Sadržaj

Francuska revolucija........................................................................................................................2

Evropa i francuska revolucija..........................................................................................................2

Bekstvo Luja XVI........................................................................................................................3

Jačanje reakcije............................................................................................................................3

Klubovi i njihova uloga................................................................................................................4

Zakonodavna skupština...................................................................................................................5

Povećavanje ratne opasnosti............................................................................................................6

Stav žirondinaca i jakobinaca prema ratnoj opasnosti.................................................................7

Rat sa Austrijom..............................................................................................................................7

Revolucija od 10. Avgusta 1792. ..................................................................................................8

Pariska komuna 1792.......................................................................................................................9

Septembarski dani 1792.............................................................................................................10

Konvent. Žirondinci na vlasti........................................................................................................10

Borba partija u Konventu...........................................................................................................11

Suđenje Luju XVI..........................................................................................................................12

Revolucionarni pokret masa 1792. i 1793.godine.........................................................................13

Stav žirondinaca i jakobinaca prema maksimumu.....................................................................14

Besni..............................................................................................................................................14

Uzroci revolucije od 31.maja-2. juna 1793...................................................................................15

Literatura........................................................................................................................................17

1

Francuska revolucija

Evropa i francuska revolucija

Napredna demokratska inteligencija i radnička klasa širom Evrope je sa oduševljenjem dočekala revoluciju, koja je svuda imala snažan odjek. U Engleskoj su demokrati osnovali udruženje pristalica revolucije1790.godine. U Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji je vest o revoluciji dovela do pokreta narodnih masa, pa su nemiriizbili u Nemačkoj na levoj obali Rajne, kao i u Triru, Kelnu i Špajeru; u Pijemontu su seljaci ustali protiv plemstva.U Belgiji je izbila revolucija pod uticajem francuske.Iz ovih razloga se aristokratija čitave Evrope neprijateljski držala prema revoluciji, tako da je odmahpomogla francuskim kontrarevolucionarima da organizuju intervenciju protiv naroda. Pruske i engleske vlasti su očekivale slabljenje Francuske do te mere da bi ona bila beznačajan faktor u evropskoj politici.

Engleska se nadala da će Francuskoj oduzeti kolonije, a u Pruskoj su očekivali raskid saveza između Austrije i Francuske (kraljicaMarija-Antoaneta je bila sestra austrijskog cara Josifa II), tako da su već odmeravali koje će teritorije oduzeti ovimzemljama. Pruskoj je u korist išlo i to što je revolucija omela planirani savez između Francuske i Rusije u borbiprotiv Pruske i Švedske, pa je sa švedskim kraljem Gustavom III sklopljen savez radi napada na Rusiju.Ali, posle pojavljivanja Deklaracije o pravima čoveka i građanina, obaranja apsolutne monarhije, ukidanjapovlastica plemstvu i sveštenstvu i odobravanja svega toga u celoj Evropi, evropske vlade su požurile da spasavajufeudalizam i interese vladajućih staleža. Ruska carica Katarina II je prekinula odnose između Rusije i Francuske jošoktobra 1789, a francusku mnogobrojnu koloniju u Rusiji je stavila pod policijsku kontrolu.

Ruske ''slobodnemislioce'' je strogo sankcionisala, a posle ruske revolucije 1790.godine je promenila spoljnu politiku prema Pruskoj,Švedskoj i Austriji, pristajući na mnoge ustupke u cilju uvlačenja ovih zemalja u borbu protiv Francuske.Francuski aristokrati su posle događaja od 5/6. oktobra masovno napuštali zemlju. U Koblencu su obrazovali kontrarevolucionarni štab, koji je u Francusku slao špijune i diverzante, s kojima su delovali i špijuni britanskog premijera Pita i pruskog kralja Fridriha Vilhelma I.

Luj XVI je imao svoje agenture na evropskimdvorovima. Krajem 1790. je austrijski car zatražio od francuske vlade prolaz njegove vojske kroz Francusku radigušenja belgijske revolucije. Francuska vlada je to odbila, što je značilo prekid saveza s Austrijom, tako da jeaustrijski car Leopold II zaključio savez sa Pruskom u Rajnbahu, oktobra 1790.

2

Bekstvo Luja XVI

Počitavoj Francuskoj su kontrarevolucionari poveli agitaciju za restauraciju predrevolucionarnog režima.Protivnarodne mere Ustavotvorne skupštine, pad asignata i porast cena su stvorili uslove za uspeh agitacije. Uproleće 1791. se počelo govoriti o pripremi kraljevog bekstva, što se i desilo 21. juna 1791. To je uzburkalo duhoveu Francuskoj jer je rat bio neizbežan pošto bi kralj doveo strane intervencioniste. Stanovnici predgrađa Sen-Antoan su se počeli naoružavati. U javnosti se govorilo o uvođenju republike.

Ustavotvorna skupština je uzela kralja uzaštitu zvanično saopštivši da je otet. Zahtevala je mir i pretila strogim kaznama za istupanje protiv svojine. Ipak,saznalo se za pismo koje je kralj uputio skupštini u kom kaže da neće priznati nijedan zakon iz doba revolucije igde za sve krivi francuski narod. To je izazvalo ogorčenje naroda prema Luju XVI i Ustavotvornoj skupštini. Međutim, kralj je uhvaćen 23. juna u pograničnom gradiću Varen, gde su ga poznali lokalni činovnici. O tome je obaveštena okolina i masa je zadržala kralja i porodicu, a zatim ih pod pratnjom vratila u Pariz, gde su stugli 25.juna. Pod pritiskom mase, Skupština je uklonila Luja XVI s vlasti, ali mu i pružila zaštitu. Kada je on u Skupštini rekao da je otet, poslanici su ga burno pozdravili i vratili na položaj vladara.

Jačanje reakcije

Pošto je rehabilitovala kralja, Ustavotvorna skupština nasrnula je na demokratiju 17. jula 1791. republikanci su se okupili na Marsovom polju u Parizu radi potpisivanja peticije za uvođenje republike.Ustavotvorna skupština je naredila da se masa rastera, a po naređenju Lafajeta  je narodna garda osula paljbu na demonstrante, te je bilo dosta poginulih. Posle toga je došlo do zabrane republikanske štampe i ukidanja pravapeticije. Otpočela su masovna hapšenja demokratske inteligencije.

U septembru 1791. Luj XVI je pristao da potpiše Ustav, ali je prethodno, na njegovo navaljivanje, grupaposlanika-monarhista –Barnav, braća Lameti, Dipor - uspela da Skupština usvoji zakon o ograničenju štampe, odelatnosti demokratije i o povećanju biračkog cenzusa. Ti poslanici su obećali kralju da će izdejstvovati donošenjezakona o kraljevom apsolutnom vetu, o zavođenju gornjeg doma i o kraljevom pravu da postavlja sudije. Kraljevimpotpisivanjem Ustava koji je izradila Ustavotvorna skupština je završen njen rad. Još u avgustu je ona raspisalaizbore za Zakonodavnu skupštinu, kojoj je bila dužna da ustupi mesto po Ustavu. Na predlog Robespjera, odlučeno je da nijedan od poslanika Ustavotvorne skupštine ne može biti kandidovan na izborima za Zakonodavnu.

3

Za vreme rada Ustavotvorne skupštine, francuski narod je dobio ustavnu monarhiju, jednakost svih predzakonom i likvidaciju povlastica viših staleža. Buržoazija je postala vodeća klasa, a novo administrativno uređenjeFrancuske je omogućilo razvoj slobodne trgovine i industrijsku delatnost buržoazije. Sva buržoazija je bila za očuvanje tekovina revolucije, ali za to je bila potrebna podrška narodnih masa čije interese ovim Ustavom krupnaburžoazija nije zaštitila. Utvrdila je političko bespravlje siromašnih, a na selu nije potpuno iskorenila feudalneodnose. Ustavotvorna skupština je poboljšala položaj kontrarevolucionara i stvorila ambijent za restauraciju starogrežima. Narodne mase su nalazile da od revolucije ništa nisu dobile i da za njih ona nije još ni počela. Kada su uvidele da ih je Skupština obmanula, produžile su samostalno delovanje. 1791. godine je narod počeo da stvara svojprogram revolucije.

Klubovi i njihova uloga

U to vreme su zahteve mase jasnije od svega izražavali klubovi. 1791. postao je poznatiji Jakobinski klub. Njega je 1789. obrazovala grupa bretanjskih poslanika koja je svoje skupove održavala u manastiru Sv. Jakova, pa sepo tome i klub počeo nazivati jakobinskim, a nazivali su ga i ''Društvom prijatelja Ustava''.

U početku je sastav biošarolik: njegovi članovi su bili liberalni plemići Mirabo i Lafajet, bankari i krupni kolonijalni trgovci braća Lameti, advokat Barnav, ubeđeni demokrata advokat Robespjer. Uprava kluba birana je na svaka 3 meseca. Svaki kandidat za člana kluba dužan je bio podneti preporuku druga dva člana kluba, koja su u datom gradu provela najmanjegodinu dana. Prezimena kandidata isticana su u dvorani. Članovi kluba koji su imali nešto protiv njih stavljali sukrst pored njihovih prezimena i bili su dužni da obrazlože to, inače bi kandidat bio uveden u članstvo. ''Živeti slobodan ili umreti!'' je bila deviza jakobinaca. Već 1790. je Robespjer počeo uživati veliku popularnost u klubu,pošto je prethodne godine bio izabran za poslanika Državnih staleža. U Ustavotvornoj skupštini je postao vođa omanje demokratske grupe levičara i istaknuti vođa francuske demokratije.

Borio se za ukidanje podele građana na aktivne i pasivne, a stao je i u odbranu crnaca koji su u Zapadnoj Indiji podigli ustanak.Posle neuspelog kraljevog bekstva, u Jakobinskom klubu je nastao rascep. Grupa monarhista – Lafajet,Barnav, Lameti i dr. –obrazovala je zaseban Klub fejanaca, koji je postao središte udruženih snaga buržoazije iplemstva. Fejanci su objavili rat svima onima koji su težili promeni ustava u demokratskom duhu.Drugim centrom revolucionarne demokratije postalo je ''Društvo prijatelja prava čoveka i građanina'' ili Klub kordeljeraca, nazvan po bivšem kordeljerskom manastiru u kom je smešten.

Glavni cilj kluba bio je da predsudom javnosti izobličuje zloupotrebe raznih organa i svako nasrtanje na ljudska prava. Na zvaničnim aktimakordeljera bilo je naslikano ''oko koje sve vidi'' i koje budno prati postupke ljudi na položajima. Kasnije je Klubkordeljera postao središte

4

nižih narodnih slojeva. Vođe Kluba kordeljera bile su Mara i Danton, a ugledni članovisu bili Eber i Momoro.

Žan-Pol Mara (1743-1793) je po obrazovanju bio doktor medicine, a poznat javnosti bio je po tome što jekao fizičar dobio od engleske vlade nagradu u oblasti energetike. Bio je pošten i cenio stvaralaštvo više od bogatstvai slave. I pre revolucije se bavio političkim pitanjima. Napisao je delo ''Ronski lanci'' 1773. u kome je ukazao nanedostatke engleskog ustava, na kraljevu vlast koja je upropašćavala narod i na otkupljivi parlament. Avgusta 1789. je počeo izdavati dnevni list ''Narodni prijatelj'' (L'Ami de Peuple). Aristokratija i krupna buržoazija je unjemu videla najopasnijeg neprijatelja, a već 1789. je predsednik pariske opštine dao nalog za njegovo hapšenje.Predvideo je odmetanje krupne buržoazije od naroda i njen budući savez sa reakcijom. Tražio je da se Ustavotvornaskupština izmeni tako da postane izvršilac narodne volje, tražio je opšte izborno pravo za narod, i to da birači daju određena naređenja poslanicima i da ih mogu opozvati ako ne postupaju po narodnim zahtevima.

Žorž-Žak Danton (1759-1794) je bio jedan od najsjajnijih besednika revolucije. Ali je bio veoma nepostojanu svojim političkim stremljenjima. Zbog toga je 1793. postao zastupnik interesa buržoazije umesto narodnih masa.

U revoluciji veliku ulogu su odigrali sekcija Pariza i narodna udruženja. Sekcijama su se počeli nazivati rejoni na koje je Skupština podelila Pariz 1790. pošto je ukinula raniju podelu na distrikte. Pariz je bio podeljen na48 sekcija. Sve do revolucije od 10. avgusta 1792, izbornim pravom u sekcijama koristili su se samo bogati građani,ali su zatim, kad je ceo narod izborio opšte biračko pravo, načelo sekcija došli predstavnici narodnih masa.

Zakonodavna skupština

Narodna zakonodavna skupština počela je sa radom 1. oktobra 1791. Nju su izabrali samo aktivni građani.Većina poslanika bila je iz redova revolucionarne administracije – predsednici opština, sudije, administratoridepartmana i dr. Apsolutnu većinu u Skupštini činili su fejanci  i njima bliski umerenjaci ili nezavisni. Fejanci sutražili prepuštanje velikih prava Luju XVI, bili su za promenu Ustava u smislu jačanja kraljeve vlasti. Umerenjaci susmatrali da je revolucija završena, i da je potrebna implementacija Ustava. 136 od 745 poslanika su bili jakobinci. Ubrzo je došlo do podele među jakobincima.

Većina je obrazovala partiju žirondinaca, koja je tako nazvana po departmanu Žirondi, gde su bile izabrane vođe partije Vernjo, Gade, Žansone, Inar Kondorse. Kao poslanikPariza, značajnu ulogu u toj grupi igrao je Briso. Kao i umerenjaci, i oni su smatrali da je revolucija završena, madasu neki od njih poput Kondorsea, bili republikanci. Za razliku od umerenjaka, oni su shvatali da su tekovinerevolucije bile na klimavim nogama, da su kontrarevolucionarne snage jače od revolucionarnih i spremne zaborbu. Takođe su uviđali da je revolucija mogla odneti

5

potpunu pobedu samo uz potporu narodnih masa, ali su biliprotivnici reformi u interesu naroda. Njihova politika se sastojala od zakulisnih ustupaka monarhistima i raznihkombinacija, u cilju jačanja vlasti buržoazije.Krajnju levu grupu u Zakonodavnoj skupštini činila je mala grupa demokrata. Oni su sebe nazivali montanjarima (planincima), pošto su sedeli na najvišim klupama. Najistaknutiji predstavnici bili Kuton, Bazir i Šabo.Oni su bili članovi Kluba kordeljera, a održavali su prisne veze sa jakobincima.

Povećavanje ratne opasnosti

  U jesen 1791. revolucija je naišla na nove teškoće: na pojačanu ekonomsku krizu i na klasnu borbupovezanu s njom. U to vreme se ponovo bližila ratna opasnost. Opticaj asignata bio je u padu, a i pored bogateletine nije bilo hleba u dovoljnim količinama, pa se spekulacija povećala. Narod je tražio borbu protiv spekulanata i određivanje utvrđenih cena za najpotrebnije stvari. U mnogim mestima su trgovačke radnje demolirane, a trgovcinaterani da proizvodi ne budu skuplji od određene cene. Seljaci su se bunili što su morali plaćati porez i onimzemljoposednicima koji su pobegli iz zemlje ili su sklapali zavere protiv revolucije u samoj zemlji.Emigranti su tražili od austrijskog cara i pruskog kralja da požure s intervencijom protiv Francuske. Luj XVIstavio je do znanja evropskim vladama da je ustav priznao samo prividno, pod pritiskom, i radi odobrovoljenjamasa. Kraljevska porodica je nastojala da 1791. sazove kongres evropskih vlada radi oružanog mešanja u francuskeposlove. Tako su se u taboru protivrevolucionara formirale 2 partije:  partija prinčeva i partija Luja XVI.

U leto su setrirski nadbiskup i nemački kneževi u Alzasu obratili austrijskom caru sa zahtevom da im se vrate zemlje ipovlastice oduzete tokom revolucije. Leopold II i Fridrih Vilhelm su obrazovali savez protiv Francuske u Pilnicu,27. avgusta 1791. U to vreme je ruska carica Katarina II Velika pregovarala sa švedskim kraljem o obrazovanju jedne vojskeprotiv revolucije. Ona je činila sve da nagna Prusku i Austriju da se umešaju u francuske poslove. Ruski diplomatisu posredovali između Austrije i Pruske po pitanju naknade Pruskoj za učešće u ratu. Pruska je zahtevala Alzas.Zahvaljujući ruskim diplomatama, pitanje naknade je rešeno početkom 1792. Katarina je obećala pruskom kraljuDancig (Gdanjsk), Torn i druge poljske oblasti.Gustav III je pripremao 1792. rusko-švedsku vojsku od 20.000 ljudi,koja bi se iskrcala u Normandiji. Španija i Sardinija su obećali antirevolucijskoj koaliciji.

Od kraja 1791. Zakonodavna skupština nije skidala s dnevnog reda pitanje o ratnoj opasnosti. Krajemoktobra odlučila je da oduzme vojvodi od Provanse pravo na presto ako se do 1. januara 1792. ne vrati u Francusku.U novembru je skupština donela dekrete o emigrantima, daće im se oduzeti imovina ako se ne vrate u Francuskudo Nove godine, i o sveštenicima koji nisu položili zakletvu – njima se oduzima penzija. Skupština je zahtevala dase kralj obrati kurfirstima u Triru i Majncu s ultimativnim predlogom da obustave kontrarevolucionarno delovanjeu svojim zemljama. Luj XVI je pristao da potpiše dekret o vojvodi od Provanse, ali je

6

stavio veto na ostale dekrete,tako da je započela borba između njega i Skupštine. Žirondinci su smatrali daće ofanzivna spoljna politika bitiefikasnija od politike očekivanja.

 

Stav žirondinaca i jakobinaca prema ratnoj opasnosti

Žirondinci su u ratu gledali sredstvo za održanje narodnih masa uza se i za odvraćanje istih od reformi. Činilo im se da će rat probuditi opšti patriotizam, da će obelodaniti kraljevu izdaju i pružiti mogućnost buržoazijida učvrsti vlast.Kad je Luj XVI video da obrazovanje koalicije protiv revolucije napreduje, a da i francuska buržoazija želirat, počeo je s partijom prinčeva da zastupa ideju neophodnog rata. Nadao se porazu francuske vojske, i pomoći stranih intervencionista posle koje bi opet postao apsolutni monarh.Jakobinci su jedini bili protiv rata jer su znali da vojska i cela Francuska još nije spremna za borbu, a da sugenerali i oficiri mahom protivrevolucionari.Emigranti, nemački kneževi i evropski vladari su drskim ponašanjem i planovima o porazu Francuske uvredili čast mnogih Francuza i tako ih približili žirondincima.

U februaru 1792. kralj je uvažio ostavke ministara-fejanaca koji su želeli sporazum s Austrijom, tako da suna njihovo mesto došli žirondinci. Rolan je postao ministar unutrašnjih, a Dimurje spoljnih poslova.U martu 1792. umro je austrijski car Leopold II koga je nasledio Franc II, njegov sin. On je zauzeo otvorenneprijateljski stav prema Francuskoj, a kralj i žirondinci nisu čekali, već su prvi Austriji objavili rat.

Rat sa Austrijom

28. Aprila 1792 francuska vojska je krenula na Austriju. Ona je bila šarolika i mahom sastavljena od malouvežbanih dobrovoljaca, kojima je dato pravo da biraju oficire iz svoje sredine, pošto je znatan broj oficira pobegaoposle nove zakletve kralju, narodu i zakonu.Prve borbe su opravdale nepoverenje jakobinaca pošto su vođene mlitavo od strane oficira, iako je i samaAustrija bila nespremna za rat. Francuzi su doživljavali poraz za porazom, tako da se u narodu rodila sumnja oizdaji kralja, kraljice i čitavog dvora. To je bilo tačno pošto je Marija Antoaneta odavala neprijatelju vojne tajne iobaveštavala o kretanju francuske vojske. Lafajet je tajno pregovarao s Austrijom o zajedničkom napadu na Pariz,gde bi zajedno s njima rasterao

Zakonodavnu skupštinu i pohapsio jakobince. Porazi su izazvali pad poverenja užirondince. Kao izazivači rata su se pokazali nesposobni da izvojuju pobedu. Umesto da za neuspeh optužegenerale, oni su pojačali borbu protiv jakobinaca i izdali nalog za hapšenje Marata, koji je pozivao narod da neveruje žirondincima i kralju, a zatim su nasrnuli na

7

Robespjera.Položaj je bio toliko težak da je Zakonodavna skupština po drugi put usvojila dekrete o sveštenicima kojinisu položili zakletvu i o raspuštanju kraljeve garde koja se starala o ličnoj bezbednosti kralja, a u junu je odlučila da pod Parizom obrazuje vojni logor od 20.000 dobrovoljaca. Luj XVI je stavio veto na sve ove dekrete, a nije seviše bojao ni Skupštine, ni žirondinaca. Otpustio je ministre žirondince i na njihova mesta postavio fejance. Sada sužirondinci bili prinuđeni da se okrenu masama. Da bi primorali Luja XVI da potpiše dekrete i vrati otpušteneministre, žirondinci su sazvali demonstracije za 20. jun. Jakobinci su odbili učešće u njima, pa su se one pokazaleneozbiljnim. To je pokazalo da su vođe masa postali jakobinci. U isto vreme neuspeh demonstracije ohrabrio je kontrarevolucionare.

6. juna 1792. Pruska je otpočela operacije protiv Francuske. Uskoro je austrijska vojska prešla granicu, pa suse borbe vodile na francuskoj teritoriji. Vojvoda od Braunšvajga, vrhovni komandant prusko-austrijskih snaga,potpisao je manifest francuskom narodu koji su mu izdiktirali francuski emigranti. U manifestu se tražilo da narodne ometa nastupanje pruske vojske i da joj pruži svu pomoć, da prizna potpunu neprikosnovenost kraljevskeporodice, ili će u protivnom iskusiti osvetu kakvu će pamtiti. Ovaj manifest je imao za cilj da zaplaši Francuze, ali je on kod njih izazvao gnev i rešenost da spasu otadžbinu. Imajući za sobom mase koje ih podržavaju, žirondinci suzaobišli kraljev veto o obrazovanju vojnog logora oko Pariza tako što su doneli novi dekret kojim se cela narodnagarda poziva da dođe u Pariz na proslavu federacije, 4. jula. Početkom avgusta u Parizu su se okupili federati – delegati iz cele Francuske. Tada su u Pariz došli i marseljski milicionari i tada su Parižani prvi put čuli Marseljezu.

11. jula 1792. zakonodavna skupština je objavila da je otadžbina u opasnosti. Sednice administrativnih organa su proglašene javnim, te su tako stavljene pod kontrolu naroda. Počeli su se prikupljati novi bataljonidobrovoljaca, i za nekoliko dana je u Parizu dobrovoljno u vojsku otišlo 15.000 ljudi.Žirondinci su smatrali da im odstupanje fejanaca pruža šansu da postanu ministri, pa su počeli da se izakulisa dogovaraju s Lujem XVI, u nadi da će pomoću novih kompromisa doći ponovo na vlast. Počeli su opet sa žestokim gonjenjem jakobinaca, uz opasku da su republikanci podjednako opasni kao i emigranti iz Koblenca. U tovreme je neprijatelj bio na putu za Pariz, a jedina prepreka bilo je utvrđenje Verden.

Revolucija od 10. Avgusta 1792.

Tih uzbudljivih i opasnih dana po Francusku i revoluciju, Robespjer i Mara stavili su se na čelo masa. Poštosu obrazovali tajni direktorijum, pripremili su ustanak 9. Avgusta predstavnici 48 pariskih sekcija su obrazovalirevolucionarnu Parisku komunu. Noću između 9/10. avgusta počelo je zvoniti za uzbunu, a izjutra 10. avgusta1792. narodne mase su pod vođstvom Komune pošle ka dvoru Luja XVI na Tiljerijama. Narodna garda koja je čuvala dvor je prišla narodu. Kralju su ostali verni švajcarska straža i dvorani. Nastala je borba, i u roku od nekolikosati je narod zauzeo dvor. Kralj je s porodicom pobegao u Zakonodavnu skupštinu radi

8

zaštite. Skupština je to učinila i čak mu dala jedan od dvorova, ali ga je privremeno zbacila sa vlasti, a Komuna je zahtevala njegovohapšenje, što je i učinjeno. Tog datuma je francuski narod zbacio monarhiju, što je omogućilo spas revolucije inezavisnosti Francuske.

Pariska komuna 1792.

Članovi Komune su bili mahom jakobinci, javnosti nepoznati ljudi. Po svojoj pravoj nameni, Komuna je bilamunicipalni organ, čija se vlast prostire samo na Pariz. Ipak, Pariska komuna iz 1792. ušla u istoriju kao ustanovakoja je rešavala najteža pitanja narodne odbrane Francuske i njenog demokratskog preuređenja. Odmah poslenarodne pobede od 10. avgusta, Komuna je blokirala sve izlaze iz Pariza da bi onemogućila bekstvo rojalista.Objavila je mobilizaciju i uspela da digne moral i heroizam među masama, tako da je za kratko vreme skupilavojsku od 30.000 ljudi. Po njenom naređenju su oko Pariza podignuta utvrđenja. Da bi ublažila skupoću hleba,obavezala je pekare da hleb prodaju po određenoj ceni, a utvrdila je i prinudni kurs asignata.Posle revolucije od 10. avgusta u Francuskoj su praktično postojale dve vlade: Pariska komuna – proizišla izrevolucije i tesno povezana s masama, i Zakonodavna skupština. Posle hapšenja Luja XVI, Skupština je ustanovilanovu izvršnu vlast – Izvršni komitet, čiji su svi članovi, sem Dantona, bili žirondinci.

Pod pritiskom Komune,Skupština je morala da ukine razliku između aktivnih i pasivnih građana, tako da su po prvi put mase dobilepristup političkoj vlasti. Skupština je morala da raspiše izbore za Konvent putem opšteg izbornog prava, ali je zadržala dvostepene izbore. U selima je smanjila broj feudalnih obaveza, a izdat je i zakon po kome će se imanjaemigranata podeliti na manje delove koje će siromašni seljaci moći da kupe na otplatu.Skupština je odbila da proglasi republiku, da kralja preda sudu, a Lafajetu je pružena mogućnost da pobegneu Austriju. Ubrzo je Zakonodavna skupština krenula u borbu protiv Komune, proglasivši je za nelegalnuorganizaciju koja ometa rad Skupštine.

U osnovi te borbe su bile nepomirljive klasne razlike. Zakonodavnaskupština je postala središte okupljanja vlasnika iz cele Francuske – krupne buržoazije i zemljoposednika,protivnika demokratije i republike.Ubrzo su bili objavljeni dokumenti kojima je dokazan kraljeva veza s emigrantima, tako da su se sumnjenaroda pokazale opravdanim, ali je Skupština činila sve da umanji kraljevu krivicu. Stanje na frontu postajalo je sveteže. 23. avgusta predao se grad Longvi zbog komandantove izdaje.

Pad Longvija otvorio je put ka Verdenu iParizu. U Vandeji, Dofineu i drugim mestima rojalisti su organizovali ustanke. Niko od žirondinaca nije verovao upobedu nad intervencionistima, tako da skoro ništa nisu činili da spasu Pariz. Štaviše, oni su priželjkivali padPariza, jer su se bojali da će pobeda Komune dovesti do jačanja jakobinaca i nastavka revolucije. Žirondinci supredlagali da se prestonica prenese negde na jug, u unutrašnjost, što

9

dalje od Pariza i jakobinaca. Poslanici sunapuštali Pariz. 1. septembra pao je Verden. Pariska demokratija je pozvala građane da brane Pariz, a 2. septembra je odjeknuo prvi pucanj iz topa nagoveštavajući opasnost. Muškarci su se u velikom broju odazvali ovom pozivu.

Septembarski dani 1792

Ne zna se kome je palo na pamet da pođe u zatvore radi organizovanja brzog suđenja uhapšenim kontrarevolucionarima, ali su hiljade ljudi krenule ka zatvorima. U nekim sekcijama pala je odluka da se pobiju svihapšenici. Najpre su pojurili u zatvor Opatije, u kom su bili rojalisti uhapšeni posle 10. avgusta. Komuna iZakonodavna skupština su nekoliko puta pokušale sprečavanje linča, a iste večeri, 2. septembra, kad je otpočela seča po zatvorima, obrazovan je sud za suđenje uhapšenima. Septembarski dani u Parizu su bili akt samoodbrane ljudi koji su znali sa svirepost protivrevolucionara, ljudi koji su strahovali od prevrata u Parizu dok se oni bore nafrontu.Septembarske dane je izazvala neodlučna politika Zakonodavne skupštine.

Bilo je dovoljno da ona, naenergičan zahtev Komune, 4. septembra objavi saopštenje narodu u kojem je obećala ''da će se svim silama boritiprotiv kralja i kraljeve vlasti'', pa da pokolj prestane i Parižani krenu na front.Posle zauzeća Verdena, pruska vojska je bila na samo 100 milja (160 km) od Pariza. Niko nije u Evropisumnjao u pobedu saveznika, pad Pariza se očekivao oko 10. septembra. Samo je jedna francuska armija, podvođstvom generala Kelermana pružila ozbiljan otpor. Dimurje mu je došao u pomoć tek posle više putaponovljenog naređenja Izvršnog komiteta. Zauzeo je nekoliko prolaza u Aragonskoj šumi, na putu za Pariz. Tu se iutvrdio u malom mestu Valmi, gde je 20. septembra 1792. francuska vojska po prvi put porazila neprijatelja odpočetka rata.

Konvent. Žirondinci na vlasti

U drugoj polovini avgusta su otpočeli izbori za Konvent. Prvi put u istoriji Francuske su narodne maseimale pravo glasa, pošto je ukinuta podela na aktivne i pasivne građane. Od fejanaca niko nije ušao u Konvent. Uunutrašnjosti, naročito na jugu, izabrani su žirondinci; sankiloti su u Konvent poslali jakobince. U Konventu jeukupno bilo 750 poslanika. Konvent je počeo sa radom na dan bitke kod Valmija, 20. septembra 1792. Ubrzo su seposlanici Konventa podelili u 3 partije: Planinu, Žirondu i Ravnicu (Baruštinu). Partija Planine je bila pojačana ljudima poput Robespjera, Mare, Dantona, Sen-Žista, Demulena, Biljo-Varena, D'Erboa.

10

Najmnogobrojniji su biliposlanici Baruštine, u kojoj su većinu činili vlasnici, poslovni ljudi, koji su sebe nazivali bespartijcima. Oni su seokretali kako vetar duva, prilazili onom ko je jači. Žirondu su predstavljali ne samo poslanici iz bivše Zakonodavneskupštine, veći mnogi novi ljudi. Od 750 poslanika, 165 je bilo uz Žirondu, 500 uz Baruštinu, a oko 85 uz jakobince.Na prvoj sednici Konvent je proglasio svrgavanje monarhije. Dan proglasa republike Konvent je proglasionovom erom, pa su svi upravni akti od tada nosili oznaku:''IV godina slobode, I godina republike''. Proglasrepublike je oduševio vojsku. Poraz kod Valmia izazvao je neslogu između vojvode od Braunšvajga i FridrihaVilhelma, pa je kretanje saveznika ka Parizu obustavljeno, i zbog loših vremenskih uslova, bolesti i otporastanovništva naređeno povlačenje.Umesto odlučne pobede nad Prusima, Dimurje je pregovarao o miru s njima, jer su žirondinci mislili da jePrusku još uvek moguće privući, što je pruska vojska iskoristila i prešla Rajnu. Na proglas Republike, Pruska jeprekinula sve pregovore.

Krajem oktobra su Francuzi opet zauzeli Verden, a oktobra su i Austrijanci posleneuspešne opsade Lila bili prinuđeni da ga napuste. Na dan otvaranja Konventa, južna vojska je ušla u Savoju, gdesu se pojavili seljački ustanci. 30. septembra je francuska vojska pod Kistinomprešla Rajnu i zauzela Špajer. Poslepar dana predao se i Vorms, a 23. septembra vojska sankilota je zauzela Majnc i Frankfurt. Krajem oktobra jefrancuska vojska pod Dimurjeom ušla u Belgiju, a 6. novembra je odnela pobedu nad Austrijancima kod Žemapa, što joj je otvorilo vrata za ulazak u Brisel, 14. novembra. Posle ulaska Francuza u Belgiju, britanski premijer Pit jezauzeo otvoreno neprijateljski stav prema Francuskoj, pošto mu se nisu ispunila očekivanja o slabljenju Francuske,pa je London postao centar svih zavera protiv Republike.Izazvavši napregnutost svih narodnih snaga, vojska je od industrije i zemljoradnje odvojila stotine hiljadaljudi, što je dovelo do poremećaja celokupnog ekonomskog života, rasta cena i oskudice u najpotrebnijim stvarima.Sva ta pitanja – rat, pitanje snabdevanja, organizovanje suđenja Luju XVI, postala su glavna pitanja revolucije u jesen 1792. i izazvala su žestoku političku borbu u Konventu između Planine i Žironde.

Borba partija u Konventu

Izgledalo je da su uspesi francuske vojske opravdavali politiku žirondinaca koji su sada postali vladajuća partija u Konventu. Ubrzo je Konvent za članove Izvršnog saveta izabrao samo žirondince, isključivši Dantona. Nataj način, revolucija od 10. avgusta 1792. je dovela žirondince na vlast. Žirondinci su smatrali da je potrebno, radiobezbeđivanja od restauracije, rešiti seljačko pitanje i iskoreniti feudalizam na selu. Jakobinci su mislili da će setekovine revolucije osigurati samo u slučaju da već ina stanovništva vidi realne koristi od revolucije, pa su stogatražili ponovnu podelu zemljišta u interesu širokih seljačkih masa. Prve sednice Konventa su pokazale da su jakobinci za okupljanje svih snaga u cilju obezbeđenja sloboda koje su narodne mase izborile revolucijom od 10.avgusta. Ali, žirondinci nisu hteli sarađivati s jakobincima, i od prvih

11

dana rada Konventa su otpočeli borbu snjima, dražeći i podižući protiv sebe narodne mase. Mogućnost biranja sudija iz redova svih građana, kako supredlagali jakobinci, se činila kao ozbiljna opasnost za buržoasku svojinu. Žirondinci su tražili da Konvent predložiprvostepenim izbornim skupštinama da ponište izbor poslanika koji su izgubili narodno poverenje, tj. poslanikePlanine – Robespjera, Marata, Dantona.

U oktobru su žirondinski departmani poslali u Pariz gardu od 16.000 ljudiradi zaštite Konventa od ''dezorganizatora'', ''anarhista'', tj. od revolucionarnog Pariza.Raspolažući oružanom snagom i oslanjajući se na Baruštinu, Žironda je ukinula krivični sud zaveden posle10. avgusta, i zakazala nove izbore za Konvent; time je podstakla kontrarevolucionare na nekažnjive istupe.Braneći se od žirondinskog napada, Planina je bila primorana da krene u napad.Mara je našao načina da prodre u kasarne departmanske garde i kaže istinu o borbi pariskih radnika. Ubrzosu vojnici postali prijatelji jakobinaca i formirali ''Društvo federata 83 departmana''. Žirondinci nisu imali sreće naizborima za Parisku komunu; na sednici 2. decembra1792. ona se odlikovala istim revolucionarnim karakterom. UGlavni savet Komune izabrani su samo jakobinci.Umesto da ujedine sve snage radi rešavanja pitanja revolucije, žirondinci su izgubili 3 meseca boreći se s jakobincima. Komuna je tražila suđenje kralju; žirondinci su hteli da ga spasu, ali nisu imali hrabrosti da javnostanu u njegovu odbranu. Konvent je vodio pregovore s drugim vladama o uslovima oslobođenja, ali Luj XVI višenikog nije zanimao.

Suđenje Luju XVI

Krajem novembra postali su poznati novi dokazi o izdaji Luja XVI. Bravar Gamen je dostavio Rolanu,ministru policije, saznanja o postojanju tajnog ormana u zidu dvora u Tiljerijama. Iz hartija nađenih u ormanusaznalo se o tajnim vezama kralja s emigrantima. Poslednje sumnje u njegovu izdaju su iščezle čak i kodžirondinaca, te su objavili da ga treba predati sudu. Bez obzira na svakodnevne nove dokaze o njegovoj krivici,žirondinci su još jednom pokušali da spasu Luja, nasuprot traženju narodnih masa.Da bi dobili u vremenu, oni su Konventu osporili pravo da sudi kralju i predložili da se pitanje o njegovojkrivici iznese pred osnovne izborne skupštine. Nadali su se da će posednici iz departmana podržati kralja, što bižirondinci iskoristili da ih podstaknu na borbu protiv sankilota, i time svrše s jakobincima. Ovim su zapodevaliotvoreni građanski rat. Tek14. januara 1793, posle brojnih prepirki, Konvent je izneo na glasanje 3 pitanja:

1.Da li je Luj XVI kriv za zaveru protiv narodne slobode i za atentat na bezbednost države?

2.Da li će se o presudi glasanjem izjasniti ceo narod?

3.Kakvu kaznu zaslužuje Luj XVI?

12

Konvent je skoro jednoglasno priznao da je kralj kriv zbog zlonamernih postupaka protiv narodne slobode idržavne bezbednosti. Obraćanje narodu je bilo odbačeno sa 423 glasa. Glasanje po trećem pitanju nastavljeno je itrajalo je 37 časova neprekidno. Za smrtnu kaznu bez odlaganja je bilo 387, a za tamnicu ili uslovnu smrtnu kaznu334 poslanika – većinom od 53 glasa Luj XVI je osuđen na smrt bez odlaganja. Giljotiniran je 21. januara 1793.

Revolucionarni pokret masa 1792. i 1793.godine

Već u jesen 1792. se počela osećati oskudica u najpotrebnijim proizvodima, a pre svega u žitu. Iako je letinabila zadovoljavajuća, žito je bilo teško nabaviti pošto su ga bogati seljaci skrivali ne želeći da ga prodaju zaobescenjeni papirni novac. Vojska je iscrpila sve izvore zemlje, a većina proizvoda je sasvim iščezla s tržišta. Zaasignate je isplaćivano samo 60% njihove vrednosti. Sve je to izazvalo spekulaciju i skupoću. Poremećaj normalnogekonomskog života je sitnu buržoaziju i radnike doveo u težak položaj. Naročito je bio težak položaj radnika u Lionu. Lionske manufakture su prekinule sa radom još novembra 1792. i 30.000 radnika je ostalo bez posla. Narodu Parizu je smatrao da je Komuna dužna da mu pomogne i povede borbu protiv spekulanata koji su prikrivaliproizvode ili ih prodavali mnogo skuplje.Zima 1793. je bila vrlo teška. Skupoća i spekulacija su svakim danom uzimale sve više maha.

Konvent nije ništa preduzeo u vođenju borbe protiv gladi, tako da je sam narod ustao da potraži spas od nje. Još u proleće 1792.kad je došlo do nestašice šećera i kafe, sveštenik Dolivje je izašao s tvrđenjem da zemlja i njeni plodovi treba dapripadaju narodu, i po njegovom mišljenju narod ima prava da određuje cene hleba i drugih namirnica. Lionac L'Anž je predlagao da se obrazuje zadruga farmera-potrošača, koja bi u ime države i pod njenim nadzorom otkupilapo prosečnoj ceni celokupnu letinu u Francuskoj koja bi se smestila u magacine i raspodeljivala čitavoj zemlji Delegati su tražili zavođenje maksimiranih cena (maksimuma) za sve neophodne proizvode. U zavođenju maksimuma siromasi iz gradova i sela nisu videli samo privremenu meru u borbi sa skupoćom i glađu. Oni su uzavođenju maksimuma gledali sredstvo za izbavljenje od nemaštine i uspostavljanje prave jednakosti.

Naporedo sa zahtevom za uvođenje maksimuma, na veliko odobravanje je posle 10. avgusta naišao i zahtevza donošenjem agrarnog zakona. Pristalice agrarnog zakona smatrale su da je vlada dužna da podeli svu zemljusvim opštinama u Francuskoj, tako da svakom siromahu pripadne parče zemlje i da niko nema više zemlje nego štobi mogao obraditi sopstvenim rukama.

13

Stav žirondinaca i jakobinaca prema maksimumu

Žirondinci su razglasili da je do traženja agrarnog zakona i maksimuma došlo zbog uticaja agenata poslatihiz Engleske i emigranata. U martu 1793. Konvent je doneo zakon kojim se predviđa smrtna kazna za propaganduagrarnog zakona.Jakobinci Robespjer i Mara su bili takođe protiv agrarnog zakona, ali su za razliku od žirondinaca znatnoviše saosećali sa patnjama naroda.U radničkim predgrađima Pariza, Liona i drugih gradova pojavili su se novi ljudi koji su počeli govoriti uime naroda: Žak Ru, Varle, Lekleri dr.

Besni

Žirondinci su ove nove ljude nazivali ''besnima''. U Konventu su svi bili protiv njih, ali su u Lionu imalimnogo pristalica, čak je i predsednik opštine Paš bio uz njih. Već u zimu 1793. besni su obrazovali svoj centar,uspostavili vezu među gradovima i težili koordinaciji u radu. U zimu i proleće 1793. zahtevi besnih su bili sledeći:

1.određivanje maksimuma za najpotrebnije proizvode;

2.zavođenje progresivnog poreza;

3.obrazovanje narodne uprave za snabdevanje;

4.donošenje strogih zakona protiv spekulanata.

U februaru-martu 1793. pokret protiv skupoće dobio je tako preteći karakter, a mogućnost da mase podvođstvom besnih istupe protiv Konventa bila je velika, tako da Konvent nije olako mogao više prelaziti prekopitanja o snabdevanju.U aprilu su žirondinci podneli na pretres Konventu svoj predlog Ustava koji su hteli da proguraju na vreme,a jakobinci su bili protiv tog projekta. Da bi mogli prinuditi Konvent da usvoji njihov projekat, jakobinci su semorali osloniti na mase. U međuvremenu su Robespjer i Mara promenili svoj stav o maksimumu i bili za njegovo uvođenje, tako da je došlo do zbližavanja besnih i jakobinaca.To je izazvalo gnev buržoazije u Konventu, tako da je posle pisma žirondinca Petioa krupna buržoazijakrenula svugde u napad protiv naroda. U Lionu je udružena s rojalistima zbacila opštinsku upravu na čelu sa jakobincima.

Uzroci revolucije od 31.maja-2. juna 1793

14

Posle pogubljenja Luja XVI, koaliciji protiv Francuske pridružile su se Engleska, Holandija, Pijemont,Sardinija i Španija. Rusija nije Francuskoj objavila rat, ali je prekinula diplomatske odnose. U zimu 1793. samo suDanska, Švedska, Švajcarska i SAD održavale normalne diplomatske odnose sa Francuskom. One iste teškoće s jeseni 1792. postojale su i na proleće 1793.godine. Kistin se nije mogao dugo održati u Frankfurtu.

Kad su Prusi dobili pojačanja, francuska vojska se morala povući preko granice na Rajni. Dimurje je krenuo na Holandiju kakomu je bilo naređeno, ali je u martu stigla vest da je pretrpeo poraz prilikom pokušaja osvajanja Holandije, a tajporaz je povukao sa sobom i gonjenje Francuza iz Belgije. Francuska vojska je bila u istom položaju kao u jesen1792., i Francuska se opet našla pod neposrednom opasnošću intervencije. Proglas Konventa da se u vojsku uzme300.000 ljudi poslužio je kao znak za protivrevolucionarni ustanak u Vandeji, kom se pridružila i Bretanja.

12. marta 1793. je Dimurje otvoreno ustao protiv Konventa i napisao mu preteće pismo. Šest dana kasnijedopustio je da ga potuku Austrijanci, a potom je otpočeo pregovore s austrijskim glavno komandujućim Makom o zajedničkim operacijama protiv Pariza radi uspostavljanja ustavne monarhije. Pariz je za Dimurjeovu izdaju saznao početkom aprila. Izgledalo je da je restauracija neizbežna.

Konvent je oduzeo Izvršnom komitetu vođenje rata i uaprilu formirao Komitet javnog spasa, načelu sa Dantonom. Dimurjeova izdaja je kompromitovala žirondince, jer je on bio njihov štićenik, a njegova izdaja je bila u vezi s njihovom borbom protiv narodnih masa. 25 od 48 sekcija je zahtevalo da se žirondinci najure iz Konventa.Da bi se održali na vlasti, žirondinci su pristali da se donese zakon o maksimumu, što je Konvent i učinio 4.maja 1793. godine. Jakobinac Kambon je podneo projekat o prinudnom zajmu od 1 milijarde, koji bi uplatili bogataši, a koji bi se iskoristio za nabavku odela i oružja za vojsku.

Žirondinci su u maju obrazovali Komisiju dvanaestorice, koja je zatražila da joj se podnesu protokoli sekcija i počela je da proverava rad Komune. Još preobrazovanja Komisije dat je nalog da se Mara uhapsi, a dan kada je on oslobođen optužbi proglašen je danomžalosti. Od tog dana se svaka sednica Konventa pretvorila u borbu na smrt između žirondinaca i montanjara(planinaca).Ona ista borba koja je zahvatila Konvent, prenela se i na sekcije.

Pod vođstvom ''besnih'' je još u martu osnovan Komitet ustanka, koji je zahtevao da se iz Konventa isteraju 22 poslanika Žironde. U maju je taj zahtevpostao opšti. Tada je na čelo borbe protiv žirondinaca stala Komuna. Izjutra, 31. Maja 1793.  je počelo zvonjenjezvona i dobovanje doboša na uzbunu, a narod se počeo okupljati pred Komunom. Tek uveče su sankiloti ispunilidvorane Konventa. Tada je Robespjer zatražio hapšenje Komisije dvanaestorice i 22 poslanika-žirondinca. Jedinastvar sa kojom se složio Konvent bilo je ukidanje Komisije. Tako se pokret od 31. maja završio neuspehom.

15

2. Juna se saznalo u Parizu da su žirondinci zajedno s rojalistima u Lionu pobili oko 800 jakobinaca. To je upropastilo Žirondu, a više od 100.000 naoružanih ljudi opkolilo je Konvent i tražilo da se 22 poslanika udalje iz Konventa.Poslanici Ravnice i Žironde su izašli na ulicu verujući da će ih narod propustiti. Ali je jakobinac Anrio, zapovedniknarodne garde, naredio tobdžijama da zauzmu svoja mesta, što je primoralo Konvent da isključi 31 poslanika izredova žirondinaca.Revolucija od 31. maja do 2. juna 1793. je uklonila s vlasti krupnu trgovačko-industrijsku buržoaziju. Uproleće je ta buržoazija otišla u tabor kontrarevolucionara, izdavši pritom sopstvenu stvar, i odrekavši se prava da revolucija zaštiti njene sopstvene tekovine i samim tim je otvorila granice stranim intervencionistima.

16

Literatura

1. M. Pavičić, Francuska revolucija – izabrani izvori, Školska knjiga, Zagreb 1963.2. Čedomir Popov - Građanska Evropa (1770-1871), Matica srpska, Novi Sad 1989.3. Popović, V. Istorija Novog veka (1453-1815). Beograd 1940.

17