Zabluda o Bogu uinila je da se postidim to sam ateista, a Mekgratovi otkrivaju i zato

Zabluda o Bogu uinila je da se postidim to sam ateista, a Mekgratovi otkrivaju i zato.

MAJKL RIZ, autor dela Darvinizam i njegova ogranienja

Dokinsonova

ZABLUDA?Ateistiki fundamentalizam i pobijanje boanskog Alister Mekgrat i

Doana Kolikat Mekgrat Pozivajui se na zakljuke iz knjige Zabluda o Bogu, stavku po stavku, s velianstvenom i razornom pronicljivou molekularnog biologa koji se okrenuo teologiji, Alister Mekgrat obara argument da nauka treba da vodi u ateizam i namesto toga demonstrira kako se Dokins odrekao svoje toliko negovane i veliane racionalnosti da prigrli manifest dogmatskog ateistikog fundamentalizma koji odie ogorenou.

FRENSIS KOLINS,

DIREKTOR PROJEKTA LJUDSKI GENOM I AUTOR KNJIGE BOJI JEZIKAlister sve vreme kombinuje ogromno znanje s pristupanim i zanimljivim stilom.

ROAN VILIJAMS,

KANTERBERIJSKI ARHIEPISKOP Knjiga je briljantna, poevi od naslova. Nisam mogao da ne proitam prvih par stranica, akad sam to uinio, nisam mogao da ne odloim druga tiva i ne proitam je do kraja... Predviam da e ova knjiica imati veliku publiku (delimino i zato to nije obimna)... meu akademcima i studentima kao to su moji, ali i meu irim italatvom. Ve imam u glavi ljude s kojima elim da je podelim. DEJVID D. MAJERS, PROFESOR PSIHOLOGIJE NA HOUP KOLEDU

Mekgrat se istakao... kao istorijski teolog, (i( plodan, ...duhovit pisac koji oivljava teme koje bi se inae pretvorile u prah. PABLIERS VIKLI

S neumoljivom logikom i izuzetnom jasnoom Mekgratovi su izloili Dokinsonovo vrlo sujeverno razumevanje istorije religije i teologije. Zbog toga to se nalazi na terenu koji tako slabo poznaje, Dokins se slui svojim fundamentalistikim sajentizmom i ateizmom da neprestano potcenjuje mogunost dijaloga izmeu religije i nauke. Bogu hvala na uenjacima poput Mekgratovih, koji su posveeni traenju istine na obe strane.DR TIMOTI DONSON,

MUZIAR, NOVINAR I AUTOR KNJIGE PRONALAENJE BOGA U PITANJIMA

Utopijska vizija sveta bez religije Riarda Dokinsa ovde je veto pobijena znalakim protivargumentima Mekgratovih. Njegove kolege s Oksforda jasno ukazuju na propuste, nedoslednosti i iznenaujuu povrnost Dokinsonovih tvrdnji. OVEN DINDERI,

IZ HARVARD-SMITSONIJANSKOG CENTRA ZA ASTROFIZIKU, I AUTOR DELA BOJI UNIVERZUMSvetski poznati naunik, Riard Dokins, pie u svojoj Zabludi o Bogu: Ako ova knjiga bude delovala onako kako sam nameravao, religiozni itaoci koji je otvore bie ateisti kada je zatvore.O toj se knjizi mnogo govorilo i pisalo, bila je predmet brojnih strastvenih rasprava i izazvala je prilinu pometnju.

Alister Mekgrat, zajedno sa svojom suprugom Doanom, savrena je osoba za procenjivanje Dokinsonovih ideja. Kako je i sam nekada bio ateista, Alister je odbranio doktorat iz oblasti molekularne biofizike pre nego to e postati vodei hrianski teolog. On se pita kako su dvojica ljudi, koja su izvesno vreme razmiljali o svetu na isti nain, dola do tako razliitih zakljuaka o Bogu. Mekgrat podvrgava Dokinsovu kritiku vere najstroem ispitivanju. Njegov uzbudljiv, temeljno obrazloen odgovor, bavi se pitanjima kao to su sledea:

Da li je vera intelektualna besmislica?

Da li su nauka i religija osuene na borbu do smrti?

Da li je korene hrianstva mogue pobiti naunim obrazloenjima?

Da li je hrianstvo naprosto sila koja pokree zlo?

Ovu knjigu e oberuke prihvatiti svi koji tragaju za pouzdanim vrednovanjem Zablude o Bogu i odgovorima na mnoga pitanja koje to delo pokree ukljuujui, iznad svega, znaaj vere i potragu za njenim smislom. ALISTER MEKGRAT (dipl. istraiva, Oksford), pre svega autor knjige Dokinsova zabluda?, profesor je istorijske teologije na Oksfordskom univerzitetu. Nakon studija hemije na Oksfordu, bavio se istraivanjem iz oblasti molekularne biofizike, te razvio nove metode ispitivanja biolokih membrana. Potom je studirao hriansku teologiju, specijalizirao istoriju hrianske misli s posebnim osvrtom na pitanja nauke i religije. Kao produktivan pisac, objavio je knjigu Dokinsov Bog: geni, memi i smisao ivota. Takoe je govorio o Zabludi o Bogu na Kolumbijskom univerzitetu, raspravljajui s Dejvidom Helfandom, tamonjim efom katedre za astronomiju.

DOANA KOLIKAT MEKGRAT studirala je eksperimentalnu psihologiju na Oksfordu, potom specijalizirala kliniku neuropsihologiju i naposletku upisala i izuavala hriansku teologiju, naroito biblijske studije. Danas je predava psihologije religije na koledu Hejtrop pri Londonskom univerzitetu. Uestvovala je u pisanju celokupnog dela Dokinsova zabluda?, ali je poseban doprinos dala onim njegovim delovima koji se tiu biblijskih studija i odnosa religije prema psihologiji i neuronaukama. Njena knjiga Upoznavanje Isusa: Ljudski odgovor na revnosnog Boga, napisana je u saradnji s Deremijem Dafom.

Dokinsonova

ZABLUDA?

Ateistiki fundamentalizam i pobijanje boanskog

Alister Mekgrat i

Doana Kolikat Mekgrat Sadraj Uvod

1. Obmanuti po pitanju Boga?

2. Da li nauka pobija Boga?

3. Gde su koreni religije?

4. Da li je religija zlo?

Beleke

Za dalje itanje

O autorimaUvod OD OBJAVLJIVANJA KNJIGE SEBINI GEN (1976.), Riard Dokins ustoliio se kao jedan od najuspenijih i najvetijih popularizatora nauke. Zajedno sa svojim kolegom Stivenom Dejem Guldom uspeo je da novoj generaciji italaca priblii evolucionu biologiju i uini im je zanimljivom. Kao i drugi potovaoci njegovih nauno-popularnih dela, dugo sam im zavideo na jasnoi, prelepoj upotrebi korisnih analogija i zabavnom stilu.

Ipak, njegova poslednja knjiga predstavlja znaajno odstupanje. Zabluda o Bogu utvruje Dokinsa kao svetski najpoznatijeg ateistikog polemiara koji upuuje poraavajue kritike protiv svih religijskih formi.1 On je reen da preobrati svoje itaoce: Ako ova knjiga bude delovala onako kako sam nameravao, religiozni itaoci koji je otvore bie ateisti kada je zatvore.2 Ni sam nije mislio da je tako neto verovatno; naposletku, on pretpostavlja, istinski vernici imuni su na dokaze.

Pa ipak, injenica da je Dokins napisao knjigu od etiri stotine stranica, u kojoj tvrdi da je postojanje Boga ista zabluda, znaajna je ve sama po sebi. Zbog ega je jedna takva knjiga ipak potrebna? Religija je trebalo da nestane pre mnogo godina. Vie od jednog veka vodei sociolozi, antropolozi i psiholozi govorili su da e njihova deca doekati svanue nove ere u kojoj e Zabluda o Bogu biti zauvek prevaziena. Tokom ezdesetih godina dvadesetog veka govoreno nam je da religija bledi i nestaje, te da e je smeniti sekularni svet.

Nekima od nas to je zvualo kao sjajna stvar. U to vreme bio sam ateista i seam se da sam se radovao smrti religije s izvesnim svirepim uivanjem. Odrastao sam u Severnoj Irskoj i poznavao religijske tenzije i nasilje iz prve ruke. Kako sam tada bio slobodouman, takvo reenje inilo mi se oiglednim. Otresi se religije, pa e se verska napetost i nasilje iskoreniti. Budunost je bila svetla i bezbona.

Od onda su se promenile dve stvari. Najpre, religija je doivela ,kambek. Sada predstavlja tako znaajan element dananjeg sveta, da izgleda neverovatno da je samo generaciju unazad njen nestanak prorican s tolikom sigurnou. Humanistiki pisac Majkl ermer, moda najpoznatiji kao direktor Drutva skeptika i izdava asopisa Skeptik, uverio nas je u to jo davne 1999. godine, istakavi da nikada u istoriji nije toliki broj, toliki procenat Amerikanaca, verovao u Boga.3 Ne samo da Bog nije ,mrtav, kako je nemaki filozof Fridrih Nie preuranjeno objavio, ve se ini da nikada nije bio vie iv.

Drugo, i daleko manje vano, moji stavovi su se promenili. Iako sam kao mladi bio strastveno i potpuno ubeen u istinitost i znaaj ateizma, postepeno sam otkrivao da je hrianstvo daleko interesantniji i intelektualno uzbudljiviji pogled na svet od ateizma. Oduvek sam cenio racionalnost i sposobnost da se ovek pobuni protiv dogmi jednog doba.

Otuda smo Dokins i ja krenuli potpuno razliitim pravcima, ali sutinski iz istih razloga. Obojica smo oksfordski akademici koji vole prirodne nauke. Obojica pasionirano verujemo u razmiljanje zasnovano na dokazima i kritini smo prema onima koji se strastveno dre uverenja za koje nemaju dovoljno odgovarajuih argumenata. Obojica bismo voleli da mislimo kako bismo promenili miljenje o Bogu kad bi dokazi to zahtevali. Ipak, na osnovu naih iskustava i analiziranja istog ovog sveta, izveli smo radikalno drugaije zakljuke o Bogu. Poreenje nas dvojice moda je pouno, ali raa neka teka pitanja za Dokinsa.

Dokins, koji je danas profesor javnog razumevanja nauke na Oksfordskom univerzitetu, smatra da prirodne nauke, a posebno evoluciona biologija, predstavljaju intelektualni autoput za ateizam kao to su predstavljale za njega u doba njegove mladosti. Kada je re o meni, poeo sam kao ateista koji je postao hrianin to je upravo suprotno od Dokinsovog intelektualnog putovanja. Spoetka sam nameravao da provedem ivot bavei se naunim istraivanjima, ali me je otkrivanje hrianstva dovelo do studiranja njegove istorije i ideja u punoj njihovoj irini i dubini. Odbranio sam doktorat iz molekularne biofizike radei u oksfordskim laboratorijama kod profesora Dorda Rada, ali sam potom napustio aktivna nauna istraivanja da bih izuavao teologiju.

esto se pitam kako smo Dokins i ja doli do sasvim protivnih zakljuaka nakon dugog i temeljnog bavljenja sutinom istog sveta. Jedna od mogunosti jeste da sam ja, zato to verujem u Boga, poremeen, zaveden, prevaren i jo obmanjujem i druge, te da je moj um sa svim svojim kapacitetima izvitoperen jer njime upravlja zarazni, maligni Boji virus. Ili da, zato to sam poremeen, zaveden, prevaren i obmanjujem druge, a moj je um sa svim svojim kapacitetima izvitoperen jer njime upravlja zarazni, maligni Boji virus, verujem u Boga. I jedna i druga mogunost su, bojim se, sr odgovora koji sam naao na stranicama knjige Zabluda o Bogu.

To moda i jeste odgovor, ali nipoto ubedljiv. On se moda odnosi na najtvrdoglavije ateiste kojima njihova nesavitljiva vera ne doputa da razmiljaju izvan nepobonih okvira. Ipak, nadam se da ne greim kad kaem da takvi nemislei dogmatiari nisu tipini za ateizam. Jo jedan odgovor na moje pitanje moglo bi biti ponavljanje iste besmislice, s tim da se ona ovog puta odnosi na Dokinsa (mada pretpostavljam da bismo u tom sluaju morali da pretpostavimo da je njegov mozak posednut nekom vrstom ,neboijeg virusa). Meutim, nemam nameru da piem neto toliko neverovatno. Zato bih vreao Dokinsa? I, to je jo vanije, zato da vream inteligenciju svojih italaca?

Poeci pravog odgovora lee u nekim mudrim reima Stivena Deja Gulda, ija je tuna smrt od kancera 2002. godine liila Harvardski univerzitet jednog od njegovih najstimulativnijih predavaa i italaku publiku nauno-popularnog tiva jednog od najpristupanijih autora. Premda ateista po uverenju, Guld je bio sasvim naisto s tim da su prirodne nauke ukljuujui evolucionu biologiju u skladu i s ateizmom, i s konvencionalnim religijskim ubeenjima. Osim ukoliko polovina njegovih kolega naunika nisu potpune budale pretpostavka koju je Guld ve u startu otpisao kao glupost, na koju god polovinu da se misli ne moe biti nijednog drugog odgovornog puta da se shvate brojni odgovori na stvarnost, od strane inteligentnih i informisanih ljudi koje je on poznavao.4

Ovo nije brz i lak odgovor kakav bi se mnogima svideo, ali bi mogao biti ispravan ili, u najmanju ruku, onaj koji pokazuje ispravan pravac. On nam pomae da razumemo zato se takvi ljudi dre tako temeljno razliitih ubeenja o ovim stvarima i zbog ega neki drugi posledino veruju da se, naposletku, na ta pitanja ni ne moe odgovoriti sa sigurnou. Takoe nas podsea na neophodnost da se prema onima koji se s nama ne slau oko tih pitanja ponaamo s neprikosnovenim intelektualnim potovanjem, umesto da ih od sebe udaljavamo kao lace, nitkove i arlatane.

Dok Guld makar nastoji da izvaga dokaze, Dokins jednostavno nudi ateistiki ekvivalent lukave propovedi o vatrama pakla, zamenivi prenapadnu retoriku i paljivo odabranu manipulaciju injenicama briljivim, na dokazima utemeljenim razmiljanjem. Zanimljivo je da u Zabludi o Bogu ima iznenaujue malo naunih analiza. Mnogo je pseudonaunih razmatranja, povezanih sa irom kulturolokom kritikom religije, mahom pozajmljenih iz ranijih ateistikih dela. Dokins propoveda svom bogomrziteljskom koru od kog se nedvosmisleno oekuje da uiva u njegovoj retorikoj paljbi i visoko podie ruke u inu dodvoravanja. Oni koji smatraju da se bioloka evolucija moe izmiriti i usaglasiti s religijom nedostojni su! Amen! Oni pripadaju ,Nevil emberlen koli evolucionista! Oni su umiritelji! Amen! Pravi naunici odbijaju da veruju u Boga! Aleluja! Bog u kog su verovali Jevreji u doba Starog zaveta psihotini je zlostavlja dece! Amen! Kaite im, brao!

Kad sam proitao Zabludu o Bogu, istovremeno sam oseao i tugu i pometnju. Kako je mogue, pitao sam se, da se jedan tako nadareni populizator prirodnih nauka, neko ko se nekada tako vatreno zalagao za objektivnu analizu dokaza, preobratio u toliko agresivnog antiverskog propagatora koji oito zanemaruje one dokaze koji ne idu u prilog njegovom sluaju? Zato su prirodne nauke zloupotrebljene u pokuaju da unaprede ateistiki fundamentalizam? Nemam odgovarajue objanjenje. Poput toliko mojih prijatelja ateista, jednostavno ne uspevam da shvatim to gorue neprijateljstvo koje Dokins pokazuje prema religiji. Za njega je ona isto to i crveni plat za bika budi kod njega ne samo agresivan odgovor, ve normalne uenjake konvencije o savesnoj tanosti i ispravnosti baca u vetar. Iako je njegova knjiga napisana s retorikom strau i snagom, bunost njegovih tvrdnji jedva uspeva da zamaskira istroene, slabe i reciklirane argumente.

Nisam jedini koji je razoaran. Zabluda o Bogu oglaava injenicu da je njen autor nedavno proglaen za jednog od trojice najveih svetskih intelektualaca. Istraivanje je sprovedeno meu itaocima asopisa Prospekt, u novembru 2005. Dakle, kako je isti taj magazin opisao Dokinsonovu knjigu? Kritiar je bio okiran tom ,nezanimljivom, dogmatskom, nepovezanom i protivrenom knjigom. Naslov pregleda? Dokins dogmatiar. ODGOVOR NA DOKINSA

Jasno je da je potreban nekakav odgovor na Zabludu o Bogu, ako ni zbog ega drugog, a ono zato to bi njegov izostanak mogao da ubedi neke kako odgovor uopte i nije mogue dati. Prema tome, kako uzvratiti? Jasan odgovor inilo bi pisanje jednako agresivne i netane knjige koja bi ismejala ateizam pogrenim postavljanjem njegovih ideja i prikazivanjem njegovih arlatana poput ateistikih svetaca. No, to bi bilo besmisleno i kontraproduktivno, da ne kaem intelektualno neasno.

U stvari, prilino je sloen zadatak dati odgovor na ovu knjigu ali ne zato to je dobro obrazloena ili to iznosi niz nepobitnih dokaza koji je potkrepljuju. Na mnogim mestima knjiga je tek neto vie od skupine podesnih teza odgovarajue preuvelianih zarad postizanja maksimalnog uinka, i labavo ureenih tek da nagoveste da ine argument. Pobijanje takvih veoma selektivnih ukazivanja na dokaze bilo bi neizrecivo zamorno i dovelo bi do jedne beznadeno glupe knjige koja otkriva preosetljivost i netrpeljivost. Svaka od Dokinsovih pogrenih interpretacija i preuvelianih tvrdnji podlona je prozivanju i da se ispraviti. Pa ipak, knjiga koja bi ponudila samo jednu takvu litaniju korekcija, bila bi katatonino dosadna. Polazei od toga da je Dokins podjednako samouveren u svim delovima svoje knjige, jednostavno u ga izazvati u najreprezentativnijim takama i pustiti da itaoci izvuku sopstvene zakljuke o sveukupnoj pouzdanosti njegovih dokaza i prosuivanja.

Dokins se nepobitno malo zanima za angaovanje vernika, koji e se naprosto zaprepastiti bezono iskrivljenim predstavljanjem njihovih uverenja i naina ivota. Da li ateizam zaista stoji toliko loe da mora biti poduprt jednom tako nepromiljenom besmislicom? Dokins svojoj publici udeljuje veoma sumnjiv kompliment, pretpostavivi da e podeliti njegove predrasude i neznanje o religiji. Svako kritikovanje njegove analize bie doekana spremnim odgovorom: Dakle, to je ono to biste vi rekli, zar ne? Primedbe na njegova razmiljanja verovatno e biti unapred otpisane i odbaene, prvenstveno zato to potiu od ,pristrasnih religioznih ljudi koji su dovoljno glupi i nadmeni da kritikuju ,objektivne i ,racionalne ateiste.

Ovde se radi o neemu vrlo ozbiljnom i problematinom. Ukupno dogmatsko ubeenje u ispravnost, koje proima neke segmente zapadnjakog ateizma dananjice predivno ilustrovano u Zabludi o Bogu momentalno ga izjednauje s verskim fundamentalizmom koji odbija ispitivanje ili iskuavanje svojim ideja. Dokins odbija kalibriranje svojih tvrdnji, budui da ih doivljava kao prosvetljujue istinite i samim tim bez potrebe da budu branjene. U tolikoj meri je uveren da su njegova vienja ispravna, da ne bi poverovao ni u jedan dokaz koji podrava ma koju drugu mogunost a iznad svega religijsku.

Naroito zabrinjava to to se Dokins, ini se nesvesno, naprosto ophodi prema dokazima kao prema neemu to ima da se uklopi u njegove unapred zadate teorijske okvire. Religiju uporno i neprestano opisuje u najgorem moguem svetlu, oponaajui najgore karakteristike religijskog fundamentalistikog prikaza ateizma. Kada neki od vodeih naunika podravaju religiju, Dokins otro odgovara da jednostavno ne misle to to govore. On nesumnjivo osea duboku ugroenost mogunou da bi njegovi itaoci mogli da brane religiozne ideje, ili od strane ljudi prema kojima bi mogli da gaje naklonost ili, jo gore, koje bi mogli da potuju i smatraju vrednim ozbiljne panje.

Izgleda da sve to ini pisanje knjiga besmislenim. Osim to sam jednom i ja sam bio ateista, koji je potom probuen iz svog dogmatinog dremea itanjem dela koja su stavila pod upitnik moje sve tvre i nefleksibilnije shvatanje sveta. Pretpostavljam da e ovu knjigu najvie itati hriani koji ele da saznaju ta da kau svojim prijateljima koji su itali Zabludu o Bogu i pitaju se jesu li vernici uistinu tako perverzni, degenerisani i praznoglavi kako ih ta knjiga predstavlja. Ali, ja se ujedno nadam da e meu itaocima ove knjige biti i ateista iji umovi jo uvek nisu zaaureni u emi dokinsonovskih refleksa. Mnogo je onih koji su obmanjeni u pogledu Boga, a ja sam bio jedan od njih.

Ovo je kratka knjiga s belekama svedenim na najmanju moguu meru radi utede prostora. Njen primarni fokus jednostavan je i dosledan: kritiki osvrt na argumente iznete u Zabludi o Bogu. itaoci e moda aliti to nije proirena na druge teme na pohvalu i istraivanje intelektualne elastinosti i duhovne snage hrianstva.5 Te e knjige biti napisane kad bude vreme. Ali, ova je jednostavna, kratka i vrlo jasna. Nema nikakvih digresija ni odstupanja. Zamiljena je da ispuni jedan jedini cilj da proceni pouzdanost i verodostojnost Dokinsove kritike vere u Boga.6 Iako je napisana u prvom licu iz istorijskih i stilskih razloga, izneta shvatanja i argumenti potiu od oba autora.

No, vreme je da se zavri s uvodnim notama. Preimo odmah na tematiku Zablude o Bogu.

1

Obmanuti po pitanju Boga? BOG JE ZABLUDA PSIHOTINI DELINKVENT kog su izmislili ludi, zabludeli ljudi.1 To je poruka ,za poneti knjige Zabluda o Bogu. Iako Dokins ne prua strogu definiciju zablude, jasno je da ima na umu verovanje koje nije utemeljeno u dokazu ili, jo gore, ono koje se dokazima suprotstavlja. Vera je ,slepo verovanje, bez dokaza, ak bez ikakvog osnova.2 To je proces nerazmiljanja. Ona je zla upravo zato to ne zahteva nikakvo prosuivanje i ne podnosi nikakvu raspravu.3 Te sutinske definicije vere uvrene su u Dokinsov pogled na svet i opsesivno se ponavljaju kroz itavo njegovo delo. Svakako se ne radi o hrianskoj definiciji vere, ve onoj koju je Dokins izmislio u svrhu sopstvenih polemikih ciljeva. Ona odmah deklarie one koji veruju u Boga kao ljude koji su izgubili dodir s realnou, odnosno koji su obmanuti, u zabludi.

Dokins ve na poetku primeuje koliko vera znai ljudima. Ono u ta verujete ima veoma znaajan uticaj na va ivot i nain razmiljanja. Stoga je, kako nam se govori, jo vanije podvri veru kritikom, rigoroznom ispitivanju. Obmane moraju da se razotkriju a zatim i da se otklone. S tim se u potpunosti slaem. Od kad je objavljena moja knjiga Dokinsov Bog 2004. godine, stalno dobijam pozive da drim predavanja irom sveta na teme kojima se ona bavi. Na tim predavanjima iznosim i objanjavam Dokinsove poglede na religiju, a zatim, stavku po stavku, pobijam njegova gledita.

Posle jednog takvog predavanja, suprotstavio mi se neki veoma ljutit mladi. Moj nastup nije bio nita posebno. Najstroe se pridravajui naunih, istorijskih i filozofskih argumenata, jednostavno sam pokazao da Dokinsov intelektualni stav protiv Boga ne moe da izdri kritiko ispitivanje. Ipak, taj momak bio je ljut u stvari, pre bi se reklo besan. Zato? Zato to sam, rekao mi je uzbueno upirui prst u mene, unitio njegovu veru. Njegov ateizam poivao je na autoritetu Riarda Dokinsa, a ja sam mu u potpunosti potkopao veru. Morao je da dobro promisli o svemu. Kako sam se usudio da tako neto uinim!

Dok sam na putu do kue razmiljao o tom dogaaju, shvatio sam da je moje miljenje podeljeno. Deo mene alio je zbog velike neprijatnosti koju sam oito stvorio oveku. Doveo sam u pitanje pretpostavke na kojima se temeljio njegov ivot. Pa ipak, teio sam se milju da ako je ve bio dovoljno nepromiljen da svoj ivot zasnuje na nedvosmisleno neodgovarajuim shvatanjima, koje je ustanovio Dokins, onda e svakako jednog dana morati da uvidi da su ti temelji jo kako klimavi. U nekom trenutku iluzija bi ionako bila razbijena. Jednostavno se sluilo da sam ja bio taj koji je prouzrokovao dogaaj usled kog se to desilo ba tamo i ba tada.

Meutim, drugi deo mene poeo je da uvia koliko se vrsto svi mi drimo svojih uverenja i koliki je njihov uticaj na sve segmente naih linosti i ivota. Dokins ima pravo ubeenja jesu kljuna. Mi zasnivamo nae ivote na njima; ona oblikuju nae odluke o najosnovnijim stvarima. Jo uvek se seam turbulencije koju sam iskusio prilikom intelektualno bolnog (ali svakako toga vrednog) prelaska iz ateizma u hrianstvo. Svaki komad mog mentalnog nametaja trebalo je pomeriti i nai mu novo mesto. Dokins je u pravu i to nesumnjivo u pravu kad insistira na tome da nipoto ne temeljimo ivot na obmanama. Svima nam je potrebno da preispitamo svoja verovanja posebno ako smo dovoljno naivni da mislimo kako zapravo ni ne verujemo ni u ta. Pitam se, ipak, ko je zaista obmanut po pitanju Boga?

VERA JE INFANTILNA Kao to zna svako ko je upoznat s antireligijskim polemikama, ateistika kritika religijskog verovanja pribegava argumentu da je ono infantilno tek detinjasta iluzija koja je trebalo da nestane sa sazrevanjem oveanstva. Tokom svoje karijere, Dokins je razvio slian kriticizam, iznosei venu ateistiku analogiju. U ranijim radovima on naglaava da je verovanje u Boga jednako verovanju u Vilu Zubu ili Deda Mraza. To su detinjasta ubeenja koja se naputaju im se dostigne sposobnost racionalnog razmiljanja. To vai i za Boga. Oigledno je, zar ne? Kao to je Dokins 2003. godine istakao na BBC radiju u emisiji Misli dana (Thought for the Day), oveanstvo moe da izae iz faze bebinog plaa i konano odraste. Ovo objanjenje koje govori o infantilnosti vere, pripada jednoj ranijoj eri sujeverja u istoriji ljudskog roda. Mi smo to prerasli.4

Hm. Poput mnogih Dokinsovih analogija, i ova je smiljena s odreenom namerom u ovom sluaju, da ismeje religiju. Meutim, ona je oito slaba. Koliko ljudi poznajete koji poinju da veruju u Deda Mraza u odraslom dobu? Ili, ko smatra verovanje u Vilu Zubu utenim u starosti? Ja sam verovao u Deda Mraza do otprilike pete godine (iako sam jo neko vreme posle toga doputao roditeljima da misle kako ga uzimam za ozbiljno, svestan koristi koje to donosi). U Boga nisam verovao dok nisam krenuo na fakultet. Oni koji koriste pomenuti argument o infantilnosti vere morae da objasne zato toliko mnogo ljudi otkriva Boga u kasnijim etapama svog ivota, pri emu to sasvim sigurno nije manifestacija bilo kakve vrste regresije, perverzije ili degeneracije. Dobar sveiji primer prua Entoni Flu (roen 1923.), znaajni ateistiki filozof koji je poeo da veruje u Boga u svojim osamdesetim.

Ipak, Zabluda o Bogu svakako ima pravo kada izraava zabrinutost u pogledu indoktrinacije dece od strane njihovih roditelja.5 Time to kljukaju decu svojim religijskim uverenjima, roditelji kvare nevine due. Dokins tvrdi da bioloki proces prirodne selekcije izgrauje deji um na takav nain da je on prijemiv za sve to mu govore roditelji ili uopte odrasle osobe iz njihovog okruenja. To decu, sugerie on, ini sklonim da veruju u sve to kau njihovi roditelji kao to veruju i u Deda Mraza. Ovo se smatra jednim od najznaajnijih inilaca odgovornih za odravanje religijskog verovanja u svetu, onda kad je ono trebalo jo pre mnogo vekova da bude odagnano. Prekinite meugeneracijski ciklus prenoenja religijskih ideja i to e okonati ovu glupost. Odgajanje dece u duhu verske tradicije, nastavlja Dokins, jedan je od oblika njihovog zlostavljanja.

U tome, naravno, postoji izvesna poenta koja je sasvim razumna. Pa ipak, na neki nain ona se gubi u buci visokoparne retorike i propustu da se razmotre sve implikacije. Proitavi i upoznavi se s iskrivljenom predstavom religije koja tako depresivno odlikuje knjigu Zabluda o Bogu, poeo sam da strahujem da e sekularisti jednostavno progurati svoje dogme niz grla iste one nedune i lakoverne dece kojoj, prema isticanju samog Dokinsa, nedostaje sposobnost odbacivanja, potrebna za procenjivanje ideja. Ne elim da budem neprijatan i grub, ali itav taj pristup zvui podjednako nelagodno kao i antiverski programi ugraeni u obrazovanje sovjetske dece tokom pedesetih godina dvadesetog veka, a koji su se zasnivali na mantrama poput Nauka je pobila religiju!, Religija je sujeverje!, i njima slinim.

Drutvo zaista treba da promisli o tome kako obrazuje svoje mlade. Meutim, nema opravdanja za kljukanje Dokinsovim omiljenim dogmama i izvrtanjima. Deci treba govoriti, poteno i tano, emu zapravo hrianstvo poduava umesto da budu podvrgnuta nitavnim pogrenim interpretacijama hrianske teologije, koje podupiru Dokinsovu propagandu. Zabluda o Bogu, vie svojim propustima nego postignuima, osnauje potrebu za visokokvalitetnim religijskim obrazovanjem u javnoj areni, nasuprot neprilinim karikaturama, stereotipnim predrasudama i sumnjivim pogrenim tumaenjima, koji su danas agresivno podravani ateistikim fundamentalizmom.

Godinama sam na Oksfordskom univerzitetu drao serije predavanja pod nazivom ,Uvod u hriansku teologiju'. Ne mogu da se otmem utisku da su ona bila od nekakve koristi Dokinsu, dok je pisao svoju knjigu. Kako je to kulturni i knjievni kritiar Teri Iglton istakao u svojoj otroj kritici Zablude o Bogu: Zamislite nekog ko nadugako i nairoko govori o biologiji, pri emu je proitao samo Registar britanskih ptica, i stei ete grubu predstavu o tome kako izgleda itati analizu teologije Riarda Dokinsa.6

Dokins s odobravanjem citira gledita svog prijatelja Nikolasa Hemfrija, koji kae da roditeljima ne bi trebalo dozvoliti da ue decu ,doslovnoj istini Biblije', kao to im se ne doputa ni da im ,izbijaju zube'7. Ako bi Hemfri u tome bio dosledan, on bi isto tako trebalo da se buni i protiv onih koji podmeu pogrene interpretacije vere, kao da su istinite. Pitam se da li bi zagovarao da su roditelji koji naglas itaju deci Zabludu o Bogu takoe odgovorni za zlostavljanje? I da li neko vri zloupotrebu i zlostavljanje samo kada zagovara religiju, ali to ne ini kada je protiv nje i kad iznosi dogme i obmane?

VERA JE IRACIONALNA Pretpostavljam da u svakom pokretu postoji jedna granica s neracionalnim, ili uvrnutim. Budui da sam dugi niz godina bio uvuen u mnoge javne debate o tome da li nauka pobija postojanje Boga ili ne, imam vie nego dovoljno iskustva s ljudima koje prosto moram da opiem kao udne ili aknute, esto s nepokolebljivim, egzotinim idejama, s obe strane rasprave o veri i ateizmu. Jedna od najkarakteristinijih osobina Dokinsove antireligijske polemike jeste prikazivanje patolokog kao normalnog, periferije kao centra, ekstremizma kao glavne struje. Za ciljanu publiku to je uopteno uzevi u redu i funkcionie, jer se radi o ljudima za koje se pretpostavlja da malo znaju o religiji, i verovatno jo manje za nju mare. Ali, to nije prihvatljivo. I svakako se ne radi o naunikom pristupu.

Dokins insistira na tome da je hriansko ubeenje istrajno pogreno verovanje suprotstavljeno jakim kontradiktornim dokazima.8 Problem je ubediti zadrte vernike da je ateizam ispravan, kad su oni toliko obmanuti verom, da su imuni na svaki vid racionalnog argumenta. Otuda je religija sutinski i beznadeno iracionalna. Da bi to podrao, Dokins je traio i pronaao hrianske teologe za koje veruje da otelotvoruju ovaj fundamentalno unazaeni aspekt verovanja. U svojim ranijim delima, on podvlai da je hrianski pisac Tartulijan u treem veku nove ere izrekao neke naroito glupe stvari, ukljuujui i to da treba verovati, jer je apsurdno. To je otpisano kao tipina religijska besmislica. Na taj nain ludost lae.9

Drago mi je da kaem da je kasnije prestao s tim citatima, poto sam istakao da Tartulijan nije rekao nita slino. Dokins je upao u zamku neproveravanja izvora i jednostavnog ponavljanja onoga to su govorili raniji ateisti. To je jo jedan dosadan primer beskrajnog kruenja zastarelih i izmodelih argumenata, koji je za skoranji ateizam toliko karakteristian.

Meutim, ini se da je Dokins sada naao novi primer za iracionalnost vere pa, nov za njega, u svakom sluaju. U Zabludi o Bogu on navodi nekoliko nasuminih odlomaka iz dela nemakog protestantskog pisca esnaestog veka, Martina Lutera, pokupljenih s Interneta, koji demonstriraju Luterove nedoumice u pogledu uloge razuma u ivotu vere.10 Nije nainjen nikakav pokuaj da se razjasni ta je Luter podrazumevao pod razumom i koliko se to razlikuje od onog to Dokins smatra oiglednim znaenjem rei.11

Ono to je Luter zapravo naglaavao jeste to da ljudski um nikada ne sme da prevagne u centralnoj temi hrianske vere a to je da e Bog podariti oveanstvu predivan dar spasenja, ne zahtevajui da ljudi najpre neto uine za Njega. Preputen sam sebi, ovekov zdrav razum zakljuie da je neophodno prvo neto uiniti da se zaslui Boja naklonost dok je Luter drao da takva zamisao kompromituje svetu istinu o boanskoj velikodunosti, pretvarajui spasenje u neto to se da zaraditi ili zasluiti, stei.

Dokinsovo povrno bavljenje Luterom pokazuje kako Dokins naputa ak i sopstvenu pretenziju da sledi strogu uenost zasnovanu iskljuivo na dokazima. Jedna anegdota zamenjena je za dokaz; izbirljiva potraga za citatima po Internetu dolazi namesto rigoroznog i iscrpnog zanimanja za originalne izvore. U ovoj knjizi, Dokins baca konvencije akademskog znanja u vetar, elei da napie propagandno delo i posledino tretira tanu interpretaciju religije kao nezgodnu zapreku svojoj glavnoj agendi, koja je nita drugo do intelektualno i kulturno unitenje vere. Radi se o neprijatnoj osobini koju deli s drugim fundamentalistima.

DOKAZI ZA BOJE POSTOJANJE? Dokins smatra da je postojanje ili nepostojanje Boga nauna hipoteza, otvorena za racionalne oglede. U Slepom asovniaru on nudi potkrepljenu i upeatljivu kritiku argumenata zasnovanih na biolokim naukama, koje je o postojanju Boga izneo Vilijem Palej, britanski hrianski filozof i apologeta iz devetnaestog veka. Dokins je tu na svom terenu i zna o emu govori. Ova knjiga se jo uvek ubraja u najbolje tampane kritike postojanja Boga.12 Jedinu zamerku koju bih ja uputio spram Slepog asovniara jeste ta da su Palejeve ideje bile tipine za njegovo doba, nikako za hrianstvo kao celinu, te da su mnogi hrianski pisci tog vremena upozoreni na njegov pristup koji je shvatan kao pouzdan recept za pobedu ateizma. Uopte ne sumnjam da je Palej na izvestan nain doivljavao sebe kao ,dokaz za Boje postojanje, a Dokinsova opirna kritika Paleja u toj knjizi korektna je, odmerena i tana.

U Zabludi o Bogu, Dokins usmerava panju na druge sline ,dokaze utemeljene na filozofiji religije. ini mi se da to i nije ba bilo veoma mudro. To ve nije njegova oblast, pa postie malo svojim kratkim i povrnim zanimanjem za te velike veite rasprave, koje se esto naprosto ne mogu razreiti empirijski.13 Njegov stav otprilike glasi: Evo kako bi naunik reio te filozofske besmislice.

Na primer, Dokins razmatra pitanje postojanja Boga sluei se pristupima Tome Akvinskog, tradicionalno poznatim kao ,Pet puteva.14 I dok postoji opta saglasnost da ti i takvi argumenti bacaju interesantno svetlo na veita pitanja, svi se slau oko toga da oni nita ne reavaju i ne utvruju. Iako se na njih tradicionalno upuuje kao na ,dokaze za postojanje Boga, to nije taan opis. Oni jedino pokazuju unutarnju doslednost vere u Boga umnogome na isti nain na koji to ine klasini argumenti za ateizam (poput uvene ideje o ,projekciji Boga Ludviga Fojerbaha), ali ne dokazuju njenu utemeljenost.

Osnovna misao vodilja koju je Toma sledio jeste da svet odraava Boga kao svog Tvorca. Radi se o pretpostavci izvedenoj iz vere, za koju tvrdi da odgovara svemu onome to vidimo u svetu. Recimo, znaci njegovog ureenja mogu se objasniti na osnovu egzistencije Boga kao stvaraoca. Taj pristup se jo uvek iroko primenjuje u hrianskim spisima u kojima se zagovara da postojea vera u Boga prua bolje ,empirijsko uklapanje sa svetom, negoli njene alternative. Poto Dokins koristi isti taj pristup da na drugim mestima hvali i preporuuje ateizam, ne vidim na ta ovde ima da se ali.

Ni u jednoj taki Toma o pomenutim putevima ne govori kao o ,dokazu za Boje postojanje; oni se pre smatraju pokazateljima unutranje koherentnosti vere u Boga. Tomu interesuje istraivanje racionalnih implikacija vere u pogledu naeg iskustva lepote, uzronosti, i tako dalje. Vera u Boga zapravo se pretpostavlja; potom se pokazuje da to verovanje daje smisao i razumevanje svemu onome to se da videti u svetu oko nas. Izgled koncepta ili plana moe pruiti osvedoenje, s obzirom na ulogu boanske kreativnosti u univerzumu. Dokins pogreno shvata aposteriornu demonstraciju doslednosti vere i opservacije, tumaei je kao apriorni dokaz vere to je potpuno razumljiva greka za sve koji su novi na ovom polju, ali je inae veoma ozbiljna.

Iako Dokins vidi veru kao intelektualnu besmislicu, veina nas svesna je da se mi drimo mnogih uverenja za koja ne moemo da dokaemo da su istinita, ali su svejedno ona savreno razumna za prihvatanje.15 Na trenutak u skliznuti u argon: naa verovanja mogu se pokazati kao opravdana i bez pokazivanja da su dokazana. To nije naroita sloena ili nejasna stavka. Filozofi nauke opirno su objasnili da postoje mnoge naune teorije za koje se sada veruje da su tane, ali mogu biti odbaene u budunosti kada iskrsnu dodatni dokazi ili se razviju neke nove teorijske interpretacije. Recimo, ne postoje nikakve tekoe da se poveruje kako je Darvinova teorija evolucije za sada najbolje objanjenje raspoloivih dokaza, to ipak ne znai i da je tano.16

KRAJNJA NEVEROVATNOST BOGA Dokins itavo poglavlje posveuje jednom argumentu ili tanije labavo povezanim serijama tvrdnji do postizanja opteg zakljuka da gotovo sasvim sigurno nema Boga.17 Taj nesreeni pasti loe je osmiljen, pa je prilino teko pratiti osnovni argument koji podsea na razraeno pitanje o tome ko je onda stvorio Boga. Svaki Bog sposoban da ita stvori morao bi da bude dovoljno kompleksan da u svoje ime zahteva istu vrstu objanjenja. Bog predstavlja beskonanu regresiju uzroka, od kog nam ne moe pomoi da pobegnemo.18

Dokins se posebno ruga teolozima koji sebi doputaju sumnjivi luksuz proizvoljnog smiljanja zavretka beskonane regresije.19 Bilo ta to neto objanjava i samo mora da bude objanjeno a to objanjenje zauzvrat takoe mora da se objasni, i tako dalje. Ne postoji opravdan nain da se okona beskonana regresija objanjenja. ta objanjava objanjenje? Ili, da malice izmenimo metaforu, ko je stvorio Tvorca?

Ipak, ovde se mora naglasiti da je sveti gral prirodnih nauka potraga za ,velikom jedinstvenom teorijom ,teorijom svega. Zbog ega se takva teorija smatra toliko vanom? Zato to bi ona objasnila sve, bez potrebe ili zahteva da i sama bude objanjena.20 Krajnja odgovornost tumaenja tu poiva. Ne postoji beskonana regresija u potrazi za objanjenjem. Ako Dokinsova drskost i uproeni argumenti imaju neku teinu, ta velika nauna potraga moe da se prekine naizgled dubokim, a u stvari trivijalnim pitanjem: ta tumai tumaa?

Opet, moda nema neeg takvog kao to je krajnja teorija. Moda e se ispostaviti da je ,teorija svega zapravo ,teorija niega. Ipak, nema razloga za pretpostavku da je pomenuta potraga neuspeh od samog poetka, jednostavno zato to predstavlja prekid objanjavakog procesa. Jedna slina potraga za ireducibilnim objanjenjem lei u srcu naunog traganja. Nema logike nedoslednosti, nema konceptualne greke, niti unutranje kontradikcije.

Potom Dokins iznosi argument koji ima malo smisla, ak i unutar kratke i brzoplete izjave date u Zabludi o Bogu ili proirenijim verzijama koje je iznosio na drugim mestima. U nekako nepovezanom i podrugljivom prikazu o ,antropikom principu, Dokins istie savrenu neverovatnou nae egzistencije. Potom on tvrdi kako vera u Boga predstavlja verovanje u bie ija egzistencija mora biti jo kompleksnija pa otuda jo neverovatnija. Pa ipak, taj skok od prepoznavanja sloenosti na tvrdnju o neverovatnosti veoma je problematian. Zbog ega bi neto kompleksno bilo ujedno i neverovatno? Teorija svega je daleko komplikovanija od manjih teorija koje treba da objasni ali kakve to veze ima s neverovatnoom?

Zastanimo, ipak, na trenutak. Jedna neizbena i vrlo neverovatna injenica o svetu jeste ta da smo mi, kao refleksivna ljudska bia, zapravo ovde. Sada, virtuelno je nemogue izraunati koliko je neverovatno postojanje oveanstva. Samom Dokinsu je jasno, posebno u delu Uspon uz planinu neverovatnosti, da je to vrlo, vrlo neverovatno.21 Ipak, mi smo tu. Sama injenica da se pitamo kako smo ovde dospeli zavisi od injenice da smo ovde i stoga sposobni da odraavamo verovatnou te aktualnosti. Moda bismo trebali da uzmemo u obzir to da postoji mnogo toga to se ini neverovatnim ali da neverovatnost ne povlai i nikad nije povlaila nepostojanje za sobom. Mi smo moda izuzetno neverovatni pa ipak smo ovde. Pitanje onda ne glasi da li je Bog verovatan, nego da li je stvaran.

BOG PRAZNINA

U Zabludi o Bogu Dokins kritikuje oboavanje praznina. Radi se o upuivanju na pristup hrianskih apologeta koji je doao do izraaja u osamnaestom i devetnaestom veku takozvanom pristupu pod nazivom ,Bog praznina.22 Najjednostavnije reeno, tvrdilo se da neizostavno postoje ,praznine u naturalistikom ili naunom razumevanju stvarnosti. U odreenim takama, uvena Prirodna teologija (1801.) Vilijema Paleja iznosi upravo takve argumente. Tvrdilo se da Boga treba traiti u cilju prevazilaenja tih ,rupa u naunom shvatanju.

Bio je to naivan pokuaj i uveliko je naputen u dvadesetom veku. Prvi profesor teorijske hemije na Oksfordu, istaknuti metodistiki propovednik arls E. Koulson, prozvao ga je snanim izrazom ,Bog praznina. Umesto toga, zahtevao je razumljiv pristup stvarnosti, koji istie objanjavaki kapacitet hrianske vere kao celine, umesto povlaenja u sve manje i manje rupe.23 Dokinsovo kritikovanje onih koji ,oboavaju praznine, uprkos njihovom preuveliavanju, valjano je i na mestu. Stoga mu moramo zahvaliti to nam je pomogao da iskorenimo taj zastareli i pogreni zaokret u istoriji branitelja hrianske vere. To je dobar primer kako dijalog izmeu nauke i hrianske teologije moe dovesti do nekih korisnih rezultata.

Na nesreu, nakon to je izvukao tako dobar zakljuak, Dokins je oslabio svoj argument, navodei da svi religiozni ljudi nastoje da spree naunike da istrauju te ,rupe: Jedan od istinski loih uinaka vere jeste taj to ui da je vrlina oseati zadovoljstvo uprkos nerazumevanju.24 Dok to moe vaiti za neke egzotinije oblike hrianske teologije, to ni u kom smislu nije karakteristino za religijske koncepte. Radi se o krajnjem uoptavanju koje kvari savreno zanimljivu raspravu.

Naposletku, nema nieg pogrenog u priznavanju granica naeg razumevanja, koje delimino potiu od ogranienja same nauke, a delimino od ogranienosti ovekove sposobnosti da shvata. Kako je i sam Dokins u drugim delima istakao: Savremena fizika nas ui da postoji mnogo vie istina nego to ih moemo videti; ili koje na previe ogranien um moe da primi, kao da je evoluirao da se bori s objektima srednje veliine koji se kreu srednjom brzinom kroz prosene razdaljine u Africi.25

Skoro uopte ne iznenauje to to taj ,previe ogranieni ljudski um treba da se sretne s ozbiljnim tekoama prilikom bavljenja ma ime to je izvan svakodnevnog doivljaja sveta. Pojam ,misterije pojavljuje se neprekidno dok se ljudski um bori da shvati izvesne ideje. To sigurno vai za nauku, a takoe i za religiju.

Meutim, ovde je stvarni problem prinudna alokacija Boga u skrivene dubine univerzuma, od strane hrianskih apologeta nesumnjivo dobrh namera, izvan vrednovanja ili prouavanja. Tu strategiju jo uvek koristi Pokret za inteligentni dizajn, primarno zasnovan u Severnoj Americi, dokazujui postojanje ,inteligentnog Stvaraoca na osnovu propusta u naunim obrazloenjima, kao to je ,ireducibilna kompleksnost sveta. To nije pristup koji lino prihvatam, ni s naune, ni s teoloke take gledita. Po mom miljenju, oni koji prihvataju ovakav pristup ine hrianstvo duboko i nepotrebno osetljivim prema naunom progresu.

Ipak, koncept pod nazivom ,Bog praznina samo je jedan od mnogih hrianskih pristupa pitanju kako hipoteza o Bogu pomae u razumevanju stvari. Kako ja to vidim, radi se o stranputici, odnosno o neuspeloj apologetskoj strategiji iz jednog ranijeg istorijskog perioda, koja se danas smatra zastarelom. Ta sutina je iznoena i prihvaena kao prekretnica u dvadesetom veku, a rairili su je hrianski teolozi i filozofi religije, koji su se potom vratili starijim i prigodnijim nainima obraivanja ovog pitanja. Na primer, oksfordski filozof Riard Svinbern jedan je od mnogih autora koji se bore da pokau kako sposobnost nauke da samu sebe razjasni zahteva objanjenje te da je najekonominije i najpouzdanije tumaenje tog objanjavakog kapaciteta sadrano u ideji o Bogu kao Tvorcu.26

Svinbern nastoji da dokae da pojmljivost samog univerzuma zahteva objanjenje. Otuda se ne radi o tome da je obrazloenje potrebno prazninama u naem razumevanju sveta, koje ukazuju na Boga, ve da postoji neophodnost objanjenja za samu shvatljivost naunih i drugih oblika razumevanja. Ukratko, tvrdi se da sama objanjivost zahteva objanjenje. to je nauni napredak vei, to je vee i nae razumevanje vaseljene pa otuda postoji i sve vea potreba da se obrazloi sam taj uspeh. Takav pristup nalae i podstrekuje nauna istraivanja, a ne trai njihovo prekidanje.

Ipak, ta je, s uoptenijeg stanovita, s odnosom izmeu nauke i religije? Dokins je o tome imao mnogo toga da kae, pa treba da nastavimo dalje kako bismo to razmotrili. 2

Da li nauka pobija Boga?

ISPOD PLANA KNJIGE ZABLUDA O BOGU nalazi se sveproimajue verovanje da nauka pobija Boga. Oni koji i dalje veruju u Njega naprosto su obmanuti, ili se pak radi o sujevernim reakcionarima koji u potpunosti poriu pobedonosni napredak nauka koje su eliminisale Boga ak i iz najsitnijih pukotina u naem shvatanju univerzuma. Ateizam je jedina opcija za ozbiljne, napredne i mislee ljude.

Ipak, nije tako jednostavno i skoro svaki prirodnjak s kojim sam o tom pitanju razgovarao zna za ovo. Ve smo pomenuli Stivena Deja Gulda i njegovo odbijanje drskog izjednaavanja naune izvrsnosti s ateistikom verom. Kako je Guld primetio u delu Stene vekova, zasnovanom na religijskim pogledima vodeih evolucionarnih biologa: Ili je polovina mojih kolega neverovatno glupa, ili je nauka darvinizma sasvim kompatibilna s konvencionalnim religijskim uverenjima i jednako kompatibilna s ateizmom.1 Kao to sam naveo u Dokinsovom Bogu, sutina koju je Guld istakao korektna je i iroko prihvaena: prirodu je mogue tumaiti na teistiki ili ateistiki nain ali ona ne trai nijedno od toga. Obe interpretacije su autentine intelektualne mogunosti za nauku.

injenica da je vodei ameriki evolucioni biolog mogao tako neto da izjavi, uvredila je Dokinsa. Kako je on tako neto mogao da kae! Dokins odbija Guldova razmiljanja bez ikakvog ozbiljnijeg razmatranja. Jednostavno ne verujem da Guld uopte moe da misli sve ono to je napisao u Stenama vekova.2 Ova ubedljiva izjava Dokinsova je zamena za odgovor. To naprosto nee ii. Zato to je Guld jednostavno izrazio raireno stanovite da za nauku ne postoje granice. Isto gledite, to Dokinsa veoma ljuti, nalazimo u uvenom delu Nae kosmiko stanite Martina Risa, koje (sasvim razumno) naglaava da neka najvanija pitanja lee iza nauke.3 Kako je Ris predsednik Kraljevskog drutva, koje okuplja najuglednije britanske naunike, njegovi komentari zasluuju briljivu i kritiku panju.

Osnovno pitanje koje se suprotstavlja naukama jeste kako razumeti veoma sloenu, viestruku, vieslojnu stvarnost. To fundamentalno pitanje u ljudskom znanju bilo je predmet rasprava filozofa nauke, i esto ignorisano od strane onih koji iz nekih svojih razloga ele da prikau nauku kao jedini odrivi put ka pravom znanju. Iznad svega, ono ostavlja bez tla pod nogama one koji imaju tendenciju da pojednostavljeno govore o naunom ,dokazu ili ,pobijanju takvih stvari kao to su smisao ivota ili postojanje Boga. Prirodne nauke zavise od induktivnog zakljuka, koji je pak pitanje vaganja oiglednosti i procenjivanja verovatnoe, a ne dokaza.4 Konkurentna objanjenja evidentna su na svim nivoima ljudskih nastojanja da predstave svet poevi od pojedinosti kvantne mehanike, do onoga to je Karl Poper nazvao krajnjim pitanjima smisla.

To znai da se na velika pitanja o ivotu (od kojih neka takoe spadaju i u nauna) ne moe odgovoriti sa sigurnou. Bilo koji skup opservacija moe se objasniti nizom teorija. Da upotrebim argonski jezik filozofije nauke: dokazi nedovoljno objanjavaju teorije. Zatim se postavlja pitanje: Koji kriterijum treba koristiti prilikom odluivanja za odreenu teoriju, naroito onda kada su one ,empirijski ekvivalentne? Jednostavnost? Lepotu? Debata besni, nerazreena, a njen rezultat je u potpunosti oekivan: velika pitanja ostae bez odgovora. Ne moe biti ni govora o naunom ,dokazu krajnjih pitanja. Ili nismo sposobni na njih da odgovorimo, ili moramo odgovoriti na temelju koji nije nauan.

OGRANIENOST NAUKE? Nauka je jedino pouzdano orue za razumevanje sveta kojim raspolaemo. Ona nema granica. Danas moda moemo neto i ne znati ali znaemo u budunosti. To je samo pitanje vremena. Ovo stanovite, na koje nailazimo kroz itav korpus Darvinovih dela, dodatno je podvueno u Zabludi o Bogu, koja nudi estoku odbranu univerzalnog domena i konceptualne elegancije prirodnih nauka. Radi se o ideji koja nipoto nije specifina za Dokinsa, koji tu ujedno i odraava i proiruje reduktivni pristup stvarnosti, koji sreemo kod ranijih autora poput Fransisa Krika.5 Sutina je jednostavna: nema ,praznina u kojima bi se Bog mogao sakriti. Nauka e objasniti sve ukljuujui i to zbog ega neki jo uvek veruju u jednu takvu smenu ideju kao to je Bog. Pa ipak, takav pristup naprosto nije mogue podrati, ni kao preovlaujui stav naune zajednice, niti kao po sebi jasnu ispravnu poziciju, bez obzira na to kako ga ista ta zajednica interpretira.

Kako bismo izbegli pogrena tumaenja i nesporazume, eksplicitno naglaavamo da sugerisanje da nauka moe imati svoje ogranienja ni na koji nain ne spada u kritikovanje ili blaenje naunih metoda. Sa aljenjem moram rei da je Dokins sklon da svakog ko postavlja pitanja o dometima nauke proglasi za idiota koji nauku mrzi. Ovde se, meutim, postavlja jedno izvorno pitanje. Svako intelektualno orue kojim se sluimo mora najpre da se kalibrie drugim reima, da se pregleda radi utvrivanja uslova pod kojima e biti pouzdano. Pitanje da li nauka ima granica nije neumesno, niti potvrdan odgovor na njega ni na koji nain ne predstavlja skliznue u neku vrstu sujeverja. To je jednostavno legitiman zahtev za kalibriranje intelektualne preciznosti.

U cilju istraivanja tog pitanja, razmotrimo ta je Dokins izjavio u svom prvom delu pod nazivom Sebini gen:

[Geni] se mnoe u velikim kolonijama, bezbedni unutar dinovskih, tekih robota, odseeni od spoljnog sveta, komunicirajui s njim vijugavim, indirektnim putevima i manipuliui njime uz pomo daljinskog upravljaa. Oni su u vama i u meni, oni su nas stvorili: nae telo i na um, a njihovo ouvanje konaan je razlog nae egzistencije.6Ovde primeujemo monu i upeatljivu interpretaciju osnovnog sajentistikog koncepta. Ipak, da li su ta snana tumaenja sama po sebi zaista nauna?

Da shvatite to pitanje, obratite panu na prepisani citirani pasus, koji je preradio uveni oksfordski psiholog i sistemski biolog, Denis Nobl. Ono to je dokazano kao empirijska injenica zadrano je, a ono to je proizvoljno, izmenjeno je, ovog puta pruajui malo drugaije tumaenje stvari. [Geni] su zarobljeni u velikim kolonijama, zakljuani unutar visokointeligentnih bia, modelirani od strane spoljnog sveta. S njim komuniciraju putem sloenih procesa, kroz koje naslepo, kao pomou magije, dolazi do funkcionisanja. Oni su u vama i u meni. Mi smo sistem koji dozvoljava da se njihovi kodovi oitavaju, a njihovo ouvanje u celosti zavisi od sree koju doivljavamo tokom nae reprodukcije. Mi smo konaan razlog njihove egzistencije.7Dokins i Nobl vide stvari na potpuno drugaiji nain. (Preporuujem da polako i paljivo proitate obe tvrdnje, da biste razumeli razliku.) Naprosto je nemogue da obojica budu u pravu. Obojica su provukla niz sasvim drugaijih procena vrednosti i metafizikih izjava. Pa ipak, njihove su tvrdnje ,empirijski ekvivalentne. Drugim reima, i jedan i drugi imaju podjednako dobro uporite u opservaciji i eksperimentalnom dokazu. Dakle, koji je u pravu? Koja tvrdnja je naunija? Kako da odluimo koja je po naunim merilima prihvatljivija? Kako Nobl primeuje a Dokins se slae ini se da niko nije kadar da smisli eksperiment koji e otkriti empirijsku razliku meu njihovim suprotstavljenim gleditima.8 U jednoj skorijoj sofisticiranoj kritici filozofske plitkosti veine savremenih naunih radova, posebno u oblasti neuronauka, Maks Benet i Piter Haker daju poseban kritiki osvrt na naivno Dokinsovo miljenje kako ,nauka sve objanjava, a koje je on izgleda reio da unapredi.9 Za naune teorije ne moe se rei da ,objanjavaju svet ve samo pojave posmatrane unutar njega. tavie, tvrde oni, naune teorije nisu tu da opiu i objasne ,sve o svetu recimo njegovu svrhu. Mogu se navesti pravo, ekonomija i sociologija kao primeri disciplina koje se bave specifinim domenima, bez apsolutno ikakvog moranja da se na bilo koji nain smatraju inferiornim u odnosu na prirodne nauke ili od njih zavisnim.

Najvanije tek dolazi: ima mnogo pitanja koja se po samoj svojoj prirodi moraju prepoznati iza legitimnog opsega naune metode, kako se to inae shvata. Na primer, postoji li svrha ili cilj unutar prirode? Dokins na to gleda kao na prividnu nepobitnost. No, teko da ima neeg nelegitimnog u tome to se ljudska bia zanimaju za smisao ili se nadaju da e dobiti odgovor. Benet i Haker naglaavaju da prirodne nauke nisu u poziciji da o tome raspredaju ako se njihove metode legitimno primenjuju.10 Pitanje svrhe ne moe se odbijati kao nevaljano ili besmisleno. Jednostavno je proglaeno da ono lei izvan domena naunih metoda. Ako se na njega moe odgovoriti, onda e to biti uinjeno na drugim osnovama.

Tu sutinu stalno je ponavljao Piter Medavar, oksfordski imunolog koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu za otkrie steene imunske tolerancije. U znaajnoj publikaciji pod naslovom Granice nauke, Medavar ispituje na koji nain priroda realnosti ograniava nauku. Istiui da je nauka neuporedivo najvee postignue ljudskih bia, on pravi razliku izmeu onog to naziva ,transcendentnim pitanjima, koje je bolje prepustiti religiji i metafizici, i pitanja koja se tiu organizacije i strukture materijalnog univerzuma. Osvrui se na ova potonja, uverava nas da ne postoje granice za mogunosti naunih dostignua. Stoga se slae s Dokinsom ali samo definiui i limitirajui domen unutar koga nauke imaju takvu kompetenciju.

Dakle, ta je s drugim pitanjima? ta je s problematikm Boga? Ili pitanjem ima li smisla u vaseljeni? Kao da je Dokins stekao nekakvo preimustvo svojim drskim i uproenim shvatanjem nauka, Medavar sugerie naunicima oprez kada objavljuju svoje radove na ove teme, kako ne bi izgubili poverenje javnosti samouverenim, dogmatskim i preteranim izjavama. Iako se izjanjavao kao racionalist, Medavar jasno o tome govori sledee:

To da nauka zaista ima svoje granice ini se veoma verovatnim, zahvaljujui postojanju pitanja na koje ona nema odgovore i tome to nijedan dostian napredak u nauci ne moe doprineti da ih u budunosti bude... Na umu imam pitanja kao to su:

Kako je sve poelo?

Zbog ega smo ovde?

ta je smisao ivota?

Doktrina pozitivizma koja je sada popularna odbacila je sva takva pitanja kao neto to se podrazumeva ili pak kao pseudopitanja koja mogu da postave samo prostaci i za koja jedino arlatani tvrde da mogu da daju odgovore.11

Moda je Zabluda o Bogu zatekla Medavara nespremnog, zbog svog kasnog razvitka upravo onoga to je doktrina pozitivizma, za koju je, na sreu jo uvek preuranjeno, verovao da je mrtva. PRISTUPI NOMA I POMANaa kratka diskusija o granicama nauke predlae da prirodne nauke, filozofija, religija i knjievnost sve imaju legitimno mesto u ljudskoj potrazi za istinom i smislom. Ovo je iroko prihvaeno gledite, i u kulturi Zapada uopte, i ak unutar mnogih delova same naune zajednice. Ipak, nema itava nauna zajednica taj stav. Pojavljuje se jedan donekle ruan izraz sajentizam, da oznai one prirodnjake koji odbijaju da priznaju nauci bilo kakva ogranienja poput Dokinsa.12 Ti problemi suprotstavljeni su na nekoliko mesta u knjizi Zabluda o Bogu, posebno u okviru Dokinsove kritike ideji Stivena Deja Gulda o nepreklapajuim magisterijima (NOMA), kao pristupu reavanja sukoba izmeu nauke i religije.

Prema Guldovom miljenju, magisterijum nauke bavi se empirijskim carstvom, dok se magisterijum religije bavi pitanjima konanog smisla. (Termin magisterium najbolje je shvatiti kao sferu autoriteta ili domen kompetencije.) Guld smatra da se ta dva magisterija ne preklapaju. Ja mislim da grei. Dokins takoe misli da on grei, premda iz vrlo drugaijih razloga. Za Dokinsa postoji samo jedan magisterium empirijsko podruje. To je jedina stvarnost koja postoji. Ideja o doputanju teologiji da govori o ma emu, neuvena je. Zato se naunici s takvim ustruavanjem odnose prema ambicijama teologa u vezi s pitanjima na koja oni sasvim sigurno nisu nita kompetentniji da odgovore od samih naunika?13 Retoriki je zanimljivo, ali ni izdaleka se ne odnosi na probleme koje je Guld ispravno postavio, ali na koja je pogreno odgovorio.

Jer postoji, naravno, i trea mogunost ona koja se odnosi na delimino preklapajue magisterije (takozvana POMA), a koje odraava shvatanje da nauka i religija nude mogunosti ukrtanja, na raun tumaenja njihovih subjekata i metoda. Jedan oigledni eksponent tog gledita jeste Frensis Kolins, evolucioni biolog koji predvodi uveni Projekat ljudskog genoma. Kolins govori o veoma zadovoljavajuoj harmoniji izmeu naunih i dihovnih pogleda na svet.14 Principi vere su, kae on, usaglaeni s principima nauke. Bilo bi lako citirati i druge pripadnike mnogih naunih disciplina, koji sutinski misle isto. U mom vlastitom projektu o naunoj teologiji, istraujem kako teologija moe da ui ispitivanje i razvijanje svojih ideja od metodologije prirodnih nauka.15 Taj pristup preklapajuih magisterija implicitan je u filozofiji kritikog realizma, koji trenutno ima veliki uticaj na rasvetljavanje odnosa prirodnih i drutvenih nauka.16

Ovde se ne radi o Guldu protiv Dokinsa, kao da te dve intelektualne opcije definiu jedine za nas dostupne opcije. S vremena na vreme, ini se da Dokins smatra kako diskreditovanje Gulda neizostavno nagovetava validnost njegove sopstvene pozicije. Stvari zapravo stoje tako da Guld i Dokins predstavljaju samo dve pozicije u irokom spektru mogunosti, ve dobro poznate uenim ljudima. Nepotpunost obe pretpostavke sugerie da je obema alternativama potrebno detaljnije ispitivanje u budunosti.

BORBA IZMEU NAUKE I RELIGIJE? Po Dokinsovom miljenju, nauka je unitila veru u Boga, prognavi Ga na same margine kulture, gde ga prihvataju zavedeni fanatici. Naravno, tu postoji oigledni problem naime, veliki broj naunika zaista veruje u Boga. Zabluda o Bogu objavljena je 2006. godine. U isto to vreme pojavile su se jo tri knjige vodeih svetskih naunika. Oven Gingeri, priznati hardvardski astronom, izdao je delo Boji univerzum, u kom tvrdi da je univerzum stvoren s namerom i svrhom, i to se uverenje ne kosi s naunim otkriima.17 Frensis Kolins objavio je knjigu Boji jezik, u kojoj istie da uda prirode i njen poredak ukazuju na Boga kao Tvorca, u velikoj meri sledei linije tradicionalne hrianske koncepcije. U tom delu Kolins opisuje sopstveno preobraenje iz ateizma u hrianstvo. Teko da se to moe uklopiti u Dokinsovo strogo insistiranje na tome da su pravi naunici ateisti.

Nekoliko meseci kasnije kosmolog Pol Dejvis izdao je knjigu Zagonetka ivota, u kojoj govori o postojanju ,finog podeavanja u vaseljeni. Po Dejvisu, bioloka usaglaenost univerzuma ukazuje na sveobuhvatni princip koji na neki nain gura univerzum ka razvitku ivota i svesti. Dokins je, naravno, bez pardona odbacio ideju o postojanju ikakvog dokaza o svrsi ili planu u vaseljeni. Dejvis je imao druge zamisli. Iako se nije priklonio tradicionalnoj hrianskoj predstavi o Bogu, obznanio je da tamo negde postoji neto boansko. Ili pak u tome.

Neka istraivanja doprinela su da se ta tema bar malo rasvetli. Jo 1916. godine aktivni naunici upitani su da li veruju u Boga a posebno u Boga koji intenzivno komunicira s ljudskim rodom i kome se moe moliti u oekivanju dobijanja odgovora. Deisti, po toj definiciji, ne veruju u Boga. Rezultati su dobro poznati: oko etrdeset posto ispitanika verovalo je u Boga na taj nain, drugih etrdeset posto nije, a dvadeset nije bilo sigurno. Anketa je ponovljena 1997., koristei se istim tim pitanjem, i dolo se do uglavnom istog obrasca, s neznatnim poveanjem procenta onih koji ne veruju (oko etrdeset pet posto). Broj onih koji su se izjasnili da veruju u takvog Boga ostao je stabilan i zadrao se na oko etrdeset procenata.

Naravno, rezultate anketa mogue je tumaiti na svaki nain. Ateisti su skloni da kau kako veina naunika ne veruje u Boga. To nije ba tako jednostavno. Isto tako bi se moglo rei da veina naunika veruje u Njega. Ili da tih pedeset pet procenata ili veruje u Boga, ili spada u agnostike. Ipak, dve stvari moramo imati na umu:

1. Dems Leuba, koji je i vodio prvobitnu anketu 1916. godine, predvideo je da e broj naunika koji ne veruju u Boga s vremenom znaajno rasti, kao posledica opteg poboljanja u obrazovanju. Postoji malo poveanje broja onih koji ne veruju i odgovarajue smanjenje broja onih koji spadaju u agnostike ali nema nikakvog bitnog smanjenja u broju onih koji veruju.

2. Jo jednom se mora naglasiti da je naunicima postavljeno veoma specifino pitanje, naime, da li ispitanici veruju u postojanje linog Boga od kog se moe oekivati da odgovori na molitve. To iskljuuje sve one koji veruju da dokazi ukazuju na neku vrstu boanstva ili vrhovni duhovni princip poput Pola Dejvisa. Da je pitanje oblikovano malo uoptenije, mogli bismo oekivati vei broj potvrdnih odgovora u obe sprovedene ankete. Ljudi koji komentariu rezultate ispitivanja iz 1916. i 1997. godine skloni su da esto previde tanu prirodu postavljenog pitanja.

Ipak, najsitnije pojedinosti takvih istraivanja zapravo su nevane. Dokins je primoran da se bori s vrlo neprijatnom injenicom da njegov stav o prirodnim naukama kao intelektualnoj autostradi koja vodi u ateizam, pobija veina naunika, nezavisno od njihovih verskih ubeenja. Koliko je meni poznato, naunici koji najdublje ne veruju u Boga, zasnivaju svoj ateizam na drugim temeljima izvan svojih naunih oblasti; oni line pretpostavke unose u nauku, a nikako ih na njoj ne zasnivaju. Uistinu, ako moje rasprave na tu temu prolaze, neki od najbunijih Dokinsovih kritiara meu naunicima zapravo su ba ateisti. Njegovo dogmatsko insistiranje na tome da svi pravi naunici treba da budu ateisti susrelo se s otrim otporom upravo te zajednice za koju je drao da e biti njegova najvatrenija i najodanija podrka. Jasno je da Dokins nema prava ni ovlaenja da se na bilo koji nain stavlja u ulogu glasnogovornika naune zajednice, u ovom momentu ili o ovoj temi. Postoji veliki opservacijski raskorak izmeu broja naunika za koje Dokins veruje da bi trebalo da su ateisti i broja onih koji to u praksi jesu.

Dokins se bavi ovim problemom na jedan sasvim neprihvatljiv nain. Na primer, razmotrite njegove primedbe u vezi s Frimenom Dajsonom, fiziarem za koga se tipovalo da e dobiti Nobelovu nagradu za svoj revolucionarni rad na polju kvantne elektrodinamike. 2000. godine, na dodeli nagrade Templeton (nagrada fondacije Templeton za napredak u religiji), Dajson je u svom govoru zahvalnosti pohvalio religijska postignua, dok nijednu re kritike nije uputio njenim loim stranama. Takoe se veoma jasno izrazio o nedostacima ateizma, rekavi, ni manje ni vie, to da su dve osobe koje su ovaploenje zla naeg veka, Adolf Hitler i Jozef Staljin, bile izjanjeni ateisti. Dokins je na to gledao kao na kukaviki in otpadnitva i izdaje, koji nudi podrku religiji od strane jednog od svetski najpriznatijih fiziara.18Meutim, najgore tek sledi. Kad je Dajson prokomentarisao da je hrianin koji nije preterano zainteresovan za doktrinu Trojstva, Dokins je insistirao na tome da on uopte i nije hrianin. Samo se pretvara da je religiozan! Zar nije to ono to bi bilo koji naunik ateista rekao, ako bi eleo da zvui kao hrianin?19 Da li je dublji smisao toga to je Dajson tako razmetljivo i neiskreno popustljiv, zapravo patvoreno zanimanje za hrianstvo radi finansijskog cilja? Da li Dokins govori kako je Dajson samo ,eleo da zvui hrianski, a zapravo je ateista? Isto vai i za Ajntajna koji se esto sluio religijskim jezikom i imaginacijom u svojim naunim podnescima.20Ovde se, kao i na drugim mestima, Dokins vodi svojom osnovnom pretpostavkom da pravi naunici moraju biti ateisti. Jednostavno je nemogue da to misle kada priznaju svoja verska ubeenja, interese ili opredeljenja. Nisam siguran kakve se to ljude Dokins nada da uveri tim svojim odbijanjem da veruje svojim kolegama naunicima. To naprosto ukazuje na pobedu dogme nad opaanjima.

Dakle, zato je toliko puno naunika religiozno? Oigledno i intelektualno najadekvatnije objanjenje za to nije teko otkriti. Dobro je poznato da je svet prirode konceptualno rastegljiv. On se moe interpretirati, bez gubitka intelektualnog integriteta, na mnogo razliitih naina. Neki shvataju ili objanjavaju prirodu na ateistiki nain. Drugi je doivljavaju deistiki, videi je kao pokazatelj boanskog Tvorca, koji se vie ne bavi njenim deavanjima. Bog navija sat, a onda ga puta da sam radi. Drugi se zalau za specifiniji hrianski stav, verujui u Boga koji i stvara, i odrava. Neki pak imaju duhovnija gledita, pa govore pomalo neodreeno o nekakvoj ,ivotnoj sili.

Sutina je jednostavna: priroda je otvorena za itav spektar zvaninih tumaenja. Moe se interpretirati ateistiki, deistiki, teistiki i na brojne druge naine ali ona ne trai nijedno od njih. Neko moe da bude ,pravi naunik a da nije posveen nijednoj posebnoj religiji, spiritualnom ili antireligijskom pogledu na svet. Ovo je, slobodan sam da dodam, stanovite veine naunika s kojima razgovaram, ukljuujui i one koji se izjanjavaju kao ateisti. Za razliku od dogmatskih ateista, oni savreno dobro razumeju zbog ega neke od njihovih kolega usvajaju hrianski pogled na svet. Oni se mogu ne slagati s tim pristupom, ali su spremni da ga potuju.

Dokins, meutim, ima radikalno drugaiji stav. Nauka i religija osuene su na borbu do smrti.21 Samo jedna od njih moe izai kao pobednik a to mora biti nauka. Dokinsijanski pogled na stvarnost predstavlja sliku u ogledalu onoga to se da nai u nekim egzotinijim delovima amerikog fundamentalizma. Pozni Henri Moris, uveni kreacionista, video je svet kao apsolutno polarizovan u dve frakcije. Sveci su bili religiozno verni (to je Moris definisao na svoj sopstveni preteno ekskluzivni nain). Carstvo zlih sastoji se od naunika ateista. Moris je ponudio apokaliptinu viziju ove borbe, doivljavajui je kao kosmiku po svom znaaju. Sve se vrti oko borbe istine protiv lai, dobrog protiv zla. A na kraju, dobro i istina e pobediti! Dokins jednostavno ponavlja taj fundamentalistiki scenario, izokreui njegov referentni okvir.

To je beznadeno zbrkano tumaenje stvari. U krajnoj liniji, zavisi od zastarelog i sada ve naputenog istorijskog shvatanja odnosa izmeu nauke i religije. Jednom davno, tokom druge polovine devetnaestog veka, sigurno je bilo mogue verovati da su nauka i religija u stalnom ratu. Pa ipak, kako mi je nedavno rekao jedan od vodeih amerikih istoriara nauke, na to se danas gleda kao na beznadeno izmodeli istorijski stereotip, potpuno diskreditovan od strane uenjaka. Taj stav opstaje jo jedino u abokreini intelektualnog ivota, u koju jo nije prodrla svetlost uenosti. odnos izmeu nauke i religije kompleksan je i aren ali se nikako ne moe ubedljivo predstaviti kao totalni rat.

Ipak, Dokins je nepokolebivo odan ovom zasterelom ratnom modelu, tako da izvodi neke veoma nemudre i neodbranjive zakljuke. Najapsurdniji od svih jeste onaj da naunici koji veruju ili doprinose verovanju da postoji pozitivni radni odnos izmeu nauke i religije predstavljaju kolu Nevila emberlena22. To je poreenje intelektualna besmislica, da ne spominjem u kojoj meri je lino uvredljiva. Za one itaoce koji ne prepoznaju aluziju, Dokins ovde ukazuje na politiku poputanja koju je britanski premijer Nevil emberlen usvojio 1938. prema Adolfu Hitleru, u nadi da e se time izbei opti rat u Evropi. Ta grozna analogija izgleda da implicira kako naunici koji potvruju znaaj religije treba da budu stigmatizovani kao ,miritelji, a da religiozne ljude, to je podjednako uvredljivo, treba uporediti s Hitlerom. Bie da Dokinsova mata ovde izraava neke alarmantno pristrasne i slabo obavetene procene u pogledu veze izmeu nauke i religije.

Prema tome, na koga to Dokins misli? Neverovatno, ali on izdvaja Majkla Riza istaknutog ateistikog filozofa koji je mnogo uinio na razjanjavanju filozofskih korena i posledica darvinizma, te izazivao religijski fundamentalizam.23 Zato? Dokinsov dokaz je ovde toliko nejasan da je teko utvrditi smisao pitanja. Da li se to Riz drznuo da kritikuje Dokinsa, to je in lse majest, vreanje njegovog velianstva? Ili je on jo drskije sugerisao da bi nauka i religija mogle da ue jedna od druge to bi, bojim se, neki fanatici mogli da posmatraju kao izdaju?

Dokins tu s odobravanjem citira Derija Kojna, ikakog genetiara, koji je izjavio da pravi rat postoji izmeu racionalizma i sujeverja. Nauka nije nita drugo do jedan vid racionalizma, dok je religija najuobiajeniji oblik sujeverja.24 Tako je svet podeljen na dva tabora racionalizam i sujeverje. Ba kao religije razlikuju spasene od prokletih, Dokins pokazuje isti model apsolutne dihotomije misli. Ili je crno ili belo; nema sivih nijansi. Jadni Majkl Riz. Napavi jednu gomilu fundamentalista, prognan je od strane druge proglaen intelektualno prljavim od strane svojih nekadanjih kolega.

Dokins je nesumnjivo uanen u svojoj vlastitoj, vrlo specifinoj verziji fundamentalistikog dualizma. Pa ipak, mnogi e primetiti da je provera realnosti ovde odgovarajua, ako ne mnogo i zakasnela. Izgleda da Dokins vidi stvari s visokopolarizovanog gledita, koje nije nita manje apokaliptino i izvitopereno od stanovita religijskog fundamentalizma koji eli da iskoreni. Da li za ateiste reenje za religijski fundamentalizam zaista lei u ponavljanju njegovih nedostataka? Ponuen nam je jedan ateistiki fundamentalizam koji je isto toliko pogrean i iskrivljen kao i njegovi religijski parnjaci.23 Postoje bolji naini da se izae nakraj s religijskim fundamentalizmom. Ovde je Dokins deo tog problema, a ne njegovo reenje.

SUDAR FUNDAMENTALIZAMA Jedna od najveih loih usluga koje je Dokins uinio prirodnim naukama jeste ta da ih je prikazao kao nemilosrdno i neumoljivo ateistike. One nisu nita od toga; ipak, njegova krstaka energija dovela je do jaanja ove negativne percepcije u mnogim segmentima severoamerikog konzervativnog protestantizma. Ima li uopte boljeg naina da se osigura prikazivanje tih nauka u nepovoljnom svetlu unutar ove zajednice, od zainteresovanosti za i posveenosti religiji koja ponovo oivljava irom sveta? Nimalo ne udi to su se mnogi darvinisti uzbunili zbog tog pokuaja da se njihovo gledite prikae kao ateistiko. Diskreditovani su u oima velikog dela svojih pobornika nepotrebno i nepromiljeno.

Ve sam kritikovao Pokret za inteligentni dizajn, konzervativni hrianski antievolucioni pokret ije su ideje takoe osuene u Zabludi o Bogu.26 No, ironino je to to taj pokret danas smatra Dokinsa za jedno od svojih najveih dobara. Zato je tako? Zato to njegovo histerino i dogmatsko insistiranje na ateistikim implikacijama darvinizma odbija mnoge potencijalne sledbenike teorije evolucije. Vilijem Dembski, intelektualni arhitekta ovog pokreta, bez prestanka zahvaljuje inteligentnom Tvorcu na Dokinsu.27 Evo kako je tu zahvalnost izrazio u mejlu koji je nedavno uputio Dokinsu: Redovno govorim svojim kolegama da ste vi i vaa dela predstavljate jedan od najveih Bojih darova Pokretu za inteligentni dizajn. Zato vas molim da nastavite u istom duhu! Sumnjam da je oduevljen knjigom Zabluda o Bogu.28

Ne iznenauje to je Riz (koji se be opisuje kao ,okorelog darvinistu) prokomentarisao u procurelom mejlu upuenom Denijelu Denetu da su on (Denet) i Dokins predstavljali potpunu propast u borbi protiv Inteligentnog dizajna.

Ono to nam je potrebno nije predvidljivi i automatski ateizam, ve promiljeno hvatanje u kotac s problematikom nijedan od vas nije voljan da ozbiljno pristupi prouavanju hrianstva i pozabavi se njegovim idejama. Prosto je budalasto i groteskno nemoralno tvrditi da je hrianstvo jednostavno sila zla, kako tvrdi Riard [Dokins] tavie, mi smo u borbi i mi moramo stvarati saveze u borbi, a ne naprosto udaljiti svakog ko bi nam se voljno pridruio.29 Aha! Sada razumemo zbog ega je Dokins gurnuo Riza u tamu. Ne brini, Majkle u dobrom si drutvu.

Ali, pre nego to je prognan iz Dokinsovog Edena, Riz je ukazao na jo neto. Dvadeset drugog oktobra 1996. godine, papa Jovan Pavle II izdao je objavu Pontificijskoj akademiji nauka, u kojoj nudi podrku optoj ideji bioloke evolucije, kritikujui izvesne materijalistike interpretacije te ideje.30 (Usput budi reeno, rimski katolicizam nikad nije ni imao tekoa s prihvatanjem ideje evolucije, za razliku od konzervativnog protestantizma.) Mnogi naunici s dobrodolicom su doekali papinu izjavu, ali ne i Riard Dokins. Sledi Rizov komentar na ono to se potom dogodilo: Kada je Jovan Pavle II napisao pismo u kojem odobrava darvinizam, odgovor Riarda Dokinsa glasio je da je papa jednostavno licemeran, da ne moe biti iskren u pogledu nauke i da se samom Dokinsu vie dopada poteni fundamentalista.31

Rizova primedba momentalno nam pomae da shvatimo ta se deava. Da je Dokinsov plan bio da ohrabri hriane da prihvate bioloku evoluciju, ta tvrdnja bila bi doekana oberuke. Ali nije. Dokins je potpuno nesposoban da prihvati da papa ili verovatno svaki hrianin moe pristati na evoluciju. Dakle, on ne govori istinu, zar ne? Nemogue da govori. Papa je, prema Dokinsu, jedna sujeverna linost koja se samo pretvara da je racionalna. Teko je ne poverovati da nauka ili pre veoma sporno i nereprezentativno shvatanje nauke ovde nije zloupotrebljena kao oruje za unitenje religije.

Jedan od najtunijih aspekata knjige Zabluda o Bogu jeste nain na koji se njen autor preobrazio iz naunika koji strastveno brine za istinu u neskrivenog antireligijskog propagandistu, koji zanemaruje dokaze. To je postalo oigledno u televizijskoj seriji Koreni svog zla?, koja je posluila kao osnova za Zabludu o Bogu. U njoj je Dokins pronalazio verske ekstremiste koji zagovaraju nasilje u ime religije ili su po svojim gleditima protiv nauke na jedan izraeno agresivan nain. U obzir nije dolazila, niti je bila intervjuisana, nijedna osoba od ugleda. Dokinsov zakljuak? Religija vodi u nasilje i po svojoj prirodi je antisajentistika.

Ne iznenauje to to je serija bila otro kritikovana zbog svoje intelektualne neozbiljnosti. Kako mi je posle rekao jedan stariji oksfordski kolega naunik, koji je inae ateista, nemojte suditi o nama ostalima prema tom pseudointelektualnom truanju. Pa ipak, Zabluda o Bogu jednostavno nastavlja s flagrantno pristrasnim pristupom dokazima, ismevajui i uklanjajui alternative, odbijajui da ih shvati ozbiljno. Da, postoje religiozni ljudi koji prema nauci oseaju duboko neprijateljstvo. Njihov broj e se, ako nita drugo, jednostavno poveati zahvaljujui Dokinsovoj polemikoj upotrebi nauke u njegovoj epskoj borbi protiv religije. Moda je vreme da nauna zajednica kao celina protestuje protiv zloupotrebe svojih ideja u slubi jednog takvog ateistikog fundamentalizma.

3

Gde su koreni religije? SUTINSKA, NEPROMENLJIVA I OSNOVNA PRETPOSTAVKA ateizma jeste da Bog ne postoji. Zato bi, stoga, iko verovao u Boga? Po Dokinsu, to je jedno krajnje iracionalno ubeenje poput verovanja da ajnik krui oko Sunca.1 Naravno, to je pogrena analogija. Niko koga poznajem ne veruje u takvu besmislicu. Ipak, Dokins eli da njegova italaka publika u to poveruje u to da je verovanje u Boga na istoj razini kao verovanje u kosmike ajnike. Radi se o jo jednom recikliranom poreenju koje je, poput ostalih, deo njegove opte strategije sistematskog izrugivanja, pogrenog predstavljanja i demonizacije, koja se nadmee sa svetskim stanovitima, koja su uvek prikazana u najnaivnijem moguem svetlu.

Dakle, koje to nove uvide Dokins nudi? Najbolji nain za razumevanje Dokinsovog pristupa poreklu religije jeste primeivanje da se on slui tradicionalnim ateistikim dokazom nepostojanja Boga, i njegovim razvijanjem na nov nain. Sve to vodi unazad do Ludviga Fojerbaha, radikalnog nemakog filozofa koji nije voleo religiju. 1841. godine, Fojerbah je tvrdio da je Bog u osnovi izmiljotina, neto to su ljudska bia smislila radi stvaranja metafizike duhovne utehe.2 Njegov dokaz je izveden ovako:

Boga nema.

Ali, mnogi ljudi veruju u Njega. Zato?

Zato to ele utehu.

Stoga oni projektuju ili objektiviu svoje enje i nazivaju ih Bogom.

Otuda je taj nepostojei Bog jednostavno projekcija ljudskih enji.

To je fascinirajui argument i ima duboki uticaj na zapadnjaku kulturu. Meutim, on je takoe i problematian. Za poetak, to to se neto eli nije pokazatelj da to neto ne postoji. ovekova e ukazuje na njegovu potrebu za vodom. On takoe sugerie da su postojea shvatanja sveta oko nas odgovor na ljudske potrebe i elje ukljuujui, naravno, i ateizam, koji se moe pojmiti kao odgovor na ovekovu udnju za moralnom autonomijom.

Razmotrimo dve varijante, obe duboko relevantne za nau temu. Jedna dri da se koreni verovanja u Boga nalaze u sociolokim iniocima, a druga u psiholokim faktorima. Karl Marks je tvrdio da je razlog to je ljudima potrebna iluzija o Bogu njihovo socijalno i ekonomsko otuenje. Kada se desi socijalistika revolucija, potreba za religijom e nestati. Ona e naprosto prirodno odumreti. Ona je, isto tako, podjednako ozbiljna prepreka ljudskom napretku. Sigmund Frojd je smatrao da poreklo vere u Boga poiva u ovekovoj potrebi za oinskom figurom. Kad se jednom prihvati da je Bog ,ispunjenje elje, prikazano kao rezultat ovekove projekcije, slobodni smo da prevaziemo ovu infantilnu iluziju i odrastemo.3

Dokins takoe predlae i naturalistiko objanjenje religije u ovom sluaju, jedno koje je veoma neprirodno i neuverljivo. Verovanje u Boga moe biti nusproizvod nekog drugog evolutivnog mehanizma. Tu Dokins prelazi na teren koji je istraivao njegov kolega ateista, Denijel Denet, u svom nedavno objavljenom delu Razbijanje arolije.4 Pa ipak, i Denet i Dokins usvajaju vrlo kognitivni stav prema religiji, definiui je virtuelno iskljuivo u pogledu ,verovanja u Boga. S druge strane, to sigurno nije jedini aspekt religije, niti je ak obavezno najfundamentalniji. Pouzdaniji opis religije upuivao bi na mnoge njene aspekte, obuhvatajui znanje, ubeenja, iskustvo, rituale, istraivanje porekla, motivaciju i bihejvioralne posledice.5

Uprkos nuenju unekoliko suenog shvatanja religije, Denet iznosi da odreujua karakteristika vere u Boga mogla da nastane iz mnogih razloga. Na primer, mi moda imamo ,centar za Boga u naim mozgovima. Takav jedan centar mogao bi da zavisi od ,mistinog genakoji je favorizovan putem prirodne selekcije, zato to oni koji ga imaju bolje preivljavaju. Ili su religijske ideje mogle da se raire iz individualnog sujeverja preko amanizma i ranih ,divljih tragova religije.

Dokins pridodaje takvim spekulacijama, sugeriui da su sutinski prirodne tendencije moda bile pogreno usmerene, te zavrile kao neto fundamentalno religijsko. Stoga je religija sluajna nus-pojava, odnosno zatajivanje neeg korisnog.6 No, to ipak deluje malo nespojivo s njegovim sopstvenim ,univerzalnim darvinizmom, koji izbegava svaku ideju o svrsi stanovite koje je famozno saeto u njegovoj izjavi da univerzum nema plan, ni svrhu, ni zlo ni dobro, nita sem slepe i bespotedne ravnodunosti.7 Kako Dokins moe da govori o veri kao neemu ,sluajnom, kad njegovo razumevanje evolucionog progresa iskljuuje svaki teoretski okvir koji mu doputa da tvrdi da su neki ishodi namerni, a neki sluajni? To se ne poklapa s darvinistikim pogledom na svet. Po darvinizmu, sve je sluajnost. Stvari mogu izgledati kao akcidentalne ali taj privid plana ili intencionalnosti nastaje iz sluajnih razvitaka. To je, na kraju krajeva, sr Dokinsove kritike Paleja u Slepom asovniaru.

Ovo je ipak najnevanija stavka. Glavno osporavanje te teorije o sluajnoj nus-pojavi jeste nedostatak ozbiljnog dokaza u njenu korist. Gde je nauka? Koji je dokaz za takvo verovanje? Umesto temeljnog izvoenja zakljuaka i argumenata zasnovanih na dokazima, koje imamo pravo da oekujemo, nalazimo spekulacije i nagaanja. Dokinsove teorije o biolokom poreklu religije, iako su zanimljive, moraju se uvrstiti u krajnje spekulativne. Njegovi argumenti o psiholokim korenima vere pretrpani su mnogim ,moda i ,moglo bi, brojnim verbalnim putokazima koji govore da nema sutinskog dokaza za vrlo slabe i spekulativne ideje koje istrauje zajedno sa svojim itaocima.

itajui ovaj deo, primetio sam da sam uvuen u potinjenost njegovim idejama zahvaljujui istoj snazi njegovih tvrdnji, pre nego da sam voljno sledio teinu dokaza s jedne, i Dokinsove vetine da ih predstavi, s druge strane. Argumenti zapoinju opreznim ,moe biti izjavama, unapreujui dalje probne hipoteze za razmatranje. I pored toga, one brzo postaju vrste ,jeste tvrdnje, koje se iznose bez jakog dokaza za koje se normalno podrazumeva da su neophodne u rigoroznim naunim raspravama.

Ja bih lino smestio Dokinsa (i Deneta) u iroku tradiciju naturalistikog objanjenja religije, koja ukljuuje Fojerbaha, Marksa i Frojda. Kakve god bile mogue koristi od vere, ovi autori su ubeeni da su one u celosti ponikle iz ljudske svesti. Izvan nas ne postoje nikakve spiritualne stvarnosti. Za poreklo verovanja u Boga mogu se dati prirodna objanjenja. Naposletku, radi se o cirkularnom argumentu koji pretpostavlja svoje zakljuke. On poinje pretpostavkom da Bog ne postoji i nastavlja pokazivanjem da se moe pruiti objanjenje Boga, koje je u potpunosti s tim u skladu. U stvari, imamo pred sobom ateistiku obradu ,pet puteva Tome Akvinskog, koje tvrdi da se dosledno razumevanje stvari moe dati bez obaveze da se predloi postojanje Boga.

U ranoj fazi Zablude o Bogu, Dokins predstavlja ateizam kao krajnji ishod procesa otpisivanja iracionalnih ubeenja o natprirodnom.8 Poinjete s politeizmom verovanjem u mnotvo bogova. Onda, kako vreme napreduje, i vae se razmiljanje istanava, prelazite na monoteizam verovanje u samo jednog Boga. Ateizam vas naprosto vodi samo korak dalje. Kako Dokins aljivo primeuje, za to je potrebno samo verovanje u jednog Boga manje nego pre. To je oigledno sledea faza u napretku religije. Ipak, istorija religije obavezuje nas da govorimo o diversifikaciji menjanju, a ne napretku religije. Naprosto, dokazi ne postoje zato da bi nam dopustili da priamo o bilo kojoj vrsti prirodne progresije od politeizma do monoteizma a zatim do ateizma.9

tavie, tu se postavlja jedno jo dublje pitanje, jedno na koje Dokins ni ne poinje da upuuje. Koja je razlika izmeu pogleda na svet i religije? Linija koja ih deli nepopravljivo je neprecizna i, rekli bi mnogi, iskonstruisana od strane onih koji su pozvani da je brane. Pogled na svet predstavlja razumljiv nain sagledavanja stvarnosti koji pokuava da pojmi njegove razliite elemente, unutar jednog sveobuhvatnog naina posmatranja stvari. Neka su od njih, naravno, religijska, neka nisu. Budizam, ekstencijalizam, islam, ateizam i marksizam spadaju svi u tu kategoriju. Neki pogledi na svet tvrde da su univerzalno istiniti; drugi, usaglaeniji s postmodernim etosom, vide sebe kao lokalne. Nijedno shvatanje ne moe se ,dokazati kao ispravno. Upravo zato to predstavljaju ,veliku sliku u svom bavljenju svetom, njihova fundamentalna uverenja u krajnjoj liniji lee izvan finalnog dokaza.

Evo u emu je sutina: pogledi na svet lako mogu da promoviu fanatizam. Dokins na to gleda kao na odreujuu karakteristiku religije, izvodei iz svog manjkavog shvatanja nasilja svaku sugestiju da bi ono moglo biti posledica politikog fanatizma ili ak ateizma, i to prikrivajui. Ubeen je da on lino, kao dobri ateista, nikad ne bi nikad navodio avione na oblakodere, niti poinio bilo kakvo drugo nemoralno delo nasilja ili tlaenja. Dobro za njega. Ne bih ni ja. Pa opet, postoje oni u oba naa tabora koji bi. I Dokins i ja moemo poricati nasilje i obojica se zalagati unutar svojih grupa protiv njega. Ali, surova je stvarnost da se i religijsko i antireligijsko nasilje deavalo i da e se, najverovatnije, i nastaviti. Ovo je od tolike vanosti da emo se kasnije ponovo detaljnije time pozabaviti.

Dokins se dri naturalistike tradicije koja tei da objasni poreklo religije bez pozivanja na postojanje ili aktivnost Boga. Kao i Frojd pre njega, i Dokins preduzima na sebe da demonstrira kako se svi aspekti religije mogu podvesti pod jednu teoriju u ovom sluaju, pod ,univerzalni darvinizam.10 Prihvativi se jednog takvog ambicioznog projekta, on mora da prevazie brojne intelektualne prepreke. U ovom poglavlju mi emo razmotriti da li se njegov pristup poklapa s rigoroznim dokaznim zahtevima, koje prirodne nauke trae.

DEFINISANJE RELIGIJE Jasna definicija tanog predmeta prouavanja kljuna je za ozbiljnu naunu studiju o bilo kom entitetu ili fenomenu. Neuspeh prethodnih pokuaja da prue pouzdanu i zagarantovanu definiciju religije iroko je priznat u obimnoj naunoj literaturi posveenoj ovoj temi. Od milijardu definicija ponuenih tokom poslednjih sto pedeset godina, od kojih se svaka predstavljala kao nauna ili objektivna, nijedna nije bila dovoljno otporna ili reprezentativna da zadobije trajnu podrku.11 tavie, definicije religije retko su neutralne, ali su esto stvorene da favorizuju uverenja i instituciju s kojom su u ljubavi, te da kanjavaju one s kojima stoje u neprijateljstvu, esto odraavajui tek neto vie od specifinih ciljeva i predrasuda pojedinih uenjaka.12

Dokins se bavi ovim ozbiljnim problemom tako to ga izbegava, birajui da se ne unosi u pitanja koja su slavno unitila ranije pokuaje da se uoptavaju koreni religije. Njegova analiza poiva na ,optim principima religije13, koje nalazi u knjizi Demsa Frejzera Zlatna grana visokoimpresionistikom ranom antropolokom delu, prvi put objavljenom 1890. godine.14 To je vrlo zbunjujua strategija. Zato bi, uopte, Dokinsova teorija o poreklu religije u tolikoj meri zavisila od kljunih pretpostavki o delu koje je uveliko starije od jednog veka i danas ve umnogome diskreditovano?

Uspon savremene antropologije moe se shvatiti kao direktna reakcija na oigledan promaaj Frejzerove Zlatne grane. U emu su se sastojali ti neuspesi? Najpre, Frejzer je prihvatio ono to se moe jedino nazvati imperijalistikim stavom prema kulturolokom kontekstu religije, u cilju generisanja univerzalnih objanjavakih koncepata. Drugo, njegovom delu u potpunosti nedostaje svaka ozbiljna osnova za jednu sistematinu empirijsku studiju. ini se da Dokins ponavlja obe te greke, gradei ambiciozne teorije o poreklu vere, bez bilo kakvog razraenog pokuaja da se reprezentativno pozabavi velikim obimom naune literature koja navodi i procenjuje empirijske dokaze jo od Frejzera, i namesto toga stvara veoma sumnjive uoptene tvrdnje o prirodi religije.

Stoga, zato Dokins eli da sledi Frejzera u svoenju vere na neku jednostavnu univerzalnu crtu, zanemarujui gomile istraivanja koja sugeriu da je ona daleko kompleksnija i razliitija, te da ju je zato nemogue na silu u jedan jedini set univerzalnih ubeenja ili stavova? Odgovor je jasan: zato to inei tako on veruje da ju je mogue analizirati unutar ,univerzalnog darvinizma, koji predstavlja sr njegovog sistema verovanja. Univerzalne osobine vrsta zahtevaju darvinistiko objanjenje.15

Ali, ba u tome i lei problem: sada je poznato da religija ne pokazuje ,univerzalne osobine koje pretpostavlja Dokinsova omiljena teorija, i da su se poznoviktorijanski radovi iz sfere antropologije religije pogreno smatrali aksiomatskim. To je jedno od mnogih mesta na kojima Zabluda o Bogu zavisi od odbaenih pretpostavki iz devetnaestog veka, radi izgradnje sluaja protiv religije u dvadesetom. Dokins se trudi da izbegne ovu stavku tako to svoj kriticizam usmerava protiv tri velike monoteistike religije. Ali kao prvo, one predstavljaju samo tri od mnogih globalnih verskih paradigmi, kao drugo, postoje izuzetno velike razlike izmeu te tri religije (jedan oiti primer: hrianstvo ne zahteva obrede koji ukljuuju hranu ili obiaje kao to su koer ili halal), i kao tree, postoje ogromne razlike unutar pojedinanih religija (uporedimo tradicionalno rimokatoliko hrianstvo s evanelistikim ili pentekostalnim).

Jo vie zabrinjava Frejzerova strategijska pretpostavka o esencijalnoj slinosti ovekovih osnovnih potreba svuda i uvek, koja je dovela Dokinsa do toga da ponudi shvatanje porekla religije zasnovano na navodnoj sveoptoj tenji da se verovanja oboje eljom. Tu je teoriju mogue pratiti unazad do Ludviga Fojerbaha i Sigmunda Frojda. Ne pominju se ni ovi plodonosni mislioci ni njihovi brojni kritiari, a tek nema govora o onima koji su branili takav jedan ambiciozan nagovetaj. Dokinsov autoritet u ovoj taki? Vilijem ekspir.

Dokins identifikuje ,ispunjenje elje kao optu osobinu religije. Sad, postoji zrnce istine u njegovoj analizi. Nain na koji ljudi percepiraju svet zaista je obojen njihovim planovima i oekivanjima. Kognitivni bijas uistinu je osnovna karakteristika ljudske psihologije.16 Ipak, uopteno uzevi, taj se nesvesni bijas manifestuje ne toliko kroz nae verovanje u ono to elimo da je istina, koliko u odravanju statusa quo naih ubeenja. Pokretaka sila nije pusta elja, ve konzervativno razmiljanje to jest, ono miljenje koje uva i odrava postojei pogled na svet.

Recimo, mnogi ljudi imaju pozitivno miljenje o sebi, oseaj da je univerzum dobronameran i da su drugi ljudi kao i oni. Oni odravaju to stanovite pristupajui podacima koji hrane njihovo gledite i umanjuju one koji to ne ine. Ostali (poput depresivnih ili istraumiranih osoba) vide sebe kao bezvredne, doivljavaju vaseljenu kao zlonamernu i misle da su drugi ljudi tu da njih ugroze. Uz to, oni odbacuju ili minimiziraju znaaj bilo kojih informacija koje se ne uklapaju u njihov pogled na svet.

Mi otuda posedujemo ugraen otpor prema promeni naeg poloaja otpor koji je poduprt kognitivnim bijasima, zbog ega smo predisponirani da odbacimo podatke koji su nespojivi s naim stavovima. U celini, mi to radimo zato to je uinkovito potreban je napor i prilino je uznemiravajue menjati svoja miljenja ak i onda kada se promena odvija nabolje. Zabluda o Bogu je divna studija sluaja tano ove vrste nesvesnog bijasa. Bez pune svesnosti da to radi, Dokins u prvi plan izbacuje dokaz koji se slae s njegovim vlastitim gleditima i otpisuje ili iskrivljuje one koji se ne slau.

Dok nam kognitivni bijas pomae da se nosimo sa sloenim svetom, postoje izvesne situacije u kojima je veoma vano da smanjimo njegov uticaj na minimum. Nauno ispitivanje jeste jedna od njih. itav smisao naunog metoda jeste da se smanji, i tamo gde je mogue, eliminie, takav bijas, te da se borimo da doemo do onoliko objektivnog i korektnog shvatanja koliko je to izvodljivo. Dokins ne primenjuje ovu metodu na svoje razmatranje religije.

Da li kognitivni bijasi igraju ulogu u religijskim ubeenjima? Oito je da su oni tu znaajni koliko i u ma kojoj drugoj oblasti u ivotu. Razumevanje tog aspekta kognitivnog procesuiranja takoe moe rasvetliti konzervatizam utvrene religije faktore koji je odravaju kada se suoava s pretnjom.17 Ipak, oni su manje vani za razumevanje porekla religije i novih verskih pokreta, koje karakterie kontrast statusu quo, pre nego konzervatizam.

VEROVANJE U BOGA I RELIGIJA Kako su vera u Boga i religija povezane? Dokins proputa da napravi ovu presudnu razliku, posmatrajui ,religiju i ,veru u Boga kao tek neto malo vie od dve