Frederik Ešton Lun i Blek Šedou

7/25/2019 Frederik Ešton Lun i Blek Šedou

http://slidepdf.com/reader/full/frederik-eston-lun-i-blek-sedou 1/107 1

Frederik Ešton

LUN I BLEK ŠEDOU

I

Bila je prošla ponoć. Putnički brod »Blitkasi sekao je površinu nemirnog mora na

svojoj dugoj plovidbi od Keptauna ka

Londonu. Hladan martovski vetar i povremeno

hladna i sitna kiša zasipali su opustelu,ali dobro osvetljenu palubu broda, koji se

u tom trenutku nalazio naspram La Korane i

španske obale. Putnici odavno behunapustili salone i brodski bar, a slobodni

deo posade nalazio se na počinku.

Hodnikom između kabina luksuzne klase

promače jedna tamna senka i zaustavi sepred vratima kabine broj devetnaest. Bio je

to muškarac tamne bradice i obučen u crnoodelo. On pokuca na naročit na,čih i vratase brzo otvoriše dok on uđe i odmah se tihozatvoriše. Pred noćnim posetiocem stajala

je devojka duge riđe kose obučena u nekakavkomadić prozirne tkanine obojenenepravilnim mrljama skoro svih boja

spektra, ali s najviše plave, ljubičaste itamnocrvene.

On ju je gledao zadivljeno, a ona mu se baci u zagrljaj.

— Oh, Šedou, dragi!. . . Tako mi je bilo teško bez tebe ovihdana. . .

1. Ime broda po gradu i zamku na obali seveme Engleske— Blyth castle

Bio si samo dva puta. . . Uvek samo planovi i pripreme. . . — govorila je devojka između poljubaca.

— Uvek ti uspeva. . . A hteo sam da ove noći mislimo jedino naposao. . . I gde samo nabaviš nešto takvo?. . . Ta tvoja. . . neznam kako da je nazovem, jer nije ni haljina, ni košulja zaspavanje. To je san u bojama. . . A još lepše je to što taj san neuspeva ni malo da te sakrije od pogleda jednog momka, koji bi

trebalo da se pozabavi oko nekih desetak sanduka zlata. . „ — odgo-varao joj je tajanstveni posetilac takođe u prekidima:

Tek nakon pola sata uspelo mu je da kaže:

— A sada te molim da obučeš nešto neprozirno, jer inače moraćuda zaboravim sve to zlato. Za tri sata stižemo u Šerbur, a onda bimoglo da bude suviše kasno.

Devojka ustade ozarena srećnim izrazom lica i obuče onaj »san u bo-jama« koji to postade tek na njenom izazovnom telu, a onda se jošjednom zavodnički zanjiha pred muškarcem ispruženim na širokom le-žaju. Odmah zatim ona napravi baletsku piruetu, iako je prostor doormara s haljinama to jedva dozvoljavao. Obuče dugu sobnu haljinusvijetlozelene boje.

— Eh ti!. . . Ronda Barlou ti si neshvatljivo divna! Kako da



ostanem živ od silne ljubavi!? — uzdahnu muškarac oblačeći svojecrno odelo i popravljajući nalepljenu bradu.

— Kako si onda mogao tako retko da dolaziš? — reče devojka ipriđe da mu pomogne u spremanju.

— Silno te volim i mnogo sam patio svake noći kad nisam bio ovde

— odgovori muškarac.

— A tek ja! Bilo mije strašno. Uvek se užasno mučim u strahu date nikad više neću videti.

— Zašto se plašiš?

Volimo se već skoro tri godine, a ja ti ne znam ime. Ne znam o tebiništa sem da si Blek Šedou. A to, priznaj, nije dovoljno devojcikoja voli.

— Jednom ćeš znati sve — odgovori Šedou i blago je uštinu zalice.

— A sada požurimo. Daj radni mantil i kapu, koje si smotala ukuhinji.

Dok je ona iz ormara donosila ukradenu opremu, on otvori svoju

torbu i od metalnih dijelova sklopi kolica kakvima se služe urestoranima. Prekri ih bijelim salvetama stavljajući pod jednunekakav čudan pištolj. Bilo je to oružje načinjeno kao one puške izkojih se u zoološkim vrtovima i rezervatima ispaljuju strelice

ispunjene sredstvom za uspavljivanje, da bi se moglo nesmetano

prići zverima. On još jednom proveri punjenje i posebno postavljenustrelicu, pa ponovo namesti salvetu.

— Sad ću da krenem, a ti otvori prozor i postavi poluge smrežom. Pazi da to obaviš kako treba, inače odoh u more i udaviću

se, da ne saznaš kako mi je bilo ime — smijući se reče Blek Šedou.

— Više bih volela da zajedno postavimo poluge, iako sam to

uvežbavala već mnogo puta — reče Ronda Barlou.

— Neko od posade mogao bi da ih primeti pre nego izvedem ono što treba.

1. Black shadow — crna senka, upotrebljeno kao ime.

Videćeš znak kad na žici spustim Džepnu lampu

Pazi i odmah zakači poluge.Dobro su sastavljene i dovoljno su

sigurne

— odgovori on i stade uz vrata.

Ronda Barlou kleče uz ležaj i otvori dve metalne poluge sastavljeneod delova na vijke i postavljene uz ovalni prozor. Odmah zatim ona

priđe vratima i još jednom poljubi tajanstvenog posetioca. Na prvomstepeništu Šedou uze kolica za ručke i snese ih do donjeg hodnika.Pređe desetak jardi i krenu do jednih metalnih vrata. Imao je većspremljen ključ za njihovu bravu i brzo je otključa. Kad uđe, vratasamo zatvori, ali ih nije zaključao. Nađe se u uskom hodniku gruboobloženom metalnim pločama i nosačima, koji je vodio u deo broda dokojeg putnici inače nisu mogli da stignu.

Na jednom mestu hodnik je stizao do proširenog prostora u kome senalazio brodski trezor. Pred trezorom je bio namešten časovnik,koga je nadgledao stražar sedeći na visokoj i neudobnoj stolici.

Svakih pola sata stražar je morao da pokrene polužicu od vrha dodna sata. Time je isključivao uređaj za uzbunu. Ako bi zaspao,



alarmni signali bi odjeknuli u stražarskoj kabini i kod kapetanabroda.

Stražar je bio snažan mornar obučen u tamnomodri pulover. Imao jeguste obrve i oborene brkove produžene po bradi oko usta. Na

stočiću pored sata bila je položena kratka mašinska puška, a umornarevom pojasu visio je automatski pištolj.

Šedou proviri, nečujan kao prava senka. Polako podiže svoje oružje,ali čekao je još neko vreme. Kad vide da mornar posegnu rukom dosata i pokrenu polužicu oko njegove ivice, Šedou nanišani i okide.Mornar oseti ubod posred grudi i iznenađeno se uhvati za mesto izkoga je stršala strelica. Trebalo je da pritisne dugme alarmnoguređaja, ali iznenađenje je uspelo i trenuci su prolazili. Kad jepomislio da zove na uzbunu i zgrabi oružje, mornar je već bioukočen, a odmah zatim se svali sa stolice.

Smeškajući se zadovoljno, Šedou priđe i istrže strelicu izmomarevih grudi, a onda ga veza za slučaj da se probudi prevremena. Vrata trezora su bila visoka dva jarda i na svakog obijačabi delovala zastrašujuće, ali Blek Šedou je imao kopije ključeva.Otvori sve tri brave i pokrenu točkove utvrđivača. Radio je urukavicama i tiho, jer samo metalna pregrada delila je ovaj prostor

od kabina brodskih oficira, a iznad samog trezora bila je kajuta

kapetana broda.

Trezor je bio tako napunjen da bi čovek u njega jedva stavio paklocigareta. Pored trezora nalazila se ostava takođe obezbeđenametalnim vratima, koja su imala prozorčić osiguran metalnimšipkama. Šedou otvori vrata kopijom davno pripremljenog ključa, aonda sa svojih kolica uze minijaturni aparat za sečenje metala i,naizgled bezrazložno, iseče šipke prozorčića, kroz koji bi mogao dase provuče samo dete, ili vrlo mali i neobično mršav čovek. Šedouuze jednu crnu krpu i njom je grubo prelazio preko mesta gde su

šipke bile presečene. Tako ostadoše končići da ukažu na put kojimse stiglo u ostavu.

Unutra se nalazilo jedanaest sandučića punih poluga nelegiranog,čistog zlata. Šedou uze naročito izrađenu alatku i otvorisandučiće, a onda poče da pranosi poluge pred sam trezor. Vreme jeprolazilo, ali Šedou ga je kontrolisao. Tačno u određenom trenutkuon pomeri polužicu kontrolnog sata, jer već je bilo prošlo dvadeseti devet minuta od trenutka kad je to bio učinio mornar na straži.

— Baš nezgodan posao — promrmlja već oznojeni Šedou, ali mirnonastavi da radi. — Ostaje još mnogo toga. . .

On tada priđe trezoru pazeći da ne gurne kod nogu naslagane polugezlata. Vadio je teške sandučiće, isto tako pune zlatnih poluga, svedok nije stigao do reda lepo izrađenih drvenih kutija opremljenihspecijalnim bravama. Jednu po jednu otključavao je ključićem iz

svog svežnja i vadio iz njih neobične afričke skulpture. Bili su tovešto izrađeni primerci, ali ne samo po spoljnom izgledu, nego i po

unutrašnjem. Svaka skulptura je na nekom delu imala otvor dovoljanda kroz njega prođu zlatne poluge.

Šedou je brzo punio skulpture i uglavljivao isečak koji zatvaraprolaz u unutrašnjost predmeta, a onda naročitom masom oblepljivaosvako to mesto tako vešto da ni najoštrije oko ne bi primetilorazliku površine.

Provalnik je brižljivo osmatrao mornara, iako mu od njega nije pre-tila opasnost još najmanje jedan sat. Pored snažnog uspavljujućegsredstva stražara su sputavale veze na rukama i nogama, a uz to ipovezi preko očiju i usta. Šedou je dobro pazio i rad kontrolnogsata, a pri tome je brzo i spretno radio.

— Uskoro su zlatne poluge iz jedanaest sanduka nestale u utroba-



ma dragocenih skulptura, koje Šedou brižljivo smesti u njihovesanduke i vrati po istom redu u trezor broda. Zatim sanduke zlata

pomerene iz trezora opet lepo naslaga tako da niko ne bi mogao ni

da pomisli da je ovde provalnik obavljao neki posao. Prazne sanduke

vrati u spremište, ali ih postavi tako da se vidi da su pražnjenina brzinu. Konačno on zaključa vrata spremišta i ostavi stanje izkog se jedino moglo da zaključi da je provalnik bio sićušan i da je

ušao kroz prozorčić na vratima spremišta, i dodao nekome poluge izjedanaest sanduka.

— Zadovoljno se osmehnuvši Blek Šedou izvadi svoj gumeni otisakugrađen u običan upaljač. Njime, kao pečatom, ostavi crni znak predsatom za alarm. Bio je to znak konture čoveka sa čijih plećilepršaju skutovi ogrtača. A već godinama se pričalo o podvizimačoveka čije pravo ime niko nije znao, a koji se javljao ipotpisivao kao Blek Šedou.

*

U kabinama putnika koji su putovali do Šerbura zvonili su telefoni.To je dežurni budio putnike po spisku i svaki put pitao:

— Jeste li sigurni da ne treba još jednom da vas pozovem?

— Iz kabine broj sedam javi se muškarac, koji reče:

— Već sam ustao, hvala na brizi.

— Hvala i vama, gospodine Kimberli — reče dežurni i prekide vezunastavljajući da budi ostale putnike.

Dejvid Kimberli putovao je iz Darkara i bio je upisan kao arheolog

iz Londona, ali koji putuje samo do Francuske. Iza tog imena krio

se Donald Sikert, slavni avanturista poznat pod nadimkom Lun, kralj

ponoći. Pošto proveri svoj laki prtljag, Lun izađe da udahne malosvežeg vazduha. Vetar je bio oslabio i kiša prestala. Oblaci su se

proređivali i bilo je nade da će dan biti lep.

Sikert opipa nogom vlažnu površinu palube i pođe ka ogradi. Desnood sebe ugleda senku čoveka obučenog u crno, koji se naginjao prekoograde. U tom trenutku razlože se alarm i začuše se uzvici i nare-đenja. Lun pogleda prema kapetanskom mostu i začu uzvik:

— Stražar kod trezora je zaspao, ili ga je neko napao!

Nekoliko mornara potrčaše prema ulazima pod palubu. Jedan uzviknu:

— Ko je tamo uz ogradu?

— Putnik! — doviknu Lun.

— Dođite ovamo i uđite u salon!

Hej, vi tamo dole! Šta to činite?

dodade mornar.

Ćovek u crnom beše prekoračio ogradu držeći u jednoj ruci nekakvuveliku torbu.

— Blek Šedou odlazi! — začu se odgovor i čovek u crnom otpustiruke i nestade sa ivice palube.

Lun potrča da vidi kako čovek pada u more. A tada ugleda kako se

telo begunca zaustavlja na neki čudan način u visini prozora jednekabine i nestaje kroz njega. To se događalo u senci broda, doklenisu dopirala svetla s palube i Lun pomisli da je to optička varka.



Ali ipak bio je siguran da čovek nije pao u more.

Oceni pravac i krenu ka kabinama luksuzne klase. Mornar viknu za

njim da se vrati i uđe u salon, ali Lun beše nestao. On stiže dokabine broj devetnaest i zastade pred vratima.

Pošto je uzviknuo da odlazi, Blek Šedou baci torbu, sa delovima

rastavljenih kolica, koja odmah potonu. Zatim on skoči ka prostoruizmeđu dve metalne poluge isturene kroz prozor kabine Ronde Barlou,i opremljene čvrstom mrežom. Zadrža se na mreži i brzo se s mukomprovuče kroz uzan ovalni prozor. Ronda u istom trenutku otkačiutvrđivače obložene gumom i podvuče pod otkrivenu cev pri podu podprozorom. Poluge padoše i potonuše u vodu, a Šedou zatvori prozor.

Sve je uspelo — uzbuđeno šapnu on i zagrli devojku, koja je opet nasebi imala »san u bojama«.

— Gde si sklonio zlato? — upita ona drhteći od uzbuđenja.

— To ni ja sam ne treba da znam. Odletelo je da stigne tamo gde

želim — smejući se odgovori Šedou. — A sada treba da pređem u svojukabinu.

U tom trenutku se začu kucanje na vratima. Ronda pogleda Šedoua neskrivajući . strah. On joj dade znak da otvori, a on stade izavrata kabine. Devojka htede da obuče sobnu haljinu, ali joj on dadeznak da ostane onako, u onom »snu u bojama«. Ona klimnu glavom ipriđe vratima. Otvori ih i ugleda visokog muškarca guste crne keseposrebrene prosedim vlasima. Njegove kao kaljeni čelik modre očipreleteše preko izazovnog tela Ronde Barlou i otkriše izvesnuzbunjenost.

— Je li kod vas sve u redu, gospođice? — upita on trudeći se dane gleda njene gole grudi.

— Moglo bi da se kaže da baš i nije. ..

— Mogu li da pomognem?

— Došli ste u neobično vreme... Gde ste bili cele noći dok samusamljena umirala od dosade. Ali »daj šta daš«... Malo ljubavi nijena odmet ni u trt sata posle pola noći

— odgovori Ronda Barlou i izazovno pokrenu bokove, zbog čega seprozirna košuljica još više povuče uz njen trbuh.

— Na brodu je nekakva uzbuna

— zbunjeno reče Lun.

Jedino što je moglo da ga zbuni bile su izazovne žene koje bi se

ovako otvoreno nudile.

— Ostavimo uzbunu. Uđite da porazgovaramo, jer očito, imalibismo šta da kažemo jedno drugom... ili da učinimo... — uzdišućireče Ronda.

— Oprostite... Učinilo mi se da je neko skočio sa ograde broda ida se zadržao kod vaše kabine — reče Lun i malo se povuče.

— Malo vam je čudan izgovor... Mogli ste da nađete bolji kadželite da uđete... Uostalom, zar ja nisam dovoljan »izgovor«? Samasam već danima...

— Divni ste, i što se tiče »razloga«. .. Ali moram da vidim štase to dešava, pa ću vas posetiti kasnije — reče Lun i povuče se jošjedan korak.



— Donesite i neko piće, a ne zaboravite i bocu orandžusa. Čekamvas

— zaključi Ronda i zatvori vrata.

Lun požuri do ugla hodnika i ostade tamo da stoji dobro zaklonjen.Uskoro ugleda čoveka u crnom odelu i s tamnom bradom, koji istrča

iz kabine Ronde Baelou, a onda uđe u kabinu Reda Gelsena, lepog po-srednika i rentijera, koga Lun već bese upoznao u tokuputovanja.Odmah požuri ka palubi. Zaustavi ga brodski detektiv idva oficira.

Pođite s nama — - naredi detektiv.

— Sta se to događa? — upita Lun, ali ne dobi odgovor.

Zbog toga on ućuta i odluči da sačeka rezultat istraživanja mora,jer brod se beše zaustavio i brodski reflektor je osvetljavao

talase. Lun je znao da Blek Šedou nije tamo i da je njegov lažniskok u more zaista dobar trik izveden s puno rizika.

Uskoro se pojavi Red Gelsen. Opipavao je glavu raspitujući se šta

se to događa. Pričao je da ga je neko napao u kabini, koju je zaboravio da zaključa. Pokazivao je čvorugu na glavi.

— Nešto me probudilo i pomislio sam da je neko ušao. Pitao samko je, ali u tom trenutku me pogodio snažan udarac po glavi. Kadsam se osvestio, nije više bilo nikog. Koliko sam mogao dazaključim površnim pregledom stvari, ništa nije odneto

— zaključi Gelsen svoju priču, koju je Lun pažljivo slušao.

Dakle, Blek Šedou je na brodu, zaključi Lun.

Znao je dosta o tom čudnom obijaču i pljačkašu, koji već nekolikogodina igra ulogu nekakvog modernog Robina Huda. Kružile su priče

o tome da su mnogi siromašni ljudi u svojim najtežim prilikamadobili pomoć od nepoznatog čoveka, koga nisu nikada videli i kojise potpisivao sa »Blek Šedou«. Lunov prijatelj, slavni reporter

Artur Markinč proveravao je istinitost priča i utvrdio da Blek

Šedou zaista pomaže siromašnim i nesrećnima. Neka sirotišta su odnjega dobila pozamašne sume. Bolnice za sirotinju i domovi slepih iubogaljenih zahvaljujući prilozima Bleka Šedoua poboljšali su svojenovčane prilike. Pronalazio je siromašne porodice i davao im znatnupomoć.

Pri svakoj pljački Blek Šedou je ostavljao svoj »zaštitni znak«,odnosno crni otisak koji je predstavljao senku čoveka iza čijihleda lepršaju skutovi širokog ogrtača.

Već nakon jednog sata od uzbune svi putnici i članovi posade na

putničkom brodu »Blit kasi« znali su da je izvršena čudna pljačkazlata i da je to delo Bleka Šedoua, koji je skočio u more. Svi suse bavili zagonetkom bekstva neobičnog avanturiste. U blizini nijeprimećen nikakav brod, ili čamac, a hladno i nemirno more moglo jeda znači samo smrt za begunca. Da Šedou nije nestao u moru znali susamo Lun i Ronda Barlou.

Radio vezom izvešteni su Skotland Jard i vlasnik broda Oskar Espinu Londonu. Stiglo je i naređenje da brod uspori kretanje i na

otvorenom moru sačeka brod s grupom. inspektora i policije, kojatreba da izvrši istragu. Putnici koji su hteli da se iskrcaju uFrancuskoj, zamoljeni su da shvate prilike i strpljivo sačekajuodobrenje za pristajanje broda.

Kapetan broda je zamolio putnike, koji su bili napustili svoje'



kabine, da se u pratnji mornara vrate u njih i nastave noćni odmor.Uzgred je napomenuo da je zabranjeno kretanje po brodu bez pratnje

ovlašćenih članova posade. U tom trenutku Lun je posmatrao RedaGelsena i devojku koja je sedela pored njega. Već ih je bio upoznaou toku brodskih sedeljki. Devojka je bila Lora Espin, kći vlasnikabroda. Nalazila se na brodu i u odlasku iz Londona do Rta Dobre

Nade, a bila je tu i sada. Objašnjavala je to željom da upozna

poslovanje ovakvog broda, jer je jedini naslednik svog oca, pa ćejednom na nju pasti sva briga oko vođenja poslova

Međutim, Lora Espin nije baš ubedljivo delovala, kao budući bro-dovlasnik. Oblačila, se veoma neobično. Celo vreme puta, kad je najugu bilo suviše vruće, nosila je duge,- meke čizme do pola bedara,kratku suknjicu i bluzu od iste kaže. A mora da je imala višetakvih garnitura, jer videla se čas u crnom, čas u braon, zelenom,tamnomodrorn, sivom i belom kompletu. Bluze su bile optočenezlatnim ili srebrnim vezom. Sada je sedela u crnoj garnituri od

sjajne kože. Red Gelsen joj je nešto pričao i njih dvoje su sesmejali.

Već nekoliko puta Lun se našao u neprilici, jer ga je Lora Espinizazivala pogledima koliko drskim toliko i razumljivim. Jedne noći

je za stolom naslonila svoja uz Lunova kolena. On se toboženeprimetno pomerio, ali ona se uskoro takođe pomerila i opet gadodirivala kolenima značajno i s pozivom ga gledajući Te večeri muje pričala:

— Ja sam razuzdana i slobodna devojka. Pobegla sam iz koledža daživim kako hoću. Kad bih se našla u neprilici, vraćala sam seroditeljima. Otac je vlasnik četiri putnička broda i mnogo se žalida posao s putničkim brodovima ide sve slabije. Pobeđuju avioni..

Na kraju je rekla da ona zna tajnu korišćenja putničkih brodova,ali dok joj je živ otac to ne može da ostvari. "

. — Ljubav! Slobodno uživanje! To je formula za moje brodove, kad

ih preuzmem! — zaključila je svoje izlaganje.

Njen sadašnji sagovornik, Red Gelsen, bio je lep, uvek odlično obu-čen i zanimljiv čovek koji je imao oko trideset godina. I on seispovedao one noći kad je Lora mučila Luna svojim nemirnimkolenima.

Gelsen je započinjao studije tehnike, a zatim prava i konačnoekonomije, ali ništa nije završio. Nasledio je roditelje, koji subili rentijeri. Ostalo su mu dve kuće za iznajmljivanje u Sohou, aotvorio je posrednički biro. Sve to donosilo mu je dovoljne prihodeda ugodno živi i putuje kad god to zaželi. Lun je pomislio da zaživot plejboja takvi prihodi uopšte nisu dovoljni i da lepotan imai neke druge izvore, jer zaista je njegov izgled mogao da se

pretvori u značajan kapital. A izgledalo je da on to shvata i

umešno koristi. Mora da je bacio oko i na četiri broda porodiceEspin, jer njegovo druženje s Lorom nešto govori, pomislio je Lun.

8

Mislio je o svemu tome zato jer mu je u salonu postajalo dosadno i

beše odlučio da priđe Lori i Redu.

— Došao sam da kažem da mi je veoma žao što se ovo dogodilo bašna vašem brodu — reče Lun Lori Espin.

— Baš me briga za sve to — osmehnu se devojka. — Brod i teret suosigurani.

— Hoćete li k nama u društvo? — ljubazno ga pozva Red Gelsen..

— Vrlo rado, jer posle svega ne bih uspeo da spavam a nameravao



sam da se iskrcam u Serburu — odgovori Lun i sede tako da budesiguran od eventualnog udvaranja kolenima.

— Gde ste bili kad je počela uzbuna? — upita Gelsen.

— Baš sam stajao na palubi, jer sam se spremao za iskrcavanje.Želeo sam da udahnem malo noćnog vazduha. Video sam tog čudnog

obijača kad je skočio preko ograde broda — ispriča Lun.

— To je vrlo čudno. On mora da se udavio u moru. Zar je mogućeda je to bilo samoubistvo, i da je pre toga Blek Šedou izveo svojuzadnju veliku pljačku? — reče Lora Espin.

— Ne verujem da se utopio — reče Lun.

— Na osnovu čega tako mislite? Pa svi tvrde da je Šedou skočiopreko ograde — upade Gelsen.

— Imam razloga da tako mislim

— odgovori Lun neodređeno.

— Jeste li obavestili kapetana broda i brodskog detektiva? — upita Gelsen.

— Nisam... To bi moglo da me uvuče u istragu i omete iskrcavanjeu Šerburu, a poslovi me čekaju. Ne tiču me se pljačke. Neka svakradi svoj posao, a ja mislim o svojim iskopinama. Nadam se da ćuuspeti da u Francuskoj isposlujem pomoć za jedan poduhvat u južnomdelu Egipta — pričao je Lun čineći se da su mu misli odlutale kaneslućenim iskopinama.

On je na brodu bio upisan kao arheolog.

— Možda je to najbolje — zaključi Gelsen. — Ali, vi arheoloziste radoznali ljudi. Zar vam nije teško da zaboravite svoje sumnje?

Eto, mene neprekidno uznemirava želja da saznam ko me je i zaštanapao u kabini. Možda je čak hteo da me ubije, ali ga je omelauzbuna...

— Rekli ste da vas je nešto probudilo. Možda je to zavijanjesirene za uzbunu — reče Lun.

— Ne znam... Možda — odvrati Gelsen.

Njihov razgovor prekide dolazak drugog oficira, koji pozdravi i

obrati se Lori Espin:

— Vaš otac je pitao kako ste i imate li kakvu poruku.

— Pozdravite ga i kažite da sam odlično i da nemam nikakvih

poruka — odvrati Lora.

— Možda želite da koristite radio- -vezu i razgovarate s ocem? — upita oficir.

— Hvala, ne želim — odgovori Lora. — Ali mogli biste da nasotpratite do kabine i da nam ispričate šta se sve dogodilo.

— Učiniću to vrlo rado — odgovori oficir i njih troje mu sepridružiše.

Pred svojom kabinom Lora Espin zastade i reče:

— Kći vlasnika broda ima izvesne prednosti. Moja kabina sastojise od malog salona i odeljka za spavanje. Zato uđimo kod mene.

Tri muškarca uhvatiše jedan drugog da gledaju u završetak njenih



čizama i ivicu kožne suknje, jer razmak je bio priličan, a ispunjenzaista lepim butinama.

Dok su se spuštali u udobne, iako za pod pričvršćene - fotelje,Lora reče:

— Baš se radujem što se u toku ovog putovanja, dogodilo i nešto

uzbudljivo.

— Zar vam je bilo dosadno? — upita Lun.

— Nije. zahvaljujući Redu, a u povratku i vama gospodine

Kimberli

— odgovori Lora.

— U čemu je moja zasluga u raz bijanju vaše dosade? — pitao jedalje Lun.

— Pričali ste uvek zanimljive stvari o tim drevnim grobnicama,zatrpanim gradovima i tajnama prošlosti. Nisam ni slutila da jedanarheolog ima toliko zanimljivih osobina — dvosmisleno reče Lora i

čudnim pogledom osmotri Luna.

Zatim ona zamoli brodskog oficira da ispriča šta se dogodilo. Onizloži sve što je video, jer je došao do trezora s prvom grupom, azatim zaključi:

— To je najveća pljačka na jednom putničkom brodu, izvedena jena sličan način kao i ona na brodu »Keptaun«, koji je pre osamgodina nosio zlato iz Durbana do Sautemptona. Vrednost zlata iz

jedanaest sanduka je preko dve stotine hiljada funti.

— Ali kako će Šedou naći zlato bačeno u vodu i kako će on sam daispliva? — upita Red Gelsen.

— Možda je zlato sakrio na brodu s namerom da ga kasnije odnese.Naš detektiv smatra da je to bio razlog što je Šedou dozivaoskačući preko ograde broda. Time je hteo da skrene pravac istrage — odgovori oficir ustajući.

— Ali to ne objašnjava kako je on uspeo da se spase — primetiLora Espin.

— Imao je neku veliku torbu. Sada postoje mnoga tehnička sred-stva. . . Možda neki gumeni čamac s malim motorom, ili neštoslično. Francuska obalska policija već patrolira na sve strane — odgovori oficir i zamoli da mu dozvole da ode, jer ima važnihposlova.

— Vreme je da se i ja vratim u svoju kabinu — reče Lun i oprosti

se od Reda i Lore, a onda zajedno s oficirom iziđe u hodnik.

Mornar na straži pod platformom za ulazak u hodnik prema kabinama

prve klase nije obračao pažnju na Luna jer ga je vidio sa drugimoficirom.To Lun iskoristi pa pokuca na vrata Ronde Barlou. Ona brzo

otvori, kao da je očekivala nečiju posetu, ali na licu joj sepojavi neka mešavina zabrinutosti i straha kad vide neugodnog

posetioca.

— Šta želite, gospodine? — upita ona i vrlo uspešno izbrisa slica znake straha i zameni ih zavodničkim osmehom nakrivivši maloglavu u očekivanju odgovora.

Sada je bila obučena u dugu haljinu, koju je ipak zakopčavao samoširok pojas tako da su se skutovi otvarali pri svakom pokretu iotkrivali njene noge ćelom dužinom.



— Želim da uđem — reče Lun i sačeka da se ona ukloni s vrata,što Ronda odmah učini.

— Nemam ništa protiv posete jednog privlačnog muškarca — reče-ona odmerivši pažljivo neočekivanog gosta. — Možda ćete mi reći ne-što više o tome šta se događa na brodu.

— A ja sam mislio da od vas saznam to više — smejući se odvratiLun i sačeka da ga ona ponudi da sedne.

— Smestite se kako želite. Možete koristiti i krevet; dovoljnoje širok za nas oboje — reče ona smejući se i zabacujući svoju riđukosu.

— Možda nas pozovu i ometu ležeći odmor, pa predlažem da prvoporazgovaramo sedeći u foteljama

— takođe se smejući reče Lun i zauze mesto uz stočić na kome sujoš uvek bile dve čaše za viski.

On ih podiže jednu, pa drugu, ali ne reče ništa. Ronda napući ustaočekujući pitanje, ali Lun ga nije postavljao. Umesto toga on jeuporno posmatrao devojku i ona oseti neku slabost, pa se pusti u

fotelju s druge strane stola.

— Pričajte mi o sebi. Pričajte istinu i bez straha. Nema razlogada me se plašite — govorio je Lun polako i sugestivno

Šta da vam pričam ja nisam zanimljiva.Eto putujem i upravo se

vračam iz Keptauna gde sam imala dvonedeljni angažman

—'Šta ste po zanimanju?

— Zovu me »devojka sa sto zanimanja«.

— Onda nemate razloga za tvrdnju da niste zanimljiva. Kažite mi

neko od svojih zanimanja.

— Igračica. . . striptizeta. . . kućna negovateljica. . .

fotomodel. . . pevaćica. . . kažu i sposobna sekretarica. . .

— Samo produžite. Očito nije to ćela lista vaših zanimanja — ohrabri je Lun.

— Bila sam i turistički vodič, prevodilac sa francuskog,

španskog i italijanskog, »zečica« u jednom ekskluzivnom klubu i jošponešto — nastavi ona da priča.

— Treba da mi pričate samo istinu. . . To je vama u prilog. . .Možda mogu da vam pomognem — govorio je Lun prelazeći na pojačaniuticaj hipnozom, u čemu je bio nenadmašan majstor i čime se koris-

tio u svojim avanturama.

Neprospavana i uzbudljiva noć, blizina zore i Lunov pogled činilisu da njena volja naglo oslabi. Već na sledeće pitanja ona odgovoribez čuđenja i uzbuđenja.

— Otkada znate Bleka Šedoua? — upita Lun. .

— Više od dve. . . skoro tri godine

— odgovori devojka.

— Jeste li mu pomagali u pripremi pljačke?

— Jesam.

— Bio je noćas ovde?



— Da. . .

— Bio je tu i kad sam ja ulazio, čim je počela uzbuna?

— Bio je iza vrata spreman da se brani.

— Gde je sada?

— Ne znam.

— Koliko dugo je on na brodu?

— Od Keptauna.

— Nisam vas viđao u restoranu i salonima broda. Gde ste bili sveto vreme?

— Ostajala sam u kabini, jer je on to zahtevao.

— Gde je sklonio zlato?

— Ne znam. . . Pitala sam ga, ali nije rekao.

— Kako izgleda Šedou?

— Lep. . . volim ga mnogo. . . A] uvek ima nalepljene ukrase oko

očiju i bradu.

— Jeste li ga videli bez brade i tih ukrasa?

— On mi to nikada ne dozvoljava Kaže da niko na svetu ne sme dazna njegov pravi izgled.

— Pa kako znate da je lep?

— To se vidi i pored brade i ukrasa. . . Lepo i snažno telo,baršunast glas i divno ljubi svojim punim usnama. .

— Ima li i neko posebno obeležje na telu?

— Samo beleg na levom kuku, koji liči na znak uzvika.

Lun se nasmeja tom odgovoru, jer zaista je bilo teško proveriti kona brodu ima znak uzvika na levon kuku.

— Živi li Šedou najčešće u Londonu.

— Da. . . On živi u Londonu i zato sam ja uvek tamo. U Keptaunsan išla zato što mi je rekao da ćemo se tamo naći.

— Gde stanuje Šedou?

— Ne znam.

— Zar nikad nisi bila u njegovom stanu?

— On dolazi k meni, ili me odvede svojim kolima i ne dozvoljava

mi da vidim gde živi.

— Zar je to moguće? Zar nisi pokušavala da to ipak saznaš?

— Pokušavala sam, ali je on primetio i tri meseca nije mi sejavljao. Otada ne pokušavam. Stavlja mi naročite naočari i ja ih nedodirujem dok se ne nađemo u njegovom stanu bez prozora.

— Zar to nije zagušljivo i neprijatno mesto?

— Nije. Ima divan stan s pozlaćenim okovima, kao u nekoj palati



starih kraljeva.

— Je li to skrovište u Londonu, ili okolini?

— Ne znam. . . Vozimo se više od jednog sata od Temze, na čijoj obali se najčešće nađemo.

Još dugo je Lun ispitivao devojku, uli nije saznao ništa od čega bimogao da pođe. Konačno, on oslobodi Rondu hipnoze i nastavi otvorenrazgovor. Opet joj postavi pitanje otkada ona poznaje Šedoua. Na toona poče da se smeje i reče:

— Zar vam nisam rekla da sam devojka sa sto zanimanja? Jedno od

njih je i hipnoza. Istina, osetila sam svu vašu hipnotičku snagu inisam želela da pružim potpuni otpor. Ipak znam sve što ste mepitali i šta sam odgovorila.

— Nisam oduševljen — nastavljajući da se smeje reče Lun. — Alikad je tako, onda mi kažite još gde stanujete u Londonu, jer bihvas jednom posetio.

— Pre nego vam to kažem, da razjasnimo naš odnos.

— U kom smislu?

— Očekivala sam da ćete brodskom detektivu reći da ste videli daŠedou silazi kroz moj prozor i očekivala sam da taj pacov ubrzodođe. Ali pojavili ste se vi.

— Nikom nisam rekao šta sam video, a video sam i više.

— šta, na primer?

— Bio sam skriven iza ugla hodnika kad je Šedou izišao iz vašekabine. Otišao je u kabinu izvesnog Reda Gelsena i onesvestio gaudarcem. Ja sam morao na palubu i u brodski salon, a Šedou je za to

vreme opet nestao — ispriča Lun mirno.

— Dakle, vi hoćete udeo u pljački?

— Ne! — skoro viknu Lun. — Nikad nisam ucenjivao! Poznati su mii postupci Bleka Šedoua, i ne bih ga nikad izdao policiji.

— To znači da i ja mogu da budem mirna. Ipak me oslobodite bri-ga. Šta će biti sa mnom kad stigne policija, koju očekuju ovde?Hoćete li ćutati o mojoj ulozi u svemu?

— Hoću. Kažite mi još kako je Šedeu ušao ovamo posle skoka sabrodske ograde.

— imali smo pripremljene metalne cevi sa naročito izrađenim na-

stavcima i kukama za učvršćivanje ispod cevi pod prozorom. Izmeđuisturenih cevi bila je čvrsta mreža, na koju je Šedou skočio beznaročite opasnosti. Poluge sam izbacila i one su potonule zajedno smrežom. U mojoj kabini nema više znakova da je tu neko bio — ispriča Ronda Barlou.

— Sem dve neuklonjene čaše — smejući se reče Lun.

— Čaše nisu dovoljan dokaz za bilo šta odvrati devojka.

— Možda je tako — reča Lun.

— Onda je sve dogovoreno. Ostaje da vam dam svoju adresu u Lon-

donu, koju nemam, ali moj menadžer Stiv Braun u Finlej Stritu de-vet, na trećem spratu, uvek zna gde sam odsela i kako možete da me

nađete. Ipak mi recite da li od ovog zlata želite jednako pravedandeo? — reče Ronda Barlou.



— Ne tiče me se zlato a ne želim ni da se bavim Blekom Šedouom — zaključi Lun.

— Onda da pustim traku s muzikom za igru? Želim da znam da li ćevam se svideti moja igra — reče devojka i ustade.

On nije primetio kako se to dogodilo, ali već kada je ustala njena

haljina beše se otvorila i nekako odlete kao da je skinuta palicomčarobnjaka. Ronda ostade u onom prozirnom »snu u bojama« koji otkriviše nego što može da previdi živ čovek.

Već u sledećem trenutku na polici Ronda pritisnu dirku magnetofonai muzika ispuni kabinu, a ona se lagano zavrte u nekoj igri tela,

kukova, trbuha i ruku. »San u bojama« poče da klizi uz njenekukove, a kosa joj se talasala dopunjujući divnu sliku neobičneigračice.

Ali tada se začu kucanje na vratima i Ronda se zaustavi u jednompokretu. Stajala je tako nekoliko sekundi,, a onda popravi »san ubojama« i brzo obuče haljinu vezujući pojas brzim i vičnimpokretom.

— Sklonite se iza vrata — šapnu Ronda.

— Ne, ostaću u fotelji — odgovori Lun.

Ona slegnu ramenima i otvori vrata. Jedan mornar javi da se svi

gosti sakupe u brodski salon, a da kabine ostave otvorene jer brod

je zašao u ostrvsku luku Adernija i policija je stigla. Odmah zatimmornar ode, a Ronda Barlou reče:

— Sačekajte da se obučem, pa mi pravite društvo na tompolicijskom mučenju.

Lun klimnu glavom i priđe prozoru da vidi kakvo je vreme. Već jesvitalo. On promoli glavu kroz prozor i desno ugleda patrolni brod

britanske pomorske policije, sa koga je bio prebačen onaj naročitimost pogodan za trenutke kad se brodovi ljuljaju.

*

Dok se Ronda spremala, Lun je razmišljao o tome hoće li i sam biti

sumnjiv inspektorima Skotland- Jarda i hoće li ga ometati da seiskrca u Šerburu s obzirom da je imao lažni britanski pasoš.

Već nakon jednog sata bio je načisto s tim da nije sumnjiv i damože- nesmetano da se iskrca. Pošto inspektori behu ispitali i

Rondu i njega, njih dvoje su sedeli za stolom u uglu salona i Lun

ugleda Reda Gelsena i Loru Espin. Kako njih dvoje nisu imali sto,

Lun im mahnu da dođu. Predstavi im Rondu Barlou i Gelsen reče:

— Gde ste se vi skrivali sve ovo vreme, gospođice Barlou? Ili jemožda gospodin Kimberli kriv što vas nismo pre upoznali?

Lun je pažljivo motrio i Gelsena i Rondu Barlou, ali nije biloznakova da se poznaju.

— Nisam imala poznanika na brodu, pa sam ostajala u svojoj ka-

bini — odgovori mirno devojka. — Tek noćas sam upoznala gospodinaKimberlija.

Lora Espin je ćutala očito nezadovoljna prisustvom lepe igračice, a

Rondi to nije bilo teško da primeti. Zato se ona povuče čimsaopštiše da je pregled kabina završen.

— Stekli ste lepu poznanicu — reče Gelsen Kad Ronda izađe



— Da, ali sa mnogo zakašnjenja, jer ja se iskrcavam u Šerburu — reče Lun.

— Ko je ta devojka? — upita Lora Espin.

— Ne znam mnogo o njoj — odgovori Lun. — Bavi se igranjem, peva-njem i poziranjem.

— Ah, jedna od »onih« — reče Lora.

Posle toga Lun se oprosti od ovo dvoje i pođe u svoju kabinu da sepripremi, jer brod je kretao ka Šerburu zaobilazeći ostrvo s južnestrane.

Već u devet sati Lun je bio u hotelu »Barfler« u Šerburu.

U luci je trebalo da pripremi prihvatanje i remont broda Samjuela

Makfersona, koji je trebalo da doplovi iz Majunge na Madagaskaru,

gde se bio ukotvio zbog kvara na motorima. Tamo je trebalo da brod

bude osposobljen samo za plovidbu do Evrope, a ovde je Makferson

želeo da u njega ugradi nove, snažnije motore.

Oko podne Lun je sve bio sredio i u brodogradilištu i u banci. Imaoje vremena da se odmori do trenutka poletanja aviona prema Londonu.

Iste noći bio je u svom londonskom skrovištu i u zagrljaju svojeDžejn Vitington.

III

Istražna ekipa na čelu sa inspektorima Skotlanđ—Jarda DžošuomBilberijem i Robertom Šeklijem nastavila je istragu u toku plovidbeod Šerbura do Londona, ali bez ikakvog uspeha. U luci je brod

stavljen u karantin, a putnici su pretreseni, ispitani i ubeleženisa svim podacima, a onda pušteni da siđu kroz policijski kordon.Ostalo je da se ispita cela posada, a bilo je dvesta petnaest

mornara, mašinista, članova posluge i oficira.

— Pretrešćemo brod kako nikada nije bio pregledan — govorio jeinspektor Džošua Bilberi.

— Ponovio si iste reči koje je pre osam godina izgovorio višiinspektor Bertram Adams, kad je izvršena istovetna krađa na brodu

»Keptaun« — upade inspektor Robert Sekli.

Viši inspektor Bilberi ga ljutito pogleda i nastavi:

— Pregledaćemo sve uređaje, rezervoare za vodu i gorivo, i

motore. Uklonićemo sve oplate, a ako treba i zidove...

— Pa vi ste zamislili isto što i Adams, a to nije dalo nikakav

rezultat. Otkud znamo da je zlato na brodu? Ako je Šedou mogao daodmagli, valjda je mogao da odnese i zlato

— reče inspektor Šekli ne obazirući se na produbljivanje boraoko usta višeg inspektora Bilberija.

— Dobro, Šekli! A šta, do đavola, misliš da uradimo?! — skorovrišteći upita Bilberi.

— Treba nađemo Bleka Šedoua! — takođe povisivši glas odgovoriinspektor Šekli.

— Odlično, mladiću, odlično! Poveravam ti taj posličak! Izvršihapšenje Bleka Šedoua! A sad se što pre ukloni iz vidnog polja! — odbrusi viši inspektor Bilberi.

— Tvoje vidno polje?.. Hm, ne doseže daleko i brzo ću biti izvan



njega — drsko odgovori inspektor Šekli i iziđe iz brodskog salonapretvorenog u biro za istragu.

Ovaj sukob je otkrivao neobičan odnos dva inspektora, kakav nijebio uobičajen u Skotland-Jardu. Međutim, postojao je poseban razlognetrpeljivosti ova dva čoveka koji su morali često da rade zajedno.Bilberi je težio da uspehe pripiše sebi, pa je mnoge važne podatke

tajio od ostalih saradnika. Desilo se tako da je jedan pljačkašpozvao Bilberija i javio mu da će vratiti novac ukraden iz kasestanice podzemne železnice, jer mu je to prvi

greh, pa ga grize savest. Tražio je obećanje da tom prilikompolicija neće pokušati da ga uhapsi. Bilberi je pristao. Telefonomje pozvao Šeklija

da mu se pridruži na Kadogan-skveru u dvadeset i jedan čas, ali munije rekao zašto. Video je kako se jedna kola zaustavljaju i kakovozač pregleda motor, a onda nešto popravlja vadeći stvari izspremišta automobila. Kad je završio, seo je u kola i krenuo, aŠekli je video da je ostao jedan kofer. Brzo ga je uzeo i požurioda svojim kolima stigne zaboravnog vozača.

Pretvorilo se to u pravu smejuriju. Stigao je ona kola i predstavio

se kao inspektor Šekli iz Skotland-Jarda.

— Zaboravili ste jedan svoj kofer

— rekao je ljubazno.

Nepoznati čovek je nešto promrmljao, uzeo kofer i brzo nestao.

Šekli se vratio na Kadogan skver i ispričao Bilberiju kako je

pomogao-zaboravnom Vozaču.

Bilberi je pozeleneo od jeda i ispričao da je to bio obijač kasepodzemne železnice i da je u koferu bilo dve hiljade funti. A

baš tih dana sasvim istovetna greška bila je opisana u knjizi

nekadašnjeg inspektora Skotland-Jarda Frenka Viljemsa. U njoj jebilo ispričano kako je jedan od pljačkaša koji su izvršili pljačkustoleća na mostu u Bakingemšajru 1963. godine, kad su zaustavilipoštanski voz i odneli gomilu novca, pokušao da tajno vrati svojdeo pljačke, ali nije uspeo. Doneo je kofer s novcem do zida

zatvora Vormud skrabs i hteo da ga ostavi, ali tada ga je uhapsila

jedna policijska patrola. On je rekao da je siromah i da tražijeftino prenoćište. Jedan bobi ga je otpratio do nekog jeftinoghotela, pa mu je čak pomogao da nosi kofer s novcem. Gangster je zaključio da policajac ne želi da uzme taj novac i odustao je odsvog dobronamemog poduhvata. Nikada više se nije javio sa svojihosamdeset hiljada funti.

— Renome Skotland-Jarda je srušen. U očima javnosti mi smo sadasamo grupa nemarnih tipova — izjavio je povodom knjige o tom i

mnogim policijskim promašajima jedan policijski oficir.

Zbog držanja inspektora Bilberija i njegovog stalnog prisvajanjapodataka i slave u slučajevima uspeha mladi inspektor Šekli jetrebalo da bude ismejan. Pristao je da ćuti o svemu, jer i Bilberibi propao zbog tog komičnog događaja. Ali zato je njihov odnospoprimio mnogo ličnih zajedanja i sukoba bez mogućnosti da se jedanod njih požali starijim šefovima Skotland-Jarda, jer su bili

saučesnici u jednom prikrivenom grehu.

Sve to otežavalo je ionako tešku potragu za opljačkanim zlatom. Ni-ko se nije setio neobične mogućnosti da je Blek Šedou sakrio zlatoništa manje nego u brodski trezor, iz kojeg je ukrao jedanaestsanduka nelegiranog, čistog zlata.

Obalu oko karantina za brodove opsedali su novinari. Senzacija je

izazvala mnoge zajedljive komentare na račun Skotland-Jarda. In-



spektor Robert Šekli je jedva uspeo da umakne s broda. Odneo jesamo spisak putnika koji su se nalazili na brodu u doba pljačke.Bio je odlučio da predloži dugotrajnu istragu oko svakog tog imena,jer verovao je da možda još nije otkriveno pod kojim imenom jeŠedou putovao.

Tešio se i nadom da će obalske patrole Francuske i Velike Britani-

je, kao i one na ostrvima, uspeti da otkriju begunca, jer s brodaje poneo ubeđenje da je Šedou skočio preko ograde i na neki načinpobegao iz blizine broda.

*

Na »Blit kasi« pristizale su ekipe vojnih stručnjaka policijskihtehničara, brodskih inženjera i veštaka raznih vrsta. Već predvečebrod je izgledao kao podrtina posle oluje.

Sve na njemu bilo je pomereno i često oštećeno. Ali zlatu nije biloni traga. Inspektor Džošua Bilberi konačno je odobrio da sepreostalo zlato iz trezora sa ostalim dragocenostima odnese.

Iskrcane su i stvari teškog putničkog prtljaga.

U toku noći nastavljeno je ispitivanje posade. Inspektor je uspeoda uhvati samo jedno »zrnce« zagonetnog. Mornar koji je video

trenutak kad je Šedou skočio sa ograde, pomenuo je i drugog čoveka,koji je stajao u blizini.

— Prvo sam ugledao tog drugog čoveka. Prepoznao sam ga jer samga viđao u toku puta, a on je bio čovek koji se pamti — rečemornar.

— Po čemu? — upita inspektor.

— Bio je to veoma lep čovek, star oko četrdeset godina, štozaključujem po tome što je imao dosta sedih vlasi, iako mu je licebilo sveže i koža preplanula. Imao je oči boje kaljenog čelika, a

kosu, ono što nije bilo sedo, crnu i sjajnu. U obrvi je imaookrugli ožiljak — pričao' je mornar.

— Pa ti kao da si studirao izgled tog čoveka?! Naveo si mnogodetalja. .. Šta je bilo razlog da si ga zapamtio? — upita

inspektor.

— Na brodu imamo Turčina, koji je bio rvač. Jednom je gospodinKimberli razgovarao s grupom mornara. Umeo je vrlo pažljivo i snekim uživanjem da sluša sve što smo govorili. Turčin je govorio osvojim rvačkim podvizima i rekao da žali što nema nijednog partnerana brodu — pričao je mornar.

Gospodin Kimberli je tvrdio da je u rvanju pored snage veoma važnaveština. Turčin je izjavio da je slaba vajda od veštine, ako se

nema ogromna snaga, kakvu on ima. »Bacio bih vas na palubu za trenoka«, pohvalio se zatim. »Pa da oprobamo«, predložio je Kimberli.

— Još je obećao deset funti mornaru, ako pobedi. Svi smo otišlina donju palubu, gde je bio ograđen prostor za vežbanje. I tada jepočelo rvanje. Za tili čas umesto vitkog Kimberlija, na palubi jeležao glomazni Turčin. Govorio je da ga je Kimberli oborio nekimtrikom, ali da ne bi uspeo da to ponovi. Kimberli je pristao da

okušaju snagu i veštinu više puta. Mornar se našao na obe plećkejoš dva puta i priznao je da je protivnik jači. Gospodin Kimberlije platio piće za sve prisutne. Nekoliko puta sam ga video kakopoučava rvača, koji ga je, začudo, brzo zavoleo — završi mornarsvoju priču.

Inspektor pretraži spisak i nađe ime arheologa Dejvida Kimberlija.Nađe i podatak da se Kimberli iskrcao u Šerburu. On odmah zatražiod Skotland-Jarda da se proveri londonska adresa tog putnika. Us-



koro je znao da nigde nema traga Dejvida Kimberlija. Među arheolo-zima niko nije čuo o njemu.

Inspektor Bilberi nastavi da istražuje oko tog imena. Mnogi mornarisu se sećali čoveka koji je često zalazio među njih, dok su u

grupama sedeli kad bi imali slobodne sate.

— Mi ovde na brodu dosta čitamo. Neko je u šali rekao da takozamišlja Donalda Sikerta, odnosno neulovljivog Luna, kralja ponoći

— pričao je jedan mornar inspektoru.

Ovaj se trže kao da ga je nešto podbolo.

— Lun, kažete?! Pa vi ga opisujete baš kako mnogi opisuju Luna! — uzviknu uzbuđeno. '

Te njegove reči uskoro su se prepričavale u grupama posade. I kadje ujutro dozvoljeno da mornari i drugi članovi posade napuste broduz brižljiv pretres, na kopno su odneli i priču o tome da je snjima putovao Lun, kralj ponoći. Večernji listovi na prvim stranamaplasirali su naslove:

»Lun, kralj ponoći na brodu sa koga je opljačkano zlato... Je liarheolog Dejvid Kimberli lažno ime Donalda Sikerta, odnosno Luna,kralja ponoći... Da li su Lun i Blek Šedou isto lice?... Policijadozvolila da se Lun nesmetano iskrca u Šerburu. ..«

Jedino je »London riport«, za koji je tih dana pisao slavni

reporter Artur Markinč, doneo članak pod naslovom:

»Lažne sumnje u Luna«.

Između ostalog Markinč je pisao:

»... Prepoznao sam Lunov glas kad me je juče pozvao pre nego štosmo saznali šta se stvarno dogodilo na brodu. Rekao je da je

putovao brodom i video kad je Šedou skočio s ograde. Ali Lun imaalibi, jer ga je budio čovek zadužen da pripremi putnike kojisilaze u Šerburu. Pronašao sam tog čoveka i on kaže da je prepoznaoglas gospodina Kimberlija, jer je s njim više puta razgovarao.Video ga je odmah posle bekstva provalnika, odnosno posle njegovog

skoka s ograde...

... Lun poziva provalnika, koji se javio kao Blek Šedou, da na nekinačin policiji pruži dokaze da Donald Sikert nije uprljao svoje imepljačkom zlata, niti bilo kakvim učešćem u tom poduhvatu. Uprotivnom, sam Lun mora da zaštiti svoju čast, iako ne želi da sebavi hvatanjem čoveka koji krade i pljačka da bi uživao u deljenjumilostinje. Ovo je izjavio prilikom ponovnog razgovora, kad je čuoza podle klevete...

... Uveren sam da će Lun umeti da dokaže svoju nevinost u slučajupljačke zlata s broda »Blit kasi«...«

Posle tog članka inspektor Džošua Bilberi je izjavio grupi novina-ra:

— Ostajem pri sumnji da je Lun umešan u otmicu zlata. Zašto bi,inače, umesto brzih aviona, putovao brodom i to u doba kad morenije prijatno? Lun je na listi onih koje tražimo!

Svi listovi doneli su tu izjavu dodajući svoje zaključke da svegovori o tome da je Lun ili Šedou, ili njegov zaštitnik i da jesamo Lun mogao da smisli takav nestanak zlata na otvorenom moru.

Valjda će policija uspeti da otkrije kako je pljačka izvedena i

uhvatiće tog čudaka — govorila je Džejn Vitington da bi razvedrilaLunovo smrknuto lice.



— Pa to je prevršilo meru! — uzviknu Lun. — Ćovek prebrodi mnogeopasnosti i iziđe častan i iz najprljavijih intriga. Sada sam

oklevetan bez ikakvog učešća u toj aferi i bez trunke krivice.Moraću da potražim tog mangupa...

— Čekaju te poslovi u laboratoriji, a dugo si bio odsutan — rečeDžejn.

— Nije prvi put da te neko kleveće. Sve će se jednom otkriti.

— Plovio sam s Makfersonom da vadimo zlato iz starih potopljenih

brodova, a optužuju me za pljačku zlata koje nisam ni video. Naneki način vratio sam svaki novčić onima od kojih je opljačkan, akosam ga bio uzeo od gangstera. Godinama na starim pomorskim putevima

uz najveće opasnosti dolazimo do sredstava za sve troškove u

laboratorijama i na Makfersonovom brodu, za sve što trošimo zaizdržavanje skloništa, i svoje potrebe, i za mnoge humanepoduhvate. A sada niče ta odvratna sumnja! — 'reče Lun ogorčeno.

— Možda će Blek Šedou shvatiti svoju obavezu i objasniće tajnusvoje otmice zlata — reče Džejn pokušavajući i dalje da tešioneraspoloženog Luna.

— Za svaki slučaj, moraću da saznam nešto više o tom čoveku — reče Lun.

— Imaš li kakav plan? Postoji li neki trag? Koliko znamo o tomneobičnom obijaču, on ima neka čudna shvatanja o moralu. Izgleda dastvarno deli skoro sve što opljačka.

— To me i zbunjuje.

— Zašto?

— Pa, nije lako zgrabiti čoveka, koji misli da deli pravduizlažući se najvećim opasnostima. On greši, jer na taj način ne

postiže ništa. Sve

’ treba da se promeni. Ako se uzme malo zlata od države, ili nekekompanije, pa čak i od najgorih krijumčara i varalica, pa se topodeli siromašnima, ostaje samo da se nastavi proces i da sve tostigne nazad u ruke bogatih — objašnjavao je Lun. — Pored toga, isami smo vrlo često pokušavali da podelimo »malo pravde«, ali smoshvatili da to nje ono pravo..

— Mi smo često naterani na postupke, koji liče na dela nekogsav- remenog Robina Huda, ali ono što ti činiš bitno je drugačijeod onog što čini Blek Šedou. Ako ne možemo da izmenimo svet sami,ali smo uspeli da spasemo poneki život i onemogućimo zločine mnogihbandi. Da si ti hteo da otimaš bogatstvo, već bi ugrozio finansijecelog kraljevstva — reče Džejn pokušavajući da se smeje.

— Do đavola i Blek Šedou i sve zlato ovog sveta! Ti si najvećadragocenost! — reče Lun i zagrli svoju vernu prijateljicu.

Ali sve vreme su mu se vraćale misli o onom što su pisale novine. Ujednom trenutku reče:

— A taj inspektor Bilberi... Presešće mu izjava o mom učešću uotmici zlata. , , , . . , .

Džejn ustade i uključi televizor ne nadajući se da će čuti emisijuo otmici zlata s broda »Blit kasi«, ali spiker je bio na krajunajave razgovora sa »dva zanimljiva svedoka događaja na brodu, kojisu u toku putovanja često bili u društvu lažnog arheologa, odnosnoLuna, kralja ponoći.

Nar ekranu se pojaviše Lora Espin i Red Gelsen. Nju spiker



predstavi kao kćer vlasnika broda a Gelsena kao njenog verenika.

— Veridbu su hteli još neko vreme da ne objavljuju, ali posleovih događaja našli su da treba da saopšte svoju srećnu odluku — govorio je spiker, koji je vodio razgovor.

— Vrlo su lep par — reče Džejn.

— Da, on je izrazito lep i šarmantan muškarac, a ona je višeizazovna i ekstravagantna. Opet je u crnoj koži — reče Lun.

Spiker postavi pitanje:

— Saznali smo da ste se upoznali sa izvesnim gospodinom Dejvidom

Kimberlijem, za koga se tvrdi da je Lun.

— Mi to nismo znali — reče Lora

Espin.

— Bio je vrlo zanimljiv sabesednik i prijatan u društvu — dodadeRed Gelsen.

— Verujete li da je Lun oteo zlato? — upita spiker.

— Ne verujem — nastavi Gelsen.

— Takvi poduhvati nisu Lunov način. .. . On je drugačiji čovek imi ga poštujemo. Ipak policija će sve da objasni.

— Lun nam se svideo i ne možemo da sumnjamo u njega — dodadeLora Espin.

— Svideo se i meni — veselo prokomentarisa Džejn izjavu mlademondenke.

— Bio sam »ugrožen« od nje, ali sam se hrabro držao — reče Lun.

— Verujem ti, dragi — dodade Džejn. — Još uvek si opasan za žen-ska srca.

— Nije mi lako. . . Ali ti nadoknadiš sve što sam propustio uživotu. Divna si i nikada nisam sreo lepšu od tebe. Volim te toliko

da kad bi se ljubav pretvorila u energiju, bila bi to pogonska

snaga da se leti do svih zvezda! — odvrati Lun i uze je za ruku.

Džejn drugom kvrcnu dugme televizora i on se ugasi. Zatim uključiveć spremljenu traku muzike koju su brižljivo zajedno odabrali jošpre njegovog putovanja na jug.

Snaga njihove ljubavi ih uznese iz sveta opasnosti, intriga,

zločina, mržnje i podlosti. Zaboravljali su sve predajući sezagrljajima kakve otkriva samo apsolutna, nesmetana i čista ljubav.

*

Sledećeg jutra Džejn je prva pogledala novine i skoro izgubila

svest

od uzbuđenja i žalosti. Krupni naslovi govorili su da je istragomotkriveno da je Lun u Serburu pripremao remont broda za koji je

utvrđeno da je svojina Lunovog druga Samjuela Makfersona. Britanskibrodovi su opkolili brod blizu Kazablanke i naterali ga da uplovi u

Gibraltar.

»Posada se predala — pisalo je dalje u listu — ali je kapetan

Samjuel Makferson, koji’' je plovio pod imenom Norman Vilkins,pružao otpor. Posle toga brod se zapalio. Veruje se da je Makferson



izgoreo. Požar je ugašen, ali još nisu nađeni ostaci tvrdoglavogmorskog vuka. . .«

Lun se brijao i Džejn sačeka da završi, pa mu tek onda predade no-vine pripremivši ga recima:

— Izgleda da Sam ima neprilika. Čitala sam neke laži o tome da

je njegov brod zarobljen.

— Šteta za tako lep brod i opremu

— reče Lun mimo.

— Kakav brod?! Sam. . . naš Samjuel Makferson je nestao! uzviknuDžejn Vitington i suze joj grunuše.

— Hej, draga! Prestani da plačeš!

— pritrčavši joj reče Lun. — Sam je zapalio brod da uništikopije planova 'nalazišta potopljenog zlata i mnoge uređaje zaduboko ronjenje. To je bio dogovor za slučaj opasnosti. Sreća ješto ga nisu pretresli na otvorenom moru, jer bi onda Samjuel težeumakao.

— Misliš da ga nisu uhvatili? — upita Džejn i malo prigušijecanje.

— Sve je bilo obezbeđeno. Samo ti spremi dosta bifteka uhladnjaku i očekuj da mornar doplovi na krilima — smejući se rečeLun.

Tek što su završili razgovor zazvoni telefon. Lun prihvati

slušalicu i reče:

— Ovde salon umetničke fotografije »Džozefina«!

—

Baš lepo — zabrunda glas Samjuela Makfersona.

— Javljam da ću

naveče stići tamo. Dobio sam bio nekakvu kijavicu, pa sam moraodobro da se podgrejem.

Već smo o svemu saznali, striče — odvrati Lun. — Ništa ne brini,oporavićeš se vrlo brzo. Odakle se javljaš?

— Tu sam u Nici. Proleće je ovde podnošljivo, ali žurim k vama — reče mornar veselim glasom.

— Željno te očekujemo. Tvoja poćerka se bila zabrinula zbog

tvoje bolesti. Pre koji trenutak sam joj obrisao suze. Evo ti je,

da joj čuješ glas

— završi Lun razgovor.

Džejn uze slušalicu i upita:

— Da li si siguran da će ti putovanje prijati, striče?

— Budi bezbrižna, mala moja! Moja kijavica prolazi, a mislim daće nestati i pege s lica tvog momka. Potrudićemo se zajedno da svebude olrajt! — odgovori Makferson.

Pošto se pozdraviše, Džejn spusti slušalicu i okrenu se Lunu.Gledala ga je nekoliko trenutaka čudnim pogledom, a onda reče:

— Uzbudljivo je živeti pored tebe i imati takvog »strica« kakavje Sam. Kad bi se desilo da vas izgubim, postala bih stara i ružnaza jedan dan. . . umrla bih za dva!

IV.



Inspektor Skotland-Jarda Džošua Bilberi zapadao je u groznicu maš-tanja da dokaže da su Lun i Blek Šedou jedna ista ličnost i dapronađe i uhapsi slavnog avanturistu.

— Ostavio si me u najvažnijem trenutku, ali ja sam i sam uspeoda nađem Lunov trag — reče on inspektoru Robertu Šekliju.

— Zar me sam nisi oterao?! — odvrati ljutito Šekli. — Ali ja samotkrio mnogo više.

— Bajke! Nikada ti nećeš postići ono što mogu ja, pa i kad mipotčinjeni ne koriste dovoljno. Ali reci šta si to »više« otkrio.

— Ne verujem da bi trebalo da te obavestim o svemu, ali ja ne

pravim greške kao ti sa onim momkom koji je hteo da preda plen izsvoje provale.

— Prekini da me izazivaš i govori!

— Uzviknu inspektor Bilberi

crveneći čak do kose, koja se još davno beše povukla dopolovine temena.

— Prvo me obavesti o svojim otkrićima na brodu, pa ću ja dareferišem — nastavi inspektor Šekli da ljuti šefa istrage.

— Konačno, govoriću. Otkrio sam da je Lun bio na brodu i to sepotvrdilo izveštajem reportera Markinča. Ne shvatam zašto se dozvo-ljava da taj novinarčić godinama održava prijateljske veze s Lunom,a mi ga ne hapsimo, i nije nikada izveden pred sud.

— Uvek se pokazalo da je Markinč bio u pravu i da je Lun samuništio više gangsterskih bandi nego svi mi iz Skotland-Jarda.

— Ovoga puta dokazaću da on prikriva zločinca! — uzviknu ljutito

inspektor Bilberi. — Već sam nazvao Markinča da ga saslušam. Ve-rujem da će stići za koji trenutak. A sada brzo na sunce s tim»velikim otkrićem«, do koga ja nisam uspeo da dođem!

— Gde je sunce?

Bez plitkih šala, molim! Govori, Šekli!

— Dobro, viši inspektore. . . Konačno, moja je dužnost da damsve podatke do kojih sam došao u istrazi, a ne kao. . .

— Pređi na stvar i ne podsećaj. .

— Dok si ti nagađao ko je arheolog Dejvid Kimberli, ja sam

utvrdio da takav ne postoji. Pitao sam ko se skriva iza tog imena.

. .

— I zaključio si da je to bio Blek Šedou — prekide ga Bilberi.

— Još ništa nisam bio zaključio dok novine nisu pisale o Lunu.Ali ni tada nisam to uzeo zdravo za gotovo, sve dok Lunov prijatelj

Markinč nije potvrdio pretpostavke — nastavi Šekli.

— Vrlo mudro! Samo nastavi.

— Ne znam da li je mudro, ali nastavio sam da proveravam ostale

putnike. I šta sam otkrio? — reče inspektor Šekli i zastade.

— Govori, ćoveće! — nestrpljivo crn, požurivao Bilberi.

— Istim brodom, znači »Blit-kaslom«, pošto se ukrcala u

Keptaunu, putovala je u kabini broj devetnaest. . .



— Do đavola svi ti detalji! Ko je putovao?

— Malo strpljenja, molim! Dakle, u kabini broj devetnaest

putovala je, mislim da je to nepobitno, jedna vrlo lepa devojka.

— Imam ja svoj spisak putnika i neću čekati da ti iscediš većjednom to prokleto ime! — grcajući upade inspektor Bilberi i brzo

poče da lista spisak putnika, koji je imao na svom stolu.

Ali baš kad je mogao da pročita ime, Šekli reče:

— Putovala je Ronda Barlou.

— Udavio se u Temzi, davitelju prokleti! Pet Ronda nije

nepoznato ime. To je »devojka sa sto zanimanja«, odnosno nekaigračica i striptizeta. Već sam se obavestio o njoj.

— Ali ja sam zaključio da je ta lepotica niko drugi nego Lunovadevojka Džejn Vitington. Samo takva žena, naučnica najpotpunijegobrazovanja, može da igra ulogu devojke sa sto zanimanja — zaključiinspektor Robert Šekli.

— Dakle, ti tvrdiš da je na brodu bila Džejn Vitington? — zgranuto upita Bilberi. — Čime opravdavaš takvu tvrdnju?

— Tamo gde je Lun, najčešće se nađe i Džejn Vitington. Poredtoga, lepotica je viđena u društvu tobožnjeg arheologa. To su

potvrdili kći vlasnika broda, Lora Espin i njen verenik Red Gelsen — odvrati inspektor Šekli.

— I šta još?

— Tobožnji arheolog, odnosno Lun viđen je kako ulazi u kabinutobožnje Ronde Barlou, devojke sa sto zanimanja.

— Još mi samo kaži gde je Lun sakrio zlato i kako ga je odneo sa

broda.

— Taj čova ima mnogo načina da to izvede. Vest da je čak odMadagaskara istim putem za »Blit kaslom« plovio brod Lunovogmornara

Samjuela Mafersona«, daje nasluti. . .

— Ali on je bio daleko.

— Evo jedna pretpostavka: Lun je imao uređaj u koji je staviozlato. Uređaj tone i posle određenog broja sati, tačno upredviđenom trenutku, aktivira se mehanizam, koji stvara gasove ipodiže zlato sa dna mora. Uređaj je kamufliran kao hrpa algi, kojunosi struja, ali ta hrpa morskog bilja emituje radio signale, po-

moću kojih je Makferson lako nađe

— izloži inspektor Šekli.

— Pretpostavka s mnogo mašte — primeti zamišljeno inspektorBilberi.

— Kad je reč o Lunu i najmaštovitije pretpostavke nisu za

odbacivanje. — odvrati Šekli.

— Vratimo se toj devojci. Treba je brzo naći. O njoj postojepodaci u našoj kartoteci, što znači da postoji i ona.

— Sve sam to već proveravao, ali Ronda Barlou nikada nije imalastalno mesto stanovanja. Sada se nije prijavila ni u jednom većemhotelu "ili pansionu. I kako onda da je nađemo?



Njihov razgovor prekide dolazak dežurnog policajca, koji najavi re-portera Artura Markinča.

— Pustite ga da uđe — reče inspektor Bilberi i nehotično popravikravatu, a dlanom zagladi ostatke kose na glavi.

Uđe čevek širokih leđa, nemirne kose i živog pogleda.

— »O poeta, canta lunam et stel- las«1 — uzviknu on svoju

omiljenih uzrečicu. — Dva slavna inspektora biće previše za jednogreportera. Stigao sam na vaš poziv i izjavljujem da dolazim i kaonovinar.

— Potrudite se da zaboravite tu svoju dužnost, gospodineMarkinče. Pozvali smo vas zbog ispitivanja, jer ima znakova da biste mogli biti optuženi za prikrivanje činjenica u istrazi.

I. latinski: O pesnice, pevaj mesecu i zvezđama.

što znači za njeno ometanje — izjavi inspektor Bilberi.

— Nešto takvo mogao bi da učini samo vrlo glup inspektor, anijednog od vas dvojice ne ubrajam u takve — odvrati Markinč i nečekajući da bude ponuđen, zauze mesto u tesnoj i neudobnoj foteljinaspram Šeklija.

Inspektor Bilberi ostade za svojim stolom i reče:

— Vi ste pisali o svom razgovoru s Lunom. Jeste Ii taj razgovor

lično obavili?

— Jesam ali telefonski — odgovori reporter uklonivši s čelapramen nemirne kose.

— Zašto nas niste obavestili o tome? — pitao je dalje Bilberi.

— Zar nisam?

— Niste, gospodine Markinče!

— Zar moj članak nije obaveštenje, ne samo za Skotland Jard? — mirno odvrati pitanjem Artur Markinč.

— Vi ste s Lunom razgovarali dva puta.

— Tačno! Oba puta javio se telefonom, ali ne znam odakle i neznam gde se sada nalazi. . .

— Šta vam je rekao prvi put?

— Obavestio me je o svojim zapažanjima na brodu, jer ponekad mi

učini takvu uslugu. Dugujem mu zahvalnost za mnoga dragocena itačna obaveštenja u toku zadnjih šest godina.

— To niste javili policiji.

— Lun nije suđen i nije zločinac, a ja nisam policijskislužbenik.

— Ali Lun je opljačkao zlato i time počinio zločin!

— Kad to bude dokazano, primiču deo krivice koji mi pripada.

— Ja vam garantujem da će biti tako — reče Bilberi tiho, alitonom pretnje.

Čutao je nekoliko trenutaka, a onda nastavi:



— Naravno, hteli ste da prećutite Lunovo prisustvo na brodu danije bio optužen?

— Činjenica je da nisam prećutao. Možda je Lunov drugi poziv ub-rzao moj članak — odvrati reporter.

— Ali prećutali ste da je na brodu bila i Džejn Vitington.

— To mi Lun nije rekao.

— Šta mislite o našem zaključku da su Lun i Šedou isto lice?

— Mislim da je to zabluda, koja će vas odvesti na pogrešankolosek.

— Kako to možete da tvrdite?

— Znam Luna. To je najvažniji osnov moje tvrdnje, ali ima idrugi.

— Samo ga recite.

— Blek Šedou je opljačkao sef dragulja Makdonela još pre osammeseci. Tom prilikom je kamera u sistemu uređaja za obezbeđenjesnimila tog provalnika.

— Imamo tu fotografiju maskiranog lupeža u cmom odelu i ogrtaču sbradom, verovatno lažnom. . .

— Mislim baš na tu fotografiju. Tehničkim upoređenjem mera usta-novljeno je da je to čovek srednjeg rasta, dok je Lun viši za celihpet inča.

— To su neprecizni podaci — nezadovoljno reče Bilberi.

Inspektor Robert Šekli je celo vreme ćutao i tek sad se obratiMarkinču i upita:

— Da li je Lun bio ljut zbog vesti da je on opljačkao zlato?

— Bio je ogorčen. Zato sam siguran da će, ako to vama brzo neuspe, sam naći pljačkaša. Dokazaće svoju nevinost — odgovori

Markinč.

— A kako objašnjavate to da je viđen u društvu Ronde Barlou?

— Možda će ona to moći da vam objasni.

— Da, ako ona nije Džejn Vitington — upade inspektor Bilberi.

— Rondu Barlou sam sreo nekoliko puta. Ona je zaista devojka sa

sto zanimanja. Sretao sam je kao igračicu, kućnu negovateljicu,statiskinju u pozorištu i čak mislim da sam je video u odeći časnesestre. Znam da Ronda nije Džejn, a na vama je da to ispitate — odgovori Markinč ne skrivajući nezadovoljstvo zbog toka razgovora.

— Obavezujemo vas da nas izvestite o svakom novom saznanju u ve-

zi s Lunom i pljačkom zlata — reče inspektor Bilberi.

— Ne primam takvu obavezu, jer imam svoj posao i nisam

policijski agent — ljutito odgovori reporter i ustade.

— Porazgovaraću o svemu sa tužiocem i istražnim sudijom. Nekavas ne iznenadi eventualno preventivno hapšenje — dodade Bilberi.

— Nadam se da nemamo glupe istražne sudije — jetko odgovori

Artur Markinč čekajući da mu inspektor dozvoli da ide.



Ovaj poćuta još nekoliko trenutaka, a onda reče da novinar može daide.

Kad inspektori ostadoše sami, Šekli reče:

— Tvrd orah. . . Zbunjuju me njegove tvrdnje o visini Bleka

Šedoua i ličnosti Ronde Barlou.

— Zar da verujemo tom njuškalu?! — upita Bilberi.

— Mnogo puta se pokazalo da on ili ne govori ništa, ili govoriistinu. Artur Markinč je slavno reportersko ime. . .

— Pusti njegovu slavu. . .Potraži tu Rondu i prati je vrlopažljivo. Napravili smo glupost što smo je pomenuli pred tim

Lunovim pomagačem — zaključi inspektor Bilberi.

Tog trenutka on nije ni slutio da je Lun čuo svaku reč izgovorenu utoku saslušanja Artura Markinča, jer je ovaj u džepu imaominijaturni primopredajnik, koga je konstruisao i za svog

prijatelja izradio sam kralj ponoći.

Zbog toga se Artur Markinč smeškao odlazeći iz Skotland-Jarda. Mis-lio je da posle toliko godina nastojanja policije da uhvati kralja

ponoći njeni inspektori još uvek zaboravljaju na sve što je trebaloda saberu kad se radi o Lunu. Koliko puta su utvrdili da Donald

Sikert može i uvek nađe način da sazna planove policije i da držiinspektore na neki način stalno pod svojom prismotrom! A eto, jošuvek to zaboravljaju.

• *

Inspektori Škotland-Jarda mogli su da pretpostave da će Markinčpomoći Lunu, ako taj počinje neku akciju, ali kad su pratilislavnog reportera, činili su to da bi uvrebali trenutak kad će seon sastati s čudnim naučnikom, iako je trebalo da znaju to da se

veza dva prijatelja ne prekida.

Ipak, Markinč je oprezno i dugo proveravao da li ga neko prati, paje tek tada krenuo da obavi posao za koji ga je Lun molio. Konačnose u jedanaest sati našao pred zgradom broj devet u Finlej-Stritu.Umetnički menadžer Stiv Braun bio je u svom malom birou. Prepoznaoje čuvenog novinara i spremno mu saopštio adresu Ronde Barlou.

— Ona je dobrodušna i vedra devojka. Zaista je veoma darovita ilepa. Nepravda je to što još nije postigla pravi uspeh. Vi bistemogli mnogo da joj pomognete. Hoćete li učiniti nešto malo dapostane poznata i tražena?««- sav se topeći od uslužnosti rečeBarun.

— Ako mi ona sama pomogne, pokušaću da njeno ime dopre na

stranice svih listova. Ako je zaista darovita i lepa, moj posaobiće lak

— odgovori reporter Artur Markinč.

— Javiću joj da dolazite. Ona treba da zna šta vaša poseta možeda znači za nju — zaključi Braun.

Menadžer je bio uzbuđen, jer je znao šta bi za njega značilo daRonda Barlou postane slavna i tražena.

Tek što se beše smestio u svoja kola, Markinč primeti da se s drugestrane ulice zaustavlja jedan automobil i nehotično sačeka da vidiko će da izađe iz njega. Neprijatno se 'iznenadi videći da iz kolaiziđe inspektor Robert Šekli. Pratio ga je pogledom i uskoro

zaključi da i on ide kod menadžera Bonde Barlou.



Odluči se da zamoli menadžera da inspektoru ne saopšti adresu.Osvrtao se, odakle da telefonira? Ugleda mali pab i otrča tamo, alitelefon je bio zauzet i Markinč izgubi nekoliko dragocenih minuta.Kad dobi Brauna, reče mu da bi bilo dobro da posetilac ne sazna gdeje Ronda.

— To ne bih mogao da učinim. . . Ne, ne mogu da vam pomognem,

gospodine Sinleje, jer kao menadžer ne bavim se tim poslovima, aveć je kasno, jer konkurent je preuzeo robu — uvijeno i pominjućiizmišljeno ime odgovori Braun, što je bio znak da je inspektor

Šekli još uvek pored njega.

— Onda. . . Čuje li konkurent šta ja kažem? — upita Markinč.

— Samo kažite — mirno odgovori lukavi Braun.

— Kad taj gost ode, odmah javite Rondi da se negde skloni. Ja ćuda požurim tamo i mogla bi da nestane sa mnom — zaključi Markinč.

— To bi moglo — odgovori Braun.

— Ali sada mi oprostite, jer imam gosta s kojim imam važan dužirazgovor.

Ovim rećima on dade Markinču na znanje da će uspeti da malo dužezadrži inspektora Šeklija, Reporter požuri do svojih kola i najbržešto je mogao odveze se prema Malta-Stritu u Finsberiju, gde RondaBarlou beše iznajmila mali namešteni stan.

Zadnjih dana devojka je živela kao u groznici. Blek Šedou se nijejavljao, a znala je da njen posetilac na brodu nije bio niko drugi

već sam Lun, kralj ponoći. Lik tog čoveka joj se inače vrzmao poglavi i dok nije saznala ko se krije iza imena tobožnjeg arheologaKimberija. Sad je uzalud pokušavala da ga makar na kratiko vreme

potisne iz svojih misli i da sanjari o svemu onome o čemu ječeznula sa Blekom Šedouom ali on se nije pojavljivao.

U mislima Ronde Barlou sa Lunovim likom često se bezrazložno jav-ljao lik lepog Reda Gelsena. Nije mogla sebi da objasni zašto se todogađa. On ju je na nešto podsećao, ali ona nije mogla da otkriješta ju je to uznemirilo. Suviše su snažni bili utisci susreta sLunom da bi se usredsredila na otkrivanje zašto ju je uznemiriosusret s nepoznatim lepotanom, jer nije bio prvi sličan njemu, kogaje srela, ili upoznala. Uvek je bila,opsednuta muškarcima pa jezaboravila i neke koji su imali uspeha u svom udvaranju.

, Tog jutra je Ronda dugo ležala i sanjarila. Tek u jedanaest sationa iziđe da se prošeta do Northempton-Roda i obiđe mali park, jerdan je bio miran, a sunce je često probijalo visoke i iskidaneoblake. Vraćajući se, beše kupila hrpu novina i nekoliko paketićanamirnica da sama sebi spremi ručak. Baš kad je skrenula iz

Persival-Strita u svoju mirnu ulicu ona začu brze korake iza sebe.Okrenu se i iznenađeno zastade.

— Kakva slučajnost — uzviknu muškarac iza nje. — vozio sam seSkiner-Stritom kad sam vas ugledao, ali skoro ste nestali dok sam

našao mesto da parkiram.

Bio je to Red Gelsen.

— Milo mi je što sam vas srela — neodlučno reče Ronda.

— A ja se neobično radujem! Jeste li čuli, molim vas, da je našpoznanik na brodu bio Lun, kralj ponoći? Pa to je veličanstveno.Čuju se čak i

priče da ste vi Džejn Vitington...



— Volela bih da jesam — nehotično reče Ronda Barlou.

— Neki stvarno misle da ste vi Džejn ali ja znam da niste istokao što znam o nekim detaljima o kojim vam je govorio Blek Šedou.

— Otkuda vam neobična misao da bi Blek Šedou mogao baš meni dagovori?!

— Pođimo na neko mirno mesto, pa ću vam reći sve što znam — predloži Gelsen.

Ronda ga pozva u svoj stan. Dok su išli i peli se uz starostepenište ona je nehotično iskosa posmatrala Reda Gelsena. On jeuz stepenište morao da ide prvi i pred njenim vratima se nehotičnozaustavi dok ona nađe ključ.

— Otkud znate da su to “vrata mog stana? — upita ona zapazivšitu okolnost.

— Javio mi je Šedou — šapnu Geisen. — Ja sam baš išao ovamo da

vas nađem.

Tog trenutka ona shvati zašto joj se po mislima vrzmao lik ovogmuškarca. Uzdrhta od te pomisli, jer odmah se seti i u kožu obučeneLore Espin, koju je videla u Redovom društvu. Ali uspela je daprikrije uzbuđenje i da ćuteći uvede gosta u mali hol zakošenihzidova zbog potkrovlja.

Čim se raskomotiše i sedoše Ronda, koja beše uspela da se sabere iopet postane sposobna glumica, tobože vedro reče:

— Vi me podsećate na nekog. Jesmo li se sreli negde pre nego nabrodu?

— Znam na šta mislite... Prvo mi dajte priliku da vam ispričamneke važne činjenice — reče Gelsen popravljajući kosu i kravatu.

— Slušam vas, gospodine Gelsene. — Odvrati Ronda i prekrsti svo-je dobro izvajane noge.

— To je duga priča, ali ja ću vam reći samo najvažnije. Zovem seRed

Gelsen, ali rođen sam pod nekim drugim imenom. Moj pravi otac jenestao u vihoru rata., . Bio je vojnik .. Majka je poginula od

nemačkih bombi negde na Danmark-Hilu.., Imao sam brata blizanca A

po završetku rata bilo nam je manje od četiri godine i jedva sesećam tih dana Mene je prihvatila porodica Gelsen. a mog brata nekadruga. Od tada sam mu izgubio trag i nikada ga nisam video. Ćak sam

zaboravio i njegovo pravo ime — pričao je Red Gelsen.

Ronda je sve pažljivije slušala i u jednom trenutku reče-.

— To je vrlo tužna priča.

— Pre tri godine već dugo su bili mrtvi moja pomajka i poočim.Jednoga dana dobio sam pismo. Pisao mi je čovek koji nije hteo dakaže svoje pravo ime. Bio je to moj brat blizanac, koga sam ja kaomali zvao Njuk... Ne znam zašto sam ga tako zvao. ..

Rondi se iskradoše suze i ona jedva izusti:

— Mislim da počinjem da shvatam. *

— U tom pismu brat je pisao da je on Blek Šedou i da zbog togane može da dođe k meni i nikada neće doći. Kasnije mi se ponekad



javljao telefonom, a ponekad mi je pisao. Imam sva ta pisma i

pokazaću vam ih čim to zaželite. U jednom mi je rekao sve o RondiBarlou i molio me da u slučaju neke nezgode preuzmem brigu o vama.Juče me je zvao i kazao mi adresu. Molio je da vas potražim, jerneko vreme neće moći da dođe — zaključi Red Gelsen.

— Šta želi tim da postigne? — upita Ronda Barlou.

— Saznao je da sam i ja bio na brodu i da ste vi bili u Lunovom

društvu. Smatra da je to opasno. On ima briga oko zlata, a smatra

da vama preti opasnost i da treba da se sklonite. Obavezan sam da

pomognem svom bratu... Izlažem se krupnim opasnostima da budem

umešan, ali pre ću umreti nego da priznam bilo šta o svom jedinombratu -- objasni Red Gelsen.

Devojka zausti da nešto kaže, ali je prekide zvonjenje telefona.Javljao se menadžer Braun Brzo joj ispriča da će svakog trenutkastići slavni reporter Artur Markinč i da treba da ga sačeka, ali daodmah beži s njim, jer ubrzo dolazi i inspektor Šekli iz Skotland-Jarda.

— Nisam znao da treba da krijem tvoju adresu pred policijom — pravdao se Braun.

Ronda prekide vezu i saopšti Gelsenu šta joj javlja njen menadžer,a zatim dodade:

— Uzeću samo svoje najvažnije stvari, pa ćemo odmah otići sa re-porterom.

Ona brzo u dva kofera nabaca svoje dokumente, dragocenosti i neštoodeće. Jedan kofer haljina bio joj je neraspakovan. U tom trenutkuzaču se kucanje na vratima. Gelsen otrča I skloni se iza vrata, aRonda otvori. Bila je zbunjena Gelsenovim skrivanjem, ali nije

imala vremena da pita.

Pojavi se nasmejani Artur Markinč i upita:

— Jeste li vi gospođica Barlou?

— Ja sam Ronda. Gospodin Braun me je obavestio i već sam spremna — govorila je devojka dok je Markinč ulazio. '

Ali tada ona ugleda kako Gelsen zamahnu nekim predmetom i snažnoudari novog gosta po glavi. Bila je to kožna vrećica ispunjena kaopesak sitnim opiljcima metala i izdužena tako da omogući čvrstodržanje rukom i udaranje osam palaca dugim, proširenim delom.

Reporter se sruši bez glasa, a devojka kriknu, a zatim uzbuđenoupita:

— Zašto ste to učinili?

— To mora tako da bude... Ne smem dozvoliti da reporter sazna da

sam i ja umešan. Idemo odavde pre nego što se osvesti, a vi ćete ses njim naći kad prođe opasnost — odgovori Red Gelsen.

— Nije trebalo... Niste smeli to da učinite! — protestovala jeRonda Barlou. — Možda ste ga ubili!

Ali Gelsen je natera da brzo uzmu stvari i nestanu iz stana pre ne-

go stigne inspektor Šekli.

*

Inspektor Robert Šekli stiže pred zgradu i ne osvrćući se požuri da

. uđe, jer da je osmotrio malo bolje, na nešto više od sto jardi



video bi Gelsena i Rondu Barlou, koje je bio upoznao u istrazi na

brodu »Blit kasi«. On se pope starim stepenicama i dahćući zastadepred vratima malog stana u potkrovlju.

Dugo je kucao, a onda osmotri bravu i zaključi da bi mogao da jeotvori pomoću svog noža s dosta malih alatki i ugrađenim običnimkalauzom. Posle dve minute brava popusti i on uđe oprezno

osmatrajući. U holu beše ugašeno svetio i on vide da" neko leži napodu. Potraži prekidač i upali svetio da bolje vidi. PrepoznadeArtura Markinča.

Pritrča i podiže mu glavu Odmah zaključi da je samo onesvešeen. Os-tavi ga i potraži kupatilo pa s dobro namočenim peškirom dođe inakvasi mu vrat i glavu.

— Šta se dogodilo? — upita Markinč.

— Isto pitanje sam ja hteo da vama postavim — smejući se rečeinspektor Šekli.

— Moja glava... Čini mi se da mi je ceo mozak promešan kao kaša — požali se reporter ustajući uz posrtanje.

Inspektor ga pridrža i upita:

— Je li vas to mlatnula Ronda Barlou, ili njen Lun.

Markinč se nasmeja misleći kako mora da je Lun bio uznemiren čujućišta se događalo pre inspektorovog dolaska i da sada napregnuto

sluša,

— Ne znam ko me je mlatnuo, ali znam da to nije Lun. No, sve je

u redu i već sam dobro. Udaren sam nekom gumenom palicom, ili nečimsličnim, jer me je onesvestilo, a nemam ni rane ni otekline naglavi — odvrati Markinč više zbog toga da to Lun čuje i da prestaneda se brine.

— Mislim da znam zašto nema rane — reče inspektor. — Došli steda je opomenete, a vi ste legli da odigrate ulogu napadnutog i tak

skinete odgovornost što ometate istragu. Gde je sada Ronda Barlou“;

— Mislite vi šta hoćete. Malo otekline ipak ima, jer napadačnije imao nežnu ruku — smejući se odgovori Markinč. — Da bi vašaoptužba bila vredna i da je ne shvatim kao klevetu, zbog koje bihmogao da se žalim sudu, dodajte neki dokaz, pa tek onda pitajte gdeje Ronda.

— Ne želim da se svađam s vama. Možda i niste legli sami na podhola. .. Važno je da sada saznam gde je Ronda Barlou.

— To bih i ja hteo da znam — uzdahnuvši odgovori Markinč.

— Onda budite svedok dok pogledam stan — reče inspektor.

— Mislim da su za pretres potrebna dva svedoka — primeti

reporter.

— Čak nijedan, ako ima opravdane sumnje da se zločinac krije ustanu. A pošto ste vi napadnuti...

— Samo vi radite. Možda ćete naći našto što bi moglo da zanima ijednog reportera — zaključi Markinč.

— Učinite mi jednu uslugu.

— Ako mislim da treba...

— Gubite se odavde i napišite u svom listu da policija traži



Rondu Barlou i moli svakoga ko je vidi da nas odmah obavesti.

— To javite policijskoj hronici, jer ja sam reporter. Ne

zaboravite da to pošaljete kao pismen zahtev jer inače vam nijedanlist neće to objaviti.

— Zašto?

— Pa to je poternica, a može da se protumači i kao kleveta, akose za nekog kaže da ga policija traži i mole se građani da jave akoga vide. Ipak se posavetujte s policijskim pravnikom — šalio seMarkinč.

— Do đavola, a zašto sam ja studirao — progunđa inspektor iokrenu leđa ' Markinču koji ustade i krenu prema vratima.

— Ipak, mislim da ste mi simpatični, inspektore Šekli — zaključiMarkinč.

— Izgleda da se u ponečemu slažemo, gospodine Markinče — odvratiŠekli i pršte u smeh. — Ali sad idite, jer ne želim da od meneizvučete kakvu izjavu.

— Nadam se da ću jednom napisati dobru reportažu, u kojoj ćebiti reći o vama — dodade novinar i iziđe.

V

U skladište brodarske kompanije, gde su bili na čuvanju sanduci do-vezeni brodom »Bit kasi« još rano ujutro bio je stigao čovek dugekose i male guste brade, ali sve to nije moglo da sakrije ljepotu

njegovog lica i svetao pogled tamnih očiju. Predstavio se kao TomasGrin i pokazao liste utovara sanduka u Keptaunu. Platio je ostatak

troškova čuvanja pošiljke i rekao da će tek naveče moći da dobijevozilo galerije, u kojoj treba da budu izloženi umetnički predmeti.

— Ali mi u to vreme ne radimo i ne izdajemo robu — reče čuvar. — A tada nemam ni radnika za utovar.

— Možda bi ste ipak mogli nešto da učinite — reče bradatilepotan smeškajući se i pruži dvadeset funti iznenađenom čuvaru. — Ovo je za vas, a daću još deset funti da obezbedite radnika posleosam časova.

— Svakako, gospodine — brzo prihvati čuvar i uze prvo svojih dvadeset funti, a kad Tomas Grin pruži ostatak i to brzo strpa udžep.

Uveče je čuvar bio iznenađen viđeni da vlasnik pošiljke sam vozikamion i da je sada obučen u crni radnički kombinezon. Iz sjenkisanduka se pojavi i unajmljeni radnik čekajuči da utovar počme.

Radio je i čuvar, jer su sanduci bili suviše teški da ih jedančovek prenese i digne u kamion.

Bili su utovareni svi sanduci sem zadnja dva. A tada se dogodi

neprilika. Čuvar se zanese i ispusti svoj kraj, a radnik, da ga

sanduk ne bi povredio, gumu ga tako da ovaj pade s najviše tačke nakoju je bio podignut. Sanduk udari na betonski pod i raspade se, a

ružna gipsana skulptura, koja je predstavljala nekakvu glavu s

crnačkom maskom, pršte i otkri svoj zlatni sadržaj. Bile su to tripoluge zlata, koje je Blek Šedou sakrio ostvarujući svoj neobični iuspešni plan.

— Zlato!? — uzviknu čuvar, ali tada ga pogodi udarac Bleka

Šedoua, jer on se krio pod imenom Tomasa Grina.

Čuvar pade, a radnik pokuša da pobegne, ali mu Šedou podmetnu nogui nađe se iznad njega s pištoljem u ruci. . , . ,



— Budi pametan, ako želis da živiš, mladiću. Uzećeš jednu polugui to će ti biti dar od mene. Dobro je sakrij i posle čini štahoćeš. Možeš da zoveš policiju i sve ispričaj, ali sada budi

pametan, jer Blek Šedou u ovakvim stvarima ne zna za šalu

— objasni mu zatim.

Radnik se pod pretnjom pištolja mučio da utovari preostali sanduk,a zatim pokupi delove onog rasutog. Uze i dve poluge zlata i ubaci

ih u kamion, a jednu ostavi na podu.

— Sada uzmi polugu i gumi je pod košulju, a zatim stani okrenutzidu — naredi Šedou.

Radnik posluša strepeći. Šedou ga udari teškom kožnom vrećicom iovaj pade na betonski pod. Odmah zatim Šedou otvori bočicuhloroforma i natopi dve maramice, pa ih postavi na lice

onesvešćenih, popravi ciradni pokrivač kamiona i izveze ga napolje,a onda zatvori velika vrata i uđe u kabinu.

Još čitav sat, pošto je Šedou nestao u noći, u skladištu je bilomirno. A onda se prvi probudi stražar i odgumu maramicu s licanajmljenog radnika. Ovaj se osvesti i iziđe napolje dok je čuvarzvao policiju i objašnjavao šta se dogodilo.

Posle nekoliko minuta stigoše dva policajca, a četvrt sata kasnijeu skladištu su bili inspektori Džošua Bilberi i Robert Šekli. Poštosaslušaše priču čuvara i radnika, u kojoj ovaj zadnji prećutazlatnu polugu, koju beše nabio u meku zemlju pored žila velikogplatana na ulici ispred skladišta, Šekli reče:

— Sad znamo i kako je Šedou izneo zlato s broda... Ali kako gaje uneo u prepuni trezor? Mora da je imao ključeve.

— Ne želim tvoje »mudre« zaključke! — odbrusi inspektor Bilberi. — Ko je mogao da nasluti da se ukradeno zlato skriva u trezor, koji

je trebalo da ga zaštiti?! Sad i ja shvatam da je Šedou pod lažnimimenom utovario bezvredne predmete u trezor, da tako po nuždi dobardeo zlata ostane napolju.

— Tvoji zaključci su mnogo »mudriji« — reče inspektor Šekli nepodnevši da mu ostane dužan. — Mislim da je stariji inspektor višeodgovoran zbog ovog smešnog promašaja.

— Već bacaš sve na mene! — skoro jauknu Bilberi.

— Možda bismo mogli da ne obaveštavamo javnost... — zausti in-spektor Šekli.

— Tek onda bi nas »rastrgli« na sitne komade! Bolje je dalansiramo izjavu: »Objašnjena zagonetka kako je zlato odneto s

broda... «

— Taj uspeh je vaš, gospodine više inspektore Bilberi — zajedaoga je Šekli.

— Taj prepredeni lupež Lun platiće mi sve muke i svu sramotu — odgovori Bilberi glasom koji je podrhtavao.

— Šta je Lun tu kriv? — upita Šekli.

— Odlazi mi s očiju, Šekli! — zaurla Bilberi i uhvati se rukomza srce.

Šekli iziđe, jer ovde više nije bilo šta da se uradi. Znao je da ni

obaveštavanje o kamionu i bradatom vozaču neće dati nikakav

rezultat, sem što će, možda, stvoriti mnoge neprilike onimlondonskim vozačima kamiona, koji na svoju nesreću neguju brade.



*

Vest o razrešenju zagonetke nestanka zlata s broda »Blit kasi« svenovine su propratile zajedljivim komentarima i dopunile pričama onovim postupcima Bleka Šedoua.

Jedan siromašni-skitnica nije mogao da plati popijeno piće u nekom

bifeu.

— Nemam nijedan novčić, evo pogledajte — rekao je izvrćući džep.

Ali tada je zinuo videći kako padaju novčanice i jedan papirić, nakom je pisalo: »Za poneku čašicu i nekoliko nedelja bezbednog

života

— Šedou«.

Na listiću je bio otisnut i znak senke čoveka u crnom. Jedna siro-mašna porodica spremala se da napusti stan, za koji nije platilakiriju već dva meseca. Tog jutra neko je ispod vrata ubacio koveratu kome je bilo pedeset funti i plaćen račun za kiriju do krajagodine.

Redale su se slične priče, a policija je bila u nedoumici da li daobiđe sve darovane i da im oduzme poklone.

Šedou je bio raspoložen za šalu i poslao cveće inspektorimaBilberiju i Šekliju s listićima na kojima je pisalo: »Utešite seovim lepim buketom, jer zaista nisam želeo da vam zadajem brige — Šedou«.

Tih nekoliko istinitih priča množile su se u stotine izmišljenih.Pričalo se da je Šedou delio novac na sve strane. Mnogi su želelida budu zanimljivi društvu, pa su pričali da je baš njima Šedoupružio neku pomoć, ili ih nekako obradovao.

Polako je izrastala legenda o plemenitom pljačkašu. Rasle su simpa-tije za njega, ali bilo je i suprotnih mišljenja. Neki ljudi surazvijali teorije o tome da, će Šedou jednom ipak postati ubica iobičan pljačkaš, jer put kojim ide vodi upravo tamo.

Policijske tvrdnje da su Šedou i Lun isto lice služile su timljudima kao potvrda njihove teorije.

— Lun je prvo progonio zločince, a onda je izmislio pljačke ipomaganje siromašnih. Pri tome, masniji deo plena ostavlja sebi. Odprogonitelja zločina pretvorio se u izvršioca tobože opravdanihpljački. Zar sledeći stupanj njegovog menjanja neće biti isključivopljačkanje, a onda i ubijanje? — govorio je sedi i kao isposnikmršavi govornik na Spikers- Komeru u Hajd-parku. — Pojedinačnimotimanjem i deobom ništa se ne postiže. Treba menjati svet, odnose

među ljudima i njihova prava...

— A šta ako se pojave stotine i hiljade takvih kao Lun? — pitaoje neko iz male grupe slušalaca.

— Biće samo haos i dezorganizacija! Treba menjati svet i odnosemeđu ljudima. Svako ima pravo da bude čovek i da pristojno živi...

— nastavljao je govornik da izlaže svoju ideju.

Ali bilo šta da se mislilo o Bleku Šedou, on je bio predmetrazgovora na ulici, u trgovinama, biroima i klubovima. Deca su

počinjala da se igraju trčeći na sve strane s maskama i vičući dasu oni Blek Šedou. Vešti trgovci odećom brzo su lansirali modu

crnih odela i širokih pelerina bez rukava. Stotine bradatih mladićau crnim odelima i pelerinama kretalo se ulicama.

U isto vreme vršene su krađe i provale, a svuda je ostavljan znak



Blek Šedou. Policija je bila očajna. Afera Šedou postajala je svemutnija. A svaki slučaj pljačke mogao je biti baš njegovo delo itrebalo ga je brižljivo istraživati.

Agenti su rezignirano uhodili sve ljude koji su želeli da izgledajukao Šedou, a naročito pri njihovim noćnim izlascima.

Blek Šedou beše postao zagonetka koja je mučila Skotland Jard, Lunai mnoge druge, ali i njega je mučila jedna neobična zagonetka.

*

Red Gelsen i Ronda Barlou vozili su se dugo prema zapadu ostavljućiLondon. Uključiše se na novi autoput prema Redingu, a nakon desetmilja od Londona skrenuše na sever uskim putem pored rečice.

— Kuda idemo? — upita u jednom trenutku Ronda Barlou.

— Sklonićete se na moje malo imanje, koje imam tamo napred.Ostaje nam još jedna milja, pa ćete videti park koji okružuje kuću

— odgovori Red Gelsen i nehotično pomilova Rondu po oblom i lepomklenu.

Ona se trže i odmače noge k vratima, a zatim reče:

— Mislim da vaš brat ne bi voleo da vidi kako počinjete da seponašate prema meni.

Gelsen se zagonetno nasmeja, ali ne reče ništa. Ronda je ćutalaneko vreme, a onda glasno zaključi svoju misao:

— Mislim da ne treba da idem s vama. Vratite me u grad i ja ćusama naći sklonište.

— Baš si luckasta, draga — smejući se odvrati Gelsen i na jednomproširenju ceste polako pređe plitki i već ugaženi kanal.

Kola se nađoše među šibljem.

— Gelsen se još uvek zagonetno smeškao vadeći iz džepa futroluod meke kože. Iz nje izvadi lažnu bradu i brzo je nalepi, a ondaoko očiju postavi belege i pređe kapke jednim komadićem bojom

natopljenog sunđera.

Ronda je držala ruku na bravi vrata spremna da ih otvori i da bežiiz kola... Sada iznenađeno pusti bravu i rukama pritisnu celo lice.Odmah zatim ih pusti, i kao da se nada da je sve to bio samo san,

opet osmotri Gelsena.

— ... To nije moguće... Kako si mogao? .. — mucala je zbunjeno.

— Dakle, sad shvataš, zar ne? — upita Gelsen. — Sad ti je jasnozašto sam nehotično milovao tvoje koleno.

Smejao se pokušavajuči da je zagrli, ali ona se izvi i upita:

— A čemu onda priča o bratu i sve ostalo?

— Zar ti to smeta, opreznost, draga — smejući se odgovoriGelsen. — Sada ti je sve jasno. Ne postoji nikakav brat. Red Gelseni Blek Šedou su jedan isti, odnosno tvoj dragi ljubavnik.

— A Lora Espin?! Zar je i veridba s njom jedno isto? — ogorčenoi jedva zadržavajući suze upita Ronda.

— Lora je bogata i samo zbog toga je poznajem. Volim samo tebe — odgovori Red Gelsen i nehotično mu licem pređe izraz nezadovolj-stva.



— Ti si hulja. Šedou! Iskoristio si me da ti pomažem u krađiZlata- . . A celo vreme si putovao s Lorom Espin! Koliko puta si me

posetio na tom dosadnom brodu?. . . Vrati me u London! — govorilaje Ronda Barlou i konačno brižnu u plač.

, — Ne budi luda, draga! Živećeš na mom imanju, gde niko ne može da

nam smeta. Sve je obezbeđeno i divno. . . — zausti Gelsen pokuša-

vajući da je umiri.

— Znam. . . proziran ti je plan, gade! Hoćeš da me zatvoriš, ada se oženiš tom razmaženom bogatašicom! — prekide ga Ronda i naglootvori vrata pokušavajući da pobegne.

Gelsen stiže da je uhvati oko pojasa i uvuče je nazad k sebi:

— Budi mirna i ne pravi gluposti!

— reče ljutito. — Posle svega što si saznala. . .

Rondino telo se odjednom ukoči, a onda poče da drhti. Počinjala jeda shvata šta se događa. Već je videla svoju budućnost robinje, alitu sliku zameni još strasnija vizija. Blek Šedou nikada neće

dozvoliti da ona dođe u priliku da nekome kaže njegovu tajnu, a toje za nju moglo da znači smrt. Instinktom samoodržanja ona odjednomshvati da joj ostaje samo borba za život. Napreže sve svoje snageda se smiri i u jednom trenutku oseti olakšanje. Znala je da joj

predstoji mučna igra za spasenje i osvetu čoveku koga je volela dotrenutka kad ga je upoznala.

— Teško mi je. . . Dozvoli mi da se snađem promuca ona tiho.

— Biće sve dobro, draga — odvrati Gelsen odahnuvši kad je videoda se ona smiruje. — Objasniću ti sve, čim se smestimo. I učinićukako želiš, draga moja Ronda. Zar si ljubomorna zbog Lore?

— Moram o svemu da razmislim. . . Nije mi pravo, ali šta da či-

nim — zaključi Ronda već sasvim vladajući sobom.

Čak je uspela da mu se osmehne. On je poljubi i ponovo upali motor.

Malo kasnije nađoše se pred kapijom, koja je štitila stari park,iza čijeg drveća se video samo potamneli krov neke zgrade. Četiriogromne doge dojuriše prema kapiji.

— Ti ne napuštaj kola, jer psi su vrlo opasni — reče Gelsen iiziđe da umiri životinje.

On otključa kapiju i sačeka nekoliko trenutaka. Stazom između uk-rasnog šiblja i drveća dođe čovek u izgužvanom odelu i razbarušene,kovrdžave kose. Na njemu su samo brada i brkovi bili uredni i očitonegovani. Malo upale i kao ukošene oči otkrivale su neprijatnu

ličnost. On otera pse oštrim uzvicima. Gelsen se vrati u kola ireče:

— To je Silki Lajtning1. On čuva kuću i brine o svemu. Inače jebegunac iz zatvora. Bio je osuđen na dvadeset godina. Vrlo jekoristan.

— Živi li sam ovde? — upita Ronda.

— Ima dve žene — smejući se reče Gelsen.

— I on dve žene?! — kiselo se nasmeja Ronda.

1. U prevodu znači: svilena munja.

Gelsen ne odgovori ništa shvativši njenu gorčinu. Vozio je vrlopolako čekajući da Silki zatvori kapiju i da stigne kola. Šiblje je



činilo zaštitni zid do krošnji drveća a one su zaklanjale vidik sve

dok staza pod uglom ne skrenu do druge, unutrašnje kapije visokedeset stopa. Ograda koja se pružala desno i levo od

unutrašnje kapije bila je od žičane mreže i isto toliko visoka.

Silki priđe deblu jednog drveta i uze dug crni štap, koji je bio

tamo naslonjen. Njime gumu vratnice kapije i uđe, a onda se zadržakod jednog stuba. Tek posle toga rukama povuče drugo krilo kapije ipropusti kola.

— Kapija i ograda su smrtonosni. U njih je puštena električnastruja

— objasni Gelsen. — Spolja ograda i psi obezbeđuju da neko nepogine slučajno pokušavajući da se ušunja na imanjg.

— Ali to nije dozvoljeno! — uzviknu Ronda. — Čitala sam da nikona opasan način ne sme da obezbeđuje svoje imanje, ili kuću.

— Niko i ne zna da je puštena struja, izuzev mene, Silkija injegove dve žene, a niko i ne može da sazna

— zagonetno se smeškajući odgovori Red Gelsen

Djevojku sa sto zanimanja prođoše žmarci. Ona se osvrnu i ugledaSilkija kako zaključava vratanca na teškom metalnom stubu. Nije jojpromaklo ni to da su vratanca slična onima kod malih sefova. Odmahje znala da je tamo prekidač za struju puštenu u ogradu i kapiju.Njena razmišljanja o tome prekide zaustavljanje kola.

— A kako psi ne poginu na ogradi? — upita Ronda čim iziđe izautomobila.

— Oni su dresirani i znaju da ne smeju ni blizu ograde. To su

prave zveri. Mene poznaju, ali i ja ih se plašim. Jedino Silki im

je pravi gospodar. Noću dve doge dovede u unutrašnji krug kuće, adve ostaju tamo — objasni Gelsen osmehujući se, ali Ronda je znalada joj sve to govori da isključi svaki njen pokušaj da bez dozvolenapusti ovo neobično mesto.

— Sve je to vrlo neprijatno. Podseća na zatvor — reče Ronda.

— Nije tako, draga — reče Gelsen. — Imamo divnu cvetnu baštu,bazen za kupanje i sve blagodeti za uživanje. Silkijeve ženeodlično rade i kuvaju, a on je siguran čuvar.

— Mislim da sam ranije čula lavež pasa. . . Jesi li me dovodioovamo? — upita devojka.

— Da. U podrumima kuće imam izvrsno sklonište. Nije lako biti

Blek Šedou — odgovori Gelsen i uze je pod ruku.

Ronda Barlou beše shvatila da je tog trenutka postala robinjanastranog čoveka i, kad se našla u skloništu, ona pade na mekiležaj, na kome je nekada mislila da je srećna. Suze joj grunuše iona tiho zaplaka. Blek Šedou pokuša da je umiri, ali onda odustade.Izišao je napolje da Silkiju Lajtningu kaže kako da postupa sazarobljenicom. Kad se opet nađe pored Ronde, ona tiho reče:

— Ostavi me neko vreme da se naviknem na sve što sam danas saz-nala.

— Ali ja moram nazad u London. Ostaje nam samo dva sata za ručaki ljubav — reče Šedou.

— Nisam gladna. . . A ljubav. . . Mislim da danas nisam ni za

ljubav. Molim te da me ostaviš samu — ponovi Ronda svoju želju. <



— Želim da ti sve bude po volji — odvrati Gelsen. — Ako želiš,možeš da šetaš po vrtu, ali pazi se blizine ograde, jer mogla bi dapogineš čak i kad bi dodirnula neku granu, koju vetar nagne dožice. Po kući možeš slobodno da se krećeš, a kad ti nešto treba,pozovi Lajtninga. Jedna od njegovih žena biće ti uvek na usluzi,mada crnkinja ne zna engleski. Ona govori španski, ali i ti gaznaš.

— Crnkinja?! — začuđeno upita Ronda.

— Da. . . On ju je doveo iz Južne Amerike. Divlja je i zla, aliga se dovoljno plaši — odgovori Red Gelsen

ustajući. — Ja sad odlazim. Sutra ću opet biti uz tebe.

Devojka samo klimnu glavom gledajući kako Blek Šedou, odnosno RedGelsen, odlazi ostavljajući je zatvorenu i u vlasti odbeglog zatvo-renika i zločinca.

*

Te noći se Red Gelsen sa svojom verenicom rastao tek u ponoć. Lora

Espin je bila pristala da ubrzaju dan venčanja i upoznala Reda saocem, kome je pričala o tome da je Gelsen erl ali da poričeplemićku titulu, jer je »moderan i slobodouman čovek.«

— A da li on ima od čega da živi,

ili te uzima zato što misli da sam ja bogat? — pitao ju je otacOskar Espin.

— Sigurno da ima novaca više nego mi, jer večeras mi je poklonioprsten, ogrlicu i narukvicu koji koštaju hiljadu i dve stotine

funti — odgovorila je Lora.

— Veruje da će dobiti mnogo više

— primeti otac uzdahnuvši. — A trebalo bi da mu kažeš kako stojestvari. Ja neću moći još dugo da se održim. Sa brodovima ide sveslabije.

— Pričala sam o tome Redu. On kaže da želi samo mene, jer on imadovoljno kapitala za nove poduhvate.

Skupi nakit, koji beše dobila njegova kći, a uz to uglađeno držanjeverenika i njegov lep izgled behu odobrovoljili Oskara Espina i on

ljubazno dočeka Gelsena.

Odlazeći u svoj londonski stan Gelsen je maštao o legalnom pokrićusvog bogatstva, koje beše nagrabio u pljačkama i zadnjoj krađi zla-ta s broda. Kad uđe u stan, on pruži ruku da upali svetio, ali tada

ga nešto udari po glavi i on se bez svesti sruši na pod.

Kad se osvestio, pokuša da se digne, ali se saplete i pade. Tekonda shvati da su mu spale pantalone. Još više se začudi kad utvrdida mu je i donji veš svučen do kolena. Šta se to dogodilo s njim?Sećao se da je dobio udarac po glavi, ali nije mogao da odgonetneto što su mu pantalone i veš svučeni do kolena.

To je bila zagonetka, koja je mučila Reda Gelsena. Pomislio je daga je napao neki homoseksualac, zločinac i manijak i to ga je

dovodilo do besa. Ali nije mogao da otkrije bilo kakav znak da je

to bio razlog napada. A šta je drugo moglo da bude?

Dugo je Red Gelsen ostao budan i zamišljen. Nije nalazio odgovor

na, pitanja kako je napadač ušao u stan i zašto ga je napao. Ništa

nije bilo odneto. Jedini odgovor je bio da je nešto uplašilonapadača i da je pobegao pre nego je izvršio svoj smišljeni zločin.



Pošto proveri svoj pištolj i bravu na vratima, Gelsen izmeša jakkoktel i popi ogromnu čašu tako da ga je uskoro alkohol dovoljnoomamio da utone u nemiran san.

*

Prvi put u životu morao sam da otkrijem nečiju zadnjicu da bih ut-

vrdio njegov identitet, hiljadu mu belega na bedrima — gunđao jeMakferson vozeći Luna prema skloništu.

— Još na brodu sam sumnjao da su Gelsen i Blek Šedou isto biće.Ronda Barlou, izgleda, nije to znala i nije prepoznala svog

ljubavnika. To me je pokolebalo. Sada smo proverili njenu priču daBlek Šedou ima na kuku beleg sličan znaku uzvika. Ovo što smoučinili bio je najbrži način da to proverimo — reče Lun. — Ipak,nije trebalo da ga ostavimo sa tako spuštenim pantalonama. Tvoješale ponekad. . .

— Baš bih voleo da znam šta Šedou misli posle te moje šale — smejući se prekide ga Makferson.

Dok su to raspravljali, stigoše na početak Flit-Strita. U

tom.trenutku ih pretekoše jedna policijska kola, a druga im sepribližiše vozeći za njima. Jedan policajac na motociklu se izravnasa njima i dade znak da se zaustave.

— Šta da učinim? — upita Makferson.

— Daj gas i na prvom uglu skreni ka Temzi — odvrati Lun. SnažnaLunova kola kao da poskočiše i sjuriše se u jednosmernu ulicu sazabranjene strane. Motociklista se brzo okrenu i poveze za njima.

Prednja policijska kola behu promašila ulicu i stadoše, a drugajurnuše za Lunom i Makfersonom uključivši sirenu za uzbunu izaustavljanje saobraćaja. Nekoliko automobila s mukom izbegošesudar sa Lunovim kolima i ometoše policijsku poteru.

— Hvataj prvi dozvoljen ugao! — uzviknu Lun.

Makferson je uspeo da skrene u Eseks-Strit, a onda Miliford-Lajnom

i jednom kratkom ulicom stiže na Templ. Lun uključi patent za

izmenu broja, a zatim pusti brizgaljke za izmenu boje kola. Bilo je

prošlo samo tri minute od pokušaja policije da ih zaustavi, a onisu se već'vozili mirno u kolima druge boje i s drugim brojem.

Oprema za trenutno menjanje broja i boje kola bila je Lunov stari

izum, koji mu je već nekoliko puta u životu pomogao da lako umaknepolicijskim poterama.

— Mora da je neki policijski agent motrio na Reda Gelsena i

pozvao patrole da nas zaustave — zaključi Lun popravljajući perikui masku, kojom pre nekoliko trenutaka beše izmenio svoj izgled.

Makferson beše stavio tvrdu kapu vozača i naočare s običnim stak-lima, što mu je takođe izmenilo izgled. U tom trenutku ugledašejedna od onih policijskih kola koja su ih gonila. Dolazila su za

njima i obiđoše ih dovoljno polako da Lun na jakom uličnom svetlustiže da prepozna inspektora Džošuu Bilberija.

— Sad ti prati njih — reče Lun.

Policijska kola su još neko vreme kružila tim krajem grada, a onda stadoše pred jednom kućom na Mengpi-aleji. Inspektor Bilberi iziđeiz kola i uđe u kuću.

— Dakle, to je kraj u kome stanuje lažljivi Bilberi — smejući sereče Lun. — Jednog dana razgovaraćemo s tim čovekom.

— Zar ne bi bilo najbolje da to učinimo odmah? — upita Makferson



željan poduhvata.

— Za ovu noć smo učinili dosta. Utvrdili smo ko je Blek Šedou isva njegova odela dobro snabdeli »stenicama«. Ostaje nam daoslušnemo kud se sve kreće i šta preduzima. Još uvek ne znamo štada učinimo s njim — odgovori Lun zamišljeno.

Njega je već danima mučilo razmišljanje šta da učini sa tim čudnimlupežom, koji je pobrao toliko simpatija zbog poklona siromašnima inesrećnima. Lun nije znao kako da izmeni tog lepog mladića, a jošuvek neprihvatljiva mu je bila pomisao da ga izruči policiji.

VI

Bio nam je na dohvatu ruke, ali vi ste ga ispustili — ljutito jegovorio inspektor Bilberi svom kolegi Robertu Šekliju.

— Ja sam utvrdio da neko nepozvan ulazi u stan Reda Gelsena.

Izrazio sam sumnju da su to Lun i njegov prijatelj mornar

Makferson. Zatim sam pozvao pomoć i vi ste preuzeli stvar u svojeruke. Umesto da ih pratimo i utvrdimo gde se skrivaju, ti si

brzopleto odlučio da ih uhapsimo. Pa ne može svako tek tako da

uhapsi kralja ponoći — vraćao mu je punom merom mlađi inspektorŠekli.

— Sa svojom patrolom sam mu presekao put, ali vi ste bili

šeprtlje. Da, vi u zadnjim kolima! — ljutito odvrati Bilberi.

Još dugo su se svađali oko toga ko je kriv što im je Lun izmakao. Ujednom trenutku inspektor Šekli reče da vode prazne razgovore i datreba da učini nešto pametno.

— Uobraženost mladosti! — uzviknu Bilberi. — Šta je to, po tvomblistavom mišljenju pametno?

— Pa. . . Na primer, da nastavimo praćenje Reda Gelsena, jer on

je morao videti Luna, a Lun je imao neki jak razlog da poseti togmomka — mirno odvrati Šekli.

Bilberi je podrhtavao od ljutine, ali konačno mu je uspelo da sesmiri i tada reče:

— Pozovite Gelsena, jer želim da ga saslušam.

Dok je Gelsen stigao da se spremi i dođe u Skotland Jard, prošlo jedva sata. Bilo je jedanaest sati kad je stigao. Inspektor Bilberi

odmah pređe na stvar i upita:

— Poznajete li vi Donalda Sikerta, odnosno Luna, kralja ponoći?

— Da, gospodine inspektore — odgovori mimo Red Gelsen.

Inspektor Bilberi od uzbuđenja zbog takvog odgovora pocepa listpapira na kome beše napisao pitanja za mladog Gelsena, a ruke poče-še da mu drhte.

— O-ho! Velika izjava! Dakle, potpisaćete priznanje da poznajeteLuna?

— Zar je to potrebno? O tome da ga poznajem, istina kao

arheologa Dejvida Kimberlija, pisale su sve novine. O tome sam

govorio i u jednoj televizijskoj emisiji, zajedno sa svojom

verenicom Lorom Espin — mirno odgovori Red Gelsen.

— Ne mislim to. . . Pitao sam da

li uopšte, inače. . . da li poznajete Luna? Jeste li se viđali snjim pre i posle događaja na brodu? — zbunjeno nastavi da pita



inspektor Bilberi.

Njegov kolega Šekli je samo mirno slušao. Nisu slutili da razgovorsluša još neko, a najmanje da je to Lun, iako je trebalo dapredvide takvu mogućnost.

Gelsen ispriča kako je upoznao tobožnjeg arheologa Dejvida Kim-

berlija na brodu »Blit kasi« i zaključi:

— Posle krađe zlata nisam ga video i ne znam gde se skriva.

— Zar vas nije posetio prošle noći?

— Mislim da nije.

— Kako to mislite?! Šta ima da mislite? Posetio vas je, ilinije! — ljutito uzviknu inspektor Bilberi.

— Kad sam ušao u stan neko me je udario i ja sam izgubio svest.Kad sam se osvestio, nije bilo nikog, jer pregledao sam sve

prostorije — odgovori Gelsen.

Objasni da ništa nije odneto, ali prećuta to da su mu bile spuštenepantalone, jer nije želeo da izgleda smešan, a zatim upita:

— Da li me vi pratite i nadzirete?

— Otkuda vam takvo pitanje? — odvrati Bilberi.

— Nisam toliko glup da ne shvatam neke činjenice. Vi ste videlida je neko dolazio u moj stan, a verovatno i da je otišao posle mogulaska u kuću. Dakle, neko je uhodio ili mene, ili moj stan.

Pomišljam i na to niste li me vi napali i onesvestili, jer ste bezrešenja o pretresu hteli da pogledate po mojim sobama — objasni RedGelsen.

— Hm!... Ima logike u tome

... Slučajno smo osmatrali stanove ne-kih lica, koja su putovala brodom »Blit kasi«, pa smo tako videli

da vas posećuje Lun... To nije nadziranje, niti kršenje vašihprava... Više zaštita, jer Lun je opasan — isprekidano i priličnoneubedljivo objasni inspektor Bilberi.

Red Gelsen napravi uvređen izraz lica i reče:

— Izvolite me pratiti i dalje, jer ja nemam šta da krijem. Aline očekujte moju saradnju, jer sam uvređen sumnjičenjem. Uskorotrebam da se venčam sa gospođicom Lorom Espin, a vi me držite nalisti sumnjivih. Kakvi su vaši razlozi? Zar nije jasno da sam

putovao sa svojom devojkom iz sasvim drugih razloga nego što jepljačka zlata? Ništa više nemam da kažem.

— Mi vas ni najmanje ne sumnjičimo, ali vodimo istragu protivuLuna, koji je, po mom dubokom uverenju, ujedno i Blek Šedou — odgovori inspektor Bilberi.

— To je moguće — tiho dodade Gelsen.

— Zato tražimo vašu saradnju. Vi znate tobožnjeg Kimberlija. Akonegde ugledate to lice, pozovite nas i pomognite da ga uhvatimo — izmenjenim i ljubaznim tonom reče inspektor.

— A da li ću i dalje biti pod prismotrom vaših ljudi?

— Mislim da to više nije potrebno. Vaša reč da ćete nam pomoći uistrazi biće dovoljna.

— Naprotiv, ja želim da budem pod zaštitom, jer ako je Lun bioposetilac u mom stanu protekle noći, ja više nisam siguran. On je



opljačkao zlato sa broda oca moje verenice, što je gospodinu Espinupričinilo mnogo štete. Ko će poveriti dragocene terete njegovoj

kompaniji posle te pljačke zlata? I sam imam prilično bogatstvo, paje moguće da Lun želi i mene da opljačka. Imam malo imanje ipoljsku kuću i želim da me posetite i u stanu i tamo. Spreman samda vas pozovem kao goste i da vam pružim mogućnost da svepretresete i na imanju i u mom stanu — izloži Red Gelsen svoj

predlog.

— Ali mi to ne želimo — brzo odvrati Bilberi. — Dovoljno je dasami tražite pratnju, ako mislite da vam u nekom trenutku pretiopasnost.

— Učiniću tako. Već u podne želim da idem do svog imanja. Jednapatrola mogla bi da pogleda da li me neko prati — zaključi Red Gel-sen.

Izmenjaše obaveštenja o brojevima telefona i on zatim ispriča kakoje imanje obezbeđeno pomoću opasnih doga, jednog vernog i poštenogčuvara i druge ograde, ali nije pominjao električnu struju. Znao jeda će ga policija pratiti do imanja, ali ne i u njegovo sklonište.On mirno napusti Skotland Jard, ali ispod te mirnoće skrivale su sebrige. Brzo je stvorio plan da sakrije sve tragove svojih avantura.

*

Dakle, umesto da pratimo Gelsena, bićemo tamo pre njega ioslušnućemo sve njegove razgovore — zaključi Lun sedeći saSamjuelom Makfersonom u velikom »lanđroveru« s natpisomautomehaničarske radionice za pomoć na drumovima.

Bili su obučeni u radničke kombinezone i dobro maskirani da ih nebi prepoznala ni sama Džejn Vitington da ih nije videla kad sunapustili sklonište skriveno iza Umetničkog foto salona»Džozefina«.

Kad je u jedan sat posle podne Red Gelsen stigao u svoju poljskukuću, landrover je bio parkiran na brežuljku pola milje dalje odskloništa Bleka Šedoua. Uređaji za prisluškivanje bili su uključenii trebalo je samo da se koriste. Blek Šedou je video policijskupatrolu, koja ga je pratila, ali nije slutio da je Lun takođe ublizini.

*

Iako je Lun bio naviknut da ga ništa mnogo ne iznenađuje, ono štoje čuo tog popodneva, veoma ga je začudilo. Bila je to sasvim novaslika o Redu Gelsenu, odnosno Bleku Šedouu Do tog trenutka Lun jemislio da Blek Šedou živi dvostrukim životom i igra dvostruku

ulogu, a ona je bila trostruka.

— Halo, Silki! — počeo je Šedou čim je stigao iza ograde podvelikim naponom električne struje. — Ima li šta novo?

— Ima neprilika — odgovori Silki Lajtning. — Fjetfulovi momci suprilično zabrljali.

— Šta se dogodilo? — upita Šedou.

— Prva pljačka u Vimbldonu je dobro izvedena, ali ona u

Islingtonu je pošla naopako — poče da priča Silki Lajtning. — Grupuje vodio Bak Rili, koga sam davno hteo da uklonim. Bio je pijan, i

vodio je tri devojke. Naišla je policija i došlo je

do pucnjave. Ubijen je jedan policajac, a Bak Rili je ranjen u ruku

i levo oko. Doneli su ga ovamo, a i devojke, koje je policija

videla, morale su da se sklone.



— Sve si ih primio ovde?! — zapanjeno upita Šedou.

— A šta sam mogao da učinim? Devojke su preplašene, a znaju oljudima cele Fejtfulove grupe. Ti si se mesecima bavio tom devojkom

i putovanjem zbog zlata na »Blit kaslu«, a za to vreme organizacijaje slabila. Pili su i, umesto da nadziru naše najlepše kolgerle,oni su ih uzeli za sebe — izloži Silki Lajtning.

— Koje devojke su doveli?

— To su Poljakinja Andis, Cmokor pa Eva Moreno i ona najlepša odsvih, Peri Erter. Sve tri su bile pijane, a uz sve to preplašene.Strpao sam ih u sklonište, a Bak Rili umire. Morao sam da garazoružam i vežem, jer je tražio lekarsku pomoć.

— Likvidiraj ga i spali još noćas mirno naredi Blek Šedou. A gdeje Ronda Barlou?

— Nisam znao šta da radim, pa sam je ostavio sa tri novedevojke. Ovo je sada postalo žensko skloništa Rekao sam Feitfulu danoćas pošalje oba momka koji su bili sa Rilijem.

— Koji su to?

— Kad mi je Fejtful rekao šta se dogodilo, dodao je da su tobili izvesni Brjus Hepbel i Glen Vikmen. Ne poznajem ih, ali znam

da su pravili poneku glupost. Sada ih policija goni, jer nekako je"

saznala ko je stalno u društvu Baka Rilija. Slušao sam radio i znamda ih potere već traže.

— Ti stvarno imaš mnogo loših vesti. Dobro je što si ih pozvaoovamo. Pozovi Fejtfula i kaži mu da odlažem nalog za brodovlasnika.On je trebalo da ukloni oca moje verenice, ali sada mi to ne

odgovara — zaključi Blek Šedou.

Zatim on pođe do prizemne prostorije u kojoj je vezan ležao Bak Ri-

li. Čulo se kako kuka i doziva pomoć. Šedou uđe i stade iznad veza-nog zločinca.

— Zašto vičeš, Rili? — upita Šedou.

— Idi do sto đavola, prokleti balavce! — odvrati ranjeni

gangster.

— Krvarim i vezan sam, a ti pitaš...

— Sam si kriv, budalo! — odvrati Šedou. — Napijaš se i vucaraš sdevojkama, koje treba da zarade novac. Ubio si policajca i navukao

nam na vrat policijske brigade, a sada cviliš kao kukavica.

— A ko si ti, prokleto kopile?! — opsova ranjeni gangster i

klonu na ležaju.

Blek Šedou mu grubo trže zavoj sa oka i krv pliusnu niz unakaženolice.

— Ne, preklinjem te! Umirem! — jauknu Bak Rili.

Red Gelsen, odnosno Blek Šedou, sada postade neko treći. Oči mu sesuziše i on poteže pištolj. Ranjenik jauknu i strah mu još višeizobliči unakaženo lice. Duboke bore na njegovom širokom čelu sejoš više produbiše, a suze potekoše iz nepovređenog oka. Šedounanišani u krvavu ranu i poteže obarač.

Odmah zatim ode do Lajtninga

i reče mu da je Rili umro i da treba da ukloni leš.



— Čuo sam prasak i zahvalan sam ti zbog toga, jer baš ne uživamu takvom poslu — smejući se reče Lajtning. — Spustiću ga uložionicu, a završiću sve tek pošto ga pokažem Hepbelu i Vikmenu.Gde je zadnja rana, da je prikrijem?

— Nema nove rane — odgovori Blek Šedou.

Lajtning klimnu glavom s razumevanjem i ode da obavi svoj deoposla.

Blek Šedou požuri do tajnog ulaza u podzemno sklonište i uskoro senađe u svojoj sobi, do koje devojke nisu mogle da dođu. On pomačejednu sliku i otvori prorez, kroz koji je video prostrani podzemni

salon. Baš u tom trenutku Ronda Barlou je govorila:

— Uveravam vas, devojke, ovo je sklonište Bleka Šedoua. Sada stemnogo videle i mnogo znate. Odavde nema izlaza. Za vas bi bila

prava sreća da ste se predale policiji.

— Momci su rekli da je ovo sklonište njihove bande i nikada nisuspominjali Šedoua — reče plavokosa Konstanca Andis igrajući se svo-jom dugom kosom spletenom u tešku svetio zlatnu pletenicu.

— Ali zašto bi nas ubili? — pitala je Eva Moreno čiji izgovor jeodavao njeno italijansko poreklo.

— Ja mogu da razumem strah ove devojke — odgovori joj Peri Erteroblačeći prsluk na svoje pune i lepe grudi. — Ako je ovo skloništeglavnog šefa, teško ćemo otići i biti slobodne.

— Treba da se udružimo. Blek Šedou, čije pravo ime je RedGelsen, opljačkao je zlato sa broda »Blit kasi*. Iz vaših pričasada znam da je on i vođa gangsterske bande. Priče o njemu kao odobročinitelju nisu sve izmišljene, jer ja to znam. Činio je to iznekakvih svojih razloga. Možda je to bila igra jednog ubice

— pričala je Ronda Barlou padajući u vatru.

— Pa šta da učinimo? — upita Eva Moreno.

— Pokušaćemo jedino što se ovde može — poče Ronda.

— Već si rekla da nema mogućnosti za bekstvo, jer visoki napon uunutrašnjoj ogradi i krvožedne doge u drugom pojasu parka... — pre-kide je Poljakinja.

— Blek Šedou treba da dođe. Spremimo se da ga savladamo. Našlasam dva noža i spremila čvrste gajtane iz zavesa. Kad ga vežemo istavimo mu nož pod grlo, tražićemo da nas izvede iz ove kuće smrti

— zaključi Ronda Barlou.

Red Gelsen se zlobno smeškao slušajući ceo razgovor, a onda opetiziđe iz skloništa i potraži Silkija Lajtninga. Obavesti ga o svemušta je čuo i zaključi:

— Poigraćemo se malo s njima, a kad nam ne budu potrebne,nestaće kao Sara Kemin.

— Ronda je razgovarala i sa Negritom. Sada se i crnkinja čudnoponaša. Primetio sam da stalno šapuće sa Agnesom Ren, kao da krijukakvu zaveru. Oprezan sam sa svojim ženama, ali sada su veoma sum-

njive. Danas sam motrio na njih — odvrati Lajtning.

— Uvek sam pomalo brinuo zbog te dve žene. Znam da teško podnoseto što su zatočene ovde već dve godine. Sali Ula je divlja jernjena crnačka krv ne miruje. Agnes Ren, izgledalo je, bila se

pomirila da se pokorava, ali ako nasluti mogućnost. .. Pričuvaj sedok stigne Hepbel i Vikmen. A sada hajdemo kod one četiri dole —



reče Šedou. — 'Pozovi prvo Peri Erter i Evu Moreno i reci da trebada idu u London.

Silki Lajtning pozvoni unutrašnjim telefonom i pozva devojke. Kućaje imala uređaje preko kojih se moglo govoriti sa svakom prostori-jom u kući pojedinačno, ili sa svima odjednom. Ti uređaji nisuimali nikakve veze sa telefonskom linijom u spoljnom sistemu.

Telefon za spoljnu vezu bio je zatvoren u naročiti sef, a samo sezvuk njegovog zvonjenja prenosio na više mesta u kući i zgradi sagaražom i spremištima.

Silki Lajtning je bio nadimak odbeglog robijaša, čije pravo ime jebilo Dizi Gibs. Bio je zločinac čije ime pre pet godina dugo nijesilazilo sa stranica kriminalističkih hronika svih-engleskih i

britanskih listova. Sumnje za više ubistava, jedno dokazanoubistvo, tuce provala i desetine razbojničkih napada na žene iusamljene ljude sačinjavali su zbir njegovih grehova, Na sudu sebranio samo tako što ništa nije priznavao. Odgovarao je tiho i

blago, zbog čega je nazvan Svileni Ali, optuživan je za napade kojeje izvodio brzo, mirtijevito. Zbog toga je dobio dodatak nadimku,

Munja, I sam je voleo da ga zovu Silki Lajtning.

Zato Blek Šedou, Džon Fejtful i drugi gangsteri nisu ni spominjaliime Dizi Gibs.

Sada je Lajtning stajao pred ulazom u podzemlje kuće. Držao je piš-tolj u ruci i čekao da devojke iziđu. Prolaz je bio načinjen vrlovesto. U rupicu među kamene blokove uvlačila se ručica duga tristope. Okretanjem se stavljala u pogon obična dizalica ugrađena podstepenište, ali uzidana kao da tamo nema ništa, sem podloge zakonstrukciju stepeništa, koje bi se podiglo i otkrilo prolaz.

Pojaviše se dve devojke, ali iza njih proviriše i Ronda iPoljakinja.

— A šta je sa nama? — upita Ronda,

— Vas dve idete naveče, sledećim kolima. Selimo se odavde — tihoi blago reče Silki, a zatim izvuče šipku za okretanje i pritisakstepeništa sabi konstrukciju na staro mesto.

Blek Šedou je sedeo u prostranoj naslonjači u uglu velike sobe zarad, kartanje i dnevni boravak. Silki reče devojkama da sednu.

— Ispričajte šta se sve dogodilo — reče Blek Šedou.

— A ko ste vi? — upita Peri Erter.

— Ja sam šef ovde i treba da slušate. Slušajte me i ostali — odgovori Šedou.

Šta je sa Bakom? — upade Eva Moreno.

— Je li on bio tvoj momak? — upita Šedou.

— Ako se to može tako da nazove... — neodređeno odgovori EvaMoreno.

— Zaboravi ga, mala — reče Šedou. — Sam je kriv za nesreću. Nijetrebalo da pije, a još manje da umeša i vas tri najlepše devojkegrupe.

— Je li još živ? — upita Eva.

— Nije... više nije — tiho reče Silki Lajtning.

Devojci uzdrhtaše usne i oči joj zasuziše. Ona saže glavu idlanovima pokri lice. Peri Erter ju je radoznalo gledala, a onda



osmotri Gelsena.

— Dakle, vi ste taj lepi i slavni Blek Šedou — reče lepoticatonom koji nije zvučao kao pitanje, nego kao zaključak.

— Neki misle da jesam — neodređeno odgovori Gelsen.

— Zašto ste nas pozvali? — upita devoika. , ,

— Zar niste ćule da treba da idete u grad? — odvrati Gelsen.

— Nisam toliko glupa da u to verujem. Tamo nas goni policija, a

ovde smo mnogo videle i saznale. Dakle, šta ćete da učinite s nama?Možda postoji bolje rešenje od davljenja i bacanja u Temzu.

— Pa ti si interesantna i hrabra devojka — iznenađeno rečeGelsen.

— Možda si u pravu. Ako budeš govorila istinu, onda ima nade.

— Nas četiri smo razgovarale dole u skloništu. Mislimo da ćetenas ubiti, ili uvek držati ovde. Bolje je ovo drugo — neobično mimo

i s osmehom odgovori Peri Erter.

— I šta ste se dogovorile, s obzirom na takve slutnje?

— Htele smo da vas zarobimo i nateramo da nas pustite. Ali

pištolj ovog momka i poziv da dođemo samo nas dve pokazali su namda to ne vredi.

— Ko je predložio taj plan?

— Mogla bih da kažem, ali neću, jer nije važno, a nije ni lepo — smejući se odgovori Peri.

Njena svetlokestenjasta kosa uokvirivala je krupne oči, visokeobrve, lep nos i zanosna, punačka usta. Njen stas i obline suotkrivali potpun sklad ove lepotice svesne i svoje lepote i

opasnosti u kojoj se našla. Red Gelsen požele da je bolje upozna idade znak Lajtningu da odvede Evu Moreno.

— Šta će biti s njom? — upita Peri Erter.

— Nema nikakve opasnosti. Praviće društvo mom prijatelju, a ondaćemo vas vratiti kod Ronde i Kostance — umiri je Blek Šedou.

On klimnu glavom i proprati pogledom odlazak devojke i neobičnogtamničara, koji je sam trebalo

da bude pod sigurnom stražom. Blek Šedou je posmatrao neko vremePeri Erter, a tada reče:

— Nema mnogo da se priča. Bila sam lepa tinejdžerka, ali otac imajka su mi ograničavali slobodu. Želela sam da doživim sve štopostoji... Da htela sam da uzjašem život, kao lepa jahačica što sevine na belog konja... A život je uzjahao mene i mamuza me do krvi.Ipak, ja se nadam — poče da priča devojka čudno se smešeći.

Taj osmeh je ličio čas na podrugivanje, a čas na smeh pred suzama.

— Može li tvoja priča da bude razumljiva? — upita zločinac.

— Može — odgovori devojka. — Pobegla sam s grupom mladića ividela da tako ne ide. Pokušala sam da se snađem i stigla u ruketakvih kao ti.

— Zar sam ja toliko rđav?



— Ne znam, ali verujem da jesi. Ako si šef grupi Džona Fejtfulaonda si više nego rđav.

— Zato me mrziš?

— Ja sam takođe rđava. Smatrala sam da ću svojom lepotom

osvojiti ljude i da ću vladati njima...

— Možda bi mogla, da imaš malo više sreće.

— Trudila sam se, ali sam pala na pločnik. Vladam pločnikom.Peri Erter, prostitutka na Hajgejtu i Sohou! Kakav životni uspeh! — jetko, ali s osmehom je brbljala devojka.

Pri tome je njeno telo bilo nemirno i noge sve uzdignutije

postavljene. Izazivala je pažnju Reda Gelsena i on uskoro zagrizemamac. Ali u jednom trenutku, istina dosta kasno, on oseti da je

Peri napipala ručicu njegovog pištolja. Ona istrže oružje i onakogola odskoči dalje od njega.

— Budi pametna i vrati mi oružje mimo reče Blek Šedou.

— Ne, šefe! Pucaču ako kreneš i jedan inč k meni! Sada ću ja davodim brigu o sebi i devojkama. Pozvaću tog tvog ubicu da dovededevojke, a onda ćeš nas ispred cevi ovog pištolja odvesti izvanzgrade. Daćeš nam kola, a onda čini šta znaš — pričala je devojkaglasom koji je otkrivao rešenost.

— Pa ti si baš devojka za mene — smejući se reče Šedou. — Ipak,vrati mi oružje i budi mirna, jer ako dođem do njega, mogla bi dase pokaješ.

Posle tih reči on krenu k njoj.

— Pucaču! — viknu devojka.

Ali on krenu dalje. Peri pritisnu okidač, ali pištolj ne opali. Onabrzo

potraži kočnicu, ali bilo je kasno.

Šedou joj istrže oružje i smejući se sede nazad na sofu. Ona jezurila u njega kao da vidi duha.

— Ovo je specijalni pištolj i treba znati njegove tajne. Kočnicaje skrivena. Ali sada si pokvarila sve. Idi dole u sklonište. Ipakznaj da me zanimaš, a Rondu i ostale devojke umiri, jer neće im sedogoditi zlo, sem u slučaju da nas policija otkrije. I ne maštajteo bekstvu, jer mogle biste da poginete zbog gluposti — posavetovaje Blek Šedou.

Četiri sata kasnije vozio se ka Londonu. Policijska kola su ga opetpratila na pristojnom odstojanju. Red Gelsen, odnosno Blek Šedou,imao je dobre živce i kao da je uživao u ovoj možda prvi put zanjega suviše opasnoj igri.

Ali nešto ga je ipak mučilo. Znao je da mu je Lun na tragu, ali nito nije bilo ono zbog čega je bio uznemiren. Nije mogao da rešizagonetku spuštenih pantalona. Znao je priče o Lunovim sredstvimaza menjanje svesti. Je li zbog toga bio raskopčan? Da li mu jekralj ponoći ubrizgao neki serum, koji tek treba da počne dadeluje?

Ta zagonetka je u njemu palila želju za osvetom. U mašti je videovezanog Luna i smišljao kako da ga ponižava i muči. Video ga jeokrvavljenog i ispred cevi svog ištolja, onako kako je bio ranjeniBak Rili pre manje od dva sata.



Nije mogao da zna kako će uspeti da se osveti Lunu, ali bio jesiguran da će osveta biti užasna. U jednom trenutku snagom voljeodbaci maštanje i poče da smišlja plan protivu Luna.

A Red Gelsen je bio opasan čovek i kao zločinac, moglo bi da sekaže, pravi genije.

— Od ovog časa biću stalno pod zaštitom policije, ili dobroskriven, zaključi on u mislima i uspori vožnju na izlasku sa

autoputa.

Jedan sat kasnije spakovao je kofere u stanu, koji je znao Lun, i

dugo se vozio Londonom sve dok nije bio siguran da ga ni policija

ni Lun više ne prate. A tada se odvezao prema Krejdonu. Na krajuEdiskomb-Roda imao je malu prizemnu kuću sa garažom, u koju jenavraćao samo da se pobrine o održavanju i spremanju.

VII

Dakle, Same, šta mislim o svemu?

— upita Lun kad više nisu mogli da prisluškuju Reda Gelsena.

— Treba da idemo dole u Šedouovu jazbinu i da oslobodimo te pre-plašene devojke — predloži mornar.

Uvek smo bili složni — prihvati Lun. — Tamo možemo da sačekamo i tadva gangstera, koji treba da dođu u toku noći.

, — Biće muke sa tim dogama i ogradom u koju je uključena struja.Moraću da teglim lejzer i baterije — reče mornar i progunđa jednuod svojih neobičnih psovki.

Pokušaćemo da uđemo mimo i bez gužve.

— To mi se ne sviđa... Nismo virus gripe, pa da dođemo bez

glasa, milijardu mu bakcila i crvića! — usprotivi se mornar željanprave borbe.

— Ne treba mnogo da rizikujemo, jer devojke su u opasnosti. One

su svedoci i Gelsenov čovek bi mogao da ih poubija — odgovori Lun. — Javićemo se kao ta dva momka, Brjus Hepbel i Glen Vikmen.

— Kako ti uspeva da zapamtiš sve te detalje i imena? — upitamornar shvatajući da je Lunov plan najbolji.

« — Samo se trudim — odgovori

Lun. — Pre posete Gelsenovom skloništu treba da odemo do Uksbridžai da pozovemo Artura Markinča. Obećao sam mu da će biti prvi tamogde se nešto dogodi, a ja to budem znao.

— Koliko smo daleko?

— Nema ni dve milje, ali treba da se vratimo do Ajver Hita, jer

tamo je most preko Grand Dženkšen kanala — objasni Lun, koji je većbio razgledao detaljnu kartu ovog kraja.

Pola sata kasnije uspeli su da dobiju vezu sa slavnim reporterom,

koji se u to doba našao u uredništvu lista. Lun mu na pogodan načinobjasni o čemu se radi, a da to neupućeno lice ne bi moglo darazume i kad bi prisluškivalo.

— Najbolje je da stigneš oko pola noći. Pošto znam da inspektoraŠeklija smatraš pametnijim i dobronamernijim, isključi onu budaluBilberija. Kaži Šekliju da je to uslov za informacije. Ostavićemo

otvoren ulaz u park i prema kući — zaključi Lun.



Pošto je trebalo da sačekaju noć, Lun predloži Makfersonu da veče-raju u izletničkom restoranu na ivici šume kod Uksbridža. Mornar sesloži da za dobru večeru nikad nije rano.

Još pre pre mraka krenuše nazad preko Ajver-Hita i putem uz rečicuAlder Born. Među brežuljcima su se palila svetla označavajućirazbacane dvorce, letnjikovce i imanja. Levo se crnela šuma Blek-

parka, a pred njima, iza Šedouove jazbine, ostatak stare šume, kojase vezivala sa obalom Alder-Borna.

Kad se nađoše pred kapijom Gelsenovog imanja bio je već mrak, a

mesec je izlazio tek dva sata kasnije, pa je bilo prilično mračno.Ćim Lun priđe kapiji da pozvoni, između drveća dotrčaše doge lajućii režući. Sa stuba kapije začu se glas iz skrivenog zvučnika:

— Ko zvoni? Javite se preko mikrofona na levom stubu.

Lun se povrati do stuba i viknu-.

— Da li nas čujete od ovog laveža pasa?

— Čujem, govorite! — odvrati glas Silkija Lajtninga.

— Da li vam nešto znače imena Brjus Hepbel i Glen Vikmen?

— Jeste li vi Hepbel i Vikmen?

— Ako vam je po volji, jesmo. Ali otvarajte, do đavola! Većčitav dan se krijemo i već nam je svega dosta

— odvrati Lun pazeći da izmeni malo promukli gals, za slučaj daSilki već zna nekog od dvojice gangstera i da im pamti boju glasa iizgovor.

— Dolazim! — - odvrati Silki Lajtning.

Uskoro se Lun i Makferson provezoše pored Lajtninga i on ih propus

-ti do kuće, a zatim opet uključi struju u zatvorenu ogradu.

Lajtning im priđe držeći u ruci revolver i naredi:

— Stanite kod zida i podignite ruke, jer ovde prvo oduzmemo

oružje, onda proverimo goste, pa se tek onda sporazumevamo.

— Činite šta hoćete, ali brzo, jer jedva čekamo da progutamonešto hrane i popijemo koji gutljaj pića — reče Lun da bi dao znakMakfersonu da se ne protivi.

On prvi priđe zidu kuće i podiže ruke. Makferson ga je leno pratio,ali u jednom trenutku njegova desnica se ispruži kao granata

izbaćena iz topa i pogodi Lajtninga tako da ga odbaci čitavih pet

jardi dalje. Šedouov čuvar ne stiže ni da opali / ni da shvati štase događa.

Kad se osvestio, odmah shvati da je čvrsto uvezan i da mu nekoristi nikakav trik prethodnog osmatranja kroz jedva otvorene

kapke očiju.

Zato podiže glavu i pogleda oko sebe. Nalazio se u onom istom

salonu u kome je Gelsen bio razgovarao sa Peri Erter.

— Ko ste vi? — - upita Lajtning sasvim tiho i reklo bi se vrloponizno.

— Možda bi mogao da pogodiš, milion mu negostoljubivih domaćina! — odvrati Makferson.

— Mislim da pogađam. Ti, medvede, koji udaraš kao mazga, mora'



da si Samjuel Makferson — mirno i tiho odgovori Lajtning.

— Protestujem, hiljadu mu pravila lepog ponašanja! Tražim da mise izvini za ono »medved i mazga«, ili ću ga kvrcnuti tako da mislida ga je odalamio sam slon Veliki Jumbo šalio se Makferson.

— Treba da požurimo, a izvinjenje ti duguje — umiri ga Lun i

poče da ispituje zarobljenika, koji pokuša da tvrdi kako je ovdesam i da ne shvata ovaj napad.

Lun i Makferson nađoše brzo način da ga odobrovolje i odvukoše gada otvori ulaz u podzemno sklonište. Devojke se brzo obukoše iiziđoše. Radoznalo su posmatrale vezanog Lajtninga i dva nova lica.

Ronda Barlou se zagleda u Luna i iznenađeno uzviknu:

— Vi ovde? Gospodine Kimberli, odnosno...

Lun joj stavi ruku na lice i odvede je malo dalje.

— Sačuvajte za sebe ono što ste hteli da kažete o meni. Dovoljno

je da smo ja i moj drug ovde i da ćete biti slobodne — reče jojzatim.

Ona klimnu glavom u znak da je razumela, ali nije mogla da prikrije

izraz divljenja i simpatija na svom licu. Neprekidno je pogledom

pratila Luna, koji krenu da sa zarobljenikom pronađe i preostaledve žene.

Lajtningove zarobljenice, koje je on smatrao svojim ženama, Salilila nazvana Negrita i ćutljiva Agnes Ren, bile su zatvorene uposebnom delu podruma,, odmah ispod kuhinje. Makferson ih dovede ka

oslobođenim devojkama i ostade da ih pričuva, a Lun krenu daistraži podzemno sklonište.

**

Inspektor Džošua Bilberi je maštao o malim osvetama svom pomoćnikumlađem inspektoru Robertu Šekliju i trudio se da mu, kad god tomože, zagorčava život sitnim podvalama. Jedna od pakosti bila jeprisluškivanje Šeklijevih telefonskih razgovora. U jednoj od

intervencija Skotland-Jarda zaplenjeno je više minijaturnih uređajaza prisluškivanje telefona koji su bili američkog porekla i vrlopraktični. Trebalo je samo doći u priliku da se u nečiji telefonugradi disk promera jednog inča, pa se preko prijemnika veličinekutije cigara moglo slušati sve što se kaže i prima preko telefonado daljine od sto jardi. Šeklijev biro bio je odmah pored

Bilberijevog. Zlobni inspektor je uživao da radi i drži uključenprijemnik prislusnog uređaja, Dozvoljavao je sebi i to da slušarazgovor Roberta Šeklija i njegove devojke Morin Doner. A njihovirazgovori su mu izgledali vrlo neobični, jer su se veoma

razlikovali od onih koje je on pre dvadeset i pet godina vodio sa

svojom devojkom, sadašnjom ženom Sarom.

Toga dana začuo je zvonjenje Šeklijevog telefona i utišao uređaj,pa ga prislonio na uho. Pošto se bližilo veče, pomislio je da toŠekli ugovara, sastanak sa svojom Morin, ali čuo je nešto mnogozanimljivije. Reporter Artur Markinč je zvao Šeklija i dogovarao seda se nađu u dvadeset i tri sata i da u ponoć stignu na neko mesto.

— Imaćemo prilike da vidimo skrovište u kome se skriva, Blek

Šedou — rekao je novinar.

— Nadam se da imate osnova za takvo obećanje — reče inspektorRobert Šekli.

— Vrlo siguran čovek me je pozvao.

— Mogu li da znam ime?



— Uslov je da ne govorim ništa unapred, da ne obaveštavate in-spektora Bilberija i da povedete grupu za istragu — zaključi repor-ter Artur Markinč.

— Mogu li da znam kuda treba da idemo? — upita inspektor,

— Je li dovoljno da vam kažem da je daleko dvadeset, i tri milje

od grada, prema zapadu?

Sekli odgovori da je dovoljno i složiše se da se nađu na obali

Temze u Čizvuku tačno u dvadeset i tri sata.

Dok je inspektor Bilberi razmišljao šta da učini s obzirom na onošto je čuo, javiše mu da gospodin Red Gelsen moli da bude primljen.Inspektor pristade nadajući se da će možda sam postići neki većiuspeh, a inače mu ostaje dosta vremena da razmisli o postupku

reportera Markinča i mlađeg inspektora Šeklija.

Red Gelsen se pojavi obučen u večernje odelo. Belu i svilom vezenukošulju ukrašavala je leptir mašna. Istina, kroj večernjeg odelainspektoru Bilberiju je izgledao neobičan, ali morao je da sadivljenjem prizna lepotu ovog šarmantnog džentlmena.

— Očito izgledate kao srećan verenik, koji želi da veče provedeuz svoju izabranicu — reče Bilberi pošto se pozdravi s posetiocem.

— Pogodili ste, gospodine inspektore — potvrdi Gelsen.

— A kakva vas nevolja tera da svraćate k meni? Znam da niko nevoli posete Skotland-Jardu...

— Istina je, ali ne radi se baš o nevolji. Došao sam da vasobavestim o jednoj svojoj nameri. Ocenio sam da me zbog nečega Lunima na zubu. Možda je to posledica našeg poznanstva i druženja nabrodu »Blit kasi«. Primetio sam da mu se sviđa moja verenica LoraEspin...

— To je zanimljivo — upade inspektor.

— Povodom napada na mene prećutao sam jednu činjenicu — nastaviGelsen i ispriča detalj o skinutim pantalonama i ćutanje objasninelagodnošću i stidom.

— Pa kako objašnjavate taj Lunov postupak? — upita inspektor.

— Do danas nisam imao nikakvo objašnjenje. Ali kako znam da setaj avanturista služi hemijom, neobičnim gasovima, drogom za

menjanje svesti i svakakvim otrovima, brižljivo sam pregledao svojetelo. Mislim da sam pronašao jedan ubod, oko koga je jedva vidljivamodrica. Plašim se da mi je Lun ubrizgao nešto od čega ću imatineprijatne posledice — uverljivo izloži Gelsen svoju dobro

smišljenu laž.

— Trebalo bi da se javite lekaru

— predloži inspektor.

— Učiniću to vrlo diskretno, jer ne želim da plašim svojuverenicu. Međutim, polazim od pretpostavke da Lun ponovi napad namene. Zaštita vaših ljudi mi je dragocena, ali nije dovoljna — dodade Gelsen. — Zato sam se preselio u novi stan, ali ne želim daga zna bilo ko. Odobravate li moj postupak uz napomenu da bih vam

se javio kad mi zatreba pratnja?

— To je vaše pravo. Priznajem da su neki moji ljudi lakomisleni.

Eto, na primer inspektor Šekli...

— Na mene nije ostavio dobar utisak. Pre svega cenim poštovanie



starijih, a imam utisak da on... Oprostite, to ipak nije stvar

mladog i neiskusnog čoveka kakav sam ja — upade Gelsen.

— Da, on je neugodan saradnik, a često je hvalisav. Već samnačuo da će noćas u ponoć posetiti skrovište u kome se skriva BlekŠedou. A da je to istina, morao bi da obavesti mene i da povedecelu policijsku brigadu

— Malo hvalisanja... A možda ima i nekog osnova. Možda je neštosaznao i želi slavu uspeha samo za sebe — reče Gelsen, koji je jošranije bio primetio netrpeljivost dva policijska inspektora.

— Čak, tobože, zna i to da je skrovište na dvadeset i tri milje

zapadno od Londona — smejući se i protivno svim pravilima istrageizlanu Bilberi.

Lepo obučeni i bogati mladić, budući zet brodovlasnika i čovek zakoga se priča da je skromni plemić, koji ne naglašava svoju tituluerla, bio je ličnost pred kojom se može reći i nešto više.

Odmah posle te Bilberijeve izjave, Gelsen promenu temu razgovora.

— Pošto treba da se nađem s Lorom, morao bih uskoro da krenem. Kvama sam došao s jednim prediogom — reče mimo, kao da nije čuo vestod koje bi trebalo da poskoči kao uboden. — Molim vas da razmotritemogućnost da se iskoristi Lunova mržnja protiv mene. Treba naćinačin da se dirne njegova sujeta, a onda bih ja bio mamac. Dobropostavljena zaseda oko mene...

— To bi imalo izgleda za uspeh, ali moja je dužnost da vasupozorim. .. — Prekide ga inspektor.

— Cenim vašu brigu, ali vas molim da razmislite o mom predlogu ida sami isplanirate svaki detalj. Ja nisam plašljiv, a vi imatemogućnosti da me zaštitite. Lun jednom treba da dobije pravulekciju — dodade Gelsen i ustade.

— Uzbuđen sam vašim prediogom... Razmisliću... Želim vam mnogosreće — zaključi inspektor Džošua Bilberi.

Izgleda da mi treba mnogo sreće, pomisli Blek Šedou i oprosti se odinspektora, a zatim polako iziđe. Tek kad je seo u svoja brza kola,jurnu prema Sohou.

Kad je pao prvi mrak, već je bio našao Džona Fejtfula, svog najvaž-nijeg čoveka u zločinačkim poduhvatima. Fejtful je imao dva stalnapratioca, revolveraša i ubice, koji zauzeše zadnja sedišta.

Odmah zatim, pazeći da li neko prati njegov automobil Blek Šedoujurnu ka autoputu prema zapadu. U dvadeset i jedan sat i petnaest

minuta provezao se blizu svog imanja, a zatim šumskom stazom pored

Alder-Boma stiže sa severne strane do blizu ograde, koju su čuvalekrvožedne doge Šilkija Lajtninga.

U toku vožnje Blek Šedou beše ispričao svojim ljudima šta se događa

i zaključi:

— Mi ćemo ući skrivenim prolazom, za koji niko sem mene ne zna.Pogledaćemo šta se događa i urediti da eventualna poseta policijebude uzaludna. Ipak, budimo krajnje oprezni, jer postoji mogućnostda je Lun nekako saznao za moju kuću ovde.

*

Istražujući podzemno sklonište Bleka Šedoua i otkrivajući nove de-

talje Lun je morao da prizna da je sve načinjeno s puno mašte. Inajbolja policijska ekipa mogla je da otkrije samo podrumčić pod



kuhinjom. Ostale podzemne prostorije bile bi nepristupačne bezvelikih rušenja u kući i njenim temeljima. Po svemu što je videoLun zaključi da neće lako naći skriveno zlato i u mnogim pljačkamaodnete dragocenosti i novac.

Njegovo istraživanje prekide zvonjenje sa prve ulazne kapije, kojese prenosilo i u podzemne prostorije preko dobro skrivenih vodova.

On zato požuri gore i nađe se u prostoriji gde je Makferson čuvaozarobljenog Lajtninga i šest devojaka.

— Crna lepotica je pokušala da udavi ovog momka i, da nam nijepotreban, pustio bih je da to učini — požali se Makferson.

— Ne treba ništa da rizikujemo — reče Lun. — Odvedi devojke upodrumčić pod kuhinjom i neka tamo sačekaju.

Makferson brzo izvrši nalog iako su devojke protestovale.

— Vrle moje dame, ne želim, svih mi mora i morskih lepota, davam se nešto dogodi dok prihvatamo ta dva gangstera — reče im dokih je vodio hodnikom ka kuhinji.

Kad se vrati k Lunu i vezanom Lajtningu, čuo je kako Donald Sikertkaže:

— Pazićeš da ti se ne desi greška, jer mornar je suviše brz: sasvojom džepnom artiljerijom. Ubrizgao sam ti sredstvo, kojenajčešće sputava volju za otporom i akcijom, ali ipak se pazi.

— Učiniću kako kažete — odgovori smireni Lajtning, koji već bešepod dejstvom tricijanoaminopropena i naročitog dodatka, koga je Lunprvi put probao na nekom u ovakvom trenutku.

— Ja ću s njim do kapije sa strujom, a ti budi u zaklonu ovde dotrenutka kad Vikmen i Hepbe napuste kola — reče Lun i povede smire-nog Lajtninga.

Kad Silki Lajtning isključi struju i otvori prvu kapiju, Lun munaredi da je ostavi otvorenu..

— Doge bi mogle da utrče ovamo primeti mirno Lajtning.

— Biću ovde da ih sprečim — odgovori Lun. — Ti pazi, jer na prvisumnjiv korak ustreliću te bez opomene.

. — Svud je svetlo i ne mogu da bežim, a i ne želim. Slušat ću svešto kažete — reče tiho lajtning potvrđujući da je dejstvo drogevrlo snažno.

On se zatim odgega ka drugoj kapiji i s dosta muke zbog nedostatka

oštrog uzvika i naredbi jedva otera doge da, ne skaču na automobil

kojim su ulazila dva progonjena zločinca. Oni se zbunjenoprovezoše između drveća i kroz drugu kapiju praćeni lavežom inasrtanjem doga koje se ipak -zaustavi' blizu ograde u Kojoj ja

ionako bile struja. Stiže i Silki Lajtning, koji po navici unese

štap za otvaranje kapije, uključi struju i htede da zakljuća vratanca na stubu, ali ne nađe ključ jer ga Lun beše uzeo.

Ćim iziđoše iz svog automobila, Hepbel i Vikmen se okrenuše kaLajtningu radoznalo osmotrivši Luna, za koga su mislili da je

glavni bos, koga nikada nisu upoznali, jer samo je Fejtful

održavao vezu sa Gelsenom, ni sam ne znajući da je to ujedno i BlekŠedou sve do ove noći.

— Podignue ruke momci jer ovde je takav običaj – reće imMakferson pošto im beše gurnuo u leđa cevi svojih koltova

Lun mu se pridruži , njih dvojica odvedoše pridošlice i Lajtninga



nazad u sobu.

— Vezaćemo ih. a onda možemo da ostavimo poruku Markinču i in-spektoru Šekliju Tu su devojke kao

svedoci, a mi možemo da potražimo Gelsona... — govorio je Lun.

— Već sam tu! — začu se iznenadni uzvik Bleka Šedoua.

Lun i Makferson se okrenuše i nađoše se pred cevima dva pištolja ijedne mašinske puške u rukama Fejtfula i njegova dva revolveraša.Blek Šedou nije držao u rukama oružje, nego nekakve džakove iz ko-jih su stršali pramenovi bele vate. On pritrča Lunu, u trenutku kadmu je još nevezani Hepbel oduzeo pištolj, nabaci mu džak preko licai povuče naročito ušiven gajtan, koji se sleže kao omča.

Lun već beše aktivirao uređaj za ispuštanje uspavljujućeg gasakratkotrajnog dejstva, ali on još nije bio delovao. U sledećojsekundi Šedou nabaci džak na Makfersonovu glavu i poteže gajtan.Njih dva zaustaviše disanje i počeše da se brane, jer Šedou igangsteri su padali uspavani. Međutim, Lun ne stiže da upotrebisvoju dvoseklu kamu vezanu uz podlakticu, jer gomila vate u džakubila je natopljena hloroformom.

On i Makferson se sudariše u pokušajima da se oslobode, a onda

padoše pored već uspavanih gangstera.

Dejstvo starog, sigurnog hloroforma bilo je trajnije i gangsteri se

prvi podigoše.

VIII

Blek Šedou i njegovi gangsteri su se osvestili svi skoro u istovreme. On im dade znak da ćute i odvede ih iz sobe u kojoj suležali Lun i Makferson. Tek u trpezariji on poče da govori:

— Poslužila nas je sreća! Ta dva momka su Lun, kralj ponoći injegov mornar. Odveo sam vas dalje od njih, jer kod sebe imaju

primo-predajnike, koji prenose svaku reč. U njihovoj blizinigovoriću samo ja, a vi činite ono što vam sada kažem.

— Zar nije trebalo da ih odmah likvidiramo? — prekide ga DžonFejtful.

— To bi bilo najsigurnije, jer i sam znam da su vrlo opasni.

Lunova prijateljica Džejn Vitington sigurno je već čula šta se ovdedogađa, jer oni održavaju neprekidno vezu, a naročito kad negdenapadaju. Međutim, oni su vredniji od svega što smo opljačkali svizajedno celog našeg života — odgovori Blek Šedou.

— Ali pokazalo se da je najbolje odmah svršiti s njima, jer ko

god ih je držao zarobljene... — primeti Silki Lajtning.

— Mi smo ipak nešto drugo — prekide ga Šedou. — Skinućemo ihsasvim gole i skloniti njihovu opremu. Držaćemo ih vezane i takoobezoružar.e, jer nikada se ne zna šta skrivaju u svojim odelima.Držaćemo i Lunu oči vezane, a inače pazićemo da ne dođe u prilikuda se poslužli hipnozom.Tako ćemo postići da nam- - Džejn Vitingtonpreda Lunova skoništa i sve bogatstvo koje

Imaju.

Pored toga Lun je živa roba, koju bi skupo platila tajna služba.Predaćemo ga u sigurne ruke. A sada požurimo!

Kad se vratiše k Lunu i Makfersonu, gangsteri ih ćuteći brzo

svukoše sasvim gole i vezaše tako da nikakva veština ne bi biladovoljna da se oslobode. Vezaše im i oči tako što prvo zalepiše



flastere, a onda staviše poveze.

— Utovarićemo ih i odneti u London. Tu su njihova kola i

krenućemo njima — reče glasno Blek Šedou stojeći nad hrpom odećeskinute sa Luna i Makfersona, a onda dade znak da njegovi ljudi

ponesu zarobljenike.

Smestiše ih u naročito pripremljenu i najbolje obezbeđenuprostoriju podzemnog skloništa. Tamo odvedoše i svih šest žena.Vezaše i njih.

Silki Lajtning u jednom trenutku šapnu svom šefu da nije stigao daspali leš Baka Rilija.

— Imamo džakove od plastičnih folija, koje ne propuštaju.Stavite leš unutra i odnesite ga u neiskorišćeni prokop iza levogdela podzemlja.

Tamo odnesite i odela Luna i Makfersona — naredi Šedou i krenu daubrza ostale poslove.

On povede dva Fejtfulova revolveraša, koji su imali prigušivače za

svoje pištolje. Sedoše u automobil kojim behu došli Hepbel i Vikmeni izvezoše se kroz prvu kapiju. Četiri doge dotrčaše.

— Poubijajte ih! — naredi Šedou.

Dva gangstera se dogovoriše koji

da puca u kojeg psa i obaviše posao bez teškoća, jer su svetla međudrvoredima bila dovoljno jaka. Psi ostadoše da leže u lokvama krvi.

Šedou još jednom proveri jesu li zarobljenici dobro smešteni, gan-gsterima podeli po sto funti i naredi da povezu Lunov automobil i

onaj u kome su došli Hepbel i Vikmen.

— Lunova kola ostavite negde u gradu, ali za vreme vožnje negovorite ni reč. Sporazumevajte se znacima, jer, uređaji iz kolaprenose svaki zvuk do Lunovog skloništa. Zapamtite gde ste ostavilikola. jer trebaće nam da ih ispitamo i iskoristimo da uhvatimo

Lunovu Džejn “

poduči ih Šedou.

— Lično ću brinuti o svemu — reče Džon Fejtful. — A gde dasklonimo Hepbela i Vikmena?

Šedou im dade adresu i ključ svoje kuće u Krejdonu i reče da ćedoći čim bude mogao.

— A sada odlazite! Lajtning ostaje sa mnom — zaključi on i

sačeka da pet gangstera krenu s dvoja kola.

— Zar nije opasno za mene da ostanem ovde? — Upita Silki

Lajtning.

— Odlaziš i ti. Pozvaću policiju i reći da si mi javio da nekonapada kuću i puca na pse — odgovori Šedou i sa Lajtningom siđe upodzemno sklonište.

Sa unutrašnje strane ukočiše mehanizme za otvaranje skloništa, paproveriše veze devojaka i dva zarobljenika.

— Ako se meni nešto rđavo desi, umrećete svi ovde — reče imŠedou uživajući u svojoj pretnji.

Odmah zatim povede Lajtninga onim tajnim izlazom, koji je vodio u

šumu iza imanja. Izlaz je bio odlično prikriven na izgled prirodno



ogoljenom stenom, koja se pokretala okretanjem u šupljinu jednogdrveta postavljenog spolja sa jakom dizalicom. Ćak i psi tragači bidošli do ovog kamena i otišli novim tragom, kao da je neko samoprošao.

Još pre dvadeset i tri sata Šedou stiže da ostavi Silkija kod jednetaksi-stanice i da ga pošalje u novo sklonište, a on požuri ka kući

Lore Espin, kojoj je bio javio da će stići tek tako kasno.

Iz njene kuće potraži vezu sa inspektorom Bilberijem.

— On je u svojim kolima na nekom poslu, ali možemo mu prenetiporuku — javi se dežurni u Skotland-Jardu.

Šedou ispriča da ga je pozvao njegov radnik sa imanja i da javlja onekakvom napadu.

— Neko je pucao na naše pse i prodro u kuću. Moj čovek nije sti-gao da sve kaže, jer neko je prekinuo vezu. Zato bih hteo da senađem sa gospodinom inspektorom Bilberijem i da vidim šta se todogađa u mojoj kući blizu Uksbridža — zaključi Šedou.

Nekoliko minuta kasnije dobi poziv iz Skotland-Jarda- i poruku in-

spektora Bilberija da mu se pridruži na obali Temze u Ćizvuku. Biloje to mesto sa koga su bili pošli reporter Markinč i mlađiinspektor Šekli.

*

Džejn Vitington je s vremena na vreme dobijala direktna Lunova

obaveštenja o događajima, a u međuvremenu je mogla da prati šta segovori, jer je glavni primopredajnik u automobilima primao,

pojačavao i na daljinu emitovao rad malih primopredajnika i uređajaza prisluškivanje.

Kad je shvatila da je Lun savladan i odvučen u podzemlje Šedouovog

skloništa bila je užasnuta opasnošću u kojoj se našao njen voljeni Donald Sikert sa svojim jedinim stalnim i vernim drugom, mornarom

Samjuelom Makfersonom. Šedou nije uspeo da je prevari pričom o

odvođenju Luna. Uvek hrabra, pribrana i sposobna da se snađe u svim

situacijama, Džejn Vitington nije mogla da kontroliše i usmeravajedino svoju ljubav prema Lunu. Njena ljubav je bila potpuna i neo-

buzdana. To je bio uzrok greške koju je počinila istog trenutka.

Umesto da svestrano proceni događaje i da stvori plan svoje akcije,ona je jurnula ka mestu na kome se Lun našao u opasnosti. Pošto je'još mogla da prisluškuje sve što kaže Red Gelsen, jer su pojačivačipostojali na nekoliko važnih tačaka širom Londona, ona je uzelasvoj »broving*, nekoliko eksplozivnih ampula, gasnih fiola i malikomplet specijalno izrađenih alatki, kojima je umela da rukuje, jerju je Lun bio obučio, a zatim je napustila sklonište vozeći se

svojim brzim »emdžijem«. Nije isključila uređaje u sklonistu pa jetako ostalo da sve registruje i prenese prijem »stenica« po-stavljenih u Gelsenova odela.

Sve svoje propuste shvatila je tek kada je bila bliže skloništuBleka Šedoua, nego gradu, ali sada je bilo kasno da izmeni stanjestvari. Dejstvovala je tako brzo da je na ulazu ka autostradi

primetila Lunova kola, koja su gangsteri vozili prema Londonu. Nije

mogla da ih prati, jer su se kretala u suprotnom pravcu, po drugom

smeru autoputa, a da se tamo stigne trebalo je da obiđe ceosaobraćajni čvor. Zato pokuša da čuje emitovanje iz Lunovih kola,ali putnici su ćutali.

Nekoliko trenutaka se kolebala, a onda nastavi da vozi ka

usamljenoj kući prema severu. Iz svega što je ranije bila čula odLuna i u toku njegovog osvajanja ove neobične zločinačke tvrđave,nije joj bilo teško da nađe Gelsenovo imanje.



Nije znala da li je u kući ostao neko od gangstera, pa zato sakrikola vozeći malom stazom kroz šumu.

Tako je stigla skoro do mesta na kome se nalazio tajni ulaz ka

imanju, ali nije slutila da on postoji.

Vratila se pešice do glavne kapije i pripremila se da uđe. Iz kola

je bila ponela kutiju sa zavojima i bočicom boje, koja je stvaralautisak krvi. Ona brzo postavi zavoj preko čarape na kolenu i naotkrivenoj podlaktici i oboji ih crvenom bojom. Po licu ucrta

»ogrebotine« i umaza ga crvenom bojom. Činila je to za slučaj danaiđe na gangstere. Htela je da se posluži pričom o tome da jeimala saobraćajnu nesreću u blizini i da traži pomoć. Imala jedokumenta na lažno ime, a njen izgled je bio dovoljno izmenjen daje ne prepozna ni neko ko ju je video više puta.

Tako opremljena uđe kroz otključanu kapiju. Strese se zbog izgledamrtvih doga svaljenih u lokvama krvi.

— Halo, ima li koga? — zvala je kad stiže pred drugu kapiju,kojom sada više nije tekla električna struja. — Halo, mogu li dauđem?

Nije bilo odgovora i ona gurnu kapiju, koja sablasno zaškripa. Brzostiže do kuće i osmotri otvorene prostorije, a onda nastavi da zovei istražuje. Sve je bilo pusto i niotkud nije dopirao glas. Onanađe ulaz u podrum ispod kuhinje i otkri znake da su ovde boraviledve žene. Vrati se u luksuzni deo kuće i sada poče detaljno dapretražuje prvo najveću sobu za dnevni boravak, primanje gostiju ikartanje. Tek sada primeti list papira zadenut pod kutiju s kartama

i žetonima. Ona se naže i poče da čita-,

»Ovoga puta odvodim vašeg radnika i dve žene, a sledeći put verujemda ćete se vi naći u mojim rukama, ali tada tražiću dvostruko.Spremite deset hiljada funti u upotrebljavanim novčanicama iočekujte da vam javim kako da mi ih predate, inače dobićete leševe

vaše posluge. Vi to možete da učinite, jer vaša lepa verenica LoraEspin donosi vam svo svoje bogatstvo, a i sami ste vrlo imućni.Sledeća opomena, gospadine Gelsene, biće požar u ovoj kući, a ondaste vi na redu. Imajte u vidu da su mi tih deset hiljada potrebni

za nekoliko siromašnih i unesrećenih porodica. Verujem da shvatatei moje pretnje i moje uzvišene namere — Blek Šedou«.

Pored potpisa nalazio se otisak senke čovečije figure sa vetrompodignutim skutovima pelerine. Džejn je znala da su Gelsen i Šedouisto lice i bila je u toku svega što je Lun otkrio, pa se sadapitala kakvi su planovi ovog zločinca trostrukog lika.

Njeno razmišljanje prekide svetlo, koje se s kapije probi kroz

razmaknute zastore Ona proviri i ugleda dvoja kola. Prva su bila,

policijska, a druga reportera Artura Markinča. Ona se brzo povuče i

potraži sklonište. Instinktivno ostavi mikro- prislušni uređaj i usobi i u hodniku, a onda pođe ka potkrovlju. Na tavanu nađe hrpeodbačenog nameštaja i nepotrebnih stvari i sakri se osluškujućipreko svog primo-predajnika svaku reč izgovorenu u kući.

Tek kad inspektor Robert Šekli otkri poruku s potpisom Blek Šedou ipoče glasno da je čita, ona svhati da je trebalo da je uzme i bartako omete Gelsenov plan, koji je počela da naslućuje. Gelsen jehteo da se predstavi kao žrtva i da tako otkloni eventualne sumnjeo sebi samom.

— Ali to je nemoguće! — čulo se kako kaže Artur Markinč.

— Sad je već vreme da nam kažete kako je došlo do toga da mepozovete ovamo — glasom punim prebacivanja reče inspektor Šekli.

— Mislim da sam i sam prevaren



— odgovori reporter Markinč neodređeno i da bi dobio u vremenu. — Neko me je obavestio da ćemo ovde zateći Bleka. Šedoua i naćidokaze o njemu.

— Kako vas je obavestio? I ko je govorio? Upozoravam vas...

Uostalom i sami znate šta mislim — reče inspektor.

— Pretražimo kuću i ispitajmo tragove, a za razjašnjavanjegrešaka imamo dosta vremena — predloži reporter zabrinut svim štoje video i čuo.

U tom trenutku Džejn se odluči da pokuša uspostavljanje veze sareporterom. Znala je posebnu talasnu dužinu, kojom se Lun služio ukontaktima sa svojim starim prijateljem, a bila je sigurna da je

Markinč poneo svoj mikro-primopredajnik. Ona podesi svoj uređaj ipoče da otkucava ugovoreni znak.

' Artur Markinč oseti podrhtavanje membrane smeštene u ovratnikukošulje. Pomisli da to zove Lun i požuri da se nađe sam i obavirazgovor. Nekoliko trenutaka sledio je inspektora Šeklija, a ondapotraži razlog da se udalji.

— Zaboravio sam duvan za svoju lulu u kolima — reče i udalji seka izlazu.

Jedan policajac, na Šeklijev znak, pratio ga je do vrata i tamoostade gledajući šta reporter čini. Markinč uđe u kola i uze paketduvana, iako je imao drugi u džepu. Poče da puni lulu i sedeći ukolima stavi minijaturno zrno slušalice u uho. Podesiprimopredajnik i tiho reče:

— Slušam... slušam... Artur sluša. Donalde, šta se dogodilo?

— Zove Džejn Vitington...

— Otkuda ti?

— Tu sam, sakrivena na tavanu

— odgovori Džejn. — Desilo se nešto nepredviđeno. Izgleda da jeŠedou savladao Donalda i Sama.

— To nije moguće! — trže se Markinč prikrivajući rukom i lulomlice od pogleda desetak jardi udaljenog policajca.

— Pokušaj da dođeš na tavan — zaključi Džejn.

Markinč joj kratko reče da su policajci postali podozrivi, ali daće naći način da je vidi, ili slobodnije da govori. Odmah zatim, dane izazove sumnju, on se vrati u kuću.

U tom trenutku stigoše ponovo dvoja kola. Bili su to inspektorBilberi sa dva policajaca u uniformama u jednim i Red Gelsen sa

trećim policajcem u drugima.

Inspektor Bilberi preuze istragu i odvede Šeklija da budu sami utrpezariji. Izgrdi ga za nelojalnost i posla ga da pretražujeokolinu kuće i vrt, a sam se vrati ka Redu Gelsenu.

— Šta mislite o svemu ovome? — upita mladog gangstera, za kogaje verovao da je hrabri saradnik policije.

— Ne znam... Sve potvrđuje neke vaše pretpostavke — odgovoriGelsen. — Zašto je baš mene izabrao taj Šedou? Moram da zaključimda me zna. A mene je na brodu upoznao tobožnji arheolog DejvidKimberli. Samo njemu sam, u satima dosade na brodu, pričao da imamovde kuću, koju pazi jedan dobar momak, koji tu živi sa svojomsestrom i jednom sirotom crnkinjom.



— Uvek sam verovao da su Lun i Šedou isto lice — prekide gainspektor Bilberi.

— Vi možete da proniknete u stvari; jer vam to omogućava vašeogromno iskustvo, a ja ne mogu da shvatim zašto se Lun ili Šedou,okomio baš na mene. Ne mogu da verujem da smetam Lunu zbog Lore,koja mu se očito sviđala, jer joj se prikriveno udvarao. Ipak, zna

se da on voli samo svoju Džejn Vitington — lukavo izloži Gelsensumnje dovoljne da zavedu slavoljubivog inspektora.

— Nikad se ne zna... Ovde se potpisuje Šedou. Ispitao sam otisaknjegovog znaka. Isti je kao i na svim ranijim porukama. Dakle,

Šedou je bio ovde — glasno je razmišljao Bilberi. — Ali tu je

reporter Markinč. Ili Šedou želi publicitet, ili ga je pozvao Lun.Više verujem u ovo drugo.

— A šta je Markinč rekao inspektoru Šekliju?

— Moj pomoćnik, mlađi inspektor Šekli je nemoguć. On je dozvolioda ga Lunov prijatelj dovede ovamo. Možda baš sada Lun sprema kakavlažni alibi, da dokaže kako ove noći nije mogao biti ovde.

— Je li to opasno za reportera?

— I te kako! Odlučio sam da ga uhapsim zbog obmanjivanja polici-je. Na neki način on je umešan u Lunov napad ovde, a to je,priznaćete, dovoljan razlog da ga uhapsim

— zaključi inspektor Bilberi.

Gelsen je bio postigao cilj razgovora i upita:

— A šta da ja uradim? Ovde ne mogu da ostanem, jer nema ko da mipomogne.

— Videćemo to čim završim istragu. Mislim da treba da se vratite

u London i da pošaljete nekog ovamo, a do tada ćemo ostaviti dvapolicajca da pripaze — odgovori inspektor Bilberi.

On zatim krenu da još jednom sakupi sva obaveštenja od policajaca iŠeklija. Šedou ostade neko vreme da sedi, a onda potraži reporteraMarkinča. Ugleda ga na kraju hodnika i primeti da se ovaj osvrće iskrivajući se ide ka potkrovlju. Šedou požuri do pomoćnih lestvicana drugom kraju kuće i brzo se uspe tiho se provlačeći krozneprimetno uglavljeni kapak uske ostave. Nađe se neprimećen natavanu u trenutku kad tamo, između odbačenih stvari, reporterpotraži Džejn Vitington.

Ona se javi i priđe tako da se njih dvoje nađoše blizu pritajenogReda Gelsena. Džejn brzo i u najkraćim Činjenicama ispriča šta sesve dogodilo. Reče i to da je ostavila »stenice« u kući i da je sve

čula.

— Lun je ranije postavio uređaje u sva odela Reda Gelsena, pazato i znamo kako se sve odigralo — zaključi ona.

— Pritaji se ovde, a ja ću da dovedem pomoć iz Londona, pa ćemoda pretražimo kuću — predloži reporter Markinč. — Zvaću privatnogdetektiva Čarlija Pipčina, a on ima nekoliko odličnih pomoćnika.

— To je jedini način — složi se Džejn Vitington. — Jer, Lun sene bi složio da se predam policiji i da tražim Bilberijevu pomoć.Međutim,

čula sam da Bilberi želi da te uhapsi.

Markinč razmisli nekoliko trenutaka, a onda reče:



— Ostaje mi samo da ga prevarim. Umesto da me on uhapsi,

ponudiću se sam da ostanem na raspolaganju policiji jer, tobože,osećam da sam u neprilici i da tek treba da se dokaže mojanevinost. To će da oslabi Bilberijevu pažnju, pa ću uspeti daumaknem. Ali ako mi to ne bude moguće, ti sama idi u London, zoviPipčina i kaži da skupi što više sigurnih ljudi. Priključiće vam sečitava vojska Lunovih prijatelja.

Džejn potvrdi da je to najbolje i dodade:

— Znam da Lun ne bi želeo da ga policija nađe u Šedouovomropstvu. Zato ni u kom slučaju ne obaveštavaj Bilberija o pravomstanju stvari.

Reporter se složi s njom. Šedou je uživao slušajući, jer njihovdogovor mu je davao nove šanse, a sada se osećao sigurnim.

Ćim Markinč siđe iz potkrovlja, Šedou baš kao crna senka kliznu izaleđa Džejn Vitington i zamahnu onom kožnom vrećicom punom teškihmetalnih opiljaka. Džejn ne stiže ni da krikne. Nakon dve minutebila je grubo uvezana i nemoćna da se pokrene, ili da viče, a uz toje još uvek bila u nesvesti.

Blek Šedou se opet spusti istim putem i potraži Bilberija. Odvedega u stranu i šapatom reče:

— Sumnjiv mi, je reporter Markinč. Video sam ga kako se skriva ijavlja nešto preko svog minijaturnog radio-uređaja. Siguran sam daga ima kod sebe. Rekao je nešto slično ovom: »Sve ide dobro... nisuuspeli da otkriju... Bilberi je najnezgodniji, ali ja ću da ga...«Sve to nisam razumeo, ali smatram da je važno da vas obavestim.

— Trebalo je da pogodim da taj reporter... Srediću ga odmah — ljutito odvrati inspektor Bilberi.

Ali tek što je prišao Markinču, ovaj se ponudi da dobrovoljno osta-

ne pod policijskom kontrolom i bez naloga o hapšenju.

— Prvo pokažite šta skrivate! — viknu Ijutito inspektor Bilberii pozva policajca da pretrese uhapšenog reportera.

Pronalazak minijaturnog radio- -uređaja pretvori se u još jednu op-tužbu. Bilberi naredi da dva policajca preuzmu reportera i njegovakola i da odmah krenu ka gradu.

— Idem i ja za njima, jer tako neću angažovati vaše ostale ljudeda me prate — predloži Red Gelsen. — 'Vi ćete, sigurno, još nekovreme da istražujete ovo mesto.

— Nema šta mnogo da se istražuje. Šedou, odnosno Lun, pobegaonam je opet krivicom mog pomoćnika Šeklija. Ipak, ostaviću jedna

kola i dva policajca u blizini, da pripaze šta se događa dok vi nenađete novog čuvara.

— Vi znate kako treba da se postupa, Ostajem spreman da budem

ponovo mamac za Luna, ali sada u uslovima da su stvari u vašimrukama i pod vašim uspešnim nadzorom — laskajući zaključi Red Gel-sen.

Odmah zatim požuri ka svojim kolima. Šekli i ostali policajci ništanisu pitali videći da Bilberi posmatra odlazak dvoje prvih kola.

Već na prvom proširenju puta Gelsen prestiže kola u kojima je bioreporter Markinč. Jednu milju dalje on ispreči svoja kola i otvorikapak motora kao da ima kvar. Policajac, koji je vozio Markinčevakola, zaustavi i iziđe.

— Šta vam se dogodilo? — upita prilazeći.



— Ovde napred je nešto preprečeno, pa sam udario — odgovori Še-dou i povede policajca pred svoja kola.

Kad se nađoše zaklonjeni kolima, on se pripremi za napad. Policajacse saže da pogleda šta to smeta Gelsenovim kolima i dobi udarac povratu. Šedou ponovi udarac još većom snagom pravo po slepoočnici onesvešćenog policajca. Znao je da ga je tim usmrtio.

Odmah zatim pođe ka Markinčevom automobilu i sada bez uvijanja

poteže pištolj.

— Podignite ruke, inače pucam bez opomene! — naredi pretećimglasom.

Policajac je bio nemoćan da reaguje, onako pritešnjen u zadnjemdelu automobila. Šedou mu naredi da iziđe, pa ga udari po glavi utrenutku kad je izlazio pognut i nemoćan. Policajac pade na tlo.Markinč pokuša da otvori vrata na suprotnoj strani, ali Šedou gaopomenu.

— Ne čini to piskaralo, jer Blek Šedou prostreli peni bačen uvazduh! Iziđi mimo i pređi u moja kola!

Reporter posluša smatrajući da nije trenutak da rizikuje. Šedou gaodvede do svojih kola. Pored njih ga onesvesti, a zatim uveza i

ubaci u prtljažnik. Povrati se do onesvešćenog, ali još živogdrugog policajca. Navuče rukavice i uđe u kola. Upali reporterovakola i pregazi policajca, a onda stade. Pređe u svoja kola i njihpotera malo nazad, a onda tako da zaobiđe već mrtvog prvog

policajca. Opet ponovi manevar Markinčevim kolima, a onda, konačno,posle dva grozna ubistva poveze svog zarobljenika.

Na raskršću skrenu putom ka šumi i uskoro stiže pred tajni ulaz saseverne strane. Sve je to radio, brzo, i mirno, racionalno, ali

zločinački.

Kad unese svog zarobljenika u podzemni prolaz, čuo je kako se prekoprikrivenih mikrofona ovamo prenose razgovori i šumovi u kući.

*

Kad je Blek Šedou doveo već osvešćenog Markinča, Lun i Makferson subili poplavili od zime. Još neprijatnije su se osećali zbog blizinevezanih devojaka, iako je bio mrak. Svi su trpeli zbog neugodnog

položaja, pa su dve devojke plakale bezglasno gušeći se pod vezama.Sve to bilo je ponižavajuće, mučno i neizdrživo.

— Evo još jednog, koji pripada ovde — reče Blek Šedou palećisvetio.

On gurnu Markinča uz Makfersona, zatim mu veza i noge. Proveri da

li je sve još uvek kako je ostavio, a onda smejući se priđe Lunu.

— Vidim da je tebi i tvom mornaru ovde suviše hladno. Zbog dama,daću vam nešto odeće.

On zatim donese rublja, ogrtača za kupanje i ćebadi iz ostalih pro-storija. Delimično odvezujući prvo Makfersona, a onda Luna, omogućiim da se obuku i uviju u ćebad, a onda im opet učvrsti vezove.Ćinio je to vesto i oprezno tako da im nije dao ni najmanju šansuda nešto pokušaju. Posle toga ih obavesti da i Džejn Vitington čekana tavanu da se priključi kolekciji zarobljenika.

- Gore se već niko ne čuje. Pogledaću da li je ona budalaBilberi otišao — zaključi odlazeći.



Nakon desetak minuta vrati se sa vezanom Džejn, kojoj zatim vezanoge i ostavi je u istom položaju kao i ostale.

— Žalim što ne mogu da vam omogućim da razgovarate. Možda bistesuviše vrištali, pa bi mi smetalo kad se vratim — reče s uživanjemi nestade.

Uskoro se nađe opet u šumi i sede u svoja kola. Preko Uksbridžaskrenu na jug i iziđe na autoput. Tamo nađe prvi parking i sačeka.Znao je da će inspektor Bilberi naći svoje mrtve policajce imisliti da ih je ubio reporter, sam ili uz Lunovu pomoć. Zato jeočekivao da se pojave policijska kola i da ispriča kako je čekao neznajući šta se događa.

Naiđoše jedna kola saobraćajne policije i on ih zaustavi. Ispričaim da želi vezu sa inspektorom Bilberijem. Uskoro dobi Bilberijevuporuku da čeka tu gde jeste. Inspektor zamoli saobraćajnu patroluda pravi društvo tom »dobrom momku«.

IX

Povodom ubistva dva policajca i noćnih događaja na imanju Reda

Gelsena u štampi, istražnim dokumentima i izjavama učesnikaispreplitale su se laži i sumnje, činjenice i pretpostavke u

nerazmrsivo klupko misterije, u čijem centru je bio Blek Šedou. Svečešće su se čule tvrdnje da je dugogodišnje življenje van zakonakonačno pretvorilo Luna u monstruoznog zločinca.

»... Prijateljstvo s Lunom gurnulo je na put zločina i reporteraArtura Markinča. On je sada ubica i skriva se, ali pravda i zakonimaju moćnu ruku«, razglabao je svoje gluposti jedan minorninovinar. Ali te njegove gluposti počinjale su da postaju vladajućemišljenje.

Inspektor Šekli je uklonjen s dužnosti do konačnog rasvetljavanjamisterije. Inspektor Bilberi uspevao je da prikaže sebe kao čoveka

koji je stalno na tragu Donaldu Sikertu. Nije se ustručavao daizjavi i to da će najzad privesti sudu Luna, kralja ponoći, crnusenku Londona.

Red Gelsen je likovao u svojim uspesima, ali nametnula mu se teško-ća, s kojom nije računao. Lakomislena Lora Espin se naglo izmenila.Nije više bila ćudljiva i neozbiljna, površna i zaokupljena -

zabavljanjem. Izgledalo je da se ohladila prema svom vereniku.

Gelsen ju je pitao šta se to s njom događa.

— Ne znam... Ne mogu da ti objasnim — rekla je, i malo kasnijepočela da postavlja neugodna pitanja.

Tražila je da joj objasni gde je bio pre dve noći i šta to radi kad

iznenada nestane. Množila su se njena neugodna pitanja, koja suotkrivala da počinje da sumnja.

Sada ne sme ništa da mi se ispreči na putu. Ona sumnja, a to jeopasno, jer pitanje je trenutka kad će početi da priča o timstvarima, zaključio je u mislima i brzo doneo odluku.

— Treba da otputujemo na nekoliko dana, jer ovde u Londonu nismo

sigurni od Luna — reče zatim.

— Zašto da otputujemo? Imam utisak da mi nešto skrivaš — rečeLora Espin. — Gde si bio danas posle podne?

— Pa odveo sam novog čuvara na imanje, jer prošle noći je nestaomoj stari upravitelj sa sestrom i crnkinjom — odgovori Gelsen. — Ali to su stvari o kojima ne treba da brineš.



— A zašto večeras ne možeš da , budeš sa mnom? — nastavi da za-pitkuje devojka.

— Hteo sam da obiđem kuću i da se spremim za putovanje — odgovo-ri on. — Ali ako ti želiš, ostaću uz tebe. Ili da odemo zajedno dote kuće?

— Nisam bila tamo... Zar nije opasno da idemo opet na mesto kojeje izloženo pažnji i Luna i policije

— Lun neće pokušati da se približi, a od policije nemam šta dakrijem.

— Da li je baš tako? — upita Lora.

Rekla je to glasom punim ironije i sumnji.

— Ja te ne razumem, draga — reče Gelsen jedva se uzdržavajući daizgleda miran.

— Nešto skrivaš... Razmišljala sam o svakom detalju onog što sedogodilo na brodu... Čitala sam sve što se piše... — reče onazbunjeno i isprekidano.

— Draga moja Lora, kaži šta ti je na srcu. Kunem ti se našomljubavlju da ću ti reći istinu! — patetično odvrati Gelsen.

— Kako da ti verujem kad... — zausti devojka, a onda naglo

ućuta.

— Reci, draga — molećivim glasom reče Gelsen i pokuša da je za-grli.

Ona se izvi iz njegovog naručja i udalji se do prozora svoje sobe.Odatle, okrenuta ka Gelsenu gledala je neko vreme očito uzbuđena, aonda reče:

— Muči me to što sam otkrila...

Počinjem da verujem da si ti Blek Šedou — izusti ona konačno.

Gelsen se glasno nasmeja, a onda upita:

— A otkuda ti ta luda misao?

— Putovanje brodom... Razgledali smo trezor kad je bio prazan...

Imao si ključe u rukama... Jednom sam na stolu videla fotografije

skulptura kakve su poslužile za krađu .. U Keptaunu si odlazio poneke stvari

Na brodu si ponekad izostajao, a ja nisam pitala gdije si. Zašto

nisi pitala?

— Obična pristojnost...

Nisam ta kojoj je sve to važno. Posle

Su došle neke druge stvari...

— Zar ti stvarno sumnjaš?! — tobože zapanjeno upita Galsen.

— Muče me sumnje.

— Onda treba, da ih rasčistimo. Idemo odmah u Skotland Jard i titamo kaži sve što si primetila. inspektor Bilberi treba do zna, imožda će moći da ti objasni neke detalje zaključi Gelsen i poče da

okreće brojčanik telefona.



Kad dobi vezu sa inspektorom Bilberijem, on pokri slušalicu i upitaLoru.

— Hoćeš li ti da ga zoveš da dođe, ili da ga zamoliš da nasprimi?

— Pitaj ga sam — odvrati Lora.

On pozva inspektora Bilberija i upita:

— Mogu li da dođem do vas, gospođine Bilberi?

Kad dobi saglasnost, on neprimetno zakloni telom telefon i levom

rukom prekide vezu, a onda nastavi da govori:

— Moja verenica Lora Espin želi nešto da vam kaže... Da, važnoje, iako malo neobično. Ona misli da sam ja Blek Šedou... Da, bašto!... Ima hrpu činjenica, koje je dovode do zaključak da sam vrlosumnjiv... i ona će doći sa mnom. Hvala što ste nas odmah primiti.

On zatim spusti slušalicu i priđe.

— Pametna moja devojčice! - poće oduševljeno. — Ti si stvarnogenijalna. Ja i jesam Blek Šedou, ali ne ubica i zločinac. Poredonog što sam ćinio otimajući bogatima, zaslužan sam za mnoge uspeheSkotland — Jarda. Pljačka zlata bio je dobro spremljen plan da seuhvati Lun. To je bio uslov da mi Skotland Jard otpise sve

grehove... Ali sada, kad je moja sreća dovedena u pitanje i kad jeugrožena naša ljubav, tražiću od njih da ti sve objasne.

— Ti to govoriš kao da je sve istina — upade Lora Espin zbunjenaobrtom.

— Istina je, draga, Hajdemo sada ka Skotland Jardu — odgovoriGelsen i uze je pod ruku.

Ona pođe misleći o tome što će sve čuti i ne primećujući da je onvodi sporednim izlazom, kojim se devojka ranije služila da ga pustik sebi bez znanja oca i posluge. On je imao ključ, pa je i ovogpodneva bio došao k njoj neprimećen.

Čim su seli u kola, on je grubo gurnu k podu i njegova vrećica smetalnim opiljcima spusti se na njen potiljak. Tako onesvešćenu jedobro veza, zalepi joj široku traku flastera preko usta i pokri jesvojim ogrtačem. Iz prtljažnika uze nekakve kutije i zakloni jenjima, a zatim je odveze u Krejdon. Predade je Džonu Fejtfulu idogovori se s njim da on i cela banda odvedu Loru u šumu iza imanjakod Uksbridža.

— Budite oprezni i tačni — opomenu ih i požuri ka inspektoruBilberiju.

Tamo ispriča da je primetio kako ga prati neki mršav mladić.Zaustavio se da ga osmotri i taj mu je prišao.

Predao mi je ovo pismo — zaključi zatim i pruži inspektoru listpapira pripremljen u kolima.

Inspektor ga uze i pročita:

»Neki znaci govore da niste poslušali moj savet. Zato požurite saonih deset hiljada funti. Ako vam pre nisu bili dragoceni vaš čuvari njegova sestra i crnkinja, verujem da će život vaše vereniceznačiti više. Ona je u mojim rukama — Blek Šedou.«

— Pa ovo bi značilo da je gospođica Espin kidnapovana — reče in-spektor Bilberi.



— Čim sam ovo dobio, požurio sam do prvog telefona i zvao Loru.Nije se javila i ako je trebalo da me čeka da je pozovem.’ Odmahsam tražio da me primite — objasni Gelsen igrajući dalje svojuneobičnu igru.

— Stvar postaje ozbiljna — zabrinuto reče inspektor.

Njih dvojica krenuše da sve ispitaju. Dva sata kasnije utvrdiše daje Lora nestala. Bili su se vrarili u Skotland — Jard.

— Oni bi mogli da je ubiju. Obavestiću njenog oca u uceni, anovac ću sam da spremim — zaključi Gelsen. — Dok mi ne vrate mojuLoru, ne mogu da prihvatim zaštitu policije, niti ću da se skrivam.Vratiću se u svoj stan i čekaću. Ako Lun hoće da me ubije, nekabude... Život bez Lore mi ne treba,

— Ali mi moramo da vas obezbeđujemo — prekide ga inspektor Bil-beri.

— Spasite moju Loru, a mene ostavite. .. Naći ću način daizbegnem vaše ljude, jer hoću da platim tu ucenu — odgovori RedGelsen. — Javljaću vam se, ali molim vas da me policija ostavi namiru.

— Nemam pravo da vam ograničim slobodu, ali... — reče inspektorneodlučno.

— Ja sada idem kod Lorinog oca... Jadni čovek... On će molitiministra da se policija ne meša dok ne nađem Loru — skoro plačnim:glasom reče Gelsen.

— Nije potrebna intervencija ministra. Vi činite što morate — reče inspektor.

To je značilo da više neće pratiti Gelsena, ali ovaj zatražiizričito obećanje.

— Dobro, gospodine Gelsene. V; znate kakvim opasnostima se izla-

žete, ali moramo vam dati odrešene ruke oko isplate ucene. U

pitanju je i paljevina vaše kuće — pristade Bilberi.

— Neka kuća gori, jer napraviću novu. Molim da ni tamo policijane dolazi, ako nemate još nešto da istražujete, sve dok ne vrateLoru — proširi Gelsen svoj zahtev.

Tresao se od unutrašnjeg smeha, ali držeći pokriveno lice izgledaloje da plače.

Sad mi je jasno zašto nikad ne uspevaju da mi uđu u trag, pomisliGelsen i obrisa oči maramicom.

Odmah zatim on iziđe i potraži Oskara Espina. Još jednom odigraulogu ucveljenog verenika. Bio je na visini glumca koji bi pobrao

slavu da svoj talent nije usmeno na drugu stranu.

— Ja jedva održavam svoje poslove, ali daću sve da spasem svojujedinu kćer — reče slomljeni Oskar Espin.

— Ja sam već spremio novac. Platiću, makar i sam stradao, samoda spasem Loru — reče Gelsen i snažno uzdahnu.

— Toliki novac... Kako da ga nađem? — kukao je i dalje ojađeniotac Lore Espin.

— Zar niste razumeli, gospodine Espine?! — prekide ga Gelsen. — Nikakav novac vam nije potreban. Ja ću da platim za Loru. Imam no-

vac. Daću sve što imam, ako treba.



Tek tada Espin shvati da verenik hoće da plati ucenu. Zagrli ga po-tresen i jecajući.

— Ako se spase, moja Lora je srećna što ste je izabrali. Bićumiran samo kad se venčate i preuzmete sve što mi je ostalo, iako tojedva da nešto vredi — reče zatim.

Još neko vreme su razgovarali. Espin iznese sve podatke o svom po-slovanju i Gelsen shvati da je Lorin otac pred bankrotstvom. Utešiga i onda ode.

Mirno je ručao u najboljem restoranu i vratio se da bezbrižno spavado noći.

*

Zarobljenici Reda Gelsena su trpeli neslućene muke. Morila su ihglad i žeđ, a nepokretnost tela je slabila njihov otpor. Pokušajida se oslobode ostali su uzaludni. Najviše napora ulagali su Lun iMakferson. Mornara je mučilo i to što nije mogao da govori i damakar glasno opsuje.

Neko od vezanih je u mraku lupkao u zvonku površinu nekog limenogpredmeta, što je postajalo nesnosno, a niko nije mogao da

protestuje. I samog Luna je to dovodilo u razdražljivost, ali ništanije mogao da učini. Onaj što je lupao, prestao je neko vreme, paopet uporno nastavljao. Tek posle dva sata Lun poče da nehotičnoočekuje udarce. Kratak, kratak dug... dug, dug, kratak, kratak

udarac...

Udarci su se nastavljali, prekidali neko vreme i opet počinjali.Tek sada Lun se trže. O kucanju poče da razmišlja kao o morzeovojazbuci i iznenađeno se trže. Prevede jednu grupu udaraca i otkrinjeno značenje: »Lun... odgovori... Lun«.

On se izvijao nekoliko minuta dok mu je uspelo da se osloni o zid.

Pokuša da udara vezanim nogama, ali to mu nije uspevalo, jer su munoge bile utrnule i bose, pa i kad je uspeo da udara, zvuk nije bio

čujan i jasan. On otkri da malo levo od njegove glave počinjedrvena ivica nekakvog praznog sanduka. Pokretao se tako da mu glava

dođe uz sanduk. On poče da lupa, i to se čulo.

Odgovori mu kucanje i on prevede:

— Ja sam Džejn... Ovde je limeno bure... udaram laktom.

— Kako se dogodilo? — pitao je Lun udarajući glavom.

Sad i ostali shvatiše, iako nisu znali morzeovu azbuku, da ti udar-ci, koji se sada naizmenično smenjuju, imaju svoj smisao. Sada sulupkanje lakše podnosili, pa su ga čak i želeli, jer je ono moglo

da znači i neku nadu.

Džejn je pričala skraćeno i o najvažnijim stvarima, a onda jepitala-,

— Hoće li nas ostaviti da ovako umremo?

— Neće — odgovori Lun. — Uvek ima nade. Još smo svi živi.

— Zar nemaš ništa od oružja i sredstava? —pitala je Džejn.

— Sve su nam oduzeli. Sam i ja smo bili sasvim goli i vezani — pričao joj je Lun.

— I meni je Šedou sve oduzeo, ali nisam gola — reče Džejnkucanjem.



Tako im je prolazilo vreme. Svima se činilo da sada malo lakšepodnose muke koje trpe. Tako dočekaše trenutak kad u skloništestigoše Blek Šedou, Silki Lajtning i Fejtful i njegova dva

revolveraša, a onda Hepbel i Vikmen.

Sedam gangstera upališe svetla, smejući se otrgoše flastere i vezes lica desetoro zarobljenih. Odmah nastade žamor pomešan s plačem i

jaucima devojaka.

— Prestanite! — viknu Blek Šedou.

Crnkinja je nešto psovala na španskom, a Agnes Ren uzviknu:

. — Davno je trebalo da te otrujem, prokleti gade!

— Sta ti je, Agnes? — upita mirno Silki Lajtning.

— Proklet bio, ubico! — odvrati uvek ćutljiva Agnes Ren, koja jesuviše dugo trpela i bila poslušna, jer sada je sve prevršilo meru.

— Umiremo od žeđi i gladi... Utrnula sam od veza i muka mi je odsvega...

— Sad ćemo sve da sredimo — odvrati Silki Lajtning i odveza Ag-nes. — Ti si moja žena i treba da budeš pametna.

— Pričuvaj se da mi se jednom ne nađe kuhinjski nož u ruci, kadbudem blizu tebe — odvrati Agnes.

— Napojte ih, nahranite i spremite za razgovore, momci! — uzviknu Blek Šedou i iziđe iz neprijatne prostorije.

Pod pretnjom revolveraša šest odvezanih devojaka otrčaše ka kupati-

lu ugrađenom iza skloništa. Postojalo je još jedno kupatilo uprostorijama Bleka Šedoua, ali tamo je prolaz bio nemoguć, jerštitila su ga skrivena i kao trezor okovana metalna vrata.

Gangsteri opet vezaše devojke, ali sada tako da ih veze ne muče.Zatim olabavište veze Lunu i Makfersonu, da se i oni napiju vode iosveže u kupatilu. Vratiše ih i zameni ih Artur Markinč.

— Baš vam je lepo ovde — smejući se reče Džon Fejtful. — Dobićete hrane i vode, pa ćemo da vidimo dalje.

— Ovo ti smatraš lepim, milion ti Luciferovih ognjeva! — opsovaMakferson. — Pa kako onda zamišljaš pakao, milion mu muka?!

— Može da bude i gore, gomilo govedine! — odvrati Fejtful igurnu vezanog mornara nogom.

— Zbog ovoga ću te jednom tresnuti iz sve snage, pa ako ostanešživ neka ti je sve oprošteno — reče Makferson, a na licu mu se

pojavi nekakav opasan plamen i vene na slepoočnicama mu iskočišekao sklupčane zmije.

Blek Šedou beše naredio da se Lora Espin ostavi u njegov deo sklo-ništa, ali još uvek vezana. Sada je ušao i seo pored nje.

— Gde si me to doveo? — upita ona zbunjeno.

Strah joj se ocrtavao na licu. Uvek se smatrala važnom i nadmoćnom,jer bila je lepa i bogata. Muškarci su klečali pred njom i ulagalisve svoje sposobnosti da joj se dopadnu, ili da je zavedu. Sada je

prvi put osetila surovost i nasilje, a da bude teže, dolazilo je odčoveka za koga je mislila da je voli i da prihvata sve njene mane ivrline.

— Morao sam... Suviše si opasna da te ostavim slobodnu, a sviđašmi se da bih te uklonio — odgovori Blek Šedou mirno i milujući joj



ogoljeni deo buline između kratke suknje i dugih, mekih čizama.

Pa kako zamišljaš sve to? Zar da me držiš ovde kao robinju?

Moj čovek, Silki Lajtning, držao je ovde godinama dve devojke, ajoš uvek su tu.

-- Nikud nisu išle?

Naravno. Ako bi ti otišla, ja bih propao. Dakle, ostaješ ovde. Nećeti nedostajati moja milost, a ugodno je i bezbedno — odgovori BlekŠedou i na licu mu se ukaza nekakav čudan izraz nadmoći.

— Pa to je nemoguće!... Prosto je užasno i misliti... Japočinjem da te se užasavam i da te mrzim — izgovori devojka

naviknuta da bude jogunasta i samovoljna.

— Pokušaću odmah da te uvežbam za novu ulogu — smejući se rečeŠedou i odveza joj ruke. — Lepo se svući i uloži svu svoju ženskuprivlačnost u to da mi se dopadneš. Ako ne uspeš, doći će RondaBarlou.

— Devojka s broda?!

— Da, već dugo je bila moja prijateljica broj jedan.

— I ona je ovde?

— Da. Tu su još tri lepotice, koje su doveli pijani revolveraši.Imamo mali harem, ako uračunamo Lajtningovu Negritu i Agnes Ren, auz to dodamo tebe...

— Sedam robinja?! Pa to je više nego zločin'. . .

— Osam — ispravi je Šedou. — Osma je pravi dragulj i nešto iznadostalih.

— Po tvom shvatanju... Volela bih da znam šta je to »iznadostalih« prema tvom izboru!

— Složićeš se da je Đžejn Vitington...

— Lunova Džejn!?

— Baš ona — potvrdi Blek Šedou uživajući u svojoj veličini predsvojom utamničenom verenicom.

Pričao joj je sve šta se dogodilo i kako je uspeo da savlada Luna,kako je uhvatio Džejn i oteo Markinča, i konačno, kakvu igru jeodigrao sa Skotland-Jardom.

— Opet sam sve pobedio. Ostalo mi je zlato, imam ljude koji misluže, zbirku lepotica i neograničenu moć, koju treba da miobezbedi Lun

— zaključi Red Gelsen.

— Mislila sam da su priče iz srednjeg veka o robinjama u kulamai podrumima dvorca samo plod mašte — reče Lora Espin zamišljeno.

— I ovde je nekada bio mali dvorac. Moj otac je tu rođen i biosluga. .. Sluga, kao i njegov otac. On mi je otkrio da postoje

podzemni tuneli, u kojima je bilo kostura neznanih ljudi, koji su

umirali u okovima. Tada sam odlučio da postanem gospodar. Zapaliosam dvorac kad je ostao stari erl Etvoter, neženja i pijanica, kojime je psovao i šamarao.

-- Ali kako si uspeo da zadržiš imanje?



— Mesecima sam potkradao erla Etvotera. Odnosio sam u podzemlje

vredne predmete, slike, srebro, posuđe. .. Bilo mi je četrnaestgodina.

— Onda si zapalio dvorac?

— Da, tada. Niko nije sumnjao u mene, jer je Etvoter te iste

noći bio pijan do te mere da je kasno primetio vatru. Skočio je sasprata i dobro se ugruvao. Ubrzo je umro. Vratio sam se nakon šestgodina. Dvorac niko nije obnovio. Izvukao sam dragocenosti iz

podzemlja, prodao ih i kupio imanje. Zatim sam izgradio ovu kuću isklonište u ogromnim tunelima pod zemljom — pričao je Red Gelsensvoju čudnu priču o životnom putu koji ga je pretvorio u

nemilosrdnog ubicu.

— Ali to nisi mogao da izgradiš sam. Kako si sačuvao tajnuskloništa? — upita devojka, čija radoznalost beše probuđena.

— Prvo sam izgradio ograde i nabavio pse, a onda sam doveo

radnike, koje sam posebno birao po tome što nemaju nikoga i niko ihne traži. Doveo sam ih ovde uz uslov da čuvaju moju tajnu i da neizlaze. Bogato sam ih plaćao i mislili su da će sve biti kako

treba. Kad su završili, ostali su u jednom hodniku koji se srušio — pričao je dalje Šedou.

— Ti si srušio podzemni hodnik?!

— užasnuto upita devojka.

— Morao sam.

— Zar te nije mučila savest? Zar nisi trpeo zbog svog užasnogzločina?

— Neko vreme jesam. Zato sam postao Blek Šedou. Bilo mi je lakšekad sam pomogao siromašnima i kada se pričalo o mojim postupcima.

..

— Ali ti si ostao zločinac! Sada spremaš ubistvo nedužnihžena,.. Ubićeš i sve svoje ljude, koji znaju tajnu skloništa?

— Kad budem morao. Ne mogu nazad. . .

— Ubio si dva policajca. . .

— Dosta! — odjednom se trže Blek Šedou. — Nisam ovde da slušamtvoja prebacivanja. Ja sam Blek Šedou i svi ima da mi služe.

— Pa ti si lud, Rede — uzviknu Lora Espin.

Red Gelsen je ošamari i nastavi da je udara. Tukao ju je kidajući

joj odeću, a onda je dovuče do metalnih vrata i pozva SilkiaLajtninga.

— Vuci je i priključi ostalima tamo! — naredi sav oznojen irazbarušen. — Budite oprezni i strogi. Ti mi odgovaraš za red ovde,jer ja se vraćam u grad.

Odmah zatim on napusti ovo mesto smrti i mučenja.

*

Fejtfulovi gangsteri su odahnuli znajući da Šedou nije više uskloništu. I sam Fejtful je počeo da razmišlja o svemu i da kujeplanove za budućnost. On je bio gangster i ubica, ali mu jeodgovarao običan zločin. Ova monstruozna organizacija sa podzemnim

skloništem i vezanim zarobljenicima plašila ga je i gonila da tražiizlaz. Očekivao je deobu zlata i plena, a našao se i sam zatvoren.



Jedino je Silki Lajtning nadgledao sve šta se događa i izlazio daiz kuće osmotri okolinu. Vratio se umiren i otišao da spava, aliskriven u odvojeni deo skloništa, gde nisu umeli, niti mogli dastignu ostali gangsteri.

Sklonište je imalo tri dela, a u svaki se moglo doći tek posleuklanjanja određenih prepreka. Svaki deo imao je po nekoliko

prostorija, od kojih su neke bile luksuzno uređene i gde je Šedoudovodio svoju Rondu Barlou, a često i nepoznate devojke s kojima bibrzo prekinuo sve veze. Samo kroz taj deo moglo je da se stigne u

tunel ka šumi. Sada je Šedou bio zatvorio metalna vrata, koja biodolevala i snažnim alatima, pa i eksplozivu. Drugi deo je bio bli-zu stepeništa podruma, imao je dve sobe, nekoliko manjih spremišta,kupatilo i kuhinju. Treći deo je imao najveću prostoriju, praznu ivlažnu, u kojoj je bilo nekoliko praznih sanduka i buradi. I tamo

su postojala zapuštena odeljenja, među kojima kupatilo i jedanzarušeni deo. Videlo se da radovi ovde nisu sasvim završeni. Bio jeto početak tunela, koji se pretvorio u grob graditelja Gelsenovepodzemne tvrđave. Tamo su se nalazili i novi osuđenici na smrt jersvako trezveno razmišljanje dovodilo je do zaključka da Šedou ne ćedozvoliti da se otkrije njegova tajna kuće kod Uksbridža.

O tome su razmišljali Lun, Makferson i Artur Markinč izdvojeni malo

dalje od osam žena. Tamo je Lora Espin pričala šta je saznala odReda Gelsena. Ronda Barlou, devojka sa sto zanimanja, takođe jeispričala svoj deo priče. Opisivala je deo skloništa, koji jeupoznala dok još nije znala gde se nalazi ovo prokleto mesto.

— Treba da preduzmemo nešto pre no što se Šedou vrati — rečeLun u jednom trenutku.

— On je vrle opasan, opasniji i od ostalih svojih ljudi.

— Milion mu ćoravih krtica, šta da učinimo ovde pod zemljom, ve-zani i nemoćni? Mislio sam da mi mornari znamo da vežemo kakotreba, a ove veze ne mogu da pokidam — gunđao je Samjuel Makferson.

— Treba biti strpljiv — reče Artur Markinč, koga nije napuštaonjegov večni optimizam. — Svaki zločinac napravi neku grešku. Da jeGelsenu cilj da nas ubije, učinio bi to odmah. On zna da vredimo. .. Želi da unovči to što nas ima u rukama naročito tebe, Donalde.

— On će to da pokuša, ali baš to što nas ima u rukama,

preduzimaće sve više mera opreznosti. Postoji opasnost da ukoni onekoji nemaju vrednosti za njega — reče Lun.

— Znam da sam ja u toj grupi — mirno reče Artur Markinč.

— Ne, Arture, nisi u pravu. Šedou želi moje sklonište i mašta otome da ima bogatstvo. Moj uslov biće da ostanete svi živi. Unajvećoj opasnosti su ostale devojke, jer gangsteri će uskoro hteti

da se razvesele, a Šedou treba da ukloni nepotrebne svedoke — pokuša Lun da promeni reporterov zaključak.

— Kako god bilo, biće — smejući se odgovori Artur Markinč ipožali se što ne može da zapali svoju lulu.

— Toga momka, Šedoua, treba kazniti, sto mu lupeških prevara,tako da popije bure prljave vode — gunđao je Makferson stalno poku-šavajući da olabavi veze na rukama.

— Dosta smo razmišljali o svemu. Treba nešto da uradimo. Buditeubedljivi i podbunite devojke da traže uklanjanje leša — reče Lun.

— Kakvog leša?! — upita Markinč.

— Kog leša — smejući se odgovori Lun.



— O, samo to nemoj! — usprotivi se Makferson. — Video sam to dvaputa i nikako se nisam snašao. . . Mislio sam da si stvarno mrtav.

Reporter Markinč je znao da Lun može da kontroliše rad srca, odnos-no da postigne prividni izgled smrti. Sećao se i mnogih rasprava orezultatima istraživanja kakva su vršili dr Bernard Engel saAmeričkog instituta za zdravlje u Baltimoru i dr Džo Kamija sa

Neuropsihijatrijskog instituta Langli u San-Francisku. Oni sunapravili prve korake u izučavanju kontrole psihe nad autonomnimnervnim sistemom. Dalje su otišli dr Šapiro i dr Nil Miler, tako daje prvi naučio svoje pacijente da smanje, ili povećaju svoj krvnipritisak. Na sva ta istraživanja nastavljaju se poduhvati evropskihi drugih naučnika, čiji uspesi još nisu dovoljno poznati. Anajmanje je poznato da je Donald Sikert, taj genijalni naučnik,vršeći eksperimente nad samim sobom, uspeo ono što možda još nikomnije uspelo.

Međutim, koristeći svoju sposobnost da kontroliše nervni sistem unekim prilikama, Lun je otkrio tu svoju moć da prividno umre. O to-me su pisali novinari često uveličavajući stvarne događaje. Zato jeLun bio oprezan pred Gelsenom, jer je pretpostavljao da on ne bi

naseo. Šedou je dokazao da ga nije lako prevariti već i prilikom

napada na Luna, a još više kasnije kad mu je oduzeo odelo i tako

sva trik oružja.

Stalno se obezbeđuje od toga da Lun upotrebi svoju moć hipnotizera.

— To jeste šansa, ali ne baš bezopasna — reče reporter poslerazmišljanja.

— Znam da će biti sumnjivo, ali izvešćemo to dosta uverljivo.Obavestiću prvo Džejn — reče Lun i poče da doziva.

Džejn mu dade znak da ga čuje, a on joj na japanskom jeziku, kogasu njih dvoje učili zadnju godinu dana, objasni da će pokušati

»umiranje« uz tobožnju svađu sa Makfersonom. Zatim Lun objasnimornaru šta treba da radi.

— A ako te stvarno ugušim, milijardu mu grehova? — upita Mak-ferson.

— Samo se ti slobodno navali na moje lice i pusti me da udahnem

samo svake treće minute, ako budemo dugo čekali na dolazak stražara

— odgovori Lun.

Posle toga njih dvojica počeše da viču i psuju.

— Ti si me doveo ovde, naučniće jedan! Tvoje laboratorije,

elementi i brobotanja epruveta, genije nad genijima i jedan obični

sveznalico! — vikao je Makferson kao da psuje.

— Ućuti, ti grubijanu jedan! — odgovarao je Lun ne ustežući seda izreče i neke šale na račun mornara.

Ženska grupa je ćutala motreći ka trojici muškaraca. Makferson segrčio i valjao na podu u pokušaju da nekako napadne Luna, a ovaj muje polazio u susret. Izgledali su zaslepljeni mržnjom.

U jednom trenutku Lun se postavi tako da se Makferson prevali preko

njegovog lica.

— Straža! — vikao je Artur Markinč.

— Samo neka dođu, trista im praznih glava! — odvrati SamjuelMakferson pazeći da ne povredi Luna, ali da izgleda kao da želi daga uguši.



Devojke zavrištaše i počeše da dozivaju poimoć.

Lun se trzao, grčio noge i konačno se opustio.

— Ubio si ga, prokleti grubijanje!

— vikala je Džejn Vitington.

Markinč je vikao i tobože pokušavao da se i sam prevalja do Luna iMakfersona.

Tada stigoše tek probuđeni Lajtning i Brjus Hepbel. Brzo shvatišešta se događa.

— On ga je ugušio! — vikao je reporter Markinč. — Lun je mrtav.. . To je grozno, mrtav je!

Gangsteri povukoše Makfersona i udarcima propratiše psovke, a ondase nagoše nad Luna. Markinč je sugestivno ponavljao da je njegovprijatelj mrtav.

— To se neće svideti Redu Gelsenu — dodade zatim. — Pokušajte da

ga povratite. Možda je još živ. Odnesite ga i pokušajte.

Zbunjeni gangsteri nehotično poslušaše. Podigoše opušteno Lunovotelo, čije otvorene oči nisu treptale. Unesoše ga u onaj deopodzemnog skloništa, koji su bili zauzeli gangsteri, pa ga

postaviše na jedan ležaj i odvezaše. Svi isprobaše svoje znanjeprve pomoći i proveravanja da li je živ. Neko izvadi džepno ogle-dalce i stavi mu ga pred usta i nos, a onda zaključi da ostaječisto. Fejtful dade znak da se svi umire i poče da osluškuje radLunovog srca, a zatim zaključi:

— Mrtav je! Imaćemo gadnih razgovora sa šefom.

Glen Vikmen beše našao bocu viskija i donese je da ponudi ostale.

Silki Lajtning je još neko vreme pokušavao da povrati životu Lunovoohlađeno telo. Kad mu Vikmen ponudi piće, on malo usu u Lunovausta, ali viski se razli niz već ponarasle čekinje brade, a malo gaostade u ustima. Lajtning uzdahnu, gadno opsova i zatraži drugučašu viskija.

Pili su sve dok osetiše glad, a onda odoše da jedu u prostranojpodzemnoj kuhinji. Kod nepomičnog Luna ostade samo zabrinuti SilkiLajtning. Zurio je neko vreme u Luna i govorio nešto mrmljajućitako da ga Lun nije razumeo, iako je polako vraćao sve funkcijesvog organizma. Konačno, Lajtningu postade neprijatno da gleda uLunove ukočene oči, pa sede tako da mu bude okrenut leđima. Ćutaoje nekoliko trenutaka, a onda, kao da se obraća Lunu, reče:

— Ipak moram da potražim Šedoua i da mu javim.

Odmah zatim on iziđe. Lun se pokrenu i brzo poče da trlja ruke inoge, a onda grudi i glavu. Ustade i snažnim pokretima ubrzakretanje krvi. Zadihan, stiže do ugla, u kojem su stajale dve

»sten« mašinske puške. Proveri ih i uze jednu, a drugoj izvadi

šaržer da mu posluži kao rezerva. Nađe i još jedan šaržer u ogrtačunekog od gangstera. Obuče ogrtač, uze jedan šešir i još uvek boskrenu napolje.

*

Iako je bilo deset sati, Silki Lajtning se nadao da Blek Šedou jošnije izišao iz jednog od svoja dva stana. Pozva prvo onaj u Sitiju,

a zatim onaj u Krejdonu. Bio je u pravu, jer Šedou se javi još uvekbunovnim glasom.



— Desilo se nešto nepredviđeno

— poče Lajtning i nastavi da priča šta se dogodilo.

— Kažeš da je mrtav?! — upita Šedou.

— Da, mrtav je na žalost. Pokušao sam sve da ga spasem, jer znam

koliko vredi, ali uzalud — odgovori Lajtning.

— Budalo' - viknu Šedou. — Trči odmah i veži ga.On nije mrtav!

To je trik! Trči'

— To nije moguće — zbunjeno reče Lajtning

— Moguće je, čoveče! Požuri! Čekaću da me obavestiš. Budioprezan i odmah pucaj, ako je Lun slobodan

— odvrati šedou.

Lajtning spusti slušalicu i brzo uključi uređaje za unutrašnjirazgovor. Lepo je čuo kako Lun kaže:

— Podignite ruke, momci, jer u protivnom bićete gomila mrtvih!

— Lun?!... Živ! — čulo se kako uzviknu mladi Vikmen.

Mora da se zatim mašio oružja, jer Lunova mašinska puška odjeknu, azatim se začu Lunov glas:

— Videli ste, mladić je bio brzoplet. Hoće li još neko maloolova iz ove čegrtuše?

— Ne pucajte! — čulo se kako reče Brjus Hepbel.

Silki Lajtning brzo okrenu telefon i opet dobi Šedoua. Javi mu daLun već razoružava Fejtfulove momke.

— Niko ne sme da iziđe! Odvrni ventile i pusti vodu u sklonište! — naredi Red Gelsen.

— Tamo su naši ljudi, a tamo su i Negrita i Agnes. Niko ne možeda

iziđe. Savladaćemo ih, ako požuriš i dovedeš još nekoliko momaka.Ja ću da držim pod vatrom izlaz u podrumu, a inače niko ne ume daga otvori. Sreća je što sam ja napolju — govorio je brzo SilkiLajtning, kao da se plaši da ga Šedou ne prekine.

— Sve ćeš da upropastiš, Silki — sada blago reče Šedou. — Naćićes drugu Agnes i Negrit? Probiće brzo sklonište, jer Lun jeopasan. Zar se nisi uverio? Probiće sebi izlaz još ako nađe svoje i

mornarevo odelo sa svim onim opasnim stvarčicama, koje nismo smelini da dodirnemo. Potopi ih, Silki!

— Tamo su Fejtful i njegovi ljudi. ..

— Znam, čoveče! Ali tamo je Lun, a za Fejtfula i momke je toisto kao da su mrtvi!

-- Možda je tako... Izgleda nekog je već ubio. Čuli su se pucnji.

— Kažem ti čoveče!... Brzo otvori ventile i neka voda ispunisklonište.

— A zlato? Je li zlato tamo?

— Nije, čoveče! Zar bih ga držao tamo gde su svi ostali i gde jeopasno? Idi i pusti vodu, a ja dolazim. Stići ću što pre mogu.



Pusti vodu i drži stražu da ne prodru napolje. Mogu samo akopodignu stepenište

— zaključi Šedou.

Silki Lajtning prekide vezu i spusti se u neskriveni deo podruma.

Potraži prikriveni šaht, u kome su se nalazili ventili za tri

odvoda, prečnika od dva cola. On okrenu sve ventile i po njihovompodrhtavanju oseti da voda pod velikim pritiskom već juri usklonište.

*

Kad je Lun stao na vrata prostorije, koja je u podzemnom skloništubila uređena da može da posluži kao kuhinja i u kojoj je Blek Šedoudržao rezervu hrane za slučaj ako bi morao ovde da se duže skriva,gangsteri su nekoliko trenutaka zurili u njega kao da vide avet,

ili vampira. Nisu odmah razumeli ni njegov poziv da podignu ruke.

Bili su prosto paralisani.

Jedino je najmlađi ubica, Glen Vikmen uzviknuo u znak čuđenja ipotegao pištolj. Brzim i preciznim rafalom Lun je morao da sprečisvaki otpor i Vikmen se svali među noge ostala četiri gangstera.Prvi, i najviše, podiže ruke njihov vođa Džon Fejtful.

— Ne pucajte! — reče Erjus Hepbel i Fejtful ponovi njegove rečikao odjek.

— Hajde ti riđi, veži ostale i pokupi oružje — reče Lun.

— Kažeta li to meni? -- upita Brjus Hepbel.

— Jedini si ti riđ u ovom društvu. Učini kako sam rekao, ili ćeš od riđeg da se pretvoriš u krvavog — pretio je Lun da ubrza

događaje, jer znao je da mu Silki Lajtning ostaje negde za leđima.

Zato je podeljenom pažnjom osluškivao sve što se događa iza njega,a motrio na svaki pokret četvorice preostalih gangstera.

Hepbel je skupljao oružje i stavljao ga između komada hleba i po-suđa na stolu.

— Nemam čim da ih vežem — reče Hepbel.

— Ova mašinska puška pravi mrtve čvorove. Ako nema ništa boljevezat ću vas njenim koncima — odvrati Lun i malo podiže cev

stena«*.

— Budalo, imaš gomilu žice skinute sa sanduka! — upade jedan odprestrašenih revolveraša. — Imamo kaiševe u pantalonama... Nađi ne-što!

Hepbel iz ugla donese komade žice za pakovanje sanduka viskija.Njima veza ruke svakog od trojice svojih drugova.

— Uzmi im i kaiševe iz pantalona. Ako se neki odveže i neštopokuša, prvi plaćaš grešku — opomenu ga Lun.

Hepbel brzo popravi veze i sam stade pred Luna. Ovaj mu polako

priđe, a onda ga naglo udari pesnicom tako da Hepbel pade preko

stola i poruši posuđe i gomilu oržja. Lun ga izvuče i brzo veza,ali motrio je na ostale i hodnik, kojim je mogao da naiđe SilkiLajtning. Odmah zatim on poli vodom Hepbela i sačeka da se osvesti.Za to vreme punio je nedra noćne košulje njihovim pištoljima.

— Krenite sad ispred mene! — naredi Lun i sačeka da Fejtfulkrene



prvi. — Pravac ka zatvorenima!

Kad se pojaviše na vratima prostorije pretvorene u zatvoreničkućeliju podzemlja i kad upališe svetio, dočekaše ih urnebesni uzvicidevojaka, Makfersona i Markinča.

— O poeta, centa lunam et stelas!

— uzviknu Markinč.

— Sto mu miiiona iunam et stelas! — promeni Makferson

reporterovu omiljenu latinsku rečenicu. — Diži jedra! Napred krmomi seci talase! Tako se to radi, Donalde!

Lun beše među gangsterskim oružjem našao jedan kratak dvoseklibodež, kojeg je držao u levoj ruci. Njime brzo preseče vezeMakfersonu i dade mu jedini kolt, koga je našao među revolverima.

— Odveži prvo Artura, a onda Džejn i ostale reče Lun gledajućiprema vratima i očekujući Lajtninga.

A tada primeti da kao zmija hodnikom dolazi voda. Razmišljao je osvemu dok su mornar i reporter razgovarajući- odvezivali devojke.Nije ništa govorio jer beše naslutio šta znači dolazak vode. Odostalih vodu prvi primeti Makferson i uzviknu.-

— Ova podzemna podrtina tone! Sto mu obala, otkuda ova voda?!

— Požurite tamo! — uzviknu Lun.

— Lajtning je gore i želi da potopi sklonište!

Čuše se krici preplašenih devojaka. Lun ih je umirivao. UpozoriMakfersona da pazi na zarobljene gangstere, a Markinča da povededevojke. Zatim sačeka da Džejn pođe pored njega. Dade i njoj jedanod zaplenjenih pištolja i oni požuriše hodnikom.

Već su morali da gaze vodu do stomaka, a rasla je zastrašujućebrzo. Fejtful i Hepbel su predlagali da se ide prema stepeništukoje izvodi u kuću.

— Dajte nama oružje i mi ćemo pokazati Lajtningu — reče jedan oddvojice revolveraša, Fejtfulovih pratilaca.

— Pištolji pucaju mnogo bolja iz naših ruku, jer gađaju gde jepravo, ti mrljo od čoveka! — odvrati Makferson i sam se stavi načelo grupe.

— Arture, zajedno sa Džejn pazi na momke — reče Lun. Ja i Samćemo da vidimo šta da učinimo. Možda ćemo pronaći mesto gde vodaprodire i način da je zaustavimo.

Ali njegova nada je bila uzaludna. Slobodni krajevi cevi za

potapanje skloništa nalazila su se na tri razna mesta i voda jedolazila iz tri pravca. Pored toga, krajevi cevi su bili uvučenipod betonske ploče, koje su na dužini od tri jarda imale otvore.Trebalo je mnogo rada i materijala da se doticanje vode prekine, a

i tada je bilo pitanje da li bi pritisak otvorio neki drugi prodor

vode.

Zaključi da je opasnost sve veća i da još nema izlaza.

Tada Makferson i Markinč dovedoše celu grupu. Svi su očekivali daLun nešto kaže, a on nije mogao da im pruži nadu. Ipak reče:

— Sačekajte da osmotrim još neke detalje.

Zatim potrča kroz sve hodnike. Stiže i do zarušenog kraja hodnika i



nađe džak s lešom Baka Rilija. Obradova se što nađe još jedan džaki u njemu otkri svoje i Makfersonovo odelo sa malim, ali snažnimgranatama. Ponese ga i vrati se ka grupi.

— Ima li kakav prolaz? — upita vezani Džon Fejtful. — Zar nemožemo da prodremo tamo ka delu gde je Šedou uredio prostorije zasebe? Odatle vodi hodnik, koji se diže i kojim bismo mogli...

Njegove reči prekide gašenje svetla, jer voda beše negde daljedosegla provodnike i izazvala kratki spoj.

Inače bi udar struje, da je bio ovde u čvoru instalacija, mogao sveda ih ubije.

— Nemamo nikakvog svetla — reče Makferson i opsova nešto na ra-čun podzemlja hvaleći večno svetio zvezda na okeanima.

— Našao sam naša odela. Pokušaćemo nešto — odgovori Lun. — Tu sui naše džepne svetiljke.

On u mraku otvori džak i napipa džepnu lampicu ne mnogo veću oddobre havanske cigare, ali dovoljno jaku da makar još jedan sat nebudu sasvim bespomoćni. Njome posvetli Makfersonu da nađe odelo ida se obuče. Mornar nađe svoju svetiljku i zatim posvetli Luna.

Fejtful i gangsteri su protestovali.

— Preduzmite nešto, umesto da brinete o svojim odelima. U ovom

grobu vam nisu potrebna — Dodade Fejtful.

Makferson ga kvrcnu čvrgom po nosu i reče:

— Ćuti, jer nisam zaboravio one udarce nogom!

— Prekinite priču i odstupite svi u levi hodnik! — naredi Lun.

Zatim on osvetli betonsku pregradu između ovog i Šedou

ovog delaskloništa. Kuckao je polako kao da voda ne raste i dostiže polovinugrudi. Oceni da je beton tanak na jednom tri stope uskom delu pod

samom tavanicom. Odvi eksplozivne »cigarete« i lepljivim pojasićemih uspešno postavi na mesto gde je trebalo da otvore prolaz.

Povuče se do vrata i jednom rukom baci snop svetla u tom pravcu, adrugom nanišani. Eksplozija nadjača pucanj i pritisak ga odgurnu.Kad je opet osvetlio mesto eksplozije, ugleda više od dve stopeširoku i visoku rupu.

— Svi ovamo! — pozva zatim.

Kad se okupiše, Lun posla napred

Artura Markinča, zatim Džejn, a onda su on i Makferson pomagalidevojkama da se provuku.

— Ovamo je voda nešto niža! — javljao je Artur Markinč.

— A mi? Pustite i nas da prođemo

— reče Brjus Hepbel potresenim glasom.

— Idete i vi, naravno — reče Lun.

— Ali pričekajte da se prvo spasu dame.

— Radi se o minutima. Kad voda zatvori prolaz ... — opet seumeša Džon Fejtful.

Makferson ga opet čvrgnu tako da gangsteru poteče krv iz nosa i



opet ga opomenu da ćuti, jer nije mu zaboravio udarce nogom. U tomtrenutku zadnja prođe Lajtningova robinja Agnes Ren i Lun pozvaMarkinča da uzme Makfersonovu lampicu i da prihvati gangstere, jerje šteta da gube vreme odvezivanjem i vezivanjem ruku svihzločinaca.

Makferson je uzimao jednog po jednog gangstera i tako ih ukrcavao u

rupu da Markinč nije uspevao da ih zadrži da se ne zagnjure.

Nekoliko trenutaka Makferson i Lun su se objašnjavali ko će daostane zadnji.

— Milion mu poplava, pametniji popušta! — zaključi Makferson ipokuša da gurne Luna ka otvoru, ali ovaj se izvi i mornar moradesam da se provuče.

Lun stiže za njim i svi zaplivaše preko mračnog podzemlja vođeniMarkinčovom lampicom. Gangsteri su protestovali zbog vezanih ruku,,jer nisu mogli da plivaju, nego su sporo gazili u vodi skoro do

grla.

— Odveži ih, Same — reče Lun. — Pripazićemo na njih.

— Baš je to dobro. Jedva čekam da mi odvezani Fejtful pruži nekirazlog da ga tresnem — prihvati mornar i preseče veze na rukamačetvorice zločinaca.

Sve teže su se kretali, jer neko «vreme voda je ispunjavala deotunela ostavljajući jedva pet coli do tavanice, a na nekim mestimatrebalo je da se i glava zagnjuri do sledećeg uzdignutijegprostora. Lun je morao da opomene Markinča da zavije lampicu u maloprovidnog plastičnog materijala, koga je imao u svom srećno nađenomodelu.

Iako je voda brzo rasla, još uvek su uspevali da sustižu njen rast,ali ako tunel ne počne brže da se podiže, pretila je da sve ispuni

i zatvori zadnji izlaz. Svi su bili svesni da je nada mala, ali čaki gangster Fejtful je našao za potrebno da ohrabri ostale.-

— Ja umem da otvorim izlaz, samo da stignemo do njega.

— Baš si spasilac, momče! — odvrati Makferson. — Očito ti nijestalo do samog sebe, nego hoćeš da nam učiniš uslugu.

— Znam da sam kriv što sam učestvovao . . . Ali imam pravo da sespasavam — odvrati Fejtful.

— Imaš . . . Gospodina dželata su razrešili. Odavno ne vešaju,pa ima nade i za tebe, milion mu glupih paragrafa — nije mu ostajaodužan mornar i sam jedva uspevajući da se pri govoru ne naguta vo-de.

— Ja ne mogu dalje — prva izjavi Agnes Ren. — Ukočila sam se odove hladne vode, a i čemu . . .

— Pomoći ćemo vam — reče Lun i nađe se uz iznemoglu ženu.

— Bolje je da me ostavite. Ja nikome ne trebam — protivila seona.

— Požurimo, za nama pliva celo jato pacova! — uzviknu Artur Mar-kinč i Lun odmah oseti kako Agnes Ren nehotično prihvata njegovupomoć

XI

Privremeno uklonjen s posla, optužen za pogrešan rad i besposlen,mlađi inspektor Robert Šekli je prvi dan proveo usamljen i ostajući



u stanu. Njegova devojka Morin Doner, bila je na imanju svog oca da

se umeša u prolećno uređivanjene bašte i vrta. Pozvala je Šejlija ion joj reče da ima neprilika.’— Dođi k meni s tvojim starim

čudovištem — pozvala ga je vesela Morin. — Provešćemo se ludo. Imamalat, i dosta posla.

Pominjući staro čudovište mislila je na Šeklijevu strast da se u

slobodnom vremenu bavi jednim starim automobilom. Sada ga je biozahvatio talas pomodnog pravljenja moto čudovišta. Dragstori,automobili monstrumi, načinjeni su prvo u Americi, ali još pregodinu dana počelo je to isto da se javlja u Londonu. Američkakompanija Vajtlejk Reking počela je da prerađuje stare automobile.Šekli se našao među prvima i s dosta skromnim sredstvima uspeo jeda svoju »Marinu« marke moriš opremi da razvije brzinu od stopedeset milja na sat. Ugrađena je šasija od cevi, dodat V-8 motorsa turbo kompresorom zapremine pet litara i tako dobijena snaga od

sedam stotina konja. Ova strahovita snaga prenosi se na točkove odtrideset i devet inča, a maksimalna brzina se postiže za svegadevet sekundi.

Imanje Morin Doner nalazilo se u Dačetu kod Vindzora i Šekli jepred podne krenuo ka zapadnom autoputu. Čim se našao izvan gustogsaobraćaja Šekli je počeo da pretiče sva vozila, čiji vozači su sčuđenjem gledali za starim i grbavim čudovištem od automobila, kojiih je tako brzo i lako preticao. Samo jedna kola su izuzetno brzo

jurila dostižući brzinu od preko sto milja. Šekli lako povećabrzinu i radoznalo osmotri vozača brzog »mustanga«, za koga jezaključio da je takođe dragster. Iznenadi ga to što prepozna RedaGelsena.

Sam Gelsen nije mogao da prepozna Šeklija, jer je policajac imaonaročit šlem s naočarima za sigurnost, a uz sve to bio je u vunenomdžemperu. Znajući to Šekli kao da se malo utrkivao sa mustangom, aonda izostade. Gelsenu nije bilo do trke dragstera i nije višeobraćao pažnju na neuglednu Šeklijevu mašinu. Ali radoznalost počeda kopka policajca i on nastavi da prati brza Gelsenova kola.

Tako je Blek Šedou jurio ka svojoj kući kod Uksbridža u želji dašto pre stigne i spreči spasavanje Luna i ostalih zarobljenika izpodzemnog zatvora svog skloništa. On otvori spoljnu kapiju svojimključem i utera kola ne zatvarajući za sobom. Kapija unutrašnjeograde bila je otvorena i u ogradi nije bilo struje, pa Šedou jurnusve do ulaza u kuću.

Šekli sakri kola desetak jardi dalje od ulaza na Gelsenovo imanje,a zatim pešice potrča uz ogradu pazeći da ne bude primećen.

U trenutku kad je Silki Lajtning pričao šta se događa, Šekli nijemogao da ga čuje, ali je mogao da ga vidi. Pamtio je likove i nijemu trebalo dugo da se seti ko se nalazi pred njim. Dakle, ako nije

na tragu Bleka Šedoua, ipak se svraćanje isplatilo, jer je otkrio

Dizija Gibsa, nazvanog Silki Lajtning, o čemu Gelsen ne mora da jeobavešten. Zašto bi postojala lažna imena?!

— Sve je već pod vodom. Nisu ni pokušali da se probiju — izvestiLajtning.

— Odlično! Ipak ja idem da pogledam nije li voda provalili iobeležila drugi izlaz — reče Šedou. — Ti ostani i motri.

Odmah zatim Gelsen krenu da se vrati do svojih kola. Inspektor

Šekli stiže da se sakrije i ostane neprimećen. Dok je Red Gelsenokretao kola, Šekli iznenada banu pred Lajtninga, odnosno odbeglog

robijaša Gibsa.

— Podignite ruke, Gipse! — naredi Šekli držeći u ruci svoj mali»broving«, jer službeni pištolj je bio ostavio.



Gangster zgranute osmotri inspektora, a onda mirno podiže ruke ireče:

— Ne razumem vas, gospodine: Ja nisam nikakav Gibs, a ne znam ni

ko ste vi.

— Razjasniće se sve — odvrati Šekli i osvrnu se kroz prozor,

odakle je video Gelsenova kola.

Tog trenutka nije mislio zašto je Dizi Gibs nazvan Svilena Munja, aovaj je odmah opravdao taj nadimak. Lajtning se u deliću sekundebacio u stranu i nestao kroz vrata. Isto tako je brzo potegao

poštolj i počeo da puca ka vratima da spreči gonjenje.

Blek Šedou je već vozio prema kapiji, pa sada načini krug, jer muje to dvorište omogućavalo. Ugleda Lajtninga, koji uzviknu:

— Policija u kući!

Gelsen prikoči i dade priliku Lajtningu da uđe u kola, a ondapoveze opet prema kapiji. Na vrata kuće pojavi se Šekli u svomdžemperu i vozačkom šlemu. On opali iz svog malog brovinga, ali

morade da se zakloni, jer Lajtning je odgovorio iz svog pištolja.

— Taj me je pratio još od Londona

— reče Šedou.

Lajtning ne reče ništa, jer je trebalo samo da upita zašto Šedounije pazio ko ga prati. Zato sam Gelsen dade objašnjenje:

— Uzeo sam mustanga s drakster opremom, jer policija u Londonu

nema kola kojima bi mogla da me prati. A još uvek nisam siguran daje to policajac.

— Ja jesam . . . Prepoznao sam Roberta Šeklija. Vrlo dobro sam

ga upoznao još kad je počeo da radi u policiji — odgovori Lajtning.

Red Gelsen izveze na put i krenu prema Londonu.

— Zar nećemo u šumu, da vidimo onaj izlaz? — upita Lajtning.

— Sada je za sve to kasno. Čim je Šekli počeo da se mota ovuda,držaćemo se dalje. Ostao mu je otvoren telefon i brzo će da pozovepoteru. On će videti da je podrum potopljen i detaljna istraga bimogla da bude neprijatna. Pored toga, ne bih voleo da budem pri

ruci Skotland-Jardu kad agenti zažele da me pitaju kako to da jejedan Silki Lajtning uz mene — objasni Gelsen.

Uskoro se nađoše na autoputu prema Londonu, ali kod Brantforda

Gelsen siđe sa autoputa, pređe Temzu u Ajslovrtu i preko Ričmondase umeša u reke automobila, koje su tekle ulicama i putevima doKrejdona.

*

Videći da mu je odbegli robijaš umakao uz pomoć Reda Gelsena,inspektor Šekli brzo osmotri kuću. Zamisli se nad zagonetkom naras-tanja vode na podrumskom stepeništu i odluči da o svemu izvesti in-spektora Bilberija.

Ovoga puta nije skrivao činjenice od svog šefa.

— Kako se usuđuješ da se i dalje mešaš? ! — ljutito upita

inspektor Bilberi.

— Slučajno sam svratio... Bila je to privatna poseta zajedničkom



prijatelju Redu Gelsenu — odgovori

— Zašto prijatelj? Taj gospodin... Ja nemam ništa protivu njegai ne znam... — nastavljao je Bilberi gušeći se od ljutnje.

— Moja je dužnost da te obavestim da Gelsen spasava odbeglog ro-bijaša Dizija Gibsa i beži od mene. Ako to nije važno, ja ću da

prekinem svoju privatnu posetu — reče Šekli.

— Dosta je izazivanja. Zašto nisi uhapsio i Gelsena?

— Ja sam suspendovan i nemam pravo da vršim policijsku službu.Kao građanin imao sam pravo da pokušam nešto protivu odbeglogrobijaša, ali Gelsen...

— Čekaj tamo!-Dolazim s patrolom! — zaključi Bilberi i prekidevezu.

Šekli još jednom oprezno obiđe podrumsko stepenište i poče da is-tražuje po kući.

*

Iako odvezani, gangsteri ne nađoše snage da pokušaju bekstvo poizlasku iz tunela punog vode. Makferson ih brzo veza, pa se i sam

spusti na tlo, pored ostalih tek spasenih iz pakla podzemlja.

— Kako da krenemo dalje? — upita Artur Markinč.

— Moja kola su u šumi — reče Džejn.

— Prvo treba da potražimo Lajtninga i vidimo ko je još u kući — reče Lun. — Zato ćemo pravo preko šume. Sam i Džejn neka nađu kolai pokušaju da dođu ovamo.

— A ograde? — upita Ronda Barlou. — Unutrašnja je, možda, pod

visokim naponom struje.

— Probićemo ih — reče Lun i dade znak zarobljenim gangsterima dakrenu.

Kod ograde utvrdiše da nije lako otvoriti prolaz u njoj, ali, doksu tražili način da prodru, stigoše Džejn i Makferson s kolima.Zato promenie odluku pa Lun i Markinč sedoše u kola i sobom

odvedoše četiri zarobljena gangstera. Strpaše ih sve na zadnjesedište i oko imanja brzo stigoše pred kuću. Makferson, Džejn idevojke krenuše pešice šumskom stazom. Žurili su da se zagreju.

Pred kućom iz kola iziđe prvo Markinč, a Lun je motrio držećispremnu mašinsku pušku. Šekli se pojavi i prepoznade mokrog repor-tera, ali i ovaj njega.

— Halo, inspektore! — uzviknu reporter. — nećete valjda da mehapsite kao inspektor Bilberi?

— Prepuštam to njemu, a on stiže uskoro — odgovori inspektordržeći u ruci svoj mali broving.

Lun spusti mašinsku pušku, zadenu pištolj u džep pantalona, a ondamimo iziđe i upita:

— Niste li negde videli izvesnog Silkija Lajtninga?

— Je li to neki vaš prijatelj? — upita Šekli.

— Nije moj, ali jeste Bleku Šedoua, odnosno Reda Gelsena. Umalosu nas podavili zatvorene pod zemljom, pa bih voleo da ih vidim i

da im zamerim na neuglađenom gostoprimstvu — smeškajući se reče



Lun.

Onako zaraslog u bradu i mokre razbarušene kose Šekli ga nije pre-poznao, iako ga je bio sreo na brodu, kao arheologa Kimberlija.

Markinč oceni da treba da ometa inspektora da se bavi Lunom i brzopoče da mu priča šta se sve dogodilo.

— Jeste li vi, gospodine Markinč, svedok svega toga? — upitaŠekli.

— Da, svedok sam i jezivih gaženja dva policajca.

— Ta ubistva su pripisana vama

— reče mirno Šekli. — Biće vam potreban još poneki svedok da sveobjasnite.

— Imam ih tačno deset. Tu su četiri gangstera i šest lepotica,od kojih je jedna crna Venera smrknutog lica — šalio se Markinč.

— Je li gospodin gangster? — upita Šekli.

— On nije... To je slučajni svedok, koji se našao na putu BlekaŠedoua — odgovori Markinč i nastavi da nabraja ko su spaseni izpotopljenog skloništa.

Dodade i to da je tamo ostao jedan leš u džaku i drugi nezapakovan.

— A ko su mrtvi? — upita Šekli.

— O onom u džaku ne znamo ništa, a onaj drugi je izvesni GlenVikmen.

— Momak iz grupe pljačkaša banke? — reče Šekli dok mu je pogledpratio Luna. — A ko su ostali?

Markinč nabroja imena devojaka, crnkinje i Lajtningove zarobljeniceAgnes, a onda Fejtfula i njegova tri preostala gangstera. Pri

zadnjima pokaza prema automobilu.

— Uz sve njih i ja sam svedok — zaključi on baš u trenutku kadLun istera četiri mokra i vezana gangstera. — Možete odmah da ihpreuzmete, gospodine inspektore. To su Fejtful i njegovi momci.

— Zar mi ne možete reći nešto i o tom visokom čoveku? — upitainspektor već procenjujući nije li to Lun.

— Njega ne znam, ali sam siguran da je učinio sve da se

onemogući Blek Šedou — odgovori Markinč tobože nezainteresovano,ali spreman da ometa Šeklijev pokušaj da dosađuje Lunu, ako bi do

toga došlo.

Lun privede gangstera i zamoli inspektora da pripazi na njih. Dade

mu i mašinsku pušku i reče-.

— S ovim ste sigurniji, jer vaš pištoljčić možda neće delovatidovoljno zastrašujuće.

Inspektor uze mašinsku pušku, a Lun priđe Markinču, koji je stajaomalo dalje. Tiho ga upita:

— Šta muči Šeklija?

— Hteo bi da zna nešto više o tebi - odgovori reporter.

— Da sprečiš kasnije komplikacije sa policijom i sudom, kaži muistinu. Napiši o tome kratku izjavu i traži da ti Šekli pismeno



potvrdi da si ga obavestio ko sam ja i da su tu Džejn i Sam — smeškajušći se reče Lun i ode u kuću da u garderobi Reda Gelsenapronađe suvu odeću za sebe i reportera.

Za to vreme je inspektor pazio na gangstere, ali je motrio i na

svaki korak Luna i novinara. Markinč napisa kratku izjavu i na

poslednjem listu potvrdu koju pozvavši inspektora Šeklija, dade mu

je da je potpiše.

Ovaj učini to bez otpora i ne iznenađujući se mnogo, što je bioznak da je već bio shvatio ko je visoki, neobrijani i mokri čovekprijatnog osmeha i prodornih očiju boje kaljenog čelika.

Markinč se obuče u suvo i skupo Gelsenovo odelo, koje mu je prista-jalo, ali Lun je izgledao malo groteskno u suviše kratkimpantalonama, kojima je dodao sportski džemper od dorsetske vune.

U tom trenutku stigoše Makferson, Džejn i šest devojaka.

— Moram li i sve njih da čuvam?

— upita Šekli smejući se.

— Naravno! — odgovori Lun. — One su sve učesnice poduhvata RedaGelsena. Istina, on ih je bio zatvorio, jer su mnogo znale. Spremao

se da ih zauvek ućutka, pa ima nade da one neće ćutati.

— Prihvatam i njih, jer uskoro mi dolazi pomoć — reče toboženaivno Šekli. — Inspektor Bilberi s policajcima tek što nijestigao. Dok čekamo voleo bih kad bi mi neko dovezao moj drakster,koga sam sakrio tamo desno od glavne kapije.

Lun odmah stvati šta Šekli želi da učini i upita:

— Valjda niste ostavili ključeve u kolima?

— Ne, imam ih ovde. Daću ih reporteru, pa neka on ide da ihdoveze. Insistiram da on ide po moja kola i da pazi da mu neko ne

oduzme ključeve — zaključi inspektor i dade Lunu svežanj ključeva,a sam se zabavi odvođenjem uhapšenih gangstera i devojaka u kuću,da se oslobode mokre odeće.

Lun ispriča Markinču ono što je rekao Šekli, a zatim pozva Džejn iMakfersona.

— Inspektor želi da odemo dok ne stignu Bilberi i policajci.Nudi nam svoja kola, ali nisu nam potrebna, jer imamo ova naša — zaključi i predloži da njih —

Dvoje nađu nešto odeće.

— Ja imam kofer s potrebnim stvarima u kolima. Neka se samo Sampresvuče — reče Džejn i ode u svoja kola.

— Već sam se ocedio — reče Makferson. — Probao sam da obučemnešto od Gelsenovih ili Lajtningovih odela, ali nisam uspeo. Vidimda i ti izgledaš kao momčić koji naglo raste.

On odmah zatim krenu ka kolima, koja je Džejn već bila okrenula. Zanjim stiže Lun i oni krenuše. Baš kad su bili na izlaznoj kapijiimanja, začuše policijsku sirenu.

— Zaklonimo se tamo desno, dok prođu — reče Lun.

Povezoše uskim putem malo dalje, a onda iza šiblja. Nađoše se bašna mestu gde je Šekli bio sakrio svoj dragster.

Čim policijska kola nestadoše među drvoredima, Lun preuze vozačko



mesto od Džejn, koja stiže da se iza Šeklijevog dragstera presvučeu suhu odeću.

Više nije bilo smetnji na njihovom putu, ali oni ipak izabrašepravac ka zapadu, a zatim su obilazili oko Vindzora i premaskirani

se mimo pogostili u starom restoranu kod Torpa.

*

Nisam uspeo da ih sve držim na oku. Opet mi je umakao taj prokletimomak — žalio se inspektor Šekli.

— Red Gelsen će mi ipak pasti šaka. Već sam uspeo da organizujempoteru s potpunim opisom tog lažova i varalice — reče inspektor

Bilberi.

— Ne mislim na njega — upade Šekli.

— Nego na koga, do đavola?!

— Umakao mi je Lun sa svojom Džejn i mornarom.

— A gde su bili?!

— Ovde . . . Baš tamo je stajao, neobrijan i mokar . . . Nisam

ga odmah prepoznao dok mi Markinć nije otkrio tajnu. Evo

reporterova izjava.

— Morao si da ga uhapsiš . . .

— Baš sam se spremao da to učinim, ali Markinč je bio otišao daobuće nešto suho, jer i on je bio potopljen. Ja sam čuvao četiriopasna gangstera i nadgledao gangsterske devojke, koje nisu bile

vezane . . .

— I, naravno, Lun je mimo otišao, dok si ti imao mašinsku pušku

u rukama . .

— On mi je dao oružje . . . Znaš, ja sam suspendovan i kaopolicajac nisam smeo da nastupim, a kao građanin ne mogu da ubijamljude samo zato što neki reporterčić tvrdi da su to Lun i njegoviprijatelji — mudrovao je Šekli jedva se uzdržavajući da ne prasne usmeh.

— Kud su otišli? Treba da ih gonimo! — nervozno reče Bilberi.

— Treba . . . Plašim se da nisu uzeli moj dragster, koji ide isto pedeset milja na sat. Raspitaću se . . .

— Idi do sto đavola! — odbrusi Bilberi. — Uzeli su još i totvoje čudovište od kola!

— Raspitaću se — ponovi mlađi inspektor Šekli.

Namerno je na pogrešnom mestu tražio Markinča, koji je već diktiraosenzaciju svoje redakcije. Spremao je bombu s naslovima:

»OTKRIVEN BLEK ŠEDOU . . . LUN IPAK POBEDIO . . . JEZIVA PRIČA OSPAŠAVANJU IZ ROPSTVA ZLOGLASNOG ZLOČINCA . . . DVA LEŠA I TRINAESTŽIVIH PRED BUJICOM VODE . . . LUN IZNENADA NESTAO . . . PRVU POMOĆPRUŽIO HRABRI INSPEKTOR ROBERT ŠEKLI . . . ZAŠTO INSPEKTOR BILBERIUVEK STIŽE SUVIŠE KASNO? . . .«

— Složite te naslove i stenografišite dalje — govorio je

reporter Markinč.



Šekli mu namignu i pruži ruku uzviknuvši:

— Ključeve!

Markinč mu ih dade bez reči i uz klimanje glave, koje je značiloodobravanje i zahvalnost.

Inspektor Bilberi se seti da će reporter javiti sve o događajimatek pošto ga je Šekli zamajavao svojim hvalama na račun reportera ižalbama što nije mogao da uhvati Luna. Bilberi potrča ka telefonu.Markinč stiže da kaže:

— To je za večeras dovoljno! Mislim da će inspektor Bilberi dame spreči . . . Ako se ne javim, napišite da on nije dozvolio da sejavnost potpuno obavesti ...

U tom trenutku mu Bilberi ote slušalicu. Vikao je drhteći odljutine, a onda postavi policajca da pazi na telefon i da ne

dozvoli bilo kome da ga koristi.

— Mnogo zao inspektor — smejući se reče Markinč vrlo glasno.

— Videćete vi već . . . Optužba da ste ubili dva policajca jošpostoji. Hapsim vas, Markinče — gušeći se govorio je inspektorBilberi.

— Ja se ne protivim. Imaću još jednu dobru reportažu sa temom»zarobljen, pa uhapšen«. Mislim da će ubrzo stići fotoreporteri moglista. Baš bih voleo jednu svoju fotografiju s lisicama. Potpis:»Inspektor Bilberi je požurio da uhapsi Markinča, jer Blek Šedounije uspeo da ga ubije« — izjavio je reporter.

— Mogao bih . . . Idite do đavola i ne vrzmajte se ovuda! — konačno uzviknu inspektor Bilberi i udalji se bez cilja.

Robert Šekli je već bio započeo saslušavanje i nova beležnica, nađ-

ena u fioci stola Reda Gelsena, punila se podacima.

Devojke su plakale, brbljale i smejale se. Gangsteri su optuživaliGelsena i mrtve, a tražili neko opravdanje za sebe.

Reporter Markinč je pronašao duvan i lulu, pa je mimo pijuckaonekakav koktel i pisao o onom što je doživeo.

XII

Tih dana mnogi listovi i izveštači, koji su ranije osuli paljbuoptužbi protiv Luna, kao da su to brzo zaboravili. Sada su, kao dažele da se iskupe, pisali slavopojke o novoj pobedi Luna, kraljaponoći. Tvrdili su da je savladao bandu mnogostrukih ubica, a samojednog je morao da ubije u najtežem trenutku. Nalazili su mnogo

reči opravdanja zbog bekstva Reda Gelsena i pozivali da se tajzločinac sa »tri lica« što pre pronađe i preda pravdi.

Robert Šekli je vraćen na redovan posao, zbog čega je Bilberi bioojađen više nego zbog bekstva Bleka Šedoua.

Negrita, odnosno malo divlja i na svoj način lepa Sali Ula jeoslobođena, ali joj nije dato pravo da dalje živi u Engleskoj.Jedno dobrotvorno društvo pokušavalo je da je zaštiti, a kad nijeuspelo, počelo je pripreme da se crnkinja vrati u svoju domovinu.Agnes Ren je ćutala, kao da ne

želi da dokaže svoju nevinost i kao da nije pratila u ropstvumučitelja kakav je bio Silki Lajtning, ali iskazi uhvaćenihgangstera i Negrite, a uz to i ostali podaci o njoj učinili su da

je oslobođena u »nedostatku dokaza«.



Policija je zatražila podnošenje tužbe protiv Ronde Barlou zbog

saučesništva u pljački zlata. Njen zastupnik je procenjivao da ćedobiti najmanje tri godine zatvora. Zadržana je u zatvoru saKostansom Andis, Peri Erter i Evom Moreno. Ove tri lepotice s

londonskog pločnika odgovarale su za prikrivanje zločina svojihmomaka, a pretila im je opasnost da budu proglašene i saučesnicimau pljački banke. Malo im je olakšavalo položaj to što su bile

nasilno zatvorene, a u presudnom trenutku određene da umru, kako bise bolje sakrila tajna Bleka Šedoua. Bilo je čak izgleda da im,zbog svega što je o njima pisano, poraste cena kao foto-modela, ilistarleta u spektaklima.

Novine i časopisi su se najviše bavili sentimentalnim pričama oLori Espin, koja je oslobođena svih optužbi. Devojka, čiju ljubavje zloupotrebio »najlepši gangster Londona« da bi opljačkao zlatosa broda njenog oca, a koju je on zatim oteo spreman da je ubije,

bila je pogodna ličnost za radoznale petorazredne reportere. Ona jeprva dala Gelsonove fotografije, što joj je donelo priličan prihod.Ona je brzo zaboravljala izgubljenog verenika, a trudila se da sve

događaje okrene u svoju korist.

—.Još uvek ga se plašim — govorila je i time još više izazvalaradoznalost.

Ipak je svaki dan nalazila poneku »zaboravljenu* fotografiju RedaGelsena s njom, ili u nekoj grupi. Svaka od tih fotografija se

pretvarala u polugu zlata, jer su ih otkupljivale i novinske

agencije.

Policija je uhapsila još sedam gangstera, koji su u raznim prilika-ma pripadali Fejtfulovoj, odnosno Gelsenovoj bandi. To je bio znak

da Fejtful i njegova tri preživela revolveraša ne pokušavaju dasakriju istinu, nego jedino da se okrenu makar malo u svoju korist

u nadi da time smanje godine zatvora koje su ih očekivale.

Tako se sve jasnije ocrtavao monstruozni lik »najlepšeg gangstera

Londona«, kako je sve češće nazivan u mnogim člancima i reporta-žama.

Stranice novina iznova su punili snimci i opisi Gelsenovog

skloništa, iz koga je voda izvučena crpkama. Brojne policijskeekipe prekopavale su sklonište tražeći plen pljački i zlato sabroda, ali našli su samo jezive ostatke ubijenih graditelja, leševeGlena Vikmena i unkaženog Baka Rilija i dokaze o tome da je BlekŠedou i Red Gelsen jedan isti zločinac. Ni Fejtful, ni devojke nje-govih momaka, ni Lora Espin, ni Negrita i Agnes Ren nisu mogli da

kažu bilo šta o tome gde se sada skriva Šedou i gde bi moglo da senalazi opljačkano zlato.

Prateći samo ono što je pisao Artur Markinč, Lun je dobio potpunijusliku svoga što se događalo posle spasavanja iz skloništa, a i onog

što je istraga otkrivala. Bilo je očito da inspektor Robert Šeklisavesno i prvo obaveštava slavnog reportera.

— Kad se sve sabere, izgleda da je mala nada da policija uhvati

Reda Gelsena i Silkija Lajtninga — reče Lun jednog dana dok jeručao sa Džejn i Samjuelom Makfersonom.

— A zar to nije naš posao?! — tobože zapanjeno upita SamjuelMakferson. — Ja se svakog dana nadam da krenemo.

— Donald ima toliko važnih poslova — reče Džejn, prikrivajućiželju da, ako treba, preklinje da ne upadaju u nove avanture. — Svešto je trebalo da dokažemo, sada je jasno. Glavno je da su te lažirazobličene. Ostalo je posao policije.

— Džejn je u pravu, ali ima nešto neprijatno — reče Lunzamišljeno.



Makferson se radoznalo naže napred u očekivanju da čuje ima li iz-

gleda da opet krenu u novi pohod iz ovog zaista savršenog i udobnogskloništa, ali u kome su Lun i Džejn imali svoja naučničkauživanja, a on brzo počinjao da se dosađuje. Posete simpatičnojBrendi Lendon nisu bile dovoljne da ispune život mornara, koji jeostao bez svog divnog broda.

Džejn i sama htede da pita šta je to neprijatno, ali oceni da će,možda, Lun ipak ostati neangažovan u daljim poterama za Blekom

Šedouom i da ne treba da ga ispituje. Međutim, Lun nastavi:

— Svakog dana čujemo o novim zločinima. Neki liče na Šedouovepoduhvate. Prestao je da se izdaje za modernog Huda, ali ubica

ostaje ubica. Nemoć policije me već suviše nervira.

— Sigurno je Gelsen napustio London, pa verovatno i ostrva, da

bi negde daleko u miru koristio plodove svojih pljački — rečeDžejn.

— Valjda nije takav bednik?! — uzviknu Makferson. — On nema

pravo... Zar da pobegne i da tek tako ostanemo bez zadnjeg obraču-na? Ako je pobegao, neka ga pojedu termiti, ili neka mu pacovi

izgrizu uši!

Lun se osmehnu i reče:

— Pokušaćemo da otkrijemo neki trag iz magnetofonskih traka, nakojima su uređaji beležili sve što se čulo dok je Šedou nosio»stenice«.

— Evo i ja ću da preslušavam, makar umro od dosade, milion muglupih brbljarija nalickanog glavoseče i davitelja — javi se

Makferson.

— Bilo bi lakše ako svi troje podelimo posao — reče Lun mimo.

Džejn ga pogleda shvatajući da je uzalud pokušati da se njegovaodluka izmeni. Dovoljno ga je poznavala da odmah oceni da je on

odluku već doneo.

Tako je počelo mučno slušanje magnetofonskih traka, koje su se

često uzalud okretale, jer su se čuli samo banalni zvuci, ilidisanje Reda Gelsena. Satima su sa slušalicama na ušima sedeli uzajedničkom salonu uz specijalne radio-uređaje na naročit načinvezane sa magnetofonima za automatsko uključivanje. Beležili suponeki detalj, koji bi mogao nešto da znači.

Drugog dana Samjuel Makferson u jednom trenutku zaustavi svoj

magnetofon i dade znak da Džejn i Lun prekinu slušanje. Kad oni toučiniše i skidoše slušalice, on povrati deo trake i uključi zvučniksvog magnetofona. Svi troje su slušali.

U jednom trenutku čuli su nešto što je ličilo na konjsko frktanje,a onda kao da je neko potapšao konja po vratu, ili sapima. Zatim sečulo pomešano lupkanje, koje bi, uz malo slikovite mašte, moglo daznači udaranje konjskih kopita o tle i pomeranje nekakvih drvenihpredmeta.

Makferson podiže prst i dade znak da niko ne poremeti slušanje, jerje nastupao važan trenutak. Ćuli su se koraci, kao da neko silazikamenim stepeništem. Sledilo je lupanje i cvilenje nekakvog

metalnog trenja, a onda pevušenje:

»Tu svome srcu traži lek, Šedou Blek...«

Nastavilo se još nekoliko banalnih stihova o tome kako je divan ži-vot uz zvuk zlata i šuštanje novčanica. A onda se začulo zveckanjemetala, koje je moglo da znači pomeranje zlatnih poluga.



Opet se ponovilo cvilenje metala, i nekakvo škljocanje a zatimkoraci po kamenim stepenicama i konačno lupkanje drveta pomešano sanekakvim drugim zvucima. Još jednom se čulo nešto kao konjskofrktanje, a onda glas Reda Gelsena:

— Mir, Markazite!

Sledio je zvuk zatvaranja vrata, paljenje motora automobila injegovo kretanje, a onda zaustavljanje i ponovo kretanje. Lun

pogleda na sat i poče da prati vreme trajanja vožnje. Oceni da jetrajalo oko tri četvrt sata. Konačno se nastavljao

razgovor Reda Gelsena s poslugom u nekom restoranu, gde je zločinacručao.

— To se događalo negde na periferiji grada, a možda i koju miljudalje — reče Lun.

— A ko je taj Markazit, milion mu markiza i lordova? — upitaSamjuel Makferson.

— Markazit je sumporni ili železni oksid istog sastava kao ipirit...

— poče da objašnjava Lun.

— Znam! Prevozili smo pirit dok sam bio na »Porkomu« — prekidega Makferson.

— Upotrebljava se za proizvodnju sumporne kiseline, ili železnegalice, a obrađuje se i kao ukrasni kamen — nastavi Lun svoje

objašnjavanje. — Markazit je i zvučna reč, pogodna za ime konja.Istina, nikada nisam čuo da je to ime dato bilo konju, ili psu.

Složiše se da je sve što su čuli moglo da znači da je Blek Šedoubio u nekoj štali za konje i da je iz nje silazio u neki podrum, a

tamo uzimao, ili ostavljao zlatne poluge, ili novac.

— Ali gde li je taj Markazit, konj jedan? — reče Makferson.

Džejn se smejala, a onda predloži da nastave slušanje i konačno za-ključe taj neprijatni posao.

— Ćim sam čuo ono zveckanje zlatnih poluga, ovaj posao počeo jeda me zanima. Onim polugama s broda čovek bi mogao da kupi jedanpristojan brod — reče Makferson.

— Ali, Same, pa to je tuđe zlato — opomenu ga i pripreti muprstom Džejn Vitington kao kakvom nestašnom detetu.

— Zar nije Gelsenovo? — tobože sasvim iskreno upita mornar. —

Možda bismo mogli da se zamenimo... Neka osiguravajuće društvoizvadi moj brod i moje zlato, koje smo podigli sa dna mora, a zbog

Gelsena smo napadnuti.

— Kapetane, ti ponekad imaš svetle trenutke u svojim

finansijskim operacijama i planovima — smejući se reče Lun.

— Dakle, ako nađemo to zlato, uzimamo ga za svoj novi brod! — uzviknu Makferson i brzo postavi slušalice da ne čuje eventualnoLunovo odbijanje.

Dalje preslušavanje traka samo je u potpunilo sliku svega onog štosu njih troje saznali o Redu Gelsenu, ali nije dalo nikakav trag.

Zato Lun zatraži vezu sa Markinčem i zamoli ga da preko svojih vezapažljivo ispita Gelsenovu prošlost i je li imao kakve veze skonjima.



Reporter je već sledećeg dana javio da je Red Gelsen odslužio svojavojnu obavezu u brdskoj konjici kod Lajčestera. Bio je slab vojnik,ali je voleo konje

Sledećeg dana su Lun, Džejn i Sam uzalud prelistavali hrpe novina siz~ veštajima o konjskim trkama, prodaji i gajenju konja, Nigde senije pominjao konj Markazit. Pojedinačno su posetili desetak manjih

i većih hipodroma, razgovarali o konjima i vlasnicima grla,pasioniranim ljubiteljima konjičkog sporta i skupljali podatke oštalama na pojasu koji bi mogao da obuhvati daljina do pedeset

milja od londonskog Sitija.

— Ne, nikada nisam čuo da postoji konj Markazit — bio je

najčešći odgovor.

Da bi odobrovoljili neke znalce konja, koji su radili sa

kladionicima, uplatili su i izgubili preko sto funti. Već su biliizgubili nadu da će naći neki podatak o konju s neobičnim imenom nalondonskim hipodromima i odlučili su da sledećeg dana počnu daprikupljaju podatke o svim vlasnicima konja u krugu oko Londona.

Gomilalo se pred njima čitavo brdo oglasa, izveštaja, podataka i

imena, ali nisu nalazili ništa što bi ih približilo tragu po kojembi pošli za Blekom Šedouom.

— Ostaje nam da krenemo od Temze kod Belvedera i Erita, pa da se

krećemo od sela do sela u pravcu kretanja skazaljki na časovniku ita

ko obiđemo okolinu Londona. Biće to lepa šetnja — predloži Lun,smejući se, kao da se šali.

— I svuda da pitamo: molim, ima li konj Markazit boje onih

oksida i pirita? Milion... milijardu mu riba u morima, pa lakše binašli morskog konjića u najvećem zalivu, nego ovog Sedouovog konjau okolini Londona — gunđao je Makferson.

Do kasno u noć Lun je izdvajao neka imena mesta i imena odgajivačau njima, ili njihovoj okolini, a onda ode da pripremi sve za

sutrašnje putovanje.

— Odeća treba da je laka, a maske dobro smišljene da nam ne sme-taju po toplom vremenu — govorio je Lun gledajući kako Đžejnizdvaja pantalone i kostim.

Opremiše svoja neugledna i na izgled stara kola, koja su skrivalasnažan motor i mnoge udobnosti, a na rđavom putu su mogla da sepodignu za čitavih pet inča. Uz sve to bila su oklopljena.

— Nisam oduševljena ponovnim gonjenjem tog zločinca, ali seradujem putovanju po selima. Odavno nismo imali neki tako dug i

zanimljiv izlet — reče Džejn.

— Dakle, imam neku zaslugu — smejući se reče Lun. — Zbog togasam zaslužio jedna poljubac.

— Samo jedan? — odvrati Džejn izazovno.

*

U to isto vreme Silki Lajtning je ležao iza velikog žbuna ruža naizlazu iz napuštenog dvorišta, koje se nalazilo između kuće i štalana golom i neplodnom brežuljku jednu milju na severoistok od

Uarlingema. Bio je zavijen u staro ćebe koje je mirisalo na konje.

Već je bila prošla ponoć kad se dve senke pojaviše iza gomile neu-

redno nabacanih drva. Bili su to jedna žena i muškarac. Osvrtali suse i osluškivali, pa opet nastavljali da se udaljavaju od kuće i



dolazili sve bliže ka mestu na kome se skrivao Lajtning.

On tiho ukloni ćebe i s pištoljem u ruci polako se podiže, a ondaiz senke stupi na mesečinu pred muškarca i ženu.

— Kuda ste krenuli vas dvoje? — upita tiho.

Žena se trže i nehotično se uhvati za mišicu čoveka, koji jeiznenađeno zurio u Lajtninga i njegov pištolj.

— Hteli smo. . . Treba da pogledamo konje — odgovori neuverljivoi zbunjeno muškarac.

Bili su to muž i žena, Kliv i Meri Kejt. On je bio robustan čovekčvornovitih ruku, širokog i grubog lica, a ona bleda i umorna ženalica išaranog pegama. Jedino njene plave oči pokazivale su da je tojoš mlada i života željna žena. Pre dve godine najmili su se da zaizvesnog Arčibalda Stona urede nenastanjenu kuću i zapuštenu štalui da hrane njegova tri konja. Pošto ih je plaćao vrlo dobro,računali su da za nekoliko godina uštede novca i da se vrate u svojrodni Norfolk, tačnije u selo kod dvorca Metishol, po kome je idobilo ime.

Meri i Kliv Kejt su se čudili mnogim postupcima svog gazde, koji jevrlo retko dolazio da uzjaše svog Markezita i provede po nekolikosati u lutanju po brežuljcima Nort-Duana. Bilo je neobično i to štoih je ponekad oboje slao da odu u grad i kupe što treba. Ako birekli da imaju sve’i da ne žele da idu u London, on je praviospisak pića, konzervi, naročitih cigareta i drugih sitnica i tražioda idu i sve nabave. Tada bi cni pešice silazili do Uarlingema inastavljali autobusom do Krejdona, ili čak do Sitija. Mladi Ston biostajao sam. Nekoliko puta su primetili da je dovozio kola do

štale, jer su ostajali tragovi točkova, ali uvek bi njegovautomobil nalazili na betonskoj ploči pred kućom. Ostajalo jezagonetka zašto se vozi kolima do štale, a to nije činio nikad unjihovom prisustvu.

Ali sve bi bilo u redu da se pre devet dana nije pojavio u društvusa jednim neprijatnim muškarcem, koga je oslovljavao sa Lajt, ajednom ga je zovnuo imenom Silki. Svih tih dana Arčibald Ston se nije brijao. Puštao je crnu bradu. Za razliku od njega, Lajt,odnosno Silki, obrijao je bradu s kojom je stigao. Zabranili su im

da odlaze u selo, ili grad, a nisu im dozvoljavali ni da uzimaju

jedine novine, koje je poštar svaki dan donosio. Neobjašnjivo jebilo i to što televizijski aparat nije radio.

Tih dana grupa obesnih mladića i devojaka prošla je blizu kuće izaustavila se uz ogradu. Mladići su plašili konje puštene u koral.Trubili su sirenom svojih automobila i sedeli na travi uz ogradu.

Kliv ih je molio da se udalje i osvrtao se da ii će gazda i njegovpratilac doći da se pokažu i pomognu u smirivanju mladeži, ali

ostao je sam. Morao je da potera konje u štalu, pa su mladići idevojke otišli. Na mestu gde su sedeli na travi bilo je bačenihnovina,. Kliv ih je neprimetno pokupio i sakrio pod svoj okrpljeni

crni dženper. Uveče ih je čitao.

I tada je saznao da je Arčibald Ston stvarno zagonetni Blek Šedou,ali i zloglasni ubica, vođa gangsterske bande Red Gelsen. Ispričaoje sve to svojoj ženi i pokazao joj nekoliko članaka nađenih u većstarim novinama.

— Moramo učiniti nešto — rekao je Kliv Kejt.

— -Ali šta da učinimo? Ne smemo u selo, a oni bi mogli da nasubiju!

— prestrašeno je odgovorila Meri. ,



Sve to njih dvoje nisu umeli da skrivaju kako je trebalo. Na licima

im se čitao strah pri svakom susretu sa gazdom i njegovim ćutljivimpratiocem. To nije moglo da ostane neprimećeno, pa su se Šedou iLajtning dogovarali da pripaze. Tako se Silki Lajtning našaoskriven iza žbuna ruža i tako je otkrio pokušaj bekstva ovo dvojenedužnih.

Kad je Lajtning probudio Gelsena i rekao mu šta se dogodilo, počelisu da ispituju Kejta i njegovu ženu. Vezali su ih i počeli mučenje.Sam Kliv je trpeo, ali kad je Meri počela da jauče, on uzviknu:

— Prestanite! Ona nije kriva. . . Ja sam pogrešio. Uplašio samse i hteo sam da pobegnem. . .

— Odnosno da nam dovedete policiju — upade Lajtning.

— Ćekaj, Silki, neka prvo kažu zašto su se uplašili — rečeŠedou.

Kliv ispriča šta je pročitao u novinama i dodade:

— Hteo sam da nestanem odavde, jer jednog dana. . .

— Šta »jednog dana«? — požurivao ga je Sedou.

— Ako se otkrije. . . Ne želimo da budemo krivi. . . — neodlučnoodgovori Kliv Kejt.

— Da. . . Ovo je naše poslednje sigurno i neotkriveno utočište — reče Šedou zamišljeno, a onda pogleda Silkija i prstima načinipokret kao kad se nešto seče makazama.

— Razumem, šefe — reče Lajtning i naredi Kejtu i ženi da krenupred njim.

— Kud nas vodite? — upita Kejt. Žena je cvilela plačući.

— Zatvoriću vas u štalu dok se opametite. Drugi put vam nećepasti na pamet da bežite — odvrati Lajtning i izgura ih kroz niskavrata stare kuće.

Kad se vratio samo kratko obavesti Šedoua:

— Sve je u redu.

— Nisam čuo pucnje — primeti Šedou.

— Nije ih ni bilo. Tamo u spremištu zobi i sena našao sam jednupolugu — odgovori Lajtning. — Sutra ću iskopati rupu u spremištu.

Ćutali su neko vreme, a onda Šedou krenu ka starom krevetu. Njih

dvojica bili su se smestili u spavaćoj sobi Kejtovih, a oni su sebiimprovizovali ležajeve u drugoj sobi kod kuhinje. Kuća je imalasamo te dve sobe i jednu ostavu.

— Uvek neka neprijatnost — reče tiho Silki Lajtning. — Mislilismo da ćemo ovde biti mirni dok oslabe sve potere i dok dobrosredimo planove. . .

— Imamo dosta novaca, pa ćemo opet imati i skloništa i ljude — odgovori Šedou i zevnu.

— Mislim da nam se okrenulo na zlo — nastavi Lajtning. — Popustila je i opreznost.

— Bili smo oprezni kao i uvek, ali. . .

— Ni sada ne preduzimamo-sve što bi trebalo.



— A šta predlažeš?

— Treba da podelimo zlato na dva dela, makar moj bio i mnogo

manji. Znam da je i plan mnogih poduhvata i poslova bio veliki.

— Hoćeš da me napustiš?

— Ne, nije reč o tome. . . Ali za slučaj da pođe još gore i dase samo jednome desi neka nezgoda, propao bi i drugi. Zato mi

pokaži gde su zlato i novac. . . Još bolje je ako moj deo daš da gasam negde sklonim. Ja svoj deo ne bih krio od tebe — izloži konačnoLajtning ono što ga je već danima mučilo.

On se nadao da će mu Šedou sam pokazati skrovište plena i omogućitida se spasava u slučaju nove opasnosti. Ovako, bez penija u džepu,odbegli robijaš Dizi Gibs brzo bi zapao u bedu i pao u rukepoliciji. Ali Šedou nije pominjao plen i zlato. Čak nije pitaoLajtninga ni da li ima koju funtu u džepu.

Šedou je ćutao neko vreme, a onda naglo ustade.

— U pravu si, Silki! — uzviknu sa osmehom. — Trebalo je da

donesem zlato ovamo. Ovog trenutka idem u London. Doneću zlato inovac. Treba da kupim automobil, jer sva moja kola su sada

neupotrebljiva. Ostaviću i dragster mustanga.

— Ali čime ćeš otići?

— Krenuću pešice do sela, a onda autobusom. U gradu imam kamionsklonjen na dobro mesto, a tamo je i zlato — odgovori Šedou sasvimmirno i uverljivo.

Odmah zatim stavi periku i poče da doteruje bradu, koja mu je skri-

vala karakterističnu jamicu na njenom vrhu. Pretvarao se u jednogod onih momaka koji su se trudili da izgledaju zapušteno ibezbrižno.

— Zar nije bolje da idem ja s tobom? — upita Lajtning.

— Pa ti treba da skloniš leševe, a i da čuvaš naše zadnjesigurno skro- vište. Zar počinješ da sumnjaš u mene? — smeškajućise odgovori Šedou.

— Ne sumnjam. . . Znam da ćeš doći — odvrati Lajtning.

— Uvek sam bio fer prema tebi i biću do kraja. Zar bih biobudala da izgubim najvernijeg čoveka?! Ja želim da stvorimo novugrupu i da još jednom pokažemo svima da smo nas dvojica nepobedivi,Blek Šedou i Silki Lajtning — smirivao ga je Red Gelsen.

Odlazeći preporuči Lajtningu da nahrani konje i pripremi kola da ih

prebojadišu.

— Doneću boju i sve što treba da napravimo lažni broj, dok nebudemo nabavili nova kola. Ceka nas mnogo poslova i oko dokumenata

— zaključi odlazeći.

— Čuvaj se, jer treba da se vratiš

— reče Lajtning.

Nekoliko trenutaka kolebao se da li da potegne pištolj izaustavi Reda Gelsena. Da je Šedou pokazao bilo kakvu sumnju,svileni gangster bi se pretvorio u munju. Ali Šedou mu je mirnookrenuo leđa i otišao. To je prevagnulo da mu Lajtning još jednompoveruje.



*

Iako je najveći deo zadnjih sedam godina proživeo u Londonu i čestoprolazio okolinom grada, koji je prigrabio u svoj kameni zagrljaj

okolne gradiće, kakvi su nekad bili Krejdon i Lajton, Lun je bioiznenađen nekom vrstom »razlivanja grada«. Ostaci šuma i sačuvaniparkovi u okolini jedva su ocrtavali neku vrstu brane širenju

mnogomilionskog grada. Put do Erita već se bio pretvorio u ulicu sčije obe strane su se dizale kuće i veće građevine. Sa brežuljaka uBeksliju videlo se kako je živopisni Bromli već srastao s gradom, ačudovište, koje su znali kao London, širilo je dalje svoje moćnekandže.

Tek kod Orpingtona osećalo se da su izvan grada, ali i to da jeFambo-; rou nestao, iako su između građevina još uvek postojala»ostrvca« zelenila i parkova. Na Nort-Daunu još nije bilo gradskihzdanja, ali nove kuće su nicale na svim donedavno mirnim mestima.

Njih troje su pre podne zastali u dvadesetak naselja i konačnoodlučili da ručaju u krčmi, koja se pretvarala u motel na putu odKrejdona prema jugu sve do Brajtona na Kanalu. Grupa kuća, kojihnikada nije bilo mnogo oko starog dvorca u šumi Čelsen, nosila jeisto ime, pa je i krčma što se pretvarala u motel dogradnjom zgradesa desetak soba i bungalovima u ograđenom parkingu, dobila ime

»čelsen«.

I ovde se Lun raspitivao za nekog ko ima konja Markezita. Posluga

nije znala ništa da odgovori, ali je jedan kelner pokušao da zadovolji goste koji su naručili skup ručak, pa je pitao vlasnikakrčme.

— Mislim da izvesni gospodin Ston, koji ima kućicu i štalu negdekod Uarlingema, ima konja s takvim, ili sličnim imenom — odgovorivlasnik krčme.

Čim je kelner preneo odgovor, Lun potraži vlasnika i zatraži da mu

kaže nešto više o konju i jahaču.

— Moj brat, reče Lun, morao je da proda konja pre dve godine. Jasam bio na kontinentu, pa nisam mogao da ga sprečim. Sada pokušavamda nađem vlasnika. Čuo sam da živi negde u ovom kraju objasni Lun.

Krčmar opisa lepog mladog džentlmena, koji je često podizao jednuobrvu i pućio svoje lepe i pune usne. Taj gospodin Ston takođe jeimao

rupicu s izraženim udoljicama na vrhu brade.

— Koliko je lep vlasnik, toliko je lep i taj riđi konj — zaključi krčmar.

— Dole u Uarlingema saznaćete više.

Posle ručka njih troje se spustiše u Uarlingem i uskoro su znaligde se nalazi mala, stara kuća, koju je sa štalom i malo neplodnezemlje kupio izvesni Arčibald Ston.

— Vas dvoje ostanite ovde u vrtu one nove krčme i držiteuključene primopredajnike, a ja ću sam da izvidim — reče Lun okotri sata posle podne, a onda poveze svoja stara kola poljskim putem

na severoistok.

Na usamljenom mestu uz jednu živu ogradu se zaustavi i za nekolikominuta čudno izmeni svoj lik. Imao je već spremljene i isprobanepredmete za maskiranje. S nekoliko specijalno priređenih folija,koje je pritiskao po koži ruku i lica, dobi neizbrisive staračkepege. Naročitim češljem prođe kroz kosu, koja postade seda tek sponekom crnom vlasi. Kad postavi bele, naizgled de- tinjaste brkove



i kad mu se po obrijanom licu pojaviše srebrnaste iskre, kakve sevide na licima staraca posle nekoliko sati od zadnjeg brijanja, Lun

je ličio držećem sedamde- setgodišnjaku. Taj izgled je dopunio mekišešir od belog, retkog tkanja, a učinio ga mnogo uverljivijim tankištap od crnog bambusa sa srebrnom psećom glavom.

Tako, potpuno izmenjenog izgleda, on se poveze ka usamljenoj kući i

zaustavi stara i neugledna kola uz ogradu. Iziđe i staračkimkorakom, oslanjajući se na štap, pođe do kapije. Štapom pritisnuzvono pa sačeka.

Konačno ugleda Silkija Lajtninga, koji doviknu pitanje štaposeiiiac že

li.

— Kupujem konje! Dođi ovamo, mladiću! — odvrati Lun drhtavim,staračkim glasom.

— Nema ovde nikakvih konja za prodaju! — odvrati Lajtning

izdaleka.

— Dođi ovamo, mladi čoveče! Dođi, nećeš se pokajati nastavi Luni tobože ga spopade kašalj, od koga nije mogao da čuje odgovor.

Tako prinudi Lajtninga da priđe bliže.

— Hoću nazad Markezita! Razumeš li to, mladiću? Hoću još jednomda ga vidim. Gde je gospodin Arčibald? — nastavi Lun čas kašljući,a čas drhtavim i izmenjenim glasom.

— Gazda je otišao u grad i neće doći u toku ovog dana. Konja nemogu da vam pokažem — odvrati Lajtning suvim glasom i na granicistrpljenja.

— Ne budi budala, mladiću — nastavi Lun kašljući i škripeći

svojim izmenjenim glasom. — Pokaži mi Markezita i dobićeš funtu.

— Ma kakvu funtu?! Odlazite dok me niste naljutili! — grubo od-vrati Lajtning.

— Dve funte... Daću dve... Izvedi da ga vidim vredi li još...Zar vam nije jasno? ... Pa ja hoću da ga kupim! Platiću više negošto vredi — nastavljao je Lun.

— Odlazite! Ne želim dalje da vas slušam! — uzviknu Lajtning.

— Pet funti! Ali da ga osedlate i projašete da vidim — nastavljao je Lun igru.

Ceo razgovor se vodio kroz šipke pet stopa visoke kapije, a ponekad

bi Lun iskoračio u stranu i čežnjivo zavirivao preko ograde, kao dapogledom traži konja.

— Slušajte vi, stranće — uzviknu konačno Lajtning. — Ja sam ovdesam i ne želim da vam pokažem konja, ni za deset, ni za pedesetfunti! — Odlazite, ili ćete imati posla sa mnom.

Odmah zatim Lajtning otvori kapiju i krenu prema tobožnjem starcu.Lun isturi stap, kao mačevalac koji zauzima gard za borbu. Vitlaoje njim sve dok mu ga Lajtning nije zgrabio i jednim udarcem preko

kolena slomio na pola.

Lun poče da viče i doziva u pomoć s ciljem da proveri ima li jošnekog u blizini. Ali kuća je bila prazna, a štala zatvorena.Lajtning odbaci delove štapa i ponovo se ustremi na Luna.

Iznenađeno zastade u trenutku kad htede da ga gurne, a ovaj mu



opali šamar da se pljesak čuo na dalje od dvesta jardi.

— Pokazaću ja tebi, štalski pacove i lupežu! Hoću da vidim konjai ima da mi ga pokažeš... Gospodin Ston će te oterati čim mu kažem

— grdio je Lun mlatarajući rukama.

Konačno izbačen iz ravnoteže, Lajtning munjevito zamahnu pesnicom

prema starčevoj vilici, ali promaši i nalete na Lunovu tako da sezatetura.

— Pokazaću ti ja, pacove! — galamio je Lun mlatarajući rukamapred licem ošamućenog i iznenađenog gangstera.

Lajtning još jednom napade, ali brže i s ciljem da zada najtežiudarac u podbradak , ali ovoga puta starac ga udari po usnama, koje

se rascvetaše nad pokrenutim zubima. On se uhvati za lice, a očimaosmotri ceo kraj, a onda Luna, koji ga je tobože slavodobitnoposmatrao starački poskakujući u mestu. Međutim, kralju ponoći nijeizmakao osvetnički pogled zločinca spremnog na ubistvo, pa je

očekivao da ovaj to i pokuša.

Kad je Lajtning munjevito potegao pištolj, pogodi ga udarac Koji

dođe neshvatljivom brzinom i tako da ubici ispade oružje iz ruku, anoge mu otkazaše poslušnost. Lun uze pištolj i gumu ga u svoj džep,a onda zgrabi gangstera za okovratnik i povuče ga kroz kapiju, kojujednim pokretom noge gumu da se zatvori.

Onesposobljeni Silki Lajtning još jednom pokuša da se otme, ali jepotcenio pretrpljene udarce i precenio svoju snagu. Lun mu zavrnu

ruke na leđa i veza ih neobičnim lisicama, koje je kao lanac

izvukao iz male kožne futrole.

U kući Lun još čvršće veza zločinca, koji je škripao zubima i sevaoočima punim mržnje.

— Znam... Maskiran si, odvratni ponoćni krvniće! — psovao je

Lajtning shvatajući ko se krije za lika visokog i tobože uzdrhtalogstarca, trgovca konjima.

Lun ništa ne reče nego obiđe kuću i štalu, a onda osmotri okolinukuće. Vrati se do kola i direktno preko pojačivača iprimopredajnika u kolima pozva Džejn i Makfersona. Reče im da

unajme taksi i da se dovezu do zaseoka prema Ferliju, a onda da

produže pešice i skriveno dođu u kuću. Oni potvrdiše da surazumeli, a on utera svoja kola i otvori utovarna vrata spremištaza zob i seno.

Neprimetno ga dirnu slika onog što je video. Lajtning ne beše za-vršio pokopavanje Kliva i Meri Kejt, iako je kopanje rupe biopriveo završetku. Ostavio je to da završi posle ručka i odmora, pa

je Lunu postalo jasnije nervozno gangsterovo ponašanje i odbijanje

da zadovolji starca.

Lun ipak utera kola u spremište Zaključi da može i da ih sakrije,jer bilo je prostora na kraju bala sena. On sa jedne razvezane i

rastresene bale uze nekoliko naviljaka i senom prekri kola, a onda

se vrati do Silkija Lajtninga.

Gangster je odbijao da govori i Lun ga povede u konjušamicu. Dugoje i pažljivo pretraživao pod štale, ali ne nađe nikakav trag ulaza.

Okolo su bili stari i grubi zidovi od drvenih greda, koje su bile

poređene uspravno. Lun iziđe i spolja opet osmotri štalu. Mnogiljudi nikada ne bi primetili ono što on ubrzo otkri. Uđe u štalu istopama izmeri dužinu boksa u kome se nalazio riđi konj, koji seuznemireno pomerao lupkajući kopitima. Zatim Lun iziđe napolje i uistom pravcu opet stopama izmeri širinu štale, koja je trebalo da



bude veća samo za debljinu greda od dužine boksa za Markazita.

Međutim, širina štale bila je za celih četiri stope veća od dužineodeljka za konja. Dakle, zaključi Lun, na jednoj strani su vrata, ana suprotnom zidu mora da je ulaz u dve do tri stope uzak prostor

između duplog zida.

Nije mu trebalo mnogo istraživanja da otkrije jednostavni mehani-

zam. Trebalo je snažnim okretom pomeriti dve kuke za vešanje konj-ske opreme. Time se oslobađao kraj tri uspravne gredice, uklopljenebez ikakve razlike od ostalih. Odlično skrivena vrata se pomeriše iLun džepnom lampicom osvetli unutrašnjost. Ukaza se usko kameno

stepenište, ka kome Lun povuče svog zarobljenika.

— Otkud znaš ovaj prolaz? Zar si veštac, ili duh! ? — upitaSilki Lajtning.

— A da li si ga ti znao? — odvrati Lun pitanjem.

— Otkud bih?... Mislim da niko ne zna za njega, jer moj gazda je

kuću i štalu kupio pre dve godine — odvrati gangster dok ga je Lunpridržavao da ne padne niz stepenište.

— Ovo je skrovište opljačkanog zlata i plena Reda Gelsena,odnosno slikovitim nadimkom nazvanog Bleka Šedoua — odvrati Lun.

— To je laž! — protestovao je Lajtning. — Šedou ne bi tu tajnukrio od mene.

On je instiktivno shvatio šta znači to da je ovo skrovišteŠedouovog plena. Značilo je da je Gelsen otišao da prevari svognajvernijeg čoveka« kako je sam nazvao Lajtninga. Dalje je toznačilo da je Šedou spreman da likvidira najvernijeg« i da je Silkipogrešio što nije potegao pištolj u trenutku kad se kolebao priGelsenovom odlasku u toku prošle noći.

U uskom podrumu otkriše još jedna vrata, ali ova su bila od

zarđalih metalnih ploča ojačanih šinama i teškim zakivkama. Snažnešarke i reze od glomazno uobličenog čelika obezbeđivale su vrata uzpomoć po funtu teških vanserijskih katanaca.

— Eto trezor Bleka Šedoua — reče Lun i gurnu Lajtninga da sedne,

a onda mu veza i noge, da bi mirno mogao da radi.

Osmotrio je katance i zaključio da su ključevi takođe glomazni iteški. Osmotri gde bi mogli da budu. Opipa svaki red kamenja i nađeda se jedan pokreće, ali ne može da se izvuče. Tek posle nekolikominuta otkri da je potrebno da ga malo iskrene, a onda da ga gurne

dublje. Kad kamen upade u ležište, levo se ukaza uski prorez, ukome Lun napipa ključeve.

Pre nego otvori vrata čudnog trezora, on uspostavi vezu sa Džejn iMakfersonom. Saopšti im gde se nalazi, a oni mu javiše da su većblizu kuće, ali da obilaze jarugom i iza šibljem i trnjem obraslogbreščića, kako ne bi bili viđeni iz doline.

Kad Lun otvori vrata i osvetli dva jarda širok i toliko dug

prostor, ukazaše se zlatne poluge i torbe uvijene u čvrsteplastične vreće.

prokleti varalica! — uzviknu Lajtning misleći na Šedoua i zureći uzlato. — Ne žalim da umrem, ali pre toga da dođem u priliku da togpsa dohvatim makar golim rukama.

— Zanimljiva želja. Možda će biti prilika da to doživiš — odvrati Lun. A sada ćeš ostati sa zlatom, zbog koga si ubijao nanajgori način.



On zatim gumu zločinca u spremište i ponovo zaključa teška vrata.Vrati se uz stepenište; pomilova, uznemirenog konja, onda iziđe ukoral. Iza njega konj je frktao.

U kapiji se ukazaše Džejn i Makferson.

XIII

Kad je pokušao da sakupi grupu ljudi iz podzemlja, koji bi bilispremni na sve, Red Gelsen je shvatio da se događa nešto za njegaužasno. Poznavao je starog skitnicu, kome niko nije znao pravo ime i koga su svi nazivali Postmen l. Taj čovek je na neki čudan načinbio stekao poverenje podzemlja. -

1. Postmen — engl. — poštar, raznosač poštanskih pošiljki.

Znalo se da policija nikada od njega nije uspela da sazna nijednu

reč. Na drugoj strani, on nije nikada pripadao nekoj grupi, ilivećoj gangsterskoj bandi. Blizak svima, a veran podzemlju u celini,on je postao neophodan. Vođe pojedinih bandi izmenjivali su poruke

preko njega. On je prenosio i pozive za zajedničke poduhvate ipretnje u osveti.

Ako je nekome bilo potrebno pet ubica, on je stvarao prvi kontakt,

a onda se udaljavao s malom nagradom, koju bi mu davale i jedna i

druga strana. Znao je da preporuči najbolje obijače, falsifikatore,ili revolveraše.

A najveće njegove sposobnost bila je u tome da je uvek umeo daotkrije policijske agente i da im uskrati uslugu. Preko njega

nikada policija nije uspela da se ubaci u neku gangstersku grupu.

Ćuvao je poverenje podzemlja kao tvrdica svoje zlato.

Znajući da je ostatak Fejtfulove bande pohapšen, Blek Šedou je po-tražio Postmena. Dok ga je tražio lutajući po mestima gde se ovajkretao, Šedou je već otkrio da potera za njim ne jenjava. U svim

londonskim krčmama pričalo se o Redu Gelsenu, odnosno crnoj senciLondona.

— To bi bio posao — govorio je jedan pripiti čovek, za koga semoralo pretpostaviti da živi od sumnjivih poslova. — UhvatitiGelsena i iscediti ga sada dok je sam i ustrašen... To bi bio dobarposao!

Šedou je Postmena pronašao tek u jedan sat posle podne. Prišao muje na način koji su poznavali samo već sasvim upućeni gangsteri.

— Ćasni starće, popijmo po čašicu — pozvao ga je stojeći prednjim u uglu bara.

Postmen ga pronicljivo osmotri i upita:

— Jesmo li se ranije upoznali?

— Da, razgovarali smo nekoliko puta, ali tada sam drugačijeizgledao — odgovori Šedou.

— Sa starim poznanikom mogu da popijem — odgovori Postmen.

Šedou sede za stočić, kakvih je u ovom malom podrumskom baru bilo svega još tri. Naručiše apsint, jer znalo se da sa starcemtreba piti što i on naruči. I to je bila jedna od tajni podzemlja.

— Primećujem da ste malo doterali izgled i ne mogu da se setimnašeg ranijeg susreta — reče starac i ućuta.

Red Gelsen poćuta, a onda otvoreno reče:



— Pomogli ste mi kod slikara oko nekih dokumenata.

— Niste jedini...

— Prenosili ste poruke Barinu, Kvarglu, Piteršu, bledomKristijanu i Marimbi.

— Onda možete da kažete i ko ste vi — skoro ljutito dodadestarac.

— Znam da mogu... Ja sam Šedou — konačno otkri karte Red Gelsen.

— O!... Pa to je... malo suviše...

— progunđa iznenađeni Postmen i pokri usta dlanom.

Ćutao je neko vreme, a onda upita:

— Šta želite?

— Treba mi nekoliko ljudi, koji su spremni na sve i koji dobro

barataju oružjem.

— Ne čudim se što je Fejtful imao neprilika. Zar vi živite uoblacima?

— Ne razumem vas... Desilo se da se sukobimo sa Lunom. Sada mi

treba dosta novih momaka, ali da budu sigurni.

— Za vas nema sigurnog momka u Londonu. Možda sam ja jedini, alini ja ne želim da vas viđam.

— Zašto? Viđate mnoge druge...

— Njih viđam, a tebe ne želim! — tiho, ali oštro odgovori staraci ispi ostatak pića.

— Ipak vas molim da mi kažete razlog, jer tako ne postupate sostalima — zahtevao je Gelsen.

— Rekao sam da me čudi to što tražite od mene. Zar vi ne znatešta se događa?

— Još uvek ne razumem.

— Traže vas desetine najopasnijih policijskih agenata.

— Traže i druge...

— Stotine usamljenih lupeža sanjare da vas nađe.

— Zašto?

— Svi oni s kojima ste imali veze, žele da vas opet vide.

— Šta hoće oni?

— Čitave bande su prestale da se bave svojim poslovima i traževas.

— Ali, stari prijatelju, šta oni hoće?

— Sve prostitutke Londona i svi makroi zagledaju svakog lepšegmuškarca i ocenjuju nije li to Blek Šedou.

— Slava je dosadna i smeta, ali šta se mene tiču želje

prostitutki?



— Svaki s podzemljem povezani barmen trudi se da prepozna Reda

Gelsena.

— Ne znam da li vas još uvek dobro razumem ~ reče Šedou.

— Pa vi ste izgubili pamet, čoveče! — šapnu starac. — To je nekavrsta zlatne groznice. O vama sanjaju i ljudi koji nikada nisu pre-

kršili zakon. Ovoga puta žele da uhvate čoveka koji skriva zlato ibasnoslovni plen.

— Mislim da počinjem da shvatam — reče Šedou. — Vi mislite dasvi žele da me uhvate i da mi otmu zlato?

— To je tako i ja nemam šta da mislim. Mnogo je gore nego sa onadva momka sa aerodroma Hitrou. Kako se ono zvahu ta dva jadnika?

— Ne znam na koje mislite.

— Dva mala lupeža »obične vrste«, uz tonik-voter i viski skovalisu i izvršili plan, koji nikome nije pao na pamet pre njih. Ni vise niste dosetili da se tamo nalazi takav plen. Sakrili su se u

blizini aerodromske prodavnice suvenira i luksuzne robe. Odneli su

sve što je skupo...

— Sad znam na šta mislite. Ispalo je da su odneli nakit idragocenost u vrednosti blizu pola miliona funti. Velike,

organizovane bande jurnule su u potragu za njima. Slučajno su tadva jadnika shvatila šta se događa, jer uplašila ih je već i samavest o ogromnoj vrednosti njihovog plena. Mislili su da je

hiljadu puta manja. Ali još uvek im nema traga — dopuni Šedoustarčevu priču.

— Računa se da vaše zlato i plen, koji ste sakupili saFejtfulovom bandom i samostalno, vrede deset puta više nego plen tadva mala provalnika. Shvatate li sada o čemu je reč?

— Shvatam... Svi žele da me se domognu i da mi otmu plen — za-ključi Šedou.

— Eto zašto ne želim da vas uputim ni na jednog momka u Londonu,jer u ovom slučaju ne verujem nijednom od njih.

— Ali ja bih se predstavio pod drugim imenom i uvek bih bio

dobro maskiran...

— Momci koji nešto vrede nisu tako naivni. Brzo bi hteli daznaju sve o vama, a onda bi vas zgrabili. Zato, napustite me i ne

tražite moju uslugu — zaključi svoje odbijanje stari Postmen.

Šedou ispod stola gumu starcu u ruku svežanj u kome je bilo najma-nje sto funti i reče-.

— Platite naše piće. Ipak vam hvala, iako mi niste pomogli.

Posle toga ušao je u staničnu garderobu i zauzeo odeljak umivaoni-ce. Izvadio je zadnji lažni pasoš i pogledao fotografiju, a onda izkutijice, koju je uvek imao kod sebe, uzeo nekoliko malih predmeta.

Bila su to prvo naročita kontaktna sočiva, koja su se stavljaladirektno na ženice oka i menjala boju očiju. Sada su njegove očidobile kestenjastu, umesto crne boje. Ne prednje zube navukao je

naročitu protezu, koja je sakrila belinu i lepotu prirodnih.

Izgledalo je da ima žute i iskvarene zube s ružnim crnim pegamakariesa. Iskvario je liniju lepih crnih obrva čupajući dlake namestima gde je to davalo najružniji rezultat. Zatim ih je obojio daizgube sjaj i postanu tamnosmeđe. Isto je učinio sa svojomprirodnom bradom.

Sada je fotografija u lažnom pasošu i na lažnoj vozačkoj dozvoli



odgovarala njegovom izgledu.

Otišao je i iznajmio brza kola. Potražio je prljavštinu sanauljenih i prašnjavih delova, pa su mu na koži ruku i pod noktimaostale crne mrlje.

Tako opremljen Blek Šedou je obišao lučke četvrti i neka zloglasna

mesta u Sphou u nadi da će naći nekoliko na sve spremnih tipova,ali nije ih našao. Nije želeo pijance i sasvim propale momke, a onikoji bi mu dobro služili odbijali su da se obavežu, jer bili su ulovu na Bleka Šedoua.

Tako je sve više osećao da pada u mrežu straha. Njegova nesigurnostje rasla, i on odluči da se vrati u svoje zadnje sklonište, dalikvidira Silkija Lajtninga i da se skriva sasvim sam nekoliko

sedmica, a onda da napusti London.

Još nije znao gde bi mogao da nađe sigurnost za sebe i svoj ogromniplen. Odluči da sačeka noć u Krejdonu, gde je dugo imao jedno odsvojih skloništa. Neko vreme zaboravio je strah kupujući razne po-trepštine za usamljenički život. U iznajmljenim kolima gomilao jepakete najboljih namirnica, cigareta, knjiga, revija i gramofonskih

ploča.

Ali u jednom trenutku pomisao na usamljenički život mu se javi kaonajteža kazna. Osećao je da mrzi ceo ljudski rod. Požele da nekogubije. Prestade da kupuje i odveze se do Finšlej-Roda. Nađe mestaza parkiranje blizu »Jonik« kina i uđe na prvu večernju predstavu.Želeo je da sačeka početak rada »Go-go strip-kluba«, koji se

nalazio u blizini.

Pre filma davao se filmski pregled, u kome je video snimanje nje-

govog skloništa kod Uskbridža, sprovođenje Fejtfula i njegovih mo-maka, i grupu oslobođenih devojaka. Bila je snimljena i Lora Espin,nasmejana i u jednim od svojih kožnih kompleta. Tog trenutka onsebi obeća da će je još jednom imati u rukama, a onda će umeti da

je sasvim savlada. Nije izdržao da gleda film do kraja i iziđe neobazirući se na proteste nekoliko gledalaca.

— Učiniću to i London će strepeti od mene — mrmljao je sebi ubradu.

Bio je rešen da učini očajnički korak.

Kad vratar stade uz ulaz, svetla »Go-go strip-kluba« blesnušesvojim pozivima. Šedou uđe prvi.

Momak u holu htede da ga otprati do jedne lože, ali on odbi i reče:

— Želim kod gospodina Barina. Dugujem mu dvesta funti i želim damu ih vratim.

Pri tome on iz džepa izvuče svežanj novčanica i pokaza ga momku, aiz drugog izvadi dve funte i gumu ih u njegovu šaku.

— Pokušaću... Gospodin Barin obično ne prima u ovo doba. Koga danajavim?

— Kažite da ga traži Francuz, koji mu duguje. Biće to dovoljno — odgovori Šedou.

Džed Barin je bio ruskog porekla. Njegov praded se doselio ovamojoš krajem osamnaestog veka. Imao je neko drugo prezime, ali ga jeizmenio u Barin, koje je zvučalo engleski, a stvarno značilomilostivi gospodin. Izgleda da je još taj praded imao sklonostivaralice, pa je i njegov potomak, po pravilima crne evolucije, bio

veoma uznapredovao. Šedou je znao da je Barin ili šef jedne opasnebande ubica, koja se prihvatila i naručenih ubistava, ili ima važnu



ulogu u njoj..

Dva uniformisana momka grubog izgleda i birani po fizičkoj snazi imoralnoj pokvarenosti dođoše do Šedoua.

— Gazda kaže da vas ne poznaje, ali će vas primiti uz nekeuslove — reče jedan od njih.

— Primam sve uslove.

— Pođite s nama — pozva ga isti momak i odvede ga jednim hodni-kom.

Uvede ga u neko predsoblje i tu zastadoše.

— Jedan od uslova je da vas pretresemo i vidimo imate li oružja — reče dalje isti momak.

— Imam dva pištolja. Veliki je pod pazuhom, a mali u desnomdžepu pantalona. Uzmite ih i čuvajte mi ih — pristade Šedou.

Momci ga pretresoše i oduzeše mu pištolje, ali novac vratiše nedir-

nut. Šedou izdvoji po dvadeset funti i reče:

— Ovo je za vas. Bićemo prijatelji i radićemo zajedno.

— Možda — reče uniformisani momak, ali uze novac.

Posle toga uvedoše ga kod gojaznog Džeda Barina. Ovaj ga osmotri ireče:

— Ne verujem da se znamo.

— Znamo se sasvim dobro. Reći ću vam, ali želim da razgovaramosami. Momci su mi uzeli pištolje, a vi ih sigurno imate pri ruci.Dakle, mogli bismo da ostanemo sami — odvrati Šeduo.

Barin otvori jednu fioku svog ogromnog pisaćeg stola i ostavi jetako, a onda dade znak svojim momcima da iziđu.

— Sedite i pričajte — reče gostu.

— O kakvom dugu je reč?

Kad ostadoše sami, Šedou poćuta razmišljajući, a onda, kao da seprenu, reče:

— Potrebni ste mi, Barine!

— U kom smislu?

— Treba mi jaka banda ubica i opakih momaka.

— Zar mislite da ja imam veze s takvima?!

— Znam gde sam i kod koga sam «došao.

— A ko ste vi, zapravo?

— Ja sam Blek Šedou, ili ako vam se više sviđa, Red Gelsen — nekim čudnim glasom i kao skamenjen reče posetilac.

Barin poče da se smeje tako da mu se tresao trbuh poskakujući uzivicu stola.

— Ostavite se glupih šala, mladiću! — uzviknu jedva ugušujući

smeh. — Šedou je, ipak, nešto drugo. .. Eh, Šedou! Voleo bih dasretnem tog momka.



— Znam da ne možete da me prepoznate i pored toliko mojih fotog-rafija. One su mi, izgleda, najbolja zaštita. Čim je neko ružan,kao ja sada, ne može biti Šedou. Dakle, treba da me saslušatesasvim ozbiljno — nastavi Šedou.

— Pa šta želite, Šedou? — upita Barin očito se dobrozabavljajući.

— Čuli ste šta se sve dogodilo kod Uksbridža?

— Čuo sam i pratio sve izveštaje s dosta interesovanja.

— Znate i to da imam zlato i dosta novca?

— Šedou ima...

— Ja sam Šedou!

— Dobro...

— Dobro... dobro, govorite.

— Je li vam poznato da me goni policija?

— I to je prirodno.

— Goni me i Donald Sikert, ili Lun, ako vam se više sviđa.

— Brrr! Nije prijatno biti na Lunovom zubu..

— Ali goni me i celo podzemlje Londona!

— Nije čudo... Znate. Šedou je sada lak plen, jer nije ga teškoprepoznati, čak i kad je maskiran.

— Zar nisam rekao da sam ja Šedou?

— Ako baš insistirate... Mogu da vas i tako primam, ali recitešta želite.

— Hoću da se pridružim moćnoj grupi, koja bi me zaštitila i skojom bih dalje radio. Predaću svo zlato i plen vašoj organizaciji.Međutim, mislim da vi još uvek niste u stanju da me prepoznate — zaključi Šedou i brzim pokretom skide periku, posmatrajući kako senasmejani Barin odjednom uozbilji.

Šedou uze maramicu sa spremljenom higijenskom folijom za skidanje iumotavanje kontaktnih sočiva i vešto ih izvuče između očnih kapa-ka. Svojim sada crnim očima osmotri Barina. Odmah zatim skide

protezu s prednjih zuba i umesto kvarnih blesnuše beli i zdravizubi.

Ružnoća čoveka u fotelji kao da se topila i iz nje je nastajao liklepog muškarca, u kome nije bilo teško naslutiti Reda Gelsena.

— Izmenio sam obrve, pustio i obojio bradu i zato vam nije bilo

lako da me prepoznate — reče konačno Šedou. — Treba li još da seobrijem i da popravim obrve?

Zbunjeni Džed Barin zgrabi pištolj iz otvorene fijoke, zadrža gamalo u ruci, a onda ga opet ostavi.

— Trenutak je neobičan... Oprostite. .. Sad vidim ko ste — mucaoje ne znajući šta da uradi.

— Naručite nešto osvežavajuće i jak koktel, a onda da nastavimo

razgovor. Imaćete koristi, Barine — reče Šedou.



Uskoro su se sporazumeli o svemu. Barin je bio spreman da sa

Šedouom ode do zadnjeg skloništa i da preuzme zlato. Naravno,skrivače to od svojih ljudi sve dok plen ne bude na sigurnom.

Kasnije uvešće Gelsena u red svojih najpoverljivijih ljudi.

— Orobićemo London tako da ćemo se gušiti od love — hvalisao seŠedou. — Znam izvodljive planove, koji će doneti mnogo više nego

što imamo.

Govorio je to Domišljajući da bi Barin mogao da poželi sve za sebei da ga zbog toga ubije čim dobije zlato.

Ovako, predaće mu zlato i sav novac, a dobiće momke nove velikepoduhvate. Želeo je da umesto slave novog Robina Huda, čoveka Kojideli bednima i siromašnima, a otima bogatima, stekne slavu od-

metnika koji je strah i trepet za svakoga. Želeo je da se njegovoime pominje sa strahom na licima.

Ali iznad svega maštao je o tome da jednog dana opet uhvati Luna. Atada neće želeti da ga proda. Odmah će unakazati kralja ponoći iuživaće dok ga bude sporo, ali sigurno ubijao.

— Hoću najokrutnije momke — zahtevao je Šedou.

— Već sam naredio da ih pozovu Svaki ima na duši više od dvaubistva. Spremni su da ubiju i rođeni majku, ako bi im to donelodobar svežanj novčanica — umirivao ga je Barin u pogledu kvalitetagangstera s kojima je trebalo da krenu odmah posle pola noći.

*

Odvratno je, ali neizbežno. Lajtning i Šedou su krvoločni zločinci:niko im ne bi dao šansu — reče Lun pošto istražiše kuću, spremištei štalu. ,

— Taj šišmiš, davitelj devojaka, varalica i napadač s leđa, sto

mu podlih trikova, imao je sve šanse, a nama nije dao nikakvu' — odvrati Samjuel Makferson.

— Postavićemo zamke tako da ga gas odmah uspava, a onda treba dajavimo policiji — predloži Džejn Vitington.

— Muka mi je od tvog predloga iako bih dao da mi se oduzmu oba

kolta i oba oka za tvoj prst na levoj ruci! — protestovao je

Makferson

— Gumuću ga ka odvezanom Lajtningu, pa neka se usmrđuju dvatvora, neka se grizu dva besna psa A kad jedan od njih iziđe,tresnuću ga pesnicom, pa neka bude slobodan, ako ostane živ".

Spontan; Makfersonov predlog izgledao je na prvi pogled igra i su-

rova šala, pa čak i zločinački postupak. Ali kad je ,o svemurazmislio, Lun zaključi da bi to bilo davanje šanse i samom

Lajtningu. Bilo bi mnogo da ostanu dva zločinca živa. Ali jedan,koji će se obračunati sa drugim, stekao bi pravo da u zatvorunastavi da živi i trpi najtežu kaznu.

Inače je Lun hteo da Makfersonu i Džejn pokaže Lajtninga iskrovište puno zlata i novca, pa ih sada povede. Odnesoše vode ihrane Lajtningu, a zatim siđoše.

— Razmislio sam o svemu — reče zločinac. — Šedou će da se vratis

namerom da me ubije. Spreman sam da svedočim protiv njega i daotkrijem sve njegove i svoje zločine, ako me poštedite.

— Daćemo ti takvu šansu — odgovori Lun odvezujući ga. — Ćekačeš



Šedoua zatvoren ovde iza čeličnih vrata, ali bićeš odvezan. Imaš ioružje, jer biće ti pri ruci gomila zlatnih poluga.

— A ako se on dugo ne vrati? — upita Lajtning, ali ipak radostmu ozari lice.

— Vratićemo se mi, da te izvučemo iz ove pacovske jazbine,

udavio se u sopstvenoj čorbi! — odvrati mornar gurajući ga uodeljak sa zlatnim polugama i torbama punim novca.

— Ugušiću se ovde — reče Lajtning osvrćući še pod svetlošćuLunove džepne lampe, koji je osmatrao tavanicu podzemne ostave.

— Vrata su grubo kovana, pa ne zatvaraju hermetički, a dovdedopire vazduh kroz pukotine među gredama — odgovori Lun i sam

pomišljajući da li će gangster imati dovoljno vazduha za dužiboravak.

Odmah zatim zaključaše katance na metalnim vratima i ključeve os-taviše na isto mesto. Vratiše sve kako je bilo pre, a onda

potražiše sklonište u automobilu pod senom. Jedino Lun ode do kućei na listu papiru krupnim štampanim siovima napisa:

»Sve sam shvatio i odlazim, Sili i Lajtning«.

Trebalo je samo da to Šedou pročita i da pomisli da je Lajtning ot-krio i skrovište zlata, pa da požuri i uveri se jeli zlato na istommestu.

***

Već je svitalo kad su Blek Šedou i njegov novi partner Džed Barinstigli pred usamljenu kuću, sa još pet dobro naoružanih gangstera.Prvi je u kuću ušao Šedou i odmah našao lažnu poruku SilkisaLajtninga. Pročitao ju je i sakrio u džep, jer

nije znao šta ona znači. Ako je Lajtning našao zlato i novac,sigurno ga nije ostavio, a to bi značilo smrt za Reda Gelsena. Novimomci i njihov šef Barin ne bi prihvatili priču i činili bi sve dadobiju plen. Kakve muke bi izmislili, Šedou je znao vrlo dobro.Zato odmah objavi da treba da potraže Lajtninga.

Ostali gangsteri mu se pridružiše. Nađoše u dragster prepravljenogmustanga, što je za Šedoua predstavljalo još jednu zagonetku.Otkriše i nesahranjene leševe, pa to površno obaviše ne sluteći daih neko posmatra ispod senom skrivenih kola.

— Postavite stražu i neka se ljudi odmaraju. Ostaćemo ovde prekodana, a sledeće noći odnećemo zlato — predloži Red Gelsen u željida dobije u vremenu.

— To ne dolazi u obzir, čim je Silki nestao — usprotivi seBarin. — Taj momak bi mogao iz zlobe da nam pošalje policiju navrat. Uzmimo zlato i kidajmo. Momcima sam' rekao da treba da

odnesemo skriveno oružje i nešto paketa droga i oni ništa nesumnjaju.

— Verovatno je to najbolje — složi se Šedou i sam prihvatajućida je takva Lajtningova osveta moguća.

Ali trebalo mu je da sam proveri je li zlato na mestu, pa tek onda

da ga pokažu Barinu, ili, ako zlata i novaca nema, da bežikoristeći se svojim brzim dragsterom.

— Zlato je dobro skriveno u kući

— nastavi Šedou. Ja ću da pogledam životinje i da im dam povišehrane, jer volim svog konja i želim da ga spasem.



— Požuri, jer ne sviđa mi se sve to oko Lajtninga. Možda jeotkrio gde je zlato. Jesi li siguran da nije? — reče Barin.

Dok je Šedou odlazio u štalu, Barin i njegovi ljudi su ga pratilipogledima na jutarnjem svetlu. Verovali su da nema nikakve prevare

u njegovom odlasku do štale. Zašto bi ih inače zvao da dođu ovamo?

Oni su motrili kretanje novog partnera, a njih su kroz pukotinedrvenih zidova spremišta motrili Lun i Makferson.

*

Šedou potapša konja, a zatim se vrati da proveri da li ga sledineko od Barinovih ljudi. Oni su gledali prema štali, ali nisupokazivali nameru da ga slede. On brzo okrenu kuke za vešanjeopreme i otvori prolaz ka uskom kamenom stepeništu. Siđe i nađeključeve, a onda otvori teške katance na železnim polugama.

Kad je džepnom lampom osvetlio zlato i torbe, odmah mu laknu i onkrenu da uđe. Nameravao je da sakrije jednu torbu s najkrupnijimnovčanicama. Znao je da u njoj ima jedanaest hiljada funti i to je

moglo da bude dobra rezerva.

U tom trenutku oseti udarac i izgubi svest.

Silki Lajtning je stajao nad njim držeći u ruci zlatnu poluguokrvavljenih ivica. Požele da sačeka da se gangster osvesti, aliopreznost pobedi. On još nekoliko puta udari Šedoua, a onda ga

pretraži. Nađe oba pištolja, koja mu Barinovi telohranitelji behuvratili i naoruža se začuđen što Lun nije u blizini.

Peo se oprezno i spreman da otvori vatru, ali niko mu nije

preprečio. put sve dok nije stigao na vrata štale.

Tada začu korake pred vratima. Neko ih gurnu. Prema prvim zracimasunca, koji ga zaslepiše, Lajtning ugleda gojaznu figuru Džeda

Barina, Pomisli da je to Samjuel Makferson i opali vičući:

— Imam ja svoju šansu! Imam je i platićete mi svi!

Tri puta izbliza pogodi Barina u stomak u grudi. Gangster pade, a

njegovi ljudi s pedeset jardi otvoriše “Vatru ka štali. Prilazilisu pucajući. Pogodiše konja, koji stravično njisnu, a ranišeLajtninga koji oćuta bol i leže na tlo.

Oceni da neće uspeti da iziđe. Sada je već bio video da nepoznatinapadači nisu Lun i mornar, pa u njemu niče nada da će ostatineotkriven u tajnom spremištu Bleka Šedoua.

Gurnu vrata da zaklone pogled napadačima, pa otpuza pored ubijenogkonja i prevali se ka stepeništu. Iz zaklona gumu gredice, koje se

vratiše na mesto, dok kuke za vešanje same zauzeše položaj.

Gangsteri su pucali još neko vreme, ali kako im niko nije odgova-rao, oprezno uđođe u štalu. Stajali su nemi od čuđenja, jer semmrtvog konja unutra nije bilo nikog. Otkuda se stvorio taj

nepoznati čovek? Kud je nestao novi prijatelj njihovog šefa? Šta sesve to đogađa? Bila su to suviše teška pitanja ža njihove glave,koje su sva rešenja nalazile u spremnosti da ubiju.

Džed Barin je bio još živ, ali bez svesti. Jedan od gangstera mu

iscepa odeću i pogleda rane, a onda zaključi:

— Nema mu spasa, momci! Treba da se gubimo odavde i neka đavonosi to oružje i heroin!

— Ali moramo naći tog momka sa šansom, jer ako Džed ostane živ,stradaćemo — predloži drugi.



— Mora da postoji neki prolaz iz štale — reče jedan od momaka. — Video sam sekire u kući. Donesite ih i nađite još alata. Mora daima neki prolaz iz štale.

Tog trenutka desi se nepredviđena greška Samjuela Makfersona. Hteoje da iz kola uzme svoju mašinsku pušku, jer je Lun predložio daiznenade preostale gangstere i da ih razoružaju. Onako glomazan

Makferson nehotično laktom pritisnu krug sirene na upravljaču isnažni zvuk se razleže.

Gangsteri se okrenuše ka spremištu i Lun shvati da bi pucnji mogli da budu kobni, jer drveni zidovi nisu dovoljno štitili odkuršuma iz mašinskih pušaka.

— Ostani u kolima! — doviknu Makfersonu, a i sam jurnu tamo.

Džejn je inače bila u bezbednosti starih ali blindiranih kola. Lunjednim zamahom odbaci seno i sjuri se u kola. Brzo upali motor i

poveze prema vratima.

Gangsteri otvoriše vatru na spremište, jer sada su bili sigurni dase tamo neko skriva.

*

Dole u spremištu Silki Lajtning je osluškivao. Otvarao je torbe i ujednoj nađe rastavljenu mašinsku pušku i jedan pištolj s kutijamamunicije. Obradova se oružju i municiji, jer mali Šedouov pištoljje bio slaba nada, a za veliki mu je bio preostao samo jedan šaržersa sedam metaka.

Tako naoružan oseti veću sigurnost i brzo sastavi mašinsku puškustojeći u uskom prostoru jednom nogom na grudima mrtvog Blek

Šedoua. Sada je već pomišljao i na to da bi mogao da odbrani izlato. Za svaki slučaj nađe najkrupnije novčanice i trbuh i grudiobloži paketima, a onda u jednu torbu punu novaca ugura dve zlatne

poluge.

Kad je ponovo provirio, video je leđa trojice gangstera, koji su izzaklona pucali prema spremištu. Bili su otkriveni prema Lajtningu ion ih nemilosrdno ustreli.

Preostala dva gangstera ga zasuše vatrom i nateraše da se zakloni.Ali tada oni ponesoše smrtno ranjenog Džeda Barina. Sedoše u njego-va kola i odvezoše se bežeći sa neobičnog poprišta.

Lajtning oprezno proviri i ugleda kako jedna kola odgumuše velikakrila vrata na spremištu i prepoznade ih sećajući se jučerašnjeglažnog starca i lažnog kupca konja.

U njemu se zapali nada u pobedu. Video,je Luna, Makfersona i Džejn

Vitington kako sede u kolima Bilo je jednostavno da ih, dok se kolapolako kreću, ustreli jednim dobro usmerenim rafalom mašinke.

— Sve je moje... Šedou je mrtav... Mrtvi su svi, ili beže... Sa-da će biti mrtav i Lun — šaputao je samom sebi.

Kola pođoše desetak jardi, pa se zaustaviše. Lun je osmotriookolinu

i okrenuo se da nešto kaže Džejn, koja je još uvek bila nazadnjem sedištu.

— Sad je trenutak! Napred Lajtning! — komandova gangster samomsebi i jurnu iz štale.

Nađe se na pet jardi od kola i uze na nišan glave Luna, Džejn iMakfersona. Nije bio uzalud nazvan munjom. Učinio je sve to tako



brzo i nekako meko, što je opravdavalo njegov drugi nadimak osličnosti sa svilom.

— Umrite! — viknu i pritisnu obarač.

Kuršumi zadobovaše po starom Lunovom automobilu.

— Taj nam ne bi dao šansu, sin veštice i vampira, milion mupraporaca oko naših kola! — psovao je Makferson, spremajući se daodvrati iz svoje mašinke.

Međutim, Lun uključi prenos i kola poskočiše okrećući se prema Laj-tningu. On opet munjevito promeni ispražnjeni šaržer i još’jednomnanišani pravo Lunu u lice.

Naročiti vetrobran nije popuštao, ali se zamagli od zvezdastihnapuklina. U zadnjem trenutku Lajtning odskoči u stranu i pokuša dabeži. Lun ga nije dobro video, ali je uspevao da ga goni.

U jednom trenutku ga okrznu krajem branika i gangster ispusti

pušku. Ćopajući jurnu u štalu, a zatim nastavi da puca iz pištolja.

U tom trenutku iz daleka se začuše sirene policijskih kola. Lun ihvide na jednom zavoju. Bila su dvoja. Pucnjava je toga jutra suvišedugo trajala, pa su je same policijske patrole čule, ili im je nekojavio za nju.

— Treba što pre da se izgubimo — reče smračeno Lun.

— Ne možemo da bežimo ovim kolima reče Džejn. — Jedva se nazireput kroz vetrobran.

— Sve sam ja zakuvao, mojom nespretnom medveđom šapom — žalio seSamjuel Makferson. — Izlazim da sredim Lajtninga i da uzmem neštood onog zlata, a vi se prebacite u Šedouov mustang.

— To je dobar predlog ali bez sređivanja Lajtninga — odvrati Luni poveze ka kući, iza koje je bio ostavljen razbojnikov brzi

dragster.

U zaklonu stigoše da uzmu najvažnije predmete i opremu, a ondapređoše u Šedouova kola. Makferson ipak stiže da iza ugla iz svojihkoltova pošalje nekoliko preciznih kuršuma prema štali. Otuda nestiže odgovor, ali bilo je kasno, jer policijska kola se pojavišena zavoju, na svega pola milje.

Policijska kola bila su na dvadeset jardi od mesta na kome je polj-

ski put svraćao ka kući. Lun naglo zavi udesno i poveze uskim putemispod šipražja. Jedna policijska kola izdvojiše i jumuše zabeguncima, a druga pođoše ka kući.

Ogromni točkovi dragster-mustanga grabili su dižući prašinu tako dapolicijska patrola odmah zaključi da je gonjenje uzaludno. Oni

zaustaviše kola i radio-vezom zatražiše poteru upozoravajući da senepoznati begunci kreću preko sela Ferija i dalje ka šumi kodSanderstida. Trebalo je da ih stignu, ili da im prepreče put odKrejdona. Međutim, Lun je sa mustangom imao ogromnu prednost nesamo u brzini, nego i u sposobnosti kola da se na svojim uvećanimtočkovima i širokim, na zaldnjem delu udvostručenim gumama kreću ipo terenu neprohodnom za obične automobile.

Odlučivši se da krene travnatom dolinom izvan puta Lun je rizikovaoda naiđe na bespuće, ali imao je sreće i stiže na novi seoski putprema Edingtonu, seocetu koje se već spajalo sa perifernimčetvrtima grada. Tim sporednim pravcima kola brzo stigoše uBakanhem i skre-

nuše šumskom stazom preko Elmers-Enda, dela šume pretvorenog u



park.

Na ivici šume prikriše kola i Makferson ostade u blizini, a Lun iDžejn odoše pešice od prve autobuske stanice i odvezoše se u grad,a onda taksijem do blizu skloništa. Džejn je ostala da se odmori, aLun se drugim kolima vratio da prihvati Makfersona i preostalu

dragocenu opremu i oružje.

Kad se pojavi sa novim kolima i nađe Makfersona, ovaj reče:

— Gubimo kola kao u ratu, sto mu potopljenih brodova! Ovo

Šedouvo čudovište mi se mnogo sviđa. Da ga uzmemo »pod svoje« — reče Makferson.

— Ta kola su suviše poznata. Uključio sam radio uređaj na talasupolicije i čuo kako ih traže na sve strane. Možda u celom Londonu

nema više od dva mustanga prepravljena u dragstere. Točkovi iizgled kola su suviše upadljiva da ne bi stigao ni do Dulviča, aveć bi se navrzle sve policijske patrole — objašnjavao je Lun.

— Ja ništa ne mogu — gunđao je Makferson. — Izgubio sam brod. .. Kriv sam za gubitak kola. . . Ostali smo bez onog landrovera s

natpisom pomoći na drumu. . . Može li tako dalje?

— Šta te muči, stari? Reci slobodno šta misliš — reče Lunpogađajući uzrok momarevog nezadovoljstva.

Mornar je voleo ravnopravne tuče i avanture. Uživao je u opasnosti-ma, koje su omogućavale neku vrstu viteškog ponašanja. Ali već dugovremena stvari su se izmenile. Čim bi protivnik shvatio da ima po-sla s Lunom, odmah je ili bežao, ili hteo da ubije. Borbe supostale kratke, nekako krte i suviše oprezne. Pored toga, Lun višenije uzimao nikakav deo plena, jer je želeo da spreči svaku optužbuu tom smislu. Možda je podsvesno želeo da sada, kad je imao dvegodine iznad četrdeset, stekne pravo da živi kao slobodan i

noprogonjen čovek. Tako bi mogao da nastavi svoj naučni rad u

uslovima mira. To mu je jednom i probacio Samjuel Makferson, istinau šuli i kroz svoje neobične psovke.

— Šta me muči? Pa to je da čovek svisne! Ono zlato. . . Ostaloje tamo u štali. . . Policiji u ruke i u slavu, odneo ih đavo da ihošuri u svom kavezu! — odvrati mornar.

— Da šteta je — odvrati Lun. — A mogli smo da kupimo lep brod zapola onoga sto je tamo bilo.

— Ti me zavitlavaš, ćorav mu posao! — tobože se naljutiMakferson i ubaci zadnju torbu u spremište, a onda se zavali na

zadnje sedište Lunovih kola.

*

Silki Lajtning se beše okrenuo da pogleda je li otvoren prolaz kaskrovištu u kome je ostao Blek Šedou zlatnom polugom smrskane glaveVratanca od gredice bila su se zalupila i trebalo se dići da seodvrnu kuke za vešanje opreme. U tom trenutku Lajtningu se zavrte uglavi i on osmotri ranu na nozi. Tek tada otkri da je lako ranjen i

u levo rame, jer mu se krv slivala u rukav.

Tada začu zavijanje sirene policijskih kola i proviri da vidi štaradi Lun sa svojim automobilom. Ugleda ga kako vozi iza kuće ipogodi da želi da uzme Šedouov dragster mustang. Oceni da je došaotrenutak da se sakrije u sklonište i ustade. Krenu da preskoči nogeubijenog konja, ali se saplete i pade, a onda izgubi svest.

Kad mu se ponovo razbistrilo u glavi oseti strahovit bol u zdravoj

nozi. Opipa je i nađe da je slomljena. To ga je bio pogodio jedanod ona dva Makfersonova kuršuma. Nije više mogao da se uvuče u



sklonište, a kroz odškrinuta vrata video je policajce koji su spištoljima u rukama obilazili leševe po koralu i počinjali da

pretražuju kuću.

Lajtning je sve teže postajao svestan događaja oko sebe. U jednomtrenutku neki policajac se nađe pred ulazom u štalu i uLajtningovom vidnom polju. On opali prema njemu, ali ciljao je brzo

i nesigurno, jer već su mu drhtale ruke i napuštala ga je snaga.

Policajci zauzeše zaklone i otvoriše vatru prema štali. Kad suprestali da pucaju, pozvaše:

— Predajte se i iziđite! Upozoravamo, predajte se u ime zakonaNjenog Veličanstva!

Ali odgovora nije bilo. Kad su posle upotrebe suzne bombe konačnoušli u štalu, ugledali su strašnu sliku. Lajtning je ležao mrtav iogrezao u svojoj i konjskoj krvi uz sam trbuh izrešetane plemeniteživotinje. Na dohvat ruke mrtvog gangstera bila je torba s novcem idve poluge zlata, a iz razdrljane košulje virili su paketinovčanica obliveni krvlju.

*

Do noći pristizale su u radio i televizijska studija vesti o

događajima. Već se znalo da je umešan Džed Barin, koga su, čim jena putu izdahnuo, njegovi momci u napuštenim kolima ostavili ujednoj ulici Sato- na.

— Odbegli robijaš Dizi Gibs, poznat i pod nadimkom Silki

Lajtning, ubijen je kad se suprostavio policiji

— javljao je spiker. — Kod njega je nađen deo zlata plena BlekaŠedoua, ali postoji bojazan da je Blek Šedou opet nestao s najvećimdelom svog ogromnog plena. . .

Večernja izdanja novina i televizijske emisije govorili su odogađajima kod usamljene kuće. Već se znalo da se tamo Šedouskrivao pod lažnim imenom, kao Arčibald Ston.

*. . . Hajka na do sada nesavladanog Reda Geisena se nastavlja.

Blek Šedou nestaje zaista kao senka, kad se pojavi svetlo«, pisao

je jedan reporter.

Ni sledećeg dana nije bilo vesti o Bleku Šedou. Očito su policajciviše pažnje posvetili iskopanim leševima Meri i Kliva Kejta,pretraživanju kuće i spremišta nego boksu u kome je bila lešinaŠedouovog konja. Na neki način Markazit mu je bio čuvar, jer jeodbijao posete sve dok se ne pojave strvoderi.

Jedne večeri, desetak dana posle uzbudljivih događaja, u sklonište

kralja ponoći vratio se mornar Samjuel Makferson.

— Našao sam brod. Lep je i brz kao najbolja ratna jedinica.Ljubim mu palubu i vršak od pramca, ala je to brod! — oduševljenoje obaveštavao Luna i Džejn, koji su ga radoznalo posmatrali.

— Kako si to uspeo? — pitao je Lun. — Nisi tražio da obezbedimoplaćanje.

— Valjda jedan Samjuel Makferson ima toliko kredita! — odgovoriMakferson, a Lun i Džejn prasnuše u smeh.

— Ipak nam reci nešto o ovom članku — dodade Lun i pruži munovine.

— Ne znam ja ništa o tome! Novinari pišu svašta! — odgovori Mak-ferson.


http://slidepdf.com/reader/full/frederik-eston-lun-i-blek-sedou 107/107

— Ali još nisi ni video o kom članku je reč.

Mornar ga pogleda s lukavim osmehom i reče:

— Valjda i ja čitam novine' Šta je u tome čudno? Milo mi je štoje inspektor Bilberi paralisan zbog tog uspeha Roberta Šeklija.

— Pa onda ispričaj, ako ti nije teško.

— Ćitao sam. . . Neki momak je pozvao policiju i rekao Šekliju da tamo u štali postoji dupli zid. . . I policajci su otišli, našlileš Bleka Šedoua i sve je svršeno. Posle je Bilberija udarila kapod zavisti.

— A kako to da je nestala trećina zlata i podosta novca? — upitao je Lun.

-- Ne »podosta« nego trećina. Nas smo bili troje i vi svoj deomožete da napustite. . . A nervirale su me i priče da je izvesniDonald Sikert zgrabio sve zlato, a sklonio Bleka Šedoua tako da senikad ne sazna istina — odgovori mornar.

— Tako se pokazalo da imaš kredita za jedan brod — upade Džejn.

-- Ti si me uvek shvatala, devojčice — ozari se lice lukavog

mornara.

— Je li da sam pametno uradio?

— Imaš ti sva svoja građanska prava — smejući se odgovori Džejn.

— Tako je, devojčice! Bićeš moja zakonita naslednica! — uzviknuMakferson i nađe za najbolje da se požali na glad i žeđ i da seizgubi ka trpezariji.

— Možda je i bolje da ne živi legenda o nesavladivom Bleku Šedou — zaključi Lun i baci isečak iz novina.

Mir se opet bio uselio u sklonište dvoje zagrljenih naučnika. Opetsu proradile tajne laboratorije.

Svetlo je izbrisalo jednu Crnu Senku.

KRAJ

Documents

Frederik Ešton Lun i Blek Šedou