Ruski formalisti

Šklovski, Umetnost kao postupak

Na početku teksta Šklovski polemiše sa Potebnjom i njegovim stavom: „Umetnost je mišljenje u slikama“. On navodi stavove Potebnje i njegovih učenika, odnosno njihove tvrdnje da bez slike nema umetnosti, a posebno poezije; da je poezija poseban način mišljenja – mišljenje u slikama i da taj način i postupak donose ekonomičnost, a estetsko osećanje je refleks te ekonomičnosti. Poezija je, dakle, mišljenje u slikama, a zadatak slika je da grupišu raznorodne predmete i akcije, i da nepoznato objasne poznatim.Ovi stavovi su pre svega prisutni u simbolizmu. Ali, ispostavilo se da su slike gotovo statične, i da one prelaze, ne menjajući se – iz veka u vek, od zemlje do zemlje, od pesnika do pesnika. Što više shvatate epohu, sve više ste svesni da su slike, za koje ste smatrali da ih je stvorio određeni pesnik, u stvari tuđe, a on ih koristi gotovo nepromenjene. Sav rad pesničkih škola svodi se na nagomilavanje i razradu novih umetničkih postupaka, grupisanje i obradu govornog materijala i to više na raspoređivanje nego na stvaranje slika. Slike su date, pa je u poeziji mnogo više sećanja na slike, nego mišljenja u slikama. Promena slika, dakle, nije ono što čini suštinu razvoja poezije.Tako se kao poetski mogu primiti iskazi koji nisu bili stvoreni u toj nameri. Nešto može biti stvoreno kao prozno a da se prima kao poetsko i obrnuto, biti stvoreno kao prozno a da se prima kao poetsko.Zapravo, poetska slika je jedan od načina da se izazove maksimalan utisak. Kao način, ona je po zadatku ravna drugim umetničkim postupcima pesničkog jezika (poređenju, ponavljanju, simetriji, hiperboli i svakoj drugoj figuri). Pesnička slika je jedno od sredstava pesničkog jezika. I zakon ekonomisanja stvaralačkih snaga pripada grupi opšte priznatih zakona. To je zakon koji nalaže da se iskaže što više misli sa što manje reči. Ali, misli o ekonomisanju snaga mogu se primeniti na jezik i to na onaj „praktični“ ((svakodnevni)). Usled nepoznavanja razlike između zakona praktičnog i poetskog jezika, ovo je bilo primenjeno i na poetski jezik. Zapravo, postoji suprotnost između zakona poetskog i zakona razgovornog jezika. Zakoni proznog jezika, sa npr. nedovršenim rečenicama, mogu se tumačiti automatizacijom. Automatizacija se dešava i u opažanju stvari i u životu. (Ne možemo se, npr. setiti osećaja kada smo prvi put držali pero, olovku… jer to stalno radimo…) Šklovski navodi odlomak iz Tolstojevog dnevnika gde on opisuje kako je sređivao sobu i nije mogao da se seti da li je već prebrisao krevet ili nije. Tolstoj govori da su njegovi pokreti prešli u naviku, da je to radio nesvesno zato nije ni mogao da se seti. On zaključuje: znači, ako sam prebrisao i zaboravio, tj. radio sam nesvesno, isto je kao i da nisam radio. Tako mnogi provedu čitav život nesvesno, pa taj život kao da nije postojao. Tako nestaje život, pretvarajući se ni u šta. Automatizacija guta predmete, odeću, nameštaj, ženu, strah od rata. Da bi se vratilo osećanje života, da bi osvestile stvari i kamen postao kamen, postoji ono što se zove umetnost. Cilj umetnosti je da se osećanje stvari da preko viđenja a ne preko prepoznavanja; umetnički postupak je postupak oneobičavanja stvari, postupak otežane

1

forme, koji potencira teškoće i vreme trajanja percepcije, jer je taj proces u umetnosti sam sebi cilj i mora biti produžen; umetnost je način da se doživi proces stvaranja stvari, dok ono što je u umetnosti stvoreno je od sekundarnog značaja. Život poetskog umetničkog dela ide od viđenja ka prepoznavanju, od poezije ka prozi, od konkretnog ka uopštenom. //ideja evolucije književnosti//Stvari, koje smo opažali nekoliko puta počinjemo da prepoznajemo; stvar je pred nama, mi to znamo ali je ne vidimo. Ali, postoje različiti načini da se u umetnosti stvar istrgne iz automatizma opažanja. Jedan takav način gotovo uvek je koristio Tolstoj. Kod njega se postupak oneobičavanja kod njega se sastoji u tome što on stvar naziva imenom, a opisuje kao da je prvi put vidi, a događaj kao da se prvi put odigrao. Sem toga, opisujući stvar, on ne upotrebljava uobičajene nazive njenih delova, već im daje imena odgovarajućih delova drugih predmeta.

U Platnomeru su stvari oneobičene, jer je data percepcija konja:

„Ono što su govorili o šibanju i hrišćanstvu, dobro sam razumeo; ali sasvim mi je bilo nejasno šta su značile reči „svoje, njegovo ždrebe, iz kojih se videlo da ljudi pretpostavljaju nekakvu vezu između mene i konjušara. U čemu je bila ta veza ja tada nisam mogao da razumem. Tek mnogo kasnije, kada su me izdvojili od ostalih konja, ja sam razumeo šta to znači.Onda nikako nisam mogao da shvatim šta znači to što mene nazivaju svojinom nekakvog čoveka. Reči: „moj konj", odnosile su se na mene, živog konja, i bile su mi toliko neobične kao i reči: „moja zemlja", „moj vazduh", „moja voda“.Ali, te reči imale su na mene ogroman uticaj. Nisam prestajao o njima da razmišljam, i tek posle najraznovrsnijih odnosa s ljudima razumeo sam, najzad, značenje koje ljudi pridaju tim, tako čudnim, rečima. Njihov značaj je sledeći: ljudi se u životu ne upravljaju prema delima već prema rečima; oni ne vole toliko mogućnost da nešto rade ili ne rade, koliko mogućnost da u govoru o raznim predmetima upotrebljavaju izvesne uobičajene reči. Te su reči: „moj, moja, moje", i oni ih primenjuju na razne stvari, živa bića, predmete, čak i na zemlju, ljude i konje. Oni se dogovaraju da samo jedan čovek za jednu te istu stvar može reći: „moje". A onog koji, po toj među njima utvrđenoj igri, sme da kaže „moje" za najveći broj stvari, oni smatraju najsrećnijim. Zašto je to tako, ne znam; ali je tako. Nekad sam se dugo mučio ne bih li to nekako objasnio direktnom korišću. Ali se to pokazalo ne-tačnim.Mnogi ljudi koji su, na primer, mene nazivali svojim konjem, nisu me sami jahali, već su to činili sasvim drugi. Nisu me oni ni hranili, nego opet sasvim drugi, čak mi ni dobra nisu činili oni koji su me nazivali svojim konjem, već kočijaši, vidari, i uopšte strani ljudi. Kasnije, kada sam proširio svoj krug posmatranja, uverio sam se da pojam moje, ne samo s obzirom na nas konje nego uopšte, nema nikakvog drugog osnova osim niskog i životinjskog ljudskog instinkta koji oni nazivaju ili osećanjem ili pravom svojine. Čovek kaže: „moja kuća", a nikada ne stanuje u njoj, već se samo brine o njenom zidanju i održavanju. Trgovac veli „moja radnja", „moja radnja sa čohom" a nema odela od najbolje čohe koju u radnji ima.Ima ljudi koji nazivaju svojom neku zemlju, a nikad je nisu videli, niti njome prolazili. Ima ljudi koji nazivaju svojima druge ljude, a da ih nikada videli nisu; sav njihov odnos

2

prema tim ljudima sastoji se u tome što im čine zlo. Ima ljudi koji žene nazivaju svojim ženama ili svojim suprugama; a te žene žive s drugim muškarcima. I ljudi u svom životu ne teže da čine ono što smatraju za dobro, nego se trude da što više stvari nazovu svojima.Ubeđen sam sada da se baš u tome i sastoji stvarna razlika između ljudi i nas. I baš zbog toga, a da i ne govorim o drugim našim prednostima u odnosu na ljude, možemo reći da na lestvici živih bića mi stojimo iznad ljudi, jer delatnost ljudi, bar onih s kojima sam ja dolazio u dodir, ima za svrhu reči, a naša — dela."

I na kraju pripovetke, kad je konj već ubijen, ne menja se način pripovedanja:

„ ... mnogo kasnije sklonjeno je u zemlju i telo Serpuhovskog, koje je dotle hodalo po svetu, jelo i pilo. Ni njegova koža, ni njegovo meso, ni njegove kosti nisu se mogle iskoristiti ni za šta.I kao što se njegovo mrtvačko telo punili 20 godina vuklo po svetu i bilo svima na teretu, tako je i polaganje u grob tog tela za ljude bilo samo nepotrebna muka. Već davno nikom nije bio potreban; svima je već odavno bio na teretu, pa ipak, oni mrtvi što ukopavaju mrtvace nalazili za potrebno da obuku ovo natrulo i podbulo telo u lepu uniformu i lepe čizme, da ga polože u nov, dobar kovčeg s novim kićankama na sva četiri ugla, pa da onda taj mrtvački sanduk polože u drugi olovni i da ga odnesu u Moskvu, da tamo raskopaju davno sahranjene ljudske kosti i da baš na njihovo „mesto sakriju ovo natrulo i ucrvljalo telo u novoj uniformi, s lepo očišćenim čizmama, i da sve to zatrpaju zemljom".

Tim postupkom opisivao je Tolstoj sve bitke u Ratu i miru. Sve su date, u prvom redu, kao neobične. Na isti način je opisivao salone i pozorišta.

„Na pozornici su bile daske ravne po sredini, a sa strane su stajali obojeni kartoni koji su predstavljali drveta, pozadi je bilo na daskama razapeto platno. Na sredini pozornice sedele su devojke s crvenim pojasevima na belim suknjama. Jedna, vrlo debela, u svilenoj beloj haljini, sedela je odvojeno na niskoj klupici, uz koju pozadi beše prilepljen zeleni karton. Sve su one nešto pevale. Kad su završile pesmu, devojka u belom priđe do šaptačeve kućice, a njoj priđe muškarac u svilenim pantalonama pripijenim uz debele noge, s perom, pa poče da peva i da širi ruke.Muškarac u pripijenim pantalonama otpeva nešto sam, zatim otpeva ona. A onda oboje ućutaše, zasvira muzika i muškarac poče da se igra prstima ruku one devojke u beloj haljini, očevidno čekajući opet takt da počne svoju partiju zajedno s njom. Oni otpevaše udvoje, i svi u pozorištu počeše da pljeskaju i da viču, a onaj muškarac i ona žena na pozornici, što su predstavljali zaljubljene, počeše da se klanjaju, osmehujući se i šireći ruke.U drugom činu bili su kartoni, koji predstavljahu spomenike i bila je neka rupa na platnu, koja predstavljaše mesec, pa podigoše abažure na rampi i počeše svirati u basu trube i kontrabasovi, i sleva i zdesna iziđe mnogo ljudi u crnim mantijama. Ljudi počeše da mašu rukama, a u rukama im beše nešto nalik na kinžale ((sablje)); zatim dotrčaše još nekakvi ljudi i stadoše da vuku nekud onu devojku, koja je ranije bila u beloj, a sad u plavoj haljini. Nisu je odvukli odmah, nego su dugo pevali s njom, a onda je tek

3

odvukoše i iza kulisa udariše triput u nešto metalno, pa svi kleknuše i zapevaše neku molitvu. Nekoliko puta sve te radnje prekidane su oduševljenim usklicima gledalaca." ,,U četvrtom činu izlazio je nekakav đavo, koji je mašući rukom pevao dotle dok ne izvukoše pod njim dasku, te ga nesta pod podom."

Ovim postupkom se Tolstoj ne koristi samo kada želi da prikaže stvar prema kojoj ima negativan stav:

„Pjer se diže od svojih novih drugova i pođe između vatri na drugu stranu druma, gde su, kako mu rekoše, bili zarobljeni vojnici. Hteo je da porazgovara s njima. Na putu ga zaustavi francuski stražar i naredi mu da se vrati. Pjer se vrati, ali ne vatri, drugovima, nego jednim ispregnutira kolima, u kojima ne beše nikoga. Sede na hladnu zemlju pored kolskog točka, podvi noge i obori glavu, i dugo je sedeo nepomično, razmišljajući. Prošlo je više od sata. Niko ga nije uznemiravao. Najedanput se zasmeja svojim krupnim, dobroćudnim smehom tako jako da su se s raznih strana začuđeno obazreli ljudi na taj čudnovat, očevidno usamljen smeh.— Ha, ha, ha! — smejao se Pjer i progovori glasno, sam sa sobom: — Nije me propustio vojnik. Mene su uhvatili, mene su zatvorili. Mene drže u ropstvu. Koga to mene? Mene? mene — moju besmrtnu dušu! Ha, ha, ha!... Ha, ha, ha! ... — smejao se on i suze mu udariše na oči.Pjer pogleda u nebo, u pučinu zvezda što se gube i što trepere. ,,I sve je to moje, i sve je to u meni, i sve sam to ja!" — pomisli u sebi. „I sve su to oni uhvatili i zatvorili u baraku, pregrađenu daskama!" On se osmehnu i pođe svojim drugovima da se namesti da spava."

Taj način sagledavanja stvari, izdvajanjem iz njihovog konteksta, Tolstoj je primenio u svojim poslednjim delima, analizirajući dogme i obrede. I u njihovom opisu on je primenio postupak oneobičavanja, stavljajući umesto uobičajenih reči religijske terminologije njihovo obično značenje. To je bilo nešto neuobičajeno, čudovišno, shvaćeno kao bogohulno. Ali, to je bio način na koji je Tolstoj opažao i pripovedao ono što ga okružuje. Njegovo opažanje je poljuljalo njegovu veru, kada se dotako stvari kojih se dugo nije hteo doticati.

Proučavajući pesnički jezik, kako u smislu fonetskog i leksičkog sastava, tako i u vezi s rasporedom reči, tako i načinom njihove semantičke konstrukcije – uvek nailazimo na istu karakteristiku umetničkog: ono se stara za opažanja koja su se otrgla od „automatizma“, u njemu je viđenje cilj stvaraoca i ono je „veštački“ stvoreno. Tako se opažanje zadržava i dostiže maksimalnu jačinu i trajanje. Takve uslove stvara „poetski jezik“. Prema Aristotelu, poetski jezik mora imati karakter tuđeg, zapanjujućeg jezika. //Aristotel i formalisti//Jezik poezije je težak, otežan, zakočen. U nekim slučajevima jezik poezije se približava jeziku proze, ali to ne narušava zakon otežalosti. Npr. Puškin u Evgeniju Onjeginu. Za njegove savremenike uobičajeni poetski jezik bio je visoki, uzvišeni stil, a Puškinov im je svojom trivijalnošću, (za ono vreme) bio neobično

4

težak. Tako su se njegovi savremenici zgražavali nad vulgarnošću Puškinovih „prostačkih“ izraza. ((On je prvi put upotrebio ime iz naroda, Tatjana, za svoju junakinju i sl)). Puškin je upotrebljavao prost govor kao poseban način za koncentrisanje pažnje. Danas imamo još karakterističniju pojavu. Književni jezik je prodro u narodni, pa su sad u književnom postali omiljeni dijalektizmi, provincijalizmi ili varvarizmi. Tako su prost govor i književni jezik izmenjali mesta. Javila se i snažna tendencija za stvaranje novog jezika – specifično poetskog. Na čelu te škole je Hlebnjikov. Tako dolazimo do definicije poezije kao zakočenog, izlomljenog govora. Poetski govor je govor-konstrukcija. Proza je pak običan govor: ekonomičan, lak, pravilan.

Na kraju članka, Šklovski se ukratko osvrće na ritam, kaže da kada je reč o proznom ritmu, on je važan kao faktor automatizacije. Ali, ritam poezije nije takav. On nije otežan, već poremećen. Ali, ako se kanonizira i postane predvidiv, izgubiće snagu postupka otežavanja.

***

Članak Viktora Šklovskog Umetnost kao postupak, koji se pojavio 1917. kao svojevrsni manifest formalnog metoda, otvorio je perspektivu za konkretnu analizu forme. U ovom članku je očigledno odstupanje od Potebnje i teorijskih principa simbolizma. Članak počinje osporavanjima osnovnih stavova Potebnje o slikovitosti. Pesnička slika je jedan od pesničkih postupaka, a sadržaj ili duša književnog dela nije drugo do sklop, forma, suma stilskih postupaka. To zahteva i prelazak sa izučavanja forme na postupke pomoću kojih se nova forma sazdaje. Umesto termina forma ovde je uzet termin konstrukcija: konstruktivni princip, a gradivo je jezik, govorni niz.Zajedno sa ovim stavom Šklovski odbacuje i princip umetničkog ekonomisanja, koji se čvrsto utemeljio u teoriju umetnosti: pesnički govor je govor konstrukcije i u njemu nema ekonomičnosti kao u običnom govoru. Kao protivteža umetničkom ekonomisanju istaknuti su postupak "oneobičavanja" i postupak "teške forme", koja "povećava teškoću i dužinu opažanja, s obzirom na to da je proces opažanja u umetnosti samom sebi cilj i mora biti produžen." Odatle proističe istraživanje postupaka. A suština postupka je očuđenje (nagoni čitaoca da izađe iz automatizma svoje percepcije). //pojam oneobičavanja je srodan pojmovima tačka gledišta (Uspenski) ili fokalizacija (Ženet)// Primer s Natašom Rostovom u pozorištu pokazuje da je ukupan utisak koji treba da proizvede umetnost viđen s naličja: razložen na gradivo (karton, boje, platno) i postupke (rezanje, bojenje) kojim su napravljene kulise.Umetnost se shvata kao način rušenja automatizma opažaja; cilj slike nije u približavanju njenog značaja našem shvatanju, već u stvaranju naročitog opažanja predmeta, u stvaranju "viđenja", a ne "prepoznavanja" predmeta.

Čitanje koje predlaže Šklovski bilo bi jednako Natašinom gledanju predstave – no čitanje i proučavanje književnosti sasvim su različite stvari. U proučavanju je delo predmet, pa se pažnja usmerava kako je ono napravljeno i kako (a ne šta) govori čitaocu. Kada je

5

čitalac više zaokupljen književnim konvencijama nego svetom koji je pomoću tih konvencija nastao, onda dobijamo očuđeno čitanje. (konvencije jednoga doba su za čitaoca toga doba motivisane, pa ih oseća kao prirodne).

Natašino viđenje pozorišne predstave zamišljeno je kao rušenje pozorišne iluzije, pa ona scenografiju vidi kao „ravne daske“, „obojene kartone“, a „mesec u pozadini kao „rupu na platnu“, a pevače u kostimima kao „maskirane muškarce i žene“ ili „ljude i crnim mantijama“. Međutim, Natašina nespremnost da pristane na umetničku iluziju ne može se nikako objasniti njenim nepoznavanjem pozorišta, već je to posledica njenog naročitog psihološkog stanja. Ona se, naime, posle dužeg boravka na selu vratila u grad, što je uticalo na njenu zbunjenost, pa i na čistotu srca. Osim toga, njeno povišeno emoticno stanje nastaje ne samo zbog promene sredine, već i zbog nejasnog i nedorečenog odnosa koji ima sa svojim verenikom Andrejem Bolkonskim. Zapravo, percepcija predočenog je ograničena na svest junakinje, a njeno značenje funkcija su donekle složeniji nego što Šklovski sugeriše kroz pojam oneobičavanja.

Slično je i sa oneobičavanjem u prikazu rata kod Tolstoja (što je kao strategija pripovedanja preuzeto od Stendala) – ono ima i psihološku funkciju (nespremnost junaka za smrt), ali je izraz i određenog ideološkog i političkog stava, pa, opet, dakle u vidu treba imati i funkciju tog postpka, a ne samo postupak kao takav.

Da je Šklovski znao za način na koji vojvoda Draško doživljava i opisuje mletačko pozorište u Gorskom vijencu, nazvao bi ga očuđavanjem. Ali, ovde je, za razliku od Tolstojeve Nataše, upravo reč o nepoznavanju pozorišta i njegovih konvencija.

Njegoš, Gorski vijenac

Knjez Janko:

A bješe li igre u MletakaKao ovo te se mi igramo?

Vojvoda Draško:

Bješe igre, ali drugojače.U jednu se kuću sakupljahu,pošto mrkni i pošto večeraj.Kuća bješe sila od svijeta! //pozorište je bilo veoma prostrano//uždi u njoj hiljadu svijećah;po zidu joj svud bjehu panjege, //panjege (lože)-udubljenje u zidu kuće, za

posuđe, alatcijele se napuni naroda,tako isto i kuća ostala;svud mogaše iz zida viđetiđe virahu ka miši iz gn’jezda.

6

Dok se jedna podiže zavjesa, treći dio od kuće otvori.Bože dragi, tu da vidiš čuda! tu izmilje nekakvoga puka, to ni u san nikad doć ne može, svi šareni kao divlje mačke. Dok ih stade po kući krivanja, // krivanja – dreka; glumci viču, njemu to liči na

dreku//đe ko bješe zapljeska rukama; //aplauz//imah mrtav padnut od smijeha!Malo stade oni otidošea za njima drugi izidoše.Takve bruke, takvijeh grdilahnigđe niko još vidio nije!nosine im pod od kvarta bjehu, //četvrtina lakta//istreštili oči kao tencia zinuli ka kurjaci gladni,a drvene noge nasadilipa iđahu kao na ključeve;oblačili prnje i jačine, -usred podne da ga čovjek sretne,sva bi mu se kosa naježila.

7