novica_milic_o_romanu_dugovecnost_svetislava_basareDugovecnost je neobicno ukrtanje ako treba da navedem nekoliko referenci na pocetku kao orijentire za one koji ce je tek citati Tomasa Bernharda (od koga Basara i ovde, kao i u Mein Kampfu, zajmi neto od stila i kriticke estine) i Garsije Markesa (sto godina samoce u Makondu je i sto godina samoce u Bajinoj Bati), ili Andrica (Andricevo istraivanje istorije sredstvima romana) i Crnjanskog (istraivanje sudbine jednog naroda takode sredstvima literature), ili hronike naeg doba sa ahronologijom u prici kako bi se jasnije pokazala irealnost nae realnosti, ukrtanje licnog i kolektivnog, porodicnog ili intimnog sa globalnim ili svetskoistorijskim, fantazije i dokumenta, domaceg i stranog, sakralnog i profanog, itd.Sva ta i razna druga ukrtanja, orijentire, slojeve naci cete kad budete citali roman. elim da odmah skrenem panju na samo jednu stranicu, negde oko sredine knjige, koja je za mene od takve vanosti da tu vanost jedva da mogu prenaglasiti jer nam ona, ta stranica, otkriva neto od sutine i Basarine i sve druge literature, literature kao takve:Preteruje kao i obicno, tako je rekao Maslac. (...). U ovom vozu, osim moje i (samo delimicno) tvoje, nece pronaci ni jednu drugu potenu nameru. Tu je Maslac bio delimicno u pravu; u vozovima su potene namere zaista retkost. Ali to ne znaci, rekao sam, da Savezni Kuplermajstor, tvoj vrhovni nacionalni idol, ima pravo da novac namenjen obnovi srpskih pruga strave i uasa besramno troi na podmicivanje ciganlijskih krdalija koji mu zauzvrat obezbeduju skuptinsku vecinu i daju politicku podrku za projekat apsolutnog unitavanja Srbije i drugih srpskih zemalja. To je govor mrnje! Ti patoloki mrzi tog velikog, samozatajnog, nacionalno svesnog coveka, velikana srpske misli, procedio je Maslac, spreman da munjevito prede na drugu temu. to mu nisam dozvolio. Patoloke tipove treba patoloki mrzeti, rekao sam. I to treba javno reci. I to cu ubuduce javno govoriti. Mrzeci Saveznog Kuplermajstora, da kaem platonski, ja se oslobadam naslaga mrnje koje su se u meni nataloile tokom dugih godina prividnog ivota u Srbiji. Pun sam, rekao sam povienim tonom, naslaga vievekovne mrnje koju su u mene zdruenim snagama i pod visokim pritiskom sabili srpska porodica, srpska kola, srpska dramska sekcija, srpski Savez omladine, srpski Ferijalni savez, srpska JNA, srpska dnevna i srpska nedeljna tampa i srpski savezni i republicki kuplermajstori svih vremena. Ja vie, rekao sam jo povienijim tonom, ne elim da trpim psiholoki teror cuvara vekovne srpske mrnje, pocev od usko profesionalnih pripadnika narodnih milicija i vojski Srbije preko cuvara po pozivu, clanova KUD SANU i njihovih vazala zakljucno sa cuvarima amaterima poput tebe i tebi slicnih! to ti je, povikao je Maslac! Zvacu policiju, zapretio je Maslac! Ku, povikao sam i Maslac je savio rep. Ja vie, nastavio sam, necu da ivim u lancima mrtvih patriotskih reci i raspadnutih patriotskih recenica. Vie se uopte ne obazirem na vekovni spisak precutno zabranjenih srpskih reci i drutveno neprihvatljivih srpskih recenica. Otkako znam za sebe, ista prica! Jednom se ne sme govoriti o ovome, drugi put o onome, pa onda ne samo da se sme govoriti o onome o cemu se jednom nije smelo govoriti, nego je poeljno, pa cak i obavezno govoriti o tome, dok je potpuno zabranjeno govoriti o onome o cemu je drugi put bilo drutveno poeljno i probitacno govoriti. Ja vie, rekao sam, ne ucestvujem u tome. Vae me price vie ne zanimaju! Na vau istoriju ne dam ni pet para. Vie sa vama ne delim kolektivne ljubavi i mrnje. I ne samo da ih ne delim, nego javno porucujem svima vama, profesionalcima i amaterima rodoljublja, da se nosite u sedamsto pedeset pizdi materina. Vaa sabornost je sabornost u mrnji, vae zajednitvo je zajednitvo u pokvarenjatvu, va kolektivizam je kolektivizam sovjetskog kolhoza. To me vie ne interesuje. Nameravam da potpuno slobodno govorim. I tacka. Javno izjavljujem da iznad svega volim Turke, nae vekovne porobljivace, da prosto oboavam sve nae okupatore, da tavie ljubim u dupe sve nae okupatore, pocev od najstarijih Huna, Avara, Vizigota i starih varalica, Latina, zakljucno sa najnovijim okupatorima, Nemcima, Madarima, Bugarima, Italijanima i mnogim drugim vekovnim neprijateljima Srba, Srbije i drugih srpskih zemalja. Iako ostajem cvrst u pravoslavlju, prosto sam lud za katolickom crkvom, nadasve su mi dragi Jehovini svedoci, budisti, sajentolozi i rastafarijanci i veoma mi se dopada islam. Govorim ti to pri cistoj svesti. I nastavicu da govorim apsolutno slobodno sve dok ne zbacim vekovni jaram imbecilnih patriotskih zapomaganja i govoricu do konacnog oslobodenja porobljenog srpskog jezika koji vec decenijama grca pod vekovnim jarmom Javnog pravobranioca Srbije i drugih srpskih zemalja, zloglasnog Javnog belenika koji sa svojim pomocnim radnicima, pod visokim pokroviteljstvom srpskih kuplermajstora, vec decenijama sprovodi genocid nad srpskim jezikom. Tako sam rekao Maslacu.Zato isticem ovo mesto? Zato je ono amblematsko?Dugovecnost koja nastavlja liniju zapocetu u Mein Kampfu nije politicki roman, vec roman koji se bavi i politikom, makar politika u ovom romanu bila jedna od presudnih tema. To je moda previe suptilna distinkcija za mnoge ui, ali ono to njome hoce da kaem jeste ovo:Postoji, naime, opasnost da se se za ovakva dela zaboravi da pripadaju literaturi, i da ih politika u znacenju odredene interesne, ideoloke, stranacke ili medijske propagande iskoristi za ciljeve koji nisu ciljevi knjievnosti.Ciljevi knjievnosti su ciljevi jedne umetnosti koja se ne potcinjava drugim pravilima ni svrhama do svojim. ta je svrha knjievne umetnosti? Da kae sve. A to znaci: da kae sve to jo nije receno. Iz te svoje svrhe, iz tog telosa knjievna umetnost crpi vlastita pravila.Ne postoji nijedna druga oblast govora koja hoce, moe i nastoji da kae sve, tj. ono to jo nije receno. Nauka govori ono to sme, omedena pravilima svojih metoda, sticanjem i distribucijom znanja na nacin svoje sistematike. Filozofija govori ono to sme, omedena konceptualnim tipovima svoje racionalnosti. Politika govori u granicama istorijskog ili socijalnog horizonta kojem pripada. Mediji govore onako kako im nalau pravila posredovanja, medijacije dogadaja (a ne njegovog prenoenja ili predstavljanja, odnosno transfera ili reprezentovanja, kako sami vole da kau). Istorija (kao istoriografija) govori onako kako joj odreduje vrsta temporalnosti koju sledi. I tako dalje.Jedino literatura ima tu sposobnost ili zadatak, ako hocete da kae sve, tu slobodu da kae sve. To sve ne oznacava sve to je receno, pa da onda knjievnost treba da to sakupi, ponovi ili uredi. To u jeziku rade upravo oblasti koje sam malocas nabrojao. Ne. Sve za literaturu znaci upravo ono to jo nije receno, to je polje uvek i zauvek nacelno ire, vece ili dublje od polja onoga to je vec receno (ovo poslednje polje je svakako veliko, ali nemojmo podlegati iluziji da je obimnije od onog vezanog za literaturu). Pri tom, u sve literature spada i to da ona moe ponovo reci, na drugaciji nacin, i ono to je vec receno.I za taj svoj telos literatura je iznala i jo ce iznaci pravila koja su samo njena (a ne pravila nauke, filozofije, politike, medija ili istoriografije). Kako bi rekla, na drugaciji nacin, ono to je vec bilo receno literatura ima na raspolaganju mehanizme ironije. A kako bi rekla ono to jo nije receno, ima jer je sebi stvorila, i stvara ih jo procedure vezane za tzv. fikciju. Ima na raspolaganju i tehnike distance, otklona, indirektnog govora, alegorizacije, metafore, metonimije, simbolizacija raznih vrsta itd.Platona je, recimo, izludivalo to pesnici posebno dramski, tragicki, kao i narativni, na neto drugaciji nacin od ovih prvih ne govore u svoje ime. Da govore u svoje ime, onda bi ih Platon tvorac prvog velikog tribunala, suda u istoriji miljenja, a to je sud Ideje, sud metafizike lako mogao pozvati na rocite. Ali kako pesnici ne govore, ne moraju govoriti direktno vec preko junaka, kao u dramama, ili preko slika, kao u lirici, odnosno preko naracije, kao u pricama onda se takvo rocite ne moe zakazati. Stoga jer se ne mogu uterati u tzv. direktan govor, stoga to njihov izraz vrluda, vrca od dvosmisla, to izmice tribunalu metafizike koja hoce sve da podvrgne jednoznacnosti Ideje pesnici su, za Platona, neodgovorni.Da li su zaista pesnici neodgovorni ili su takvi samo za one koji misle da je u jednoznacnostima reenje enigme ivota? Ili su pesnici odgovorni, i literatura odgovorna, ali ne zato to treba da se odazove tribunalu jednoznacnosti (onako kako to metafizika zamilja), vec zato to odbija da odgovor, da odgovornost zamisli po modelu jednog znacenja, jedne zamisli, jednog uma, po modelu neceg vec recenog, pa na sebe preuzima rizik vieznacnosti, dvosmislenosti, ili viesmislenosti, odnosno rizik za sve sve druge ili sve ostale koji su ostali bez reci, koji su sklonjeni iz jezika, ili stavljeni na marginu jezika, za sve druge ili sve ostale kojima je rec, ovako ili onako, oduzeta, ucutkana, precutana, odnosno jo nije pronadena, nije skovana, nije dola u govor? Cilj literature je da ivot dospe u govor. Ne samo proli, vec mrtvi ivot, niti samo tekuci ivot ivot izmedu ivota i smrti, ako tako mogu reci vec ivot koji se nastavlja i posle jednog, necijeg ivota, ivot drugih i ivot ostalih. ivot koji ce doci i koji ce takode traiti svoju rec.To je fundament govora koji nosi ime literature. Reci sve, reci ono to nije receno. Sloboda pisca je sloboda tog imena. Ako se ona ukrta sa politikom, onda je to ukrtanje ili taj krst na jednom nivou dubljem od svakog tekuceg bistrenja politickih dnevnih, ili nedeljnih, ili mesecnih, pa cak i godinjih ili decenijskih tema. Ta sloboda da se kae sve, odnosno sloboda da se kae i ono to nije receno, za koju je potrebno poneti odgovornost svojim ivotom, svojim darom, rizikovati sve to neko ima ne u smisli materijalnog imanja, vec duhovnog, licnog, onog to nosi medu ljudima noseci vlastito ime najizvornija je sloboda i literature i politike. Najdublja tacka njihovog susreta.I u isti mah, to je najdublja tacka njihovog razlaza. Politika kao vetina vladanja drugima, umece upravljanja ljudima naputa ovu prvobitnu tacku slobode kako bi je menjala za ogranicenja, za pravila i za zakone socijalnog vladanja. Literatura se vraca, uvek se vraca ovoj tacki jer je u njoj njena moc da kae sve, ono to nije receno. Otuda je Dugovecnost literatura koja ima za temu i politiku, a nikako obrnuto.Autor: Novica Milic