onda kada je, prema njegovoj proceni,

na najboljim žurkama. Ljudi imaju tu naviku da telefoniraju i pozivaju prijatelje i poznanike na neke kul žurke na kojima su i oni sami, često posle ponoći, kada su oni koji nisu tamo već legli i uveliko spavaju.

Kao i sve druge životinje koje žive čoporativno, Joni koristi kolektivne odmore da bi otišao na jug, tako da je ovaj put pozvao da bi mi ispričao kako mu je tamo bilo ekstra.

- Aha

- Katastrofa jeftino pivo! urlao je.

- Mo'š da piješ kol’ko ‘oćeš!

- Aha

- Ma, brate, ovde je provod.

Mleo je bogami dugo o tome kako je bogovski udobno u avionu i koliko je bilo zabavno sesti na traku sa koferima koja se kretala u Sali za dolaske. Sada su ga jaja jako bolela pošto se šorc zakačio za rajsfešlus i povukao gore ka stomaku, ali je i za to imao savet.

- Samo pij...

Čuo sam neko zveckanje i galamu u pozadini, i glasne ovacije koje su šuštale kroz slušalicu što me je asociralo na fudbalsku utakmicu.

- Sad se, brate, Gunar istetovirao! Ček’ malo!

Ležao sam sa slušalicom u ruci i slušao celu gomilu kako se smeje i čestita Gunaru na tetovaži pre nego što se Joni vratio.

- Mora’ da brišem, brate! Treba stući još piva da se dokrajči!

Bez diskusije mi je spustio slušalicu, morao sam da slušam njegovu imitaiciju šabanskog smeha koji mi je zvonio u ušima.

- Ehehheeehehhehe!

Ja sam spustio slušalicu, i uzdahnuvši se obrnuo do Aninih leđa, i potrudio da

212

zaboravim na Jonija, ortaka za ponos.

GLAVA 249

Danas sam na poslu dobio kolač. I to ne jedan, već dva ogromna.

Prvi smo dobili zato što je Od bio jako zadovoljan nama. Malo u zezanciji, malo u zbilji on je ustao sa svoje stolice i održao mali govor. Govor je sadržao mnogo gluposti, ali usred svega skapirali smo da se ne zeza kad kaže da dobro radimo svoj posao. Posle smo i ja i Sveinung morali da održimo govor iz zeza, tako da je veći deo popodneva otišao na ispijanje kafe i međusobno hvalisanja.

Kada smo smazali kolač, i osećali mučninu od krema i marcipana, neko je kucao na vrata.

- UĐI!! viknuli smo svi u glas, a unutra se prvo pojavila Kjelova glava, a za njom je sledilo telo. U jednoj je ruci nosio kutiju sa kolačim, u drugoj dve male flaše kole. Ja sam zahvaljivao Bogu što nije u pitanju kafa. To ne bih mogao da podnesem, ali još jedan kolač za to je moglo da se napravi mesta.

- Znači ovde ste po ceo dan.

Ušao je unutra i izgledao malo stisnuto, ali objasnio da želi da se izvini zbog zbrke koju je izazvao pre par večeri.

Mi smo bili dobro raspoloženi, pa smo mahali rukama i govorili da je sve OK, dođi ovamo Kjel, uzmi stolicu i nađi sebi tanjir, dok smo mi zabrinuto razmenjivali poglede. Još jedan kolač?

Dok je Kjel preturao po ormanu u potrazi priborom i čaršavom, Sveinung je poskočio sa stolice i nabacio na sebe jaknu.

- Moram da bežim, imam dogovor - promrmljao je i kratko klimnuo glavom ka meni.

- Oh! Neka ženska, možda?

Od se zafrkavao, jer je dobro znao da Sveinung nije od onih koji baš često

imaju spojeve.

- Da, znaš da jeste - promrmljao je u bradu i izjurio napolje.

Od i ja smo ponovo razmenili poglede, a sada pride i uz dignute obrve. Heh? Ženska?

Onda je Kjel uzeo reč i govorio neko vreme o tome kako je glupo zadnji put kad smo se „sreli“ (ovde je napravio znake navoda prstima), trebalo je malo više da razmisli o tome, možda da je najavio i sve i svašta, pre nego što smo mu mahnuli u odlasku.

Nema problema, matori, malo akcije nikom ne škodi.

Da, i pitao se da li bismo otišli sa njim jedan vikend na planinu? Da leškarimo u šatoru, malo pecamo, popijemo po koju i hvatamo zjala. Samo mi momci. On zna milion mesta, tako ne može da ne bude dobro.

Dobro smo izveli uvežbani potez sa pogledima pre nego što smo se mahanuli da može. Zašto da ne?

Kjel neka se pobrine za plan, a mi ćemo ići s njim.

Neko vreme smo kolač jeli u tišini, što se mene tiče ja ne mogu da pričam i da istovremeno gutam kolač iz čiste učtivosti, s obzirom da mi je ovo 8. o parče torte za danas.

Nisam mogao a da se malo ne nasmejem na putu do kuće, jer smo stajali u koloni od Sulheimsvikena do Laksevoga, nas trojica suseda iz iste kuće, i svako u svom autu.

Pre nego što smo se tradicionalno zahvalili jedni drugima na vremenu provedenom zajedno, bio sam samo prinuđen da pitam Oda o onome što me je davilo.

Šta misliš s kim treba Sveinung da se nađe?

Od se malo nasmejao.

To je sigurno izmislio da ne bi morao da jede još kolača!

213

Složili smo se oko toga. Sigurno samo neka glupost.

214