F. M. Dostojevski - Selo Stepančikovo i Njegovi Žitelji - Njetočka Njezvanova

8/18/2019 F. M. Dostojevski - Selo Stepančikovo i Njegovi Žitelji - Njetočka Njezvanova

1/205


2/205

F. M. Dostojevski

SELO STEPANČIKOVO I NJEGOVIŽITELJI

*NJETOČKA NJEZVANOVA


3/205

Edicija

Klasici

Naslovi originala

Федор Михайлович Достоевский

CEЛO СТЕПАНЧИКОВО И ЕГО ОБИТАТЕЛИ

1859.

S ruskog preveo

Milan Kašanin

Федор Михайлович Достоевский

НЕТОЧКА НЕЗВАНОВА

1849.

S ruskog prevela

Ljudmila Mihailović


4/205

SELO STEPANČIKOVO I NJEGOVIŽITELJI

-Iz zapisa nepoznatog-


5/205

DEO PRVI


6/205

I

UVOD

Ujak moj, pukovnik Jegor Ilić Rostanjev, kad je podneo ostavku, nastanio se u selu Stepančikovu, kojee dobio po nasledstvu, i tako počeo živeti u njemu kao da je celog svog veka bio koreniti vlastelin koji se

nije micao sa svoga imanja. Ima priroda koje su apsolutno svime zadovoljne i na sve se privikavaju; baštakva je bila priroda pukovnika u ostavci. Teško je bilo zamisliti čoveka koji bi bio više smiren i više na svepristajao. Da je kome palo na um da ga ozbiljno zamoli da nekog ponese jedno dve vrste na leđima, on biga možda i poneo: bio je toliko dobar da je katkad bio gotov da da apsolutno sve na prvu molbu i da podeli

mal’te ne poslednju košulju s prvim koji bi zaželeo. Spolja je junački izgledao: visok i stasit, rumenihobraza, zuba belih kao slonova kost, dugog tamnorusog brka, gromkog, zvonkog glasa, i iskrenog, bučnogsmeha; govorio je otsečno i brzo. Bilo mu je u to vreme oko četrdeset godina, i ceo svoj život, gotovo odšesnaeste godine, proveo je u konjici. Oženio se u vrlo mladim godinama, ludo je voleo svoju ženu; ali jeona umrla, ostavivši u njegovu srcu neizgladivu, zahvalnu uspomenu. Naposletku, dobivši u nasledstvoselo Stepančikovo, čime se njegovo imanje povećalo na šest stotina duša, ostavio je službu i, kako je većrečeno, nastanio se na selu, zajedno sa decom svojom: osmogodišnjim Iljušom (čije je rođenje stalo životanjegovu majku) i starijom ćerkom, Sašenjkom, devojčicom od petnaestak godina, koja se vaspitavala,posle smrti materine, u jednom pansionu, u Moskvi. No ubrzo je ujakova kuća počela ličiti na Nojev kovčeg. Evo kako se to dogodilo:

U ono vreme kad je on dobio svoje nasledstvo i podneo ostavku, obudovela je njegova majčica,

generalica Krahotkina, koja se bila preudala za generala pre nekih šesnaest godina, kad je ujak bio joškornet, ali je, uostalom, već i sam smišljao da se oženi. Majčica mu dugo nije davala blagoslova zaženidbu, prolivala gorke suze, prekoravala ga za sebičnjaštvo, nezahvalnost, nepoštovanje; dokazivala dae njegovo imanje, od dvesta pedeset duša, i bez toga jedva dovoljno za izdržavanje njegove porodice (toest za izdržavanje njegove majčice, sa celim njenim štabom muktašica, kučića, pudlica, kineskih mačaka i

ostalog), i posred tih ukora, prebacivanja i cičanja, odjedanput, sasvim neočekivano, sama se udala, preženidbe sinovljeve, kada joj je bilo već četrdeset dve godine. Doduše, i tu je našla povoda da okrivi mogasirotog ujaka, uveravajući kako se udaje samo zato da bi imala gde skloniti glavu pod stare dane, što jojuskraćuje njen neučtivi sebičnjak, njen sin, koji je zamislio neoprostivu drskost: da osnuje svoj dom.

Nikad nisam mogao saznati pravi uzrok koji je naveo takvog, očevidno rasudnog čoveka, kao što je biopokojni general Krahotkin, na taj brak sa četrdesetdvogodišnjom udovicom. Treba pretpostavljati da je onu nje naslućivao novaca. Drugi su mislili da mu je, prosto, trebala dadilja, jer je već tada predosećao ceo

onaj roj bolesti koji ga je potom bio okupio u starim njegovim godinama. Jedno je izvesno, a to je dageneral nije ni najmanje poštovao svoju ženu za vreme zajedničkog života s njome i da joj se pakosnopotsmevao u svakoj zgodnoj prilici. Čudan je to bio čovek. Poluobrazovan, nimalo glup, prezirao je sve isvakog, nije imao nikakvih načela, smejao se svemu i svima, i u starosti je, od bolesti koje su bile posledicane baš urednoga i pravednoga života, postao zao, razdražljiv i nemilosrdan. U službi je imao sreće; ipak,bio je prinuđen, zbog nekoga „neprijatnoga slučaja“, vrlo nezgodno podneti ostavku, jedva izbegavši sud iostavši bez penzije. To ga je sasvim načinilo zlim. Gotovo bez ikakvih sredstava, imajući stotinuosiromašenih mužika, skrstio je ruke i, čitavog svog ostalog života, punih dvanaest godina, nikad se nijeraspitivao od čega živi, ko ga izdržava; a međutim, zahtevao je životna udopstva, nije ograničavao izdatke,držao kola. Ubrzo je prestao vladati nogama i poslednjih deset godina je prosedeo u udobnim foteljama,


7/205

koje su, kad je trebalo, gurala dva ogromna lakeja, koji nikad nisu od njega čuli ništa drugo do jedinosvakojake psovke. Kola, lakeje i fotelje izdržavao je neučtivi sin, šaljući majci poslednju paru, zalažući iprezalažući imanje, odričući se najnužnijeg, zapadajući u dugove, koje po tadašnjem svome stanjubezmalo nije mogao odužiti, a ipak naziv sebičnjaka i nezahvalnog sina ostajao mu je nepromenljivo. Noujak je bio takve naravi da je najposle i sam poverovao da je sebičnjak, i zbog toga je, za kaznu sebi, i dane bude sebičnjak, slao sve više i više novaca. Generalica je obožavala svoga muža. Uostalom, njoj senajviše sviđalo što je on general, a ona, po njemu, generalica.

Pola kuće je njoj pripadalo, i tu je, za sve vreme poluživota muževljeva, ona carovala u društvumuktašica, gradskih trčilaža i prišipetlja. U svojoj varošici je ona bila važna ličnost. Spletke, pozivi nakrštena i svadbena kumstva, preferans na kopjejku, i opšte poštovanje zbog njenog generalstva, potpunosu je nagrađivali za domaće nezgode. K njoj su dolazile gradske torokuše s novostima; njoj je svagda i svudbilo prvo mesto, — rečju, izvukla je iz svog generalstva sve što je mogla da izvuče. General se u sve to nijemešao; ali se zato pred svetom besavesno potsmevao ženi, zadavao sebi, na primer, ovakva pitanja: zaštose oženio „takvom prosforušom?“ — i niko nije smeo da mu protivureči. Malo po malo pa su ga ostavili svipoznanici; a međutim njemu je društvo bilo neophodno potrebno: voleo je ćaskati, sporiti se, voleo je dapred njim svagda sedi slušalac. Bio je slobodnjak i ateist starog kova, i stoga voleo raspravljati o visokimstvarima.

No slušaoci varošice N* nisu marili visoke stvari i postali sve ređi i ređi. Pokušavali su doduše zavestidomaći vist-preferans; no igra se za generala obično svršavala takvim živčanim napadima da su generalicai njene muktašice, palile sveće, služile molepstvija, vračale u bob i u karte, razdavale hlepčiće po tamnici idršćući očekivale vreme posle ručka, kad je opet trebalo sastavljati partiju za vist-preferans i, za svakupogrešku, primati viku, vrisku, psovke i mal’te ne batine. General, kad mu se što nije sviđalo, nije sesnebivao ni pred kim: cičao je kao žena, psovao kao kočijaš, a neki put bi, pocepavši i porazbacavši popodu karte i oteravši od sebe svoje partnere, čak plakao od muke i jeda, i da je zašta, nego zbog nekog„žandarma“ koji su bacili umesto devetke. Naposletku, zbog slabog vida, postao mu je potreban čitač. Etotad se i javio Foma Fomić Opiskin.

Priznajem, da sa izvesnom svečanošću navešćujem ovo novo lice. Ono je, neosporno, jedno od glavnihličnosti moje pripovetke. Koliko on ima prava na pažnju čitaočevu, ne mislim objašnjavati: takvo pitanjeće priličnije i lakše rešiti sam čitalac.

Došao je Foma Fomić ka generalu Krahotkinu kao muktaš, zbog hleba, — ni više ni manje. Otkuda je

iskrsnuo, pokriveno je mrakom neizvesnosti. Ja sam se, uostalom, namerno raspitivao i ponešto doznao opređašnjim prilikama toga osobitog čoveka.

Govorilo se, prvo i prvo, da je nekad i negde služio, negde nastradao i, već razume se, „na pravdi Boga“.Govorilo se, dalje, da se on nekad bavio u Moskvi književnošću. Nikakvo čudo; strašno neznanje FomeFomića, dabogme, nije moglo biti prepreka njegovoj književnoj karijeri. No pouzdano se zna samo to, damu ništa nije pošlo za rukom i da je najposle morao da stupi u službu kod generala u svojstvu čitača imučenika. Nije bilo poniženja koje on ne bi podneo za komad generalskoga hleba. Istina, kasnije, posmrti generalovoj, kad je sam Foma savršeno neočekivano postao odjednom važna i vanredna ličnost, needanput nas je uveravao da je, pristajući da bude lakrdijaš, velikodušno žrtvovao sebe prijateljstvu; da mue general bio dobrotvor; da je to bio velik, neshvaćen čovek, i da je jedino njemu, Fomi, poveravao

najiskrenije tajne duše svoje; da, najposle, ako on, Foma, i jeste pravio od sebe, na generalsko zahtevanje,

razne zveri i ine žive slike, to je bilojedino da razonodi i razveseli patnika i prijatelja kojeg su utuklebolesti. No uveravanja i tumačenja Fome Fomića u ovom slučaju podložena su velikoj sumnji; jer je,međutim, taj isti Foma Fomić, dok je još bio lakrdijaš, igrao sasvim drugu ulogu na damskoj polovinigeneralskoga doma. Kako je on to udesio, teško je zamisliti čoveku koji nije specijalist u sličnimposlovima. Generalica je gajila prema njemu neko mistično poštovanje, — zašto? Nije se znalo. Malo pomalo, pa je nad celom ženskom polovinom generalskoga doma postigao izvanredan uticaj, donekle nalikna uticaje raznih Ivana Jakovljevića i njemu sličnih mudraca i proricatelja, koje u ludnicama posećujuizvesne gospođe, ljubiteljice takvih ljudi. Čitao je na glas dušespasavajuće knjige, s leporečivim suzamaraspravljao o raznim hrišćanskim vrlinama, pričao o svom životu i podvizima; odlazio na liturgiju, pa čak ina jutrenje, donekle proricao budućnost; osobito dobro je umeo tumačiti snove i majstorski je osuđivaobližnjeg. General se dosećao šta se zbiva u zadnjim sobama i još nepoštednije tiranisao svog muktaša. No


8/205

mučeništvo Fomino je ovom još više pribavljalo poštovanja u očima generaličinim i celog njenog društva.

Naposletku se sve promenilo. General umro. Smrt njegova bila je prilično originalna. Bivši slobodnjak,ateist, uplašio se do neverovatnosti. Plakao je, kajao se, dizao ikone, prizivao sveštenike. Služili su mumolepstvija, dali poslednje miropomazanje. Vikao je, siromah, da neće da umre, i čak sa suzama molio zaoproštenje Fomu Fomića. Ovo poslednje je kasnije dalo Fomi Fomiću neobičnu moć. Uostalom, predsamim rastankom generalske duše s generalskim telom, evo kakav događaj se odigrao. Kći generaličina izprvog braka, tetka moja, Praskovja Iljinična, koja je ostala usedelica i stalno živela u generalskom domu,

— jedna od najomiljenijih žrtava generalovih i, za sve vreme njegova desetogodišnjeg beznožja,neophodno potrebna mu zbog neprestanih usluga, jer mu je samo ona umela ugoditi svojom priprostom ibeskrajnom krotkošću, — prišla je k njegovoj postelji, lijući gorke suze, i htela kao popraviti uzglavlje podglavom bolesnikovom; ali je bolesnik ipak dospeo da je dohvati za kosu i triput je trgne, samo što se nepeneći od zloće. Posle deset minuta umro je. Javili su pukovniku, mada je generalica izjavila da neće da ga

vidi, da će pre umreti nego što će ga pustiti k sebi na oči u takav trenutak. Pogreb je bio sjajan, — razumese, na račun neučtivog sina, koga nisu hteli pustiti k sebi na oči.

U propalom selu Knjazjovki, koje pripada nekolikim vlastelinima, i u kojem je general imao svojihstotinu duša, postoji mauzolej iz beloga mermera, išaran natpisima koji hvale um, talente, plemenitostduše, ordene i generalstvo pokojnikovo. Foma Fomić je silno učestvovao u sastavljanju tih natpisa. Dugose prenemagala generalica, odričući oproštenje nepokornom sinu. Govorila je, ridajući i vrišteći, okruženagomilom svojih muktašica i kučića, da će pre jesti suhi hleb i, već razume se, „zalivati ga svojim suzama“,da će pre poći sa štapom u ruci da prosi pred tuđim vratima, nego što će se prikloniti molbi„nepokornikovoj“ i preći k njemu u Stepančikovo, i da noga njena neće nikad, ama nikad prekoračitinjegova praga! Uopšte, reč noga, upotrebljenu u tome smislu, neke gospođe izgovaraju s neobičnimefektom. Generalica ju je izgovarala majstorski, umetnički... Rečju, leporečitosti je bilo utrošeno uneverovatnoj količini. Treba primetiti da su se za vreme samog tog vriskanja već pomalo pakovali zaselenje u Stepančikovo. Pukovnik je satro sve svoje konje, prevaljujući skoro svakog dana po četrdeset

vrsta iz Stepančikova u varoš, i tek dve nedelje posle pogreba generalova dobio je dozvolu da izađe na očiuvređenoj roditeljici. Fomu Fomića upotrebili su za pregovore. Kroz cele te dve nedelje je on prekoravao ipostiđivao nepokornika za „nečovečno“ njegovo vladanje, naterao ga na iskrene suze, skoro u očajanje.Baš od tog vremena i počinje onaj nedokučivi i nečovečno despotski uticaj Fome Fomića na moga sirotogujaka. Foma se dosetio kakvog čoveka ima pred sobom i odmah je osetio da je prošla njegova ulogalakrdijaša i da, kad nema nikog drugog, i Foma može postati plemić. Za to se on i naplatio.

— Kako će vam biti na duši, — govorio je Foma, — ako rođena vaša mati, tako reći vinovnica dana vaših, uzme štap i, odupirući se o njega, drhtavim i od gladi osušenim rukama, počne zbilja prositimilostinju? Nije li to čudovišno, prvo i prvo, kraj njenog generalskoga ugleda, a drugo, kraj njenih vrlina?Kako će vam biti na duši, ako ona odjednom dođe, zabunom, razume se, — ali se, naravno, to možedogoditi, — baš pred vaša vrata i pruži ruku svoju, a vi, rođeni sin njen, može biti, u taj isti čas tonete umekoj perini i… nu, uopšte u raskoši! Užasno, užasno! Ali je od svega najužasnije, — dozvolite da vam tokažem otvoreno, pukovniče, — najužasnije od svega je to, što vi stojite sad preda mnom kao neosetljiv panj, razjapiv usta i trepćući, što čak nije ni pristojno, onda kad biste vi morali pri samoj pomisli na sličanslučaj, čupati iz korena kosu iz glave svoje i liti potoke... šta govorim! Reke, jezera, mora, okeane suza!...

Rečju, Foma se od prevelikog žara zatrčao. No takav je bio svagdašnji svršetak njegove leporečivosti.Razume se, svršilo se time što je generalica, zajedno sa svojim muktašicama, kučićima, s Fomom

Fomićem i s devicom Perepeljicinom, svojom glavnom doglavnicom, usrećila, naposletku, svojimdolaskom Stepančikovo. Govorila je da će samo pokušati da živi kod sina, dok ne ispita njegovu učtivost.Može se zamisliti pukovnikov položaj dok su ispitivali njegovu učtivost! Spočetka, u svojstvu skorašnjeudovice, generalica je smatrala za svoju dužnost da dva-tri puta u nedelji padne u očajanje kad se seti svogzanavek izgubljenog generala; pri tome je, ne zna se zašto, redovno svaki put, pukovnik već svoje izvlačio.Ponegda, osobito kad bi je ko posetio, generalica bi prizvala k sebi unuka, malog Iljušu, ipetnaestogodišnju Sašenjku, unuku svoju, posađivala ih kraj sebe, gledala ih dugo-dugo, tužnim,patničkim pogledom, kao decu koja su propala kod takva oca, duboko i teško uzdisala i naposletku seoblivala bezrečnim, tajanstvenim suzama. barem po ceo sat. Teško pukovniku ako ne bi umeo razumetite suze! A on, jadnik, skoro nikad nije umeo da ih razume, i skoro uvek, po naivnosti svojoj, baš kao


9/205

namerno padao pod ruku u takvim suznim trenutcima i, hteo ne hteo, bivao uhvaćen na ispit. Ali sesmernost njegova nije umanjivala i naposletku je doterala do krajnjih granica. Rečju, oboje, i generalica iFoma Fomić, potpuno su osetili da je prošla bura koja je toliko godina nad njima grmela od stranegenerala Krahotkina, — da je prošla i da se neće nikad vratiti. Dešavalo se da se generalica odjednom, nipet ni šest, sruši na divanu u nesvest. Nastaje trka, uzbuna. Pukovnik manji od makova zrna i drhti kaoprut.

— Svirepi sine! — viče generalica došavši k sebi: — ti si mi rastrgao utrobu... mes entrailles, mes

entrailles![1]— Pa čim sam vam, mamice, rastrgao utrobu? — plašljivo odvraća pukovnik.

— Rastrgao si! Rastrgao! Još se on opravdava! Baš je drzak! Nemilosrdni sine! Umirem!

Pukovnik, razume se, satrven.

No nekako se dešavalo da je generalica uvek oživljavala. Kroz pola časa pukovnik bi objašnjavaonekom, uhvativši ga za dugme:

— Pa naravno, ona je, bratac, grande dame, generalica! Nema dobrije stare žene; samo, znaš, navikla sena sve tako fino... nije ona za mene, prostaka! Sad se na me srdi. Ono, istina, ja sam kriv. Ne znam još,bratac, šta sam skrivio, ali, dabogme, kriv sam...

Dešavalo se da je devica Prepeljicina, prezrelo stvorenje koje je siktalo na sav svet, bez obrva, skapicom na glavi, malih, požudnih očiju, kao konac tanušnih usana, i ruku umivenih u rasolu odkrastavaca, smatrala a svoju dužnost da očita bukvicu pukovniku:

— To je zato, molim, što ste vi neučtivi. To je zato što ste vi, molim, egoisti, zato vi, molim, i vređatemamicu: oni nisu, molim, na to navikli. Oni su, molim, generalica, a vi ste, molim, još samo pukovnik.

— To je, brate, devica Prepeljicina, — primećuje pukovnik svome slušaocu: — izvanredna devica, dušubi dala za mamicu! Retka devojka! Nemoj misliti daje ona nekakva muktašica; ona je i sama, brate,potpukovnička kći. Eto, kako je!

No, razume se, to je još bilo samo cveće. Ista ta generalica, koja je umela praviti takve svakojakekomedije, sama je opet kao mišić drhtala pred svojim pređašnjim muktašem. Foma Fomić ju je potpunoopčinio. Nije mogla da ga se nauživa, čula je njegovim ušima, gledala njegovim očima. Jedan moj bratučedu drugom kolenu, takođe husar u ostavci, čovek još mlad, no koji se do neverovatnog stepena zapleo udugove i jedno vreme živeo kod ujaka, otvoreno i jasno mi je izjavio da je, po najdubljem njegovuuverenju, generalica bila u nedozvoljenoj vezi s Fomom Fomićem. Razume se ja sam tad već snegodovanjem odbacio tu pretpostavku, kao i suviše grubu i prostodušnu. Ne, tu je bilo nešto drugo, i todrugo ja nikako ne mogu objasniti drugačije nego unapred objašnjavajući karakter Fome Fomića, onakokako sam ga ja sam kasnije razumeo.

Zamislite vi sebi čovečuljka, najništavnijeg, najmalodušnijeg, iz društva izbačenog, nikomenepotrebnog, savršeno nekorisnog, savršeno gadnog, no neizmerno samoljubivog i, uz to, neobdarenogapsolutno ničim čime bi mogao, ma i najmanje, opravdati svoje bolesno-razdraženo samoljublje.Upozoravam unapred: Foma Fomić je oličenje najbezgraničnijeg samoljublja, ali, u isti mah, samoljubljaosobitog, naime onog na koje se nailazi pri najpotpunijem ništavilu i, kao što obično biva u takvom

slučaju, samoljublja uvređenog, prigušenog teškim pređašnjim nedaćama, koje se zagnojilo davnim davnoi otad cedi iz sebe zavist i otrov pri svakom susretu, pri svakom tuđem uspehu. Ne treba ni govoriti da jesve to začinjeno najodvratnijom uvredljivošću, najluđom podozrivošću. Možda će neko zapitati: otkuddolazi takvo samoljublje? Kako se ono zameće kod takvog potpunog ništavila, kod takvih jadnih ljudi,koji, već po svom socijalnom položaju, moraju znati gde im je mesto? Kako da se odgovori na ovo pitanje?Ko zna, možda ima i izuzetaka, u koje spada i moj junak. On zbilja i jeste izuzetak od pravila, što će sekasnije i videti. Pa ipak, dozvolite da zapitam, jeste li vi uvereni da oni koji su se već sasvim smirili ismatraju za čast i sreću da budu vaši lakrdijaši, muktaši i udvorice — jeste li vi uvereni da su se oni većodrekli svakog samoljublja? A zavist, a spletke, a tužakanje, a potkazivanje, a potajna šištanja kod vas poskrivenim uglovima, negde uz vas, za vašim rođenim stolom? Ko zna, može biti u nekih od njih, sudbom


10/205

poniženih beskućnika, vaših lakrdijaša i budala, samoljublje ne samo da ne prolazi od poniženja, odbudalisanja i lakrdijaštva, od muktaštva i od večno prinuđene potčinjenosti i bezličnosti — ko zna, moždae to ružno izraslo samoljublje samo lažno, u početku izopačeno osećanje vlastitoga dostojanstva, prvi put

uvređeno možda još u detinjstvu, — ugnjetavanjem, siromaštvom, prljavštinom, — popljuvano, može biti,oš u licu roditelja budućeg beskućnika, na njegove rođene oči? No ja sam rekao da je Foma Fomić, uz tooš, i izuzetak od opštega pravila. To je i istina. On je nekad bio literator i bio ogorčen i nepriznat; a

književnost je kadra upropastiti ne samo Fomu Fomića, — razume se, nepriznata. Ne znam, ali mi izgledada Foma Fomić nije bio srećne ruke još ni pre književnosti; možda je on i u drugim karijerama dobivaosve same zvrčke mesto plate, ili štogod još gore. To mi je, uostalom, nepoznato; ali sam se kasnijeraspitivao i pouzdano znam da je Foma zaista nekad stvorio u Moskvi romančić, veoma nalik na one kojihse onde tridesetih godina znalo slupati desetinama na godinu, u rodu onih raznih „Oslobođenja Moskve“,„Atamana Burja“, „Sinova ljubavi, ili Rusa 1104 godine“, itd, itd, romana koji su davali u svoje vremeprijatnu hranu oštroumnosti barona Brambeusa. To je naravno bilo davno; ali zmija književnogsamoljublja ujeda katkad duboko i neizlečivo, naročito ljude ništavne i priglupe. Foma Fomić bio jeogorčen od prvog književnog koraka i još tad se pridružio onoj ogromnoj falangi ogorčenih iz kojih potomizlaze sve budale, svi beskućnici i skitači. Baš od toga vremena, mislim, i razvila se u njemu ona budalastahvalisavost, ona žeđ pohvala i odličja, klanjanja i divljenja. On je i kao lakrdijaš skupio sebi gomilicu idiotakoji su ga obožavali. Samo da negde nekako bude prvi, da proriče, da se prenemaže i hvališe, — eto to jebila njegova glavna potreba! Njega nisu hvalili, pa se on sam počeo da hvali. Sam sam čuo Fomine reči ukući ujakovoj, u Stepančikovu, kad je on već postao onde potpun gospodar i proricatelj: „Nisam ja stvorenda živim među vama“, govorio je katkad s nekom tajanstvenom važnošću. „Nisam ja stvoren da živimovde! Potrudiću se, udesiću vam sve, uputiću vas, naučiću vas, a onda zbogom: u Moskvu, da izdajemčasopis! Trideset hiljada ljudi skupljaće se na moja predavanja svakoga meseca. Grmnuće naposletku slavamoga imena, a onda — teško neprijateljima mojim!“ No genije, dok se još spremao da se proslavi, tražio jeodmah nagradu. Uopšte je prijatno primati platu unapred, a u ovom slučaju osobito. Znam, on je ozbiljnouverio ujaka da njemu, Fomi, predstoji izvanredno velik podvig, radi kojeg je i pozvan na svet i na čijeizvršenje ga tera neki čovek sa krilima koji mu se javlja noću, ili nešto na to nalik. Naime: da napiše jednoretko dubokomisleno delo dušespasavajuće vrste, od kojeg će nastati sveopšti zemljotres i zatreštati svaRusija. A kad već zatrešti sva Rusija, tada će on, Foma, ne mareći za slavu, otići u manastir i moliti se idan i noć u kijevskim pećinama za sreću otadžbine. Sve je to, naravno, opčinilo ujaka.

Sad zamislite vi sebi šta se može načiniti iz Fome, celog veka ugnjetavanog i zagušivanog, a možda čak

i zbilja gušenog, iz Fome potajno slastoljubivog i samoljubivog, iz Fome ogorčenog literatora, iz Fomelakrdijaša za nasušni hleb, iz Fome po duši despota, bez obzira na, sve pređašnje ništavilo i nemoć, izFome hvalisavca, a u uspehu bezobraznika, iz toga Fome dopalog odjednom časti i slave, obigravanog izasipanog pohvalama, zaslugom idiotkinje-pokroviteljice i opčinjenog, na sve saglasnog pokrovitelja, u čijidom je dospeo, najzad, posle dugih stranstvovanja? Ujakovu narav sam, dabome, dužan objasnitipodrobnije: bez toga je nepojmljiv i uspeh Fome Fomića. No zasad ću reći da se s Fomom upravoobistinila poslovica: posadi ga za sto, a on će i noge na sto. Naknadio je on već što je bio propustio! Niskaduša, kad se izvuče ispod ugnjetavanja, sama ugnjetava. Fomu su ugnjetavali, i on je odmah osetiopotrebu da sam ugnjetava; nad njim su se izdevali, a on je sam stao da se nad drugima izdeva. Bio jelakrdijaš, i odmah osetio potrebu da i sam stekne lakrdijaše. Hvalisao se do smešnoga, kreveljio se donemogućnosti, zahtevao ptičijeg mleka, tiranisao bez mere, te je došlo do toga da su dobri ljudi, koji jošnisu bili videli te majstorije, nego samo slušali šta se priča, držali sve to za čudo, za đavolje stvari, krstili se

i otpljuvavali.Govorio sam o ujaku. Dok se ne objasni njegova interesantna narav (ponavljam to), ne može se

dabome shvatiti kako se Foma Fomić tako drsko zacario u tuđoj kući; ne može se shvatiti ta metamorfozaiz lakrdijaša u velikog čoveka. Ne samo što je ujak bio do krajnosti dobar, nego je, i pored nešto grubespoljašnosti, bio čovek utančane delikatnosti, najviše plemenitosti, dokazanog čojstva. Ja smelo kažem„čojstva“: on se ne bi zaustavio pred obvezom, pred dužnošću, i u tom slučaju ne bi se pobojao nikakvihprepreka. Duše je bio čiste kao dete. To je zbilja bilo dete od četrdeset godina, u višem stepenuekspansivan, uvek veseo, čovek koji je verovao da su svi ljudi anđeli, okrivljavao sebe za tuđe nedostatke ipreuveličavao dobre osobine drugih do krajnosti, čak ih pretpostavljao tamo gde ih nije moglo ni biti. Bioe to jedan od onih vanredno plemenitih i srcem celomudrenih ljudi koji se čak stide da zamisle u drugom


11/205

čoveku nešto rđavo, žurno kite svoje bližnje svim vrlinama, raduju se tuđem uspehu, žive na taj načinstalno u idealnom svetu, a u nedaćama pre svih drugih okrivljuju sebe same. Žrtvovati sebe interesimadrugih—to je njihov poziv. Neko bi ga nazvao i malodušnim i bezvoljnim i slabim. Naravno, on je bio slab,pa čak i suviše meke prirode, ali ne iz nedostatka čvrstine, nego iz bojazni da koga ne uvredi, da ne budesvirep, iz suviše velikoga poštovanja prema drugima i čoveku uopšte. Uostalom, slabovoljan i malodušane on bio samo onda kad se radilo o njegovim vlastitim koristima, koje je prenebregavao u najvišem

stepenu, zbog čega je celog veka bio izvrgnut potsmesima. i čak ne retko od onih kojima je žrtvovao tekoristi. Uostalom, on nikad nije verovao da ima neprijatelja; ipak ih je imao, ali ih nekako nije primećivao.Buke i vike u kući bojao se kao vatre, i odmah svima popuštao i svemu se potčinjavao. Popuštao je iz nekestidljive dobrodušnosti, iz neke stidljive delikatnosti, „da bi, znate“, govorio je bez predaha, otklanjajući odsebe sva tuđa prebacivanja zbog popustljivosti i slabosti, — „da bi, znate... da bi svi bili zadovoljni i srećni!“Ne treba ni govoriti da je bio gotov potčiniti se svakom plemenitom uticaju. Šta više, okretan podlacmogao je njime savršeno ovladati i čak navesti ga na rđavo delo, razume se prerušivši to rđavo delo uplemenito. Ujak se neobično lako poveravao drugima i u tom slučaju ni iz daleka nije bio bez pogrešaka.A kad bi se, posle mnogih muka, naposletku odlučio da se uveri da je čovek koji ga je obmanuo nepošten,to bi pre svih drugih krivio sebe, a ne retko i jedino sebe. Pa sad zamislite vi sebi ćudljivu, izlapeluidiotkinju koja se zacarila u njegovoj tihoj kući, nerazdvojno od drugoga idiota, njenog idola, koja sedosad bojala samo svoga generala, a sad se već nije bojala ničeg i čak osećala potrebu da nagradi sebe zasve prošlo, idiotkinju pred kojom je ujak smatrao za dužnost da pokazuje da je obožava već i stoga što jeona bila mati njegova. Počeli su bili s time što su odmah dokazali ujaku da je grub, nestrpljiv, neznalica i,što je glavno, sebičan u najvišem stepenu. Interesantno je da je idiotkinja-starica verovala i sama u to štoe propovedala. Jest, ja mislim, i Foma Fomić je verovao, barem donekle. Ubedili su ujaka i u to da mu je

sam Bog poslao Fomu radi spasenja njegove duše i radi umirenja njegovih neobuzdanih strasti, da je gord,da se uznosi svojim bogatstvom i da je kadar prebaciti Fomi Fomiću zalogaj hleba. Jadni ujak je vrlo brzopoverovao u dubinu svoga pada, bio gotov da čupa sebi kosu s glave, da moli za oproštenje.

— Sam sam, bratac, kriv, — znao bi reći nekom od svojih sabesednika, — u svemu sam kriv! Dvaput više treba da budeš delikatniji sa čovekom kojega zadužuješ... to jest... šta ja govorim! Kakvo zadužuješ!...Opet sam izvalio! Nimalo ne zadužuješ; on mene, naprotiv, zadužuje, time što kod mene živi, a ne janjega! A ja njemu prebacio zalogaj hleba!... To jest, nisam mu uopšte prebacio, nego mi se, očevidno,nešto omaklo s jezika, — meni se često omakne s jezika... Pa, naposletku, čovek se mučio, velika delaizvodio; deset godina je, ne obzirući se ni na kakve uvrede, dvorio bolesnog prijatelja: iziskuje sve to

nagradu! Pa, naposletku, i nauka... Pisac! Izvanredno obrazovan čovek! Najplemenitija ličnost, jednomrečju...

Lik obrazovanog i nesrećnog Fome, kao lakrdijaša kod ćudljivog i svirepog gospodara, kidao jeplemenito srce ujakovo sažaljenjem i negodovanjem. Sve nastranosti Fomine, sve njegove neblagorodneispade, ujak bi odmah pripisao njegovim ranijim patnjama, njegovom poniženju, njegovom ozlobljenju...On je odmah rešio, u nežnoj i plemenitoj duši svojoj, da se od patnika ne može tražiti isto što od običnogačoveka; da mu treba ne samo praštati, nego, povrh toga, da mu treba krotkošću vidati rane, podići ga,pomiriti ga s čovečanstvom. Zadavši sebi taj cilj, on se zapalio do krajnosti i već sasvim izgubio svakusposobnost da opazi kako je njegov novi prijatelj slastoljubivo, ćudljivo stvorenje, sebičnjak, lenjivac,besposlenjak, i ništa više. A u učenost i genijalnost Fominu on je verovao bezgranično. Ja sam i zaboraviokazati da se ujak reči „nauka“ ili „književnost“ divio na najnaivniji i najnesebičniji način, i ako sam nikadnije ništa učio.

To mu je bila jedna od glavnih i najnevinijih nastranosti.

— Piše! — znao je govoriti, idući na prstima već za dve sobe pre kabineta Fome Fomića. — Ne znambaš tačno šta, — dodavao je s gordim i tajanstvenim izgledom lica, — ali je to sigurno, brate, takav mutljag... To jest u plemenitom smislu mutljag. Za nekoga je to jasno, a za mene i za te, brate, to je takvorazmuti-smuti da... Čini mi se da piše o nekim stvaralačkim silama, sam je govorio. To je, sigurno, nešto izpolitike. Da, zaoriće se i njegovo ime! Onda ćemo se i ti i ja preko njega proslaviti. Sam mi je, brate, togovorio.

Poznato mi je zasigurno da je ujak, po naređenju Fominu, bio primoran obrijati svoje prekrasne,tamnoruse zaliske. Onome se učinilo da sa zaliscima ujak liči na Francuza i da je, stoga, u njemu malo


12/205

ljubavi ka otadžbini. Malo po malo i Foma se stao mešati u upravljanje imanjem i davati mudre savete. Timudri saveti bili su užasni. Seljaci su ubrzo razumeli u čemu je stvar i ko je pravi gazda, i silno se češalipo zatiljku. I sam sam kasnije čuo jedan razgovor Fome Fomića sa seljacima: taj razgovor, priznajem, jasam prisluškivao. Foma je još pre bio izjavio da se voli porazgovoriti s pametnim ruskim seljačićem. I eto,svratio on jednom na gumno; porazgovaravši sa seljačićima o gazdinstvu, iako sam nije umeo razlikovatiovas od pšenice, slatko se napričavši o svetim obvezama seljaka prema gospodaru, lako dodirnuvši pitanjeelektrike i podele rada, o čemu, naravno, ni pojma nije imao, protumačivši svojim slušaocima na kojinačin se zemlja okreće oko sunca i, naposletku, sav se rastopivši od vlastite leporečivosti, počeo je govoritio ministrima. Razumeo sam to. Ta i Puškin priča o tatici koji je tuvio u glavu svome četvorogodišnjemsinčiću kako je on, njegov tatica, „tako hlabal, da taticu voli cal“... Ta zar je tome tatici bio potrebančetvorogodišnji slušalac? A seljaci su svagda slušali Fomu Fomića sa strahopoštovanjem.

— A je li, baćuška, jesi li ti primao mnogo carske plate? — upitao ga je odjedanput prosed starčić,Arhip Kratki po nadimku, iz gomile seljaka, sa očevidnom namerom da se umili; no Fomi Fomiću se topitanje učinilo familijarnim; a on nije mogao da trpi familijarnost.

— A šta se to tebe tiče, budalo jedna? — odvratio je, prezrivo pogledavši nesrećnog seljačinu. — Šta siisturio tu tvoju njušku: da pljunem u nju, šta li?

Foma Fomić je svagda razgovarao u takvom tonu s „pametnim ruskim seljačićem“.

— Naš oče... — prihvatio drugi seljak: — ta mi smo ljudi neuki. Možda si major, al’ pukovnik, al’ sam

presvetli gospodin, ne znamo ni kako da te veličamo!— Budalo jedna! — ponovio je Foma Fomić, ali se već umekšao. — Ima plate i plate, prosta glavo! Neko

e i u generalskom činu, a ništa ne dobiva, — znači da nema rašta: koristi caru ne donosi. A ja sam tidvadeset hiljada dobivao kad sam kod ministra služio, no ni njih nisam uzimao, iz časti sam služio, imaosam dosta svoga. Ja sam svoju platu poklonio za državnu prosvetu i za kazanske pogorelce.

— Gledaj sad! Pa to si ti Kazan podigao, baćuška? — produžavao je zadivljeni seljak.

Seljaci su se, uopšte, divili Fomi Fomiću.

— Pa jest, ima tamo i mog udela, — odgovarao je Foma, kao protiv volje, kao da mu je na sama sebekrivo što je udostojio takvog čoveka takvim razgovorom.

Sa ujakom su razgovori bili drukčiji.

— Ko ste vi pre bili? — govori, na primer, Foma, izvalivši se posle obilna ručka u udobnu fotelju, pričemu je

sluga, stojeći iza fotelje, bio dužan da svežom lipovom granom tera od njega muve. — Na koga ste bilinalik dok mene nije bilo? A sad sam ja ubacio u vas iskru tog nebeskog ognja koji gori sad u vašoj duši.Jesam li ubacio u vas iskru nebeskog ognja ili nisam? Odgovarajte: jesam li ubacio u vas iskru ili nisam?

Foma Fomić, uistinu, ni sam ne bi znao zašto je postavio takvo pitanje. No ćutanje i smućenostujakova smesta bi ga razdražili. Ranije strpljiv i utučen, sad bi planuo kao barut čim bi mu ko manajmanje protivrečio. Ćutanje ujakovo činilo mu se uvredljivim, i on je sad već pošto-poto hteo odgovor.

— Pa odgovarajte: gori li u vama iskra ili ne? Ujak vrda, ševrda i ne zna šta da radi.

— Dozvolite primetiti vam da ja čekam, — primećuje Foma uvređenim glasom.— Mais repondey donc,[2] Jegoruška,—prihvata generalica, sležući ramenima.

— Pitam: gori li u vama ta iskra ili ne? — snishodljivo ponavlja Foma, uzevši bonbonu iz bonbonijerekoja se uvek stavlja pred njega na sto. To je već naređenje generaličino.

— Boga mi, ne znam, Foma, — odgovara najposle ujak, sa očajanjem u očima, — biće valjda takonešto... Bolje da me ne pitaš više, jer ću izvaliti makar šta...

— Lepo! Ja sam, dakle, po vama, takvo jedno niko i ništa da ne zaslužujem ni odgovora — to ste htelikazati? Pa neka bude tako; neka ja budem niko i ništa.


13/205

— Ama ne, Foma, Bog s tobom! Pa kad sam ja to hteo kazati?

— Ne, vi ste baš to hteli kazati.

— Ta kunem se da nisam!

— Dobro! Neka budem ja laža! Neka ja navlaš, kao što me okrivljujete, tražim povod za svađu neka sesvima uvredama pridruži i ta... ja ću sve podneti.

— Mais mon fils...[3] — ciči preplašena generalica.

— Foma Fomiću! Mamice! — uzvikuje ujak u očajanju. — Boga mi, nisam kriv! Tako mi se, zar,slučajno, s jezika omaklo!... Ne gledaj ti, Foma, na mene: ja sam ti glup, sam osećam da sam glup; samosećam u sebi da je neskladno... Znam, Foma, sve znam! Ne treba više ni da govoriš! — nastavlja on,odmahujući rukom. — Četrdeset godina sam proživeo, i sve dosad, sve do onoga trenutka kad sam tebeupoznao, sve sam o sebi mislio da sam čovek... i sve ono što treba. A nisam ni primećivao dosad da samgrešan kao jarac, da sam sebičnjak prvog reda i da sam posatvarao toliku gomilu zla da je čudo kako mezemlja još drži!

— Da, vi ste zbilja egoist, — primećuje zadovoljeni Foma Fomić.

— Pa ja i sam već sad razumem da sam egoist! Ne, dosta je bilo! Popraviću se i biti dobriji.

— Daj, Bože! — zaključuje Foma Fomić, pobožno uzdišući i dižući se iz fotelje da ode na popodnevnospavanje. Foma Fomić je svagda počivao posle ručka.

Kao završetak ove glave, dozvolite mi da ispričam baš o mojim ličnim odnosima sa ujakom i daobjasnim kako sam se odjedanput našao oči u oči s Fomom Fomićem i, što ni u snu ne bih sanjao,iznenada upao u vrtlog najvažnijih od svih događaja koji su se ikada zbili u blagoslovenom seluStepančikovu. Na taj način nameravam da završim svoj predgovor i da pređem pravo na pripovetku.

U detinjstvu mome, kad sam ostao siroče i sam na svetu, ujak mi je zamenio oca, vaspitavao me nasvoj trošak i, jednom rečju, učinio za me ono što ne bi svagda učinio ni rođeni otac. Već od prvog danakad me je uzeo k sebi, ja sam mu se svom dušom priljubio. Bilo mi je onda desetak godina i sećam se dasmo se vrlo brzo združili i sasvim razumeli jedan drugog. Zajedno smo terali čigru i ukrali kapicu jednoj

vrlo zloj staroj gospođi koja nam je obojici padala neki rod. Kapicu sam odmah vezao za rep zmaju odhartije i pustio pod oblake. Mnogo godina iza toga, sastao sam se ne nadugo sa ujakom već u Petrogradu,

gde sam tad svršavao školu o njegovu trošku. Ovaj put sam mu se priljubio sa svim žarom mladosti: neštoplemenito, krotko, istinito, veselo i naivno do krajnjih granica zadivilo je mene u njegovoj naravi iprivlačilo k njemu svakoga. Svršivši univerzitet, ja sam ostao neko vreme u Petrogradu, ničim se tad nebaveći i, kao što često biva sa žutokljuncima, ubeđen da ću za najkraće vreme posatvarati vanrednomnogo nečeg vrlo važnog i čak velikog. Nije mi se odlazilo iz Petrograda. Sa ujakom sam se dopisivaodosta retko i to samo kad mi je trebalo novaca, koje mi on nikad nije uskraćivao. Međutim, ja sam već čuood jednog ujakovog sluge, koji je dolazio zbog nekih poslova u Petrograd, da se kod njih u Stepančikovudogađaju čudnovate stvari. Ti prvi glasovi su me zainteresovali i začudili. Počeo sam pisati ujakurevnosnije. On mi je uvek odgovarao nekako nejasno i čudno, i u svakom pismu starao se da zapodenerazgovor o naukama, očekujući od mene u budućnosti neobično mnogo što se tiče nauke i ponoseći semojim budućim uspesima. Odjednom, posle dosta dugoga ćutanja, dobio sam od njega pismo, kojenimalo nije ličilo ni na jedno od njegovih pređašnjih pisama. Bilo je ispunjeno takvim čudnim aluzijama,

takvom zbrkom protivrečnosti, da spočetka gotovo ništa nisam razumeo. Videlo se samo da je onaj koji jepisao to pismo bio u neobičnom uzbuđenju. Jedno je u tome pismu bilo jasno: ujak mi je ozbiljno,ubedljivo, bezmalo preklinjući me, predlagao da se što pre oženim njegovom pređašnjom vaspitanicom,ćerkom jednog veoma siromašnog činovnika iz provincije, po imenu Ježevikina, koja je dobila prekrasnoobrazovanje u jednom zavodu u Moskvi, o trošku ujakovu, i koja je sad bila guvernanta njegove dece.Pisao mi je da je ona nesrećna, da je ja mogu usrećiti, da ću čak učiniti velikodušno delo, obraćao seplemenitosti moga srca i obećavao da će joj dati miraz. Doduše, o mirazu je govorio nekako tajanstveno,bojažljivo, i završavao pismo preklinjući me da sve to sačuvam u najvećoj tajni. To pismo me je takoprenerazilo da mi se naposletku zavrtela glava. Pa i na koga mladog čoveka, koji bi, kao ja, tek izišao izškolske klupe, ne bi uticao takav predlog, ma naprimer samo romantičnom svojom stranom? A uz to sam


14/205

čuo da je ta mlada guvernanta izvanredno lepa. Ipak nisam znao na šta bih se odlučio, ma da sam onogčasa javio ujaku da se odmah krećem u Stepančikovo. Ujak mi je poslao, uz isto pismo, i novaca za put.Uprkos tome, ja sam se, u sumnjama i čak u uzbuđenju, zadržao u Petrogradu tri nedelje. Odjedanput,slučajno sretnem jednog čoveka koji je nekad zajedno služio sa ujakom, i koji je, vraćajući se sa Kavkaza uPetrograd, svratio uz put u Stepančikovo. To je bio već postariji i razborit čovek, okoreli neženja. Sanegodovanjem mi je pričao o Fomi Fomiću i pri tome mi saopštio nešto o čemu dotle ni pojma nisamimao, a to je da su Foma Fomić i generalica namislili i odlučili da ožene ujaka jednom vrlo čudnomdevicom, prezrelom i skoro potpuno ćaknutom, koja je imala neku neobičnu biografiju i mal’te ne polamiliona miraza; da je generalica već uspela da uveri tu devicu kako su one među sobom rod i, usled toga,premami je sebi u kuću; da je ujak, naravno, očajan, ali da će se sve, izgleda, svršiti time što će se onsvakako oženiti sa mirazom od pola miliona; da su, najzad, obe umne glave, generalica i Foma Fomić, diglistrašnu hajku na jadnu, nezaštićenu guvernantu dece ujakove, svim silama je gurajući iz kuće, bojeći se,

verovatno, da se pukovnik ne bi u nju zaljubio, a možda i stoga što je on već stigao da se zaljubi u nju.Ove poslednje reči su me prenerazile. Uostalom, na sva moja raspitivanja: nije li već ujak odista zaljubljen,pričalac nije mogao ili nije hteo da mi da tačan odgovor, a i uopšte je pričao škrto, preko volje, i primetnose uklanjao od podrobnih objašnjenja. Bio sam se zamislio; izvešće je tako čudno protivrečilo ujakovupismu i njegovu predlogu!... No nije se imalo šta oklevati. Odlučio sam da odem u Stepančikovo, želeći nesamo da urazumim i utešim ujaka, nego da ga, po mogućnosti, čak i spasem, to jest da isteram Fomu, dapokvarim mrsku svadbu s prezrelom devom i, najposle — pošto je, po mome konačnom uverenju, ljubav ujakova bila samo pakosna izmišljotina Fome Fomića, — da usrećim nesrećnu, no svakako interesantnudevojku, nudeći joj svoju ruku, itd, itd. Malo po malo, i ja sam se tako oduševio i raspoložio, da sam,onako mlad i besposlen, preskočio iz sumnji u savršeno drugu krajnost: stao sam goreti od želje da što prepostvaram svakojaka čuda i podvige. Čak mi se činilo da ja sam pokazujem neobičnu velikodušnost,plemenito se žrtvujući da usrećim nevino i divno stvorenje, — jednom rečju, sećam se da sam celog putabio sobom vrlo zadovoljan. Bio je mesec jul; sunce je jarko sijalo; oko mene su se razastirala neobuhvatnaprostrana polja sa žitom što dozreva... A ja sam tako dugo čamio u Petrogradu da mi se činilo da sam teksada izistinski ugledao svetlost božiju!


15/205

II

GOSPODIN BAHČEJEV

Već sam se približavao cilju svoga putovanja. Prolazeći kroz malu varošicu B*, od koje je ostajalo samodeset vrsta do Stepančikova, morao sam se zaustaviti u kovačnici, blizu samog đerma, zbog pukle šine naprednjem točku mojega tarantasa.

Nekako je učvrstiti, za deset vrsta, moglo se dosta brzo, i zato sam odlučio da nikuda ne zalazim, negoda pričekam u kovačnici dok kovači ne obave posao. Izlazeći iz tarantasa, ugledao sam jednog debeloggospodina, koji je, kao i ja, morao da se zaustavi zbog opravke svojeg ekipaža. On je stajao već ceo sat naneizdrživoj pripeci, vikao, psovao, gunđao i nestrpljivo požurivao majstore koji su se motali oko njegovihprekrasnih kola. Na prvi pogled mi se taj srditi gospodin učinio neobičnim gunđalom. Bio je oko četrdesetpet godina, srednjeg rasta, veoma debeo i roav. Debljina, podvaljak i naduvani, otpušteni njegovi obrazisvedočili su o blaženom vlasteoskom životu. Nečeg babjeg bilo je u celoj njegovoj figuri i odmah padalo uoči. Odeven je bio široko, udobno, čisto, ali nimalo ne po modi.

Ne razumem zašto se i na mene rasrdio, tim pre što me je video prvi put u životu i još nije progovoriosa mnom ni reči. Ja sam to primetio, čim sam izašao iz tarantasa, po njegovim neobično srditimpogledima. Veoma sam, ipak, želeo da se s njime upoznam. Po brbljanju njegovih slugu, dosećao sam se

da on sad dolazi iz Stepančikova, od moga strica, i tako sam imao prilike da se za mnogo šta raspitam.Podigao sam kapu i pokušao sa svemogućnom ljubaznošću napomenuti kako neprijatna ponegda bivajuzadržavanja na putu; ali debeljko me je nekako protiv volje, nezadovoljno i ljutito odmerio od glave dopete, nešto promrmljao kroz zube i teško mi se okrenuo celim krstima. Ta strana njegove persone jedoduše bila veoma zanimljiva za gledanje ali se, sasvim razumljivo, od nje ipak nije mogao očekivatiprijatan razgovor.

— Griška! Ne vrči pod nos! Išibaću te!... — povikao je odjedanput na svog kamerdinera, kao da baš inije čuo šta sam ja rekao o zadržavanjima na putu.

Taj „Griška“ je bio sed, starinski sluga, odeven u sjurtuk dugih pola, i s ogromnim sedim zaliscima.Sudeći po nekim znacima, on je takođe bio veoma srdit i mrzovoljno vrčao pod nos. Među gospodarem islugom je onog časa došlo do objašnjenja.

— Išibaćeš! Deri se još jače! — promrmlja Griška kao za se, no tako glasno da svi to čuše, i snegodovanjem se okrenu da nešto namesti u kolima.

— Šta? Šta si rekao? „Deri se još jače?“... Hoćeš da se bezobraziš! — povika debeljko, sav pocrveneo.

— Ama šta se vi obrecati, zbilja, izvolevate? Ne sme čovek da pisne!

— Zašta se brecati? Čujete li? Vrči na me, a ja još da se ne obrecam!

— Pa zašto bih vrčao?

— Zašto vrčao... A bajagi ćutiš. Znam ja zašto ćeš ti da vrčiš: zato što sam se pre ručka krenuo na put,— eto to je.


16/205

— Marim ja! Po meni, možete sasvim i ne ručati. Ne vrčim ja na vas: kovačima sam samo reč rekao.

— Kovačima... A što da vrčiš na kovače?

— Pa ako ne na njih, onda na kola vrčim.

— A što da vrčiš na kola?

— Pa zašto su se polomila? Neka se više ne lome, već neka budu čitava.

— Na kola... Ne, ti na me vrčiš, a ne na kola. Sam je kriv, a ovamo još psuje!— Ma šta ste vi, gospodaru, odista, navalili? Ostavite me na miru, molim vas!

— A što si celog puta sedeo kao sova, ni reči sa mnom progovorio nisi, — a? A drugi put umeš govoriti!

— Muva mi u usta ušla, — zato sam i ćutao i sedeo kao sova. Šta ću ja vama priče, šta li, pripovedati?Pričalicu Malanju vodite sobom, kad volite priče.

Debeljko zinu da odgovori, ali se, očevidno, ne snađe, pa ućuta. A sluga, zadovoljan svojomdijalektikom i uticajem na gospodara, koje je pokazao pred svedocima, sa udvojenom važnošću se okrenuka radnicima i poče im nešto pokazivati.

Pokušaji moji da se upoznam ostajali su uzaludni, osobito zbog moje neumešnosti; ali mi pomoženepredviđena prilika. Jedna bunovna, neumivena i neočešljana fizionomija proviri iznenada kroz prozor

zatvorenog fijakera koji od pamtiveka stoji bez točkova pred kovačnicom, i svakodnevno, no uzaludno,čeka da bude popravljen. S pojavom te fizionomije razleže se među majstorima opšti smeh. Stvar je bila utome što je čovek koji je virio iz fijakera bio u ovom čvrsto zatvoren i sad nije mogao da izađe. Pošto seispavao u njemu pijan, uzalud je sad molio da ga puste na slobodu; naposletku je stao moliti nekog daotrči po njegov alat.

Sve je to vanredno uveseljavalo prisutne. Ima takvih priroda, kojima na osobitu radost i veselje služeprilično čudne stvari. Grimase pijanog seljaka, čovek koji se spotakao i pao na ulici, svađa dveju žena, imnogo drugo, tome slično, izazivaju po neki put u izvesnih ljudi najdobrodušnije oduševljenje, ne zna sezašto. Debeljko — vlastelin je pripadao baš takvoj vrsti priroda ljudskih. Malo po malo, i njegovafizionomija se iz ljutite i natmurene stala preobraćati u zadovoljnu i ljubaznu, i naposletku se sasvimrazvedrila.

— Pa to je Vasiljev? — upita sa učešćem. — Pa kako je on tamo dospeo?— Vasiljev, gospodaru, Stepane Aleksijiću, Vasiljev! — povikaše sa svih strana.

— Zalumpovao se, gospodaru, — dodade jedan između radnika, čovek postariji, visok i suvonjav, sapedantno strogim izrazom lica i sa težnjom za starešinstvom među svojima: — zalumpovao se, gospodaru,

već je treći dan kako je otišao od gazde, pa se kod nas krije, naturio nam se! Eto, traži dleto. Pa šta će tisada dleto, luda glavo? Hoće da založi poslednji alat!

— Eh, Arhipuška! Novci su ti što golubi: dolete, pa odlete! Puštaj, tako ti Stvoritelja nebeskoga! — moliVasiljev tankim, napuklim glasom, promolivši iz koša glavu.

— Ma, sedi tu, klipane, dobro si prošao! — odgovori mu surovo Arhip. — Već prekjuče si bio pijan kaoćuskija; sa ulice smo te dovukli danas u zoru; hvali Boga što smo te sakrili, a Matvjeju Iliću rekli: razboleose, „stare protisli mu se, to jest, vratile“. Opet se razleže smeh.

— Ta gde je dleto?

— Pa kod našeg Zuja! Sve on jedno te jedno! Drevna je to pijanica, gospodaru, Stepane Aleksjejiću.

— He-he-he! Obešenjače jedan! Tako ti dakle u gradu radiš: zalažeš alat! — promuklo viknu debeljko,gušeći se od smeha, sasvim zadovoljan i odjednom dolazeći u najprijatnije duševno raspoloženje.

—Ma, takav je stolar da mu u Moskvi para nema! A eto kako se preporučuje uvek, gad jedan, —dodade, sasvim neočekivano se obraćajući ka meni. — Pusti ga, Arhipe: možda mu i treba nešto.

Poslušaše gospodara. Ekser kojim su zakucali vrata na kolima, više radi toga da se nasmeju Vasiljevukada se probudi, izvukoše, i Vasiljev se pokaza na svetlost božju isprljan, neuredan i pocepan. Zažmirka


17/205

na suncu, kinu i zatetura; onda načini od ruke nad očima štitić i obazre se unaokolo.

— Bože, naroda! Bože, naroda! — progovori, mašući glavom: — i svi su kanda tre... zni, — otegnu unekom tužnom razmišljanju kao za prekor samom sebi. — Pa, dobro jutro, braćo, srećno osvanuli!

Opet sveopšti kikot.

— „Dobro jutro!“ De pogledaj koliko je od jutra prošlo, ludi čoveče!

— Laži, Jemelja, tvoja je nedelja.

— Po nama, makar čas, samo nek je kas.

— He-he-he! Ih, ti, leporečivi! — uzviknu debeljko, još jednom se zatresavši od smeha i snovapogledavši na me ljubazno. — I nije te stid, Vasiljevu?

— Od jada, gospodaru, Stepane Aleksjejiću, od jada, — odgovara ozbiljno Vasiljev, mahnuvši rukom iočevidno zadovoljan što mu se još jednom ukazala prilika da pomene svoj jad.

— Od kakvog jada, budalo?

— Pa od takvog kakvoga još svet nije video: prepisuju nas na Fomu Fomića.

— Koga? Kada? — viknu debeljko.

I ja koraknuh korak napred: stvar se sasvim neočekivano, i mene dotaknula.

— Pa sve Kapitonovljane. Naš gospodar, pukovnik, — daj mu, Bože, zdravlja, — svu našu Kapitonovku,svoju dedovinu, hoće da pokloni Fomi Fomiću; odeljuje mu celih sedamdeset duša, „Na ti“, veli, „Foma!

Ti sad, eto, na priliku, nemaš ništa; vlastelin si nevelik; svega imaš dva snjetka[4] koja ti kao obrok hodepo Ladoškom jezeru; — samo su ti revizijske duše od pokojnog tvog roditelja i ostale. Zato što je tvojroditelj“, produžavaše Vasiljev s nekim zlobnim zadovoljstvom, bibereći svoju priču u svemu što se ticaloFome Fomića: — „zato što je tvoj roditelj bio plemić kolenović, ne zna se otkud, ne zna se ko; isto kao i tiživeo kod gospode, iz milosti se po kujnama hranio. A eto sad, kad na te prepišem Kapitonovku, bićeš i ti

vlastelin, plemić kolenović, imaćeš i vlastitih ljudi svojih, lezi na peći, na plemićskoj vakanciji.“

No Stepan Aleksjejević već nije više slušao. Utisak koji je na nj proizvela polupijana priča Vasiljevljevabio je neobičan. Debeljko beše toliko razljućen da je čak pocrveneo; podvoljak mu se zatresao, očice

zakrvavile. Mislio sam da će ga onaj čas udariti kaplja.— Samo je još to trebalo! — progovori, sav zadihan: — bitanga, Foma, muktaš, među vlastelu! Pi! Iditebestraga! Hej vi, svršavaj brže! Kući!

— Dozvolite da vas upitam, — rekoh, neodlučno istupajući napred: — maločas ste izvoleli pomenutiFomu Fomića; čini mi se, njegovo prezime je, ako se samo ne varam, Opiskin. Pa, vidite, želeo bih...ednom rečju, imam naročitih razloga da se interesujem tim licem i, sa svoje strane, veoma bih želeo da

doznam koliko se može verovati rečima ovog dobrog čoveka da gospodar njegov, Jegor Ilić Rostanjev,hoće da pokloni jedno od svojih sela Fomi Fomiću. Mene to vanredno interesuje, i ja...

— Pa dozvolite da i ja vas upitam, — prekide me debeli gospodin: — s koje strane se vi izvolevateinteresovati tim licem, kako se vi izražavate, a po meni, prokletim nitkovom — eto kako treba njeganazivati, a ne licem! Kakvo u njega lice, u gadova! Bruka jedna, a ne lice!

Objasnih mu da ja zasad, što se lica tiče, ne znam ništa, ali da mi je Jegor Ilić Rostanjev ujak, a ja sam— Sergije Aleksandrović taj i taj.

— Šta, onaj učeni čovek? Baćuška moj, pa vas tamo čekaju da vas ne mogu da načekaju! — povikadebeljko, obradovavši se bez licemerstva; — pa i ja sad baš od njih, iz Stepančikova; od ručka sam se digao,za pudinga ustao: nisam mogao da sedim više s Fomom! Sa svima tamo sam se posvađao zbog Fomkeprokletog... To ti je susret! Vi me, baćuška izvinite. Ja sam Stepan Aleksjejević Bahčejev i pamtim vas kadste, eto, ovolicni bili... No, ko bi rekao? Pa dozvolite da vas...

I debeljko navali da me ljubi.

Posle prvih trenutaka izvesnog uzbuđenja, ja namah pristupih raspitivanjima: prilika je bila vanredna.


18/205

— Pa ko je taj Foma? — upitah: — kako je on to tamo osvojio celu kuću? Kako da ga bičevima neisteraju napolje? Priznajem...

— Njega li da isteraju? Pa jeste li vi pri sebi? Ta Jegor Ilić pred njim na prstima ide; Ama Foma jeedanput zapovedio da mesto četvrtka bude sreda, pa su oni tamo, svi do jednog, računali četvrtak za

sredu. „Neću da bude četvrtak, već neka bude sreda!“ Tako su u jednoj nedelji i bile dve srede. Mislite daa dodajem štogod? Ne dodajem, evo, ni ovoliško! Prosto ispada, baćuška, majstorija kapetana Kuka.

— Čuo sam to, no priznajem...

— Priznajem pa priznajem! Okupio isto te isto!

Šta tu ima da se prizna! Ne, bolje vi mene upitajte: iz kakvih čuda ja dolazim pred vas? Mati JegoraIlića, istog pukovnika, ako i jeste uvažena dama i, uz to još, generalica,

po mome mišljenju sasvim je izlapela: ne može da se nauživa u Fomki prokletom! Svemu je ona iuzrok: ta ona ga je i uvela u kuću. Utuckao je on nju sasvim, ne sme ona ni reči da pisne, ma da se nazivaekscelencijom, — za generala Krahotkina je u pedesetoj godini uskočila! — O sestrici Jegora Ilića,Praskovji Iljiničnoj, koja četrdeset godina devuje, ne želim ni da govorim. „Ah“ i „oh“, i kakoće kao kokoš,— sasvim mi je dosadila, — Bog s njom! U nje i jeste, zar, samo to što je ženski rod: pa je, eto, sada poštujni radi čega, ni za šta, zato samo što je ženski rod! Pi! Neprilično je govoriti: tetka vam pada. Samo jednaAleksandra Jegorovna, kći pukovnikova, iako je malo dete — istom joj je šesnaesta godina, ali je, po meni,

pametnija od njih sviju, — ne poštuje Fomu; i gledati je bilo veselo. Divna devojka, pa kraj! Pa ko bi ga ipoštovao? Ta on je, isti Fomka, kod pokojnog generala Krahotkina kao lakrdijaš živeo! Ta on je njemu, zanjegovu generalsku razonodu, izigravao razne zveri! I izlazi da je pre Vanja baštu kopao, a sad je Vanja

vojvoda postao. A pukovnik, isti vaš ujak, sad poštuje lakrdijaša u ostavci kao rođenog oca, u ram gametnuo, podlaca, klanja mu se do zemlje, svome muktašu, — pi!

— Doduše, sirotinja još nije porok... i... priznajem vam... dozvolite da vas upitam: je li on lep, uman?

— Je l’ Foma? Upisana lepota! — odgovori Bahčejev s nekim neobičnim drhtanjem zlobe u glasu (Mojapitanja su ga nekako ljutila, i on je već počeo gledati na mene podozrivo). — Upisana lepota! Čujete li,dobri ljudi: našao sam lepotana! Ta on je na sve zveri nalik, baćuška, ako baš sve hoćete da znate tačno.Pa kad bi bar oštroumlja u njega bilo, kad bi oštroumljem, nitkov, obladavao, — no, još bih tada i pristao,stisnuvši srce, oštroumlja radi, ali ni oštroumlja nema nikakvog. Prosto im je dao nešto popiti svima,

fizičar neki! Najedili ste vi mene, baćuška, svojim razgovorom. Ej, vi! Je li gotovo?— Vranca još treba potkovati, — mračno progovori Grigorije.

— Vranca. Daću ja tebi vranca!... Da, gospodine, ja vam mogu pripovedati takva čuda da ćete samozinuti i tako ostati otvorenih usta do strašnoga suda. A pre sam ga i ja uvažavao. Šta mislite? Kajem se,otvoreno se kajem: bio sam budala. Pa je i mene zaludio. Sveznalica! Zna ti svakog đavola, prošao kroz svenauke! Kapljice mi davao: ta ja sam vam, baćuška, čovek bolestan, podbuo čovek. Vi ne verujete, možebiti, ali sam ja bolestan. No, a od njegovih kapljica umalo nisam otegao papke. Samo vi ćutite, pa slušajte;sami ćete otići tamo, pa ćete se svega nagledati. Ta on će tamo pukovnika do krvavih suza dovesti; takrvavu suzu proliće zbog njega pukovnik, ali će već biti dockan. Ta već je sav kraj uokolo raskrstio s njimazbog Fomke prokletog. Ama svakom, ko god dođe, uvrede nanosi. O sebi neću ni da govorim: ne štedi tajni višeg čina. Svakome čita pridiku; u moral neki se dao, nitkov. Ja sam, biva, mudrac, pametniji od sviju,slušajte samo mene. Ja sam, biva, učenjak. Pa šta, ako je učenjak! Zar zato što je učenjak, zar zato bašodmah mora da grize neučena čoveka? A kad već počne učenim svojim jezikom da mlati, onda samo ta-ta-ta! Ta-ta-ta! To je takav, kažem vam, brbljav jezik, da, kad bi ga odrezali i bacili na đubre, i tamo bibrbljao, dok ga vrana ne iskljuje. Poneo se, naduo se, kao miš na kašu! Pa se sad već i tamo gura kud muni glava ne može proći. Šta vredi govoriti! Ta on je izmislio da služinčad tamošnja francuski uči! Akonećete, ne verujte! To je, biva, korisno njemu! Prostaku! Sluzi! Besramnik prokleti — i ništa drugo! A štatreba sluga da zna francuski, molim vas? Šta uopšte treba našem čoveku francuski? Da gospođicama uzmazurku zavrće mozak, da tuđe žene zavodi. Razvrat — i ništa drugo! A po meni, popij bočicu votke, paćeš progovoriti na svima jezicima. Eto, kako ga ja uvažavam, taj vaš francuski jezik. I vi ćete valjdafrancuski: „ta-ta-ta! Ta-ta-ta, mačka za mačora udata“, — dodade Bahčejev, gledajući me s prezrivimnegodovanjem. — Vi ste, baćuška, učen čovek — a? Dali ste se na učenu struku?


19/205

— Da... donekle se interesujem...

— Takođe ste valjda prošli kroz sve nauke?

— Tako je, to jest ne.... Priznajem vam, ja se sad više interesujem posmatranjem. Neprestano samsedeo u Petrogradu, a sad hitam ujki...

— A ko vas je terao ujki? Trebali ste sedeti tamo negde kod svoje kuće, ako ste imali gde sedeti. Ne,baćuška, da vam ja kažem, ovde ćete malo šta postići učenošću, a i nikakav ujka vam neće pomoći;

pašćete u zamku. Ta ja sam kod njih omršavio za dvadeset četiri sata. Je l’ verujete da sam ja kod njihomršavio? Ne, vi, ja vidim, ne verujete. Pa ništa, Bog s vama, ne verujte.

— Ne, molim vas, sasvim verujem; samo još uvek ie razumem, — odgovorih, sve više i više zbunjen.

— Jest, „verujem“, ali ja tebi ne verujem! Svi ste vi prevrtljivci, vi ljudi od nauke. Vama samo da jeskakati na jednoj nozi i sebe pokazati! Ne volim ja, baćuška, učenu struku; evo, ovde mi se već popela!Imao sam ja prilike da se sretnem s vašim Petrograđanima — gadan svet. Sve sami farmazoni; bezverješire; boji se popiti čašicu votke, kao da će ga pojesti — pi! Rasrdili ste me, baćuška, neću ništa da tipričam. Pa nisam se ja najmio, zbilja, da ti priče pripovedam, a i jezik mi se umorio. Ne možeš ih,baćuška, sve nagrditi, a i greh je... Samo on kod ujke vašeg umalo nije u ludilo oterao lakeja Vidopljasova,taj tvoj učenjak! Pamet je izgubio Vidopljasov zbog Fome Fomića.

— Ama, ja toga Vidopljasova, — uplete se Grigorije, koji je dosad uljudno i ozbiljno pratio razgovor: —

ama, ja toga Vidopljasova ne bih ispod batina pustio. Da se on na me namerio, izbio bih ja njemu iz glavetu švapsku budalaštinu! Dao bih mu toliko da ne bi stalo u dve stotine.

— Ćut’! — viknu gospodar: — jezik za zube; ko s tobom govori!

— Vidopljasov, — rekoh, sasvim zbunjen i već ne znajući šta da kažem; — Vidopljasov... molim vaskakvo je to prezime?

— A zašto? I vi pevate istu pesmu! Eh vi učeni, učeni!

Izgubih strpljenje.

— Izvinite, — rekoh: — ama, što se vi na me srdite? Šta sam ja tu kriv? Priznajem vam, ja vas, evo,slušam već pola sata, a još ne razumem o čemu se radi...

— A šta se vi baćuška vređate? — odgovori debeljko: — nemate se šta vređati! Pa ja tebi iz ljubavigovorim. Ne gledajte vi na mene što ja ovoliko vičem i što sam se maločas obrecnuo na mog momka.Istina, on je prava pravcata hulja, isti moj Griška, ali ga zato baš i volim, lopova. Prevelika osećajnost jemene upropastila — iskreno vam kažem; a svemu tome je jedino Fomka kriv. Upropastiće me, zakleo bihse da će me upropastiti! Evo se sad dva sata na suncu pečem po njegovoj milosti. Hteo sam da svratimproti dok ove budale petljaju s popravkom. Dobar čovek ovdašnji prota. Ali me je on već tako najedio, istiFomka, da već ne marim ni protu da vidim. Bestraga im glava! Pa ni pristojne krčmice ovde nema. Svi suhulje, kažem vam, svi do jednoga! Pa da barem ima neki neobični čin, — nastavljaše Bahčejev, ponovo se

vraćajući na Fomu Fomića, od koga se, očevidno, nije mogao da otrgne, — e, pa tad bi mu se bar zbog činaprostilo; nego, eto, ni činića nema; to pouzdano znam, da nema. Za pravdu je, veli, postradao, tamonegde, Bog te pita kad, pa mu se sad zbog toga klanjaj do zemlje. Đavo mu nije ravan! Čim nešto nije ponjegovoj — skače, vrišti: „mene, veli, vređaju, sirotinju vređaju moju, nemaju poštovanja prema meni!“

Bez Fome ne smeš za sto sesti, a samog njega nema; „mene su, veli, uvredili; ja sam ubog putnik, ja ću icrnog hleba jesti“. Tek što sednu, a njega evo; opet počne stara pesma: „Zašto su bez mene seli za sto?Znači da me ni u šta ne drže“. Rečju, veseli se, dušo! Dugo sam ćutao, baćuška. On je mislio da ću ja prednjim kao kuče igrati na stražnjim nogama; jest, ako hoćeš! Ne, brate, dok ti rukom za kola, ja sam već ukolima! Ta ja sam s Jegorom Ilićem u istom puku služio. Ja sam podneo ostavku kao junker, a on seprošle godine vratio na dedovinu kao pukovnik u ostavci. Kažem ja njemu: „ej, upropastićete se, nemojteFomi povlađivati! Suze ćete roniti!“ Ne, veli, divan je on čovek (to on za Fomu!), prijatelj mi je; uči memoralnosti. E, mislim, protiv moralnosti ne možeš ništa. Ako je on već moralnosti počeo da uči, znači dae svršeno. Šta mislite, zašto je danas digao buku? Sutra je Ilindan (gospodin Bahčejev se prekrsti):

imendan Iljuši, sinčiću ujkinu. Mislio sam da ceo dan kod njih provedem, da tamo i ručam, i igračku samiz prestonice poručio: Švaba na federima svojoj verenici ručicu ljubi, a ona suzu utire rupcem — osobita


20/205

stvar! (Sad već više i neću da poklonim, morgen-fri! Eno mi leži u kolima, a nos u Švabe odbijen; vozimga natrag). I sam Jegor Ilić voleo bi u takav dan da se veseli i da svetkuje; ali Fomka se isprečio: „šta ste se,

veli, počeli da bavite Iljušom? Na mene se, vidim, sad niko i ne osvrće!“ A? Fina tica? Osmogodišnjemdečku na imendanu pozavideo! „Ma, šta vi tu, veli, i meni je imendan!“ Pa valjdaje Ilindan, a ne Fomin!„Ne, veli, i meni je toga dana imendan “ Ja gledam, trpim. I šta vi tu mislite? A oni vam na prstima idu idošaptavaju se: šta da rade? Da li da ga uzmu za slavljenika na Ilin dan ili ne, da mu čestitaju ili ne? Nečestitaj — može se uvrediti, a čestitaj —još bi mogao uzeti da mu se potsmevaju. O, napasti božje! Seli mida ručamo... Ama, slušaš li ti, baćuška, il’ ne slušaš?

— Molim vas, slušam; s osobitim zadovoljstvom čak slušam; jer sam preko vas sad doznao... i...priznajem...

— Jest, s osobitim zadovoljstvom! Znam ja tvoje zadovoljstvo... A da ti to za prkos meni o svomzadovoljstvu ne govoriš?

— Ta molim vas, za kakav prkos? Naprotiv. Uz to se vi tako... originalno izražavate da ja čak mislim dazapišem vaše reči.

— To jest, kako vi to mislite, baćuška, da zapišete? — upita gospodin Bahčejev s izvesnim strahom igledajući me podozrivo.

— Uostalom, možda i neću zapisati... to ja onako.

— Pa ti sigurno hoćeš da me nekako zabludiš?— To jest, kako mislite da zabludim? — upitah s čuđenjem.

— Pa tako. Eto, ti ćeš sad mene da zabludiš, ja ću ti sve napričati, kao budala, a ti ćeš posle uzeti iopisati me u nekoj pripovetki.

Odmah požurih da uverim gospodina Bahčejeva da ja nisam od takvih, ali on me je sve još gledaopodozrivo.

— Bajagi nisi od takvih! Ko te zna! Možda još nešto i gore. Eno i Foma se pretio da će me opisati iposlati u novine.

— Dozvolite da zapitam, — prekinuh ga, želeći već malo da promenim razgovor: — recite, je li istina daujak hoće da se ženi?

— Pa šta ako hoće? To još ne bi bilo ništa. Ženi se, ako ti je već tako naspelo; nije to rđavo, nego jedrugo nešto rđavo... — dodade gospodin Bahčejev zamišljeno. — Hm! Na to vam ja, baćuška, ne mogudati posve tačan odgovor. Mnogo se sad tamo svakojake ženskadije natrpalo, kao muva oko meda; pa nemožeš ni razabrati koja hoće da se uda. A ja ću vam, baćuška, prijateljski kazati: ne volim žen-skadiju! Zaženu se samo kaže da je čovek, a uistinu je ona samo bruka jedna, pa i spasenju duše smeta. A da je vašujak zaljubljen kao sibirski mačak, u to vas uveravam. To ću ja, baćuška, sad prećutati: sami ćete videti; asamo je to rđavo što odugovlači stvar. Ako hoćeš da se ženiš, a ti se ženi; ali se Fomki boji da kaže, pa istaroj svojoj boji ’ce da kaže: i ta će zavrištati, da je čuje celo selo, i stati da se rita. Za Fomku se zalaže:kao veli, Foma Fomić će se ogorčiti ako žena u kuću uđe, jer onda njemu nema ostanka u kući ni dvasata.

Žena će ga sopstvenoručno zgrabiti za vrat i izbaciti ga napolje, i još će mu, ako ne bude glupa, na

drugi neki način dati takav kolač da se u celom srezu neće zaustaviti. Tako on, eto, sada i pravi čudesa,zajedno s mamicom, i podvode mu onakvu... Ma, šta si me ti, baćuška, prekinuo? Hteo sam ti najglavnijustvar ispričati, a ti me prekinuo! Ja sam stariji od tebe; ne pristoji se starca prekidati.

Izvinih se.

— Ma, šta se izvinjavaš! Ja sam vama, baćuška, kao čoveku učenome, hteo da iznesem da prosuditekako me je on danas uvredio. E, pa na, prosudi, ako si dobar čovek. Seli mi da ručamo; a on me, kažem ti,umalo za ručkom ne pojede. Od samoga početka vidim: sedi on, ljuti se, tako da mu se sva duša nadima.U čaši vode bi me udavio, zmija jedna! Tako je taj čovek samoljubiv da već sam u sebe ne može da stane!Pa ti namislio da se na me okomljuje, i mene moralnosti namislio da uči. Zašto sam ja, molim lepo, tako


21/205

debeo? Navalio prosto čovek: zašto nisam tanak, nego debeo? E, pa recite, baćuška, kakvo je to pitanje? E,pa vidi li se tu oštroumlje? Ja mu razborito odgovaram: „to je već tako Bog dao, Foma Fomiću: jedandebeo, drugi tanak; a protiv preblagog Proviđenja smrtni ustajati ne može“. Razborito rečeno — štamislite? — „Nije, kaže, u tebe je pet sto duša, živiš na gotovom, a koristi otadžbini ne donosiš; trebaslužiti, a ti sve kod kuće sediš i sviraš u harmoniku“. A ja zbilja, kad mi se ražalosti, u harmoniku volimda posviram. No opet razborito odgovaram: „A u kakvu službu ja da se krenem, Foma Fomiću? U kakav bih ja to mundir stegao moju debljinu? Ako navučem mundir, stegnem se, pa slučajno kinem — sva ćedugmad odleteti, i još možda pred višom vlašću, pa će mi se, ne dao Bog, uzeti za paškvilu — šta onda?“Pa de recite sad, baćuška, pa šta sam ja tu smešno kazao? Ali jest! valja se od smeha na moj račun, te ha-ha-ha, te hi-hi-hi... to jest celomudrenosti u njemu nema nikakve, kažem vam, nego je još namislio da meruži na francuskom dijalektu: „košon“, veli. E, i ja razumem šta znači „košon“. „Ah, ti, fizičaru prokleti,mislim; držiš da imaš zvekana pred sobom?“ Trpeo ja, trpeo, ali nisam otrpeo, nego ustanem od stola panjemu u brk pred celim poštovanim svetom: „Sagrešio sam, kažem, pred tobom, Foma Fomiću,dobrotvore; bio sam pomislio da si ti čestito vaspitan čovek, a ti, brate, ispadaš ista takva svinja kao štosmo i mi svi“, — rekoh i odoh od stola, upravo od pudina: pudin su baš služili. „Idite i vi s vašimpudinom!?

— Izvinite me, — rekoh, saslušavši celu priču gospodina Bahčejeva: —ja sam, naravno, gotov da se usvemu složim s vama. Glavno je da ne znam još ništa određeno... No, vidite, o tome su mi sada došle

vlastite ideje.

— Kakve su to tebi ideje, baćuška, došle?—nepoverljivo upita gospodin Bahčejev.

— Vidite, — počeh malko zbunjen, — ono, možda, i nije sad vreme, ali sam ipak gotov da saopštim.Evo kako ja mislim: možda se mi obojica varamo što se tiče Fome Fomića; možda se iza svih tihnastranosti krije naročita, čak darovita priroda — ko zna? Možda je to priroda ogorčena, utučenapatnjama, da tako kažem, koja se sveti celom čovečanstvu. Ja sam čuo da je on pre bio nešto kao lakrdijaš:možda je to njega unizilo, uvredilo, utuklo?... Razumete: čovek plemenit... svest... a ovamo ulogalakrdijaša!... I tako postao nepoverljiv prema celom čovečanstvu i... i, možda, kad bi ga izmirili sčovečanstvom... to jest s ljudima, to bi, možda, izašla iz njega priroda neobična, možda i vrlo značajna i...i... pa ima valjda nečeg u tom čoveku? Pa valjda ima razloga zašto mu se svi klanjaju?

Rečju, sam osetih da sam se užasno zatrčao. Zbog mladosti još mi se moglo oprostiti. Ali gospodinBahčejev mi ne oprosti. Ozbiljno i strogo gledaše mi u oči i, najposle, odjedanput pocrveni kao ćuran.

— To kao Fomka da je takav osobit čovek? — upita on otsečno.

— Slušajte: ja ni sam još skoro ništa ne verujem od toga što sam govorio. Ja to samo onako, kaonagađanje.

— E, dozvolite, baćuška, da budem radoznao i zapitam: jeste li vi učili filozofiju, il’ niste?

— To jest u kom smislu? — upitah u nedoumici.

— Ama, ne u smislu; nego mi vi, baćuška, otvoreno, bez svakog smisla, odgovarajte: jeste li vi učilifilozofiju, il’ niste?

— Priznajem, nameran sam da je izučavam, ali...

— E, tako je! — viknu gospodin Bahčejev, dajući sasvim na volju svom negodovanju: — Ja sam još prebaćuška, čim ste usta otvorili, dosetio se da ste učili filozofiju! Ne možeš mene prevariti! Morgen-fri! Natri vrste namirišim filozofa! Poljubite se vi s vašim Fomom Fomićem! Osobitog čoveka je našao! Pi! Nekide sav svet do đavola! Ja sam bio mislio da ste i vi dobronameran čovek, a vi... Daj kola! — viknu kočijašu,koji se već penjao na bok popravljenog ekipaža. — Kući!

Jedva sam ga nekako umirio; nekako je, naposletku, omekšao; no dugo se još nije mogao da reši daobrati gnev u milost. Međutim se popeo na kola uz pomoć Grigorija i Arhipa, onog istog koji je čitaobukvicu Vasiljevu.

— Dozvolite da vas upitam, — rekoh, prišavši kolima: — vi nećete već više dolaziti ujki?

— Ujki, velite? Ma, pljunite vi na onog ko vam je to rekao! Vi mislite da sam ja postojan čovek, da ću


22/205

izdržati? U tome i jeste nevolja moja, što sam ja krpa a ne čovek! Nedelja neće proći, a ja ću se opet tamoodgegati. A zašto? Eto, vidite: ni sam ne znam zašto, ali ću otići; opet ću s Fomom vojevati. To ti je već,baćuška, nevolja moja! Za grehe mi je Gospod toga Fomku za kaznu poslao. Narav mi je bapska,postojanstva nemam nikakvog. Kukavica sam ja, baćuška, prvog reda...

Ipak smo se rastali prijateljski; on me je čak pozvao k sebi na ručak.

— Dođi, baćuška, dođi, pa da zajedno ručamo! U mene je votka iz Kijeva peške došla, a kuvar mi je uParizu bivao! Poslužiće vas takvim jelenjim pečenjem, takvu misailovnu pitu s ribom će vam stvoriti, daćeš sve prste oblizivati i pokloniti mu se do zemlje, podlacu. Obrazovan čovek! Samo ga, eto, odavnonisam šibao, razmazio se on kod mene... no dobro što ste me sad setili... Dođi! Ja bih vas i danas sa sobompozvao, ali sam, eto, nekako sav klonuo, omlitavio, sasvim sam bez stražnjih nogu ostao. Ta ja sam vamčovek bolestan, podbuo čovek. Vi, možda, i ne verujete... Pa zbogom, baćuška! Vreme je da zapliva i mojalađa. Eno, i vaš tarantasić je gotov. A Fomki recite da se i ne sreta sa mnom, jer ću mu prirediti takav dirljiv susret da će...

No poslednje reči se već ne čuše. Kola, složno povučena od četiri snažna konja, iščezoše u oblacimaprašine. Dovedoše i moj tarantas; ja sedoh u nj i začas se provezosmo kroz gradić. „Dabogme, taj gospodinpreteruje“, pomislih: — „preveć je srdit i ne može da bude nepristrasan. Pa ipak, sve što je govorio o ujaku

vrlo je značajno. Eto već se dva glasa slažu u tome da ujak voli tu devojku... Hm! Hoću li se oženiti, ilineću?“ Ovaj put se jako zamislih.


23/205

III

UJAK

Priznajem, čak se malko uplaših. Romantična maštanja moja učiniše mi se odjedanput vanrednočudna, čak nekako i glupa, čim se dovezoh u Stepančikovo. Beše to oko pet časova popodne. Put vođašemimo vlasteoskoga parka. Snova, posle dugih godina rastanka, ugledah taj ogromni park, u kom jeproteklo nekoliko srećnih dana mojega detinjstva i koji mi se mnogo puta potom prisnio u snu uspavaćim sobama škola koje su se paštile oko mog obrazovanja. Skočih s kola i pođoh pravo kroz park ka

vlasteoskome domu. Mnogo sam želeo da dođem tiho, da se razaznam, da se raspitam i, pre svega,

iznarazgovaram s ujakom. Tako se i dogodi. Prošavši aleju stoletnih lipa, stupih na terasu s koje se nastaklena vrata ulazi pravo u unutrašnje odaje. Ta terasa je okružena cvetnim lejama i pretrpana saksijamasa skupim biljkama. Sretoh tu jednog od ukućana, starog Gavrilu, nekadanjeg mog čuvara, a sad ujakovogpočasnog kamerdinera. Starac je imao naočare i držao u rukama beležnicu, koju je čitao s neobičnompažnjom. Ja sam se bio video s njime pre dve godine u Petrogradu, i zato me sad odmah prepoznade. Sasuzama radosnicama potrča da mi ljubi ruke, pri čemu mu naočari poleteše s nosa na pod. Tolikaprivrženost starčeva ganu me veoma. No, uzbuđen nedavnim razgovorom sa gospodinom Bahčejevim, japre svega obratih pažnju na sumnjivu beležnicu koja beše u Gavrilinim rukama.

— Šta je to, Gavrila, zar su i tebe počeli učiti francuski? — upitah starca.

— Uče, baćuška, pod stare dane, kao čvorka, — tužno odgovori Gavrila.

— Sam Foma te uči?

— On, baćuška. Najumniji, valjda, čovek.

— Nema tu šta, pametnjak! Uči razgovarajući?

— Po zbeležnici, baćuška.

— Po toj što ti je u rukama? A! Francuske reči ispisane ruskim slovima—mudar je! Takvom bukvanu,budali zatucanoj, u ruke se predajete — nije li vas stid, Gavrila? — viknuh, u jedan tren zaboravivši sve

velikodušne moje pretpostavke o Fomi Fomiću, za koje sam još tako nedavno izvukao od gospodinaBahčejeva.

— Ta kako bi, baćuška, — odvrati starac, — ta kako bi on bio budala, kad već gospodom našom takogospodari?

— Hm! Možda si i u pravu, Gavrila, — promrmljah, zadržan tom napomenom. — De, vodi me ujki.— Moj sokole. Pa ja ne mogu njemu na oči, ne smem. Već sam se i njega počeo da bojim. Nego tako

ovde sedim, muku mučim, i koračam iza leja kad on izvoli da prođe.

— Pa čega se ti bojiš?

Malo pre lekciju nisam znao: Foma Fomić mi naredio da klečim, a ja nisam kleknuo. Star sam ja,baćuška, Sergije Aleksandriću, da sa mnom takve šale zbivaju! Gospodar se izvoleo rasrditi, zašto nisamposlušao Fomu Fomića. „On se, veli, starkeljo jedan, brine o tvom obrazovanju, hoće da te uči izgovoru.“Pa eto sad hodam, bubam vokabul. Obećao Foma Fomić da će doveče opet držati ispitić.


24/205

Učini mi se da tu ima nešto nejasno. S tim francuskim jezikom moralo se nešto dogoditi, pomislih,samo starac ne zna da mi objasni.

— Da te nešto upitam, Gavrila: kakav je on na izgled? Naočit, visokog rasta?

— Je l’ Foma Fomić? Ne, baćuška, nemaš na šta pljunuti.

— Hm! Čekaj, Gavrila: sve će se to još, možda, udesiti, čak ti obećavam da će se sigurno udesiti!...Nego... da gde je ujak?

— Pa iza konjušnica seljake prima. S Kapitonovke su starci došli da se poklone. Dočuli su da ihprepisuju na Fomu Fomića. Hoće da se izmole.

— Pa zašto iza konjušnica?

— Boji se, baćuška...

Odista, ja nađoh ujaka iza konjušnica. Stoji on onde na poljanici pred grupom. seljaka, koji mu seklanjaju i za nešto ga usrdno mole. Ujak im nešto sa žarom tumači. Priđem i zovnem ga. On se okrene, imi se bacismo jedan drugome u zagrljaj.

Vanredno mi se obradovao; radost mu je prelazila u ushićenje. Grlio me, stiskao mi ruke... Kao da sumu vratili rođenog sina, izbavljenog iz neke smrtne opasnosti. Kao da sam svojim dolaskom i ja njegaizbavio iz neke smrtne opasnosti i doneo sa sobom rešenje svih njegovih nedorazumljenja, sreću i radost

za ceo život njemu i svima koje on voli. Ujak ne bi pristao da bude sam srećan. Posle prvog poletaushićenja, tako se najednom ušeprtljio da se naposletku sasvim izgubio i pomeo. Obasipao me jepitanjima, hteo da me odmah vodi k svojoj porodici. Bili smo i pošli, ali se ujak vratio, zaželevši da meprvo pretstavi kapitonovskim seljacima. Potom je, sećam se, odjednom počeo govoriti, ne znam kojimpovodom, o nekom gospodinu Korovkinu, neobičnom čoveku kojeg je sreo pre tri dana na carskomdrumu i kojeg je sad s najvećim nestrpljenjem očekivao da mu dođe u goste. Potom se ostavio iKorovkina, i počeo govoriti o nečem drugom. Sa uživanjem sam ga posmatrao. Odgovarajući na njegovaužurbana pitanja, rekao sam da ne bih želeo stupiti u službu, nego se i dalje baviti naukama. Čim sepoveo razgovor o naukama, ujak je odjednom skupio obrve i napravio neobično važno lice. Saznavši dasam se ja u poslednje vreme bavio mineralogijom, podigao je glavu i s gordošću pogledao unaokolo, kaodaje on sam samcit, bez ikakve tuđe pomoći, otkrio i napisao celu mineralogiju. Ja sam već rekao da se onpred reči „nauka“ klanjao na najnesebičniji način, tim više nesebičan što sam apsolutno ništa nije znao.

— Eh, dragi moj, ima na svetu ljudi koji znaju sve, al’ sve! — govorio mi je on jedanput, a oči mublistale od ushićenja. — Sediš s njima, slušaš i dobro znaš da ništa ne razumeš, a ipak ti je milo na srcu. Azašto? Pa zato što je tu korist, što je tu pamet, što je tu sveopšta sreća. To ja razumem. Eto, ja ću sadželeznicom da se vozim, a Iljuška moj, može biti, i po vazduhu će da leti... Pa, jest, naposletku, i trgovina,industrija, — te, da tako kažem, struje... to jest, hoću da kažem, ma s koje strane uzeo, korisno je... Baškorist, zar nije istina?

No da se vratimo na naš sastanak.

— Ded pričekaj, prijatelju moj, pričekaj, — počeo on, tarući ruke i brzo-brzo: — videćeš čoveka! Redakčovek, kažem ti, čovek učen, čovek od nauke; preživeće vek! A zbilja je to lepa rečca: „preživeće vek“. Tomi je Foma objasnio... Pričekaj, upoznaću te.

— To vi o Fomi Fomiću, ujka?— Ne, ne, prijatelju moj! To ja sad o Korovkinu. To jest, takođe i Foma, i on... No to sam ja o

Korovkinu sad govorio, — dodade, ne znam zašto pocrveniv i kao zbuniv se čim se povede reč o Fomi.

— A kakvim naukama se on bavi, ujka?

— Naukama, bratac, naukama, uopšte naukama. Ja samo, eto, ne mogu da kažem baš kakvim, negosamo znam da se bavi naukama. Kako o železnicama govori! I znaš, — dodade ujak polušapatom,značajno zažmuriv na desno oko: — tako, malčice, slobodnih ideja! Primetio sam, naročito kad je uzeo oporodičnoj sreći da govori... Baš mi žao što sam malo razumeo (nije bilo vremena), a inače bih ti svepotanko ispričao. A uz to najplemenitijih svojstava čovek! Pozvao sam ga u goste. Čekam ga svaki čas.


25/205

Međutim seljaci su gledali u me, otvorenih usta i razrogačenih očiju, kao u čudo.

— Slušajte, ujka, — prekinuh ga: — ja sam, čini mi se, pomeo seljake. Oni su sigurno poslom došli. Štahoće? Ja, priznajem, slutim štošta i rado bih da ih čujem.

Ujak se odjednom uzvrti i užurba.

— Ah, da! Ja i zaboravio! Pa eto vidiš... šta s njima da radim? Izmislili, — i voleo bih znati ko je prvi odnjih to izmislio, — izmislili da ih poklanjam, svu Kapitonovku, — ti se sećaš Kapitonovke? Još sam se

onamo s pokojnom Kaćom uvek večerom vozio u šetnju, — svu Kapitonovku, celih šezdeset osam duša,Fomi Fomiću! „E, nećemo nikud od tebe, pa kraj!“

— Pa to onda nije istina, ujka? Vi mu ne poklanjate Kapitonovku? — uzviknuh, skoro u ushićenju.

— Ni mislio nisam; nije mi bilo ni na kraj pameti! A od koga si ti čuo? Jedanput mi se nekako s jezikaomaklo, pa se eto razglasilo. I zašto im je Foma tako nemio? E, pričekaj, Sergije, upoznaću te, — dodade,pogledavši me plašljivo, kao da već predoseća i u meni neprijatelja Fome Fomića. — To ti je, brate, takav čovek...

— Nećemo, osim tebe, nikog nećemo! —zavapiše odjednom seljaci, u horu. — Vi ste oci, a mi vašadeca!

— Slušajte, ujo, — odgovorih: — Fomu Fomića ja još nisam video, no... vidite... štošta sam čuo.

Priznajem vam da sam sreo danas gospodina Bahčejeva. Doduše, što se toga tiče ja imam zasad svojuideju. U svakom slučaju, ujka, ded otpustite vi seljake, a mi ćemo se porazgovarati nasamo, bez svedoka.Radi toga sam, priznajem, i došao...

— Sasvim, sasvim, — prihvati ujak, — al’ sasvim tako! Seljake ćemo otpustiti, a onda ćemo seporazgovoriti, onako, znaš, prijateljski, drugarski, temeljito. E, — produži brzo, obraćajući se k seljacima:— sad idite, prijatelji. Pa odsad k meni dolazite, u svako doba.

— Baćuška si ti naš! Vi oci, mi vaša deca! Ne daj nas na nesreću našu Fomi Fomiću! Moli te svasirotinja! — zavikaše još jednom seljaci.

— Ih, budala! Ama, neću vas dati, velim vam!

— Jer će nas on sasvim zaluditi učenjem, baćuška! Ovdašnje je, čuje se, sasvim zaludio.

— Pa zar i vas francuski uči? — uzviknuh, skoro uplašen.— Ne, baćuška, dosad nas je još milovao Bog! — odvrati jedan između seljaka, verovatno velik

govorljivac, riđokos, s velikom ćelom na zatiljku i sa dugom, retkom, klinastom bradicom, koja mu semicala kada je govorio kao da je i sama bila živa. — Ne, gospodaru, dosad nas je još milovao Bog.

— Pa da šta vas onda uči?

— Pa uči nas, vaša milosti, ono što se po našem kaže: kupi zlatan sanduk za bakreni groš.

— To jest, kako to za bakreni groš?

— Serjoža! Ti si u zabludi; to je kleveta! — viknu ujak, pocrveneo i užasno zbunjen. — Pa to oni,budale, nisu razumeli šta im je govorio! On je samo onako... kakav bakreni groš!... A što ti moraš sve darazumeš i na sva usta da pričaš — nastavi ujak s prekorom se obraćajući ka seljaku: — pa tebi su. budali

ednoj, dobra poželeli, a ti ne razumeš, pa vičeš!— Izvinite, ujka, a francuski jezik?

— To on radi izgovora. Serjoža, jedino radi izgovora, — izusti ujak nekim molećivim glasom. — Sam jeto govorio, da je radi izgovora... Uz to se ovde dogodila osobita istorija — ti je ne znaš, pa zato i ne možešda sudiš. Treba se, bratac, prvo udubeti, pa tek onda okrivljavati... Okrivljavati je lako!

— Što vi ćutite! — povikah, u žestini se obraćajući ponovo k seljacima. — Treba da mu sve otvorenokažete. Ne ide to tako, vala, Foma Fomiću, već evo kako! Pa imate valjda jezik?

— Gde je taj miš koji bi mački zvono privezao, baćuška? Ja, veli, tebe, seljaka neotesanog, čistoti i reduučim. Zašto ti je košulja nečista? Pa u znoju živi, zato je i nečista! Ne može se svaki dan menjati. Od


26/205

čistoće nećeš vaskrsnuti, od prljavštine se nećeš raspasti.

— A eto onomadne došao na gumno, — progovori drugi seljak, visoka rasta i suvonjav, sav uzakrpama, u najgorim opancima od like i, očevidno, jedan od onih koji su večito nečim nezadovoljni iuvek imaju u pripremi neku zajedljivu, otrovnu reč. Dosad se drugim seljacima skrivao iza leđa, slušao umračnom ćutanju i celo vreme ne skidao s lica neki dvosmisleni, gorkolukavi osmeh. — Došao na gumno:„Znate li vi, kaže, koliko je vrsta do sunca?“ A ko to zna? Nije to naša, nego gospodska nauka. „Ne, veli, tisi budala, zvekan, korist svoju ne vidiš; a ja sam, veli, astrolom! Upoznao sam sve božje planide!“

— E, pa je l’ ti rekao koliko je vrsta do sunca? — umeša se ujak, odjedanput živahnuo, i veselo minamignu, kao da kaže: „de, gledaj šta će da bude!“

— Jest, rekao je nešto mnogo, — protiv volje odvrati seljak, koji se nije nadao takvome pitanju.

— E, pa koliko je rekao, koliko upravo?

— Pa vašoj milosti je to bolje poznato, a mi smo ljudi neuki.

— Ama, ja brate znam, nego pamtiš li ti?

— Pa biće, kaže, nekoliko stotina, al’ hiljada. Nešto je mnogo rekao. Na troje kola se ne bi izvezlo.

— Pamti to, bratac! A ti si valjda mislio da će biti otprilike vrsta, rukom da dohvatiš? Nije, brate,zemlja ti je — evo vidiš, kao okrugla lopta — razumeš? — produži ujak, ocrtavši rukama u vazduhu obl

Documents

F. M. Dostojevski - Selo Stepančikovo i Njegovi Žitelji - Njetočka Njezvanova