En Benfild - Opisivati neviđeno - događaji grupisani oko praznog centra

OPISIVATI NEVIĐENO:DOGAĐAJI GRUPISANIOKO PRAZNOG CENTRAEN BENFILD

Sa engleskog preveo Novica Petrović

Može se reći da je razvitak savremene nauke,istorijski praćen razvojem naučnih instrumenata, naro-čito onih koji koriste sočivo kao sredstvo za usavršavanjeljudskog vida, otvorio bezmerne i zastrašujuće epistemo-loške perspektive koje “nikada ranije nisu viđene”. To suprostori u kojima instrumenti – teleskop, mikroskop –omogućavaju subjektu koji posmatra da vidi, uveri se upostojanje takvih mesta na kojima on, na kojima uistinuniko nije prisutan. Na taj način, on neposredno posma-tra jedan neviđeni čulni opažaj, pojavni oblik stvari unjegovom odsustvu, kao i samo to odsustvo – njegovosopstveno – koje je bio u mogućnosti da zamisli i pred-vidi zahvaljujući naučnom zaključivanju.

To je odsustvo, istovremeno se uvidelo, ivremensko i prostorno – zraci svetlosti koji stižu do soči-va od neke daleke zvezde nisu naprosto daleki; oni stižu sazakašnjenjem. Međutim, bilo je potrebno usavršavanje,neka dva veka posle toga, jednog drugog instrumenta iliprocesa koji ponekad uključuje sočivo – fotografije – dabi se otkrila mesta koja su ujedno i trenuci koje niko pretoga nije video, pojavni oblik stvari kada niko nije prisu-tan. Hemijsko razvijanje i fiksiranje nekog prizora uhva-ćenog izbrušenim staklom sočiva na taj način dovršavaproces kojim nešto što je Lok zvao “čulni pojam”, smešte-no u umu posmatrača, biva eksternalizovano i time odvo-jeno od ličnosti bilo kog ljudskog posmatrača.1 “Bilo ko-

1 Rolan Bart s pravom insistira na ključnom značaju hemijskog pro-cesa u razvoju fotografije:

Često se kaže da su slikari bili ti koji su izumeli fotografiju(zaveštajući joj svoje uokviravanje, albertovsku perspektivu, i optikucamera obscura-e). Ja tvrdim: ne, to su bili hemičari. Jer noema “što-je-bilo” postala je moguća tek kada su naučne okolnosti (otkriće dasu halogeni srebra osetljivi na svetlost) omogućile da se zadrže i ne-posredno odštampaju svetlosni zraci koje emituje različito osvetlje-ni predmet. (Camera Lucida: Reflections on Photography, translated by Ric-hard Howard; New York, 1981, str. 80.)

ja zvezda može se fotografisati na bilo kom me-stu sa koga bi bila vidljiva ako bi tu bilo ljudskooko.”2

Ono što je prvo postignuto optič-kim instrumentima i hemijskim procesima ko-ji su snimili i sačuvali njihove slike kasnije jeumnožavano za čula posredstvom diktafona,termometra, gramofona i magnetofona. “Fo-tografske ploče mogu fotografisati zvezde kojemi nismo u stanju da vidimo; klinički termo-metri mogu da izmere temperaturne razlikekoje mi nismo u stanju da osetimo, i tako da-lje.”3

Kakav je onda epistemološki sta-tus ovih fragmenata prostora-vremena izolova-nih u snimljenom ili fotografisanom prizoru.Odgovor na ovo pitanje odvešće nas u jednu

oblast čije su granice određene konvergiranjemfilozofije, lingvistike i književnosti koja objek-tivizuje i depersonalizuje dvojstvo subjekta iobjekta locirajući ga, takoreći, u objektu-sta-klu. Književna forma u kojoj je otelotvorenoovo konvergiranje, roman, razvija se tokom pe-rioda između pronalaska, sa jedne strane, soči-va, a sa druge, fotografije i instrumenata za sni-manje.

Oblast ovog konvergiranja defini-še jedan objektivizirani “jezički subjektivitet” –“jezički” kako zbog toga što su termini kojima gadefiniše zapadna filozofija takođe i gramatički –“lice”, “subjekt” – tako i stoga što mu je formakojom je predstavljen data jezikom. Ovaj jezik,međutim, nije po obimu jednak govoru ili ko-munikaciji, već se realizuje samo u okviru speci-

122

Reč no. 63/9, septembar 2001.

Ovi procesi mogu se podeliti na dve vrste, jednu koja razvija ili “otkriva” (da se po-zovemo na tehnički izraz na francuskom jeziku) latentni prizor uhvaćen na ploči ili filmuosetljivom na svetlost, i drugu koja ga fiksira, sprečavajući da nestane zajedno sa trenutkomu kome se dešava, neviđen. Na taj način, pojavni oblici neviđenih stvari mogu doći do oči-ju nekog posmatrača, kako to kaže Bart, ponavljajući misao Suzan Sontag, “poput zakasne-lih svetlosnih zrakova neke zvezde” (str. 81), pretvarajući na taj način sve posmatrače uastronome.

Stoga se može reći da je proces koji se završava razvijanjem fotografije započeo kadasu u sedamnaestom veku naučnici zurili kroz “optičko staklo” u ono što je bilo izvan ljud-ske moći opažanja. Instrument je bio u stanju da otelotvori tog “idealnog posmatrača” na-uke, da garantuje strogu preciznost pri merenju koja prevazilazi moći ljudskog posmatrača,jer moć posmatranja je oduzeta pojedinačnom subjektu i poverena jednom bezličnom in-strumentu, ne da bi opažaj bio van domašaja ljudske misli već da bi se ljudskoj misli učini-le pristupačnijim informacije koje su postojanije i konzistentnije. Jer, ono što ljudsko okonije videlo u sočivu se, a kasnije i na fotografiji, pokazuje kao mnogo više od dalekih zvezdai nevidljivih atoma. Možda slikari nisu bili ti koji su izumeli fotografski prostor, već je tobilo samo sočivo, makar samo u formi ogledala i “optike camera obscura-e”, koja je otkrilastrukturu perspektive ugrađenu u svaki deo vidljivog, čulima saznatljivog sveta, baš kao štoće kasnije fotografija analitički razlagati noge konja u trku u nizove pokreta koje dotle nijevidelo oko nijednog slikara.

2 Bertrand Russell, My Philosophical Development, New York, 1959, str. 106. 3 Bertrand Russell, An Outline of Philosophy, Cleveland & New York, 1960, str. 63.

fičnog jezičkog stila, jedinstvenog i književnog,stila koji čini narativnu prozu. U njemu se od-ređeni aspekti subjektiviteta isturaju u prvi planu pisanju u kome više nisu providno sredstvo iz-ražavanja usredsređenog na ego koje u govorusubjektivizira sve što je moguće reći, uključujućitu i sve objektivne tvrdnje sadržane u njemu, alikojim se dualizam samo implicitno prisutan ugovornom jeziku može konkretizovati u viduuočljivih sintaksičkih karakteristika ograničenihna izdvojene rečenične kontekste. Ove sintak-sičke karakteristike čine “dokaz pripovesti”; oneomogućavaju odvajanje subjektiviteta od objek-tiviteta, kao i razdvajanje sintaksičkih nivoa su-bjektiviteta koji bi, bez lingvističke analize, osta-li uglavnom neanalizirani i celoviti.

Među empirijskim distinkcijamatime omogućenim unutar ovog romanesknogjezika jeste i subjektivitet sveden isključivo naono što instrument može da zabeleži, konkret-no, čulni opažaj koji nikome nije dat. Taj in-strument je “osetljiv” i ima za cilj da reprodu-kuje, kao u laboratorijskim uslovima, samo oneaspekte subjektiviteta koji su od ključnog znača-ja za naše znanje o spoljašnjem svetu. To instru-ment ne čini samo “otelotvorenjem teorije”,kako je za Galilejev teleskop rekao AleksandarKoare, “koje nam omogućava da pređemo gra-

nice vidljivog”, proširujući posmatranje “nastvari nevidljive golom oku”, već i otelotvore-njem književnog jezika.4 Književna rečenicakoja uključuje znanje osetljivog instrumenta je-ste deskriptivna rečenica koja gramatički pred-stavlja pojavni oblik stvari koje nisu nužno po-smatrane, i činjenica da je to pisana rečenicaomogućava opis onoga što nije posmatrano.

Takva rečenica, dakle, uključujeteoriju znanja u kojoj ima mesta za neposma-trane čulne opažaje, gestalt tog instrumenta. Tajneposmatrani prizor sastoji se od elemenata ko-je ćemo, sledeći Rasela, nazvati sensibilia – pred-meti koji imaju isti metafizički i fizički statuskao i čulni opažaji, a da nužno nisu opažaji zabilo koji um” zato što “nema posmatrača za kojebi to bili opažaji”.5 Odvojeni kako od svakog či-na čulnog opažanja koji ih registruje tako i odnavodnog objekta za koji predstavljaju opažaje,sensibilia daju pojam čulnog znanja koje je lično iminimalno subjektivno na način definisan zna-njem instrumenta, a da time ne postoje u bilokom umu. Na taj način, oni zadržavaju određe-ne karakteristike Berklijevih ideja – onih kojesu od ključnog značaja za njegovu argumentaci-ju – koje, međutim, ne pripadaju nikakvom po-smatraču. Oni sjedinjuju lično i subjektivno sabezličnim.6

123

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

4 Alexandre Koyré, Etudes d'Histoire de la Pensée Scientifique, Paris, 1966, str. 47.5 Bertrand Russell, “The relation of sense-data to physics”, Mysticism and Logic, Garden City,

New York, 1957, str. 149. 6 Raselovi sensibilia, na taj način, dele sa Fregeovim Gedanke ovo spajanje subjektivnosti i bez-

ličnosti koje je funkcija izdvojivog iz uma i, za Fregea, analogno, kao što ćemo uskoro vide-ti, liku u brušenom staklu teleskopa. Vidi Translations from the Philosophical Writings of Gottlob Frege,translated by Peter Geach & Max Black, Oxford, 1977, str. 60. Jako Hintika (Jaakko Hin-tikka) poredi ovaj Fregeov pojam sa Vitgenštajnovim poistovećivanjem “metafizičkog su-bjekta sa totalitetom iskaza”. “On Wittgenstein's 'solipsism' “, Mind, 67, 1958, str. 90.

To je, da ponovimo, instrumentkoji predstavlja model ovog bezličnog subjekti-viteta, “teoretsko jezgro u stvarnom iskustvu”čulnog opažanja,7 a “reč 'fizički'... označava'ono čime se bavi fizika' “.8 Fizički subjektivitetisto tako postoji na fotografiji ili gramofonskojploči; on je već prisutan u događajima koji suekternog karaktera u odnosu na telo onoga kojiopaža.9 Uistinu, “najbolje ga oličavaju naučniinstrumenti”.10 Instrument je, dakle, Raselovo“celokupno ljudsko telo bez uma u njemu”,11

pomoću koga se “metafizičko”, koje je “u sušti-ni Berklijevo: sve što jeste, to se opaža”12, možetumačiti kao verzija realizma, možda analognaVitgenštajnovoj tvrdnji da se “solipsizam, kadase njegove implikacije striktno slede, podudarasa čistim realizmom”,13 zbog toga što je mogu-će pokazati da određena svojstva subjekta po-stoje nezavisno od pojedinačnog subjekta uaspektima fizičkog sveta. Kako kaže Vajthed,“mi hoćemo telo posmatrača, a ne njegov um.

Čak i samo to telo korisno je samo kao primerjednog veoma poznatog oblika aparata. Sve usvemu, bolje je usredsrediti pažnju na Mikelso-nov interferometar a Mikelsonovo telo i umostaviti po strani.”14 Frege je već bio došao doslične distinkcije kada se radi o instrumentu:“stvarnom liku koji projektuje staklo unutar te-leskopa” odgovara “lik na mrežnjači posmatra-ča”. Ova distinkcija funkcioniše posredstvomodvojivosti lika od pojedinačnog posmatrača injegove eksternalizacije u vidu teleskopskog li-ka. Rezultat ovoga je smanjeni “subjektivitet” sanekim objektivnim svojstvima: “Optički likunutar teleskopa je uistinu jednostran i zavisiod položaja posmatrača; no, on je još uvekobjektivan utoliko što ga može koristiti više po-smatrača ... ili je moguće udesiti da ga nekolikonjih koristi... istovremeno.”15

Svako prikupljanje sensibilia, naprimer, na brušenom staklu teleskopa, pred-stavlja – kao u Lajbnicovoj monadologiji, obja-

124


Jedna druga verzija znanja eksternalizovanog u odnosu na subjekt, i time “objek-tiviziranog” jeste Poperov pojam objektivnog znanja, znanja koje “ne poseduje neki subjektkoji zna”. Ono “se sastoji od logičke sadržine naših teorija, pretpostavki, nagađanja (i, akohoćemo, logičke sadržine našeg genetičkog koda)”. Karl Popper, Objective Knowledge: AnEvolutionary Approach, Oxford, 1972, str. 73. No Poper eliminiše Raselove sensibilia kao kan-didate za objektivno znanje odbacujući “taj radikalni oblik idealizma – 'neutralni moni-zam' (kako su ga zvali Mah i Rasel)”, str. 86. Kako Poper razume Raselovu teoriju čulnogznanja, sensibilia “poseduje neki subjekt koji zna”.

7 Bertrand Russell, The Analysis of Mind, London, 1921, str. 132. 8 “The relation of sense-data to physics”, str. 145. 9 Bertrand Russell, The Analysis of Matter, New York, 1954, str. 224.

10 An Outline of Philosophy, str. 62. 11 “The relation of sense-data to physics”, str. 145. 12 The Analysis of Matter, str. 213.13 Tractatus, 5.64, str. 58. 14 Alfred North Whitehead, Science and the Modern World, New York, 1948, str. 110. 15 “Sense and reference”, Translations from the Philosophical Writings of Gottlob Frege, str. 60.

šnjava Rasel – perspektivu odredivu nezavisnood toga da li je data nekom posmatraču; svaka jeperspektiva jedan od “beskonačnog broja takvihsvetova”, od kojih su neki “zapravo neopaže-ni”;16 svaka perspektiva je strukturisana ili or-ganizovana prostorno i vremenski, čime se, poVajthedovim rečima, “Lajbnicove monade sti-šavaju i pretvaraju u celovite događaje u prosto-ru i vremenu”.17 Jer, kako tvrdi Rasel, “Lajbnicnije otišao dovoljno daleko u svom monadizmu,budući da ga je primenjivao samo prostorno.Ne samo da je čovek odvojen od drugih ljudi, onje odvojen i od svojih bića iz prošlosti i buduć-nosti”.18 Ova odvojenost, međutim, već pred-stavlja jedno svojstvo prespektive koju možeimati neki čovek, neki um. Oni aspekti subjek-tiviteta ugrađeni u pojam perspektive ograničenna jedinicu prostora-vremena prirođeni su sa-mim pojavnim oblicima stvari, a ne umu ili okupred kojim se mogu pojaviti. Za Vajtheda i Ra-sela, to je bio zaključak koji valja izvući iz tadanovog učenja o relativitetu, nasuprot onome štoje Vajthed kritikovao kao “krajnje subjektivi-stičku interpretaciju” relativiteta, po kojoj je“relativitet prostora i vremena predstavljen kaoda zavisi od posmatračevog izbora”;19 jer, pre semože reći da je “sâm fizički svet, onakav kakvogga znamo, u potpunosti zaražen subjektivite-tom... kao što teorija relativiteta nagoveštava,

fizički kosmos sadrži raznolikost perspektivakoju smo navikli da posmatramo kao jasno psi-hološku”.20 U same sensibila ugrađen je dualizamkoji zadržava tragove subjekta i objekta u njiho-voj strukturi: “svaka pojedinost od one vrste ko-ja je relevantna za fiziku” – svaki čulni opažaj iliprikupljanje sensibilia – “povezana je sa dva mesta;na primer, moje opažanje zvezde povezano je samestom na kome se ja nalazim i sa mestom nakome se zvezda nalazi. Ovaj dualizam nije pove-zan sa bilo kakvim 'umom' koji ja možda pose-dujem; on postoji u potpuno istom smislu akomene zameni fotografska ploča.”21 Dakle, nje-govo jedinstvo, ono što Rasel naziva “pojmomdogađaja grupisanih oko nekog centra, koji semenjaju delom u skladu sa zakonima fizike adelom na načine koji predstavljaju funkcijugrupa koje imaju druge centre”, 22 mora mudati nešto što nije subjekt u njegovom centru.

Tako fizički subjektivitet ostajebez subjekta a sensibilia grupisani oko potencijal-no praznog centra. Ono što se čulno opaža višenije lično, depsihologizovano je, ali svejednoostaje izdvojeno – događaji u izdvojenom i bez-ličnom prostoru i vremenu koje otkriva osetlji-vi instrument.

Pojam sensibilia određuje i jezičkikompleks. Pojam koji savremeni lingvisti pripi-suju ovom kompleksu je deixis. Lingvistika još

125


16 Bertrand Russell, Our Knowledge of the External World as a Field for Scientific Method in Philosophy, Lon-don, 1922, str. 94. Vidi takođe My Philosophical Development, str. 24.

17 Science and the Modern World, str. 68. 18 Bertrand Russell, Human Knowledge: Its Scope and Limits, New York, 1948, str. 90. 19 Science and the Modern World, str. 110. 20 The Analysis of Mind, str. 230.21 Ibid., str. 130. 22 The Analysis of Matter, str. 222.

uvek nije eksplicitno priznala vezu između deix-is-a i čulnog znanja, ali ona je implicitno pri-sutna u gramatičkoj tradiciji koja se deixis-ombavi kao “demonstrativima” – što je latinskiekvivalent grčkog deixis-a. U tekstovima iz 1940.i 1948. Rasel se eksplicitno okreće pitanjudeixis-a u jeziku, nazivajući elemente od kojih jesastavljen “egocentričnim partikulama”.23 ZaRasela, deixis je po prirodi stvari povezan sa pita-njem čulnih opažaja – poglavlje pod naslovom“Egocentrične partikule” u delu Ispitivanje znače-nja i istine neposredno prethodi poglavlju podnaslovom “Opažanje i znanje” – a priroda ovogodnosa već je skicirana u najranijim radovima oreferentnosti kao delu svekolike rasprave o vla-stitim imenicama.

Ovaj odnos može se izraziti po-moću poznatih pojmova lingvistike i filozofijejezika u smislu posebnih odlika deiktičkih ilidemonstrativnih referenci: demonstrativi suoni elementi jezika koji uspostavljaju odnosreferentnosti, usko definisan kao odnos izme-đu iskaza, jezičkog slučaja, i čulno opaženogobjekta, ili referenta. Referent nekog demon-strativa sastoji se od čulnih opažaja ili sensibilia.Gest kojim može biti propraćen deiktik, na tajnačin, predstavlja znak da se deiktički izraz od-nosi na nešto što je unutar domašaja nekogčulnog organa ili osetljivog instrumenta, ili gaje moguće izračunati u odnosu na njih kaocentar. Iskaz “Ovo je sto” podrazumeva da jesto o kome je reč govornik opazio u trenutku

izgovaranja iskaza. Iz tog razloga, iskaz kao štoje “Ne mogu ovo da nađem” predstavlja ano-maliju.

Naravno da nije tako sa svim refe-rencijama. Iskaz “Večernja zvezda je zvezdazornjača” sa svoje dve referentne fraze ni na ko-ji način ne podrazumeva da je ono što se opažaVenera, kao što se to dešava sa iskazom “To jeVenera”. Referent neke vlastite imenice ili za-jedničke imenice, na primer zvezda ili sto, kadase javlja sa stvarnom referencom u egzistenci-jalnoj rečenici tipa “U sobi se nalazi jedan sto”,jeste predmet koji postoji u onome što Raselnaziva “javnim prostorom... fizike”.24

Jezik, dakle, razlikuje dva vida re-ferentnosti, jedan koji označava prikupljanječulnih opažaja a drugi navodne objekte u fizič-kom svetu, između, na primer, “Ovo je sto”,“Tu je sto” i “Voici une table” sa jedne strane, i“Ima jedan sto u sobi” ili “Il y a une table dans lachambre”, sa druge. Izgleda da Rasel ima u viduovu distinkciju kada ukazuje: “U engleskom je-ziku reči there is †ima, nalazi se, prim. prev.‡ dvo-smislene su. Kada sam ih prethodno upotrebiou iskazu There is a triangle, to je bilo u smislu voilàili da ist. Sada je to u smislu il ya ili es gibt.25 Ova-kvim čitanjem, jaz između sveta čula i sveta fizi-ke o kome govori Rasel bio bi takođe i jezičkijaz. Uistinu, Rasel i drugde eksplicitno zastupastanovište da prisustvo ili odsustvo deiktikaoznačava granicu između jedne vrste iskaza idruge, jer

126


23 Vidi sedmo poglavlje An Inquiry Into Meaning and Truth, London, 1940, i četvrto poglavlje Hu-man Knowledge.

24 Human Knowledge, str. 90. 25 An Outline of Philosophy, str. 216.

u iskazima u domenu fizike nema nika-kvih egocentričnih partikula. Fizika po-smatra prostor-vreme nepristrasno,onako kako ga, moglo bi se pretpostaviti,posmatra Bog; tu nema, kao prilikomopažanja, oblasti koja je posebno topla,bliska i svetla, okružena u svim pravcimatamom koja postepeno sve više narasta.Fizičar neće reći “Video sam sto”, već kaoNojrat ili Julije Cezar, “Oto je videosto”; on neće reći “Meteor je sada vidljiv”već “Meteor je bio vidljiv u 8 časova i 43minuta po griničkom vremenu”, i u tomiskazu fraza “bio je” nameravana je bezglagolskog vremena. Nema dileme o to-me da se neumni svet može u potpunostiopisati bez pribegavanja egocentričnimrečima.26

Ovim primerima smo neprimetno ušli u do-men književnog, kao što pojašnjava Raselovaaluzija na Cezara. Jer, mesto gde je otelotvore-na ova jezička podela jeste u okviru jezika ro-mana, koji je i sam podeljen na objektivno pri-povedanje, koje pripoveda javni prostor i vre-me, “onako kako ga, moglo bi se pretpostaviti,posmatra Bog”, u prošlom vremenu čija pro-šlost se ne računa u odnosu na sadašnjost, i napredstavljeni subjektivitet u sada-u-prošlosti,

to jest, prošlom vremenu koje je istovremenosa deikticima sadašnjeg vremena. To je mojatvrdnja o jeziku narativne proze iz Neizrecivih re-čenica; on se sastoji od dve vrste rečenica sa je-zičkim svojstvima koja nemaju rečenice obič-nog diskursa. Takav je i opis romanesknog sti-la Morisa Blanšoa, u kome on otkriva jednu ra-diklanu podelu: “s jedne strane, postoji neštoda se ispriča, i to je objektivna stvarnost onakokako je neposredno dostupna zainteresovanompogledu, a sa druge, ova stvarnost je svedena nakonstelaciju pojedinačnih života, subjektivite-ta...”.27 On predstavlja tu podelu u vidu dvemoguće upotrebe zamenice il u okviru gramati-ke francuskog jezika – kao ličnu zamenicu, ko-ja se na engleski prevodi sa he †on, prim. prev.‡,“mnogostruko i personalizovano 'on', očigle-dan 'ego' pod velom prividnog 'on', i kao bez-ličnu zamenicu koja se prevodi engleskim it, izfraza kao što je Il pleut, za koje je, po Blanšou,paradigmatičan primer il y a28 †ima, nalazi se,prim. prev.‡, egzistencijalni iskaz koji se, premaRaselu, razlikuje od deiktički ukotvljene reče-nice.

Pripovedna rečenica čije je vremeu francuskom jeziku passé simple ne sadrži deikti-ke, kao što je ukazao Benvenist.29 Rečenica“Meteor je bio vidljiv u 8 časova i 43 minuta pogriničkom vremenu” može se smatrati ekviva-

127


26 An Inquiry into Meaning and Truth, Harmondsworth, Middlesex, 1962, str. 102. 27 Maurice Blanchot, “The narrative voice” (the 'he', the neuter)”, The Gaze of Orpheus and Ot-

her Literary Essays, translated by Lydia Davis, New York, 1981, str. 136. Vidi i moj esej “Ecri-ture, narration and the grammar of French”, Narrative: From Mallory to Motion Pictures, Strat-ford-upon-Avon Studies, edited by Jeremy Hawthorn, London, 1985, str. 1-22, za ras-pravu o pogrešnom prevodu il u dva prevoda Blanšoovog eseja na engleski.

28 Blanchot, L'Ecriture du Désastre, Paris, 1980, str. 198. 29 Emile Benveniste, Problèmes de Linguistique Génerale, Paris, 1966, str. 239.

lentom pripovednih rečenica kao što je Flobe-rova “Ainsi, en 1825, deux vitriers badigeonnèrent le vesti-bule; en 1827, une portion du toit, tombant dans la cour,faillit tuer un homme”, u prevodu na engleski “Thusin 1825 a couple of glaziers whitewashed the hall; in 1827 apiece of the roof fell into the courtyard and nearly killed aman”.30 †Tako su 1825. dvojica staklara okreči-la dvoranu; godine 1827. komad krova pao je udvorište i skoro ubio jednog čoveka, prim. prev.‡

Za drugi tip rečenice u narativnojprozi, međutim, premda on može sadržati de-iktičke priloge za vreme i mesto, ne postoji ne-posredan pandan u Raselovoj rečenici koja sa-drži deiktike. Jer, za razliku od rečenice “Videosam sto” a poput rečenice “Oto je video sto”,ona pokazuje subjekt glagola čulnog opažanja utrećem licu umesto u prvom. I za razliku od re-čenice “Meteor je sada vidljiv”, čije je sada isto-vremeno sa sadšnjim vremenom, njeno sada jeistovremeno sa prošlim vremenom. Raseloviegocentrični iskazi jezika čula narativno supreformulisani u “Meteor je sada bio vidljiv” i“Oto je sada video sto”. No, kao što ukazujeBlanšo, ovde je treće lice personalizovano“on”, treće lice subjektiviteta, predstavljeno uprošlosti koja je, nasuprot svim prošlim vreme-nima u diskursu, istovremeno sada. Ono nijeegocentrično, ali svejedno ostaje usredsređenona subjekt. U raznim teorijama romana ova vr-sta rečenice tretira se kao predstavljanje per-spektive trećeg lica, subjektivitet koji je u ne-

kom trenutku u prošlosti koji je izdvojen, jerdešava se ovde i sada. Takav je slučaj sa sledećimrečenicama Virdžinije Vulf što sadrže sada kojeje istovremeno sa glagolom u prošlom vreme-nu, a ta istovremenost nikada nije izgovorena,perspektiva koja je u njima predstavljena pripi-sana je liku označenom zamenicom trećeg licajednine:

Sada je prelazio preko mosta iznad jezeraSerpentajn.31 †u londonskom Hajd Par-ku, prim. prev.‡

Krajnja iracionalnost njene opaske, lu-dost ženskih umova, razbesnela ga je.Prošao je kroz dolinu smrti, bio je slo-mljen i drhtao je, a sada je ona prkosila či-njenicama.32 †moj kurziv‡

Rasel, u stvari, sastavlja jednu takvu rečenicukoja sadrži sada u prošlosti u maloj “priči o avan-turi” koju on predstavlja kao tipičan narativ uNašem znanju o spoljašnjem svetu:

Sa ciničnim osmehom uperio je revolveru grudi neustrašivog mladića. “Na tri ćuopaliti”, rekao je. Reči jedan i dva već subile izgovorene sa hladnom, smišljenomjasnoćom. Reč tri oblikovala se na njego-vim usnama. U tom trenutku zasleplju-jući blesak munje zaparao je vazduh.33

128


30 Gustave Flaubert, “Un Coeur Simple”, Trois Contes, Paris, 1965, str. 62; prevedeno na en-gleski kao “A Simple Heart”, Three Tales, translated by Robert Baldick, Harmondsworth,1961, str. 41.

31 Virginia Woolf, The Years, London, 1972, str. 267.32 Virginia Woolf, To the Lighthouse, London, 1974, str. 53. 33 Our Knowledge of the External World, str. 122.

Deiktički adverbijal “u tom tre-nutku”, istovremen sa glagolom u prošlom vre-menu zaparao je, predstavlja jedan subjektivantrenutak u prošlosti.

Dokazi koje pruža jezik pripove-danja, zajedno sa Raselovom distinkcijom iz-među dve vrste referentnih iskaza, jednih deik-tičkih a drugih egzistencijalnih, sugerišu da jeključna razlika između ovih dveju vrsta rečeni-ca prisustvo ili odsustvo subjekta. Ako je tako,Raselova narativna rečenica “U tom trenutkuzaslepljujući blesak munje zaparao je vazduh”ili naša “Meteor je sada bio vidljiv” moraju seinterpretirati tako da znače da je blesak munjevideo neustrašivi mladić ili napadač na njega,da je meteor bio vidljiv nekom subjektu posma-traču.

Trebalo bi da je očigledno da jeovaj zaključak u suprotnosti sa glavnim tokomRaselove teorije znanja, koja osporava pretpo-stavku da sensibilia za nekog nužno predstavljajuopažaje. Termin “egocentrične partikule”,koji je Rasel odabrao u tekstovima iz 1940. i1948. da označi kompleks jezika čiji su refe-renti sensibilia, u potpunoj je saglasnosti sa gra-matičkom tradicijom, koja definiše sve deik-tičke pojmove u odnosu na subjekt govornogčina. Međutim, nije u saglasnosti sa Raselovomteorijom čulnog saznanja iz 1914. godine. Jer,pojam sensibilia, kao što smo videli, određujeprostorni i vremenski centar koji je subjekti-van zbog toga što je tako centriran (u perspek-tivi), ali koji nužno ne sadrži neku osobu-su-

bjekt. Taj centar bio je određen u odnosu nadeiktičke termine, ali takve koji nisu zamenicaza prvo lice jednine. Kada Vajthed “Berklijevum... zamenjuje procesom poimajućeg ujed-načavanja”, to “jedinstvo poimanja definišesebe kao ovde i sada”;34 kada Rasel Lajbnicovuizdvojenost proširuje na vreme i prostor, onase odnosi na ovu prostorno-vremensku izolo-vanost posebnim deiktičkim terminima kojimaje jezik imenuje: “Nije samo 'ovde' izolovanoveć i 'sada'.” Uistinu, Rasel potom tvrdi da je uraspravi o egocentričnim partikulama “'ovde-sada' ono što je od fundamentalnog značaja zanaš sadašnji problem”.35

Razume se, u jednom “egocen-tričnom” modelu deixis-a, ovde i sada se definišukao mesto i vreme koje zauzimam ja, kao mojaprostorno-vremenska perspektiva: “'ovde' jegde se nalazi moje telo” ili “'ovde' je mesto bilokog čulno opazivog objekta koji privlači mojupažnju”.36 No, rasprava o ovde-sada, uprkos ter-minologiji, ne zavisi od toga da su mesto i vremezauzeti ako se napusti pretpostavka da su čulniopažaji, ako su dati, nužno dati nekome. Onošto je ključno i ni na koji način ne zavisi odegocentričnosti jeste distinkcija između javnog iličnog prostora i vremena i jezika kojim sepredstavlja jedno i drugo. Jezik ličnog prostorai vremena jeste jezik čula, usredsređen na ovde isada; jezik javnog prostora i vremena, kao štosmo videli, nema nikakvog deiktičkog centra.Moguće je, kao što tvrdi Rasel, da “običan govorne pravi razliku između javnog i ličnog prosto-

129


34 Science and the Modern World, str. 68. 35 Human Knowledge, str. 90. 36 Ibid., str. 91.

ra”.37 To se možda najjasnije ogleda kada je rečo vremenu, jer sistem glagolskih vremena u go-voru sračunat je u odnosu na trenutak govor-nog čina, koji je istovremen sa sada, bez obzirana to da li se odnosi na javno ili lično vreme.Jezik pisane pripovesti, kao što smo videli, pra-vi razliku između dve vrste rečenica; jedna jepripovedačka rečenica koja sadrži narativnoprošlo vreme – na primer, passé simple u francu-skom jeziku – koje govori o “objektivnom od-nosu pre-i-posle, putem koga se događaji ure-đuju u javnom vremenskom nizu”; druga je re-čenica koja predstavlja “subjektivan odnos ma-nje-više udaljenog” i trenutka koji je predsta-vljen pomoću sada.38 Ako Rasel tvrdi da “I jav-no i lično vreme imaju, u svakom trenutku u ži-votu posmatrača, jednu specifičnu tačku koja seu tom trenutku zove 'sada' “, to je zato što muna raspolaganju stoji samo jezik “običnog govo-ra”, gde se neki objektivni trenutak određendatumom može smatrati ucrtanim u mapu su-bjektivnog sada i gde uvek postoji neki posma-trač, subjekt koji govori. No, u rečenici koja sa-drži narativno prošlo vreme trenutak na koji seodnosi glagol nije deiktički ukotvljen, već se ra-čuna isključivo u smislu pre-i-posle, u hrono-loškom poretku koji je poredak celih brojeva. UFloberovoj ranije navedenoj rečenici badige-onnèrent odnosi se na događaj koji prethodi do-gađaju na koji se odnosi faillit tuer, koji sledi po-sle onog prvog; ne postoji nikakav središnji sa-dašnji trenutak na koji bi se oba odnosila. Isto

važi za niz glagola u “Puis sa mère mourut, ses soeurs sedispersèrent, un fermier la recueillit, et l'employa toute peti-te à garder les vaches dans la campagne”.39 Glagoli upassé simple – mourut, dispersèrent, recueillit i employa –uspostavljaju poredak u kome nijedan trenutaknije privilegovan u odnosu na druge. Tako pri-povedna rečenica gramatički zahvata karakteri-stike javnog prostora i vremena, nasuprot lič-nom prostoru i vremenu po Raselovoj definici-ji. Jer, ako “ 'ovde' i 'sada' zavise od percepcije”,“u čisto materijalnom svetu ne bi bilo nikakvog'ovde' i 'sada' “. Ako “percepcija nije nepristra-sna već polazi iz nekog centra”, “javni svet fizi-ke ne poseduje takav centar iluminacije”.40

Rečenica koja predstavlja subjek-tivitet u sada u prošlosti zadržava, međutim, cen-tar egocentrično organizovane rečenice dis-kursa i pored toga što je možda odstranila i ja isadašnje vreme. No, vraćajući se problemu ko-ji pred nas postavlja dihotomija između Rase-love teorije znanja iz 1914. i njegove kasnije te-orije deixis-a, pitanje koje se sada može formu-lisati jeste da li je takvo predstavljanje subjekti-viteta nužno organizovano oko subjekta svestiili ličnosti, makar to bio i subjekt u trećem li-cu. U opisu takvih rečenica u knjizi Neizrecive re-čenice implicitno je prisutna pretpostavka da sesubjektivne karakteristike rečenica koje sadržedeiktike, kao i druge ugradive subjektivne ele-mente i konstrukcije analizirane kao da pred-stavljaju, u minimalnom obimu, nereflektivnusvest, prosleđuju jednistvenom subjektu svesti

130


37 Ibid., str. 91. 38 Ibid., str. 91. 39 Gustave Flaubert, “Un Coeur Simple”, Oeuvres II, Bibliothèque de la Pléiade, Paris, 1951,

str. 592. 40 Human Knowledge, str. 92.

rečenice radi interpretacije. Ili, pak, ova pret-postavka uzima prisustvo nekog deiktika ili bilokog drugog subjektivnog elementa u sintaksikao znak prisustva subjekta koji zauzima ili od-ređuje perspektivu ili tačku gledišta rečenice.To znači da je jedna opisna rečenica koja pred-stavlja konkretnu perspektivu u prostoru-vre-menu, drugim rečima, rečenica koja predsta-vlja sensibilia, nužno pripisiva određenom po-smatraču, da rečenica kao što je “Sada je baciocigaretu”41 ili “Quelque gouttes de pluie tombaient”,42

uzeta izdvojeno, mora biti shvaćena tako daopisuje čulne opažaje nekog posmatrača. Jedandrugi način da se postavi ovo pitanje jeste da sepita da li verzija ograničenog “fizičkog” subjek-tiviteta predskazana Raselovom teorijom zna-nja dobija bilo kakvu podršku u dokazima sa-mog jezika, time iziskujući zamenu egocentrič-ne teorije deixis-a teorijom po kojoj deiktičkiukotvljena rečenica može grupisati događajeoko nekog praznog centra. Ovo se pitanje svodina to da li postoje rečenice sa deiktičkim cen-trom, ali bez bilo kakvog eksplicitnog ili impli-citnog predstavljanja nekog posmatrača. Gra-matički uzev, takve bi rečenice sadržale deiktikeza mesto i vreme, ovde i sada, ili njihove ekviva-lente; one takođe mogu sadržati demonstrative

koji označavaju sensibilia. Međutim, one ne bisadržale one subjektivne elemente koji podra-zumevaju psihičko stanje ličnog subjekta. Onebi uključivale ugradive subjektivne elementekao što su “kvalitativne” imenice i pridevi kojipredstavljaju mišljenja, osećanja ili misli nekogsubjekta, kao i neugradive subjektivne elemen-te kao što su uzvici.43 Takve rečenice ne bi sa-držale ni bilo koju zamenicu trećeg lica kojapredstavlja subjektivitet ili koja bi se, prema je-zičkom kontekstu, mogla interpretirati kaoprespektiva nekog subjekta.

Kandidati za takve rečenice uisti-nu postoje, u formi određenih deskriptivnihromanesknih rečenica. Slede primeri takvih re-čenica:

1. Drvo kruške ispred kuće gospođe Litldžonbilo je sada kao potopljeno srebro na mese-čini.44

2. Sunce se sada spustilo niže na nebu.45

3. Drvo, koje je plamtelo lisičije crvenom bo-jom u proleće a sredinom leta povijalo po-datno lišće pod južnim vetrom, sada je bilocrno poput gvožđa i isto tako golo.46

4. Tu su ležali nož, viljuška i čaša, ali izduženi,narasli i zlokobnog izgleda.47

131


41 Virginia Woolf, The Years, str. 103. 42 Gustave Flaubert, Madame Bovary, Oeuvres, I, Bibliotheque de la Pléiade, Paris, 1951, str.

374. 43 Vidi Ann Banfield, Unspeakable Sentences, Boston & London, 1982, str. 196, passim, a za po-

jam “kvalitativnih” imenica i prideva vidi Jean-Claude Milner, De la Syntaxe à l'interpretation,Paris, 1978.

44 William Faulkner, The Hamlet, New York, 1940, str. 459. 45 Virginia Woolf, The Waves, London, 1972, str. 129.46 The Waves, str. 148. 47 The Waves, str. 148.

5. Plavi talasi, zeleni talasi brzo su prelaziliplažom, okružujući šiljke morske božikovi-ne i ostavljajući plitke barice svetlosti tu i ta-mo na pesku.48

6. Sunce je sada bilo zašlo. Nije bilo mogućerazlikovati nebo od mora.49

7. On était au commencement d'avril... Par les barreaux dela tonnelle et au delà tout alentour, on voyait la rivièredans la prairie, où elle dessinait sur l'herbe des sinuositésvagabondes. Le vapeur du soir passait entre les peuplierssans feuilles, estompant leurs contours d'une teinte vio-lette, plus pâle et plus transparente qu'une gaze subtilearrêtée sur leurs branchages. Au loin, des bestiaux mar-chaient; on n'entendait ni leurs pas, ni leurs mugisse-ments; et la cloche, sonnant tojours, continuait dans lesairs sa lamentation pacifique.50

Rečenice poput ovih, čije je jedino gramatičkoobeležje subjektiviteta subjektivno prošlo vre-me deiktički vezano za neko sada, izvan kontek-sta su dvosmislene jer se ničim ne razlikuju odranije navedenih rečenica kao što su “Sada jebacio cigaretu” ili “Quelques gouttes de pluie tombai-ent”. No ova dva primera predstavljanja sensibi-lia dešavaju se u kontekstima koji obema dajuposmatrača koji je književni lik, subjekt glago-la čulnog opažanja; iz tog razloga moguće ih jetumačiti kao predstavljanje nečijih čulnih opa-žaja, percepcija nekog lika ili nekih likova (uslučaju subjekta u množini) označenih subjek-tom glagola čulnog opažanja. Konteksti su da-ti u daljem tekstu:

8. Nagnuvši se kroz prozor, jedna do druge,dve žene su posmatrale muškarca... Sada jebacio cigaretu. Posmatrale su ga. Šta će sle-deće učiniti?51

9. Emma mit un châle sur ses épaules, ouvrit la fenêtre ets'acouda. La nuit était noire. Quelques gouttes de pluietombaient...52

U prvom primeru postoji kretanje od iskazačiste naracije – “dve žene posmatrale su mu-škarca” – do predstavljanja onoga što su videle– događaja koji se dešava u nekom trenutku sa-da, kada čovek baca cigaretu – do predstavljanjanjihove refleksivne svesti u formi neposred-nog, invertiranog, to jest neugradivog pitanjakoje se može pripisati subjektu u trećem licumnožine: “Šta će sledeće učiniti?” Štaviše, kaošto je argumentovano u Neizrecivim rečenicama,rečenica koja predstavlja percepciju, kao jedanvid nereflektivne svesti, može se preobratiti urečenice reflektivne svesti dodavanjem neugra-divih subjektivnih elemenata konstrukcije. Ta-ko su, na primer, rečenice “Da li je on sadabacio cigaretu?” ili “Oui, quelques gouttes de pluietombaient maintenant” refleksije o percepciji a nepuko predstavljanje percepcije.

Međutim, u slučaju primera uze-tih iz Talasa Virdžinije Vulf, nema kandidata zafiktivnog posmatrača u bilo kojoj uvodnoj reče-nici iz poglavlja odakle su uzete. U stvari, naosnovu uvida u tematske preokupacije romanau celini jasno je da je namera Vulfove da ove re-

132


48 The Waves, str. 20. 49 The Waves, str. 167. 50 Madame Bovary, str.51 The Years, str. 103.52 Madame Bovary, str. 374.

čenice asociraju na ono što ona na drugom me-stu u romanu naziva “svetom bez subjekta”,53

kao kontrast monolozima u prvom licu u samimpoglavljima koji, uzgred budi rečeno, počinjukao predstavljanje opažanja: “ 'Vidim prsten',reče Bernard... 'Vidim ploču bledo-žute boje',reče Suzan...'Čujem neki zvuk', reče Roda,54 itako dalje. U jednom sličnom odeljku iz roma-na Ka svetioniku naslovljenom “Vreme prolazi”,opis “praznih soba”55 u kući sastavljen od reče-nica u kojima se pojavljuje sada u prošlosti, a gdenema posmatrača kome bi se mogao pripisatipogled na njih, koji bi naizgled registrovao svetsensibilia, poput svetlosnih zrakova koje su zabe-ležili instrumenti ('neka nasumična svelost...od neke zvezde lutalice, broda lutalice ili čak odsvetionika'56) u odsustvu bilo kakvog posmatra-ča. “Osluškivanjem (da je bilo nekoga da oslu-škuje)”,57 čuli bi se zvučni talasi, ali glagol per-cepcije – “osluškivati” – ostaje bez subjekta, ta-ko da zvučni talasi prolaze neopaženi, kao kadatalasi mora udaraju o praznu obalu. Jer, “jedvada je išta ostalo od tela ili uma po čemu bi semoglo reći 'To je on' ili 'To je ona' “,58 nemasubjekta na koji bi ove rečenice mogle ukazivati.

Rečenice 1-7, ukotvljene u pra-znom ovde i sada, na taj način postaju odgovara-juće jezičko predstavljanje neopaženog, pri če-mu ovde i sada određuju raselovsku perspektivu,fizički subjektivitet koji može ostati bezličan.Ovde i sada određuju izdvojeno vreme i mestokoje ne mora zauzimati neki subjekt predsta-vljen zamenicom za prvo ili treće lice ili drugimsintaksički odredivim subjektivnim elementimakoji se moraju posmatrati u odnosu na neki su-bjekt radi tumačenja. Na taj način, deiktički si-stem se iznutra deli na one pojmove koji pred-stavljaju (lični) subjekt – ja u govoru, on, ona ilioni u tekstu romana – i one koji samo predsta-vljaju neki subjektivan centar – deiktički adver-bijali za vreme i mesto. Štaviše, lične zameniceodređene su u smislu prostornih i vremenskihdeiktika, a ne obrnuto; tu je primarno ovde-sadaa ne ja. Oko ovog praznog centra grupišu se sen-sibilia, kojima je data vremenska dimenzija kaodogađajima. Strukturisani ovim prostorno-vremenskim centrom, koji obuhvata prostorpercepcije ili čulnog opažaja, oni, da tako kaže-mo, daju njegovu sadržinu, kao što fotografskaploča “uokviruje” deo vidljivog sveta.

133


53 The Waves, str. 204. Ovaj pojam predstavljen je kao problem za umestnost, a naročito zaknjiževni stil: “Ali kako opisati svet viđen bez prisustva nekog subjekta?” Činjenica da Ber-nard na tom mestu u tekstu odgovara “Ne postoje reči za to” predstavlja, pre svega, poka-zatelj središnjeg značaja problema neopaženog i njegovog predstavljanja u delu Vulfove:svet bez subjekta je viđen svet. Nedostatnost jezika je nedostatnost onoga što Bernard ovdenaziva “atrikulisanim rečima” – “ono o čemu ne možemo govoriti”, da se poslužimo Vit-genštajnovom formulom. Umetnost je ta koja teži da učini vidljivim ono o čemu se ne mo-že govoriti.

54 The Waves, str. 6.55 Virginia Woolf, To the Lighthouse, str. 206. 56 Ibid., str. 144.57 Ibid., str. 153.58 Ibid., str. 144.

Ta sadržina, koja se sastoji od sen-sibilia, dobija ime i u deiktičkom sistemu, imekoje daje vezu između Raselovog kasnijeg eks-plicitnog bavljenja deiktikom i ranije teorijeznanja, gde se takozvani “egocentrični” modelmože tumačiti na takav način da eliminiše po-jam egocentričnosti kao primitivan, u svetluranije teorije vlastitih imenica. Jer, Ispitivanjeznačenja i istine, uprkos svog proklamovanog ego-centrizma, određuje deixis ne pomoću ja niti čakpomoću ja-sada, što je deiktičko ja, očišćeno odsvekolike prošlosti, svekolike “biografije”; od-ređuje ga pomoću ovo. U odeljku pod naslovom“O denotiranju”, ovo je logički valjana vlastitaimenica kada se odnosi na čulni opažaj, i uisti-nu je jedina logička vlastita imenica. Kako ko-mentariše Ejer, “jedina funkcija koja preostajeimenici jeste da bude čisto pokaznog karaktera.Rasel ove čisto pokazne znake zove logičkim vla-stitim imenicama”.59 “Pošto su, po njegovom†Raselovom‡ mišljenju, jedini znaci koji zado-voljavaju taj uslov oni koji se odnose na sadašnjaosećanja ili čulne opažaje”, komentariše Ejer,“njegova filozofija logike na ovom mestu vezanaje za njegovu teoriju znanja.”60 U jednoj pro-širenoj raspravi o reči ovo u “Filozofiji logičkogatomizma” Rasel kaže sledeće:

Jedine reči koje se upotrebljavaju kaoimenice u logičkom smislu jesu reči kaošto su “ovo” i “ono”. “Ovo” se može ko-ristiti kao imenica da zameni nešto sa či-

me smo u datom trenutku upoznati. Mikažemo “Ovo je belo”. Ako se slažete daje “Ovo belo”, misleći pri tome na “ovo”što vidite, tada “ovo” upotrebljavate kaovlastitu imenicu. No, ako pokušate dashvatite ono što tvrdim kada kažem “Ovoje belo”, to nije moguće. Ako mislite naovo parče krede kao fizički predmet, utom slučaju ne koristite vlastitu imeni-cu. Kada koristite “ovo” sasvim strogo,kao zamenu za neki objekat čula, samotada je to zaista vlastita imenica. A imajedno veoma neobično svojstvo za vlasti-tu imenicu – retko ima isto značenje i zagovornika i za slušaoca. To je jedna dvo-smislena vlastita imenica, ali je svejednovlastita imenica, i to je gotovo jedinastvar za koju mogu reći da se upotreblja-va valjano i logično u smislu u kom samgovorio za vlastitu imenicu.Važnost vla-stitih imenica, u smislu u kom ja govo-rim o njima, jeste u logičkom smislu, neu smislu svakodnevnog života.61

U kasnijem razmatranju “egocentričnih parti-kula”, precizna formulacija reči ovo, kao pri-mitivno na osnovu čega se definišu ostali deik-tici, jeste “predmet ovog čina opažanja” ili“ono-što-sada-opažam”.62 Rasel, dakle, kaošto se vidi, definiše ovo vezano za subjekt, štavi-še, subjekt sveden na subjekt koji govori: “'ovo'zavisi od odnosa onoga koji reč koristi prema

134


59 A. A. Ayer, Bertrand Russell, New York, 1972, str. 53.60 Ibid., str. 54. 61 Bertrand Russell, “The philosophy of logical atomism”, Logic and Knowledge: Essays 1901-1950,

London, 1956, str. 201. 62 An Inquiry Into Meaning and Truth, str. 103-4.

objektu sa kojim je reč u vezi”.63 Drugim reči-ma, ovde analiza jezika čulnog opažaja pretpo-stavlja teoriju znanja u kojoj su svi sensibilia zanekoga opažaji – “ono-što-sada-opažam”. Ra-sel kao da ne raspolaže jezikom kojim bi opisaoneopažene sensibilia, perspektive koje niko nezauzima, nema jezik kojim bi predstavio svojusopstvenu teoriju znanja.

On pokušava da konstruiše takavjezik u formi subjektivnih opisa sensibilia lišenihsubjekta, procesom eliminacije, u odlomku izKratkog pregleda filozofije navedenom ranije. Poči-njući od iskaza “Vidim trougao”, preko “Trou-gao se vidi” i “Ima jedan trougao koji je vidljiv”,eliminišući “Postoji vidljivi trougao” zbog “me-tafizičkih konotacija” reči postoji, Rasel dolazi doiskaza “Dešava se vidljivi trougao” kao predsta-vljanja onog minimalnog subjektiviteta koji ječulna svest instrumenata.64 No, on značenjerečenice koju želi da konstruiše vezuje za čitanjerečenice “Ima jedan trougao koji je vidljiv”, ukojoj se “ima” prevodi sa “il y a” ili “es gibt” ume-sto sa “voilà” ili “da ist”, odnosno za egzistencijal-no a ne deiktičko čitanje reči “ima”. Ali u ovomslučaju, njegov iskaz pripada jeziku fizike, u ko-me se o postojanju objekta u svetu zaključuje ilise ono konstruiše izvan bilo kakvog ličnog cen-tra. Zato on ne uspeva da nađe rečenicu koja jeistovremeno i subjektivna i lišena subjekta, kojačini jezik čula koji je bezličan, jezičko predsta-vljanje sensibilia zabeleženih instrumentom. Za-čudo, on iz kandidature za takvu jednu rečeni-cu eliminiše jednu u kojoj se pojavljuje ovo, bilo

kao zamena za čitavu imeničku frazu vidljivi trou-gao bilo kao odrednica za trougao. Jer, kao što smovideli, ovaj trougao je ekvivalent čulno opazivog trou-gla. Nema sumnje, deiktici se izbegavaju zbogtoga što za Rasela ovo podrazumeva egocentrič-nost, uvodeći u igru posmatrača. Ova pretpo-stavka o nužnoj egocentričnosti svih deiktičkihpojmova, međutim, nije opravdana, kao štosmo videli, ako se u obzir uzme jezik pismenepripovesti. Uistinu, romaneskne rečenice uformi onih iz primera 1-7 ostaju jedini jezičkinačin da se predstavi ovaj bezlični subjektivitet,ova “centrična partikularnost” koja nije ego-centričnog karaktera. Jer, u govoru uvek posto-ji govorni subjekt koji kaže “ja”; u pisanju, kon-kretno u pisanju romana, moguće odsustvo pr-vog lica dopušta rečenice koje nisu egocentrič-ne. Takve rečenice bez govornika imaju, doka-zivali smo, različiti epistemološki status. Nara-tivne rečenice bez govornika65 predstavljajujavni prostor i vreme koji je takođe bez centra –prostor fizike, geometrije, istorije. Rečenice či-je je prošlo vreme istovremeno sa sada mogupredstavljati lični centar koji zauzima ne prvolice, subjekt koji govori, već subjekt u trećem li-cu. No, druge takve rečenice koje sadrže sada-u-prošlosti mogu predstavljati prazan prostorni ivremenski centar, bezličan subjektivitet.

Raselova teorija o sensibilia polažetemelj za teoriju deixis-a kao “centriranih parti-kula” da bi se objasnio potonji tip narativne re-čenice. U ovoj teoriji znanja, znanje spoljašnjegsveta gradi se na solipsizmu, ali bezličnom so-

135


63 Ibid., str. 105. 64 An Outline of Philosophy, str. 214-16. 65 Unspeakable Sentences, str. 265 passim.

lipsizmu koji zamenjuje kartezijansku izdvoje-nost izdvojenošću instrumenta, ličnim ovde-sa-da lišenim ličnosti bilo kakvog posmatrača, ali ukome se ipak pojavljuje ovo. Cogito, rečenicu ko-ja imenuje subjektivitet koji je nužno u prvomlicu i sadašnjem vremenu, zamenjuje ovo je ovde isada koje se snima; bolje rečeno, da bi se izbeglomešanje sa bilo kakvom govornom rečenicomkoja sadrži prvo lice koje nije eksplicitno dato,ovo je bilo sada koje se snima ili ovaj trougao se sada deša-vao ili sunce se sada bilo spustilo na nebu, ili naprosto,ovo je bilo sada ovde, ekvivalent Bartovog fotograf-skog “ça a été”.66 Tako u književnom stilu po-stoji “jedan bezličan sistem... utemeljen na su-štinski ličnim čulnim opažajima”, “rekon-strukcija empirijskog znanja koje nije egocen-trično”, da ponovimo, bez potvrđivanja, Pirsovskeptični zaključak njegove rasprave o Raselovojteoriji znanja.67

Rečenica koja sadrži ovo, ovde ilisada, jezički locus potencijalno bezličnog subjek-tiviteta, ali bez subjekta, realizovana, uistinu,koju je moguće realizovati samo u pisanju ro-mana, tako u jeziku predstavlja lik eksternalizo-van u odnosu na subjekt i zabeležen pomoćuinstrumenta. Ovo koje ukazuje na, odnosi se nasensibilia, kao i referent koga imenuje, inficiranoje dualizmom koji Hegel naziva dvostruko ovo:

“jedno ovo kao ja i jedno kao objekt”.68 Njimaodgovaraju dva mesta sa kojima se, po Raselu,povezuju svi sensibilia, “na primer, moje opaža-nje zvezde vezano je za mesto na kom se ja nala-zim i za mesto na kom se zvezda nalazi”.69 “Odstvarnog tela”, piše Rolan Bart o fotografiji,“koje je bilo tamo, polaze zraci koji na kraju sti-žu do mene, koji sam ovde.”70 Prvo ovo – “onajkoji koristi tu reč” – moglo bi, međutim, tvrdiRasel, biti zamenjeno mašinom: “Mogla bi sekonstruisati mašina koja bi upotrebljavala reč'ovo' kako valja: ona bi mogla reći 'ovo je crve-no', 'ovo je plavo', 'ovo je policajac' u odgova-rajućoj prilici.” Primer koji daje izgleda kaoneka vrsta flipera – “automatske mašine kojeigraju golf”.71 Naglasak se, pogrešno, stavlja nabihevioristički pojam verbalnog reagovanja,označen pomoću reči ovo, dok se, međutim, ov-de radi o predmetu čulnog opažaja, označenompomoću reči ovo, definisanom nezavisno od bi-lo kakvog posmatrača. Rasel je za ovo pronašaoprikladniji model mašine, takav koji ugrađujedualizam sensibilia i ovo, ali u kome “mene zame-njuje fotografska ploča”,72 upravo kao što kodBarta film osetljiv na svetlost stoji umesto me-ne, koji sam ovde, da bih uhvatio zračenja refe-renta. Dualizam reči ovo na taj način je izrecivbez pozivanja na ja, na “onoga koji koristi tu

136


66 Roland Barthes, La Chambre Claire: Note sur la Photographie, Paris, 1980, str. 146, prevedeno kao“što-je-bilo”, Camera Lucida, str. 94.

67 David Pears, Bertrand Russell and the British Tradition in Philosophy, New York, 1967, str. 150. 68 G. W. F. Hegel, The Phenomenology of Mind, translated by J. B. Baillie, New York, 1967, str.

150. 69 The Analysis of Mind, str. 130. 70 Camera Lucida, str. 80. 71 An Inquiry Into Meaning and Truth, str. 105.72 The Analysis of Mind, str. 130.

reč”, ili na bilo koji drugu ličnu zamenicu. Za-to je pojam za koji se odlučuje Bart u eseju “Štafotografija reprodukuje u beskonačnost” – ovo:

to je apsolutna partikula, suverena uslov-nost, mat i pomalo glupa, Ovo (ova foto-grafija, a ne Fotografija), ukratko, onošto Lakan naziva Tuché, Prilika, Susret,Stvarno, u svojoj neumornoj ekspresiji...Fotografija nikada nije ništa drugo doanticipacija “Pogledaj”, “Vidi”, “Evo”;ona upire prst u nešto vis-à-vis, i ne možeda izbegne ovaj čisto deiktički jezik.73

* * *

Kakvo je prilagođavanje književne teorije po-trebno da bi se u romanu kao jezičkoj formismestila rečenica koja beleži, predstavlja, neo-paženo, kakva preraspodela sila raspoređenih urečenicama objektivnog pripovedanja i onimakoje predstavljaju subjekt? Jer, nešto tako jeneophodno. Kao i fotografija za Barta, rečeni-ca koja predstavlja bezlični subjektivitet posta-vlja pred nas pitanja koja proizlaze iz “'glupe'ili proste metafizike”,74 takve čiji je pogled pri-kovan za stvarno.

Trenutno dominantna interpre-tacija jezičkih podataka o pripovesti ne uviđa nina koji eksplicitan način neobična svojstva ta-kvih rečenica, što iziskuje teoriju romana kojabi bila u stanju da izađe na kraj sa tom neobič-

nošću, budući da je opremljena – i previšeopremljena – “sofisticiranom” metafizikom,“sofisticiranom” teorijom znanja, koja pozna-tim licem govornika maskira neke jednostavne,grube činjenice, podvodeći sve gramatičke di-stinkcije pod totalizujući glas pripovedača, kojizamenjuje autora. Romanopisci i teoretičariromana su registrovali ovo prilagođavanje, kaoda u samom jeziku romana susreću stvarnu iempirijski odredivu mogućnost, uznemirujućeprisustvo nečega bezličnog, neljudskog, prošlogi, u tom smislu, dalekog, ovo je sada bilo ovde. Iz ovemogućnosti pisanog jezika proističe čitava jednaproduktivna kategorija: romaneskna deskripci-ja, čije je posebne mogućnosti Flober moždaprvi iskoristio, a možda je i prvi, ali samo prvi,tematizovao postojanje neopaženog, beskrajnogbroja perspektiva, koje nužno ne zauzima nekiljudski subjekt, koje obuhvataju svaki trenutak imesto, čulni opažaj, događaj, nasuprot bilokom drugom. Ovaj jedinstveni romaneskni stilteži da uhvati, da zaustavi u jednom trenutkupojavni oblik stvari nezavisno od bilo kog po-smatrača i njegovih ili njenih želja, predrasuda,namera. To se može smatrati pandanom onogašto Delez, govoreći o filmu, naziva “la conscience-camera”, svest kamere.75 O ovoj zanimljivoj temiFloberovog pisanja veoma sugestivno je raspra-vljao Ženet: “l'irrécusable présence de l'image s'oppose àtoute interprétation subjectivante” i koje teži “une vueprofonde, une pénétration de l'objectif”,76 što rezultiraodređenim prepoznatljivim formalnim svoj-stvima romana – zaustavljanjem kretanja pripo-

137


73 Camera Lucida, str. 80. 74 Ibid., str. 85. 75 Gilles Deleuze, Cinéma I: L'Image-Mouvement, Paris, 1983, str. 117.76 Gérard Genette, “Silences de Flaubert”, Figures I, Paris, 1966, str. 231, 228.

vesti nasumičnim deskriptivnim pasažima ukojima “prisustvo nekog lika – materijalnog li-ka – sprečava bilo kakvu subjektivizujuću inter-pretaciju” i čini roman, po rečima Rolana Bar-ta, “razumljivim organizmom beskrajne ose-tljivosti”.77

U delu Virdžinije Vulf problemneopaženog postaje eksplicitan i središnjistrukturni princip tematske forme romana,kao što smo već videli. Čak i Prust, čije pripove-danje u prvom licu na prvi pogled kao da seograničava na predstavljanje jedne jedineperspektive koju zauzima neki posmatrač, re-konstruiše jednu bezličnu i objektiviziranuverziju prošlosti “utemeljenu na solipsizmu”,pošto je to možda otkrio u Floberovom korišće-nju lica i vremena za predstavljanje ne samo su-bjekata u trećem licu već i čulno neopaženihsensibilia, kao u prethodno navedenom primerubroj 7. Jer, čulni opažaj, kada mu se omogućida se odvoji od subjekta i da obuhvati neku per-spektivu, neko ovde-sada, koje je izdvojeno i po-stoji neopaženo u prošlosti koju prvo lice višene nastanjuje, sadrži nešto što može da uhvatisamo umetnost romana, “qui avait fait miroiter unesensation” – koja čini da čulni opažaj sjaji ili ble-sne kao lik u ogledalu – “a la fois dans le passé... etdans le présent” (“čini da čulni opažaj... bude isto-vremeno odražen u ogledalu u prošlosti... i usadašnjosti”, prevodi ovaj odlomak Andreas

Mejer).78 Značajno je što je taj čulni opažaj,sačuvan u sada-u-prošlosti, za Prusta sličan in-strumentu koji beleži sensibilia – bilo ovde, kaoogledalo koje sakuplja svetlosne zrake, bilodrugde, kao Raselov diktafon ili gramofon:“čulni opažaj iz neke pošle godine – kao oni in-strumenti za snimanje koji čuvaju zvuk i manirumetnika koji su pevali ili svirali pred nji-ma”.79 Takođe je značajno što je Prustova reče-nica koja beleži rezultate završnog niza čulnihopažaja odraženih u ogledalu istovremeno u sa-dašnjosti i prošlosti rečenica čije se prošlo vre-me – imparfait, pojavljuje zajedno sa deiktikom:“Et voici que soudain l'effet de cette dure loi s'était trouvéneutralisé...”, što Mejer prevodi kao “A sada, od-jednom, efekat ovog surovog zakona bio je neu-tralizovan...” (moj kurziv).80

Najzad, taj trenutak odražen uogledalu, to prošlo sada, eksternalizovano uodnosu na ja koje zauzima sadašnje sada, preu-zima svojstva neopaženih trenutaka zabeleže-nih instrumentima, čak i ako ga je nekada za-uzimalo prošlo ja. Zamisao da je čulni opažajkoji spaja prošlost i sada jedan u suštini ekster-ni, neopaženi trenutak zabeležen na neki na-čin koji nije neposredno opažanje, sadržana jeu Prustovoj frazi “što ono” – gde je koreferentza ono “moje biće” – “nikada ne poima”; čulniopažaj “dodao je snovima imaginacije pojam'postojanja', koji im obično nedostaje”, čime

138


77 Citirano u Genette, str. 240.78 Marcel Proust, Le Temps Retrouvé, A la Recherche du Temps Perdu III, Paris, 1954, str. 872; The Past

Recaptured, translated by Andreas Mayor, New York, 1971, str. 133.79 Le Coté de Guermantes, A la Recherche du Temps Perdu II, Paris, 1954, str. 11; The Guermantes Way, The

Rememberance of Things Past II, translated by Scott Montcrieff & Terence Kilmartin, New York,1981, str. 5.

80 A la Recherche de Temps Perdu III, str. 872; The Past Recovered, str. 133.

je omogućeno da “moje biće obezbedi, izoluje,imobiliše – u trenutku kratkom koliko i blesakmunje – ono što u normalnim prilikama nika-da ne poima: fragment vremena u čistom sta-nju”.81 Tu ovo je sada bilo ovde svedoči o postoja-nju u stvarnosti, odvojeno od bilo kog posma-trača, grupe čulno opazivih događaja koje je jamožda nekada doživelo, ali koje više ne zauzi-ma kao subjekt.

Međutim, u jeziku romana srećese nešto više od puke mogućnosti neopaženihsensibilia. Izvan uma i nezavisno od ljudskih na-mera i želja, svedočeći time o stvarnosti, o po-stojanju nečega što izmiče ljudskoj kontroli, upojavnom obliku samih stvari, noseći u sebidvojstvo, otelotvoren je pogled posmatrača koganema, osetljivost instrumenta. To je kao da ro-manopisac, poput astronoma koji gleda u likobjekta u staklu, fotografiju stvari koje niko ni-kada nije video – sreće izgled stvari, u dvostru-kom smislu reči look †izgled, pogled, prim. prev.‡,kada zvezda, svetionik, Lakanova konzerva sar-dina u moru, poput mnoštva ogledala šalju od-blesak posmatračevog pogleda, sada lišenog te-lesnosti. Ovaj vanumni, bestelesni pogled jepogled Delezove “kamere-svesti”, “point de vued'un autre oeil... la pure vision d'un oeil non-human, d'unoeil qui serait dans les choses... ce que Cézanne appela-it le monde d'avant l'homme”;82 to je ono što je Sartrzvao “le grand regard pétrifiant des choses”,83 što je kaoromanopisac otkrio pišući Mučninu. Ovaj čin vi-

đenja, ovaj čulni opažaj je slep, neosetljiv, nem,nesvestan – samo prikupljanje pojavnih obličjau “pojmljivu” celinu oko centra u nekom ose-tljivom instrumentu iza koga ne stoji ljudskooko niti ljudski um. To izmiče kontroli subjek-ta, ega, emitujući svetlosne talase, zvučne talase,u odsustvu čoveka, govornika i subjekta, ili, akoje opaženo, vraćajući pogled bez prepoznava-nja, samo bezlični pogled oka koje ne vidi, po-put cveća u vrtu napuštene kuće u romanu Kasvetioniku, “koje stoji tamo, gledajući pred sebe,gledajući uvis, ali ne videći ništa, bez očiju i ta-ko strašno.”84 Vulfova će ovaj nevideći i nevi-đen pogled/izgled stvari, u kome se kao u ogle-dalu odražava kosmos, nazivati umetnošću ismrću: “obličje same ljupkosti”, “oblik iz kogaje život otišao, samotan poput lokve vode uveče,dalek, viđen kroz prozor voza, a nestaje tako br-zo da lokva vode, bleda na večernjoj svetlosti, je-dva da gubi na samotnosti, premda je viđe-na”.85 Za Fukoa, to je bila “la pensée du dehors”, ukojoj “miroite un langage sans sujet assignable, une loi sansdieu, un pronoun personnel sans personnage, un visage sansexpression et sans yeux”.86 Taj reflektujući ali nere-fleksivan jezik bez subjekta biva najčistije for-malno realizovan u romanu, Prustovom tele-skopu, jedinoj jezičkoj formi koja dopušta, kaoi instrument, razdvajanje posmatrača i posma-tranog, i omogućava ovom potonjem da postanenezavisno, neopaženo, izolovano, imobilizira-no, u trenu trajanja bleska munje koji se u nor-

139


81 A la Recherche de Temps Perdu III, str. 872; The Past Recovered, str, 133-4.82 L'Image-Mouvement, str. 117. 83 Citirano u Genette, str. 236. 84 To the Lighthouse, str. 114.85 Ibid., str. 147-8.86 Michel Foucault, La Pensée du Dehors, Editions Fata Morgana, 1986, str. 48.

malnim prilikama nikada ne poima. U tomsmislu Bart roman proglašava smrću87 – poputfotografije u njegovoj analizi, čije prikupljanjesvetlosnih zraka nagoveštava da je “to mrtvo i daće to umreti”.88

To lice bez očiju, kojim Fukoaludira na esej Morisa Blanšoa “Orfejev po-gled”, upućen Euridiki, čije je “telo zatvore-no, lice zapečaćeno”,89 jeste lice čije su nevi-deće oči videle smrt, poput očiju Napoleono-vog najmlađeg brata na fotografiji kojom Bartzapočinje svoj esej: “Ja gledam oči koje su gle-dale cara.”90 No, to je takođe i lice instru-menta, fotografske ploče, baš kao što je nemiglas Blanšoovih sirena, “cette présence sourde” ka-ko veli Fuko, glas na snimku. On čini sam iz-gled sveta, objekta, koji za Blanšoa, “chimèreinjustifiable si je n'étais pas là”, u tom deiktičkomprostoru čulnog opažaja, svejedno predstavljaono što stvara čulno opazivo postojanje su-bjekta, “ce regard qui continue à me voir dans mon ab-sence”, “l'oeil que ma disparition, à mésure qu'elle devientplus incomplète, exige de plus en plus pour me perpétuercomme object de vision”.91 Subjekt, “ce spectateur ab-surde”,92 biva rekonstruisan pasivnim reflekto-vanjem onog cogita koji nagoveštava izgled stva-ri – “Je suis vu.”93 – u trenutku u kom je po-kazano da je njegovo postojanje, njegovo pri-sustvo nepotrebno:

Sans couleur, inscrit dans nulle forme pensable,n'étant non plus le produit d'un puissant cerveau,je suis la seule image renversée de toutes choses. Jelui donne, sous mon format, la vision personellenon seulement de la mer, mais de l'echo de la col-line qui retenit encore du cri du premier homme...une unité parfaite, au prisme que je suis, restitue ladissipation infinie qui permet de tout voir sans rienvoir.94

Subjekt tako postoji samo u svetu u kome nje-govo nepostojanje negde, u nekom trenutku,u nekom drugom prostoru opažanja u odno-su na onaj koji “ja vidim”, predstavlja stvar-nost o kojoj svedoče sensibilia zabeleženi in-strumentom, kao i pisanje romana. Blanšo jetaj ko se, baveći se specifičnim gramatičkimsvojstvima romanesknih rečenica, najnepo-srednije suočio sa “smrtnom kaznom” (što je,naravno, prevod Blanšoovog “l'arrêt de mort”)koju nije izrekao niko – “n'étant non plus le pro-duit d'un puissant cerveau” – ali je upisana u sa-mim svojstvima jezika. Cogito instrumenta, ovoje sada bilo ovde, ne samo da se pretvara u svojprevrnuti lik već i u svoju negaciju. Pišući “Jepense, donc je ne suis pas”, Blanšoov Tomas prizi-va viziju u kojoj optičko staklo sjedinjuje svoj-stva čulnog opažanja bez prisustva subjektakoji opaža:

140


87 Roland Barthes, Writing Degree Zero, New York, 1968, str. 39.88 Camera Lucida, str. 96.89 Maurice Blanchot, “The gaze of Orpheus”, The Gaze of Orpheus and Other Essays, str. 100.90 Camera Lucida, str. 3.91 Maurice Blanchot, Thomas l'Obscur, Paris, 1950, str. 124-5.92 Ibid., str. 127. 93 Ibid., str. 124-5.94 Ibid., str. 126.

Au milieu d'une immense campagne, une loupe flamboyante recevait les rayons dispersés du soleil et, par ces feux, el-le prenait conscience d'elle-même comme d'un moi monstrueux, non pas aux points où elle les recevait, mais au po-int où elle les projetait et les unissait en un faisceau unique.

To sočivo ispisuje jedan cogito koji predstavlja događaje grupisane oko praznog centra, otelotvo-renje dualizma odvojenog od subjekta i objekta i smeštenog u neutralnom – termin je Blanšoovkoliko i Raselov – prostoru i vremenu koji nije ni subjektivan, u značenju ličnog, ni objektivan,jer ovaj neutralni prostor-vreme nalazi se ovde-sada.

Je pense, dit-il, je réunis tout ce qui est sans chaleur, rayons sans éclat, produits non raffinés, je les brasse et les conju-gue et, dans une première absence de moi-même, je me découvre au sein de la plus vive intensité comme une unitéparfaite. Je pense, dit-il, je suis sujet et object d'une irradiation toute-puissante; soleil qui emploie toute son énergieaussi bien à se faire nuit qu'à se faire soleil. Je pense: là où la pensée s'ajoute à moi, moi, je puis me soustraire de l'être,sans diminution, ni changement, par une métamorphose qui me conserve à moi-même en dehors de tout repaire oùme saisir. C'est la propriété de ma pensée, non pas de m'assurer de l'existence, comme toutes choses, comme la pierre,mais de m'assurer de l'être dans le néant même et de me convier à n'être pas pour me faire sentir alors mon admirableabsence.95

Izvornik: Ann Banfield, “Describing the unobserved: events grouped around anempty centre”, The Linguistics of Writing, Fall et al. (ed), Methuen, New York, 1987, str.265-285.

141


95 Ibid., str. 114-6.

Documents

En Benfild - Opisivati neviđeno - događaji grupisani oko praznog centra