Географски факултет

Универзитет у Београду

Фауна АустралијеСеминарски рад из предмета Ловни туризам

Асистент Снежана Ђурђић Студент: Божовић Јелена 11/2008

Београд, 2010.

Садржај:

O Aустралији.....................................................................................................................2

Вегетација Аустралије...................................................................................................3

Фауна..................................................................................................................................5

Аутохтоне животиње................................................................................................................6Кенгури..................................................................................................................................................6Валаби....................................................................................................................................................8Коала......................................................................................................................................................8Торбарски мишеви ...............................................................................................................................9

Сисари који легу јаја...............................................................................................................9Чудновати кљунар (platipys)................................................................................................................9Еchidna или кратконоси кљунасти јежак..........................................................................................10

Алохтоне - увезене врсте животиња...................................................................................10Камиле..................................................................................................................................................10Динго....................................................................................................................................................10Водени бивол.......................................................................................................................................11Зец.........................................................................................................................................................11Cane toad - врста жабе крастаче.........................................................................................................11

Људски утицај и очување..............................................................................................13

Литература.....................................................................................................................16

Извори...............................................................................................................................16

1

O Aустралији

У старом и средњем веку у Европи се претпостављало да у јужним морима

постоји копно које су средњовековни географи називали Непозната јужна земља,

на латинском Terra australia incognita, па отуда и назив Аустралија.

Аустралија је удаљена и изолована од осталих континената. У односу на

Европу Аустралија се налази на супротној страни Земљине лопте, с оне стране

планете, па је за њу најудаљенији део света - пловидбеним путем преко Суецког

канала удаљена је од Европе 20 000 км.

Први Европљани који су допрли до Аустралије били су Португалци и

Шпанци крајем XVI века. Делимична истраживања њених обала обавио је

холандски морепловац Абел Тасман у XVII веку, по којем и острво Тасманија

добило назив. Али, Холанђани се, имајући велику колонију Индонезију, нису

интересовали за искоришћавање ове нове земље.

Године 1770. енглески морепловац Џејмс Кук испитао је обале Аустралије и

прогласио је поседом Велике Британије. Убрзо после истраживања Џеjмса Кука

основано је близу данашњег града Сиднеја прво насеље, у које су упућивани

кажњеници из Велике Британије. Временом су почела да се оснивају и насеља

слободног становништва - од осуђеника који су одслужили казне, од стражарa и

официра који су завршили службу и од других досељеника из Европе, углавном

Британаца. Први досељеници почели су да се баве сточарстовом, које не изискује

много радне снаге већ само простране пашњаке. За мерино овце, које су довезене

из Шпаније, простране степе показале су се изванредно погодним.

Аустралија заједно са Тасманијом чини Аустралијски континент. Континент

је ограничен Тиморским и Арауфским морем и Торенсовим пролазом на северу;

Коралским и Тасмановим морем на истоку; Индијским океаном на југозападу и

западу. Укупна површина комонвелта износи 7.614.500 км2 коју чини 6 држава:

Нови Јужни Велс, Квинсленд, Јужна Аустралија, Тасманија, Викторија и Западна

Аустралија.1

1 http://www.znanje.orд

2

Вегетација Аустралије2

У Аустралији има око 10 000 биљних врста, од којих се око 8 000 не среће

нигде другде у свету. Узроци томе су што се Аустралија раседањем копна у веома

далекој прошлости одвојила од Африке и Азије, па су се и њени биљни и

животињски свет развијали без додира и веза са осталим континентима. Због мале

количине падавина Аустралија је веома сиромашна биљним светом. Сасвим голе

пустиње има врло мало. Готово свуда по пустињама расту жбунови жилаве

бодљикаве траве, који представљају веома оскудну пашу за стоку. По

полупустињама распрострањена је нешто гушћа бодљикава шикара, коју тамо

називају скриб. Претежно сува клима је узрок да у Аустралији има мало кишних

шума (прашума). Доминирају травњаци, грмље, светле шуме, а делом и пустиње

без вегетације. Када се говори о аустралијском дрвећу онда је на првом месту

еукалиптус (више стотина врста). Он расте у ретком склопу, нема густу крошњу,

нити густо лишће. Лишће виси да би „пресрело“ што мање сунчевих зрака, јер

светла има и превише. Еукалиптус је зимзелено дрво. У сушним крајевима има

много (900) акација и других ксерофитних биљака које издрже дуготрајну сушу.

Неке биљке имају дубоко корење да продру до воде, друге имају густо корење

непосредни испод површине да их намочи краткотрајни пљусак. Трње и меснато

лишће смањују евапорацију на минимум. Лишће је често глатко, „сјајно“ да би

рефлектовало што више сунчевих зрака. Доказ тога је да у аустралијским сушним

крајевима нема кактуса!

Листопадних шума има само у уском дисконтинуираном појасу, тј. подсећа

на изолована острва. Пружају се од полуострва Кејп Јорк до граничног обалног

подручја између Квинсленда и Новог Јужног Велса. То је заправо врућ и кишовити

појас, па је то заправо тропска кишна шума. Дрвеће расте у густом склопу, па се

бујне крошње се преплићу. Испод њих су још два, три вегетацијска спрата. Има

много лијана и епифита. Снижавањем температуре, све до Тасманије се наставља

умерена кишна шума. Стабла су нижа, склоп је ређи, нема биљних паразита. Много

већу површину прекривају тврдолисне шуме у Новом Јужном Велсу, Викторији,

2 Шегота Т., Географија Аустралије и Океаније, Накладна кућа „Др. Фелетар“, 2000., Загреб

3

већем делу Тасманије и у најугозападнијем делу Аустралије. Ово је уствари

еукалиптусова шума. Даље на северу, истоку и западу прелази се у светлу шуму.

Она опкољава сушни део Аустралије. Сам назив упућује на изглед ове шуме.

Значајна је неуједначена висина стабала, крошње се не додирују, па је шума

„прозрачна“, светла. На тлу је обично добро развијен травни покривач.

Травњаци (бусени, а не континуирани травни покров) прекривају највећи

део северне и источне унутрашњости. Посвуда је разбацано, изоловано дрвеће или

грмље са бодљама (заједница спинифекс). Трава је одличног квалитета за испашу.

Жбунаста вегетација (густа или проређена) проширила се јужно и западно

од најсушније унутрашњости. Може али не мора бити измешена са травама, а

грмље може бити разбацано или збијено. Понегде се јави издвојено ниско дрво.

Честа је заједница mallee; тим називом се означава цео пејзаж у којем доминирају

одређене врсте ниских еукалиптуса. Знатан део унутрашњости, њен најсушнији део

који се простире према северозападу, има пустињску вегетацију. Разбацани бусени

ксерофитних трава спинифекс смењују се с ретким, ниским грмљем и понеким

изолованим стабалцем у сувим коритима (сушнице) које се повремено испуне

бујицом. Велике штете биљном покрову наносе пожари. Паљење шума много су

користили домороци у лову на дивљач. Пожаре су често узроковале и муње.

Слика бр. 1- Мallee

4

Фауна

Због дугогодишње просторне изолованости, а тиме и другачије еволуције,

фауна Аустралије данас се знатно разликује од фауне осталих континената; Како су

Европљани почели насељавати Аустралију тек крајем 18 века, а природно-

географски услови условили су концентрацију становништва претежно на крајњем

југоистоку, југозападу, те дуж источне обале континента, аутохтони животињски

свет прилично је очуван, премда су неке животињске врсте у последња два века

изумрле.

Клима, рељеф и тло утицали су на зоналне и еколошке варијације

аустралијске вегетације па тако и на животињски свет. Животиње Аустралије не

могу се упоредити ни са једним другим на свету, а чак и птичји свет, који је

релативно мобилнији, знатно се разликује од осталих.У време најзначајније

еволуције сисара, Аустралија је била довољно удаљена од осталих простора што је

узроковало посебну и различиту еволуцију њених врста. Ово је подручје било једна

врста "фаунског азила" у којем су ретке и угрожене врсте могле преживети због

непостојања предатора.

Сисари Аустралије су врло необични, за разлику од птица, рептила,

водоземаца, риба и бескичмењака који се толико не разликују од оних на осталим

континентима. Док на другим континентима доминирају сисари који носе младе у

постељици материце, у Аустралији су они ограничени на око 100 врста шишмиша,

пацова и мишева, а доминирају релативно примитивни торбари који рађају

недовољно развијене младе (готово ембрионе) који се потом даље развијају у

торбама.Стога што немају постељицу торбари своје младе не могу дуго носити у

утроби.

Сматра се да у Аустралији живи између 200.000 и 300.000 животињских

врста. Тренутно је познато свега око 100.000 врста, од чега 244 врсте сисара (више

од 120 врста торбара), 720 врста птица (од тога их се 570 гнезди у Аустралији, а

више од 320 су ендеми), преко 500 врста рептила (од чега 450 врста гуштера), 122

врсте жаба, 180 врста слатководне рибе и 2 врсте сисара који легу јаја (Echidna или

кратконоси кљунасти јежак и platipys или чудновати кљунар).

5

Од доласка Европљана изумрло је 19 врста сисара, укључујући познатог

тасманског тигра, 7 врста птица, а многе су угрожене.Дозвољен је комерцијални

лов само неколико врста аутохтоних животиња од којих је најпознатији кенгур чија

годишња квота улова износи 2 мил јединки. Значајно је напоменути да су чак 95%

сисара, 70% птица, 88% рептила и 94% жаба аустралијски ендемити, тј не могу се

наћи нигде другде у свету. Све до доласка Европљана у Аустралији није било

копитара, но неке су значајне врсте тада увезене3.

Аутохтоне животиње

Аустралија је позната по великом броју различитих врста торбара од којих

су најпопуларнији и највећи кенгури. 

Кенгури4

Мужјак кенгура у Аустралији се још назива buck, boomer или jack, за женку су

уобичајени називи flyer, doe, roo или jill, док се младунци кенгура, али и неких

других врста торбара често називају joey. Име кенгура које се на енглеском пише

„kangaroo“, долази из абориџинског језика, а значи „не разумем“. Наиме, кад су

Европљани стигли у Аустралију и видели ову необичну животињу питали су

Абориџине како се она зове. Како Абориџини нису разумели шта их Европљани

питају то су им и рекли на њиховом језику, а Европљани су схватили да је

„kangaroо“ име животиње, што се одржало до данас. Кенгури живе од 6 до 20

година, пију мало воде јер већину добијају из биљака којима се хране тако да без

воде могу преживети месецима. Хране се претежно предвече и ноћу, а дању се

одмарају у хладу. Постоје 3 главне врсте кенгура: Црвени кенгур, Источни сиви

кенгур и Западни сиви кенгур.

Црвени кенгур (Macropus rufus) је највећи од свих кенгура и највећи живи

торбар. Може се наћи широм Аустралије, изузев плоднијих области на југу,

источним обалама и на северним прашумама.

3 http://www.дeoдrafija.hr

4 http://www.wikipedia.com

6

Црвени кенгури имају кратко, црвено-браон крзно које постепено прелази у

светлију боју на удовима и на стомаку. Имају велике, зашиљене ушне шкољке и

црну њушку, дугачке мишићаве ноге и реп. Ноге црвеног кенгура функционишу

као гумена опруга — мужјак, у једном скоку, може да скочи у пуној брзини више

од 9 метара. Мужјаци имају тело дугачко од 130 до 160 центиметара, док су женке

ситније и дужина тела износи од 85 до 105 центиметара. Реп је дебео и дугачак,

довољан да издржи телесну масу животиње, и служи за одржавање равнотеже

приликом скокова. Заједно са две ноге служи као троножац приликом одмарања

Телесна температура црвених кенгура је око 36°С. Да би је одржали имају

изоловани слој крзна и служе се разним варијантама: знојењем, дахтањем, лизањем

предњих удова или склањањем у хладовину када су високе температуре.

Црвени кенгур је животиња активна у сумрак и током ноћи. Дан проводи спавајући

или било којим другим обликом релаксације.

Туча или боксовање мужјака црвених кенгура је саставни део њиховог

живота. Обично се усправе, стојећи на задњим ногама, покушавајући да одгурну

свог противника ударањем или блокирањем подлактица. Ако туча постане

озбиљнија, мужјаци ће почети да "шутирају" један другог, ослањајући се на свој

реп, тако што би се ударали својим јаким задњим ногама.

Слика бр. 2- Кенгури

Источни сиви кенгур (Macropus giganteus) је велики торбар и врста кенгура

који настањује отворене шумске области јужне и источне Аустралије, као и

Тасманију. Научно име ове врсте је помало збуњујуће - указује на његову

величину, иако је највећи представник заправо црвени кенгур.

7

Ови кенгури имају густо крзно изразито сиве боје која постепено прелази у браон

нијансе, са белим стомаком, ногама и крајем репа. Кенгури који настањују

просторе око обала су углавном светлије обојени од оних кенгура из унутрашњости

земље. Одликује их мала глава, велике уши, као и светла трака која се простире

дуж њушке између ноздрва. Иако мањи од црвеног, источни сиви кенгур обично је

тежи од свог рођака. Могу да нарасту од 85 до 140 центиметара у дужини, а тежина

мужјака износи 55-66 килограма. Као и остали кенгури, имају снажне задње ноге и

кратке предње удове.

Источни сиви кенгури живе у групи коју предводи мужјак и састоји се од млађих

мужјака и женки са својим младима. Ноћне су животиње, док дању ленчаре и

спавају. Када нањуше опасност, почеће да лупају о земљу како би обавестили

остале из групе. Имају одлично чуло мириса и врло покретљиве уше које детектују

и најмање звуке.

Валаби

Изгледом је сличан клокан, али знатно мањи. Има их преко 20 врста, а начин

живота, исхране и репродукције код валабија је врло сличан као и код

кенгура. Максимална висина им је око 85 цм, а тежина око 17 кг.

Валар (Wallaroo)

Овај је торбар мањи од црвеног или сивог кенгура, а већи од валабија. Живи у

источној Аустралији, од Викторије до Квинсленда. Сличан је кенгуру, савршено

прилагођен полупустињским климатским условима, а дели се на две главне

подврсте: источни и западни валар (западни се још назива евро).

Коала (Phascolarctos cinereus)Живи на стаблима одређених врста еукалиптуса, а са дрвећа силази само онда кад

се премешта са једног на друго. Како спава око 18 сати дневно, коала преспава

највећи део дана, а активна је претежно ноћу.Храни се само одређеним врстама

еукалиптуса које расту у источном делу Аустралије. Име коала долази из језика

Абориџина и значи «не пије». Коале готово никад не пију воду јер највећи део

течности добију из лишћа којим се хране.

8

Торбарски мишеви 5

Dasuuridae живе само у Аустралији. Месоједи су који се хране ноћу, живахни су и

агресивни. По понашању личе на ровчице, псе, мачке и јазавце. Неке врсте

планигала (Planigale sp.) имају спљоштену лобању. Помоћу ње се увлаче у

пукотине у камењу, где живе.

Фаскогала пузавица - жутоноги торбарски миш (Antechinus flavipes) пење се

по дрвећу и стенама

Торбарски јарбу - (Anechinomus laniger) живи у степама, саванама и

пустињама креће се акробатски

Гривасторепи торбарски миш - (Dasuuroides burnei) живи у сушним

предeлима и пустињама

Црнорепа фаскогала туан - (Phaskogala tapoatafa) живи на дрвећу

Пегава торбарска урођеничка мачка - (Dasuurus makulatus) живи у

Аустралији и Тасманији. Храни се мањим торбарима и птицама

Тасманијски ђаво - (Sarcophilus harrisi) живи у најнедоступнијим предјелима

земље

Торбарски вук - (Thilacinus cunocephalus) личи на пса

Торбарски мравојед (Myrmecobius fasciatus) живи у шумама еукалиптуса.

Храни се мравима и термитима које лови лепљивим језиком. Нема торбу па младе

скрива у крзну.

Сисари који легу јаја6

Чудновати кљунар (platipys)

Живи у источној Аустралији и на Тасманији, на обалама река и слатководних

језера. Најактивнији је нешто пре изласка сунца. Ова животиња изврсно плива и

рони, а у води проводи преко 12 сати дневно. На унутрашњем делу задњих ногу

мужјак чудноватог кљунаша има једну канџу дугачку око 15 мм која је повезана са

отровном жлездом. Отров који она производи довољно је јак да убије пса, а код

5 http://www.wikipedia.com6

http://www.дeoдrafija.hr

9

људи изазива снажне болове. Ова се животиња храни воденим инсектима,

рачићима и црвима које проналази у речном муљу.

Еchidna или кратконоси кљунасти јежак

Кратконоси јежак углавном је активан ноћу. Има дугачак кљун и танки језик с

којим лови мраве, углавном термите, тако да живи у свим просторима Аустралије

где живе и животиње којима се храни. Није толико специфичан по своме изгледу,

колико по томе што је уз чудноватог кљунара ово једини аустралијски сисавац који

леже јаја.

Алохтоне - увезене врсте животиња7

Камиле

У Аустралију су довезене из Авганистана. Служиле су за истраживање

унутрашњости континента и за превоз терета преко сувих пустиња и

полупустиња. Након увођења моторних возила и развоја железничког саобраћаја

изгубиле су првобитну важност због чега су их углавном ослободили па се једино у

Аустралији још увек могу наћи дивље камиле. С развојем туризма камиле су,

посебно у унутрашњости Аустралије, опет добиле на важности. Тако је нпр у

туристичку понуду града Бруме на северозападном делу Западне Аустралије

уврштено и јахање камила по пешчаним плажама, а у најпознатијем туристичком

центру у унутрашњости Аустралије Алис Спрингсу, организује се врло популарна

трка камила.

Динго

 Премда је динго један од симбола Аустралије, ипак се не ради о аутохтоној

аустралијској животињској врсти. Наиме, овога су дивљег пса на аустралијски

континент довели Абориџини пре отприлике 3.500 година. Динго је иначе азијски

дивљи пас који обично живи сам или у малим групама. Једе готово све што нађе у

природи, од кенгура и валабија до пацова, мишева, жаба, гуштера, па чак и

воћа. Ови дивљи пси нису велика претња околини, али нису омиљени међу

7 http://www.дeoдrafija.hr

10

фармерима јер раде велике штете на усевима. Динго је познат по томе што не воли

воду, не лаје, а понекад завија. У Аустралији постоји тзв. „dog fence“, ограда која се

пружа од Великог аустралијског залива на југу до обала Тихог океана у

Квинсленду. Дугачка је око 5.400 км (2,5 пута дужа од Кинеског зида), а служи за

одбрану стада оваца од предатора, посебно од динга. Дуж ове ограде налазе се

бројне замке, а осим њих овуда се често крећу и ловци на дивље псе који зарађују

10 аустралијских долара по једној кожи динга.

Водени бивол

Увезен је 1820-их година из Индонезије и то искључиво ради меса. Као и остале

алохтоне врсте, и водени је бивол негативно утицао на животну средину северне

Аустралије где је угрозио аутохтону флору. Данас су биволи ипак стављени под

контролу и њима се успешно господари.

Зец

Године 1859. Томас Аустин је из Енглеске довезао 24 зеца и пустио их у држави

Викторији искључиво за потребе лова. Данас, према званичним проценама, у

Аустралији живи преко 200 милиона зечева.Зечеви су значајно нарушили изворни

околину и највеће су штеточине на фармама због чега је убрзо након њиховог

доласка у Аустралији започело и увођење различитих мера којима се настојало

смањити зечју популацију. Једна од ранијих метода борбе против зечева било је

удувљавање угљен моноксида у зечје рупе које су потом затваране, што је касније

забрањено.

Cane toad - врста жабе крастаче

Ова је жаба донесена на аустралијско копно 1935. године ради сузбијања

штеточина на плантажама шећерне трске у Квинсленду.Нешто пре њеног довођења

научници су упозоравали на ову врсту првенствено стога што она нема природних

непријатеља у Аустралији, а живи више од 20 година. Женка ове жабе може излећи

и преко 40,000 јајашаца док аутохтоне жабе легу око 1,000 јајашаца, а већина

пуноглаваца аутохтоних жаба не може живети у истој води са отровним

пуноглавцима ове врсте. Ова жаба отров носи у две кесе на леђима, а толико је

отровна да чак и стока, уколико је само прожваће, одмах угине. Због брзог

размножавања и зато што једу све што им стане у уста, ове жабе уништавају

11

микрофауну тла, а убрзо се показало да нису пуно помогле код сузбијања

штеточина на шећерној трсци, што је и био разлог њиховог увоза у Аустралију.

Слика бр. 3-Ему8

8 Друга по величини птица на свету и ендемична врста Аустралије.

12

Људски утицај и очувањеАустралијска фауна је играла главну улогу у традиционалном животу

Абориџина који су убијали многе животиње због хране и крзна. Често убијани

кичмењаци су били кенгури, опосуми, фоке, рибе и танкокљуни зовоји.

Контролисано коришћење ватре за обнову растиња, код чега су велике површине

шикаре биле спаљене да би се потпомогао лов и нови раст траве, је утицало на

флору и фауну - и мисли се да су велики биљоједи са специјализованом исхраном,

попут великих птица нелетачица, изумрли због тога. Улога лова и модификовања

терена од стране Абориџина у изумирању аустралијске мегафауна није сигурна.

Утицај Абориџина на домаћу фауну се сматра мање значајним него онај

европских досељеника, чији је утицај на крајолик био релативно великих

размера. Изградња насеља, директно искоришћавање домаће фауне, станишта и

увођење егзотичних предатора и конкурентних биљоједа довело је до изумирања

неких 27 врста сисара, 23 птичјег и 4 жабље врсте. Велик део аустралијске фауне је

заштићен законима, а приметан изузетак су кенгури, који су раширени и редовно се

уништавају. Савез за заштиту животне средине и очувања биолошке разноврсности

је основан 1999. да задовољи обавезе Аустралије као потписнице Конвенције о

биолошкој разноликости 1992. године. Овај Савез штити сву домаћу фауну и

осигурава идентификовање и заштиту угрожених врста. У свакој држави и

територији постоје законски попис угрожених врста. Тренутно је 380 животињских

врста класификовано као угрожено или да им прети опасност. Утицај постављања

илегалних замка на рекама се одразило на животиње попут чудноватог кљунаша, а

због неопрезности сваке године 2-5 људи изгуби животе због створења које изгледа

безопасно. Кључ је разумевање разнолике фауне Аустралије, јер нешто што изгледа

безопасно је често смртоносно.

Аустралија је чланица Међународне комисије за китолов (IWC) и жестоко се

противи комерцијалном китолову,у аустралијским су водама заштићене све врсте

китова. Аустралија је такође и потписница Вашингтонског споразума о заштити

врста те забрањује извоз угрожених врста. У свакој су држави и територији

проглашена заштићена подручја како би се очувао и заштитио земљин јединствени

екосистем. Та заштићена подручја укључују националне паркове и друге резервате,

13

као и 64 уписана Рамсарска мочварна подручја и 16 споменика природе укључених

на листу Светске баштине. Према стању из 2002. године, 10,8% (774 619,51 км ²)

укупне копнене површине Аустралије налази се унутар заштићених подручја.9 У

многим су подручјима проглашене заштићене морске зоне како би се очувала

морска биолошка разноликост; према стању из 2002. године, та подручја покривају

око 7% (646.000 км ²) морске површине под аустралијском надлежности.10

У Извештају о стању животне средине из 2001. којег су за савезну владу

припремили независни истраживачи, закључено је да су се стање и управљање

животном средином у Аустралији погоршали од времена последњег извештаја из

1996. године. У извештају је, што је посебно важно за очување флоре и фауне,

назначено да многи процеси - као што су промене хидролошких услова и

салинитета, крчење шума, фрагментација екосистема, лоше управљање обалном

околином и инвазивне врсте - представљају велике проблеме за заштиту биолошке

разноликости у Аустралији.

Слика бр.4-Тасманијски тигар11

9 Department of the Environment and Heritage. 2002. Summary of Terrestrial Protected Areas in Australia by Type10 Department of the Environment and Heritage. 2002. About the National Representative System of Marine Protected Areas (NRSMPA)11 Или пас торбар;истребљен 1936. године.

14

Неке од угрожених врста12

Sarcophilus harrisii

Carcharias taurus

Pseudemydura umbrina

Neophema chysogaster

Myrmecobius fasciatus

Litoria lorica

 Potorous gilbertii 

12 http://www.earthsendanдered.com

15

Литература

1. Шегота Т., Географија Аустралије и Океаније, Накладна кућа „Др. Фелетар“, 2000., Загреб

Извори

1. http://www.earthsendanдered.com

2. http://www.дeoдrafija.hr

3. http://www.znanje.orд

4. http://www.wikipedia.com

16