Ferdinand de Sosir Seminar Ski Rad

Фердинанд де Сосир


Праунук чувеног швајцарског физичара Хорација де Сосира, Фердинанд де

Сосир, рођен је 1857.године у Женеви, где је и одрастао. Учио је латински, грчки,

санскрит и разне друге курсеве на Женевском универзитету а дипломирао је на

Универзитету у Лајпцигу 1876. године. У својој 21.години написао је своје једино

целовито дело Memoire sur le sisteme primitif des voyalles dans les langues indo-

europeens (теза о примитивном вокалном уређењу у индоевропским језицима)

којом је поставио темеље теорији ларингала. Сосир је имао необичну храброст да

се ухвати у коштац са компликованошћу старог индоевропског вокализма. До њега,

за науку је однос дугих индоевропских вокала према краткима изгледао нерешив

проблем. Полазећи од тога да је све у језику међусобно повезано, да постоји нека

основна структура која обједињује граматичке форме истога система у целину,

Сосир је изнео своје оригинално објашњење своје лингвистичке загонетке које би

се, укратко, састојало у следећем.

Као што је доказано, индоевропски језици су имали посебан однос

алтернације кратких вокала: е /о /о ( у слоговима као; derk / dork /drk, isp. grčko:

derkomai / dedorka / edrakon ). Tреба претпоставити, тврдио је Сосир, да је

индоевропски гласовни систем, поред нама познатих гласова, садржао и један

касније изгубљени глас непознате вредности (Сосир га бележи са *А) који је

својим присуством, у сличним фонетским контекстима, условљавао сличан низ

алтернација: *dbeA / *dboA / *dtA kao derk / dork / drk. Ишчезавање тог тајанственог

А довело је, према законима индоевропске фонетике, до карактеристичног

дуљења одговарајућих кратких вокала, односно до појаве вокалског елемента

тамо где је вокал дотле недостајао: између консонаната наместо о (у грчком је

рецимо дошло до односа: dhe / dho /; isp.:tithemi / thomos / thetos)

Убедљив начин на који је Сосир изнео и образложио своју теорију оставио

је на савременике дубок утисак. Не мање је узбудила лингвистичку јавност

чињеница да је, приликом истраживања хетитског језика, откривено присуство

специфичног грленог гласа управо у оним позицијама за коју је Сосир везивао

1


појаву тајанственог *А. Тако је наука имала прилике да се увери у исправност

Сосирове теорије.

Овај рад му је отворио врата науке. Постаје професор у E cole des Hautes

Etudes у Паризу, где је предавао готски и старовисоконемачки. 1891. године

вратио се у Женеву, где је предавао санскрит и индоевропеистику остатак свог

живита.1906. почиње предавати Курс опште лингвистике и Упоредне историје

индоевропских језика, све до своје смрти 1913. године. Иако никад није престао да

ради, Сосир је после Memoira сасвим престао да пише. Ћутао је, јер је све више

постао убеђен да лингвистику ваља мењати "од темеља до крова“. Он је био врло

незадовољан стањем лингвистичке мисли 19. века, па је на критици те мисли

изградио властиту теорију.

Тек 1906. године, наследивши Јозефа Вертхајмера на Универзитету у

Женеви, могао је Сосир да упозна свет са оригиналним идејама, које су сазревале

у њему током дугих година. Он је одржао три курса о општој лингвистици: 1906-

1907,1908-1909,1910-1911.

Сматрајући веома важним његова предавања, како би их отргли од

заборава, његови студенти Шарл Бали и Албер Сеше прикупили су белешке девет

студената, сва три курса која је одржао од 1906-1911. У предговору за прво

издање они кажу: “Сви они који су имали срећу да прате ту плодну наставу жалили

су што из ње није изашла једна књига. После смрти учитељеве надали смо се да

ћемо у његовим рукописима, које нам је госпођа де Сосир љубазно ставила на

располагање, наћи верну или довољно јасну слику његових генијалних предавања;

назирали смо могућност публиковања заснованог на простом сређивању личних

забележака Фердинанда де Сосира, комбинованих са студентским прибелешкама.

Наше разочарење је било велико: нисмо ништа нашли, или скоро ништа, што би

одговарало свескама забележака његових ученика. Фердинанд де Сосир је на брзу

руку уништавао набацане белешке у којима је из дана у дан скицирао скелет

својих излагања! Фиоке његовог писаћег стола дале су нам само скице, доста

старе, свакако не без вредности, али које није било могуће искористити и

комбиновати са грађом три курса. То откриће разочарало нас је утолико више што

су нас професионалне обавезе биле скоро сасвим спречиле да лично пратимо

2


његова последња предавања, која у каријери Фердинанда де Сосира

представљају једну исто тако бриљантну етапу, као што је била и она, већ далека,

када се појавила Расправа о самогласницима.

Ваљало је, дакле, послужити се забелешкама студената током последња

три низа предавања. Добили смо свеске врло исцрпне, за два прва курса од

госпође Луја Каја, Леополда Готјеа, Пола Регара и Алберта Ридлингера; за трећи,

најважнији, од господе Алберта Сеше и господе Жоржа Дегалијеа и Франсиса

Жозефа. Господину Лују Бричу дугујемо прибелешке о једној специјалној тачки;

свима дугујемо искрену захвалност. Најтоплије се захваљујемо и господину Жилу

Ронжу, угледном романисти, који је прегледао рукопис пре штампања и чији су нам

савети били драгоцени.

Што је требало урадити с том грађом? Неопходан је, прво, био један

критички посао: требало је, упоређујући све верзије, допрети, за сваки курс и за

сваки детаљ курса, до мисли учитељеве, од које смо имали само одјеке, кадкад и

нескладне. За прва два курса обратили смо се за сарадњу Ридлингеру, једном од

оних који су са највише интереса пратили мисао учитељеву; његов рад нам је био

од велике користи. За трећи курс, један од нас, А.Сеше, обавио је исти такав

минуциозан посао сравнивања и редиговања.

Али, шта онда? Облик усмене наставе, често противречан облику књиге,

стварао нам је великих тешкоћа. Уз то је Ф.де Сосир био од оних људи који се

непрестано обнављају; његова се мисао развијала у свим правцима, не долазећи у

противречност са самим собом. Било је немогуће све објавити у првобитном

облику; понављања, неизбежна у слободном излагању, укрштања, разноликост

формулација, све би то дало делу хетероклитан карактер. Ограничити се само на

један курс - а на који? - значило би осиромашити књигу, лишивши је свих

богатстава растурених у друга два; ни сам трећи курс, најзаокругљенији , не би

могао сам за себе пружити потпуну идеју теорија и метода Фердинанда де Сосира.

Било нам је сугерисано да објавимо, такве какве су, извесне нарочито

оригиналне одломке. Та идеја нам се с почетка допада, али ускоро се показа да би

она нанела неправду мисли нашег учитеља, показујући само фрагменте једне

градње чија се вредност може уочити тек у њеној свеукупности.

3


Прихватили смо најзад једно, истина, смелије решење, али, верујемо, и

рационалније: покушати реконструкцију, синтезу на основу трећег курса, користећи

се свим материјалима којима смо располагали, укључив и личне прибелешке

Фердинанда де Сосира. Радило се, дакле о поновном стварању, утолико тежем

што је оно требало да буде потпуно објективно; код сваке тачке, продирући у

дубину сваке посебне мисли, ваљало је, пре светлости целог система, покушати

видети ту мисао у њеном коначном облику, извлачећи је из варијација, из

колебања, који су својствени говорном предавању, па је онда ставити на њихово

природно место, приказујући све делове редом саобразним интенцијама самог

аутора, чак и када су се те интенције више наслућивале но што су се виделе.

Ова књига коју, не без зебње, пружамо ученој публици и свим пријатељима

лингвистике, рођена је из тог рада асимилације и реконструкције.

Наша мисао водиља била је да саздамо једну органску целину, не

пренебрегавајући ништа што би могло допринети утиску јединства. Али можда смо

се баш тиме изложили двострукој критици.

Прво нам се може рећи да је та „целина“ непотпуна: учитељев наук никад није

имао претензију да обради све делове лингвистике, нити да на све баци исту

светлост; он то ни материјално није могао. Уосталом његове су намере биле

сасвим другачије. Вођен од неколико основних личних начела, начела која

сусрећемо свуда у његовом делу и која чине потку тог чврстог и разноликог ткива,

он понире у дубину, ширећи се површински само онде где та начела налазе

упечатљиве примене, или тамо где се сукобљавају са каквом теоријом, која би их

могла ставити у питање.

То објашњава зашто су извесне дисциплине , на пример, семантика, тек

узгред дотакнуте. Ми немамо утисак да те празнине шкоде општој архитектури

дела. Приметније је одсуство лингвистике „живе речи“. Обећано слушаоцима

трећег курса, то истраживање би, нема сумње, добило почасно место у следећим

курсевима; знамо сви зашто то обећање није одржано. Ми смо се ограничили да

саберемо и да ставимо на њихово природно место узгредне спомене тог једва

скицираног програма; даље нисмо могли ићи.

4


И, обрнуто, пребациваће нам се можда што смо публиковали разлагања која

се односе на знања већ стечена пре Фердинанда де Сосира. Све не може бити

ново у тако обимном раду; али ако су већ позната начела потребна за разумевање

целине, зар ће нам се замерати што их нисмо избацили? Тако на пример

поглавље о фонетским променама садржи већ речених ствари, и то можда на

дефинитивнији начин; али, осим што тај одељак садржи доста оригиналних и

драгоцених појединости, чак и једно површно читање показаће каквих би његово

укидање, из контраста, имало последица за разумевање начела на којима је

Фердинанд де Сосир поставио свој систем статичне лингвистике.

Сви ми осећамо одговорност коју смо узели на себе пред критиком, као и

пред самим аутором, који можда не би дозволио објављивање ових страница.

Примамо целу ту одговорност, и хтели бисмо да је сами сносимо. Да ли ће

критика знати да прави разлику између учитеља и његових тумача? Били бисмо јој

захвални да нама намени ударце, које би било неправедно упутити успомени која

нам је драга.1

„Без обзира на све неравнине текста и на поједина одступања од

аутентичности (сведена, уосталом, на промашај у нијанси, у јачини нагласка, али

не и суштини идеје), књига „Курс опште лингвистике“ је одигравајући мисионарску

улогу у лингвистици, донела Сосиру драгоцену славу онога од кога је започело

ново доба. На ономе што је она казала, израстале су нове генерације, нове

теорије, нова дела. О њој се дискутовало, са њоме саглашавало, од ње

разилазило у мишљењу.“2

Сосир се првенствено интересовао за то шта је језик као предмет научног

пруучавања: како га разумети и како му прилазити. Да би своје идеје што живље

пренео студентима он се послижио духовитим поређењем са игром шаха.

„За игру шаха узимају се фигуре које могу бити израђене од врло различитог

материјала. Избор материјала је произвољан. Обавезна је једино вредност која се

фигурама у игри придаје. Тако и у језику: хоће ли реч вода представљати именицу

или предлог, или глагол, или било друго шта, зависи од значења које је везано у

датом језику за гласовни склоп вода. Значење не бива условљено самим

5


сазвучјем речи, већ положајем који она, у својству језичког знака, заузима у оквиру

целокупног језичког система.

Шаховским фигурама рукујемо по одређеним правилима игре која треба

поштовати. Недопуштено је мењати у току игре једном утврђену вредност фигура.

Слично стоји са језиком. Конкретан спој гласовне са значењском страномјезичког

знака варира од језика до језика, што значи да је настао у игри случајности,

произвољно. Али једном утврђен - тај се спој не може мењати , обавезан је. У том

смислу сваки језички знак је с једне стране произвољан а са друге стране

обавезан.

Појава као што је језички supletivizam (=повезивање двеју по сазвучју

неодговарајућих форми у јединствен систем облика - нпр. у српском језику човек /

једнина ( људи / множина ) имају такође своју паралелу у шаховској игри. Изгуби

се рецимо једна фигура. Можемо место изгубљеног пиона употребити напрстак,

гуму, било шта – главно је запамтити да ће тај нови предмет, специфичан по

облику, имати у игри вредност изгубљене фигуре. Сваки потез у игри ствара нову

ситуацију на шаховској табли. Али свака „нова ситуација“ остаје доследно у

складу са правилима игре. Временом се догађају и различите језичке промене.

Реализација тих промена остаје доследно у оквиру онога што одговара увек истим

принципима по којима се успоставља феномен језичког знака. Сваки потез

шаховског играча креће само једну фигуру. Последица, међутим, које настају могу

бити од споредног значаја за главни ток игре, али могу бити и одлучујуће. Тако и у

језику: почне једна језичка промена развија се, окончава се; у крајњем резултату

она може донети или само прекрајање детаља, или битну промену у систему.

Сваки потез ствара ново стање на шаховској табли. Свако ново стање има

своје законе. Пређашњи распоред, пре учињеног потеза, нема више значаја; битно

је оно што је сад, то треба посматрати и оцењивати. Није у суштини друкчије ни са

језиком: поглед на језичку стварност у пресеку једног развојног тренутка показује

увек јединствену укупност међусобно повезаних факата; ово посматрано

( актуелно ) стање испољава се независно од ранијих стања истог језика,

сагледаних из еволутивне перспективе.

6


Свака шаховска фигура има своју вредност према правилима игре, али у

игри фигуре долазе у различите положаје једне према другима. Ти им положаји

дају нове вредности (није свеједно нпр. да ли да ли је један пион у таквом

положају да може напасти противничку фигуру или је ван борбених линија). И

конкретна вредност језичких јединица бива одређена њиховом актуелном

употребом (једна је комуникативна вредност српског а у улози везника, друга у

обележавању генитива једнине: зида)

Највећи значај за развој модерне лингвистике имале су Сосирове

констатације о језику као организованом систему. Сосирово учење значи почетак

развоја структуралне лингвистике, то јест такве лингвистике у којој се језик сматра

системом а систем чине скупови структура. Свака језичка појединост одређена је

својим местом у систему, у целини. Полазећи од становишта да се језички

елементи у систему налазе у односима опозиција (то јест вредност једног знака

бива условљена присуством осталих, језички знаци се међусобно супростављају)

један језички члан замењује се другим да би се проверила исправност првог.

Људски говор је феномен линеарног типа у том смислу што се сваки

елемент од којег је саздан изговара појединачно у времену: сачињавају га

јединице сукцесивно упредене у говорну нит.Лингвистичко испитивање треба да

има у виду ову чињеницу пре свега у односу на језичку јединицу: њена вредност

бива обавезно стилизована у контакту са непосредним окружењем.

Психолошке категорије као што су аналогија и асоцијација интензивно утичу

на језички развој. По Сосировом мишљењу лингвистика треба да укључи у круг

својих непосредних интересовања проблем домета и облика таквих утицаја.

Језик (langue) је својина колектива, а појединац га непосредно остварује

говором (parole). Говорне реализације одговарају у принципу нормама које намеће

језик – својина колектива. Па ипак сам чин говора даје могућност за нарушавање

актуелне језичке норме: појединац започне неку промену, она се даље уопштава

подражавањем, док се коначно не уврсти у инвентар стандардни језичких

карактеристика.

Језик се може проучавати у два правца: синхронично и дијахронично. Под

синхронијом Сосир сматра изучавање језичког система као статичке категорије. Не

7


еволутивно, не у процесу, него изучавање језика као објекта. Дијахроно

проучавање језика јесте проучавање у његовој еволуцији, у развоју. Постоје два

методолошка начина дијахроног проучавања језика. Први је да се иде од неке

почетне историјске фазе, па се иде ка савременом стању, или се крене од

савременог стања па се иде до неке замишњене историјске тачке. То је мукотрпан

посао, јер што се више иде у дубину историјску, све је теже реконструисати језик.

Много је теже проучавати језик полазећи од појединачних елемената него када се

пође од неког система. Други начин проучавања језика јесте када се језик

хронолошки подели на фазе, па се свака фаза појединачно изучи и инда се из

збира датих фаза добија историјска слика датог језика. Овакав начин проучавања

језика је још тежи али су резултати поузданији. Ова Сосирова подела је још у

његово време доживела велику критику.

Сосир сматра да лингвистика мора разграничити и дефинисати своје

подручје, иако језик јесте својеврсна, хетерогена, „друштвена чињеница „, иако се

сваки његов елеменат може посматрати с врло различитих стајалишта, његову

примарну бит неће моћи проучити ни социологија, ни психологија ни филозофија.

Према Сосиру језик је попут писма, азбуке за глувонеме, облика

учтивости....војничких знакова. Језик је један од састава знакова али и најважнији

од њих-састав знакова који служи за изражавање мисли. Проучавање језика треба

довести у везу с проучавањем знакова уопште. Иако се није много задржао на

томе да разради нову дисциплину, данас се сматра да је Сосир утемељивач

семиологије, као науке о знаковма у Европи.

Семиологија види комуникацију као стварање значења у поруци. Значење

није статично. Оно је променљиво, представља активан процес. Сосир сматра да

је значење вредности појма унутар самог система. Он прави разлику између

вредности и значења. Вредност је елеменат значења, али значење се од ње

разликује и истовремено од ње зависи. Једна реч може бити замењена неком

другом или упоређена с неком другом. Њена вредност није утврђена све док не

можемо да је разменимо са неким другим појмом да нешто значи.

Сосир означитеља сматра материјалним делом вредности, док је означени

појмовни део. Вредност означитеља једино у односу или у разлици са другим

8


феноменима јзика (ако је реч о лингвистичкој вредности). У речи су важне звучне

разлике које нам омогућавају да их одвајамо од других речи, пошто су управо

разлике те које носе значење. Материјални елемент (звук) по себи не припада

језику, он је само материјал који језик користи. Главни појмови који се користе

између означитеља и означеног су: произвољно (арбитарно), иконично,

мотивација и ограничење и сви су они повезани међу собом. Произвољна природа

знака указује да нема нужне везе између означитеља и означеног, већ да се ради

о особеној комуникацији која чини арбитарни ентитет. Икона је знак где је облик

означитеља одређен на неки начин преко означеног. Мотивација и ограничење

описују у којој мери означено одређује означитеља. Високо мотивисан знак је врло

иконичан: фотографија је више мотивисана од саобраћајног знака, ограничење се

односи на утицај који означено врши на означитеља. Што је знак мотивисанији, то

је више његов означитељ ограничен означеним.

1.Знак, означено, ознака

„Лингвистички знак не спаја ствар са именом, већ појам са акустичком

сликом. Ова слика није материјалан звук, чисто физичка ствар, већ психички

отисак тога звука, представа коју нам о њему даје сведочанство наших чула; она је

чулна, и ако нам се деси да је назовемо „материјалном“, то ће бити само у том

смислу, супростављајући је другом члану тог споја: појму, којинје обично

апстрактнији.

Психички карактер наших акустичких слика јасно се види када посматрамо

властити говор. Ми можемо да говоримо сами себи или да себи рецитујемо

стихове не мичући ни уснама ни језиком. Зато што су за нас речи језика акустична

слика треба избегавати да се говори о „фонемима“ од којих су састављене. Тај

израз подразумева идеју гласовног чина; он је прикладан само за говорену реч, за

остварење унутрашње слике у беседи. Неспоразум ће бити избегнут ако будемо

говорили о звуцима и слоговима речи, под условом да не заборављамо да се ради

о акустичној слици.

Лингвистички знак је психички ентитет са два лица, која можемо

представити фигуром:

Појам

9


Акустичка слика

Та два елемента уско су спојена и не иду један без другог. Било да тражимо

смисао латинске речи arbor или реч којом се латински означава појам „дрво“ јасно

је да нам само поређења посвећена језику изгледају сагласна са стварношћу, и да

одбацујемо сваку другу која би се могла замислити.

Ми називамо знаком комбинацију појма и акустичне слике; али у текућој

употреби тај термин означава обично само акустичну слику, нпр. јердну реч (arbor).

Заборавља се када се arbor назива знаком, да је то само зато што он носи појам

„дрво“, тако да идеја чулног дела инплицира идеју целине.

2. Произвољност знака

Веза која спају ознаку за означено произвољна је, или, ми под знаком

подрзумевамо целину која проистиче из споја ознаке и означеног, можемо рећи

једноставније: лингвистички знак је произвољан.

Пр: идеја „сестра“ није везана никаквим унутрашњим односом за низ звукова

с-е-с-т-р-а, који му служи за ознаку; он би исто тако могао бити представљен ма

којим другим низом: доказ су томе разлике међу језицима, па и само постојање

различитих језика.

Начело произвољности знака нико не оспорава, али је често лакше

оспорити истину, него јој пронаћи право место, место које јој припада.

Сосир сматра да ће семиологија када буде организована морати да се

запита да ли јој с правом припадају начини изражавања који почивају на потпуно

природним знацима, као нпр. пантомима. Ако до тога дође њен главни предмет ће

бити скуп система који се заснивају на произвољности знака. Свако средство

израза прихваћено од једног друштва у начелу заснива се на колективној навици,

на конвенцији. Може се рећи да сасвим произвољни знаци остварују боље од

других идеал семиолошког поступка; отуд је језик најсложенији и

најраспрострањенији од свих система израза; истовремено и најкарактеристичнији.

Сосир сматра да лингвистика може постати општи образац целе семиологије, иако

је језик само један од њених система. За оно што ми називамо ознаком,

употрбљава се реч симбол. Карактер симбола је да никад није сасвим

произвољан; он није празан, постоји известан траг природне везе између ознаке и

10


означеног. Симбол правде, теразије не би могао бити замењен било чим

другим...кочијама на пример.

Реч произвољан не би требало да наведе на мисао да ознака зависи од

слободног избора говорећег субјекта, она је немотивисана, то јест произвољна у

односу на означено, са којим нема никакве природне везе у стварности.

Позивајући се на ономатопеју, избор ознаке није увек произвољан. Али

ономатопеје нису никад органски елементи једног лингвистичког система. Њихов

број је много мањи, него што се мисли. Речи као fouet (бич) или glas (посмртно

звоно) могу да оставе известан утисак својом сугестивном звучношћу; али ако

погледамо њихове латинске корене видимо да квалитет који им се приписује

случајан је резултат фонетске еволуције.

Праве ономатопеје, не само што су малобројне већ је и сам њихов избор

произвољан јер представљају само приближну имитацију извесних шумова. У

узвицима, који су веома блиски ономатопејама, човек је склон да види спонтане

изразе стварности, које нам природа диктира. За већину њих може се рећи да не

постоји нужна веза између ознаке и означеног. Довољно је да се упореде два

језика па да се види колико су ти изрази у њима различити.

Ономатопеје и узвици су споредног значаја а њихово симболично порекло

делом је спорно.

3. Непроменљивост знака

Ако се, у односу на идеју коју представља, ознака јавља као слободно

изабрана, у односу на лингвистичку заједницу која је употребљава, она није

слободна, она је наметнута. Друштвена маса није консултована и ознака коју је

језик изабрао, не би могла бити замењена неком другом. Чак и појединац и када

би хтео, немоћан је да у било чему учини већ учињен избор, као ни масе, јер су и

оне везане за језик, онакав какав је.

Колико год се враћали у прошлост, језик је се увек јавља као наслеђе

претходног доба. Чин којим би у једном датом тренутку имена била доделјена

стварима, којим би био установљен уговор између појмова и акустичних слика –

тај чин можемо само да замислимо,али он никада није био константован.

11


Ни једно друштво, не зна и никада није знало језик другачије него као

наслеђен производ претходних генерација. Промене у језику нису везане за смену

генерација, већ се мешају, узајамно прожимају и садрже индивидуе свих узраста.

Битна разматрња:

а) произвољни карактер знака

Сама произвољност знака штити језик од сваког покушаја промене

б) мноштво знакова потребних да се сазда ма који језик

Значај те чињенице је огроман. Систем писма сасатављен од 20 до 40 слова,

може за нужду бити замењен неким другим. Исти случај био би и са језиком, када

би он садржао ограничен број елемената; али лингвистички знаци су безбројни.

в) исувише сложен карактер система

Један језик чини систем и он је сложен механизам, њега је могуће схватити само

рефлексијом; чак и они који га свакодневно употребљавају потпуно га не познају.

Таква промена може се замислити само у виду интервенције специјалиста,

граматичара, логичара... али искуствопоказује да до данас такве ингеренције нису

имале никаквог успеха.

г) отпор колективне инерције према сваком лингвистичком новоучењу

Језик је у сваком тренутку ствар свих; проширен у маси и у њеној употреби,

он је нешто чиме се све индивидуе целог дана служе. У том погледу језик се не

може поредити са другим „установама“. Прописи једног законика и обреди једне

вере, поморски знаци... занимају у исти мах и временски ограничено, само

известан број индивидуа; насупрот томе, свако, сваког тренутка учествује у језику и

зато он трпи утицај свакога. Та битна чињеница је довољна је да покаже

немогућност револуције, због тога он најмање подлеже иницијативама. То што

језик има непокретан карактер није само што је везан за заједницу, већ и зато што

је постављен у времену. Сваког тренутка солиданост са прошлошћу ништи

слободу избора. Ми кажемо човек и пас, јер се пре нас говорило човек, пас. То не

спречава да у свеукупном феномену та два антиномична чиниоца: произвољна

конвенција, на основу које је избор слободан, и време, захваљујући коме је избор

фиксиран. Знак не зна за други закон осим традиције зато што је произвољан а,

опет, он може да буде произвољан зато што се оснива на традицији.

12


4. Променљивост знака

Време, које обезбеђује континуитет језика, има једно дејство да више или

мање мења лингвистичке знаке; у извесном смислу може се у исти мах говорити о

непроменљивости и променљивости знака. Ове две чињенице су солидарне: знак

се мења зато што се наставља. Оно што превладава у свакој промени јесте

постојаност старог начина; неверност према прошлости је релативна, па се начело

промене оснива на начелу континуитета. Ма какви били чиниоци промене, било да

делују сваки за се или комбиновано, они увек доводе до померања односа између

означеног и ознаке. Језик је потпуно немоћан да се брани од чинилаца који сваког

тренутка померају однос између означеног и ознаке. То је у тој мери тачно да се то

начело може проверити чак и када су питању вештачки језици. Онај који створи

такав један језик господари њиме све док не уђе у оптицај; али чим он почне да

врши своју мисао и постане ствар која свакоме припада, надзор се губи. Есперанто

је покушај те врсте...Човек који би имао претензију да сачини непроменљив језик,

које би потомство имало да прихвати такав какав је, личио би на квочку која је

излегла пачје јаје: језик који jе он створио био би , хтео не хтео, понесен струјом

која носи све језике“.3

Поред лингвистичког знака, са посебним интересовањем Сосир је

расправљао о фонеми. Он сматра да се многи фонологисти интересују искључиво

за чин фонације, то јест произвођења звукова од стране говорних органа а

запостављају акустичну страну. Та метода није правилна: не само што нам је

утисак произведен на ухо дат исто толико непосредно као и слика органа у

покрету, него је тај утисак природна основа сваке теорије. Акустичке дате постоје

већ несвесно кад приступимо фонолошким јединицама; помоћу уха знамо да ли је

реч о б или о т... Када би се кинематографски могли репродуковати сви покрети

уста и грла кад изводе један ланац звукова, било би немогуће открити подразделе

тог тока артикулаторског покрета; не зна се где се један звук завршава а други

почиње. Акустички ланац се не дели на једнаке дужине већ на хомогене дужине,

које карактерише јединство утиска, и то је полазна тачка за фонолошка

испитивања.

13


По Сосировом мишљењу првобитна грчка азбука заслужује наше дивљење.

Сваки прост звук је у тој азбуци представљен једним графичким знаком, и обрнуто,

сваки знак одговара једном простом звуку, увек истом. То је генијално откриће које

су Латини наследили. Други народи нису увидели то начело, и њихове азбуке не

анализирају говорни ланац, по његовим акустичким хомогеним фазама.

„Фонема је збир акустичких утисака и артикулаторних покрета, чувене

јединице и говорне јединице, једна условљавајући другу: реч је већ о једној

комплексној јединици са једном ногом у сваком ланцу.

Када се анализира довољан број говорних ланаца који припадају разним

језицима, могу се познати и класификовати елементи којима они оперишу.

Код изучавања усамљених гласова довољно је утврдити положај органа:

акустички квалитет фонема није у питању; тај квалитет је одрђен ухом; што се тиче

артикулације потпуно смо слободни да је по вољи произведемо. Али чим је у

питању изговарање два комбинована звука ствар више није тако једноставна:

приморани смо да водимо рачуна о могућем нескладу између траженог и учињеног

ефекта; ми нисмо увек у стању да изговоримо оно што хоћемо. Слобода везивања

фонолошких врста ограничена је могућношћу везивања артикулаторних покрета.

Да би се објаснило шта се збива међу тим групама, потребно је установити једну

фонологију где би те групе биле третиране као алгебарске једначине; једна

бинарна група подразумева известан број механичких и акустичких елемената који

се узајамно условљавају; када се јседан од њих мења, та промена се нужно

одражава и на другима, а тај утицај се може израчунати.

Ако у феномену фонације постоји нешто што има универзални карактер,

који стоји изнад свих локалних разноликости фонема, то је сигурно та правилна

механика. По томе се види какву важност треба да има фонологија за општи

лингвистику.

Сосир је увео многе новине у лингвистици. Покушао је да језик проучава

полазећи од самог језика, да искључи ванлингвистичке факторе, да језику приђе са

гледишта тачних егзактних наука, па је увео такозвани дихотомни приступ језичким

факторима.

14


Он је први дефинисао језик као систем, па се сматра оснивачем системске

лингвистике, он сматра да језик има социјалну функцију и зачиње развој

социолингвистике. Он први каже да се језик састоји из скупова различитих

структура, то значи наговештај развоја структуралне лингвистике.

Визионар у свом послу, још за живота, наилазио је на критику својих теорија.

После Курса опште лингвистике,објављеног 1916. године, његово дело је много

пута анализирано, хваљено, оповргавано.... Најзначајнију критику његовог дела

дали су Џонатан Калер и Луј- Жан Калве.

Џонатан Калер (Jonathan Culler) полази обухватније, уврстивши Сосира, с обзиром

на допринос модерној мисли и схватању човека, друштвеним

наукама уопште, лингвистици, семиологији и структурализму, у велике мислиоце

који су обележили савремену епоху. Пошто је укратко подсетио на живот Сосира и

настанак књиге Курс опште лингвистике, аутор излаже његову теорију, где се

15


језик сматра системом знакова. Средишњу чињеницу језика, лингвистички знак,

чини јединство облика-означавајућег и идеје-означеног, који постоје искључиво као

његови сачиниоци, доносећи му битну одлику-произвољност, јер, с ретким

изузецима, између њих не постоји природна или неизбежна веза. Будући да су

означено и означавајуће произвољни и релационални, појмови не задржавају

трајна значења, те језик не представља просту номенклатуру, већ ствара

сопствене означавајуће из континуума звука, и различите означене, организујући

свет у концепте и категорије. Исто тако, означени, мењајући се од једног стања

језика до другог, не носе собом вечна својства нити обухватају заувек утврђене

појмове и бивају одређени тек према другим члановима истог система. Стога

лингвистичку јединицу успостављамо у односима које као облик има с другим

јединицама.

Аутор даље показује да из проблема идентитета у лингвистици и

произвољне приноде знака Сосир изводи разликовање језика као система и говора

као остварења, са стратешком функцијом издвајања предмета лингвистичког

истраживања. Ово разликовање упућује на стварање фонетике, која проучава звук

у говору са физичке стране и фонологије, коју занимају јединице означавајућег

унутар лингвистичког система. Припадност лингвистичком чину или самом систему

производи супротност између изговора, јединице говора и реченице, јединице

језика, из чега се пак откривају две посебне врсте смисла лингвиститке јединице -

њена вредност, обележена исходом опозиција које је дефинишу унутар система и

значење, контекстуално испољавање у изговарању.

Важну последицу произвољности знака, по Калеру, представља и разлика

измеду синхроније, проучавања лингвистичког система у датом стању, независно

од времена, и дијахроније, проућавања његове еволуције у времену.

Променљивост знака, објашњава аутор, открива дубоку историјску природу језика,

али, наизглед парадоксално, захтева управо аисторијску анализу. У одређивању

елемената језика неопходно је усмерити се на односе синхроничког стања, јер су

за његову анализу ирелевантне дијахроне или историјске чињенице. То не значи

да језик постоји као серија потпуно хомгогених синхроничних стања - то је

16


методолошка фикција, што су такође и тврдње о историјској еволуцији језика.

Дијахронични идентитет зависи од серије синхроничних идентитета. Синхронични

и дијахронични аспекти су датости из два различита поретка, где је немогућа

панхронична синтеза. Промене немају телеолошки карактер и потичу из говора као

део независног еволуционог процеса коме се лингвистички систем прилагођава.

Са гледишта овог система за Сосира су, по аутору, значајне синхроничне

чињенице и опозиције, пошто дијахронична перспектива разматра индивидуалне

сродности које се идентификују тек као исход синхроничне анализе. Стога

објашњење у лингвистици није узрочно, већ структурално.

На правцу Сосирове анализе, за кога језик чини облик а не супстанцу, наглашава

Калер, бавећи се сличностима и разликама проналазимо два основна типа односа:

синтагматски се изражавају унутар секвенце и одређују могућности комбиновања,

а парадигматски (код Сосира асоцијативни) представљају опозиције између

међусобно заменљивих елемената. Ови односи се одражвају како код фонема

тако и у морфологији и синтакси. Калер овде указује на Сосирову тврдњу у којој се

најупечатљивије огледа структуралистичко схватање језика, наиме да се читав

лингвистички систем може објаснити помоћу теорије синтагматских и

парадигматских односа и да су у том смислу све синхроничне чињенице у бити

идентичне. А кроз језик анализирамо и друштвене чињенице, пошто

се бавимо друштвеном употребом материјалних објеката.

Мада утврђује да Сосир није посвећивао посебну пажњу лингвистици пре почетка

XIX века, Калер ову укратко приказује, полазећи од гледишта да се управо у

развијању њених напуштених начела и исходишта Сосир супротставља

лингвистици свога доба. Одбацивање везе између мисли и језика изазвало је

престанак занимања за реч као знак или представу. Медутим, Сосир се

дијалектички враћа идејама осамнаестог века, проблему знака, избегавајући

атомистичке погрешке, и проучавању односа између мисли и језика, но увек у

друкчијем методолошком контексту. После 1800. године, наводи Калер, Сосир

разликује две етапе лингвистичких истраживања – упоредну филологију или

17


упоредну граматику, са открићем санскрита, а онда и њено историјско

усмеравање. Сосир замера упоредним граматиларима – који су, пренаглашавајући

упоредни метод, мешали синхроничну и дијахроничну перспективу - што нису

покушали да одреде природу објекта који истражују и што се нису упитали о

значају односа које су открили. Стварно проучавање језика за Сосира, наставља

аутор, отпочиње 1870-тих година и касније, када му младограматичари

откривањем општег важења гласовних закона пружају основу да апсолутну

природу промене звука види као последицу произвољности знака. Али, остајући у

историјској перспективи и пропуштајући да се баве знаком, младограматичари се

нису упустили у питање природе језика, његових индивидуалних облика, и у

методолошке аспекте синхроничног и дијахроничног идентитета. Сосир се изнова

окреће концепту представљања заснованог на дисконтинуитету, јер значења

постоје само стога што постоје разлике у значењу.

Калер се не задовољава тиме да значај Сосирових идеја ограничи унутар

поља лингвистике. По њему је Сосир, уз Диркема и Фројда, дао револуционарни

диопринос друштвеним наукама, мењајући глобални приступ и начин објашњења.

Овај теоријски став, наглашавајући значења која диференцирају објекте и акције у

друштву, тако да се и индивидуално искуство разуме проучавањем норми што га

омогућују, предлаже померање са историјског и узрочног на структурално

објашњење. Уместо схватања узрочности на историјском моделу, историјски

исходи се посматрају као услов и дато стање.

Процењујући његов утицај на модерну лингвистику, Калер истиче да Сосир

пружа општу усмереност и доприноси стварању концепата чије је коришћење

обележило ову науку.

Калер посебно поглавље посвећује доприносу Сосира успостављању

семиологије и њеним истраживачким могућностима, при чему овај основни модел

пружа управо лингвистика. С обзиром на предмет испитивања, семиологија

укључује многе хумане и друштвено-научне дисциплине. Битно је, по Калеру,

прихватити поделу знакова на слику, где се очитује стварна сличност између

означеног и означавајућег; индекс, где је однос између њих узрочан; па знак у

правом смислу, где је овај однос произвољан, што га чини предметом семиологије.

18


Отуда она проучава, прво, системе знакова који се користе у непосредном

општењу, укључујући кодове за преношење порука на постојећем природном

језику, као и специјалне кодове за информације изван природних језика. Овде су

знакови конвенционални, засновани на изричитим кодовима, намењеним

недвосмисленој комуникацији. Знатно су сложенији, на другом подручју, системи

отворених и вишесмислених кодова, као у књижевности; треће обухвата високо

кодификовану друштвену праксу (ритуали, етикеција), а посебно подручје чине и

научне дисциплине као системи, при чему је за семиолога сасвим ирелевантно

питање истинитости тврдњи ових система.

Указујући на опсег семиолошке анализе, од путоказа до књижевних дела,

аутор плокушава да објасни чувени Сосиров подухват са анаграмима, замерајући

му неодлучност и недоследност пред стрампутицама логоцентризма. Он се

уопште у приказу Сосирових идеја често враћа неким њиховим противречјима -

одредби говора и језика, искључивању реченице из лингвистичког система,

првенству говорног језика - и у њима израженим недорађеностима, али уз напор

да се потврде садржане вредности и одстране погрешна тумачења,

проглашавајући “галилејевским открићерм” Сосирово схватање друштвеног

живота и културе као серије система знакова који се могу анализирати на основу

лингвистичког модела.

Луј-Жан Калве (Louis Jean Calvet) критички преиспитује управо такав

приступ Сосиру, с вером у могућности анализе коју је подстицао. Калве му се

враћа како због потребе да изврши материјалистичку критику структуралне

лингвистике, тако и услед властитих истраживања која су га навела на подухват са

анаграмима. Овај мислилац, по њему, доприноси зачетку и лингвистике која

налаже радикалну критику (избор језика наспрам говора, супротстављање

синхроније и дијахроније, ограничавајуће одредбе знака у смислу означавајућег и

означеног) и једног преокрета у сагледавању језичких чињеница (анаграми), чије

се последице тек назиру. Отуда, ”против Сосира” представља супротстављање

структуралној лингвистици, зашлој у ћорсокак пред разноликошћу језичких

чињеница, а “за Сосира” означава конкретна истраживања говора, уместо језика.

19


Калве, уз постојеће радове, не налази сврху у поновном приказивању теза

из Курса опште лингвистике. Њега превасходно занима настајање овог

“библијског” штива и проблеми везани за његово читање. Први је што књига не

следи план самог курса предавања, јер би иначе требало поћи од појма

вредности, наставити с језичком чињеницом, да би се, преко произвољности знака,

изашло на разлиховање језика и говора. Приређивачи се не држе овог редоследа,

руковођени замишљу заснивања самосвојности лингвистике, док се Сосир занима

за друге науке и, шта-више, такође им даје право на бављење језихом. Тако се

погрешна представа о његовом теоријском становишту пренела покољењима и

прихватила у стварању опште лингвистике. Други проблем се, за аутора, налази у

неуједначености извора. Он, упоређујући текст Курса и белешке студената, указује

на разлике у концепту произвољности и накнадно уношење термина означеног и

означавајућег. Трећи проблем нису очите грешке колико искривљавање на пољу

терминологије, која Калве илуструје наглашавајући и њихову теоријску значајност,

јер су тиме унета становишта на којима се касније развијала лингвистика, са

закључком да се Сосир не може озбиљно проучавати без консултовања одређених

критичких издања. Међутим, за аутора се Сосирова истраживања анаграма данас

појављују у новом светлу, уводећи везу језика и несвесног, лингвистике и

психоанализе. Стога се Калве управља према стварној мисли Сосира измеду

Курса и ових истраживања, сматрајући да се она крије у његовом односу према

општој лингвистици. Тумачењем Сосировог бављења језицима, а не језиком, он

нас води претпоставци његовог обраћања општој лингвистици - од чега су други

књигу приредили - само у потрази за неопходним аналитичким инструментом

истраживања, те је оправдано говорити о несагласности “библијске” верзије Курса

и стварних замисли предавача. А управо је ова књига обележила даљи развој

лингвистике и пружила основу за настанак структурализма. С намером да

обезбеди самосвојност овој науци, структурализам у лингвистици постаје

неисторичан и реакционаран примећује Калве, пошто одбацује друштвену и

психолошку условљеност језика, са очигледним идеолошким исходиштем.

Била структурална или генеративна, оваква лингвистика, образлаже Калве

своју критику, бавећи се архитектуром језика, осиромашује и не објашњава

20


лингвистичко остварење, одвајајући га од друштвеног окружења и датости

тренутка. Калве предлаже два основна правца њене критике: први, прихватајући

њену затвореност у себе, обелодањује неуспехе пред богатством чињеница, услед

свођења на моделе или искључивања друштвеног и психолошког субјекта а други,

са становишта превасходне друштвености лингвистичког чина, разоткрива њену

монолошку усмереност, изведену из супротстављања језика и говора, тако да се

она, према аутору, бави језиком, док се њене чињенице налазе у говору. Пружала

она одговоре помоћу структуре или комтенције, заборављала друштво или

психолошку и друштвену условљеност, утврђује Калве, њена огранишења су

очигледна у одрицању спољашњих околности и огољавању до пуког модела самој

себи окренуте лингвистике.

Према аутору Сосир се није озбиљно занимао за семиологију колико за

лингвистишки знак, али је баш његова теорија знака, на основи концепта

произвољности, изван друштвене праксе, утицала на семиологију. Стога његова

поставка о језику као систему знакова и друштвеној чињеници није противречна

утолико што произлази из идеалистички схваћеног друштва, па се критика његове

теорије знака истовремено преобраћа у критику социологије коју подразумева. За

аутора решење је у развијању марксистичке теорије знака, а семиологија

сосировске инспирације кретала се управо у обрнутом правцу. Садашње

супротстављање семиологије комуникације семиологији значења заснива се на

ставу свесног и добровољног општења, где се губи обележје ефективног

комуникационог чина, те језик за лингвисте преузима информацију у математичком

смислу, премештајући се са комуникације на кодове. Сосировска лингвистика

остаје лингвистика кода и језика, док је битно установити лингвистику говора или

комуникације у њеном друштвеном смислу. Калве указује на могућност

дијалектишког повезивања семиологије комуникације и значења, односно

семиологије супротстављене сосировском сагледавању знака, која узима у обзир и

денотативне и конотативне аспекте свога предмета. Она крчи пролаз друштвеној

анализи знакова. Прихватајући предлоге Барта и Полошинова, Калве се

опредељује за став да је знак утонуо у комуникациону праксу прожету

идеологијом. Присуство идеологије у свакој лингвистичкој чињеници и

21


семантичком чину захтева преиспитивање целокупног дескриптивног апарата

лингвистике и семиологије.

Путеве овог преиспитивања Калве налази код Волошинова, који је, по њему,

извршио критику структуралне и генеративне лингвистике пре него што су и

настале, мада се у савременој лингвистици - уочљив је пример Базила Бернштајна

- и даље занемарује социолошко посредништво. Но, Калве, наглашава да и

психоаналитићка истраживања воде негацији кода и разламању синтаксе и

означавајућих, разоткривајући лингвистичка понашања која се налазе изван

традиционално описаних јединица. Управо се ту, по аутору, изнова појављују

Сосирова истраживања анаграма, која доводе у питање линеарност и

произвољност, основне карактеристике знака из Курса. Нова лингвистика треба да

се развије у сусрету социолошког и психоаналитичког пута, где се лингвистичка

остварења посматрају као производ јединки које истовремено имају своју

индивидуалну и колективну историју, успостављајући између себе различите

односе. Друштвени приступ језичким чињеницама подразумева опис и објашњење

функционисања кода, да би се с њега прешло на стварање лингвистичког продукта

као друштвене праксе и окружила вишеструка одређења која је условљавају.

Калве скицира основне правце оваквог приступа. Први обухвата

индивидуалну димензију, при чему се издвајају лингвистичка компетенција у

анализи кода, свуда присутна ритмичка компетенција и пулсије из зоне несвесног и

потиснутог у психоаналитичком смислу. Тако се анализа лингвистичких чињеница

не ставља у надлежност једне једине науке, већ имамо науку о системима знакова,

међу њима и језику, која би давала опис функционисања кодова неопходних

комуникацији, и науку о ритму и пулсији, која би се темељила на психоанализи.

Ипак, то још није довољно, јер недостају социолошка и идеолошка димензија.

Други правац се отуда заснива на разликовању денотације, коришћења кода, и

конотације, другог нивоа значења, у коме се, како показује Калве, открива

идеологија. Конотација није, међутим, статична, па се семантичка еволуција

састоји од непрестаног померања денотације и конотације.

Трећи, најзад, налаже увиђање повезаности лингвистичке структуре и друштвених

односа.

22


Из својих разматрања Калве извлачи следеће програмске захтеве:

1. не изједначавати код и комуникацију, јер је код само инструмент неопходан

комуникацији, иначе недовољан у описивању конкретне лингвистичке чињенице; 2.

у раздвајању језика и говора, језик припада коду, док се говор одвија у стварној

комуникацији, па је за лингвисте и првенствени предмет проучавања; 3. у

комуникацији се сучељавају вишеструка одређења - код, психоаналитичке особине

саговорника (индивидуалне и друштвене пулсије), друштвени односи, класни

односи; 4. лингвистички приступ истовремено треба да користи семиологију у

виду једне широке науке о кодовима, психоанализу, и социологију, као науку о

друштву и идеологију; 5. на крају, лингвистика не може бити аутономна наука и ту

замисао Курса треба недвосмислено одбацити.

У закључку књиге Калве изнова упозорава на проучавање лингвистичких

чињеница у друштвеном оквиру, истичући да се тиме у потпуности не негирају ни

сосировска лингвистика ни генеративна граматика, већ се њихова ограничења

првазилазе у једној широј перспективи.

23


У српској лингвистици прва упућивања на Сосира и његов Курс налазимо у

општелингвистичким расправама Александра Белића, које су временски

осмишљаване у годинама убрзо по објављивању Курса, штампане под насловом О

језичкој природи и језичком развитку из 1941/1945. дакле на сразмерно доста

места позива на прво француско издање Курса из 1916.9 Несумњиво је да је он

одмах по објављивању дошао у контакт са овом књигом и да је Сосирове идеје

добро познавао. Белићева рецепција Сосира, није досада подробније истраживана

и коментарисана, али оно што се само летимичним прегледом места у тексту на

којима се експлицитно позива на Сосира може видети јесте да се Белић није

слагао с неким Сосировим ставовима изнетим у Курсу. На пример на једном месту

Белић пише овако: “И поред тога што је код де-Сосира било много тачних

запажања и врло даровито написаних појединих места у књизи, ја сам осећао да

његова књига још далеко није дата у дефинитивној редакцији. Моје је уверење

било увек, и поред велике репутације које је добило његово учење, да у овом

облику своју књигу де-Сосир не би издао. И његова динамичност и статизам у

језику у вези са тврђењем, у исто време, да се стално у језику све мења и његово

раздвајање лангуе и пароле и многа друга тврђења — нису ме задовољавала.”

Прво потпуније представљање Сосира и главних идеја изложених у Курсу

налазимо у књизи Милке Ивић Правци у лингвистици из 1963, када је изашло прво

издање те књиге. У каснијим многобројним издањима, на српском и многим другим

језицима, основни текст је остао неизмењен, а проширивана је само

библиографска белешка. Тако нпр. у издању Праваца из 1978. међу

библиографским подацима налазимо и оне који се односе на француско издање

Курса из 1973. које је критички приредио Тулио де Мауро, као и неке од

најважнијих радова у којима се оцењује Сосиров научни допринос.

Педесетогодишњица објављивања Сосировог Курса била је обележена

предавањем Ранка Бугарског под насловом Лингвистика Фердинанда де Сосира

24


(пола века Курса опште лингвистике), које је одржано у Београду на Коларчевом

народном универзитету децембра 1965, а потом је и штампано у сарајевском

часопису Израз у броју за новембар 1966 (овај текст је поново штампан под истим

насловом у књизи Ранка Бугарског Лингвистика о човеку 1975. и касније још два

пута у поновљеним издањима те књиге). Исте године Сосирова годишњица је

обележена и текстом Први превод Сосировог Курса опште лингвистике, сачињен

на основу француског издања из 1949, под насловом Општа лингвистика, урадио

је Сретен Марић. Тај превод је, 1969, објавио београдски Нолит у својој познатој,

тада престижној библиотеци “Сазвежђа”, као 24. књигу по реду - нешто пре тога од

класичних дела из лингвистике Нолит је у истој библиотеци објавио само још

избор текстова Романа Јакобсона под насловом Лингвистика и поетика. Свој

превод Курса Марић је био пропратио и опширним предговором под насловом

Сосирова лингвистика и мисао о човеку (¡Х—Х£¡), у којем је изложио опширну

интерпретацију Сосировог дела, смештајући га притом у шири европски, па и

светски интелектуални контекст. Иако Марић није био лингвиста, његово

одушевљење самим Сосиром, и још више напретком лингвистике под утицајем

Сосирових идеја, чиме напросто зрачи готово свака реченица у том његовом

тексту, имали су знатан интелектуални утицај у овдашњој лингвистичкој средини

— нарочито овој овдашњој, новосадској. У истој библиотеци и опреми 1977.

изашло је и друго издање Курса - са ситнијим, углавном техничким исправкама у

самом тексту и Марићевим кратким додатком иза предговора са насловом: Уз

друго издање, у којем између осталог пише и овако: “Пре десетак година када сам

Сосира преводио, светлост којом је то дело обасјавано, и сувише бљештава,

скривала је његове сложене, танане обрисе. Структурализам је био у моди и

проблем дана. Данас та мисао јењава, па Сосир постаје јаснији, а и много

загонетнији, узет у целини. Можда ће његову тајну успети да расветле и да

прецизније констатују сложеност те мисли, нова све подробнија истраживања,

данас у току”

25

Documents

Ferdinand de Sosir Seminar Ski Rad