Društvena struktura Svojina i društvena moć- temelj društvenih

nejednakosti

“Društvena stratifikacija je permanentna karakteristika bilo koje

organizovane društvene zajednice. Besklasno društvo, sa stvarnom ravnopravnošću njegovih pripadnika, je mit koji u istoriji čovečanstva

nikada nije ostvaren.» Pitrim Sorokin

Dr Dejan Janković

Pojam strukture podrazumeva: • Celinu; nehomogenu i izdiferenciranu • podložnu transformaciji • (auto) regulaciji • Struktura je relativno trajna i stabilna celina

povezanih elemenata i pravilnosti na kojima počivaju odnosi među tim elementima

2

• Društvena struktura je relativno stabilan sklop društvenih delanja i odnosa među pojedincima, društvenim grupama, ustanovama i organizacijama koji čine jednu uređenu celinu (društveni sistem)

• Struktura ≠ sastav, skup • Strukturu ne čine samo njeni elementi već i

njihovi međusobni odnosi (primer: molekul vode - 2

atoma vodonika i 1 kiseonika)

3

SPECIFIČNOSTI DRUŠTVENE STRUKTURE

DA LI U DRUŠTVENOM ŽIVOTU POSTOJI JEDNA OSNOVNA STRUKTURA SA RAZGRANATIM SISTEMOM VEZA SA OSTALIM DRUŠTVENIM POJAVAMA I KOJU BI ZATO BILO OPRAVDANO SMATRATI DRUŠTVENOM STRUKTUROM ???

Da, postoji i ona se temelji na DRUŠTVENOJ PODELI RADA Društvena podela rada – odnosi na sve oblike društveno neophodne ljudske aktivnosti (neophodne za održanje globalnog društva)

4

• Zakon podele rada jedan je od osnovnih zakona formiranja i razvoja svih dosadašnjih oblika društvenog života ljudi

• Zakon podele rada je zakonita osnova svih društvenih struktura dosadašnje istorije; on je pretpostavka i nužnost iz koje proizilaze različiti elementi dr. strukture

• Podela rada je činilac: – Horizontalne i vertikalne diferencijacije društva – Povećava složenost društva – Povećava međuzavisnost dr. uloga – Vodi ka sve većoj specijalizaciji kao preduslovu razvoja

društva (ali i njegove otuđenosti) 5

• Podela rada je u početku bila spontana, samonikla (prema polu i starosti) pošto je bila povezana sa nekim prirodnim osobinama čoveka

• Kasnije, prevazilaženjem neposrednosti odnosa prema prirodi, ova podela ima društveni karakter, počinje društvena istorija čoveka.

• Istorijski posmatrano tri najvažnije etape u podeli rada smatraju se: – Odvajanje zemljoradnje od stočarstva – Odvajanja zanatstva od zemljoradnje – Odvajanje trgovine od zanatstva

6

trgovina

zemljoradnja

stočarstvo

zanatstvo

7

SOCIOLOŠKO RAZUMEVANJE POJMA GLOBALNOG DRUŠTVA

Globalno društvo je: – Složena – Hijerarhijski organizovana – Funkcionalno autonomna celina Sveukupnog društvenog delanja i odnosa pojedinaca i društvenih grupa, koja je – Istorijski formiranja njihovim zajedničkim životom – Na određenoj teritoriji

8

Svako globalno društvo je društvo koje ima sledeće dimenzije:

1. Funkcionalna (horizontalna) dimenzija 2. Slojna (vertikalna, stratifikacijska) dimenzija 3. Prostorna (teritorijalna) dimenzija 4. Vremenska (istorijska) dimenzija

9

• Funkcionalna autonomija globalnog društva (horizontalna dimenzija): – Zaokruženost funkcija, relativna samodovoljnost – Tri osnovne komplementarne funkcije na ovom

nivou posmatranja: Proizvodno-reproduktivne funkcije; Regulativne (upravne) funkcije; Kulturne (duhovne) funkcije

– Horizontalna dimenzija društvene strukture se izražava pojmom DRUŠTVENE ULOGE

10

• DRUŠTVENA ULOGA je delovanje i ponašanje pojedinaca koje se odvija po unapred utvrđenom kulturnom obrascu – odnosno – svaka složena ili delimična, trajnija ili privremena funkcija koju pojedinci preuzimaju u društvenoj podeli rada.

• U vezi sa podelom rada, društv. uloga je najelementarnija indivudualna jedinica društvene podele rada. Obično ta uloga, kao glavno zanimanje, donosi pojedincu i najveći deo dohotka

• Pitanje: Koje još društvene uloge čovek može da ima? • Da li može da dodje do sukoba društvenih uloga?

11

• VERITKALNA (HIJERARHIJSKA) DIMENZIJA DRUŠTVENE STRUKTURE ogleda se u rangiranju pojedinih društvenih uloga prema njihovom značaju za celinu društva.

• Obično je najznačajnija uloga i za pojedinca i za društvo, profesionalna uloga (zanimanje).

• Na osnovu ocene društvenog značaja nekoliko glavnih uloga koje pojedinci i dr. grupe obavljaju, uspostavlja se vertikalni red (hijerarhija) različitih pojedinaca i grupa.

12

• Tako se određuje DRUŠTVENI POLOŽAJ ili mesto koje pojedinac ili grupa zauzima u vertikalnoj strukturi društva na osnovu:

1. MATERIJALNOG BOGATSTVA 2. DRUŠTVENE MOĆI 3. DRUŠTVENOG UGLEDA Materijalno bogatstvo: €, £, $

Društvena moć: stepen u kome je lice koje zauzima određeni društveni položaj u stanju da utiče na razne društvene procese i

odnose u skladu sa svojim interesima. Društveni ugled: zasniva se na oceni društvenog značaja pojedinih društvenih uloga. U okviru različitih društvenih slojeva obično postoji saglasnost u pogledu ugleda koji imaju npr. lekari, advokati, sveštenici itd.

13

• Društveni položaji mogu biti nasleđeni i stečeni.

• Nasleđeni dr. položaj -prenesen na pojedinca koji nije lično učestvovao u njenogom stvaranju. Ali malo je dr. položaja koji su isključivo nasleđeni, ali , isto tako, prilikom sticanja svojih društvenih položaja pojedinci retko počinju ispočetka

14

• Društveni položaji na nivou društvenih grupa: • 1. DRUŠTVENI SLOJEVI:

– sastavljeni od lica sličnog dr. položaja; – sloj predstavlja društveni okvir u kome se odvija pretežan

deo svih društvenih odnosa njegovih pripadnika (široka sfera neobaveznih i međuličnih odnosa, npr. sklapanje braka, prijateljstava, odmor, razonoda itd.);

– sličan način života i sličnost u nizu kulturnih karakteristika, počev od nivoa obrazovanja, jezičkih specifičosti, ukusa, zarade, do najosnovnijih etičko-kulturnih vrednosti i ideala

15

2. KASTA: – Izrazito zatvoren društveni sloj, ne samo društveno, već i

biološki (kasti se pripada rođenjem npr. u Indiji). – Osnovne osobine ovog sloja su homgenost dr. položaja

njegovih članova, zatvorenost neformalnih i ličnih odnosa, kulturna specifičnost, posebnost – izražena društvena zatvorenost (nemoguće je preći u drugu kastu)

3. STALEŽ: • U profesionalnom smislu, služi za označavanje neke vrste ili

grupe srodnih zanimanja • U slojnom smislu, poseban tip društv. sloja čije se

samoobnavljanje nastoji obezbediti posebnim pravnim merama • Npr. Feudalci i kmetovi kao posebni staleži

4. KLASA: pravno otvoren društveni oblik, ona može biti složena od nekoliko bliskih društvenih slojeva

16

«Društvena stratifikacija je permanentna karakteristika bilo koje organizovane društvene zajednice. Besklasno društvo, sa stvarnom

ravnopravnošću njegovih pripadnika, je mit koji u istoriji čovečanstva nikada nije ostvaren.» Pitrim Sorokin

Istorijski posmatrano postojale su četiri osnovna sistema stratifikacije (raslojavanja) • ROPSTVO (najekstremniji oblik) • KASTA (zabrana kontakta, verovanje u ponovno rađanje) • STALEŽI (deo mnogih tradicionalnih civilizacija; aristokratija i plemstvo- sveštenstvo-ostali) • KLASE (široko grupisane grupe ljudi koji dele ekonomske resurse, što utiče na način njihovog života) • Klase se razlikuju od ostalih oblika jer:

– ne uspostavljaju se putem pravnih ili religioznih odredaba – pripadanje klasi ne zasniva se na naslednoj poziciji, niti na zakonu ili običajima – klasni sistemi su po pravilu elastičniji od ostalih tipova stratifikacije – ne postoje formalna ograničenja po pitanju npr. stupanja u brak – pripadnost klasi se, bar donekle, ne dobija automatski rođenjem, nego se stiče; društvena

pokretljivost (kod kasta npr. ne postoji) – klase zavise od ekonomskih razlika; kod drugih tipova obično su odlučujući neekonomski

faktori (religija, poreklo ..) – kod ostalih tipova, nejednakost se obično izražava kroz lične odnose dužnosti i obaveza

(rob, gospodar, kmet feudalac, niže-više kaste). Nasuprot tome klasni sistemi su u načelu bezličnog karaktera

17

• Na koji način se pojedinci i dr. grupe kreću po vertikalnoj lestvici društvene strukture, tj. koji su to kanali vertikalne društvene pokretljivosti??? Nasleđivanje, obrazovanje, brak, politika, u savremenom društvu i šou biznis (sport, moda, gluma)

• Društvena pokretljivost znači, obuhvata izmene uloga i položaja pojedinaca i dr. grupa unutar date strukture i obično se razlikuju: – 1. horizontalna(promena dr. uloga), 2. veritkalna (promena dr.

položaja, tj. Uzlazna i silazna pokretljivost) i 3. prostorna (migracije) – Takođe govorimo o pojedinačnoj i grupnoj pokretljivosti, spontanoj ili

planskoj (npr. kolonizacije), unutargeneracijskoj (npr. kada pojedinac u toku svog života menja ulogu , položaj ili mesto života) ili međugeneracijakoj (kada deca promene pozicije u odnosu na svoje roditelje, npr. dete iz radničke porodice u toku svog života zauzme visoke društvene položaje itd.)

18

• U teoriji postoje tri osnovna pristupa razumevanju društvene strukture: 1. klasno konfliktni 2. stratifikacijski 3. Elitistički KLASNO KONFLIKTNI PRISTUP • Marksova klasno-konfliktna teorija objašnjava društvo kroz istoriju u

kategorijama klase i klasne borbe. Iako se Marks bavio društvenim nejednakostima kroz čitavu društvenu istoriju (društveno ekonomske formacije), njegovo viđenje klasne strukture društva usmereno je pre svega na kapitalistički društveno ekonomski sistem u kome, po njemu, postoje dve osnovne klase: klasa koja eksplatiše (kapitalisti) i klasa koja je eksplatisana (radnici).

• Ovi odnosi, kao uostalom i svi klasni odnosi u istoriji, zavise od vlasništva na sredstvima za proizvodnju, koja klasi koja vlada omogućava održavanje eksplatatorskih odnosa u cilju sticanja ekonomskog bogatstva, a time i mogućnosti za održavanje moći koja izvire iz kontrole proizvodnih snaga društva.

19

• Vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju stvara specifične proizvodne odnose i uopšte društvene odnose koji, po Marksu, predstavljaju situaciju u kojoj se neprekidno (kroz istoriju) vodi klasna borba između ovih dveju antagonistički usmerenih klasa.

• Buržoazija i proletarijat, kao dve osnovne klase u kapitalizmu, sukobljavaju se do momenta kada ta klasna borba kulminira i dolazi do društvene revolucije u kojoj proletarijat, kao osnovna snaga, ruši sistem eksplatatorskih odnosa i uspostavlja egalitarističko društveno uređenje.

• Na toj osnovi Marks gradi i distinkciju »klase po sebi« i »klase za sebe« pri čemu je odlučujući momenat »klasna svest«.

• U Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte (1852) Marks daje svoje određenje klase: »ukoliko milioni porodica žive pod ekonomskim uslovima egzistencije koji njihov način života, interese i obrazovanje odvajaju od načina života, interesa i obrazovanja drugih klasa i njima ih neprijateljski suprotstavljaju, utoliko oni čine klasu«

• Za Marksa, razvoj klasne svesti (i time kretanje od »klase po sebi« prema »klasi za sebe«) deo je kolektivnog procesa u kome proletarijat stvara svest o svom položaju i interesima, identifikuje buržoaziju kao klasnog neprijatelja i ujedinjuje snage potrebne za društvenu revoluciju radi ukidanja privatne svojine-vlasništva kao izvora eksplatacionih društvenih odnosa.

20

• Marksova je teorija je obimna i kao takva bila je u mnogim aspektima kritikovana (dihotomni klasni model, klasna svest i klasna borba, predviđanje društvene revolucije i polarizacije dveju društvenih klasa u savremenom kapitalizmu ... ). Na osnovama Marksovog pristupa izniklo je mnogo teoretičara koji su se takođe bavili ovom problematikom

• Po shvatanju teoretičara društv. sukoba Ralfu Darendorfu, klase u društvu svoju osnovu imaju ne u privatnoj svojini, već u učešću u vlasti. Društvo je podeljeno na antagonističke klase s obzirom na to da jedni imaju, a drugi nemaju vlast, a klasna borba je samo jedna od pokretačkih snaga društva.

• U njegovom shvatanju društvene strukture, pored klasa, postoje i društveni slojevi, koji su utemeljeni pre svega na zanimanju, ali među njima ne postoje hijerarhijski odnosi vlasti kao u slučaju klasa.

• Ovde se kod Darendorfa prepliću klasni i stratifikacijski pristup u analizi društvene strukture

21

2. STRATIFIKACIJSKI PRISTUP • Veberova stratifikaciona teorija proširuje marksističko razumevanje društvenih nejednakosti

u tom pravcu što, pored klase i klasnih nejednakosti, analizu položaja pojedinaca i društvenih grupa nadopunjuje sa dva veoma važna faktora: kategorijom društvene moći i društvenog ugleda.

• Veber klasu shvata kao ekonomsku varijablu, odnosno, ona predstavlja položaj na tržištu, odnosno položaj koji se temelji na vlasništvu (svojinska klasa). Međutim, društvena moć, kao moć da se u određenom odnosu nametne svoja volja, bez obzira na interese drugih učesnika u tom odnosu, kao i društveni ugled, po Veberu predstavljaju nezaobilazne elemente u stratifikacionoj analizi. Veber ne poriče postojanje klasa, ali ukazuje na važnost kategorija društvene moći (»party«) i ugleda (»status«) i njegova stratifikaciona analiza je uvek proizvod međuodnosa ova tri elementa.

• Razvojem društva i formiranjem modernih država (kao i procesa birokratizacije), klase postaju suviše tesan okvir za razumevanje društvene stvarnosti. Značaj stratifikacije u političkom smislu (raspodele moći i vlasti, ali i ugleda) dovodi do toga da se klasna struktura društva ne može identifikovati sa društvenom strukturom uopšte i klase kao takve nisu nužno jedini aspekt društvene nejednakosti, odnosno »društvene slojevitosti« u Veberovom smislu.

22

• Pored toga što odbacuje aktivističku ulogu sociologije (u smislu »društvene inžinjerije«) i zalaže se za vrednosnu neutralnost, Veber u postojanju klasa ne vidi neophodnost klasne borbe i klasne polarizacije, a time i društvene revolucije pod vođstvom proletarijata - eksplatisane klase.

• Društveni slojevi pored svog klasnog položaja, imaju i sličan društveni ugled, zajedničke interese, slično obrazovanje, životne uslove i način života, zajedničke psihološke i kulturološke osobine. Osnovno obeležje savremenih slojeva jeste zanimanje, odnosno značajno mesto u stratifikacionoj analizi zauzimaju profesije - društvene grupe koje se baziraju na zanimanju i ostalim obeležjima društvenog sloja.

23

• Veberova stratifikaciona teorija, u početku predstavljana kao kritika marksizma, interesantnu je primenu našla u funkcionalističkim teorijama. Stratifikacija je tu viđena kao neizbežan deo svih ljudskih društava, ali ona u funkcionalizmu ima svoje opravdanje. Odnosi u društvu su odnosi saradnje i međusobne zavisnosti.

• Stabilnost i saradnja se zasnivaju se na vrednosnom konsenzusu, odnosno Parsons stratifikaciju izvodi iz zajedničkih i opšte prihvaćenih vrednosti u društvu (»vrednosni konsenzus«) » ... tako će oni koji su uspešni u kategorijama vrednosti dotičnog društva, biti rangirani visoko i verovatno će dobijati raznovrsne nagrade. U najmanju ruku, uživaće visoki prestiž, budući da otelovljuju i predstavljaju zajedničke vrednosti«

24

• Kingsli Dejvis i Vilbert Mur su analizirali sistem drustvene stratifikacije sa funkcionalistickih pozicija (ali isto tako i kao odgovor na suvise apstraktne stavove Parsonsa po pitanju stratifikacije).

• Oni polaze sa stanovista da je svako drustvo funkcionalni mehanizam koji mora nekako da razmesti i rasporedi svoje pripadnike na drustvene polozaje. Znaci postoji mehanizam pozicioniranja ljudi na te polozaje i mehanizam motivacije za postizanje ciljeva (zelja za zauzimanjem odredjenog polozaja i sklonost ka vrsenju duznosti koja je povezana s tim polozajem).

• Najbitnija funkcija stratifikacije je da najtalentovaniji i najsposobniji zauzmu najznacajnije drustvene polozaje. Društvena stratifikacija je funkcionalna društvena pojava jer dovodi do integracije različitih društvenih grupa. Na funkcionalističkim osnovama Dejvis i Mur iznose svoju čuvenu apologiju društvenih nejednakosti i sistema društvene stratifikacije koja se bazira na nekoliko teza i to:

• da su neki položaji u društvu funkcionalno važniji od drugih pa su za njihovo posedovanje potrebne posebne sposobnosti;

• da samo ograničen broj individua u svakom društvu ima talente koji mogu prerasti u veštine potrebne za zauzimanje tih položaja;

• da pretvaranje talenata u veštine iziskuje period obučavanja koji traži određene žrtve od učesnika u tom procesu i da su zbog toga ti položaji privilegovani;

• posledica toga je razlika u moći, ugledu i materijalnom bogatstvu nosilaca tih privilegovanih položaja.

25

• Time je , po Dejvisu i Muru, stratifikacija pozitivna i neizbežna u svakom društvu, odnosno, funkcionalistički rečeno, ona je funkcionalna društvena pojava koja odražava osobenost svakog društvenog sistema, a to je funkcionalno jedinstvo i jednistvena funkcionalnost svake društvene pojave.

• Ovi stavovi pretrpeli su žestoke kritike, pre svega, od strane Melvina Tjumina koji kritikuje svaki od ovih stavova iznoseći osnovnu sumnju da je sistem društvene stratifikacije uopšte funkcionalna pojava koja omogućava da »najsposobniji« zauzmu privilegovane društvene pozicije.

26

• Melvin Tjumin smatra da teza o funkcionalno vaznijim polozajima ne stoji u potpunosti. Npr. za mnoga zanimanja se vezuje niska nagrada, nizak ugled i moc, ali se ona mogu smatrati veoma vaznim za drustvo (npr. i inzenjer i manuelni radnik su vazni za rad neke fabrike). Ne postoji neki striktni, objektivni kriterijum za procenu funkcionalne vaznosti i nezamenjivosti drustvenih polozaja, vec je vise rec o kulturno uslovljenim stavovima i vrednostima procenjivanja. Razlicite kulture na razlicit nacin procenjuju vaznost odredjenih zanimanja *npr. sveštenik, vrač, šaman je u tradicionalnim drustvima bio izuzetno cenjen, a danas nije.. Kao i magija, nekada i danas.

• Odnos nagradjivanja i motivacije-postojeci sistem nagrada je samo jedan od mogućih motivacionih faktora, na koji se ne može svesti celokupno ljudsko ponašanje

• Teza - “Samo ograničen broj individua u društvu ima talente koji mogu prerasti u veštine koje se cene i koje se vezuju za određene društv. položaje....” Svaki stratifikacioni sistem ima tendenciju ograničavanja šansi; društvena pokretljivost nije tako fleksibilna, pravedna i fluidna u pomeranju najtalenovanijih n najviše i najodgovornije položaje... Mit o jednakim šansama.... Deca iz radničkih porodica u najvećem broju slučajeva ostaju u toj klasi. To isto važi i za srednje i više slojeve (autoreprodukcija slojeva)

• Davis i Mur isključuju analizu katogorije društvene moći u principima stratifikacije. Elitni slojevi društva imaju izrazitu tendenciju da ograničavaju i kontrolišu regrutaciju i prijem novih članova u njihove redove. Njohova moć i ugled shvata se kao ograničen resurs pa mu se zato i ograničava pristup (takođe, presudnu ulogu u ovom razvrstavanju imaju porodica i škola.. U najbolje škole ne idu najtalentovaniji, već oni koji imaju društvenu moć, prestiž i bogatstvo)

• Sistem društvene stratifikacije obezbeđuje elitama kontrolu i političku moć za zadržavanje statusa quo kao “normalnog” stanja stvari u društvu.

27

(Ekonomske) Klasne varijable prihod, bogatstvo, zanimanje obrazovanje, porodična stabilnost, obrazovanje dece

Varijable prestiža ugled profesije, lični razvoj, potrošnja, participacija u grupnom životu, procene rase, religije i etniciteta

(Političke-zakonske) Varijable moći politička participacija, politčki stavovi, zakonodavstvo i koristi od vlasti, distribucija pravde

Domaćinstva viših društvenih klasa

Bogatstvo: ekonomska sigurnost i moć, kontrola nad materijalnim i ljudskim ulaganjima. Prihod od rada, ali većinom od vlasništva

Integrisane ličnosti, konzistentniji stavovi i veće psihološko ispunjenje zbog ugleda, uglednih grupa i potrošnje

moć za determinisanje javne politike i njene implementacije od strane države, i zbog toga kontrola nad prirodom i distribucijom društvenih vrednosti

Domaćinstva nižih društvenih klasa

Beda: bezvrednost na ekonomskom tržištu

neintegrisane ličnosti, nekonzistentni stavovi, osećaj izolacije i očaja, slaba društvena interakcija

politička nemoć, nedostatak zakonskih sredstava ili prava, društveno indukovana apatija

28

• 3. ELITISTIČKI PRISTUP

• ovaj pristup podrazumeva stav da u društvu postoje posebne društvene grupe - elite i koje se, kao takve, razlikuju od ostalih članova društva koji se u ovom pristupu identifikuju sa masom.

• Između samih elitističkih teorija postoje razlike u shvatanjima šta je to koren elite i podele društva na elitu i masu, odnosno po čemu se to elita razlikuje od mase: – svojim prirodnim (urođenim) obeležjima, – znanjem i kvalifikacijama – ili pak vlasništvom i učešćem u političkoj vlasti. I pored razlika, zajedničko svim elitistički orjentisanim sociolozima jeste shvatanje da se društvo deli na manjinu – elitu odabranih koji usmeravaju društveni progres, i većinu – masu koja je vođena od strane elite, kao i to da je i ova podela je stalna u svim društvima. U zavisnosti od shvatanja osnovnog uzroka ove podele, govori se o: konzervativnim, liberalističkim i kritičkim teorijama elita 29

• Znači, za razliku od konzervativnih teorija elita, koje su odbijale mogućnost demokratije smatrajući je izvorom haosa u društvu i utemeljavale razlike između elite i mase u biološkim činiocima

• liberalističke teorije pokušavaju da teorijski dokažu koegzistenciju vlasti elita i demokratije. Biološke osnove pripadnika elitnih slojeva ovde se potiru stavovima da su znanje i kvalifikacije »ulaznica« za elitu, odnosno da se od »sposobnih« članova društva, koji tu sposobnost putem npr. obrazovanja i dokažu, regrutuju novi članovi elita. Uzimajući u obzir da nastaju u vreme uspona kapitalizma i modernog društva, jasno je da je koncept bioloških razlika morao biti napušten, i prenešen na polje »jednakih mogućnosti« i motiva postignuća o kojima i neki autori govore, ali u kontekstu prikrivanja stvarnog stanja stvari u kapitalizmu iza takvih ideja.

• Kritička teorija elita ima svoje najvažnije predstavnike u delu Milsa i Botomora. Kao kritički teoretičari elita, obojica uviđaju postojanje elita u savremenom društvu, ali njihov stav nije apologijski, već kritički, pri čemu kritikuju i same elite, ali i ideje i teorije tih elita.

30