УД К 821.163.41.09 M ihailović D.

8 2 1. 16 1. 1.0 9"

18/ 19"

Бранимир Човић*

Филозофски факултет, Нови Сад

ЛИЦЕ И М АСК А У П РОЗНОГ ПИСЦА

(О сказу Драгослава Михаиловића према изоморфним

наративним моделима у руској прози X IX и XX века)

Зачеци сказа као посебног нарат ивног модела у руској књижевност и везани су за два

зборника приповедака: „ Повест и Белкина" (1830) Александра Пушкина и „ Посела у сеоцету

крај Дикањке " (1830-32) Николај а Гогоља, ау пуном ј е зачахуу време почет ака кризе и pacnada

руског реапизма, када се у ст варапашву Николај а Љескова афирмише т зв. право приповедање,

када сеу прозној ст рукт ури т еж иит е памера са фабуле и ј унака на само приповедање и npu-

поведача са његовом гот ово опипљивом речју кој а nocmaj e прави „ главни ј унак", а збивања се

ређају не no ст рогом хронолошком редоследу, какав ј е случај у т зв. „ обј ект ивном приповедању "

(или „ Er-f orm ") eeh хаот ично. „ цик-

цак". А како искусни ст ари казивачи махсм name од ст а-

рачке заборавност и, они npocmope између пој единих епизода епских збивања испуњавају чест о

испразним ћаскањем „ за свој у душу". Свега т ога има какоу већини новела, т ако иу романима

Кад су цветале тикве. Петриј ином венцу иу ЧизмашимаД. Михаиловића.. Већ на самом почет -

ку свој их трагичних ucnoeecmu казивачи и гчавни акт ери епких догађај а: и Љуба Срет еновић.

и Пет риј а, и Жика Курј ак, засипај у буј ицама испразних речи ceoj e фикт ивне сабеседнике,

запричавају их док им се сећања не избист ре и не набасај у на праву т ему. Гот ово су идент ични

казивачи Николај а Гогољау „ Поселима на салашу крај Дикањке'

и т о већу уводу када казивач

Руди Пањко признај е да се „ заист аpacmpmibao " ида ј е време да дадне реч и ост алим казивачи-

ма на његовим поселима. Таква ј е и Љесковљева Дамна Плат оновнау свој им „ Кажхша т акав

ј е и Назар Иљич Михаила Зошченкау „ Причама Назара Иљича, господина Модротрбића ", као

и многи казивачи Ивана Буњина и неких других руских писаца XIX и XX века. Дост а npocmopa

у oemt истраж иванаша биће посвећено број ним „ сигналима" сказа, зај едничким како за сказ

Драгослава Михаичовића, т ако и за изаморфне нарат ивне моделе руских писаца XIX (npe свих

Никалај а Гогоља и Никалај аЉескова) и XX века (Ивана Буњина, Михаша Зошченка, каоиј едног

од Михаиловићевих руских савременика - Bacunuj a Шукшина кој и ће бит и заступЂен анализом

нарат ивних модела у двема новелама: „ Снови мој е мај ке" (Cnt i мат ери) и „ Недељна туга

"

(Воскреснст т оска). Oee две краће прозне структуре В. Шукшипа одмериће се према неким изо-

морфним ст руктурама Д. Miaauioeuha, на кој има ће се демонстрират и разлика између сказа

( , правог приповедања'') и lch-Erzaelung

-a, два различит а нарат ивна модела кој и се и дан-данас

у неких наших ист раж ивача идент ификују.

1. Писацј е увек маскиран, - вели Иља Груздев.

1 Аутор, истина, има само

ј едно лице и оно ј е творац и носилац књижевно-ј езичке приповедне норме.

'covieb@mail .ru

1 Груздев, Илбн, Лицо имаска. /В:/ СерапионовБ! братћл (апм.) Берлин: Русское творчество,

1922, 207.

4 86 Бранимир Човић

Међутим, он има на располагању и безброј не ј езичке маске, социј ално, сталеш-

ки и локално обој ене, кој е може да навлачи у току преношења епског догађај а

и кој е су мање или више у опреци према некаквој замишљеној категориј и

„ неутралне приповедне норме".2 И управо од умешности прерушавања ј е за-

висила оригиналност маскараде казивања у модерној прози током последња

два века. Један од честих обликатог прерушавањај е наративни модел познат

под називом сказ, када се аутор користи маском посредника између себе и

света уметничког догађај а. Тај посредник (Medium) ј е нај чешће из одређене

периферне, затворене, диј алекатске, социј алне и сталешке средине и он у ту

маскараду казивања уноси део свој е ј езичке, културне, етичке и естетичке

свести. Сказ се нај чешће и сасвим исправно дефинише као индивидуална

ј езичко-уметничка творевина кој а се користи ј езичком грађом ј едног од чети-

ри основна типа усменог монолога3. Посебно треба истаћи да се ретко било

кој и од ова четири монолога ј авља у „чистом" облику; више их ј е прелазних,

мешовитих облика. Жив говор се у сказу претаче у писану конструкциј у и

прилагођава се њеној традиционалној организациј и логичке повезаности де-

лова и поступности. Губећи при том свој у говорну хаотичност и фабуларну

исцепканост, усмени говор и сам поприма функционалну усмереност писане

традициј е. У томе ј е суштина Бахтиновог учења о двогласност и у сказу у

ј езичком, етичком и психолошком смислу.4

Међутим, проблем сказау филолошку раван први ј е увео Борис Еј хенбаум

у чланцима Илузиј а сказа и Како ј е сачињен Гогољев Ш ињел, обј ављених у I

број у „ Поетике" у Санкт-Петербургу (1919). Идеј у ј е, како сам каже, преузео

од неких немачких филолога кој и су се залагали за примену тзв. «аудитивне

филологиј е» у анализи уметничке прозе. Тиме ј е он уочио тек ј едну, не и

нај важниј у компоненту сказа као приповедачког модела, његову аудитивну

страну - тзв. фонет ику сказа. Ипак ове две расправице, зај едно са касниј им

истраживањима Виктора Виноградова (Проблем сказа у ст илист ици, 1926)

и Михаила Бахтина (Проблеми поет ике Дост ој евског, 1929), кој и су у свој им

истраживањима на различитом корпусу уочили и истумачили ону битниј у

страну овог феномена - семант ику сказа, - с правом могу да понесу епи-

тет класичне литератуире о сказу, тако да ј е већ тада утемељена завршена

и савршена теориј а сказа. Али у новиј е време у поплави литературе о овом

наративном моделу да се уочити пој ава ј едностраног, формалног и површног

тумачења пој единих аспеката теориј е ове трој ице. Тако ј едни истраживачи

комплексност овог приповедачког поступка намерно упрошћавај у свођењем

2 Левин, В.Д., Средст ва измковоп ист орическоп Ст илизации в раманах IO.H. Тинмиова. /В:/

Исследованил по мзмку советсктх писателеИ, Москва: АН СССР, 1959, 90- 215)3 Вид.: „У свакодневној говорној пракси издвај ај у се четири основна типа монолога: монолог

сугест ивно обој ен, као примитивни облик рето ричког говора, лирски, као ј езички облик излива

емоциј а, драмат ски, као сложени тип, у кој ем ј е вербални исказ пропраћен невербалним сред-

ствима - мимиком, гесто м и пластичним покретима, и, нај псле, приповедни. Овај последњи ј е

усмерен на предметно-логичку страну ј езика и у њему се огледа преламање писане традициј е

и разговорнх интонациј а карак геристичних за сказ." (Виноградов, В.В., Ст илист ика. Теории

позт ическопречи, Позт ика, Москва: АН СССР, 1963, 20- 21).4Бахтин, Михаил, Проблеми поет ике Дост ој евског, Београд: Нолит, 1963.

Лице и маска у прозног писца 4 8 7

на оголеле схеме ј ер то погодуј е њиховим погрешно постављеним тезама.

Другима пак дефинициј е преузете од великана служе као безбедан заклон

кој и их ослобађа даљих истраживања.

Погрешан ј е надасве сваки онај покушај да се од речи-термина крене у

тумачење ове сложене пој аве, па се сказ као термин, сачињен од руског глаго-

ла „ сказБшатћ" (диванит и), упрошћено схвата и тумачи као „ кажа

" или „жив

говор човека из народа". Тако се ј едној од еминентних стручњака у области

руске наратологиј е с почетка 80-их година прошлог века, Н. А . Кожевњиковој

поткрала таква погрешка када ј е покушала да сугерише постој ање тобоже

два различита схватања сказа у радовима Виноградова и Бахтина, ј ер ј е по-

шла од дефинициј а.5

А дефинициј ом се само сагледавај у обале пој аве, али не и понори

смисла и суштина пој аве. Међутим да ј е само мало пажљивиј е трагала, ова

иначе вредна и плодна истраживачица би и у Виноградовљевом тексту на-

шла оно што Бахтин истиче као битну одлику сказа: и социј ално туђу реч,

и социј ално туђи поглед на свет, па и туђу свест.6 Ако се узме у обзир да ј е

Бахтин свој е резултате истраживања обј авио три године после Биноградова -

1929. г., очигледно ј е коме припада првенство у оваквом схватању сказа. Али

то, уосталом, ниј е за науку од значај а: битно ј е за ова питања да ј е свако од

њих понаособ и на свој оригиналан начин осветлио семантичку раван овог

слој евитог наративног модела, те су тако дали ј едну чврсту синтезу. Ретке су

у нашој науци полемике тако плодотворне као она из 1930-их година између

Еј хенбаума, Виноградова и Бахтина.

2. Зачеци овог модерног прозног израза у руској књижевности везани су

за два зборника прповедака: „ Повести Белкина" ( 1830) Александра Пушкина

и „Посела у сеоцету крај Дикањке" ( 1830-32) Николај а Гогоља, а пуни му

зам ах п ад а у врем е п оч ет ак а к р и зе и р асп ада ру ско г р еал и зм а, к ада с е п ре

свега у стваралашву Николај а Љескова афирмише тзв. право приповедање, у

кој ем се наратор удаљава од аутора, осамостаљуј е се и приближава усменом

говору, односно писац опонаша стил усменог казивања, тако да се у прозној

структури т еж ишт е помера са фабуле и ј унака на само приповедање и при-

поведача са његовом гот ово опипљивом речј у кој а пост ај е прави „ главни

ј унак", а збивања се ређај у не по строгом хронолошком редоследу, какав ј е

5Вид.: „Једно је формулисао Б.М. Еј хенбаум („ориј ентациј а на усмено казивање

") и које ј е

разрадио В.В. Виноградов: „Сказ ј е свој еврсна књижевно-уметничка ориј ентациј а на усмени

монолог приповедног т ипа, и то ј е уметничка имитациј а монолошког говора кој и као да настај е

као резултат његовог непосредног казивања; друго припада Бахтину и кој и полемише са Б.М .

Еј хенбаумом: „у већини случај ева сказ ј е пре свега ориј ентациј а на„туђ говор", аотудатек као

последица - на усмено казивање... У већини случај ева сказ се уводи управо због туђег гласа,

социј ално дефинисаног кој и доноси са собом низ гледишта и оцена кој и су аутору управо и по-

требни. Уводи се, заправо, казивач, а он ниј е литерата и нај чешће припада нижим социј алним

слој евима, народу (што ј е аутору и важно) - и он доноси са собом усмени говор

" (Кожевникова

Н.А ., О т ипах повест вовании в совет скоп лит ерат уре. (В:) Bonpoct i лзмка современнои рус-

скоИ литераггури , Москва: Наука, 1971, 98- 99).6 Исп. „Када почну као у напуштеној кошници да заударај у мртве речи канонизиране

уметничке прозе, тада писац прибегава стварању нових светова посредством т уђег ј езичког

мат ериј ала... Писац вуче за собом низ т уђих ј езичких свест и". (Виноградов, В.В., Проблема

сказа в ст илист ике. (В:) Позтика, Ленинград, 1926, 39).

4 8 8 Бранимир Човић

случај у тзв. „ обј ективном приповедању" већ хаотично - „ цик-цак

". А како

су казивачи углавном стариј и људи са големим животним искуством, они

пате од старачке заборавности, те просторе између пој единих епизода еп-

ских збивања испуњавај у често испразним ћаскањем „за свој у душу". Свега

тога има и у у већини приповедака из прве књиге Драгослава М ихаиловића

Фредв, лаку ноћ (1967), и у кратком роману Кад су цвет але т икве (1968), и у

Пет риј ином венцу (1975), и у Чизмашгм а (1983). У свој ој првој изј ави при-

ликом додељивања Андрићеве награде за књижевност за роман Пет р иј ин

венац Д . М ихаиловић ће истаћи свој књижевни проседе - да му ј е у трагању

за оригиналним наративним моделом „ близак ј унак кој и ј е далек од лите-

рарних манира".7 И то се односи на безмало све његове трагичне ј унаке: по-

чев од Лилике из истоимене новеле, и на припросту и полуписмену сељанку

М илицу Стефановић из новеле „ Богиње", анонимног партизана из новеле

„ Путник", па све до ЈБубе Стефановића-Ш ампиона (Кад су цвет але т икве),

Петриј е Ђорђевић (Пет риј ин венац) и, нај после, Жике Курј ака из недоврше-

ног романа Чизм аши.

Већ на самом почетку свој их исповести и Петриј а и Љуба Сретеновић,

казивачи и учесници епског догађај а, засипај у буј ицама испразних речи свој е

фиктивне сабеседнике, запричавај у их док им се сећања не избистре и не

набасај у на праву тему.8 Готово су идентични казивачи Николај а Гогоља у

'„Политика експрес

", X]V/ 1976, br. 4004, Н .Х.

"Тако ј е прва, оквирна и нај краћа новела „ Пи воду и ћути", заправо, прина о таквим според-

ним стварима кој е, рекло би се, немај у везе са Петриј ином трагичном судбином. Па и почетак

завршне пете приче „Небески свирачи" испуњен ј е у целости причом о споредним стварима,

али ј е значај ан по концентрациј и виртуелног диј алошког контакта казивача и њеног слушао-

ца и сабеседника, присутног само у трагу, што ј е ј едан од релевантних „сигнала", значај них

за препознавање сказа и његове двогласне усмерености. Следећи преглед пробраних „ сигнала

сказа" ће то и потврдити:

( \ ),Ј е л пушиш?

Онда запали цигару . Дуван ти ј е добра ствар. Кад би мушкарци мене слушали, сви би пуши-

ли. Ај де т и запали, а ј а ћу да т и скувам кафу. Каки ј е то мушкарац кој и не пуши?

Мај ок, запали одма. Па heiu onem после. Ја сваком човеку кој и дође код мене одма кажем да

запали цигару. После се сама са себе у ова четири дувара смеј ем. Н, Петриј о, смеј ем се, баш си

будала. Можда се човеку ниј е пушило. А ти навалила, пуши, па пуши.

Koj e су т и т о цигаре? Бога ти. Мој Миса ниј е те пушио. Овде се таке, чини ми се, не

продај у.

Мислиш? Нисам видла. Ал лепо меришу. У, баш лепо.

Мене су оба мужа пушили и ј а се тако навикла на дуван. Сад више ники код мене не пуши.

Нема кој . А кака ти ј е то кућа у кој у се не пуши? Чим ти у кућу немаш никог кој ће ти замерише

на дуван, мож да ј у затарабиш. Нема ништа од таку кућу. Пропала ствар. Врцни шибицу, na ј у

з а п а л и .

Е, шкодљив. Ај де бога т и. Ма кој ј ош слуша доктори? Па ни они сами себе не елушај у, како

ли ће и тек народ?..." (стр. 157)

(2) „# ет о т и. Тако испало.

Оћеш да т и причам? Баш ај де. Ја волим сљуди да се разговарам.

Овде, бога ти, ни то више немам с кога. Ћутим, ћутим, Иоваздан. Онда сама себи кажем:

„Петриј о, мори, кукавицо, па ј е л умеш ти опште да се разговараш с народ? Је л си забора-

вил а?"

Богами, ако тако понекад сама себе не кажем. Кај шашава." (Исто)

Међутим, ретко кој а нова трагична епизода из њеног патњама испуњеног живота да ниј е

прошарана оваквим „паузама", испуњеним, чини се, празним причама о некој споредној ствари,

кој е су нај чешће у тренуцима када трагика кулминира и представљај у тренутке неизбежног ка-

Лице и маска у прозног писца 4 89

„ Поселима на салашу крај Дикањке", и то већ у Уводу када казивач Руди

Пањко признај е да се „ заиста растртљао" и да ј е време да дадне реч и оста-

лим казивачима на његовим поселима. Таква ј е и Љесковљева Домна Плато-

новнау свој им „ Кажама", ату ј е и Назар Иљич Михаила Зошченкау „ Прича-

ма Назара Иљича, господина Модротрбића", као и многи казивачи Николај а

Ремизов, Ивана Буњина и неких других руских писаца X IX и XX века.

3. За сказ Драгослава Михаиловића, као и за изоморфне наративне мо-

деле Николај а Гогоља, Николај а Љескова, Ивана Буњина, Михаила Зошченка

могло би се рећи да су супротни моделу „ Белкинових прича" Александра

Пушкина кој и се у целости креће у оквирима неке замишљене „ неутралне

приповедне норме", на основу кој е се изводи и општа књижевно-

ј езичка

норма ј езичког стандарда. У свих ових писаца ј е, насупрот строго логички

организованој фабули у Пушкина, присутна казивачка каскада разноразних

згода и незгода анегдотског, легендарног и бај ковитог типа, нај чешће непо-

везаних у чврсту логички организовану фабулу. Условно би се такав сказ мо-

гао назвати импровизат орско-драмат ским сказом, али и арт икулационим. А

пој едине деонице већине М ихаиловићевих новела, па и романа К ада су цве-

т але т икве, Пет риј иног венца и Чизмаша могле би се, опет условно, назвати

мимичко-гест икулационим сказом, у кој ем вербалне говорне деонице прати

читав низ пласт ичних покрет а имимике. Тако у сватри М ихаиловићева ро-

мана постој е број ни примери тзв. „ говора тела" са читавом скалом гесто-

ва, мимике и пластичних покрета кој има наратор компензуј е свој у немоћ

да речј у дочара волумен и мест о предмет а.9 Од руских писаца, чешће него

ли у других, обиље оваквих примера се среће у Љесковљевим наративима.

тарзичног праж њења, иеку врсту одбране од силине емоциј а. Таквим примерима ј е прошарана

сва приповедна структура романа. А све започиње у другој новели под насловом „Увеличане

слике и досадне мачке" кој а ни насловом ни почетком не наговештава причу о трагичној смрти

Петриј ине двој е деце. Све започиње похвалом фотографу уметнику за увеличавање слика кој и

ј е одј едине сличице њене трагично преминуле кћери Милаие начинио велику слику. А онда би

се неосетно, као узгред, у неколико потеза Петриј а присетила свој е нај веће животне трагедиј е

- губитка петогодишње кћери. А онда следи време катарзе, да би се опет неосетно прешло на

причу о трагичном губитку другог, тек рођеног мушког детета, а затим ј ош ј едном начинила

слична пауза пред расплет трагичних догађај а.

( 1) „ Ма не. Ма не ппачем . То сам, тако, мало нервозна. То ми валда живци мало попуштили,

па кад се нешто нервирам ел потресем, на ово, лево око ми удари нека водурина. Исплакала сам

ј а мој е сузе, одавно. Немам и више. То ми сад, мора бит, ракиј а отуд цури.

Па дабом, Па сигурно да попиј ем. И више но две-т ри. Овдена сад све жене пиј у. Па неку

попиј ем и ј а. Сигурно и чека неки живот да не би пиле. Ај де, бога т и. Ш т о да не пиј у ? А онда

ми то лево око тако прво заигра, заигра. Па удари на њега та вода. Личи тако на сузе, кај да пла-

чем. А не плачем. Ма ниј е, кад т и каж ем. Па ево, види, сам на ово лево. На десно нема ништ а.

Је л видиш? Је л т ако? (стр. 10—11.)

(2) ,Д л имала сам ј ај ош ј едно дете. Пре ј адне Милане. Мушко било. Кај луткица, таки ј е

био. Сад немам ни њега. Плачи колико оћеш, кој ће да те види? Запомажи и лелећи до сутра,

нема кој да те чуј е." (стр. 11)

(3) О, опет, ово мој е око. Сам ми тако затрепери, затрепери. Ма ниј е. Ма нг ппачем, кад т и

каж ем. Па ј е л т и човечански говорим? Па немој да ме нервираш. Па валда ј а боље знам да ji су

сузе ел нису ? Па валда ј а боље знам шт а мене фали? Немој , брат е. (стр. 12)"Код Д. Михаиловића постој и читава скала „ говоратела

": гестова, мимике, пластичних по-

крета кој има казивачи надомешћуј у свој у немоћ да речј у дочарај у предмете у простору кој и и

их окружуј у, и могао би се условно назвати „ унутрашњи гест" ј ер подразумева пратећи покрет,

нај чешће руком.

4 9 0 Бранимир Човић

Још чешћи „сигнали" непосредног казивања заступљени су низом „ глагол-

ских узвика ултратренутног глаголског вида" (термин А . Ш ахматова) или

„ глаголско-узвичних облика

" (термин В. В. Виноградова

10), свој ствених ек-

спресивном говору са очитом народском експресивном бој ом, а у употре-

би су искључиво у фолклорним жанровима из кој их сказ преузима народ-

ски ј езички материј ал. Тим и таквим „ глаголским узвицима" преплављене

су наративне структуре новела Ивана Буњин, Николај а Љескова, М ихаила

Зошченка, М . М . Пришвина, као и већина приповедака и свих романа Д.

Михаиловића. (К ад су цвт апе т икве, Пет риј ин венац\ Чизмаши)}1

4. Битна одлика сказај е да писац препушта своме изабраном казивачу да

игра улогу писца, али, наравно, по његовом, пишчевом сценариј у. Али у тој

и гр и к аз и вач се т ол и к о у ж и ви у ул о гу п и сца д а п о ч и њ е д а у ж ив а у к ази вањ у,

да се поиграва догађај има и чарима игре речима, премештај ући пој едине

епизоде епског догађај а и померај ући семантичка поља речи, што га често

Кад су цвет але т икве: „И овако ће руком" (7); „ А пангалонице нам овако трепере

"( 17); „ Ја,

овако, -

раширених руку и ногу - на леђа!

"(25); „Пође према мени. Смешка се а, видим, блед.

Овако дигао руку"(42); „ Он овако учини рукама

"(45); ,,

"0 н ј е

", вели, „ отишао даље. И овако

учини руком. Осмехну се ваљда"(42); „Одем прво у Звезду

- они овако раширених руку"(55);

„Он стој и, оволиких осветљених руку"(116).

Пет риј ин венац: „ А ово ј е, ево, мој а Милана. То била овако мала слика.Тако су, ево, урадили

мене и Добривој а" (5); „Био некако миран и оволика нека уста имао

"(20); „Богами, не попушта

мене оно сам сече... почне овдена око шупка, па пође у круг"(9); „Ово ј е наша увеличана слика:

показала сам ти"(27); „Сваку керефеку да начини и свуда да и ћушне кај да су оволицке

'\ 60);

„Муриа, Гарча, Калина, по леђа улопани с блато, оволики ј езици исплазили"(165) „ Купим тамо

оволику векну бео леба" ( 166); „ ...Мене се црце стегло па се оволичко, кај скоруша саградило

од стра да ће ми мој Миса без ногу да остане"(174); „Он, као, сад оће да ми обј асни. Овако

рукама"( 184); „Овај на њега сам овако рукама

"( 189); „Гледа ме тај , видим, с иеке оволике очи и

пружа ми руку"(194); „И то му там само ев оволико потрај е, ни толико колико реч да кажеш, па

неетане"(226); „Ал, лагао не лагао, он мој у руку, богами, излечи. Ево, види, иста ко ова. Ништа

ниј е тања. Види."(23бу, „ Чак под она дут ић одлетеше

"(261).

Исп.: а) код Михаила Зошченка: Толбко вдруг подходит ко мне Егор Иванмч, ручкоИ зт ак

передо мнои крутит" (54); „Так вот, представвте себе пенек, а т ак - он сидит

" (60) (Зошенко,

Михаил, Расскази Назара Илмша господина Синебр/охова. (В:) Избранное в двух томах. T. 1.

Л.,1978);

б) код Николај а Лескова: „ При зтом Домна Плаггоновна сожмет, бмвало, горств и покази-

ваетк) - Вот он, - говорит ,

- женскии-то пол где у мена, весБ в одном суставе сидит" (Лесков,

Николаи, Воит ел^ница. (В:) Рассказм. М : Сов. Роса ш, 1976, 75)'"Виноградов, В.В., Русскип нзмк, Граммат ическоеучение о слове, М-Л, 1947, 556.11 а )Код Ивана Буњина: „Подбегаго , т олк в дверБ. так и так и естћ: заперто

"; „ Вдруг задвиж-

ка - ст ук: Вашжа Белии, как снег"; „ Вишел наутро из-под замка- и нигугу : боитсл оченћ и со-

вестБ изобличает"; „ каждни вечер к neii отправлнетсн, буш лку под пооддевку и марш

"\ „Стога

раз в сумерки в лавке, прибирага кои-что - вдруг кто-и-то грох, грох в ставнга в доме", (Бунин,

Иван, Хорошан otcu3Hb, (В:) Изранное, Карта Молдовенлске, 1976, 178- 197) ;

б) код Николај а Љескова: „Она, зто дерг-дерг за губенку-то, и хочет, вижу, что-то сказатБ,

занимаетсл"; „ Зта поллчка, бн вало, даже руку на него поднимала: сделает, бмвало, истерику, да

мах ero рукога по очкам"; „А слезм кап-кап - тш и брмзжут

" (Лесков, НиколаИ, Воит ел^ница);

в) Код М ихаила Зошченка: „ А сам как бвгл в нижних подштанниках - шаспњ за дверћ и

слова никому не молвил"

; „ Забежал и к нему, сам путаго сћ, xeamb да xeamb его за руку, а рука

уж холодеет, и смотрго : в нем дмханм нет - покоиник" (Зошенко, Михаил, Рассказш Назара

Ипнича господина Синебр/охова).

Исп.: Извукох му се опет, и тада дуф\ - из све снаге га погодим у груди... Ништа страшно;

али он ми се рефлексно отвори и ј а ах\е1- дуф\ - ј аче него мало час, у прса" (Михаиловић, Дра-

гослав, Кад су цвет але т икве); „Тад у ону тишину некн залупа на мој а врата. Почну они нешто

ж вањ-ж вањ између себе - нишга и ј а не разумем" (Михаиловић, Д., Иет риј ин венац)

Лице и маска у прозног писца 4 9 1

одведе у каламбурске ниске испразног ћаскања. Он се толико занесе да на-

пушта основне смернице пишчевог сценариј а, почиње да знатно одступа од

њега, споредно и небитно проглашава за главно, занемаруј ући суштинско,

а магистрални ток фабуле замењуј е споредним мртвај ама, да би му се опет

вратио у тренутке када се у сласт исприча за свој у душу. Таквим празним

ходовима преплављене су приповедне структуре и Михаиловићевих нове-

ла и романа Кад су цвет але т икве, Пет риј иног венца и Чит аша. Готово

идентичне деонице могу се наћи и у Гогољевим „ Поселима", као и у „ При-

чама Назара Иљича" М ихаила Зошченка. Увек кад таквом казивачу досади

шаблон логички оранизоване фабуле и строга логичка повезаност људи и

догађај а, он се изнова, са ј ош већим заносом препушта чарима ћаскања кој е

може да га одведе ко зна куд, па и до нове занимљиве теме на кој у, чини

се, случај но набаса. Такво би било казивање Фоме Григориј евича из новеле

„ Уклето место" из збирке „ Посела у сеоцету крај Дикањке

" Николај а Гогоља,

или Назара Иљича из Зошченкове збирке „ Приче Назара Иљича, господи-

на Модротрбића", Љубе Сретеновића у Кад су цвет але т икве и Петриј е у

Пет р иј инш венцу Д. Михаиловића. Тај тип сказа ове трој ице писаца могли

бисмо назвати „ импровизаторским" сказом ј ер се код таквог приповедач-

ког поступка казивања пропорциј е стварности епског догађај а преламају у

мноштво кривих огледала из кој их израња фантазмагориј ски низ слика дис-

хармоничних пропорциј а.

5. Међутим, пошто ј е и таква ј една ј едина, локално, диј алекатски и

социј ално ограничена културна свест и ј езичко-естетска визура сувишно

бреме чак и у оквирима кратке форме, повремено аутор напушта те огра-

ничене оквире и узлеће у орловаке висове рафиниране етеричне поезиј е,

те се тако приближава и чак идентификуј е са писцем као носиоцем друге

и битно другачиј е културне и ј езичко-естетске свести. Као резултат таквог

искорака настала су антологиј ска лирска одступања из Гогољевих „ Посела":

„ Да ли знате украј инску ноћ...", „Диван ј е Дњепар за тиј ана времена

"; такав

ј е и сложни метафорични заплет из романа К ад су цвет але т икве у епизо-

ди уочи обрачуна Љубе Сретеновића и Апаша; такво ј е, нај зад, и финале

Пет риј иног венца са симболима црних и и белих птица. Али, као по пра-

вил у, гл ас к аз и вача се п о сл е т о г а мењ а и о н се спу ш т а у н и з и н е и сп р азн о г

ћаскања. У тим паузама између ретких поетских узлета казивач их испуњава

буј ицом речи о некој споредној ствари, али њему драгој , час опет плете ка-

ламбурске ниске речи, да би на моменте бљеснуле искре надахнућа и тако

се он по уметничким дометима надмеће са писцем. Сказ ј е отуд за разлику

од „ обј ективног приповедања" вратоломиј а казивања, вратоломиј а, у кој ој

се сваки час померају, нарушавају, опет васпостављају, па опет искривљуј у

пропорциј е стваности. Ту влада фантастика живота и онда када ј е, заправо,

и нема. А када се нај зад уплете у след збивања и права фантастика, она се

природно надовезуј е и уклапа у вратоломиј у претходног казивања и као да

ј е очекивана и природна последица вратоломиј е живота овоземаљског. Тако

настај е „ цик-цак" каскада саздана од случај но нанизаних епизода епских

догодовштина кој и руше строго логичку организацију фабуле „обј ективног

4 92 Бранимир Човић

приповедања": из равни фабуларне поступности и логичких веза међу епи-

зодама епског догађај а прелази се у „ право приповедање", где главни ј унак

постај е сам ј език. И отуд нимало чудно што у таквом окружењу реч добиј а

дво ст ру ку резонансу : п редмет но-лог ичку и м имичк о-артикулациону и и ма

два лика: звучну, артикулациону слику, с ј едне, и мимичку, гестовну ауру, са

друге стране. И уместо Пушкинове девизе да „ проза захтева мисли и само

мисли, ј ер без њих и нај блиставиј и ј езички исказ ничему не служи", у сказу

ј е актуелан обрнут смисао: исказ и само исказ, ј ер без њега и нај блиставиј а

м и с ао н и ч ем у н е сл у ж и .

6. И, нај после, на крај у, иако не и по значај у, треба истаћи ј едну битну

дистинкциј у - између сказа и Ich-Erzaehl img

-a. Сказ се, наиме, може, а то

ј е врло честа пој ава, да се поистовети са Ich-Erzaehlung-ом чиј а ј е одлика

такође 1. граматичко лице заменица и личних глаголских облика, а често

се среће у посебном жанру тзв. „домаће литературе" (мемоари, дневници,

забелешке, писма итд.). Међутим, основна одлика овог наративног модела

ј е одсуство двогласнот и, и двоструке усмерености: од писане традициј е ка

разговорности, и обрнуто, што ј е обавезно у сказу. Она ј е овде ј едногласна

и сведена на ј едну културну, социј алну, сталешку и естетску свест и по

томе ј е изоморфна са тзв. „ обј ективним приповедањем" или Er-f orm-ом са

„обј ективним аутором" и понекад се са њим и као културни и ј езички тип

подудара, ј ер су обој ица творци и носиоци „неутралне књижевној езичке

норме". Изј едначавањем ова два различита наративна модела магла уместо

да се разиђе, она се ј ош више згушњава, те се сказ изј едначава са усменим

к аз и вањ ем ч о век а и з н ар од а .

А усменост ј е тек ј една и не, како смо већ претходно утврдили, оба-

везна компонента сказа, као што ниј е обавезно ни 1. граматичко лице заме-

нице казивача, мада ј е нај чешће присутно. А у I ch-Erzaehlung-y ј е опет ово

друго битно и пресудно за препознавање, уз споменуту ј едну ј едину свест

и самосталност казивача Прво лице заменинице ј е оно што чини основну

специфичност Ich-Erzaehlung-a, а за сказ ј е споредно, за кога ј е опет битно

усмерење: од писане традициј е ка разговорности, и обрнуто. Елеменат хао-

тичне организациј е фабуле или чак њене потпуне одсутности, одступања од

основних сижеј них токова код сказа води у фабуларне мртвај е.

Различита усмереност Ich-Erzaehlung-а и сказа на нај убедљивиј и начин

илуструј у две паралеле. Прва се односи на две новеле из Михаиловићеве

збирке „Фреде, лаку ноћ"( 1967): на „ Госта

" и „Лилику

"; друга - на две но-

веле Василиј а Ш икшина, такође из ј едне исте збирке „Повести и рассказв1":

„Воскреснан тоска" (Недељна т уга) и „Chbi матери

" (Снови мој е мај ке), обе

настале 70-их година прошлог века.

Све четири су написане с формалне тачке гледишта у 1. граматичком

лицу заменица и личних глаголских облика. Међутим, у прве новеле у пару -

„Гост" Д. Михаиловића и „ Недељна туга

"(Воскреснал т оска) В. Шукшина -

између писца и његовог изабраног посредника-казивача ј е знак ј еднакости ј ер

су и ј едан и други носиоци „неутралне књижевној езичке норме" и казивање

им се креће у тим оквирима. Нема, дакле, ни у ј едној , ни у другој двоглас-

Лице и маска у прозног писца 4 9 3

иост и карактеристичне за сказ.'2 У друге две у пару -

у новели „ Снови мој е

мај ке"(Снћ/ мат ери) Шукшина и у „Лилики

" казивачи су припадници пе-

риферне, затворене диј алекатске средине, битно различите од „ неутралне

књижевној езичке норме".13 Пред нама су, дакле, примери два усмерења у

дихотомиј и: жива реч и писана традициј а. У новелама „Гост" и „ Недељна

туга" говор казивача ј е ј едногласан и креће се у оквирима књижевној езичке

норме. У „Лилики" и у „ Сновима мој е мај ке

" говор казивача ј е двогпасан,

што значи да се креће од писане традициј е ка ј едном од облика супстандар-

дне разговорности, са свим импликациј ама кој е из тога произилазе: без стро-

го организоване фабуле, са честим изненадним скоковима са ј едног предмета

на други, кад казивање постај е само себи циљ.

К ључне речи: наративни модели, „ сказ", сигнали сказа, семантика сказа,

компаративна истраживања, изоморфни руско-српски модели.

12 „Пре неколико година ј едне опаке зимске ноћи изненада ме ј е посетио ј едан гост. Не

бих могао да кажем по чему сам га осетио чим сам ушао. Је ли то било оно ситно. пригуше-

но лупкарање кој е ј е оглашавало његов корак, чега сам се до ј утра доста наслушао, или, пак,

шуштање по хартиј и налик на оно кад се деца уче писању пером; или ни ј едно ни друго него

неки мирис, кој и сам те ноћи такође осећао. „

(ДрагославМихаиловић, Гост. (У:) Фреде, лаку ноћ, Београд, 1983, стр. 7-18)

Исп.: „Мол кроватБ - в углу, его - напротив. Между нами =сгол, на столе - рукописБ, толл-

стал, глупал. Мол рукописБ Роман. .. Tenepb лежу и думакх на каком основании вообше человек

садитсл писатБ? Л, например. Менл же никтоне просиг.

...Да, так на каком основании человек бросает все другие дела и садитсл писатБ? Почеме

хочетси писатБ? Почему так силбно - до боли и беспокоиства - хочетсл писатБ?

(Василии Ш укшин, Воскреснал тоска. (В:) Повест и и рассказм, Москва: ЗКСМО, 2003, с.

95- 101)"

„Мени сви кажу да сам глупа. И мама u т ат а u ceu. Само ми мој мали бата не каже. Он

ј ош не зна да говори. Али ниј е ни важно што сам глупа ако је мени овде лепо. Јел т ако. Јатако

м и сл им"

(Драгослав Михаиловић, Лилика. (У :) Фреде, лаку ноћ. Београд, 1983, стр.41-66)

Исп.: „Вот материнБ1 chbi, несколвко. Почему-то они мне запомнилисБ, не знаго . Может, по-

т ому, чт о расс к аз Бгвал а он а их не од и н раз ; он а с ама п ом н ит и х всго ж изн б.

Перш п

Л бБ1ла ишо маленБкал, годов ceMb т ак, eoceMb 6bi i o. Может, мален^ко болвше. Вижу

сон. ВБнила н вроде из дома - в т ат ином дому-т о,

- а в ограде у нас на ослике сидит свлтоИ с

бородои. МаленБкии такои старичок, весБ белБ1и: белал бородка, волосб! белвт ." Поводи,

- го-

ворит, —менл, девочка, по оградке-то, поводи

". Л - вродетак и надо - начала его водитБ....Вожу,

а сама eo3bMu да подумап: „ДаИ-ка н у него спрошу, шт о мне на том свете будет?" Да взк ча и

спр о сила

(Василии Шукшин, Снб! матери. (В:) Повести и рассказБг Москва: ЗКСМО, 2003, с. 407-

4 11).

4 94 Бранимир Човић

Л И Т Е РА Т У РА

Барт, Ролан, Избранние работ н . Самиот ика. Позт ика. Москва: Прогресс,

19 896 3 84- 39 1.

Бахтин, М ихаил, Проблеми поет ике Д ост ој евског. Београд: Нолит, 1963.

Бахтин, М ихаил, Разнореч^е вромане. (В:) Bonpocu литературм и зстетики.

Москва, 1975

Виноградов, В. В., Проблема сказа в ст илист ж е. (:В) Позтика, Ленинград,

1926, 39).

Виноградов, В. В., Русскиплзик. Граммат ическоеучение о слове. М-Л, 1947,

55 6 .

Виноградов, В. В., Ст ш ист ика. Теорш позт ическоп речи. Позт ика. Мо-

сква: А Н СССР, 1963, 20- 2 1.

Виноградов, В.В., Олзике худож ест венноп лит ерат урм. Москва, 1959.

Груздев, Илб , Лицо и маска. /В:/ Серапионовм братБа (алм.) Берлин: Рус-

ское творчество, 1922, 207.

Кожевникова Н. А ., О т ипах повест вованш в совет скоп лит ерат уре. (В:)

Вопросн лзмка современнои русскои: литературм. Москва: Наука, 1971,

98- 99) .

Левин, В.Д., Средст ва нзмковоп ист орическоп ст илизации в романах К) .Н.

TbiHHHoea. /В:/ Исследованил по лзмку советсктх писателеи. Москва: АН

СССР, 1959, 90- 2 15)

Полит ика експрес, X IV/ 1976, br. 4004, 11 .X .

Човић, Бранимир, Облиги приповедања у умет ничкој књиж евност и. (У:)

Зборник за славистику. Св. 20. Нови Сад: Матица српска, 1981, стр.77-

111.

Човић, Бранимир, Рет орика прозе. (У :) Реторика. Бања Лука: Паневропски

универзитет „ А пеирон", 2007, 225- 287.

Doležal, L ., О stylu moderni českeprozy . Praha, 1960.

]\ ол^жгл ,]\ .,Непт рализацш прот ивопост авленипвлзиково-ст илист ическоп

ст руктуре зпическоп прози . (В:) ПроблемБ1 современнои филологии.

М осква: А Н СССР, 1965, 116- 123.

Ш ведова, Н.К)., К вопросу о обгценародном и индивидуагњном в нзн ке nuca-

т елн. (В:) Вопросм лзмкознанил, № 2, 1952, 104- 126.

Зихенбаум, Борис. Иллт зин сказа. (В:) Сквозб литературу. Москва, 1962,

156 .

И З В О Р И

Дела Драгослава Михаиловића. Књ. 1- 6. Београд: Београдски графичко-

издавачки завод, Српска књижевна задруга, Просвета, 1984.

Л ице и маска у пр озног писца 4 9 5

Шукшин, Василии, Позови менн в dcuib свет лу/о. Повеети и рассказм. Мо-

сква: З К СМ О, 203.

Зошекко, Михаил, Рассказн Назара Ијљнчп господгша Синебршхова. (В:) Из-

бранное в двух томах. Т. 1. Л.,1978;

Лесков, Николаи, Воит елмшца. (В:) Рассказн . М : Сов. Россил, 1976, 75)

Бунин, Иван, Хорошам ж из1Њ. (В:) Изранное. Картл Молдовенлске, 1976,

17 8- 19 7 .

Бранимир Чович

ЛИЦО И МАСКА У ПРОЗАИК А

(О сказе Драго елова Михаиловича по сравненик ) с изоморфнн ми формами у некотормх

русских писателеИ XIX и XX века)

(Резга ме)

П редметом данного исследован1м авллетсл сказ как один из самв!х распросграненнн х

форм повествованил в современноИ сербскои и русскоИ литературах за последних 150

лет. Материалом длл исследованнл послужили произведенил Драгослава Михаиловича.

вБшавд шего сн современного сербского прозаика, в которБ1Х даннБпТ повествователБНБтН прием

ивлнетсн преобладакзшим в течение всеИ ero плтидесатилетнееИ творческоА делтелБности, в

сравнении с изоморфнБши прозаическими формами в русскоИ литературе Х1Х-ХХ веков.

Особое внимание уделлетсл традиции сказових форм повествованил в русскои

классическои литературе XIX века, ochob i которБ1х заложили два русских классика: Александр

Пушкин в «Повестлх Белкина« (1830) и НиколаИ Гого лб в «Вечерах на хуторе близ ДиканБки»

( 1830/32). С тех пор сказ нвллетсл одним из основнб1х типов строенил зпическоИ структурн в

русскои и советскоИ новелле вплотб до наших днеи. Зтот факт лишниА раз свидетелБствует

о живучести зтого повествователБНОго приема. Минуло уже 90 лет с тех пор как сказ стал

предметом филологических исследовании (Борис ЗИхенбаум, Иш озин сказа, 1919), но все

еше нет единого взгллда на зтот нарратив. ПричиноИ разногласшЧ лвллкггсл в первук ) очередБ

различнБ]И методологическии подход к зволлмции сказовБ1х форм за 180 лет их сушествованил

с различнБши индивидуалнБши модификацилми в разнБ1е зпохи и у разнБ1х русских писателеН:

Н. Гоголл, Н. Лескова; Ивана Бунина, Михаила Зошенко, Василил Ш укшина. В целом рлде

статеи mbi попБтталисБ вб1лвитб следБ1 влилнил сказовБ1х форм рида русских классиков на

сербских прозаиков: на Стефана Митрова Лго бишу, Стевана Сремаца, Иво Андрича. На зтот

раз мб1 попнтаписБ обнару китБ в творчестве Драгослава МихаИловича следБ! изоморфнБ1х

сказовБ1Х форм русских прозаиков Х1Х-ХХ веков,

К лкзчевБте слова: наративБ1, сказ, „ сигналБ|" сказа, семантика сказа, сопоставителБНБ№

исследованил, русско-сербские изоморфизмБ!.