Aleksandar Aca Simic je rodonacelnik srpskog foto-zurnalizma. Bavio se profesionalno novinarskom fotografijom I radio za listove Nedeljna ilustracija, Politika ,Borba, Jugopres. Njegove fotografije sa vaznih politickih dogadjaja su krcate istojijskim podacima. On beleži sva događanja na kojima prisustvuje kraljevska porodica, rad državne Skupštine, izborne mitinge, proslave... Njegove fotografije su bitan izvor istoričarima, one su hronika tadašnjeg života i ličnosti.

Sahrana posmrtnih ostataka srpskih velikana 7. 11. 1926." jedna je od poslednjih fotografija Nikole Pašića. fotografija na kojoj je kneginja Olga u poseti nemačkom iseljeničkom logoru u Zemunu 7. 10. 1940. godine govori o pokušaju naše vlasti da izbegne rat; izlazak Vlatka Mačaka iz voza u Beogradu 1939. godine podseća na dolazak delegacije Hrvatske republikanske seljačke stranke u Beograd na pregovore sa Radikalnom strankom posle koga je privremeno stabilizovana politička situacija.

Veoma su važni i njegovi zapisi na poleđini fotografija kojima objašnjava njihov sadržaj. Simić ih piše u poslednjoj deceniji života, dok sređuje svoje radove, znači nekoliko decenija nakon što su nastali. Pa ipak, nijednom nije pogrešio u identifikovanju mesta koje je fotografisao, ponekad je grešio ko je na slici, a najmanje je pouzdan kad navodi godine, što je razumljivo.

Pored toga sto se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda.

Simić je dokumentarista i ne ulepšava ni Beograd ni njegove stanovnike, ne krije da su u centru grada pijace, blato, siromaštvo, ali ti prizori na njegovim fotografijama nisu ružni. On beleži promene grada, njegov napredak – rekonstrukciju ulica na primer, izgradnju mosta, poboljšanje gradskog saobraćaja, prve automate za prodaju robe i svakom fotografijom priča priču o životu Beograda.

Rodje je u Beogradu 24. juli 1898, i zivo je do 18. januar 1971.Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom.

Bio čovek modernog doba, vozio je motor "harli dejvidson" pa je pre drugih stizao na događaj koji treba fotografisati, a u prikolici je vozio novinare kako bi informacija imala i pisanu formu. Snimao je Beograd iz aviona, eksperimentisao je sa panoramskim snimcima.

Neki ga smatraju i pretecom danasnjih paparaca. O tome najbolje svedoci dogadjaj kada je posle pokušaja ubistva Stjepana Radića u Skupštini 1928. godine, hrvatski poslanik je smešten u bolnicu i niko nije mogao da ga fotografiše i svi su čekali ispred zgrade. Aca se snašao: u momentu kad su otvorili prozor bolesnikove sobe, popeo se na nekakav bolnički stočić i – fotografisao ga. A njegovom kolegi Svetozaru Grdijanu je jedino preostalo da snimi Acu dok fotografiše, a mi sad imamo svedočenje kako je Aca dolazio do željenog snimka.

Nije bio zainteresovan za likovne bravure , zato kod njega nema naknadnih intervencija,doterivanja,estetizacija.Bio je samouk ,u hodu je ucio ,otkrivao I stvarao nove vrednosti, I ostavio nezaobilazan trag u istoriji srpske fotografije.

Poslednju deceniju života proveo je kao penzioner, fotografisao je Beograd i sređivao svoje radove. Sam ih je izradio, i zato one imaju status autorskog otiska. Njegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.