edicija

knjiga 1

KLARINA LJULJAŠKA - Miljan MarkovićCopyright@Miljan Marković

IzdavačIA Nova POETIKA - Argus Books&MagazinesVidikovački venac 104/G; Rakovica - Beograd

Telefon: +381 61 720 62 69

Za izdavačaLazar Janić

Glavni i odgovorni urednikMilomir Bata Cvetković

Urednik izdanjaBožana Žbunić

Lektor izdanjaBožana Žbunić

Dizajn: Miljan Marković

Naslovna strana: Milan Marković

Ilustracije: Saša Radojević

Tiraž500

ŠtampaNaučna KMD

novapoetika-argusbooksmagazines.com

KLARINA LJULJAŠKAmiljan marković

5

Hvala

Na početku pisanja romana koji je promenio više radnih naslova (Zid, Dolazak, Put u Pendolo, na kraju Klarina ljuljaška), imao

sam okvirnu sliku kako bi roman, i sve oko njega, trebalo da izgleda. Međutim, kako je vreme odmicalo, otvarale su se nove mogućnosti, sve više stvari sam želeo da uradim i na kraju ih uradio, a svakako to nisam mogao sam. Stoga bih želeo da se u prvom redu zahvalim izuzetno talentovanim ljudima koji su me nesebično pratili u ovoj mo-joj ludoriji.

Hvala:Radmilu Anđelkoviću, opušteno je dobro, Miljane, ostavi se lenjira i

šestara, ovo je pisanje. Čoveku koji je pored mene najviše propatio na putu do Pendola. Bio je uz mene sve vreme i iz nekog razloga mi je uvek pružao ruku kada bih upao u neku rupu do tamo.

A pored njega i Božani Žbunić, ni najmanje me nisi impresionirao pisanjem, uredniku i lektoru ovog izdanja, na izvrsnim primedbama i predlozima kojima je značajno podigla nivo teksta i gurnula me na-pred.

Saši Radojeviću, samo da uhvatim pokret, na izuzetnim ilu stracijama.Jasmini Mijatović što mi je dala Matereju. El Dekiju, El Milančetu, El Ročku i El Draži, mojim Džonvejnovcima

sa kojima sam zagrebao nešto mnogo veće nego što smo očekivali dok smo pisali pesmu Klarina ljuljaška (put u Pendolo).

Marku Marinkoviću, talentovanom, predanom i ambicioznom mladom reditelju sa kojim je bilo uživanje raditi.

Lazi Vizantiji, fotografu, koji je svojom veštinom, opremom i entu-zijazmom učinio da spot u vezi sa romanom bude – vrhunski.

Draganu Marinkoviću – Marinku koji me je učio da glumim na licu mesta dok sam se posle desetog ponavljanja pitao šta mi je sve ovo kog đavola trebalo?

6

Viktoriji Arsić, na strpljenju i profesionalnosti.Urošu Anđelkoviću, čoveku koji sve što uradim očas posla podigne

na viši nivo. Zahvaljujem se ljudima koji su verovali u mene. Prijateljima, kole-

gama i komšijama koji su me trpeli od juna prošle godine naovamo. Bio sam pravi nadrndani mamlaz. Spisak je poduži, ima njih još, a dole pomenuti su, verovatno, najviše propatili:

Milica Divac, Biljana Timotijević-Arsić, Miloš Pešić, Olivera Kostić, Julija Pejčić i Vladimir Stefanović, Milica Pantić i Marko Pantić, Miro-slav Petrović, Zoran Karić, Boban Petrović, Marija Vesić, Jelena Gajić, Marina Vasić, Divac Vojislav, Suzana Draško vić, Maja Simčević, Dra-gana Vasilijević, Nikola Milovanović, Aleksandar Božidarević, Dušan Milošević, Slavica Valja rević, Dejan Terzić, Saša Dušanić, Dragoslav Radojević, Sloba Nikolić, Predrag Arsić, Vesna Sa vić, Marija Majdevac, Ivan Rizi nger, Jovan Petrović.

Hvala Vrhovnom komandantu Rakovca i njegovoj ženi Smiljani kao i Ogiju, Lavu i Lani (sada i Zoe) na prijate ljstvu i gostoprimstvu. Srećku Obi Vanu i Milanu Vasilijeviću, pisa nje = programira nje, što nisu sagoreli u želji da pročitaju Pendolo. Miji Vasilijević, mojoj Klari. Za hvalio bih se mamlazu koji mi je drpio auto. Važnu lekciju sam naučio tog dana. Hvala Ivanu Veljkoviću, dobro si mi ofarbao glas. El Panaderu i Nenetu na brusketima. Hvala Bagdalskoj avliji, Danijeli i Đorđu na ustupanju avlije zarad pisanja. Hvala Marku Aleksiću, vidi, lep mi je bekhend, na kafama i divnim slatkišima kojima sam se sladio dok sam krvnički ra-dio na romanu.

Zahvaljujem se Kruševačkom pozorištu i Narodnom muzeju Kruševca.

Posebnu zahvalnost dugujem roditeljima i sestri koji me trpe sve ove godine.

Ljudi, hvala vam, ne znam šta bih bez vas!

Rakovac, septembar 2013.Kruševac, novembar 2014.

Tigers walk behind meThey are to remind me

That I’m lost but I’m not afraidDavid Byrne

I ugriz na usni što kaže -tu je nekad bio okean

Milan Mladenović

Ti si tu. Tračak svetla. Prašina. Tihi udisaj.Od svega po malo.

Ništa stvarno. A savršeno.

Za Bogdana

9

UVERTIRA

Na Orbisu ima mnogo provincija, kažu stari i mudri, a takvih je malo u mom rodnom gradu. U Novom H’Orlou. A ono što nikako

da nam kažu jeste – kako je tamo? Ili kako da odemo odavde? Iskreno, sumnjam da i oni znaju.Vremenom je prestalo da me zanima šta bi oni izvoleli da mi kažu,

a više mi nije ni važno njihovo mišljenje. Krenuo sam drugim putem i odustao od racionalnog tumačenja očiglednih znakova, verujući insti-nktu. Vode me osećanja, a ako hoćeš sebi da zagorčaš život, kraći put ne postoji.

I na samom kraju, pošto provedeš neko vreme u proučavanju i tu-mačenju znakova čije si značenje prenebregnuo, ostavio ih za kasnije ili se nikada ozbiljno nisi pozabavio njima, shvatiš da si pogrešio. Nit počne da se para bez pardona i posle nema nazad, moraš da otrpiš, a onda po pravilu dođe trenutak kada shvatiš da su ti ruke pune po-tpuno bezvrednog prediva. A to predivo predstavlja samo balast, opterećenje koje će te mučiti u danima koji nadolaze jer se sve već odavno odigralo i završilo. Prašinu sa fotografije ne treba brisati, tre-ba fotografiju duboko gurnuti u fioku ormana pod okrilje paučine, treba ostaviti po strani strah od lica što vrebaju sa nje, kao i mrvice potisnutih emocija kojih više ne želiš biti deo.

Moja agonija počela je pre malo više od tri meseca, one noći kada sam posle uobičajenog rvanja sa Zirama kročio u Orhideju, a kraj No-vog H’Orloa je odavno bio započeo.

To sada znam.

COPYRIGHTED

11

ANDANTE

U kasnu jesen, na Novi H’Orlo se rano spusti mrak. Noć prožme magluština i ne izbija iz grada. U ljude se uvuče bolesni osećaj

blaženstva, jer volimo mi tako. Dođavola, zašto ne bismo? Udobno nam je, a nema ni izbora.

Iz turobne tmine potmulo i skoro neprimetno navire klopot. Odnekud se čuje škripa metala o metal, a ja sam miran kao jezero. Ništa ne bije u slepoočnicama, ne pumpa adrenalin. Spreman sam.

Devojčica se ljulja na ljuljašci, na trideset koraka mraka, udesno od ivice zida iza koje se krijem. Zove se Klara. Njiše se nehajno, tek da škri-pa lanaca ledi krv u žilama. Haljinica i srozane bele čarape na njenim nogama bleskaju u tmini poput krljušti ribe u vodi. A radosni zamasi lju-ljaške koji bi mogli da je povedu u široki zagrljaj neba izo staju. Ljuljanje je ugušeno iščekivanjem, usporeno strepnjom, zaleđeno strahovima koje samo dečji mozak može da osmisli.

Grize me savest. Sva sreća te ne mogu jasno da vidim izraz Kla-rinog lica. Da mogu, bojim se da bih na njemu video nešto što bi me nateralo da se možda, samo možda, predomislim, pošaljem je kući. Naravno da to neću uraditi, ako treba da završim posao, želim da ga završim što pre. A Klara je svesna da će, bude li okasnila, uskoro pre-rano otići tamo.

Svako od nas misli da mu je prerano da ode tamo i, stoga, pa žljivo se oslanjam na zid. Vlažan je i ljigav. Zapalio bih cigaretu, ali nešto mi govori da nemam puno vremena na raspolaganju. Nikako ne bih voleo da budem zatečen spuštenih pantalona. Preostalo vreme kori stim da

12

što bolje osmotrim teren. Pozornica je skoro spremna, a vremenski uslovi su daleko od idealnih. Tmurno je i previše mračno, ali šta je tu je… nije ona ovde zbog mene, ja sam, ovde i sad, zbog nje.

Već mogu da je čujem. Povetarac donosi zagušujući miris strvine. Odvratni smrad. A

godine iskustva istančale su moja čula. Još malo pa ću moći da je vi dim. Uprkos tome što me je mesec noćas izdao i što su petrolejke u parku gotovo sve porazbijane. Tinja samo jedna. Ona najudaljenija od mene.

Čujem dahtanje. Čujem laptanje jezikom. Negde između je zamešan i pozadinski šum opreznog prikradanja. Iz ulice naspram mene pojavljuje se izdužena senka, njuške pribijene uz granitne ulične kocke. Pre nego što se sasvim ukaže, jasno je da je to stvor koga čekam. Bale kaplju iz stvorovih čeljusti i mešaju se s kišnicom koja curi mrežom kanalića među kockama.

Zira podiže veliku glavu zaraslu u gusto krzno. Gleda ka lju-ljašci. Vadim pucaljku. Stežem rukohvat. Oprezno zatežem oroz i registru jem oprezni, jedva čujni klik. Trnem jer Zire imaju istančano čulo sluha, uverio sam se u to. Više puta. Iz dugačke i široke njuške, pri vrhu nekako mačije, u ovoj vlažnoj večeri kulja para. Čulo mirisa Zira je tek nenadjebivo. Zato sam okupan lavandom.

Beštija me još nije primetila. I to je dobro. Sve se odvija po planu. Za sada. Zira ispitivački pravi dva koraka, a iz dva proreza usađena u njenu glavurdu iz kojih isijava tirkizna svetlost: proverava da li ju je devojčica primetila. Gleda je nekoliko sekundi, kao da ocenjuje kojim sve putanjama Klara može da pobegne, podiže se na zadnje noge, dostiže moćna tri metra visine, a onda – rika! Grleni urlik Zire preseca me i posle toliko godina. Baca se na sve četiri šape i grabi kroz mrak. Grabi ka ljuljašci. Gipko cepa gustu masu mraka i izmaglice. Imam uti-sak da se tlo pod zverinjim nogama nabire kao tepih na uglačanom podu. Gotovo da kandžama izglavljuje kocke iz zemlje.

Klara zna da je vreme. Ustaje sa ljuljaške i okreće se ka Ziri. Tre-ba da beži, treba da misli kako da spase goli život, međutim, ona,

COPYRIGHTED

14

je dnom rukom, onom na kojoj ima sve prste, pridržava hladni lanac ljuljaške. Čini mi se da vidim smešak na njenom licu, što je poprilično nemoguće s obzirom na to da sam daleko od nje.

Moja, ne preterano bujna mašta, poigrava se sa mnom. Istupam iz bezoblične tmine prolaza ostavljajući da mi zid zgrade

čuva leđa. Šest naboja imam. Trebalo bi da bude dovoljno. Kandže zveri grebu granit. Mogu da zamislim kako izbijaju varnice.

Koža na vratu mi se nabira i osećam kako mi se nelagoda provlači odećom.

Tlo pod mojim nogama podrhtava. Kleknem na koleno.Nenadno, pravo pred mene, na kocke pade raščetvoren svetli

pravougaonik. Sused iz zgrade koja mi čuva leđa čuo je riku i rado bi gledao direktan prenos. Nadam se da je toliko pametan da ne otvara prozor.

Dođavola, imaću problema s viškom očiju kasnije… ako bude po-stojalo, kasnije.

Dugačka i vlažna cev mog oružja cilja u grudi nestvarno brze crne senke. A Klara ne mrda. Kakvo dete, umesto da beži glavom bez obzi-ra, drži pažnju Zire, da ne bi promenila pravac. Pravi sam srećnik što sam je našao.

I ciljam u preticanju. Kao i uvek kad mi je Klara svojom hrabrošću servira na poslužavniku. Zira je već u parku i nalazi se na tri dužine od neustrašive devojčice; siguran sam da je, ukoliko promašim, više neće biti na spisku stanovnika Novog H’Orloa. I njeno ime će biti izbrisano iz školskog dnevnika.

Povlačim obarač. Udarna igla probija kapislu naboja. Metak izleće iz cevi i pogađa Ziru tamo gde sam želeo. Miris baruta puni mi nozdrve. Krv prska izboje obližnje lipe, neman posrće, tetura se, zariva njušku u vlažni travnjak, inercija je gura dalje, malo nedostaje da se premetne preko glave. Da se premetnula, težina Zire bi smrvi-la devojčicu, iskrivila konstrukciju ljuljaške, verovatno bi je i iščupala iz zemlje, a ostatak Novog H’Orloa bi poskočio kad tresne o zemlju. Ovako, okrvavljena njuška Zire, skršenih očnjaka, ostaje porinuta na

15

par koraka od postojanog deteta. Priskočio sam i ispalio još dva me-tka u Ziru. Tanad se zarila između mišićavog vrata i lobanje beštije koja staklasto zuri u mene, nemoćna da promeni ishod. Krv provaljuje iz novih rana. Crna tvar se razliva i upija u vlažnu i izrovanu zemlju. A tirkizna svetlost u Zirinim očima se gasi. Šutiram je nogom u glavu za svaki slučaj.

Mrtva je.Novi svetli pravougaonici polako ispunjavaju trg u domino efe ktu,

prizvani pucnjavom, što ni inače nije neobično. Turanje nosa u tuđa posla je poznata ljudska osobina, a znatiželja kretena često ume da bude smrtonosna. Tutnuh Klari pet kinti u ruku kojom je mogla da prihvati kovanicu, na drugoj ruci od rođenja ima samo palac. Ona kli-mnu glavom, uhvati me za rub pantalona, stegnu ga i potrča u pravcu mračnog prolaza gde sam se sakrivao do pre samo trideset sekundi.

Sa listova obližnje lipe cedi se kišnica. Izmaglica polako zatvara poglede. Iz torbe na leđima vadim crni prekrivač. Radoznale oči ne smeju imati potvrdu onoga što su videle, šta god da misle da su vi-dele. Žurno prostirem prekrivač preko tela Zire. Teški smrad skoro poništava moj miris lavande, a ja spuštam dupe na mokru klupu kraj ljuljaške i palim cigaretu. Uvlačim režući dim duboko u pluća i čekam da komšije pogase fenjere.

Zaudara memla. Zaudara miris strvine kojim odiše telo Zire. A dosada od kiše ne prestaje.Posle toliko vremena neobjašnjivi osećaj ushićenja tutnji mojim

telom. I olakšanja. Još jednom sam uspeo. Meštani Novog H’Orloa nisu saznali da u prvom mraku grada, pored straha od metka, noža ili batine postoji još jedan razlog za strah. A on neizostavno sa sobom vuče neizbežnog, vernog i pritajenog slugu, gotovo opipljiv pramen beznađa u svakom ko bi mogao da tokom noći natrči na njih.

Na Zire.

16

I ovog jutra sunčevi zraci iskosa padaju na Novi H’Orlo i senče oronule fasade trošnih zidova. Razotkrivaju setu. Da te milina podiđe. Oko

mene sve je nekako narandžastocrveno. I žuto. Uz to, sveže je i dovo-ljno vlažno. Hladno do te mere da mogu da vidim svoj dah.

Ume to da bude lep osećaj.Volim period pred zimu. Zime ovde najavljuje sirovo hladna jesen,

kao što je ova. A ako se jesen zainati i obeća hladnu zimu, ona i ispuni obećanje. Snežne krpe natovare grad s najmanje pola metra snega, što znači da ćeš se dobro oznojiti ako želiš da odeš s jednog kraja grada na drugi. Tada nam fijakeri nisu od koristi, a ni bicikli, već sao-nice koje vuku konji ili poneki izgladneli pas. Srećom, Novi H’Orlo je okružen poljima prirodnog gasa i šumama, te i mi imamo adut, snažni adut u rukavu kojim prkosno zimi mašemo ispred nosa.

Naravno, Zire zima i loše vreme ne sprečava da mi zagorčavaju život i izvlače me iz tople sobe usred noći. No, dobro. Da nema njih ne bih sada mogao da sedim na ovoj neudobnoj metalnoj stolici i očeku-jem toplu šolju kafe. Koju ću imati čime da platim.

Nekoliko noćnih ptica stisnuto pocupkuje kaldrmom na visokim potpeticama, idu ko zna kuda. Najverovatnije na spavanje, jer to što one rade sigurno se ne radi u ovo doba. Ne mogu da razlučim da li je posredi muška ili ženska jedinka iz jata noćnih ptica, i, ne, nisam kra-tkovid, zapravo, vid mi je odličan, već su skoro svi ili sve na štiklama. I u minićima. A ispod minića svašta može da iskoči, sve dok ne opipaš nisi siguran u šta si se upleo. To mu dođe kao lutrija.

Snimanje prolaznika i tumačenje njihovih rutina je još jedna stvar koju volim u ovom smrdljivom gradu. Pratim ih pogledom dok su mi u vidokrugu, a čim zamaknu iza ugla zaboravim na njih. Ulice Gađi, Beri Bimba, Klandridi, Lauli Loni i Kadori zrakasto prosecaju Novi H’Orl o poput žila kucavica čije srce bije na centralnom gradskom trgu. A sada, sada sedim na platou u kafeteriji Oliva, na samoj ivici trga, tamo gde počinje stambeni deo sa načičkanim niskim kućama, gde su ulice neretko široke pola metra.

Hodajući njima možeš lako i brzo da prodreš u intimu Novog

17

H’Orloa i nabasaš na mesto gde ne bi želeo da se nađeš ni u na-jgorem košmaru.

Nekoliko meštana je iskoristilo svoju lokaciju i otvorilo radnje. Ugla vnom ovakvog tipa. Ova gde sedim je u samom vrhu po neugle-dnosti, ali kafa im je, za narod plitkog džepa, daleko najbolja u gradu. Stave zrno kafe više od ostalih. Gotovo da sam sâm, opkoljen zarđalim metalnim stolovima i metalnim stolicama što bi i mrtvaca nažuljale. Rekoh, gotovo, jer malo dalje od mene nalazi se pijanac što grli sto kao ljubav života, obraza porinutog u povraćku. I pre je bilo pijanog naroda, ali ne kao sada. Sada su se stvari otele kontroli. Na ulicama ima sve više neutešnih pijandura. Brodovi iz Koroa dolazili su na sva-ka tri meseca, vršili otkup alkohola, a nama uvaljivali nji hovu robu. U poslednjih godinu dana njihovi brodovi ne svraćaju u Novi H’Orlo. Domaći proizvođači su snizili cene jer ne znaju šta će sa zalihama. Cena alkohola je pala, što su Novohorlani oduševljeno dočekali. Mora neko to da popije. A naša jedina veza sa najvećim, i jedinim, trgo vinskim centrom u našoj provinciji je nestala. Mnogi su zabrinuti, ponajviše proizvođači koji su navikli da žive na visokoj nozi, a i oni sitni pre-prodavci što su se dobro ugrađivali. Muka ih stisla. Sada moraju da osmisle kako da izvuku parice od svojih jadnih i bednih Novohorlana.

Pored mene su golubovi i vrane što kljucaju leblebije koje im ba-cam. Kada videh da će im biti dosta, gurnuh nekoliko u svoj kljun. Bajate su, poprilično. Ni to me ne čini posebno srećnim, kao ni kafe-džija. Čekam ga da dođe i skuva mi kafu, ali da bi to uradio, mora prvo da otvori radnju. Već je trebalo da me usluži. Osam i deset je. Sahat kula naspram mene ne laže.

Dok razmišljam o tome kako bi bilo lepo da srčem vruću kafu, do mojih se cipela dokotrlja suvi list. A za njim još nekoliko. Podigoh pogled sa lišća i na sedamdesetak metara od mene ugledah obele-žje Novog H’Orloa. Ogromna stena na kojoj se šepuri raskošno drvo Matereje. U stvari, više nije raskošno. Matereja je uvek delovala jako, čvrsto i zdravo, a sada i ne baš. Ovi krti listovi su otpali s njenih grana. Lišće se valja po platou, a ima ga i u procepima u steni. Nedvosmi sleno,

18

jesen je kriva. Iako se ne sećam da li su s njega ikada opadali listovi. A kao da je važno? Pamćenje bitnih detalja mi nije jača strana, kamoli nebitnih.

Odnekud, trg iznedri dečaka što prodaje novine. Preko ruke, kao što to pristaje otmenijim restoranima, dečak nosi na desetine pri-meraka dnevnog lista Novi H’Orlo Iznutra. Ne propustih priliku da viknem za njim i on dotrča. Bezmalo se skršio u nameri da što pre dođe do mene, vajne mušterije. Tutnuh mu u ruku desetinu kinte i po-stadoh vlasnik jednog primeraka. A iza dečaka vidim kafedžiju. Bilo bi lepo da i on ima odnos prema mušterijama kao ovaj musavi dečkić. Kafedži ja ide teškim hodom, mator, pogrbljen i vidno ljutit. Razlog mogu biti godine, može biti žena, može biti hiljadu razloga kojima sada ne želim da se bavim, osim da razmišljam o tome kako će se na mom stolu uskoro stvoriti vruća šoljica kafe. Otključavajući katanac kafedžija frknu ka meni, što je uvek dobar znak, jer znam da ću u roku od nekoliko minuta biti uslužen. Sada mogu da vidim čega ima novog u Novom H’Orlou.

Naslov na prvoj strani mi otkri da Filipovo zdravstveno stanje nije baš najbolje. Govorka se o tome po čaršiji, a ja imam velike uši da sve ispratim. Ispod naslova primetih da je ponovljena crno-bela slika od pre nekoliko meseci. Sećam se tačno kada je to bilo. Valjda ure-dnici ne žele da zaboravimo kako gradonačelnik izgleda. Slučajno ili nemaju noviju? Na crno-beloj fotografiji zarobljen je Filip, negdašnji heroj Novog H’Orloa, kako slasno kusa neku splačinu u društvu svoje prelepe i bar trideset godina mlađe supruge Benedikte. Bez pozira-nja, bez pogleda preko ramena, najnormalnija, spontana slika. Oko aparata je uhvatilo i tiskanje najsiromašnijih Novohorlana u redu za obrok, štrokave i smrdljive od života na ulici, praznih pogleda i isto tako punih džepova. Iskreno, divljenja je vredna činjenica da su se gradonačelnik i njegova supruga odlučili da beskućnike udostoje pri-sustva.

Filip Kapo je dobar čovek za ovaj grad. Tvrdim. Možda bi od mene moglo da se očekuje da kažem kako je nesposobnjaković i da ga mrzim iz

19

dna duše, možda se tako i osećam, ali, na žalost, to ne bi bila istina. Sedi krivo, govori pravo, umeo je da kaže moj otac. Sve što je Filip uradio za grad posle one večeri vredno je poštovanja. Sreća te se neko kao on našao na čelu Novog H’Orloa. Mnogi od nas bi gledali samo kako da izvuku dupe u kraj i tutnu drugome vruć krompir u ruke. Filipov problem je bio veoma složen i težak. Jedine ruke koje su mogle da otrpe vrelinu krompira bile su upravo njegove.

Zli jezici vele da je Filip ljubomoran. Svako malo do mene dođe aber da je prethodne večeri bilo vike i vriske u njihovoj kući. Polusvet se naslađuje njegovim problemima. Na svakom uglu možeš da čuješ komentar: „Tako mu i treba kada u tim godinama ima ženu kao što je Benedikta“. I u pravu su. Benedikta je melem za oči i premija za bilo kog muškarca. Nikada je nisam video izbliza. Nekoliko puta sam je izdaleka okrznuo pogledom kako, tobože, kroz naočare razgleda izloge jeftinih radnji u kojima nema ničega za nju. A Filip, narodski čovek, zna šta treba da radi kako bi njegovi građani bili uz njega kad treba. Benedikta i Filip su često šetali gradom u pratnji dva lepa momka što bi polomili kosti svakom ko se usudi da im priđe nepozvan.

Benedikta Kapo potiče iz ugledne novohorlanske porodice lekara. Njeno „da“ kao odgovor na Filipovu prosidbu bila je prava se nzacija iz više nego očiglednih razloga. A ako se dobro sećam, pre dvadeset godina, Benedikta tada nije bila ni rođena, njeni roditelji su izgubili sina. Dečak je bolovao od neke teške i neizlečive bolesti, a oni, lekari, znali su kako će se borba sa bolešću okončati. I borili su se, a kako to biva u životu, na kraju, nisu uspeli. Kao kroz maglu se sećam da sam ih zatekao nekoliko puta u cvećari mog oca. Tražili su od njega lekovito bilje, a moj Maksim im je uvek izlazio u susret i nikada im nije naplatio. Svaki put kada bi zatvorio vrata za njima, hramao je kućom podupirajući se štapom i nevoljno odmahivao glavom. Hvatali su se za slamku, a njihova nauka im nije bila od velike pomoći. Lečili su druge, spasavali živote koliko je moguće u Novom H’Orlou, a nisu mogli da spasu svog jedinca. Nedugo pošto je njihov sin preminuo, neposredno posle one večeri kada je pre dvadeset godina Filip trebalo da se oženi

20

Nadijom, na svet je došla Benedikta. Nikome nije bilo jasno kako su tako brzo došli do prinove, jer Julija Krona je u to vreme psihički bila veoma loše. Niko nije mogao da poveruje da je zatrudnela. Bila je na lekovima, a i niko nije video njen trudnički stomak. Obrni i okreni, sve se svede na rekla-kazala. Gradske priče su mi oduvek išle na živac. Dođavola, Julija retko da je izlazila iz kuće, kako je, onda, neko, iko, mogao da vidi njen trudnički stomak? Zar nisu mogli da se raduju prinovi posle svega što se dogodilo Juliji i njenom mužu? Dakako da nisu. Teško je iz naroda isterati zlobu i zavist. Gotovo nemoguće. Svejedno, Benedikta je bila tu, rasla i zadevojčila se, a onda je zape-la za oko Filipu Kapou. Baš kao i Nadija onog dana u ulici Klandridi. A Bene dikta Krona je bila upravo onakva supruga kakva je pristajala našem gradonačelniku. Nije bila kao Nadija, ćerka pekara.

Kako je prošlost najbolje ostaviti po strani, tako i uradih. Srknuh malo mlake kafe i okrenuh list. Na sledećoj strani čitam skrajnutu vest o smrti kosookog. I zamisli - nije tragična. Nikad nije. Te reči nema u tekstu članka. Nijedna smrt kosookog u Novom H’Orlou nije tragična. Da su napisali poželjna, bilo prikladnije. Što ih je manje, većinski deo nekosookih Novog H’Orloa se prijatnije oseća. Čuo sam za ovo čim se dogodilo. Telo kosookog pronađeno je razmrskano na platou ispod drveta. Nigde u tekstu nema razglabanja o tome kako se i zašto dogodilo. Nagađa se, a toga nema u članku, da je osum njičena klapa Marka Jozefa – Džukele. Opšte je poznato da Džukela ne miriše kosooke. Nikom od nadležnih nije palo na um da malo dublje pročeprka po zločinu, recimo, zašto je od kosookog ostala jadna fleka na platou? Rekao bih da je pao odnekud. No dobro, ako je Džukela za to kriv izvući će se mu uši, a možda će dobiti i ukor glavešina… da više tela kosookih ne ostavlja na vidnom mestu.

Divno. Ništa novo, a to su uvek dobre vesti za dobro jutro. Naš Novi H’Orlo u punom sjaju.

21

U stvari, moje poznanstvo s Konstantinom datira odavno. Nije počelo slavno, ali kako su godine prolazile on je postao moj na-

jbolji prijatelj. Konstantin je krojač, koristim njegovu radnju kao paravan, kao

odgo vor na pitanje radoznalaca gde radim. Konstantin me nikada nije pitao zašto. Možda ga iz tog razloga i smatram najboljim prijate ljem. Najbolji prijatelji ne postavljaju pitanja na koja ne možeš da im odgo-voriš iskreno.

Bilo je prošlo podne tog dana, pre skoro dvadeset godina, kada sam besciljno špartao ulicom Gađi. Čisto radi ubijanja vremena. A ja više nisam bio žandar i sve muke sam ostavio iza sebe. Potisnuo sam sećanje na Maksima i Nadiju, zapakovao sam ih oboje lepo, nalepio „ne otvarati ni u slučaju smrti“ i gurnuo u najdublju fioku.

Hodajući ulicama Novog H’Orloa osećao sam se moćno. U odelu za koje sam iz nekog razloga verovao da ide uz moj novi poziv. Kad god bih izlazio iz stana uvlačio sam se u mantil, a bela košulja i prsluk su, takođe, spadali u obavezni deo nove uniforme. Na glavu bih natukao derbi šešir. Pod pazuhom sam obavezno imao udenut revolver. Tu ruti-nu sam zadržao i do danas, samo što sam u poslednje vreme primoran da nosim dve pucaljke.

Teži sam za nepuna dva kilograma, ali šta je tu je. Posao tako nalaže.

A onda, dok sam šetajući tog popodneva gledao nikuda određeno, neko me je pozvao. Po imenu. Nikog nisam poznavao u tom delu grada te sam bio malkice zatečen. Kada sam se okrenuo video sam tetovi-ranog rmpaliju u potpuno drugačijem ruhu. Konstantin je nezgrapno delovao onako tetoviran u pantalonama skrojenim po meri i u košulji sa zavrnutim rukavima. Crni prsluk je neizostavan ele ment svakog krojača (svašta oni metnu u dva minijaturna džepa), kao i pantljika oko vrata, koju Konstantin na sebi tog dana nije imao. Gledajući ga, pomislio sam da mu je bolje pristajala siva treger majica koju je nosio onda kada smo se upoznali. U svakom slučaju, gledao sam u njega ne zna-jući kako da se postavim. Nisam znao šta da ra dim. Trebalo je da mu

22

priđem i zahvalim mu što je poštovao dogovor i pored svega što se dogodilo. Neko vreme smo se nemo gledali, a onda sam mu prišao i zahvalio mu se. A on me je pozvao da svratim na kafu u krojačku radnju gde uči zanat.

Od tada ne prođe dan a da ne svratim do njega.Nekoliko godina kasnije, kada je matori majstor otegao papke,

moj najbolji prijatelj u nastajanju nastavio je njegov posao. Konsta-ntin nije najveštiji u tome. U Novom H’Orlou bolji od njega prigrabili su bogatu klijentelu za sebe, tako da Konstantin kroji odela i haljine za srednje slojeve, kao i za one što ne mogu da plate, ali mogu da vrate uslugu. Možda je razlog manjkanja osećaja za krojački posao upravo taj što Konstantin ne voli muškiće. Ne voli ni žene. Da budem iskren, on ne voli nikog, sem, možda, svojih pasa. Ne znam ni zašto mene trpi. Mo žda zato što misli da sam mu promenio život. Barem mi je tako rekao je dnom prilikom. Tog dana kad smo se upoznali pošao je da raskrsti sa starim životom, a ja sam uradio prljavi posao umesto njega. Iako ni sam planirao. Sasvim slučajno. Tako tipično za mene.

Nas dvojica obično u podne pijemo kafu zajedno. I upravo na ovom mestu gde sada sedimo, na kaldrmi ispred njegove radnje, i srčemo kafu, pre dvadeset godina sam saznao detalje o venčanju Nadije i Filipa. Tog dana se, po završetku radnog vremena, beše oku-pio neki narod kod krojača Adama, poznatog u gradu kao Brka. To je bio jedan džangrizavi matorac koji je žandarski muštrao Konstantina, rešenog da promeni život iz korena. S tom razlikom što su mene na obuci za žandara muštrali tri meseca, a kako će se ispostaviti, Brka je muštrao Konstantina skoro tri godine. I, na kraju, nije vredelo. I spa o je loš krojač od njega, u najboljem slučaju prosečan. Uglavnom, bilo je simpatično, a ponekad i mučno, gledati kako se Konstantin trudi da udovolji Brki, a njemu ništa što bi ovaj uradio nije bilo dovoljno dobro. Dugačak je bio spisak stvari koje Konstantin nije dobro radio. Od ku-vanja kafe, preko sečenja štofova do loše obendlanih ivica. Po svakoj od navedenih tačaka Brka je umeo da nađe zamerku svom šegrtu i da mu smisli prikladnu kaznu. Pretpostavljam da je Konstantin trpeo

23

hirovitog Brku zbog grehova iz mladosti, a s obzirom na to šta je trpeo, mogu samo da zamislim kakvi su to grehovi bili. I nikada mi nije bilo jasno zašto je Brka uzeo Konstantin za šegrta. Bio je blizu četrdesete.

Bilo kako bilo, Brka je krojio odeću za porodicu Kapo povodom predstojećeg venčanja Filipa Kapoa i Nadije Trn. To jasno govori ko-liko je bila cenjena njegova radnja pre dvadeset godina. Brka je odli čno uradio svoj posao i samim tim bio kvalifikovan da bude na gra dskom trgu tog kobnog utorka. Kako se ispred njegove radnje beše skupilo nekoliko dokoličara, među kojima sam bio i ja, a Brka je voleo da bude u centru pažnje i da dok pripoveda gladi svoje dugačke prosede brko-ve, naravno, nije propustio da nam ispriča kako se proveo tog dana na venčanju Filipa i Nadije.

Orhideja vrvi od polusveta kome savršeno pristajem. U stvari, možda je to osnovni razlog zašto se ovde osećam kao kod kuće.

Lagano ispijam pivo i snimam nejasne siluete uvijene u dim i polu mrak. Vrzmaju se oko mene, a proćelavi gospodin šanker, konjskog lica, samo naizgled zbunjenog pogleda i šiljatog nosa, ni ne čeka da naručim. Za alkohol u Orhideji ne treba moliti. Naliva me bez griže savesti. I stiže sve da nas usluži. Kao da ima četiri ruke, što je više nego čudno jer nikako ne deluje okretno, pre tromo i nespretno. A ja nisam jedina zašančena duša.

Orhideja je najveći noćni klub u Novom H’Orlou i u njemu se sakupljaju gotovo svi. Najviše ima nas marginalaca, a s vremena na vreme dogodi se da svrati neko od gospode Novog H’Orloa u po trazi za jeftinim pićem i lakim seksom. Motiv njihovog dolaska je ugla vnom ovo drugo. Da ne bi štrčali, trude se da poštuju kodeks oblače nja i tako se utope u polusvet Orhideje. Kodeks je savršeno jasan. A kod muškaraca i ne posebno zahtevan. Dovoljna je dronjava odeća i iza-nđali cilindar ili polucilindar. Možda neka maska koja će te sakriti od radoznalaca kakvih ovde malo ima. I siguran si. Mogućnost da budeš snimljen je minimalna. Kod žena, situacija je malo delikatnija. Dama koja bi želela da se zabavi u Orhideji odudara od ostalih posetilaca