DRUGI SVETSKI RAT

Za to su se pobrinuli gotovo isti okupatori i njihovi, takodje isti, saradnici. Srebrenicki srez, kao i ostali srezovi Bosne i Hercegovine, za vreme drugog svetskog rata pripao je Hitlerovoj kvislinskoj tvorevini Nezavisnoj Drzavi Hrvatskoj, na celu sa kvislingom i monstruoznim vodjom te drzave Antom Pavelicem. Ta drzava je, po svim verodostojnim svedocenjima, bila grobnica srpskog naroda, ali i Jevreja i Cigana. Koliko je Srba progutao samo logor Jasenovac, niti se zna niti ce se ikada saznati. A to je manji deo ukupnih zrtava i ukupnog srpskog stradanja. Srpske grobnice, one znane a jos vise neznane, razasute su svuda po Bosni i Hercegovini. Stratista su bila i vlastite kuce, mesne crkve, kompletna sela i podrucja, kraske jame, reke - posebno Drina, Dunav i Sava, domaci i strani logori: Ausvic, Dahau, Majdanek...Spisak Srba stradalih u ratu 1941-1945. vise nije moguce saciniti. Ono sto suu radili Jevreji za svoje zrtve, mi Srbi nikada necemo biti u stanju da uradimo. Istina, pamtimo ponesto konkretno i pojedinacno, zrtve iz vlastite porodice, ali ne i zrtve celog naroda, bez obzira gde je u prostorima bivse Jugoslavije ziveo i zivi.

Nije moguce napraviti ni spisak zrtava u srebrenickom srezu. Procene se krecu u rasponu izmedju 3000 i 6000 lica. Izvesna svedocanstva o tim stradanjima su spomenici u iskljucivo srpskim, ali ne i mesovitim selima i crkvenim portama. Takva obelezja do ovog poslednjeg nasrtaja na srpski narod, koji su muslimani otvoreno zapoceli proleca 1992. godine, mogla su se naci u vise srpskih sela. Ali ta svedocanstva nisu dovoljna. U njima je samo deo istine o ukupnom stradanju u tim surovim vremenima i godinama.

U nedostatku nasih verodostojnih istoriografskih publikacija, sadovoljno pouzdanim, egzaktnim pokazateljima i svedocenjima o stradanju srpskog naroda u srebrenickom srezu, mozda ce biti bar dovoljno ilustrativno iako ne i dovoljno ubedljivo i pregledno, da se oslonimo na ono sto je neprijatelj zabelezio i sto je ostalo u njegovim dokumentima koja se danas nalaze u nasim rukama. Rec je, znaci, o arhivskoj gradji koja se ovom prilikom, sticajem okolnosti, prvi put publikuje, a odnosi se na podrucje koje je predmet naseg interesovanja i kazivanja. Medjutim, ni ti dokumenti, kao stoje nagovesteno, ne otkrivaju ni pribliznu istinu o celini stradanja. Te stare hartije mogu danas samo da ilustruju stanje kakvo je bilo u te cetiri godine, daju podatke o nekim konkretnim slucajevima i donekle odslikaju atmosferu koja je u to vreme vladala na podrucju sreza.

Najstariji dokument iz vremena Paveliceve NDH koji govori o Srebrenici potice od 29. januara 1942. godine, a odnosi sena 18. avgust 1941. (kada je Srebrenica prvi put bila oslobodjena od ustasa) i na period do kraja te godine. To je pismo (neka vrsta izvestaja) kotarskog predstojnika iz Srebrenice Velikom zupanu Velike zupe Vrhbosna u Sarajevu (Arhiv Vojnoistorijskog instituta, reg. 54-1, k. 181, arh. NDH). U tom dokumentu doslovice pise:"...Srebrenicu su osvojili 18. kolovoza 1941. i otisli dalje prema Zvorniku (do Drinjace). Izmedju hrvatskih vlasti i cetnika tog dana, trajala je borba od sest sati ujutru do podne istog dana. Zrtava je bilo i sa jedne i sa druge strane, oko dvadeset vojnika i cetnika. Cim su unisli cetnici u Srebrenicu, pozvali su potpisanog i ostale sefove nadlestava, oduzeli im kljuceve od kancelarija i kasa, pokupili pare (oko 600000 din.) i postavili svoje organe u kotaru i opcini. Hrvatske cinovnike i ostale sluzbenike odstranili su, nisu ih nikada nista pitali niti sta trazili od njih. Cinovnike i sluzbenike nisu tukli, niti je koji poginuo. Jedino logornika Djozica Muhameda,zvanicnika kotara srebrenickog uhapsili su i lezao je u zatvoru oko 20 dana, te su ga pustili... (naznacio autor). ...Srebrenica imade oko 40000 stanovnika, polovica je muslimana, a polovica pravoslavnih. Zidovskih kuca ima samo jedna i nekoliko cinovnika katolika. Kada su cetnici unisli u Srebrenicu (tj. kolovoza 18. 1941) bilo ih je oko 400, koji nisu bili svi naoruzani, nego neki su bili sa sjekirama i toljagama..."

Ovaj dokument je bio dostavljen potpredsedniku Vlade NDH Dzaferbegu Kulenovicu i ministru unutrasnjih poslova Andriji Artukovicu.

A pomenuti ustaski glavesina, vodja i logornik ustasa u Srebrenici, Djozic Muhamed (koji je jedva oko dvadeset dana bio u zatvoru i koga su zivog i zdravog Srbi pustili na slobodu) suprotno navedenom izvestaju, ovako opisuje te dane.

"18. kolovoza 1941. godine cetnici-komunisti (neko precrtao rec "komunisti", napomena autora) zauzeli su Srebrenicu, prilikom ulaska cetnika u Srebrenicu bilo ih je oko 3000, sa oruzjem bilo ih je oko 1000. Vodja cetnika bio je Jezdimir Dangic, major bivse jugoslovenske zandarmerije. Prilikom odbrane Srebrenice poginuo je satnik Nikola Grubasek, a ranjen je porucnik cije ime ne znam, a od vojnika poginulo je 7, a ostali su napustili borbu jer nisu imali dovoljno municije. Ja sam kao ustasa i ujedno vrsilac duznosti logornika,borio sam se sa nekoliko ustasa i milicije nije nam poslo za rukom borbu zadrzati... Po ulazu cetnika u varos, dosta gradjana koji su bili naoruzani, prikrili su oruzje, da

ne bi palo u ruke cetnika..." Zatim navodi da je za komandanta Srebrenice postavljen ucitelj Tosic, rezervni porucnik, i da je odmah pocela pljacka muslimanskih radnji. Potom slede itvrdnje: "... U pojedinim selima oko Srebrenice silovali su zenski zivalj, narocito djevojke. Kada su cetnici zauzeli Srebrenicu ubili su oko 10 muslimana... Muslimanima prilikom pada Srebrenice i za vreme bavljenja cetnika u Srebrenici poubijano je i odvedeno u sume, baceno u jamama sigurno oko 1000 ljudi, a vjerovatno i vise." ( Arhiv VII 46/6-6, k. 145 NDH.)

Tako u svojoj izjavi pise ustaski glavesina. A da su oslobodioci Srebrenice ubijali muslimane zar o tome ne bi izvestio i kotarski predstojnik u citiranom izvestaju i zar bi Djozic Muhamed bio postedjen? Kao vodju ustasa, logicna je pretpostavka, srpski ustanici bi - da su hteli da ubijaju civile, a pogotovo zarobljene i uhvacene sluge okupatora - prvo ubili ustaskog logornika i vodju, a tek potom ostale. U tom slucaju ne bi bilo ni ovog falsifikata o stvarnim dogadjajima koji su se odigrali u Srebrenici prilikom njenog prvog oslobadjanja od okupatorskih i kvislinskih trupa 8. avgusta 1941. godine, ili samo nepuna cetiri meseca posto su Nemci okupirali Jugoslaviju.

O odnosu muslimana Srebrenice prema okupatorskoj vlasti, Pavelicevoj drzavi i ustasama, najbolje mozda svedoci dokument Ministarstva unutrasnjih poslova Nezavisne Drzave Hrvatske koji je potpisao "Za ministra - Drzavni tajnik Dr Nikolic" ( Arhiv VII 56/7, k. 93, NDH), u kome sedaje sledeci zakljucak:

"Narod toga kotara (srebrenickog sreza, napomena autora) izricito trazi, da se tamo posalje oruzana sila koja ce ga moci obraniti od cetnika, a jer je taj narod goloruk i od sebe dao hrvatskoj drzavi mnogo. Sve sto je sposobno za oruzje vec je pod oruzjem ili kao ustasa, ili kao domobran, ili je kao pripadnik SS-postrojbe (naznacio autor), tako da se iz preostatka toga pucanstva ne moze uspjesno organizirati legija, koja bi bila u stanju suprostaviti se odmjetnicima."

Kratko receno, svi muslimani Srebrenice su vec aktivni Pavelicevi bojovnici. To sto se kaze da je "taj narod goloruk" i sto se "iz preostatka pucanstva ne moze uspjesno organizirati legija", odnosi se samo na decu, zene i starce, jer svi vojno sposobni muskarci vec su bili u kvislinskim formacijama NDH i aktivno se borili protiv srpskog stanovnistva, odnosno "cetnika", kako su Srbe nazivali i nazivaju. Ovakvom dokumentu i jasnoj zakljucnoj oceni zaista nije potreban komentar. Sve sto se dogadjalo i dogodilo logicna je posledica cinjenice da su svi muslimani (Hrvati cine jedva jedan promil stanovnistva) bili ustase, domobrani ili pripadnici SS formacija. Time su se, ne samo u ovom kraju vec i u celoj Bosni i Hercegovini, muslimani ponosili i bas zbog tolike privrzenosti dobili su epitet "cvijeca drzave Hrvatske". O tome svedoci i ocena Zapovjednistva Tuzlanske brigade (verovatno je u pitanju neka domobranska jedinica) od 19.6.1943. "tajno" podneta Zapovednistvu II domobranskog zbora Brod. U njoj se, pored ostalog, na pocetku pretposlednjeg pasusa navodi sledece: " U Tuzli ima 30 ustasa iz Srebrenice koji su posli u SS Diviziju..."

A ta "Nezavisna Drzava Hrvatska" je diktirala vrlo jasan odnos prema Srbima koji se svodio na tri jedino moguca resenja: ili ih likvidirati, ili proterati, ili pokrstiti na katolicanstvo.

Citirajuci naredni dokument koji je podneo "Redarstveni upravitelj Velikezupe Usora i Soli, Josip Verhaz" (Arhiv VII 32/6-3, k. 215, NDH) uocava se da je stanje u Srebrenici sredinom oktobra bilo dobro, ali nije bilo moguce izvrsiti odredbe visih vlasti po kojima pravoslavce treba uputiti u logore ili najkracim putem u Srbiju. To je bilo neizvodljivo iz vise razloga, izuzev da to urade ustase. Medjutim, u izvestaju se navode i opasnosti od takvog pokusaja. "...Ali u tom slucaju prema izjavi bivseg upravitelja kotara Savica vrlo je verovatno, da bi oni (ustase, nap. autora) takve osobe poubijali umjesto da ih prebace preko granice, sto bi imalo vrlo nezgodno djelovanje na nas svijet, takodje i na nase susjede (misli se na Srbe iz Srbije sa kojima se granice samo uskim pojasom reke Drine), a jos vise kod nasih neprijatelja."

Strah da se ne razbesni neprijatelj i usled toga krene u osvetu, kao da je bio najznacajniji faktor. Ipak, naredba visih vlasti je nedvosmislena: podrucje srebrenickog kotara se mora ocistiti od Srba. Ali, strah i neodlucnost lokalnih vlasti i izvrsilaca kao da je u to vreme bar trenutno odlozila egzodus i likvidaciju srpskog stanovnistva, a time i naredbu visih vlasti.

A kako je bilo tim Srbima u NDH koji nisu proterani, moze da se vidi iz sledecih, takodje njihovih dokumenata. U izvestaju Glavnom stozeru oruzanih snaga, koji je podnelo Zapovjednistvo III domobranskog zbora,nalazimo sledece primere:

Zapovjednistvo 5. oruznicke pukovnije 30.1.1943. obavestava da su "Dne 13.sijecnja 1943. naoruzani vojnicar Paljo Jusuf i Ismet Dzihic... upali u sel Mandici, te jedan od ove dvojice napao Kristinu zenu Alekse Pajica 36 godina

starog seljaka iz mjesta istog, poceo ju je tuci trazeci da mu preda kantu petroleja i vojnicku pusku... Aleksa Pajic koji se momentalno nije nalazio u kuci vrativsi se nasao je po ustasi isprebijanu zenu. Cim je ustasa vojnicar primjetio Pajica napao je na njega kundakom puske, poceo ga tuci... Ustasa ga je odvukao do plasta sijena, turio mu u usta cijev od puske u namjeri da ga ubije, zadavsi mu bodom (bajonetom, nap.autora), u oblasti grudnog kosa osam uboda... Pajic je na to, i ako puki siromah uputio zenu u selo koja je uzajmila 5000 kuna i predala ih ustasi...

... Istog dana imenovani vojnicar Paljo Jusuf i Ismet Dzihic u selu Mandici napali su na kucu Mare Pajic 60 godina stare...

... Isti dne uputili su se u obliznji zaselak Sesmerovici uhitili seljaka Rajka Jonica 36 godina starog vezali ga remenom trazeci od jega... da zivot otkupi za 10000 kuna."

Samo dvojica "vojnicara" muslimana, Pavelicevih vojnika, u toku istog dana slobodno maltretiraju, prebijaju, pljackaju i muce stanovnike srpskog sela i zaselaka Mandici koji su, kao i ostali Srbi, uvek bili prepusteni na milost i nemilost svakom muslimanu ili Hrvatu koji naidje na njihovo selo.

Zapovednistvo iste 5. pukovnije (koja je izvesno vreme zaposela i drzala ovopodrucje) izvestava 3.2.1943. godine: "... Ustasa vojnicar Takmaz Feim i Oruc Sulejman... Usli naoruzani u selo Zonik (3,5 km. sjev. zapadno od Srebrenice) i poveli sa sobom seljaka Nedju Jovanovica starog 58 godina da im pokaze put za Bratunac. Dosavsi do Dubovika... prislonili su Nedju Jovanovica uz jedan hrast, a zatim ga iz pusaka ubili..."

Primera zlostavljanja i pojedinacnih ubistava Srba ima toliko da se ne mogu ni nabrojati, pogotovo kada svoja secanja iznose zrtve... Medjutim, o tome dovoljno svedoce i dokumenti samih neprijatelja.

Od dokumenata kojima raspolazemo, posebnu paznju privlaci tajni dokument o prilikama u zupi koji je Velika zupa Usora i Soli 5.8.1943. godine poslala Ministarstvu unutrasnjih poslova (kabinetu ministra). ( Arhiv VII 39/6-2,k. 76, NDH). Pored opisa dogadjaja u vremenu od 10. do 14.6.1943, tu se iznose i aktivnosti ustasa u Vlasenici i Srebrenici, a posebno akcije jedinice ustaskog nadporucnika Josipa Kurelca. Navodi se da su partizani 11. juna iste godine uspeli da zauzmu Srebrenicu, a potom su je nakon tri dana, znaci 14.6.1943, ustase ponovo osvojile. Pri tom povratku u Srebrenicu, jedinica ustaskog nadporucnika Josipa Kurelca"...Odmah u prvom nastupu odpocela je klanje mirnog pravoslavnog pucanstva, te je poubijano oko 150-200 osoba (naznacio autor), sto djece, zena i muskaraca pravoslavnog vjerozakona, a medju poubijenim bilo je i muslimana.

Tako su od muslimana ubijeni predstojnik kotarskog suda Muhamed Aganovic sa svoje troje nejake djece i zenom, Dzemal Pliska r.b.b. cinovnik i bolnicar Sajto Sejfetic. ".

Predstojnik kotarskog suda, njegovih troje dece i zena ubijeni su zato sto je njegova zena (Vera) bila Srpkinja.

Tom prilikom pobijena je i porodica jedinog Jevrejina u Srebrenici, Siona Saina, koga je sa ostalim clanovima porodice sekirom iskasapio Mijo Mijacevic, ustaski casnik.

Pravoslavno "pucanstvo" je tih godina kao dezurna zrtva uvek bilo na raspolaganju svakom ubici, pa i ustaskom nadporucniku Josipu Kurelcu koji je, sticajem okolnosti, ubio i nekoliko muslimana zato sto je u borbama oko Srebrenice poginuo i njegov brat, a to ga je "jako razalostilo." U tom zlocinackom pohodu na srpsko stanovnistvo poubijani su ne samo svi preostali Srbi u Srebrenici, vec i vecina stanovnistva u okolnim srpskim selima. U samoj Srebrenici je posle tog pohoda ostalo svega oko desetak zivih Srba. Time je ovaj gradic etnicki bio uglavnom ociscen, cime je izvrsena zapovest visih vlasti Nezavisne Drzave Hrvatske. U Zalazju su ubijeni svi zateceni (96 mestana, od kojih 40 dece), u Brezanima oko 20 lica. I tako redom, slede sela sa velikim, ali nepoznatim brojem stradalih: Gostilj, Banjevici, Zedanjsko, zaselak Vitlovci... U stvari, nema srpskog sela u koje su ustase usle, a da nisu poubijale sve koje su zatekli.

A nema sela u koje nisu i po nekoliko puta dolazili u toku te cetiri ratne godine.

Nacin ubijanja nije biran. Bilo je vazno ubiti. U izvestaju o ekshumaciji samo jedne vece grobnice u Srebrenici, utvrdjeno je da je ubijeno 78 osoba, od kojih 50 puscanim metkom, 16 ubodom noza, 6 iskasapljeno sekirom i 6 ostalim hladnim oruzjem. (Nebojsa Vasic, Cuti se o Srebrenici, Pogledi, Kragujevac, br. 62, 1990. str. 18-19.)

Ovde je nuzno postaviti i pitanje otkuda na spomeniku zrtvama fasistickog terora u Srebrenici brojka od samo 145 stradalih mestana (od kojih 36-oro dece ispod sedam godina), kad je samo u jednom naletu ustasa juna 1943. (prema svedocenju samih zlocinaca), ubijeno izmedju 150-200 lica. Gde su zrtve prethodnih i potonjih zlocina? Navedena brojka, ili podatak, na spomeniku u Srebrenici, samo je jedan u nizu brojnih falsifikata kojima se prikrivala istina o stradanju srpskog naroda u Bosni i Hercegovini tokom drugog svetskog rata. Dalja istrazivanja o stradanju Srbace, siguran sam, pokazati da je samo u Srebrenici prikriveno bar nekoliko stotina ubijenih vise nego sto su tadasnje vlasti zvanicno iskazale i zabelezile na spomeniku u Srebrenici.

Vec smo naglasili da navedeni dokumenti ni priblizno ne iskazuju ukupna stradanja srpskog naroda na ovom podrucju. Tu nismo nasli nikakav trag o masovnom pokolju na obali Drine, u selima Bjelovac i Fakovici (aprila 1942. godine), kada je pred nastupom velikih ustaskih formacija, koje su se kretale od Sarajeva i Tuzle, odnosno njihovih "kaznenih ekspedicija" koje nisu bile retke, bezao srpski narod iz romanijskih, vlasenickih, srebrenickih i bratunackih sela, pokusavajuci da predje Drinu i spas nadje u Srbiji. Paveliceve legije su tu ogromnu masu naroda (racuna se da je bilo oko 10000 lica) stigle na obalama reke i poubijale. Svedoci tog masovnog i stravicnog zlocina je mali broj onih koji su uspeli da se camcima prebace u Srbiju. Drina je svima ostalima bila poslednje utociste i grobnica. (Istina, nekih dokumenata koja se odnosena ovo podrucje, sada nema u arhivu. Mozda su slucajno nestala, a mozda i namerno sklonjena u vreme kada smo pravili laznu sliku o bratstvu i jedinstvu zrtava i ubica?)

Kakva su to vremena bila i sta se sve dogadjalo na ovom podrucju, moze da posvedoci i Malapartijev roman "Kaput", u kome se pominje kosara puna srpskih ociju koje su "vjerne ustase" poslale iz Drinjace svom poglavniku Anti Pavelicu.

O stradanju govore i spomenici u nekim srpskim selima: Banjevici (146 zrtava), Zalazje (96),Jezestica (136), Bratunac i Fakovici (oba spomenika bez broja zrtava). Pa ipak, uvecini sela nema ni traga o zlocinima, iako su neka od tih sela bila gotovo sravnjena sa zemljom i podnela velike ljudske zrtve: Brezani, Bjelovac,Blazijevici, Medja, Zedanjsko, itd. Nemoguce je zaobici poznatu sudbinu sela Zedanjsko. U tome selu su od davnina zajedno ziveli Srbi i muslimani, znaci, vekovima nisu jedni drugima smetali i opstali su svedo drugog svetskog rata. Medjutim, tada su svi Srbi poubijani, a jedini muskarac koji je preziveo bio je u to vreme ratni zarobljenik u Nemackoj, znaci van sela i dohvata ubica. Imanja tih zrtava, njihovu zemlju, pasnjake, sume i oranice, decenijama su nezakonito koristili oni koji su dali svoj doprinos zlocinu. Pregledom gruntovnih knjiga, vidi se da je zemlja sela Zedanjsko vlasnistvo mnogih srpskih porodica, ali tih porodica odavno nema medju zivima. Pokolj u Skelanima, izvrsen maja meseca 1942. godine, kao da je takodje prepusten zaboravu. A tada je ubijeno cetrdeset lica. Jos veca grupa mestana i seljaka iz okolnih sela pobijena je u nekoj Vrtaci-Sibljaku. O tome svedoci Pero Djukanovic, jedan od istaknutih ljudi, ustanickih komandanata i vojvoda iz tog kraja, u svom neobjavljenom rukopisu Ustanak na Drini. Ovaj casni covek i rodoljub pominje i sledece zrtve srpskog naroda: U selima Brana, Banjevici i Lijesanj, koja su popaljena i razorena, aprila 1942. godine ubijeno je na najsvirepiji nacin preko stotinu lica. Tada su spaljena i sela Ocenovici, Popovici i Mandici. Leta iste godine, u Kazanima i Viogoru, naseljima Srebrenice, ubijeno je vise desetina Srba. U pokolju koji je izvrsio navedeni nadporucnik J. Kurelc, juna 1943, stradalo je 307 ljudi, najvise iz sela Obadi (a ne 150-200 kako navode ustaske vlasti). Prvi pokolj u Jezestici izvrsen je na Spasovdan, a potonji na Malu Gospoinu 1942. godine. U ovom selu je ubijeno 164 mestana. U narednom pokolju,koji je izvrsen na podrucju Kravice, 3. jula 1944, stradalo je 111 lica, a u podrumu kuce Save i Tome Vasica u selu Andjici, zapaljeno je 46 zivih ljudi, pre svega nejaci. Tom prilikom popaljena su i sela Donji i Gornji Bacici, Andjici, Solakovici, Popovici, Mandici i ostala srpska sela i zaseoci Kravice. (Tim pogromima rukovodili su hrvatski ustaski casnici Franjo Sudara i Anto Caratan.)

U II svetskom ratu na podrucju sadasnje opstineBratunac bilo je 1210 srpskih zrtava, a od tog broja u Kravici i okolnim selima 600. Na istom podrucju zabelezeno je 21 stratiste, od cega njih 18 nikada nije ni obelezeno.

O proterivanju u jasenovacki logor gotovo da nema ni traga, izuzev svedocenja Pere Djukanovica. Medjutim, ni on ne pominje broj ljudi koji su oterani u tu grobnicu srpskog naroda.

Svih godina drugog svetskog rata srebrenicki srez je bio etnicki cist od Srba i pripadao je jedino muslimanima.

Biblioteka | Sadrzaj | Stradanje Milica

Copyright © 1997 Milivoje IvanisevicCopyright © 1997 Serbian Unity CongressAll Rights Reserved.