27

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

3/2

011

Aleksandar Dobrijevi Originalan nauni radOdeljenje za filozofiju UDK: 321.01Filozofski fakultet DOI: 10.2298/FID1103027DBeograd

KONTRAKTUALIZAM VERSUS KONTRAKTARIJANIZAM*

Apstrakt: Autor nastoji da pokae da je uobiajena podela na hobsovsku i kantovsku liniju miljenja u sklopu savremene recepcije tradicije drutvenog ugovora potpuno opravdana. U tekstu se takoe naglaava kako se ideja drutvenog kao moralnog ugovora, nasuprot izvornijem politikom ugovoru, artikulie tek u poznoj evolucionoj fazi te ideje, naroito u dvadesetom veku (pre svega u teori-jama Dejvida Gotijea i Tomasa Skenlona). Najposle, odbacuje se pokuaj redefini-sanja kontraktualizma kao neke vrste konstruktivizma, budui da u kontraktualizmu nema nikakvih elemenata proceduralnog rasuivanja koje je, prema optem uverenju, karakteristino za konstruktivistiku misao.

Kljune rei: tradicija drutvenog ugovora, kontraktualizam, kontraktarija-nizam, konstruktivizam, aktualna i hipotetika saglasnost, Dejvid Gotije, Tomas Skenlon.

Postalo je uobiajeno da se savremene teorije drutvenog ugo-vora klasifikuju prema takozvanom hobsovskom, odnosno kan-tovskom modelu. Za prvi, hobsovski model, upotrebljava se termin kontraktarijanizam (contractarianism), a za drugi, kantovski model, termin kontraktualizam (contractualism).1 Iako, na prvi pogled, ova terminoloka distinkcija moe izgledati odvie sholastika, ona je i istorijski i analitiki gledano opravdana, budui da izmeu Hobsove i Kantove (Hobbes, Kant) filozofije u svakom pogledu ima vie zna-ajnih razlika nego znaajnih slinosti. Dakle, kao po nekom ogle-dalnom principu, isto vai i za one savremene filozofije koje se, u kontekstu grananja ugovornih teorija, oznaavaju kao hobsovske

1 Videti, na primer, Scanlon 1998: 375, n. 2.

* lanak je raen u okviru projekta (br. 43007) koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

28

Ale

ks

An

dA

r d

ob

rij

ev

iili kantovske.2 U ovom emo se tekstu ponajvie osvrnuti na opte crte dva vrlo uticajna, no meusobno suparnika, modela savremene drutveno-ugovorne teorije: kontraktarijanizam Dejvida Gotijea (David Gauthier) i kontraktualizam Tomasa Skenlona (Thomas Scanlon).

Odmah valja naglasiti da je veza izmeu savremenih verzija drutveno-ugovorne teorije i takozvane tradicije drutvenog ugo-vora u najmanju ruku labava, te da je, otuda, treba shvatiti kao vezu u prenosnom smislu. Pre svega, koliko je duga ta tradicija i da li u njoj zaista postoji neto upadljivo to je izdvaja kao zasebnu tradici-ju? Iako se tragovi, ili nedovoljno razvijeni oblici, ove teorije mogu pronai u antikoj i srednjovekovnoj misli, zlatno doba teorije drutvenog ugovora predstavlja period od 1650-1800. godine, po-ev od Hobsovog Levijatana, zakljuno sa Kantovom Metafizikom morala (up. Riley 2006: 347; Hpfl and Thompson 1979: 926; Stu-par 2010: 201211).3 Strogo uzev, tradiciju teorije drutvenog ugovora formiraju svega etiri velika imena: Hobs, Lok, Ruso i Kant (Locke, Russeau).4 Ono to savremene mislioce spreava da govore o zasebnom lokovskom modelu ugovorne teorije jeste i-njenica da se Lok, mimo toga to se esto shvata kao teoretiar dru-tvenog ugovora, katkad predstavlja i kao teoretiar prirodnog zako-na, a ponekad kao teoretiar prirodnih prava. Problem je u tome to su sve tri karakterizacije tane, a to zapravo oteava neku odluniju klasifikaciju. Kad je, pak, o Rusou re, u poslednje vreme postoje

2 Ovde ne treba gubiti iz vida jednu korisnu Rolsovu sugestiju: Pridev kan-tovski izraava analogiju, a ne identitet; on uglavnom znai da neka doktrina do-voljno i u izvesnom fundamentalnom smislu podsea na onu Kantovu, pa je mnogo blia njegovom shvatanju nego nekim drugim tradicionalnim moralnim koncepcija-ma koje su odgovarajue kao merila u svrhu poreenja (Rawls 1980: 517). Isto bi se moglo rei i za upotrebu prideva hobsovski.

3 Kant se, dodue, u veoj meri osvre na ideju drutvenog, odnosno prvo-bitnog ugovora u tekstu O uobiajenoj izreci: to bi u teoriji moglo biti ispravno, ali ne vredi za praksu (Kant 1974), nego u Metafizici morala (Kant 1993), gde su toj ideji posveena svega dva paragrafa ( 47 i 52) u prvom delu knjige pod naslovom Metafizika naela nauke o pravu.

4 Podsetimo se ovde, tek usputno, da tradiciju velikih kritiara teorije drutvenog ugovora ini trojstvo Hjum-Bentam-Hegel (Hume, Bentham, Hegel). Najotriji meu njima svakako je bio Bentam, koji je izvoenje porekla vladavine iz drutvenog ugovora smatrao naprosto himerom (Bentham 1843a: 268), odnosno istom izmiljotinom (Bentham 1843b: 501).

29

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

3/2

011

pokuaji da se ispravi nepravda koja mu je dugo vremena priinja-vana, te da se kantovski model drutveno-ugovorne teorije preina-i u Ruso-Kantov model.5 Kako god, ugovorne teorije ova etiri mislioca meusobno se u dovoljnoj meri razlikuju da svaka zahteva najpre posebnu, a tek naknadno komparativnu analizu (ni u jednu od njih se ovde, meutim, neemo uputati). Stoga se ini da su makar delimino opravdane tvrdnje onih koji osporavaju postojanje jedin-stvene ugovorne tradicije, naroito u etici (up. Lessnoff 1986: 9; Kymlicka 1993: 196). Ipak, ono to povezuje ovu tradiciju, uprkos razlikama izmeu teoretiara, jeste uverenje da moralni principi ili politika ureenja svoju legitimnost nalaze u moi da osiguraju sa-glasnost onih na koje se primenjuju. U tom kontekstu, termine ugo-vor, saglasnost, sporazum, pristanak, savez, konsenzus, pogodba treba itati kao sinonime (up. Hpfl and Thompson 1979: 926). Ima-jui, dakle, na umu ono to je manje-vie zajedniko svim navede-nim klasinim filozofima, teoriju drutvenog ugovora blie bismo mogli da odredimo kao teoriju koja moralne principe ili politika ureenja opravdava pozivanjem na drutveni ugovor na koji se (do-bro)voljno pristaje pod odgovarajuim (obino idealnim ili hipote-tikim) uslovima. Ugovorna shvatanja meusobno se razlikuju upra-vo u pogledu naina na koji treba specifikovati te odgovarajue uslove: ta je predmet ugovora (pristanka, saglasnosti, sporazuma, pogodbe): drutveno i politiko ureenje ili, pak, moralni principi?; ko su ugovorne strane (ugovorai) i kakav je njihov pregovara-ki poloaj: status quo, prirodno stanje, fizika ili moralna jedna-kost?; koja vrsta motivacije lei iza njihove spremnosti da pristanu na uslove koje takva vrsta ugovora garantuje: lini interesi ili moral-ne pobude? (up. Freeman 1990: 122; Freeman 2006: 57).

Treba napomenuti da se teorija drutvenog ugovora primarno pojavila kao politika teorija, kao odgovor na pitanja o legitimnosti vladavine i osnovama politike obaveze. Drutveni ugovor je pre-vashodno zamiljen kao sredstvo da se ne samo legitimie (oprav-da), ve i ogranii politika vlast, a funkcija drutveno-ugovorne

5 Interesantna je distinkcija koja se katkad povlai izmeu Rusoovog i Kan-tovog poimanja drutvenog ugovora: dok je Rusoovo vie graansko, Kantovo je kosmopolitsko (up. ONeill 2003a: 353). U svom obrazloenju nadovezivanja na tradiciju drutvenog ugovora Skenlon e se vie pozivati na Rusoa nego na Kanta (up. Scanlon 1998: 5; Scanlon 2003b: 73).

nebaHighlight

nebaHighlight

nebaHighlight

nebaHighlight

nebaHighlight

nebaHighlight

nebaHighlight

30

Ale

ks

An

dA

r d

ob

rij

ev

iteorije da (pr)opie politiki organizovano drutvo. Utoliko bi u izvesnom smislu politiki ugovor bio bolji ili taniji termin od drutvenog ugovora (up. Lessnoff 1986: 2; Sayre-McCord 2000: 248249). Ako se moe govoriti o tradiciji drutvenog ugovora u filozofiji morala, ona se oslanja na ideju hipotetike saglasnosti meu (fiziki ili moralno) jednakima pod idealnim uslovima. Osnovna ideja je da je moral duboko sadran u samom pojmu sagla-snosti, pa tako odgovor na pitanje da li je neko delanje ispravno ili neispravno mora zavisiti od toga da li je ono u skladu sa principima koji bi bili predmet odgovarajue saglasnosti izmeu ugovoraa. Svrha idealizacije za sve teoretiare ugovora, uprkos razlikama u njihovim pristupima, jeste isticanje odreenih relevantnih faktora (obino normativnih) u procesu odluivanja zamiljenih delatnika: saglasnost svih individua koje bi pristale na odreena drutvena ure-enja ili moralna naela pokazuje da ta ureenja ili naela poseduju izvesna normativna svojstva (da su legitimna, pravedna, obavezuju-a, itd). Dakle, hipotetika saglasnost ima kontrainjeninu struktu-ru: moralni princip je opravdan ukoliko bi delatnici u idealnim okol-nostima pristali na njega (Stark 2000: 314315; Darwall 2003: 1; DAgostino and Gaus, internet).6 Otuda se ponekad kae da ideja hipotetikog ugovora ili hipotetike saglasnosti predstavlja heuri-stiko sredstvo ili metaforu (Scanlon 1976: 17; Scanlon 1996: 263). Drugaijoj ideji aktualnog ili preutnog (tacit) sporazuma izmeu stvarnih delatnika (koja podrazumeva uee u izvesnim konvencionalnim praksama) pribegavali su oni teoretiari koji su

6 Istorijsko-filozofski gledano, ideju o kontrainjeninoj strukturi prvobitnog ili drutvenog ugovora najpregnantnije izraenu nalazimo ve kod rusoovski na-dahnutog Kanta: Sam ovaj ugovor... kao koaliciju svake posebne i privatne volje u narodu radi zajednike i javne volje... nipoto nije potrebno pretpostaviti kao inje-nicu (jer kao takav uopte nije mogu)... To je samo ideja uma, koja, meutim, ima svoj (praktiki) realitet: naime, da obavee svakog zakonodavca da tako daje svoje zakone kao da su oni mogli proizii iz ujedinjene volje itavog naroda, i da svakog podanika, ukoliko on hoe da bude graanin, posmatra tako, kao da se on saglasio sa jednom takvom voljom. Jer, to je probni kamen pravovaljanosti svakog javnog zakona. Ako je on, naime, nainjen tako, da je nemogue da bi itav narod mogao za njega dati svoju saglasnost... onda on nije pravedan; ali ako je samo mogue da se narod saglasi sa njim, onda je dunost smatrati zakon pravednim: to je takoe dunost ak i pod pretpostavkom da je narod sada u takvom poloaju, ili pri takvom raspoloenju i nainu miljenja, da bi mu graani najverovatnije uskratili svoje odo-bravanje kada bi za to bili upitani (Kant 1974: 107-108).

nebaHighlight

31

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

3/2

011

nastojali da objasne postojei moral i obiaje partikularnih istorij-skih zajednica. Ovu ideju prvi je predloio Hjum u svom opisu dru-tvenih konvencija (Hjum 2008), a nalazi se i u savremenim opisima morala kao konvencije, pre svega u takozvanom konvencionalizmu Gilberta Harmana. Prema Harmanu, moralni principi su rezul-tat aktualnog sporazuma, u smislu implicitnih konvencija koje su ljudi, meusobno saraujui, prihvatili (Harman 1975; Harman 1977: 103114). Za konvencionalizam bismo mogli rei da pred-stavlja naturalistiku ideju drutvenog ugovora (budui da se oslanja iskljuivo na aktualnu ili stvarnu saglasnost), direktno se suprotstavljajui normativnoj ideji (koja se iskljuivo oslanja na hipotetiku saglasnost). Zbog ega se u teoriji najee daje pred-nost hipotetikoj saglasnosti? Jer, dok aktualni sporazum uspostav-lja stvarne obaveze, hipotetika saglasnost oigledno ne uspostavlja nikakve obaveze. Ipak, iz pretpostavke da bi individue pristale na odreene moralne principe ukoliko bi imale priliku za to i kada bi bile racionalne, sledi da bi one imale razloge da podre principe na koje bi pristale. Pozivanje na hipotetiku saglasnost doputa osla-njanje ne na ono to bi ljudi mogli stvarno da uine (moda iz loih razloga ili nevoljno), ve na ono za ta imaju dobar razlog da uine (Sayre-McCord 2000: 250). Poto su hipotetiki ugovorai idealni, oni bi pristali na najbolje principe, odnosno na one principe na koje treba pristati (nasuprot aktualnim delatnicima koji moda imaju rave motive koji bi ih verovatno osujetili da pristanu na najbolje principe) (up. Stark 2000: 326327). Dakle, nije prigovor teorijama hipotetike saglasnosti to da hipotetiki sporazum ne obavezuje na nain na koji to ini aktualni sporazum (koji moe da sankcionie neispunjavanje datog obeanja ili nepotovanje odreenih klauzula nekog konkretnog ugovora). Jer, sve u svemu, hipotetika sagla-snost je zamiljena kao da prua osnovu za aktualnu saglasnost, budui da se stvarni ljudi gotovo nikada ne nalaze u aktualnoj poziciji da biraju principe koji upravljaju njihovim drutvenim inte-rakcijama (up. DAgostino and Gaus, internet).

Poto savremeni kontraktarijanizam svoje korene ima u Hob-su, uputno je sasvim ukratko podsetiti se na osnovne crte njegove teorije drutvenog ugovora. Prema Hobsu, pre drutvenog ugovora ne postoje ispravno i neispravno kao moralne kategorije. U prirod-nom stanju tip rasuivanja koji lei iza individualnog pristanka na

32

Ale

ks

An

dA

r d

ob

rij

ev

isporazum pre je instrumentalna racionalnost (zasnovana na relaciji sredstvo-cilj, a koja je opet zasnovana na sebinim motivacijama) nego bilo kakva moralna pobuda. Njegova teorija je pre teorija o poreklu i legitimnosti politike obaveze i suvereniteta nego to je pokuaj da se moral zasnuje na uzajamnoj saglasnosti. tavie, upravo je Hobsovo poricanje mogunosti morala na osnovu spora-zuma to to nuno navodi suverena da ga nametne. Ali i naknadno opravdanje morala zavisi od toga koliko dobro on slui individual-nim eljama (Hampton 1991: 36; Boucher and Kelly 1994: 2). Po-sledica doslednog instrumentalnog rasuivanja dovodi Hobsa dotle da individuama porie posedovanje intrinsine vrednosti: Valja-nost ili vrednost jednog oveka jeste, kao i kod svih drugih stvari, njegova cena (Hobz 1961: 74; up. Hampton 1991: 48; Hampton 2007: 1213).

Tako bi kljuna razlika izmeu hobsovaca (kontraktarijanaca) i kantovaca (kontraktualista) leala u njihovoj koncepciji ovekove vrednosti. Jer, Kant se svojom drugom formulacijom kategorikog imperativa (to jest praktinim imperativom ili principom ove-tva) direktno suprotstavlja Hobsovoj instrumentalnoj koncepciji: ovekova unutranja (intrinsina) vrednost, to e rei dostojanstvo, jeste ono to je uzvienije od svake cene, ono to ne doputa nika-kav ekvivalenat (Kant 2008: 82). Prema Kantu, pitati na ta bi to ljudi pristali kada reavaju politika pitanja ve pretpostavlja in-strinsinu vrednost svake individue, to jest ideju da su sve individue, kao moralno jednake, svrhe po sebi. Utoliko bi se njegovo carstvo svrha moglo protumaiti kao koncepcija idealne drutvene saradnje na moralno-egalitarnoj osnovi (up. Scanlon 1996: 263; Bufacchi 2000: 212; Hampton 1991: 50; Diggs 1981: 277).

Dakle, Hobsova i Kantova koncepcija drutvenog ugovora meusobno su suprotstavljene i nekompatibilne. Kao takve, one su oblikovale i savremene pristupe ideji drutvenog ugovora. Tako, dok neohobsovski pristup tumai drutveni ugovor kao drutvenu sarad-nju radi uzajamne koristi zasnovanu na ideji instrumentalne racional-nosti, neo-kantovski pristup traga za koncepcijom drutvenog ugo-vora kao dobro ureenog drutva zasnovanog na ideji praktikog uma. Ipak, dok se tokom sedamnaestog i osamnaestog veka drutve-nom ugovoru mahom pribegavalo kao objanjenju nastanka politi-kih obaveza i politike legitimnosti, u dvadesetom i ovom veku on se

33

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

3/2

011

koristi kako bi se opravdali principi drutvene pravde ili, pak, radi objanjenja prirode moralnosti (up. Bufacchi 2000: 204, 212, 215).

Blie gledano, kontraktarijanizam (hobsovski model teorije drutvenog ugovora) jeste shvatanje prema kojem se svrha drutve-nog ugovora ili sporazuma sastoji u pokazivanju da obavezivanje na moral predstavlja efikasan nain da se unaprede vanmoralni ciljevi i interesi. Do sporazuma se dolazi usklaivanjem interesa pojedinaca. Ovaj model je u sutini redukcionistiki, budui da moral izvodi iz vanmoralnih interesa: moral je podreen pojam koji je zasnovan na eljama (preferencijama) i interesima pojedinaca (pretpostavlja se da ono to je vredno jeste ono to individue zaista preferiraju, a ne ono to treba da preferiraju). Drugim reima, kao delatnici, imamo vanmoralne razloge da prihvatimo moral. Ti razlozi odraavaju me-uzavisnost naih interesa u pogledu uzajamne koristi. Relevantni moralni sporazumi jesu instrumentalni racionalni sporazumi koje ljudi sklapaju radi (poboljanja) uzajamne koristi. Rei da je neki pravac delanja instrumentalno racionalan znai rei da on najbolje ostvaruje delatnikove elje ili ciljeve. Dakle, prema ovom instru-mentalnom pristupu, drutvena saradnja po sebi nema intrinsinu vrednost, ve je treba vrednovati iskljuivo u terminima koristi koju donosi individuama. Jer, kontraktarijanizam dri do shvatanja da je individuama prevashodno stalo do linih interesa, te da e ih racio-nalna procena najbolje strategije za maksimizaciju njihovih linih interesa voditi tome da postupaju na moralan nain (pri emu je maksimizacija zajednikog interesa ta koja odreuje moralne nor-me). Otuda ova hobsovska verzija drutveno-ugovorne teorije na-stoji da moralna ogranienja objasni u terminima maksimalne kori-snosti. Drutvena saradnja unapreuje svaiju korist, ali ona to ini zahtevajui od individua da ogranie, putem pogodbe (bargaining), unapreivanje svojih sopstvenih interesa (up. Freeman 1990: 123; Kymlicka 1993: 189190; Sayre-McCord 2000: 260; Kreide 2000: 124; Darwall 2003: 4; Watson 2003: 255; Cudd, internet; DAgostino and Gaus, internet; Southwood 2009: 935).

S druge strane, kontraktualizam (kantovski model drutve-nog ugovora) relevantan sporazum shvata kao onaj koji se rukovodi moralnim idealom uzajamnog potovanja izmeu jednakih indivi-dua/linosti. Svaki oblik kontraktualizma utemeljen je na jednakom moralnom statusu individua, pri emu se taj moralni status tumai

34

Ale

ks

An

dA

r d

ob

rij

ev

ikao zasnovan na njihovoj sposobnosti za racionalno autonomno de-lanje. Tek na temelju jednakog moralnog statusa postaje mogue govoriti o sporazumu kao osnovi drutvene saradnje. Individue ne treba shvatati kao da su iskljuivo motivisane linim interesom, ve pre privrenou javno opravdanim standardima morala do kojih e svako drati. Prema kontraktualizmu, moral podrazumeva oblik praktikog uma koji je nezavisan od instrumentalne racionalnosti, odnosno od racionalnosti maksimalne uzajamne korisnosti. Ta teori-ja, dakle, porie redukciju morala na vanmoralne interese, te insisti-ra na (deliminoj) nezavisnosti moralnog od instrumentalnog (ra-zboritog) rasuivanja: postoje moralni razlozi koji su nezavisni od razmatranja o tome ta unapreuje individualne preferencije ili par-tikularne interese (up. Darwall 2003: 4; Watson 2003: 255; Freeman 2006: 59; Cudd, internet; Ashford and Mulgan, internet).

Prema Skenlonovoj varijanti kontraktualizma, kao delatnik u nastojati da ostvarim vlastite interese (i moralne i vanmoralne) na nain koji je mogue opravdati pred drugima koji takoe slede vla-stite interese (i moralne i vanmoralne). Ukoliko mogunost oprav-danja pred drugima predstavlja izvesno ogranienje mojih i tuih interesa, ono se upadljivo razlikuje od kontraktarijanskog ogranie-nja morala kao racionalnog ogranienja na osnovu vanmoralnih premisa o racionalnom izboru a koje e verovatno najpoznatiji kontraktarijanac, Dejvid Gotije (Gauthier 1986: 4), bezrezervno afirmisati.

Prema Gotijeovoj verziji kontraktarijanizma, moral nastaje iz racionalne pogodbe ili saglasnosti koja pretpostavlja vrednost zado-voljavanja individualnih preferencija: moral je funkcija (hipoteti-kog) ugovora izmeu racionalnih delatnika koji su iskljuivo moti-visani linim interesima. Iz te perspektive gledano, jedini odgovor na uveno pitanje Zato biti moralan? glasi: Zato to je u tvom linom interesu da bude takav (up. Gauthier 1999: 130). Ako opravdanje u moralu igra ikakvu ulogu, njemu se mora pribegavati bez uvoenja prethodnih moralnih pretpostavki (Gauthier 1986: 6). Pretpostavke od kojih se mora krenuti moraju biti jedino pretpo-stavke o racionalnosti. Gotije poistoveuje racionalnost sa maksimi-zacijom korisnosti, pri emu se korisnost definie u terminima zado-voljavanja preferencija (Gauthier 1991: 19). A delatnik se odreuje kao racionalni maksimizer korisnosti (utilitymaximizer) (Gauthi-

35

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

3/2

011

er 1986: 80), odnosno kao osoba ija se jedina briga sastoji u tome da u najveoj moguoj meri zadovolji svoje preferencije:

Racionalni delatnik je onaj koji dela kako bi postigao maksi-malno ispunjenje svojih preferencija, a moral je ogranienje naina na koji on dela, ogranienje koje nastaje iz interakcije sa drugim delatnicima.

(Gauthier 1991: 2324)

Ta interakcija sa drugim delatnicima drukije se naziva dru-tvenom saradnjom, pri emu ona ne bi ni postojala da ne predsta-vlja saradnju radi uzajamne koristi. Prevashodna uloga morala bi, dakle, bila u tome da spreava uzajamne tete, te bi tako glavni razlog za prihvatanje nekog moralnog sistema (kao rezultata pogod-be) bio taj to bi onda svaki delatnik, prihvatajui to ogranienje i pod uslovom da ga ostali delatnici takoe prihvataju, mogao da oe-kuje da e u veoj meri (bolje) realizovati svoje preferencije, nego to bi to mogao oekivati bez takvog jednog ogranienja (ili, ho-bsovski reeno, u nedrutvenom prirodnom stanju) (up. Gauthier 1999: 133). Dakle, Gotije izjednaava instrumentalnu racionalnost i moral, odnosno kod njega nema razlike izmeu moralne i razborite racionalnosti: moralni postupak je racionalan ako i samo ako una-preuje delatnikove interese (Hampton 1991: 34). Delatnik nastoji da treba (moralne izbore) izvede iz jeste (racionalnih izbora). U izvesnom smislu, Gotijeova ugovorna teorija nalikuje utilitarizmu, najpre po tome to istie da su injenice o individualnom blagosta-nju jedine fundamentalne moralne injenice. Povrh toga, mogue je povui jo neke paralele izmeu Gotijea i utilitarista, vidljive po zajednikom tretmanu individualnih preferencija kao datih, koje su same po sebi vredne nezavisno od svog porekla i cilja, te po zajed-nikom definisanju racionalnosti u terminima maksimizacije (up. Freeman 1991: 288).

Skenlon e u potpunosti odbaciti ideju drutvenog ugovora kao zasnovanog na uzajamnoj koristi, odnosno shvatanje da motiva-cija koja lei u osnovi hipotetike saglasnosti jeste iskljuivo lini interes ili lina korist, a s tim u vezi i proces pogodbe kao metod usklaivanja razliitih linih interesa (up. Scanlon 2003a: 136, n. 10; Scanlon 2003b: 7275; Scanlon 1998: 190). Njegov kontraktua-lizam istie relaciju uzajamnog opravdanja, pri emu izvore

nebaHighlight

nebaSticky Notemozzda ovo moze biti bitno za problemski deo rada

36

Ale

ks

An

dA

r d

ob

rij

ev

iopravdanja pre treba traiti u moralnim razlozima kao nezavisnim od puke instrumentalne racionalnosti. A moralni razlozi mogu biti, i najee jesu, odrazi naih dunosti, koje mogu biti u opreci, kao to esto jesu, sa relacijom uzajamne koristi. No, nasuprot Skenlono-vom kantovskom modelu, Gotije e ostati veran ideji hobsov-skog kontraktarijanizma:

Pre nego da poemo od onog to dugujemo jedni drugima, moda bi bilo bolje da se usredsredimo na ono to moemo stei u saradnji sa drugima.

(Gauthier 2003: 168).

Iako smo napomenuli da se Skenlon, kada govori o tradiciji na koju se nakalemljuje, radije poziva na Rusoa nego na Kanta, go-tovo po pravilu se njegova teorija svrstava u kantovski model drutveno-ugovorne teorije. Razlog tome je veliki Skenlonov uzor Don Rols koji sebe otvoreno naziva kantovcem i koji je ujed-no najzasluniji za veliku revitalizaciju upravo kantovske linije teo-rije drutvenog ugovora. Kako bi se napravila specifina razlika izmeu doktrina ove dvojice paradigmatinih kontraktualista, na-zovimo Rolsovo uenje kontraktualizmom u irem smislu (budui da obuhvata i politiki kontraktualizam), a Skenlonovo kontrak-tualizmom u uem smislu (poto se ograniava na etiki kontrak-tualizam) (up. Hampton 1991: 32; Stark 2000: 317; Ashford and Mulgan, internet; Southwood 2009: 926).7

Dok je Rolsova teorija pravde namenjena tome da opravda principe koji (treba da) upravljaju osnovnim drutvenim institucija-ma, Skenlonova je namenjena tome da opravda ili objasni ispravne postupke. Ukratko, Skenlonov kontraktualizam se ne bavi pitanjima drutvene pravde, ve problemima interpersonalnog morala (koji on

7 Mora se, meutim, priznati da ova razlika nije statina, budui da posto-je upotrebe Skenlonovih etikih postavki za svrhe politike teorije (nezavisno od njegovih sopstvenih filozofsko-politikih ogleda). Ovde se, pre svega, misli na Be-rijevu (Barry 1995) teoriju pravde kao nepristrasnosti, u kojoj se u nepristrasna pravila ubrajaju ona pravila (drutvene pravde) koja prolaze test Skenlonove kon-traktualistike formule. Kada je re o Gotijeovom kontraktarijanizmu, treba nagla-siti da je ta teorija zamiljena kao sveobuhvatna, to jest u isti mah i kao politika i kao etika, poto su kod njega principi pravde ishod pogodbe izmeu de facto jednakih, a koji svima njima omoguuje vee blagostanje od onog kakvo bi imali u nekom stanju nesaglasnosti (up. Gauthier 1997).

37

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

3/2

011

naziva domenom individualne moralnosti). Za svoju teoriju on kae da se od Rolsove razlikuje po tome to se ne usredsreuje na princi-pe pravde kao primenjene na osnovnu strukturu (partikularnog) drutva, ve na principe individualnog ponaanja (Scanlon 1998: 228). Za razliku od Rolsa, on politiku filozofiju (naroito pitanja o pravdi) shvata kao podvrstu filozofije morala, pre nego kao samostal-nu disciplinu (Scanlon 2005: 108; up. i Scanlon 1998: 6; Scanlon 1992: 11). A filozofija morala primarno se odreuje kao teorija o ispravnom i neispravnom (Scanlon 1998: 1). Utoliko je u pravu jedan od Skenlonovih komentatora kada kae da bi se njegov kontraktuali-zam mogao okarakterisati kao teorija o ispravnosti kao pravinosti ili o neispravnosti kao nepravinosti (Wenar 2003: 287).

Sledei odlomak iz jednog Skenlonovog intervjua moda najsaetije ilustruje razlike o kojima je re:

Mnogi pisci koji pripadaju tradiciji drutvenog ugovora, od Rusoa do Rolsa, pribegavali su ideji drutvenog ugovora unutar politike filozofije kao nainu da se objasni legiti-mnost drave ili pravednost osnovnih drutvenih institucija. Moje se shvatanje razlikuje po svom usredsreivanju na indi-vidualnu moralnost. Zbog razlika izmeu pitanja koja po-stavljaju filozofija morala i politika filozofija, osnovna kon-traktualistika ideja proizvodi razliite rezultate kada se primeni na te razliite oblasti. Rolsov prvobitni poloaj, na primer, odraava ideju da osnovne drutvene institucije odre-uju sistem saradnje u kojem se graani shvataju kao slobod-ni i jednaki participativni lanovi. Primarna drutvena dobra su plodovi tog kooperativnog sistema. Pitanje pravde se od-nosi na nain na koji te plodove treba podeliti meu uesnici-ma, i plauzibilno je rei da oni, kao slobodni i jednaki uesni-ci, imaju makar prima facie pravo na jednak udeo. Tome nasuprot, mnogo je manje plauzibilno shvatiti moral kao ko-operativni sistem radi stvaranja izvesnih dobiti, koje onda treba podeliti. Ne izgleda da se funkcija moralnih principa sastoji u tome da odrede kako izvesna primarna moralna do-bra treba podeliti, te ideja stvaranja jednakih ishoda nema tako sredinju ulogu u moralu kakvu ima u teoriji pravde. Zbog svih tih razloga, prvobitni poloaj umnogome vie

38

Ale

ks

An

dA

r d

ob

rij

ev

i odgovara pitanjima politike filozofije nego pitanjima indivi-dualne moralnosti.

(Scanlon 2003b: 7374)

Podsetimo se ovde, u najkraim i grubim crtama, da Rolsov pojam prvobitnog poloaja (ili poetne pozicije) koji, prema njegovim reima, odgovara prirodnom stanju u tradicionalnoj teori-ji drutvenog ugovora (Rawls 1999: 11) oznaava situaciju (repre-zentativnih) delatnika koji se nalaze iza takozvanog vela nezna-nja, i koji nastoje da identifikuju odreene principe pravednog drutva oko kojih bi bilo racionalno sklopiti ugovor. Postulat vela neznanja se iznosi kako bi se izbeglo stvaranje nepravednih ugovora i principa, to zahteva da ugovorai u poetnoj poziciji budu lieni nekih vanih informacija o sebi (o svojim eljama, pre-ferencijama, prirodnim obdarenostima) i svojim okolnostima (pri-padnost nekom staleu, asimetrija u bogatstvu i siromatvu). Veo neznanja treba da obezbedi da njihova motivacija, koja do kraja ostaje voena linim interesom, na neki nain bude zajednika. Time to drutvenu saradnju definie kao saradnju radi uzajamne koristi (Rawls 1999: 13, 74), Rols i nehotice svoju verziju kontrak-tualizma pribliava nekoj vrsti hobsovskog kontraktarijanizma (po-sebno Gotijeovoj, koji ovu Rolsovu definiciju drutvene saradnje i doslovno preuzima). Kako god, posledica poetnog neznanja je po-stojanje jednake anse da se bilo koji od ugovoraa nae u bilo kom buduem drutvenom poloaju, a to zauzvrat treba da garantuje da se, prilikom izbora principa pravde, nee izabrati oni principi koji bi favorizovali jednu u odnosu na neku drugu poziciju (na stranu to to ova hipotetika situacija u veoj meri odraava oslanjanje na ideju samointeresnog racionalnog izbora nego na ideju drutvenog ugo-vora). Sutina ove racionalne kalkulacije (procesa odluivanja) jeste u tome da emo, kao uesnici u odluivanju, nastojati da iznaemo principe (i da odredimo primarna drutvena dobra)8 koji su pri-hvatljivi ak i za one to na ekonomskoj i socijalnoj lestvici najloi-je stoje, zbog toga to nam poetna pozicija ne doputa da iskljui-

8 Primarna drutvena dobra Rols priblino odreuje kao one stvari koje racionalna osoba mora eleti kako bi neto vie od toga uopte mogla eleti (kao neophodna sredstva za bilo koji dalji cilj, kao to su prava, slobode, mogunosti, itd) (Rawls 1999: 79).

39

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

3/2

011

mo mogunost da emo upravo mi biti ti koji e zavriti u takvoj jednoj poziciji (up. Rawls 1999: 1018, 102130).

Skenlon e, nasuprot Rolsu, tvrditi da je sasvim nepotrebno stavljati delatnike iza vela neznanja. Prema njemu, nije lini inte-res, zajedno sa neznanjem o vlastitim osobinama i okolnostima, taj koji pobuuje delatnike da uzimaju u obzir interese svih, ve su to pre njihovi razlozi da svoje postupke opravdavaju pred drugima (up. Scanlon 1998: 207; Scanlon 2003a: 125). Ova na razlozima zasno-vana motivacija predstavlja kljunu crtu Skenlonovog kontraktu-alizma. Jo jedna razlika izmeu Skenlonovog i Rolsovog kontrak-tualizma tie se njihovih razliitih koncepcija drutvene saradnje. Ono to je, prema Skenlonu, vano istai jeste moralna dimenzija drutvene saradnje: drutvena saradnja meu (moralno) jednakima treba da bude vrednovana sama po sebi, na osnovama potovanja prema osobama (na ideji koju e, zapravo, i Rols, kritikujui utili-tarizam, forsirati), a ne iskljuivo zbog dobiti koju ona moe doneti. Otuda, drutvena saradnja, koja ima nezavisnu moralnu vrednost, predstavlja neto vie od uzajamne koristi. To ne znai da drutve-na saradnja kao uzajamna korist nema nikakvu ulogu u Skenlono-vom kontraktualizmu, ve samo to da on kriterijum uzajamne kori-sti podreuje ideji uzajamnog priznanja (up. Scanlon 1998: 162; Bufacchi 2000: 218; Ashford and Mulgan, internet).

U svojoj kasnijoj istraivakoj fazi, Rols je maltene prestao da za svoju teoriju koristi naziv kontraktualizam, opredeljujui se radije za termin (kantovski) konstruktivizam (Rawls 1980),9 pri emu potonji treba da oznaava neku vrstu postupka (procedure) dokazivanja u etici, analogno postupcima dokazivanja u matemati-ci, koji svoju osnovu ima u umu i koji upotrebljavamo kako bismo konstruisali moralne principe na nain koji im obezbeuje objek-tivnost (Hampton 1991: 51):

Prema kantovskom konstruktivizmu, moralnu objektivnost treba razumeti kao prikladno konstruisano drutveno gledite koje bi svi mogli da prihvate.

(Rawls 1980: 519)

9 Vrlo slinu vrstu preimenovanja vlastite teorije zatiemo i kod Gotijea, koji u tekstu Political Contractarianism (Gauthier 1997: 134) svoju poziciju ekspli-citno oznaava, ili je pak dodatno objanjava, kao konstruktivistiku.

40

Ale

ks

An

dA

r d

ob

rij

ev

iPa ipak, na tragu jednog pronicljivog tumaenja ovog Rolso-

vog iskaza (Milo 1995: 185186), za ovu poziciju je moda bolje koristiti oznaku kontraktualistiki konstruktivizam, budui da ideja hipotetike (idealne) saglasnosti u njoj i dalje ima nezaobila-znu ulogu. Prema kontraktualistikom konstruktivizmu, idealan drutveni poredak je proizvod konstrukcije. Kao to kae Onora ONil, kada bi postojao neki nezavisan poredak moralnih vrednosti i kada bi on mogao biti spoznat, konstruktivistiki pristup bio bi suvian (ONeill 2003a: 348). A ta moralne injenice jesu (koji su postupci ispravni ili neispravni), odreeno je time koje bi principe izabrali hipotetiki delatnici konstrukcije (Milo 1995: 186).

Pojedini se kritiari, poput pomenute Onore ONil, pitaju da li je, slino kao kod Rolsa, kontraktualizam najbolji naziv za Skenlonovu poziciju, budui da u njegovoj teoriji hipotetika sa-glasnost nema sredinju ulogu (ONeill 2003b: 330331). Prema njoj, kontraktualisti temelje etiko ili politiko opravdanje na ne-koj vrsti saglasnosti, dok ih konstruktivisti temelje na nekoj koncep-ciji uma (ONeill 2003b: 319) ili razloga, pa bi upravo zbog toga Skenlon pripadao potonjoj, a ne prethodnoj grupi teoretiara. Za ra-zliku od ONilove, Mark Timons ne vidi problem u tome da Skenlon prihvati obe ove oznake, te da je otuda njegovu poziciju najbolje okarakterisati kao konstruktivistiki kontraktualizam (Timmons 2003: 391, 395).10

Za konstruktivizam je karakteristina neka vrsta procedure odluivanja ili dokazivanja: da se do nekog zakljuka dolo slee-njem izvesne procedure, samo po sebi se shvata kao razlog za milje-nje da je taj zakljuak valjan. Utoliko je sasvim pogreno nazvati Skenlona konstruktivistom, budui da on nigde u svome delu ne nudi neku takvu proceduru (up. Kumar 2003: 8, n. 5; Southwood 2009: 929). Ili kako to dobro zapaa Tomas Nejgel, vrednost Skenlonove metode ne lei u pruanju neke procedure odluivanja, ve u identi-fikovanju jednog vrlo specifinog tipa moralnog rasuivanja (u ter-minima principa koje niko ne bi mogao razlono da odbaci) (Nagel 2000: 152). Na kraju krajeva, Skenlon eksplicitno izlae kontraktua-lizam kao normativnu teoriju koja je potpuno neutralna u pogledu toga da li postoje moralne injenice ili istine (up. Scanlon 1998: 2).

10 Primetimo uzgred da ovaj naziv u obrnutom smeru oponira gorepomenutoj karakterizaciji Rolsove teorije kao kontraktualistikog konstruktivizma.

41

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

3/2

011

Primljeno: 15. septembar 2011.Prihvaeno: 18. septebar 2011.

Literatura

Ashford, Elizabeth and Mulgan, Tim, Contractualism, (internet) dostu-pno na: The Stanford Encyclopedia of Philosophy, http://plato.stan-ford.edu/entries/contractualism/ (pristupljeno 9. avgusta 2011).

Barry, Brian (1995), Justice as Impartiality, Oxford: Clarendon Press.Bentham, Jeremy (1843a), A Fragment on Government, u John Bowring

(ed.), The Works of Jeremy Bentham, volume I, Edinburgh: William Tait.

Bentham, Jeremy (1843b), Anarchical Fallacies, u John Bowring (ed.), The Works of Jeremy Bentham, volume II, Edinburgh: William Tait.

Boucher, David and Kelly, Paul (1994), The Social Contract and Its Criti-cs: An Overview, u David Boucher and Paul Kelly (eds.), The So-cial Contract from Hobbes to Rawls, London and New York: Rou-tledge, str. 134.

Bufacchi, Vittorio (2000), The Enlightenment, Contractualism and the Mo-ral Polity, u Norman Geras and Robert Wokler (eds.), The Enlighte-nment and Modernity, London: Macmillan Press Ltd, str. 204224.

Cudd, Ann, Contractarianism, (internet) dostupno na: The Stanford En-cyclopedia of Philosophy, http://plato.stanford.edu/entries/contrac-tarianism/ (pristupljeno 9. avgusta 2011).

DAgostino, Fred and Gaus, Gerald, Contemporary Approaches to the So-cial Contract, (internet) dostupno na: The Stanford Encyclopedia of Philosophy, http://plato.stanford.edu/entries/contractarianism-contemporary/ (pristupljeno 9. avgusta 2011).

Darwall, Stephen (2003), Introduction, u Stephen Darwall (ed.), Con-tractarianism/Contractualism, Oxford: Blackwell, str. 18.

Darwall, Stephen (2006), Contractualism, Root and Branch: A Review Essay, Philosophy & Public Affairs 34 (2): 193214.

Diggs, B. J. (1981), A Contractarian View of Respect for Persons, Ame-rican Philosophical Quarterly 18 (4): 273283.

Freeman, Samuel (1990), Reason and Agreement in Social Contract Vi-ews, Philosophy and Public Affairs 19 (2): 122157.

Freeman, Samuel (2006), Moral Contractarianism as a Foundation for In-terpersonal Morality, u James Dreier (ed.), Contemporary Debates in Moral Theory, Oxford: Blackwell Publishing, str. 5776.

42

Ale

ks

An

dA

r d

ob

rij

ev

iGauthier, David (1986), Morals by Agreement, Oxford: Clarendon Press.Gauthier, David (1991), Why Contractarianism?, u Peter Vallentyne

(ed.), Contractarianism and Rational Choice: Essays on David Gauthiers Morals By Agreement, Cambridge: Cambridge Universi-ty Press, str. 1530.

Gauthier, David (1997), Political Contractarianism, The Journal of Poli-tical Philosophy 5 (2): 132148.

Gauthier, David (1999), An Interview, u Andrew Pyle (ed.), Key Philo-sophers in Conversation: The Cogito Interviews, London and New York: Routledge, str. 129141.

Gauthier, David (2003), Are We Moral Debtors?, Philosophy and Pheno-menological Research 66 (1): 162168.

Hampton, Jean (1991), Two Faces of Contractarian Thought, u Peter Vallentyne (ed.), Contractarianism and Rational Choice: Essays on David Gauthiers Morals By Agreement, Cambridge: Cambridge University Press, str. 3155.

Hampton, Jean (2007), Feminist Contractarianism, u The Intrinsic Worth of Persons: Contractarianism in Moral and Political Philosophy, Cambridge: Cambridge University Press, str. 138.

Harman, Gilbert (1975), Moral Relativism Defended, The Philosophical Review 84 (1): 322.

Harman, Gilbert (1977), The Nature of Morality, Oxford: Oxford Universi-ty Press.

Hjum, Dejvid (2008), O prvobitnom ugovoru, u Politiki eseji, Beograd: Slubeni glasnik, str. 265281.

Hobz, Tomas (1961), Levijatan, Beograd: Kultura.Hpfl, Harro and Thompson, Martyn P. (1979), The History of Contract as

a Motif in Political Thought, The American Historical Review 84 (4): 919944.

Kant, Imanuel (1974), O uobiajenoj izreci: to bi u teoriji moglo biti ispravno, ali ne vredi za praksu, u Um i sloboda, Beograd: Velika edicija Ideja, str. 89121.

Kant, Imanuel (1993), Metafizika morala, Sremski Karlovci, Novi Sad: Iz-davaka knjiarnica Zorana Stojanovia.

Kreide, Regina (2000), Context-Sensitive Universalism: On Thomas Scanlons What We Owe to Each Other, Philosophy and Social Criticism 26 (5): 123132.

Kumar, Rahul (2003), Reasonable Reasons in Contractualist Moral Argu-ment, Ethics 114: 637.

43

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

3/2

011

Kymlicka, Will (1993), The Social Contract Tradition, u Peter Singer (ed.), A Companion to Ethics, Oxford: Blackwell, str. 186196.

Lessnoff, Michael (1986), Social Contract, New York: Macmillan.Milo, Ronald (1995), Contractarian Constructivism, The Journal of Phi-

losophy 92 (4): 181204.Nagel, Thomas (2000), Scanlons Moral Theory, u Concealment and Ex-

posure, Oxford: Oxford University Press, str. 147154.ONeill, Onora (2003a), Constructivism in Rawls and Kant, u Samuel

Freeman (ed.), The Cambridge Companion to Rawls, Cambridge: Cambridge University Press, str. 347367.

ONeill, Onora (2003b), Constructivism vs. Contractualism, Ratio 16 (4): 319331.

Rawls, John (1980), Kantian Constructivism in Moral Theory, The Jour-nal of Philosophy 77 (9): 515572.

Rawls, John (1999), A Theory of Justice, Revised Edition, Cambridge, Mass.: Belknap Press of Harvard University Press.

Riley, Patrick (2006), Social Contract Theory and Its Critics, u Mark Goldie and Robert Wokler (eds.), The Cambridge History of Eigh-teenthCentury Political Thought, Cambridge: Cambridge Univer-sity Press, str. 347375.

Sayre-McCord, Geoffrey (2000), Contractarianism, u Hugh LaFollette (ed.), The Blackwell Guide to Ethical Theory, Oxford: Blackwell Publishing Ltd., str. 247267.

Scanlon, T. M. (1976), Nozick on Rights, Liberty, and Property, Philo-sophy and Public Affairs 6 (1): 325.

Scanlon, T. M. (1992), The Aims and Authority of Moral Theory, Oxford Journal of Legal Studies 12: 123.

Scanlon, T. M. (1996), Liberty, Contract, and Contribution, u Robert M. Stewart (ed.), Readings in Social and Political Philosophy, second edition, New York-Oxford: Oxford University Press, str. 259271.

Scanlon, T. M. (1998), What We Owe to Each Other, Harvard: Belknap Press.

Scanlon, T. M. (2003a), Contractualism and Utilitarianism, u The Diffi-culty of Tolerance: Essays in Political Philosophy, Cambridge: Cambridge University Press, str. 124150.

Scanlon, T. M. (2003b), Contractualism and What We Owe to Each Ot-her, u Herlinde Pauer-Studer (ed.), Constructions of Practical Re-ason: Interviews on Moral and Political Philosophy, Stanford: Stanford University Press, str. 7089.

44

Ale

ks

An

dA

r d

ob

rij

ev

iScanlon, T. M. (2005), Tolerance, Reasonableness, Contractualism, and

International Justice: An Interview with Thomas M. Scanlon, Im-prints 8 (2): 102111.

Southwood, Nicholas (2009), Moral Contractualism, Philosophy Com-pass 4 (6): 926937.

Stark, Cynthia (2000), Hypothetical Consent and Justification, The Jour-nal of Philosophy 97 (6): 313334.

Stupar, Milorad (2010), Filozofija politike, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju/Filip Vinji.

Timmons, Mark (2003), The Limits of Moral Constructivism, Ratio 16 (4): 391423.

Watson, Gary (2003), Some Considerations in Favor of Contractualism, u Stephen Darwall (ed.), Contractarianism/Contractualism, Oxford: Blackwell, str. 249269.

Wenar, Leif (2003), What We Owe to Distant Others, Politics, Philosop-hy & Economics 2 (3): 283304.

Aleksandar Dobrijevi

CONTRACTUALISM VS. CONTRACTARIANISMSummary

The author insists that, within contemporary theory, common division of social contract tradition on Hobbesian and Kantian line of thought is entirely justified. Analyzing the theories of David Gauthier and Thomas Scanlon, he also indicates the important difference between moral and political dimension of the idea of social contract. Finally, he rejects recent attempts of identifying contractual-ism with constructivism.

Keywords: social contract tradition, contractualism, contractarianism, con-structivism, actual and hypothetical agreement, David Gauthier, Thomas Scanlon.