Subotu 6. siečnja 1866.

Za rod i dom mrieti,

. Najliepša je kob,

Sto na svietu preti,

Duh da nije rob!

МО ДА БИ БИ С К.

se, i T”“T

Kad ustane pastir iz planine Kad je ladju svu već opremio, .

I potiera ovce izpred tora, Sve, što treba, ujedno sabrao,

Svèrne okom, eda li već sine S milimi se svimi oprostio,

Danja zviezda prije, nego zora. Zastavicu sprieda razmahao,

Pa kad vidi, gdie blista u zraku, Prije gleda nebu u visine,

Rog zatrubi, predhodnika zove, Gdie se sunce svako jutro "smieva,

Te okupi čeljad svoju jaku, - Ne da traži, eda l' ovo sine,

Pa se spusti u bujne dolove, Koje kasno svietli i ogrieva;

Sve pievajuć gorske piesme glasne, No kad kaže: Pomozi mi, Bože!

Da se ore od bèrda do bèrda Ako Bog da! traži luč danice,

Kroz doline zelene i krasne, Da ga tieši od pomisli strože.

Kud se pasu bieloruna kërda. Ona mu je svega roda lice.

Dok nesiedne na miestance svoje, O Danice, posestrimo draga,

Dok jošt zora nije zabieliela, Ti stanara budiš u planini,

Gdie ovnovi vitorogi stoje, Utiešnica ti si vèrlo blaga

Motri gojna stada svoja biela. I mornaru na sinjoj pučini;

Tko probudi našega pastira, Kad bi lice svoje pomolila,

Sto sad siedi tu navérh litice, U kolo se vile sve hvataju;

Те sviralu tananu prebira? Morkinjica- i planinka vila

Probudi ga luč zviezde-danice! S tobom dodju, s tobom se razstaju:

Kad slobodu daje mornar brodu, Sini i nam, što bijemo bojak

Те за nа val hrabro natiskuje, Tankiem perom, a ne šestoperom,

Da okusi slanu morsku vodu, Da nas svaki bude hrabar vojak,

Prije nego jedra razkriljuje, Rodu svomu vieran tvèrdom vierom!

Velimir Gaj.

Domorodnoj omladimi.

I opet odletie godina danah, kano striela, rukom

Višnjom odapeta u viečnost.

Zaista, kratko vrieme! Pogledajnuo to izmaklo

vrieme, pa razsudimo der nieke žalosti, ima li kakvo

dobro i zlo, što je nas uz prošlu godinu snašlo. Neka

se raduje onaj, komu je dobro pretežnije. A utiehe

ima onomu, koi je preživio više zla, nego dobra. Tko

zna, što se izza bèrda valja! Ta i nevoljniku sja sunce

niekakve budućnosti.

Položimo ruku na sèrdce, svèrnimo okom na ra

d0sti i žalosti našega naroda, pogledajmo književni rad

i duševni napredak prošle godine, pa sudimo saviestno

i pravedno!

Živa je istina, da naši susiedi skorim i gorostas

nim korakom napreduju, a šire sve dalje vlast duha

svoga, koi nam koristi samo doniekle.

Trebalo bi dakle, da i ni uskorimo još hitrijim

korakom napredak, da stignemo jake susiede svoje, da

prepriečimo svaku štetnu naumu, da nas neokuži silna

pošast tudjinstva, koje nas odasvud i obkoljava i stieš

njava.

Radimo li mi proti tomu? Upravo smo u ne

volji, kad nam valja na to odgovoriti. Nesmijemo ka

zati, kako i što mislimo, bojeći se sami suda svoga,

već odgovaramo, okrajčeći.

Razmotrimo strogim okom duševni napredak naj

bliže prošlosti! Pogledajmo one, u koje se narod uzda

i u kojih se nada boljoj sudbini! Pogledajmo one, ko

jim je nastavljati dielo, započeto u duševnom polju!

Pogledajmo omladinu, našu nadu i naše pouzdanje.

Radi li naša mladež u našoj knjizi, koliko bi mogla

itrebala? Onaj dio, koije u svih narodah najjači poma

gač narodnosti, u nas je ponajviše omlitavio. On haje

i nehaje za trud u polju naše knjige. Čini se, kano

da nečuvstvuje većinom uzvišenoga čuvstva za ono, što

je dobro i liepo. Nema u njem dielom izrečene ljubavi

k našemu narodu niti onolike, kolika je bila, kad smo

se duhom rodili, ili preporodili.

Žalost nam osvaja serdce, kad pomišljamo sbiljnije

pomisli. Razvidjamo živu i cèrnu istinu.

Mladići nam malaksavaju i padaju prije, nego su

pošli na vojnicu za narodi blago narodnosti, za narodnji

jezik i narodnju knjigu. A dievojke bliede, venu i ginu

s neljubavi k svomu, a sa ljubavi k tudjemu. Mladež

nam se povodi za kojekakvom pogubnom sitninom, a

neljubi krasne čistote i prostote naroda svoga. Mladići

se vole datii baciti na sve, nego da bace ijedno prijatno

oko u književno polje. A dievojke paze i miluju tudju

knjigu, kano dèržeći se prekorečice: Što je naše, to je

loše. Mladež nam mari više za koješta, nego za knjigu

i narod.

Eda li je to duševni napredak? Nije zaista. Jer se

na miesto tvèrdih i stalnih starih zatočnikah naroda i

knjige njegove promalja vèrlo slabo pravih i viernih

nasliednikah njihovih. Ako takva mlitavost u naraštaju

uztraje i nadalje, propadosmo, izgibosmo iz porodice

Ostalih narodah, neumornih susiedah.

Duhom gorostasni piesnik, Simeun Milutinović,

pieva u Cèrnogorskoj piesmi III. od 1813. godine, što

valja i ovdie:

„Dobrijema negovorim,

Veće niekim silnijema,

Niti sviema zla ja žudim“...

Ustaj dakle, valjana i mila omladino, još u horu!

Zagèrli obieručke narodnu svoju knjigu! Osokoli duh

svoj dobrim i plemenitim razmišljanjem ! To ostaje i

kasnije. Jer se oblik može promieniti; ali duh, vie

ran promišljanju, ostaje sam i pod siedinami mlad i

krepak.

Veseli se, o mladiću, što vučeš lozu iz hrabroga

roda! Ugledaj seuvèrle predkove naroda svoga, pa radi

po primieru njihovu, skupljajuć, zahvalan slavnomu spo

menu, svako dobro njemu, kano neumorna pčela po

gèrmu rumenih ružicah. Raduj se, 0 dievojko, što teje

rodila majka-Hèrvatica! Imaj i na umu i na sèrdcu,

da si kćerka velikoga roda slavenskoga. Nezataj na

rodnosti svoje nigdie, ni nikad! Upravljaj na se pra

vedne rieči: „Tko me pred ljudi zataji, toga ću i ja

zatajati pred otcem svojim.“ Jer ako kad zabrazdiš

tako daleko, te zatajiš narod svoj: ono znaj, da će te

on na dan preporodjenja i slavlja svoga nesam0 zata

jati, nego i proklinjati!

Nezaboravljaj nikad, mila omladino,slavnih diedovah

i otcevah naših, koji su se i perom i mačem borili za

istinitu slavu narodnju, za pravo i slobodu! U primier

se njihov ugledaj, mladi naraštaju! Na tebi sviet ostaje.

Pomišljaj svagda, da ustaju iz grobovah hrabri

zatočnici našega naroda, pak da vide, kako sgrada nije

dogradjena, kojoj su oni udarili osnove! Nebi li se či

tav ukor njihov, sve prokletstvo njihovo oborilo na ne

harno potomstvo, koje nije htielo nastaviti ono, što

su oni započeli, već pusti, te propade i dielo nji

holyo?

Ti si, mili naraštaju, pèrvi u redu, da nastavljaš

započetu sgradu književnosti. Na tebi je ponajprije,

da osvietlaš lice narodu svomu, da ga uzvisiš i pomog

neš mu stići do biliege za ostalimi narodi.

Ta ti svèrha, nila omladino, sjala pred očima!

Neka ti bude uslovica: Sreća i duševni napredak svega

naroda. A na zastavi se neka viju zlatne rieči: Zna

njem nek se rod moj diže!

Ova se zastava, koju tipredaje o mladom lietu1866.

godine Danica ilirska, neka pred tobom vije svagda. U

nju upiri oči svoje; za njom hodi i u oganj i u vodu!

Samo ćeš tako oddužiti dug, koi duguješ narodu. Samo

ćeš tako pokazati, da si zahvalna dragoj domovini.

Slušaj dakle, mladi naraštaju, te prijateljske rieči

u početku ovoga godišta! Goju sèrdcu pravu ljubav k

svemu, što je narodno, dobro i plemenito! Neboj se ni

truda, ni muke! Pribavljaj si što dublje i što šire

znanje! Samo ćeš njim moći uzdići mili svoj rodi dom.

„Napreduj mi dielom,

Stupaj nogom smielom!“

(S. Milutinović, 1826.)

U to ti ime pomogo miloštju svojom Svevišnji.

Štitile te nebeske vile i zaštitnice. Ohrabrile te na što

veću ljubav k domovinii na što veći rad u znanstenom

polju poučnih časopisah! Bog pomozi k našoj slozi!

Klikujemo na posliedku bratji i sestram, miloj omladini

jedne majke, domovine.

F". . . ć.

POZdravy

0 navis, referant in mare te novi

Fluctus! . . . . . Fortiter occupa

Portum. Hor.

Pozdrav tebi, predhodnice sjajna,

Pozdrav tebi, narodnosti knjigo,

Milje naše, naša razbibrigo!

Dvadeseta godina već teče,

Što ti pèrva slogu nam izreče,

Te si stala rodu sjati svomu.

Hvala tebi, začetniku tvomu!

Mnoge tajne s tvoga truda nesta.

Poljem našim svietlo tvoje pade,

A guste nam tmine ponestade.

Ugledasmo, gdie nam cvietje buji,

Kud korova bujica nam struji.

Počupasmo, što je zlo gdie bilo,

Da nam nebi dobra ugušilo!

Ti si pèrva naša plav na moru.

Srećan te je vietric zaljuljao,

Vieštaka ti kormilara dao.

Dao Bog, te na burnoj pučini

Stieg narodnji letio k visini!

Sa ljubavlju k Bogu velikomu

Svedj stizala k pristaništu svomu!

U Varaždinu na izmaku stare godine 1865.

R. DIDI.

Pripoviedke.

Iz života slavonskoga naroda. Napisao Mijat Stojanović.

Na posielu.

(Ostatak.)

„Ništa“, veljaše stari Imro: „nedobivasmo za

jelo, nego tvèrde dvopeke i cèrljenca-luka. Jedući

onaj luk, počeše nas bolieti oči. Srećom je došla naša

vojska, razbila Franceze, uzela onu varoš. I tako smo

izbavljeni iz robstva.“

On bi još pripoviedao na posielu, kako je on sa

drugovi svojimizarobio do trideset francezkih vojnikah;

kako je jedanput bio na prednjoj straži pored niekakva

potočića.

„Prema našoj straži“, reko bi on: „stajaše sa

druge strane potočića za germljem prednja straža fran

cezka. Jedan obiestan, mlad vojnik francezki kroz dva,

tri dana stao činiti stražu, iliti, kako govore naši, šilbo

kati. Vikao bi na nas: buger*)!!! I što ja znam,

što je bèrbljao! Jezik bi plazio na našega šilboka. A

na posliedku bi se nakečio, te čučnuo i okrenuo k nan

stražnji dio, po njem se udario plieskati, kano da nas

gèrdi. To se nam dosadi. Pa kadje došo red na me, da

šilb očem, a onaj se obiestni Francez udari i opet

plieskati, okrenut k meni. Ja se ražljutim, pa skinem

pušku sa ramena, zategnem. Prinesem ju k oku. Puška

grune, a zérno prosvira stražnjicu obiestna bezobraz

nika. Pao je ničice na nosi nije se više podigo.

Drugi put bijasmo u bitci. Malo se puškaralo.

Nego topovi i francezki i našigruhahu, kano da se ne

besa ruše. Zemlja se tresla. Mi, Krajišnici, bijasmo

spried, puškarajući, kano plenkleri i čarkači. Kad

su počela topovska zerna riti zemlju i poljem se ko

tèrljati, a mi se pozaklonjasmo za dèrvetje, po čitava

povorka za jedno stablo. Topovsko zérno udari u

*) Valjada podvikivanje francezke straže: Ne bouges 1 Nemič" se!

Ur. D. I.

18

drugu takvu povorku vojnikah, što su stajali za jednim

dèrvetom,i presieče dvojicupo pojasu. Iz ćemerah, iz

kožnih pojasakah, prospu se škude, dvadesetaci, nieko

Iliko dukatah po zemlji. Jedan od momakah povorke, u

kojoj sam i ja bio, reče:

„Evo novacah! Tko jih smije pokupiti!““

„„Okani se““, reče drugi: „„tko zna, eda li će

jih meni i mojim trebati; da li ću iznieti odavle živu

“ „No nadje se jedan iz družtva, koi se polakomi

na novce. Izadje iz zaklona i zagrabi skupljati novce.

Ali tek što se sagnuo, doleti topovsko zérno i odnese

mu nogu. Nije više trebao novacah, kojih, ondie što su

ležali, nije nitko od nas pokupio.“

Tako je znao stari Imro puno toga pripoviedati

iz francezkih ratovah i vojnicah. Svi su ga susiedi

rado i sa čudjenjem slušali. Čudili bi mu se i s pošto

vanjem gledali sniežane, siede bèrkove, koje je pripo

viedajuć često usukivao i gladio, te dodavao po navadi

svojoj vèrlo često: „da nelažem.“

I onda, kad bi se susiedi dogovarali i savietovali

o gospodarskih poslovih, važio je saviet starca Imre

mnogo, pa bi mu mnienje ljudi mnogo uvažavali.

Medju ženami na posielu bijaše baba Orka, najiz

kusnija u ženskih poslovih, strinka Anka, što je bila i

najsladje rieči, a nena Ivka, najveća šaljivica i veliko

priklapalo. Jezik joj bi letio, kano čekérk. Znala bi

sve novine u selu. Znala i ono, što nije trebalo da

znade, i pačala se usvačije domaće i družtvene poslove.

Svakomu bi znala niešto prišiti. Svakoga bi živa znala

protakati i rešetati. S toga je često bila zapletena u

kar i svadju i kod kuće i u susiedstvu. Ali joj nije

mogo nitko progovoriti. Pa tako bude najposlije sva

Kad je godj bilo i momačko i dievojačko posielo,

ovi bi si usladili vrieme pievankom iigrankom, ili puč

kom kakvom igrom. Ako li je bilo vrieme mesopustno,

ili korizmeno, kad se nesmije ni svirati, ni pievati, ni

igrati, mladež bi se opet igrala, zagonetala, pripoviedala

svakojake pripoviedke pučke, ili pievala pobožne pies

me. I tako se o mesopustu pripravljala za božićne

piesme, o korizmi, za muku Isusovu i plač Gospin.

Dietca i veća i manja neznaju za posielo, nego

kako se sastanu, igraju se, térče, skaču, kriče. Pa se

tako zabavljaju.

Kad li će poučna i zabavna knjiga naći kakvo

takvo miestance medju našim pukom na posielu?! Onda

će udariti sve na bolje. Bože daj, što bèrže bilo!

7Zemljopisne villesti

O

Bosni i Hercegovini.

Les circonstances ne forment pas les

hommes; eles les montrent.

F. De la Mennais.

Svaki narod postupa drugčije s množiteljkami

družtva ljudskoga, sa ženami.

U naših Bošnjakah i Hercegovacah ostaje žena,

ta članica liepe i rodne loze čoviečanstva, manje više

pusta robinja. Ona nije ravnopravna, a kamo li jed

naka s mužkom glavom. Tu je sasvim ino snošenje,

nego što je u izobraženih deržavah, pa n. pr. i u nas,

gdie ide svagda i svagdie ženskinje pèrvenstvo, kad je

što godj dieliti, ili uživati dobro. A mi, za koje kaže

naš narod mužkinje, odsudjeni smo na prednjačtvo,

kad je za nevolju podnositi zlo. Pa je to i pravo, kad

pomislimo, da su žene one pčelice, koje slade nam

gerki vèrč življenja, da su one od nas niežnije islabije,

ugodnije i dragostnije. Pomislimo der, da je žena bez

muža, što loza vinova bez koca!

... „Nu jer žena slabija je,

Prevarena češće ostaje.“

(Ignj. Gjorgjić. Sgoda IX.)

No za ovo naš narod haje i nehaje, pa već u ko

lievci cieni većma mužkiće, nego ženskiće. Junak voli

junačiće. Prezire slabu polu. Slabo cieni ženu, za koju

govori: svaka žena, strašljivica. Ali nemisli pri tom,

kad govori tako, da je žena slaba samo pri razaranju,

a nipošto pri stvaranju, da bez žene nebi bilo ljudih, ni

junakah, pače, da je nezahvalnost i ludost, malo cieniti,

slabo paziti, ili prezirati deržateljke i čuvarice plemena

ljudskoga, roditeljke i gojiteljke čoviečtva. U tom je

naš narod još nezreo, ili zaostao, pa nećemo više da

razgledamo dublje takve rane, već hajdemo, te sravnjuj

mo žene pèrvih narodnostih s osobitimi svojstvi Boš

njakinjah i Hercegovakah.

Da podjemo od juga na siever, obredjujući na

rodne liepote, koje nam padaju na um, ili na sèrdce !

Potomka liepe Jelene sieva očima, kano da sipa mu

nje. Visoka je stasa i uzrasta, tankovita, kano jela.

Liepa i pravilna lika i obraza, na kojem cvate u svako

doba Serdačam osmiešak, dok je na bujnih ustnicah

razkriveno živo i čitavo sèrdašce niežulo. Hesperidka,

kad hodi, misliš, tančac da izvodi. Kad progovori, čini

ti se, da ti sèrdce gori na sladjanu plamenu ljubka

glasa, što ga prate i podtiču milogledne oči, kano dvie

zviezde iz liepa, vedra i obla obraza. Kćerka starih

Gallah, kano živa iskra, gleda plemenito. Na obrazu

joj se titra ljubav s Leljom onako prokšeno i obiestno,

kano što joj poskakuju obli, tanki, bieli, dugi pèrsti,

prebirući bielokostne tipke nova glasovira.

Најđemo još dalje na jug, da pogledamo Arapki

nju. Та је сегnomanjasta, cèrnokosa, cerngarasta vila.

Zubijoj se biele kano sniegu točilih. Smiono gleda kano.

junak okom sokolovim izpod bujne kose, krila gavra

nova. Sva je malko biesna i pomamna, a vèrlo žestoka.

Po sriedi Evrope gospodari dobra domaćica, Nie

mica. Oko joj je modro, kano vedro nebo, kosa plava,

kano zlato, ili sunce žarko. Spoljašnja joj niežnost od

govara razdraganu, meku serdcu. Magjarica je sasvim

druge naravi. 1 ona je čista, liepa i niežna. Ali zlo

kobno gleda. Zlo po serdce, što je ona dublje sukobila!

Ili će ga sažeći, ili operljiti. To je dilemma, uzak

škripac. Tako je okretna, živa, pouzdana, žarka, pla

menita, otvorena, tajna

„Ah, da je proklet čas i vrieme,

Kad te najpri'e ljubih, vilo,

Kad pogledom tvoim sladkieme

Me se srdce zamamilo!“

(Ignj. Gjorgjić. Ekl. V.)

Sa sinjih talasah golemoga Ocejana pozdravlja

južne družice ponosita kćerka bieloga Albiona. Ona

gleda ljubimo svakoga čovieka; jer miluje čoviečtvo i

čoviečanstvo. U nje je tielo u napon razvito, čila i

dostojna uzrasta.

A kakva je naša Bošnjakinja, ili Hercegovka? U

nje su trepavice, dvie lastavice, obervice, dvie pijavice.

Na Drini, na Miljackii Neretvi nepaze ljudi, eda lije žena

upravo bieloputna. Putna mast nedopituje ovoj,ili onoj

liepotice-jabučice. Ima jedna cèrtica prasiedilačtva, koju

na obrazu nosi veći dio bosanskihi hercegovačkih ženah.

Viri niekakva starina iz svakoga najmladjega lica. Ato je

starina prasiedilačtva. Onajse ponos, što ga viekovi nisu

mogli poništiti, neda ni danas zateriti. A to je ponos

duha. Nije obličje, što kiti te naše žene, koliko je

mnogo više, da je svaka certica na obličju u skladu s

kretanjem snažnih živacah. Sve da ni nisu prozirne Lade,

Venere, a one su sasvim razvite i bujue Jelene, ili

Amazonke; ali ne bez sisah, već sa sisami, kojimi se

mogu ponositi; jer doje junačka čeda. A tko li može

i kazati, da bi volio Veneru, nego Jelenu, volio Jelenu,

nego Amazonku, kojoj ukrašava obraz živ plamen pri

rodna duha. A takve su Amazonke naše Bošnjakuše i

Hercegovke.

Da sporedimo Hesperidku sa Hercegovkom, n. pr.

rodom izMostara, kojojje kosa cèrna kano ugljen, a oko

sieva kano zapretan žar odvinjage, pa kad jih pomnjivo

razgledamo, vidimo, da jedna drugoj neprilikuje nipošto,

premda svesebice razigravaju serdce. Talijanka privlači

k sebi ne, kano munjoteg što priteže munju, već malo

po malo, kano što upija use komad sladora sok od ru

mene maline. Ona očima radja sietnu trešnju u duši.

Obajava te kretanjem vita i mekana tiela.

Ali Hercegovka? Ta probada odmah i junačko

sèrdce oštrim pogledom, kano bridkom sabljom-demes

kinjom. Blago tebi, kad te gleda sbiljno; jer znaj tada,

da je plamenak uhvatio pouzdano serdce, da ju je od

sbilje ljubav osvojila. Ako li se tebi osmieva, čuvaj

se zmije Jevine; jer je to osmievanje, što i germlja

vina, dok sja sunce. Ona je po svoj unutrašnjoj naravi

i ćudi svojoj nalik na uhvatjenu golubicu, koja je umi

ljata, premda vreba svaki čas u zasiedi, kako da te

kljune kljunom, ili izbode pandžicami. Ali, sirota! ne

može dakako ništa. Zaludu se ljuti i goropadi, kad je

nejaka jednom ulovljena.

„Kuda zadje? S ke nesreće?

Ka te zanie čes neredna?

Svak se čudi. Ja najveće,

Ki sam s tobom duša jedna.“

Dasporedimosad kano dviesporednice liepu plavku

Bošnjakušu s plavokosom i plavookom kćerkom bieloga

Albiona, kano da je našla slika priliku, opet bi ove dvie

liepotice bile, te bi se prikazale kano dva cvietka na

dva briega različna, izmedju kojih teče rieka liepote i

uzoritosti. Bosanka stoji na briegu naravnosti, a Al

bionika na briegu ovljanosti. Uza koi li bi brieg želio ti,

mili čitatelju, pristati s jakim čunom svojim? Mi ti

kažemo, pa te savietujemo: pristaj uz narav Jer je

narav pouzdanija, nego umietnost, za koju kažemo, da

je prema počelu svomu, koje je bilo u raju, izmet

prema prirodi, bolest. Umieština je kakva takva bo

„Neću plavke, neželio majke!

Što ću plavci boju kupovati,

To ću cèrnjci toke sakovati“...

Na iztoku našinci nepodnose plavokosih ženah,

pa jih ocèrnjuju, kad su se š njimi cèrnom srećom već

niekako udružili. Zato jih mi na jugu i zapadu necer

nimo, već jih slavimo, premda su i cèrnjke našemu

sèrdcu omilielei mnogomu prirasle. Nam netreba kovati

toke, dok jih kujemo u zviezde.

Čudnovato, da naš narod voli ponajviše cèrnu lie

potu, dok si razmnivom cèrta uzor u vilah, koje su

biele i plavokose!

Svesu mile i dobre,i cèrnojke iplavojke,dok nesije

mo njivah i poljah, da se drugi žetvom ponose. Blago si

nam, srećnim, dok nam netreba kazati, da smo ulovili

mladu košutu, bielju odsniega; no, jaoh, tek što je poči

nula u našem skutu, ote nam ju kakav ognjeni lav! Сviet

smo uzgojili, tražeći u njem radost i razbludu svoju;

ali ga u najvećem goju ukrade huda ruka. Blago si

nam, dok nismo u vilinskom kolu, što i pčela, koja na

stoji, svagdie kupeć med, za drugoga; dok nismo, što

i jadna mati, koja nikad za se nedoji jaganjčića svoga!

Ali da ogledamo dvie zatočnice liepote, gdie se

nadmetju medju sobomi otimaju o pèrvenstvo, da srav

nimo plavu Bosanku s plavom Albionkom. Ova je kano

krotka ovčica prema onoj, koja stoji pred tobom kano

sèrna, koja je u taj mah dotèrčala preda te iz zelene

gore sa divlje lužke rieke.

Pa da izaberemo žensku glavu makar kakve na

rodnosti, na kojoj je kosa svietla, kano što je kesten

u jeseni, kad se š njega odljušti i skine bodljiv jež,

Нercegovka će se i prema toj kestenjci ukazivati kano

bujica prema mlinskomu potoku, kano bedevija pre

ma obuzdanu konju, kano bridak nož, koi odmah sieče,

pori i kolje, prema tananim nožicam, koje treba mu

kom i nategom otvorati; kano poljski mak, ili šumska

papirat prema kanelijam i gjurgjicam; na posliedku,

kano mukotérpna, u robstvu opet slobodna junakinja

prema zimomornoj učenici i robinjici izobraženstva.

Tko nije prijatelj otimanja, te neće da se potuca

po zelenih vèrtlovih, voli ubrati mak, cvietje poljsko,

voli si nasladjivati oko šumskom papraću. Мak opaja za

brinuto serdce ljudsko i zanosi u sladke sanke. A pa

prat je bilje divno.

Hercegovka, ili Bosanka nije laka i omamna, što

je Hesperidka. Nije laskava, sèrdačna i umiljata, što je

Francezkinja. Nije pouzdana, prijatna i brižljiva, što

je Inglezkinja. Nije lakoumna vijoglavka, vèrtonožka,

vižlasta namiguša, nije otvorena i razkriljena, što je

Magjarica. Nije kvočka, ili prepelica, što je Hèrvatica,

već je ona ponosita, samosviestna goranka, planinkinja,

junakinja. Poniešto prilikuje ponosom i samosviešću

Španjolci. A najsrodnija je s Arapkinjom po naravi,

po serdcu i životu.

U Hercegovke i Bosanke sviedoče oči, kano dvie

zviezdezimne noći na vedrom nebu, dajepod kéršemi le

dom spoljašnjih znakovah,da jepod onom kèršnom slikom

ladna kretanja, nepribližavanja, neticanja sakriven potajan

žar. Iz oka njezina viri kano na prozor ponositih dvo

rovah svojih razbori razlog, duboka ćud, ljubav k slavi

svojoj i mile domovine svoje. Svako trenuće presieca

sèrdce kano žalostno čeznuće za davnom starinom, od

koje je spomen tako silan, da je kano kakav pravilac

čuvstvah još i danas; ali takvih čuvstvah, koja nisu

više nipošto prema kukavnoj današnjosti. Svaka cèrta

na obličju pokazuje duh krepak i podhvatljiv, neprie

loman i silan, gniev na zlu sreću sadašnjosti, samovolj

nost velika gospodstva i postojanstvo u bezprestanu

mučenju i čekanju bolje budućnosti.

Sve ove značaje bosansko-hercegovačke ženskosti

sjedinjava u sebi, kano pučina morska velike rieke,

prirodjeno vitežtvo i junačtvo, kojim su Hercegovke i

Bosanke oddvojile na daleko od svih ženah ostalih na

rodah, pa su nam ponajmilije. Jer medju nami makar

osvanuo u velike uzorit ukus plemenite liepote, treba

ponajprije svakako da smo ga shvatili razumno.

A kako je to, da su Bošnjakuše i Hercegovke

tako sbiljne, da je svaka cèrtica na obrazu njihovu po

junačtvu udešena, da su te žene junačke kano muž

kare, iliti mužkobane, a opet dosta putah dobrei niežne

ćudi?

Život u planinah, mnogo pod vedrim nebom, ži

vot u boju na vojnici, viečan nemir tvori značaj, što

pretvara velikom silom čeljade u drugu narav, nego

što bi bila pretežna, da može pèrvo uzgojenje biti pri

jatnije pravoj ćudi i osobini dobroćudnih ženah.

Prigoda čini lupeža. Narod, što ga sudbina slabo

postiže, te može boraviti viek duže u miru i goju, od

gaja se dakako mekšim odgojem. Planinac u Švicar

skoj, u Tirolskoj, ili Predaralskoj može sasvim lasno

predtiecati umienjem i odgojenjem planinca Hercegovca

na podnožju viekom burne ikérvave Cèrne gore. Lasno

je zemljam napredovati, koje su pod okriljem blagoga

mira. Lasno se onim zemljam sa svietom nadmetati, gdie

maslinove grančice pupei cvatu u odgajenih vèrtlovih, a

nevere se broć i glogovo térnje u junačkom razbojištu!

Bosanac i Hercegovac, kako je vieka i svieta,

neuživahu nikad stalna mira, već kérv i nož, sablja i

negve presiecaju sav viek boravljenja njihova. I tako

je ratoborna i kojekakva sbilja izbrazdila najsilnijom

brazdom čitavo obličje obrazah njihovih. Svaki žitelj

i svaka žiteljka u ovih stranah pokazuje cielim spoljaš

njim vidomilikom, da su jih vremena promienila. Svaka

cèrtica odkriva tajnu silnih prekretah domaćih.

Zato nam se čini, da izreka F. De la Mennaisa, koju

smo postavili na čelo toga Diela IX., nije nipošto pre

ma živoj istini, koja nam u Bosni i Hercegovini doka

zuje jasno, da pitanja: gdie, kad i kako? promienjaju,

tražeći silan odgovor, vèrlo mnogo život, značaj, pa i

narav različnih narodah, te kažemo, da su upravo miesta

i vremena istinita tvorila ljudih i naravih ljudskih.

(Dio X. sliedi.)

Historični Aphorizmi.

lххi.

Nauka treba svim i svakomu, i vladam i strankam.

The Press has effectuated a salutary re

volution. Daniel O'Connell, Esq.

Ako te ruka tvoja, ili noga tvoja sablaž

njava, odsieci ju i baci od sebe ...

Matej. XVIII, 8.

Da se dèržave prema naravi zemaljah i narodah

pregrade nanovo, k tomu prinose najveću i najvaljaniju

gradju slobodne novine. Što su sitije krupnih vre

menah, što sbiljnije i važnije, a opravdane želje svieta

oglasuju, što sèrdčanije uklonjaju zaostalu ruševinu i

truhlinu, da otvore miesto mladim nasadom, to će one

srećnije nadjačavati težko svoje poslanstvo koje kano

grobar Macbethov, a koje kano vèrtlar svagda mladih,

zelenih perivojah hesperidskih.

Novine su roditeljke javnosti. Da nema novinah,

nebi bilo nesrećnim okrilja. Da nema novinah, nebi

bilo strašilah krivdi i zloći onih, koji su postavljeni

na kormilu dèržavah, pa miesto da voze narode u luku

pravedne sreće, tieraju povierenu sebi ladju ukèrst na

kèrst prema onim pristaništem, kamo jih korist i lični

probitak poziva na terg častih, naresah i blaga.

Novine su sudište, onaj areopag, pred koi do

Ilazi na rešeto i protak, na mierilo i sudilo svaki važni

korak i svako odlučno dielo.

Novine su jedine tako plemenite i smione, te raz

mišljaju i prosudjuju pakost velikih, pa na posliedku

tiemaju one na valjanost, koje žele popraviti.

Novine su jedine pouzdane pomoćnice potlačenih,

jedine hrabre i bezprestane masertačice silnih.

Tek što obori jedne novine gvozdena šaka nepra

vednosti, odmah pomole glavu druge. I tako ide dalje,

kano leden usov s planinah.

Novine su učionice, koje polaze slobodni čitatelji,

te neplatjaju skupe naukovine prema tomu, da imadu

umne hrane, da su učenici viečnih istinah, koje vojuju

proti laži presilja i nasilja. -

Sve znanosti, a osobito umieštine dèržavnoga

nauka goje novine. Novinstvo je težkom mukom i na

tegom preotelo mah i ugrabilo krunisanim glavam onu

tajnu, koju su mogle samo one doniekle razaznavati.

Naukovina, koju platjaju čitatelji izdateljem ispi

sateljem, dug je one glavnice, koju su novine srećno

ucienile na dvogubo, blesasto gospodstvo, što zazire od

svietla, nastojeć sahraniti narod od svih novorodnih

pomislih, koje bi mu valjada mogle uznemiriti mirnu i

dobru ćud.

Ali dolazi u to blagosov novinske slobode. Оna

uzima smionomu jeziku pukovodjinu svaku dragost ka

kve novosti, kakvih pojavljenih čudesah. Оna porav

njuje najstrastniju rieč upravo tako strastnom protu

besiedom.

Novinska sloboda davi već u porodjaju lažne

rieči-hodalice, koje je razsijao slučaj, otac pakosti ka

kve. Ona ukida u pèrvi sukob ružne glave onim gla

sovom, koji rastu tako bujno i naprasit0 u zabiti, na

lik na otrovno ono bilje, koje razpruža mladice ilištja

svoga samo po tamnih močarih lužkih i pod sienom

od ruševinah starih gradovah i cèrkavah, a na bielom

danu sahne jadno i kukavno.

Dakako, bieli je dan novinske slobode po podla

roba, što voli primati u mraku, nego na vedrini pre

višnje pljuske i udarce, upravo tako zlokoban i neugo

dan, ka" i po ohola gospodara, što nije rad vidieti,

gdie mu je domaća nesviestica razsvietljena, koju za

stire blagim mrakom, kad je stvar već mah preotela,

samo nemila i okrutna razsuda.

Istina je živa, da je razsuda ciglo sidro za raz

dèrman brod onih zlotvorah prosviete ljudske, koji su

meprijatelji i novinskoj slobodi.

Razsuda je kêrvnica duha ljudskoga.

Ali nije ni to istina mèrtva, da razsuda, kad je u

doba gospodstva podpomagala gospodstvo, obara potomu

gospodara igospodstvo njegovo, kadje udario posliednji

čas podlim perom i robskim spisateljem.

Jer, gdie je sieča išla otolić na pomisli, dolazi

do skora i na ljude, te isti rob, što je tamanio misli,

sieče kasnije istim mirom, istom siekirom gospodara

svoga u voćnjaku života.

Sto će biti sablazni za sieče, to će se izsieći. A

što će biti nenaravnih kvèrgah na stablu života za pre

8

daje, to će se izčistiti i predati ognju u naručje, ne

gledajuć ni na kakve sveze ni porodicah, ni dosto

janstvah.

Navala, kojom udara prevrat, nema ni u sebi, ni

na sebi ništa, što bi pravilno bilo, pak ona zabunjuje

često i najvaljanije pravilnike.

Вој, uredjen proti tudjincu, bije se, pun žèrtve

i časti. Ali gdie se na domu stranke hvataju u živac,

nestaje svake miere. Duša se burka, a mišica neod

govara volji. Nevalja s toga graditi ukor; jer i onako

dolazi, žalibože! slabost od takve naravne upornosti

svakoga plemenitoga sèrdca, koje nemože odolieti, već

plamti u gradjanskih borbah za slobodu. Ali kad je

zaprietila velika kakva prietnja družtvu, kako ga od

braniti, kako li ga sačuvati oda zla, ako ne putem i

glasom novinah?

Vremena su se promienila. Tisak je novinami

učinio spasonosan prevrat. Glote nezasluženih kakvih

naslovah neće sviet više podnositi. Sudci nemogu više

onako suditi prema mitu, a ne prema pravu. Vladaoci

nemogu više — Neka! dok su slobodne novine, koje

mogu jedine živieti danas, sviedokinje svietskih dielah

i dogadjajah.

Mudroslovlje slovi mudro, kadje srećno. Slabo je

podano danom nesreće. Piesnici pievaju vladaoce, ili

stranke srećne. A tko li ostaje vieran dobrim stva

rim, koje padaju zlom srećom?

Vlast slobodnoga novinstva, koja, malim zadovolj

na, spratja na sve pratju nezadovoljstva; nepriznaje

ništa, do istinu i pravdu, učeć možebiti nesvagda upra

vo ugodnim naukom i vlade i stranke, voli poginuti na

leonidsku, ili na zrinjsku, nego prihvatiti medeni život

mazarinskih ponudah.

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

(Nastavak.)

Nagnula je veće bačvom.

Našte ruke uzeo je.

Nije u mlinu pobielio.

Na stolieh stari mu su svi klečali.

Neumivam rukuh; er mi se obied nekuha.

Na sto konjah petset kožah.

Nad pšeničniem nije kruha.

Nad rucelom nije žita.

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Nad Gjuljanom") nije vina.

Nad maminiem nije sina.

Nad vlaškiem nije lonca.

Nad riečkiem nije konca.

Nit hodeći nosi, nit jašući vodi.

Nepameti ubija se i pamet.

Naučio je na svoje miedi.

Nebroji godišta, tko kuće neplatja.

Nezovi zla; ere i samo dohodi.

Ni popa za susieda, ni fratra za prijatelja.

Ni pas neće gole kosti.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

Narodne poslovice, rieči i izrazi. Napisao Mijat

Stojanović.

Ova sbirka, koju je revni spisatelj skupljao preko30godinah,

ima u sebi preko 4000 poslovicah, iztumačenih, kako jih puk razu

mije. Dielo će iznieti do 18 arakah, tiskanih u velikoj osmini, a

ciena mu je 1 st. 60 novč. Tko pošalje deset predplatnikah, ono

mu daje nakladnik, A. Jakić, jednu knjigu na dar.

Radujemo se napredku Lužičko-serbskim časopisala

za 1866. godinu.

1) Na gornjelužičkom nariečju:

časopis towarsawa мaćicy serbskeje. Urednik:

J. Buk. Na godinu 2 svezka.

Časopis donosi razprave staro-i jezikoslovne, poviestne, pri

rodopisne, itd., pa se osvérje osobito na Sèrbske lužice i piesme

lužičko-sérbske, objavljajuć izviešća o radnji M a ći c e Serb sk e.

Katholski postor. Urednik: M. Hórnik. Na godinu 24

Lužičan. Časopis za zabavu i pouku. Urednik: J. B.

Smoler isti, koi uredjuje vèrlo dobar časopis: Slavisches Cen

tralblatt. Wochenschrift für Literatur, Kunst, Wissenschaft und

nationale Interessen des Gesammtslaventhuns. Lužičana izlazi na

godinu 12 brojevah.

Missionski posobi. Urednik: A. Rychtar. Na godinu 12

brojevah.

serbske nowiny. Političko-zabavni list sa objavami.

Urednik: J. E. Smoler. Na godinu 52 broja.

2) Na donjelužičkom nariečju:

негатаљorsku serbski časnima. Urednik: J. Sveta. Na

godinu 52 broja.

Ove časopise, koji su u Lužicah u kraljevini Saskoj, na sje

vernom okrajku Česke, kano osamljeni čamci slavenstva u moru

njemačke knjige, preporučujemo sèrdačno pomoći bratskoj čitatelj

stva. Predplatu primaju sve knjižarnice i svi uredi poštanski.

*) Miesto u Batu.

a) Ona derva, na kojih se spušta brod u more.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

UNELL-REFLECTILLNESSELS

U Subotu 13. siečnja 1866. Tečaj XX.

Sunašce se već smirilo

U postelji od zapada.

Svi usnuše, što jih bilo . . .

Ај lagano, momci, amo!

Stanko Vran.

Dusi nad jezerom bruje,

Sva se voda pieni.

I tužni se jauk čuje

Gorsko jezero.

325 IN

Sasto- Po tamnoj zeleni.

Sred visokieh, stèrnieh gorah

Jezero ie mal

У тај има за њ,а „“,““,“.“

““, ““,““ To se u mah svèrši,

Umire se sve dubine,

. . . . . . . . . Tiho je u Kérši".

Nieki vitez boravljaše " " Josip šummer.

Te odavle izlažaše,

Da putnike mori. Pripoviedke.

„„,„ I known was were wassome

Gerdno ovo dielo, XXVIII,

Gdie je vodi ždrielo.

Običaj je u našega puka, da u opasnoj bolesti

zavietuje tko ili sam sebe, da će putovati u ovo, ili

ono, kadšto udaljeno miesto, gdie je proštenje preko i

godine na odredjene dane, da će n. pr. polaziti Gospu

judsku u Judu, bistričku u Bistrici, sv. Bonu u Vuko

varu, Gospu almaškuu Almašu, Gospu u Radni, ili mati

zavietuje diete, da će ga onamo voditi; ili se tko zavietuje

Jezero sve buči, strogo postiti osim petka i subote koi dan uz medielju

danah kroz po godine, ili kroz cielu godinu, ili da ćePa nemožeš niti proći,

Da te strah nemuči. darovati u cèrkvu svieće, platna, novacah, ili što drugo.

--

Zemlja zjalo tu raztvori,

Grad u propast pade,

Pa na veljoj ovoj gori

Jezero postade.

Kad je oko gluhe noći,

10

Kod Varadina u dragostnu i divnu kraju planin

skom doline Rokove blizu bèrda Vezirca na dunav

skom briegu stoji cèrkvica Gospe, Marije sniežne, Te

kija, gdie je svake godine na dan Gospe od sniega

veliko proštenje, na koje se puk sastaje tisućami iz

Sriema, iz Bačke i Banata.

Kroz niekoliko danah ide ovamo litija za litijom.

Sad prodje jedna. Pieva se i moli u njoj naški, u dru

goj niemački, u tretjoj magjarski. Malen dio puka, što

je došo, ima miesta u cèrkvi, a veći stoji okolo cerkve

u sienci lipah i brestovah. Ondie se i stari briest vidi

uza cèrkvu s podnevne strane, o koi su Turci, obsie

dajući varadinsku tvèrdjavu sedamnaestoga vieka, obre

sili cesarskoga gjenerala, koga su ondie uhvatili, dok je

uhodio tursku vojsku. Sad je na istom briestu ogromna

stabla, ogradjenom tačkicami, slika majke Božje obie

sita. Pobožni puk na proštenju kleči pred njom, moleć

se Bogu. I žene obilaze onaj briest, kocajući na golih

kolienih.

Na proštenju ima svagda mnogo prosjakah i slie

pacah, koji guslaju i kriče bezprestano, prosjačeći mi

lostinju. Tèrgovčići i licitari namieštaju blizu cèrkve

šatre i prodavaju svieće, medene kolače i različnu inu

robu, brojanice, slike gospine i mnogo drugih ugodnikah

Božjih, molitvenike, pobožne knjige ...

Svetjenici služe sve mise u cèrkvi od rana jutra

do podne. Drugi siede okolo cèrkve u izpoviedaonicah,

te izpoviedaju zavietovane. Na proštenju budu tri pro

poviedi na tri različna jezika, na našem, na niemačkom

i magjarskom. Besiede jih svetjenici napolju pred cèr

kvom u sienci mirisnih lipah; jer u cèrkvi nebi miesta

bilo za onolik pobožni sviet.

Zavietovanise izpoviede, pričeste. Svèrše svu ostalu

pobožnost što prije. Potom prikažu dar na žertveniku,

što ga izljube i sve na njem, što se nalazi. Pak se

onda povrate utiešeni i zadovoljni doma.

Mnoga sviest bude smirena i mnoga duša utie

šena, počem i mnogi bolestnik ozdravi; jer ga pouz

danje u Boga okriepi i razgali. Život mu to osladi.

Sèrdce mu ojači. Tužnu dušu razvedri, pa podpomogne

i tielesno ozdravljenje. Tu i duša i tielo počine od

svagdašnje brige i radnje. Čoviek osieti i nehotice u

sebi, da je stvoren na niešto više, nego samo za plug

i motiku, za kosu i siekiru, za preslicu i stative, za

svagdašnje poslove, kojimi zaslužuje, što će pojesti i

popiti, čim će se odiesti, u čem li će stanovati.

Takvom se prigodom sastaju ka" i nehotice stari

srodnici, prijatelji i poznanici, koji se već mnogo godi

nah nisu vidieli, niti bi se skorom bez takve pri

gode. Ili se spoznadu i sprijatelje ljudi, koji su si

donle bili strani. Izmire se zavadjeni susiedi. Vidi

čovjek svieta nepoznata. Nauči se koješta. Postane iz

kusniji. Razširi mu se krug znanja i poznanja. I tako

se zavietinom svako okoristi.

Poznavao sam staroga Iliju iz sela B..., koi je

bio po niekoliko putah na proštenju u Vukovaru i u

Judu, vidio pučku pobožnost, pak je zaveo u kući svo

јој, da su mu svi ukućani svagda klecali, kad bi zvo

nilo zvono na pozdravljenje Gospino, i Bogu se molili.

A osim te pobožnosti zavede on u kući svojoj bolji red,

u mnogoj struci gospodarstvenoj, u vèrtlu i voćnjaku,

u dvorištu i staji, pa i na smetlištu i gnjojištu.

Dobro je, kad prosti ljudi dodju malko medju

ine ljude, te vide ovo i ono. Tko je pametan, svagda

se koristi svakom takvom prigodom, pa se što godj i

nauči. Pravo veli pučka naša poslovica: Tko nije

prostak, koi žive svagda u kakvu zabitnom selu, te ni

kad neobći s Dikim drugim, osim sa jezičavom svojom

ženom, koju samo zlostavljanjem dèrži na uzdi, te ga

sluša, ili obilazi sa ukućaninom, s kojim nikad nepro

govori liepe rieči, ili sa Susiedom, koga bi volio utopiti

u kapi vode, nego išta, što mu ovaj možebiti želi, ili

čini zlo, ili što muje možebiti zavidan kroz bolju njivu,

kroz liepšu marhu, ili sa glupim i zloglavim kakvim

drugom, kano što je i sam neviešt i neokretan.

Takva proštenja, godovi, ili hramovi cèrkveni, saj

movi, iliti vašari daju sgodu prostaku i prostakinji

doći medju sviet i čuti i vidieti i izkusiti mnogo koje

šta, što se nemože čuti, vidieti, niti izkusiti u zabitnu

selu, u samoći.

Tko nije bio nikad medju svietom, nemože ništa

ni izkusiti, ni naučiti se, nego ostaje neuk, glup, ne

spretan i neizgladjen, kano što su mnogi naši prostaci,

koji nisu nikad bili medju svietom.

ХХIХ.

Tko je godj živio medju našim narodom i š njim

ikoliko obćio, čuo bi za uroke, kako po mnienju pro

stote ima ljudih, koji su oštra i ljuta pogleda, zlih oči

juh, pa kako pogledaju koga željno, požudno, raznesu

ga odmah na očijuh, ureku. Pak urečeni zine zievati,

protezati se, i tèrgne ga bolieti glava. To su uroci, od

kojih térpe ponajviše dietca, mladići i dievojke. A tako

11

i liepi konji i druga marha, kad se tko iznenadi i

učudi liepoti njihovoj, pak jih tako raznese na očijuh.

Svaka baka zna o tom pripoviedati, te zna go

tovo svaka i vidati od urokah.

Baba je Janja čike Matka najvieštija tomu u či

tavu selu. Kako je tko u susiedstvu urečen, ide se

po babu Janju, neka vida uroke. Bolestnik zieva bez

prestano, proteže se kano pred groznicu. Oči su mu

pomućene i suzne. Kérmelji udare na oči. Baba dodje

k bolestniku, prekêrsti sebe i bolestnika, pak, moleć

pozdravljenje Gospino i još druge molitvice, oslini slin

kom svojom obadva svoja palca, pak unakérst raztire

oči bolestnomu, ličnice, oběrve, vratne žile i žile nad

granami od rukuh.

Zieva i baba, dok to čini. Protire svako t0 miesto

po tri puta, te po tri puta moli iste molitve. Potom

si donese u maloj sdielici naravne vode iz studenca.

Ide na domaće ognjište, na kojem gori oganj. Pita žene

u kući, o kojem misle, da je zlih očijuh. Vatraljem

izvadi živ ugljen. Uzme ga pèrsti i baci u vodu, dok

namieni na ovoga, ili onoga.

Ako ugljen cvèrkne i potone, ureko je onaj bo

lestnika, ili bolestnicu, na koga je ugljen namienjen.

Ako li ovaj nepotone, već pliva po vodi, baca drugi,

namienjujućga na koga drugoga. Itako sedam ugljenah,

od kojih svagda gdiekoji tonu, a drugi ostaju gore,

plivajući po vodi. Sad baba zamače pèrste u donesenu

vodu i opet protire bolna, ka" i odprije do tri puta.

Unije onom vodom cielo lice urečenomu. A njemu se

treba napiti one vode. Domala zaspi bolestnik. A kad

se probudi, prošli uroci, kano da jih je baba rukom

skinula š njega. Protiranje, mislim, pomaže.

Eda li tko ima tako zle oči, tako ljut i oštar po

gled, te može koga ureći, za to neznam, a neznadu

valjada ni liečnici. Samo je to izviestno, da se u oka

nalazi velika i još neizkušana sila. Inače nebi moglo

oko ljudsko ukrotiti ljute zvieri, kano što je lav, koga

čoviek može upitomiti po sviedočanstvu prirodoslovacah

соdvažnim svojim i oštrim pogledom, da nebiesni. Može

biti dakle, da ima zlih očijuh, od kojih se uroci do

bivaju. A to će biti možebiti onako niekakva sila, kano

što je sila sympathije i antipathije, prirodna ljubav i pri

rodna mèrzost. No o tom dakako nema ni razgovora,

da se napiše valjana kakva razprava. To je tajna. Sa

mo su pojavi poznati, te su tudie, ka'i uroci, i zna se,

kako jih vidaju babe, za koje je to sasvim prosto po

javljenje, kano makar koje drugo u svagdašnjem životu

ljudskom i u velikoj prirodi.

Tko je lasno urokljiv, onomu se načini na licu,

na čelu, ili na obrazu kakav cèrni znak, kano madež,

da, kad ga tko pogleda, vidi onaj znak. I tako se mu

nja oka ukloni, kano munjotega. Zato vežu naše prosta

kinje cèrvene vèrvce kravam na rep i telićem okolo

vrata, da predusretnu uroke.

Slavonske babe znaduipodpasivati, kadtko, kako

se kaže, skruni utrobu, te se u těrbuhu crieva težkim

poslovanjem i natezanjem sklupče, s miesta svoga po

maknu, te čoviek ponemoći. A tako protiru i pleća,

ledja i kérste, kad koga bole ove strane tiela. Kad to

čine, uzmu čista masla, ili čiste masti. Namažu si tim

ruke, pak onda maži, tari. Ako je podpasivanje, diži,

mamieštaj crieva i utrobu.

To su proste vračbine i ranarničke pomoći pučke,

što jih babe pružaju bolestnim ljudem. Ali ina itakvih

babah, koje znaju travom i melemonu, ilitizavojem liečiti

svakojake rane. A ima jih, koje su i viešte primalje.

Baba Janja čike Marka znaše i jedno i drugo. Davno

je pokojna. -

INa pokopu i daći.

Veče je. Sunce zašlo za planine. Mrak pao po

zemlji. Zviezda-večernjica blista na zapadnom obzorju.

Zvono odzvonilo, tri puta prestajuć, na Gospino pozdrav

ljenje, te je malim zvonom dat znak, da se svaki viernii

pobožni kérštjanin sieti pokojnih iza nje pomoli. Potom

zazvoni opet veliko zvono u znak, umro je nietko u

Tko bi to bio? Pitaju se po seljačkih kućah.

Ujednoj kući upravo o tom u rieči, a susied iz

pete kuće na prag s pozdravom :

„Hvaljen Isus! Pozdravlja čiča Antun, da mu je

otac, dida Vinko, umro danas, i molisusieda, da dodje

na pokop i karmine."

„Bog da prosti duši dida Vinka!" odgovori se:

„Doći će jedan od muževah, da bude ukopac.“

Skupilo se u kući pokojnoga dida Vinka deset

ukopacah. Jedni od njih traže po daščari suhe du

gačke laptove, iliti daske za mèrtvačku skrinju, pak

tešu i grade lies. Drugi rade kêrst dèrveni i odio na

grobnicu. Sve liepo šaraju, kano kakvi kipari. Drugi

kolju jalovicu-kravu za karmine. Otvora se smočnica i

pivnica. Valja dobro nahraniti i napojiti ukopce. Umro

je domaćin, izza koga ostaje puna kuća svašta. Ukopci

rade oko ukopa. Zene nastoje oko jela, muževi do

maći oko dobre posluge. Susiedi, mali i veliki, mužki

i ženski dolaze k mèrtvacu. Svako mu se moli Boga

gs

selu.

za dušu. Svako ga škropi svetom vodom. Mèrtvac leži

u izbi na laptu, pokriven mèrtvačkim pokrovom. Voš

tana svieća gori čelo glave.

(Ostatak sliedi.)

Zemljopisne viesti

O

Bosni i Hercegovini.

Diо Х.

Nescio, quid mole atque facetum.

Horatius.

Lasno je tkati, kad je tkanje otko. Tako se i

nam čini, kad valja da pišemo što godj više i dublje o

značaju bosansko-hercegovačkoga naroda, o naravih i

običajih njegovih. Pak opet hoćemo da pustimo evo

nemirno pero po bieloj hartiji, da šara, što umije i

kako može, ako mu dopustiš ti, mili čitatelju.

Jezgru opisane sbiljnosti žiteljah Bosne i Herce

govine obiliežuje najjače već sam način prikazivanja i

govorenja njihova. U tom vidimo silno obiliežje starine.

Da Bošnjak i Hercegovac, kad govore, kaže je

dan o sebi: mi, kano da jih ima više, da se služi

svaki napose u govoru množinom veličanstva, a naprotiv,

kad progovara drugomu, bilo nejako diete, ili svietlo

kakvo lice časti i dostojanstva, svakomu reče jednako:

ti, služeć se pravim brojem, kako mu ga zapovieda

zdrava glava: to odkriva premnoge potajnice-istine, to

pokazuje tim osobitim i jedinstvenim znakom, da taj

narod vuče lozu i onih vremenah, kad su živieli Hel

lencii Rimljani. Premda su se ti potonji pretvoriliu tvo

rilu drugih narodnostih, tomu je našemu plemenu po

viečnosti bilo usudjeno, da čuva to blago jezične mu

drote, koje bi liepo kitilo slovnice današnjih narodah

izobraženoga svieta, koji su običajnim razgovorom žèrt

vovali krivoj laskavosti družtvenoj taj prejasni stup

starodavnosti, diveći se danas samo u gèrčko-rimskih

izverstnikah valjanomu upotrebljavanju ličnih zaimenah

u razgovoru medju pervim i drugim licem.

Danas treba uzeti stvar, kakva je. Nesnije se

prišivati nares trojanskih, ili staroslavenskih vitezovah

na odielo novoga vieka, na krivu novu šegu.

Ali mi, koji imamo u životu i običaju prostoga

puka riedke urese starodrevne izvèrstnosti, možemo se

tim ponositi, pa jih i namicati na upotrebljavanje iz

obraženih družtvah. Jer je zaista smiešno po zdravu

umu, da se jednomu čeljadetu kaže: vi, kano da ima

više čeljadi u skupu.

No kako mu drago, nije nam o tom pisati ovdie,

da se negradimo, kano da branimo načelo obćega bra

tinstva, koje povodi za sobom načelo obće jednakosti!

Ovo malo o toj važnoj stvari sporednoga jezikoslovlja,

a osobito, da siromah Hercegovac, ili Bošnjak govori

o sebi množinom veličanstva, što neizkazano uveličava

ponos propaloga toga naroda junačkoga, dovodimo amo

zato, da prikažemo na svaki način čitateljstvu, ka

kav je to narod, da je naravi nesamo sbiljne, već ipo

nosite, da se i nehotice čini, kano da je ohol. Та

tobožnja oholost nije lie cèrta kukavne današnjosti, već

najdavnijih vremenah.

Dietca primaju tu cèrtu od strogih svojih rodi

teljah, koje je svakojako izlupao čas zle kobi. A ro

ditelji gledaju porodicu svoju, kano ogledalo naravih

svojih.

Opasnost, koja se vratja odgoda do goda, te traje

usebice, u kojoj lica, porodice i čitava plemena borave

viekove, utiskuje u cielu narav njihovu najdublju sbilju,

gradi oko nje obiliežje cieloga naroda.

Toj strogoj cèrti na obrazu Bošnjakah i Herce

govacah odgovara i vladanje i kretanje. Ali nije ni

čudo, da je sve uplašeno u ćudi pored svega junačtva,

da je svaka porodica kano zaledjena ledom nesgodah,

da je svaka dievojka kano leden mosur, kéršna u kre

tanju, kad je pod turskom vladom u običaju još i sad

otmica, a vladaše strahovitom silom nedavno.

Dok se u kojem narodu govori o otimanju dievo

jakah, o odkupljivanju: „Hoćeš li me pustit“ na od

kuре?“ — dotle se nemože prirodan duh razkriljivati,

kako bi se htio i uunio.

Pučko pjesničtvo ima piesamah, koje pokazuju

različan način otimanja. Pa jer je to znamenito i za

nimivo i izobraženomu čitateljstvu velikoga svieta, zato

hoćemo ovdie da nanižemo niekoliko različnih pričah o

različnom otimanju, ili spremanju na otmicu dievojakah.

Te će pripoviedke, kako mislimo, macertati živu sliku i

priliku, kako žive i što terpi liepi rod pod turskona

vladom, naročito u naših zemljah, kakvim je navalam

mlada narav dievojačka pokorena.

Jedna pripovieda o Turčinu Bećir-begu i o Giz

darevićih, te počima takvim piesničkim početkom, pro

govarajuć dèrvetu, stablu u planini: O javoru, zeleni

javoru! Liepo li ti se s tebe vidjaše, kad je Bećir-beg

13

vodio dievojku! Kad su mu drugovi bili nasred čarne

gore, probesiedi jim Bećir-beg:

„Daj mi, Bože, onakve vihrove, da poljuljaju grane

i haljine preko širine, neka se svileni prievies na die

vojci digne, da opazim i razgledam, što vodim evo u

dvorove!“

Pučka piesma kaže na to: Bog mu navrati po

volji vihrove, te zaljuljaše grane i haljine preko širine,

podigavši prievies na dievojci. Na to sine lice, kano

žarko sunce, a groce, kano miesečina.

Sto se to dogodilo, od svatovah neopazi nitko, do

dva mlada dievera, po imenu Gizdarevići.

Kad se uhvatio mrak, te bude u veče, kad su ve

čeru pojeli i mladence sveli u ložnicu, koju zovu na

tursku džerdekom, dodjoše dva dievera, Gizdarevići.

Izlomiše dva noža, kako kaže pučki piesnik, od srebra,

izgorieše dvie voštanice-svieće, dok su razbili vrata na

ložnici. Onda Bećir-bega ubiše i liepu dievojku ob

ljubiše. —

To je zaista strašan dogadjaj! Ali se nam čini,

da još bolje cèrta, što je i kako je u Bosni i Herce

govini, priča o Feti-begoviću i nesudjenici njegovoj:

Sunce zadje. Sumračje se hvata. A na domu nema

kapi vode.

U našega je puka običaj, da jetërve, iliti žene

dvojice bratje jedna prema drugoj, nose vodu na dom,

što treba kod kuće. Zato domaćica saziva jetërve preda

se u dvor, te jih pita svagda tako:

„Čija je reda za goru na vodu?“

Оno veče dopao red Jagodi, zaovi. Ali ta die

vojka nesmije ići; jer joj prieti zlom Turčin, Feti

begović. Тај је јUnak prosio u majke Jagodu, „još ma

lenu od sedam godinah“, kako priča puk, „sedam pu

tah u sedam godinah.“

Majka se tomu dosieti i pomisli, da ju valja nie

kako preodiesti u odielo, da nebude jada. Zato š nje

skida ruho dievojačko, pa meće na nju neviestinsko.

Kiti joj ruke zlatnim pèrstenjem.

Kad ju je majka tako načinila, dievojka ode za

goru na vodu. Ali kad onamo, ima što vidieti! Siedi

na vodi Feti-begović, te zamućuje bistri izvor dugač

kim kopljem. Učini se Jagoda, dievojka, kano da se

neboji ništa, te veli njemu:

„Do Boga ti, neznani junače, nemuti vode! Bar po

čekaj, dok je zahvatim! Vojno *) mi je došo sa vojske,

*) Muz.

pa nije našo u kući vode, treba da mu je donesem. A

nesmije biti mutna.“

Feti, begović, ni nepomisli, da je to Jagoda, die

vojka, pa progovori: . "

„Oj Boga ti, tanana neviesto! Cija si ti ljuba?

Čija li si sestra?“ A ona mu liepo odkiti:

„Ja sam ljuba Jova Popovića, a seja kraljevića,

Marka.“

Tako se izmakla zasiedi. Utekla iz mrežah, raza

petih po Turčinu na izvoru, na miestu nedužnu. Tako

ga obsieni i občini, da se divlja zvier, Turčin Feti

begović, sasvim ukrotio i uljudio, pa miesto da ju oti

ma, kako je naumio omilielu svoju žèrtvu, progovara

јој tako:

„Ja smo i Jovo dva po Bogu pobratima.

mi dakle po Bogu snašica.“

Sasvim uljudan, Turčin naspe vode u sudove i

vèrčeve, pa joj dozove i pridruži viešte provodiče, da

ju prate kroz gorske lugove. Još doda:

„Gdie si sama, pa nemaš druga, da te nije kroz

goricu tuga!“

Pak onda otide na biele dvorove doma, čudeć se

on čudom, što nije došla na vodu Jagoda, dievojka,

koju je očekivao. Kako je došo na dvor, odmah pri

stupi k majci svojoj staroj, te joj stane kazivati:

„Kazi der meni, majko, kad se oženio Jovo? Čuda

golenoga! Danas sam mu vidio neviestu. Liepa ti je

Jadi ju ubili!“

Njemu prihvati za rieč stara majka:

„Ta gdie si bio, krivo razumio? Jošt se nije ože

nio Jovo. Koju si ti vidio, to bijaše Jagoda, liepota.

Pa kako li te obmahnula luda!“

Udari se na to Feti-begović rukom po kolienu i

progovori ovako:

„Јаој, jadan, ružne li sramote! Gerdne štete moje

i sramote! Mene varahu i turci i kauri, pa me nitko

prevariti nemogaše. A danas evo prevari mene jedna

dievojka!“ —

Iz ove priče razabiremo, da naš puk upotrebljava

svakojaki način, da šara ivara, laže, samo da se brani od

navale divljih gospodarah. Sila Boga nemoli. A kako

li se tako izopačuje i kvari sva ćud i narav inače do

broćudna puka!

Toj priči, koju smo netom izpričali, prilikuje i taj

dogadjaj o Jeleni i banu, koi je valjada osnovan na

istini, kano što su sve priče u narodu, samo što je taj

puno blaži i prijatniji: Pavo ide na razgovor veseo, a

vratja se natrag neveseo. Izadje pred njega Jelena,

Ti si

14

sestra rodjena, da prihvati bratu konja, na kojem je

kući dojahao. Tek što je k njemu pristupila, već joj

tako progovara:

„Tamo, pa tamo, Julena, mila sestro rodjena!“ А

Jelena će bratu svomu :

„Do Boga ti, mlad Pavle, dragi brate rodjeni! О

čem govore gospoda?“

„Ta što pitaš?“ reći će joj brat: „Da o čem li

govore gospoda, već o tebi, mila sestro rodjena? Jedan

sbori o mudroti, drugi opet 0 liepoti tvojoj. A ban se

obkladi sam u sedam gradovah i tri sta dukatah, da

nesmiješ ići, Jelena, kroz zelenu goru na vodu; jer će

tebe uvrebati.“

Bezazlena se dievojka nasmija skérbi brata svoga,

te rekne njemu tako hrabre rieči:

„Neboj se, bratco, meni bana, što on tako be

siedi! Daj ti meni konjičko odielo, daj ti meni pomamna

cèrljenka, da uzjašem, katana. Dva mi druga bradata

u družtvo udruži, da se obučem, pak da i ja podjem

na razgovor, da i ja čujem malo, kakav to razgovor

provode gospoda, o čem li sbore i govore!"

Naša se Amazonka u tren oka obuče u cielo ruho

i odielo katansko. Natače kalpak na glavu, a u kalpak

dugačku perjanicu. Obiesi o dievojačka bedra bridku

sablju. I ode tako vesela sokolica kroz zelenu goru.

Ona stiže na gorsko slieme, a ban joj dolazi na

susret, koi se za nju obkladio u sedam gradovah i tri

sta dukatah. Iz daleka joj se uklonjaše, dok joj se

nije približio. A tada joj se pokloni. Stane ju cielivati

u ruku i desno kolieno. Na to mu mlada naziva pomoć

Božju:

„Božja ti pomoć, mlad bane!“

A ban joj liepše prihvata:

„Dao Bog dobro, careviću!“

A ona njemu lukavo izvija, gradeć se, kano da je

i zaista carski sin:

„Е Boga ti, mlad bane! Ako znadeš, kazuj meni,

ima li gdie godj dievojka, koja je meni prilična?“

--

Ban se duboko poklonja i besiedi:

„Kad me pitaš, pravo da ti kažem. Tako mi

Boga, careviću! Imade jedna dievojka, sestra liepoga

Pavla, po imenu Jelena. Оna je na te prikladna."

Оna će na to:

„Tako ti Boga, mlad bane! Odvedi mene do

dvora, gdie siedi sestrica liepoga Pavla.“

Sluša ban, što mu carević zapovieda. I odvede

ga do dvora sestre Pavlove. Otvori joj biele dvore, pa

ju upusti u dvore njezine. Ali mu veli Jelena, sestrica

liepoga Pavla:

„Мala ti hvala, mlad bane! Nije ovo mladi care

vić, već je ovo Jelena, sestrica liepoga Pavla, za koju

si se ti ono obkladio u sedam bielih gradovah i tri sta

žutih dukatah.“

Pliesnu se rukom mladi ban:

„А јаој mene, do Boga! Mene nije nitko preva

rio, do danas jedna dievojka, sestrica liepoga Pavla.

Nebi mi žao bilo blaga, već mi je žao sramote!“ —

Dakako, da je ta priča kano mlad lavić; ali je

opet lav, da je liepa krinka ružnih licah, da prikazuje

najblažu vèrstu otmice; ali opet zločinstvo naumljene

otmice. Takvih bezazlenih pripoviedakah još o straš

nijih i groznijih dogadjajih ima sila Božja, ili vražja,

kojoj treba tomu plemenu, što ga opisujemo, kroz vie

kove pèrkositi i odolievati.

Cudo je golemo, što ima u tom plemenu još kérvi,

a to zdrave kêrvi, u tom plemenu, koje je predano na

milost i nemilost samosilju divljih gospodarah, koje

čami u mraku neukosti, svakojake neumieštine, puno

slutnjah, zloslutah i zlogukah, nikad dobrih mislih, bez

sladkih nadah i uzdanjah, što je hrana i okriepa izo

braženih. Sve zlo sluti od vieka do vieka, kano od

sudjenik na bielu kruhu, videć u tamnici i težkih ve

rigah noć i dan viešala, ili velik nož pred očima.

Gleda zlo i govori od vieka do vieka:

„Ој Воga vam, . . . . . . . . . !

Niešto meni desni obraz gori.

Čini mi se, dobra biti neće.“

I zlo dolazi i zlo ga bije od vieka do vieka.

Da to pleme nije sasvim oddvojilo od ostaloga

svieta, nebi ga danas više ni bilo. Ali je sve n njega

drugčije, nego u nas, i hrana i narav. Ako Bošnjak,

ili Hercegovac ima kakva jela, sva su mu drugčije ugo

tovljena. Svagda su mu jače osoljena, obiberena i opa

prena, nego u inih narodah. Tom jačom hranom ima

ovo pleme jaču kérv. Nezna, što je meko, što li raz

maženo. A to mu je spasenje.

Pa opet ti prostaci maze i tetoše, koliko mogu,

dietcu svoju, svoj od sèrdca porod, a osobito kćerke,

koje već u kolievci i povojih čuvaju strogo, paze kano.

zienicu u oka.

Pored svega robstva ni najsiromašniji nedaju ni

kad dietci svojoj, da služe dragovoljno tudja gospodara.

Dievojku, koja ide, te služi, dèrže, da je pribieg i na

metnica.

15

Tako pri tom strogu odgoju postaje stidnoća die

vojačka značajna, kano poslovica. Kako li to liepo do

likuje obrazu dievojačkomu, kad je sbiljan i stidan,

liep i obasut žarkim svietlom plamenita oka!

Oko Hercegovke, ili Bosanke, kako smo već rekli,

nerazmekšava serdca, već ga pali i žarom žari. Zato

se dogadja, da čoviek ime narodnosti, kad ugleda takav

samotvor prirode, kano triesak, kano grom, da za njim

gramzi, za pèrvim vidjenjem; jer mu udieljuje čudo

tvorno ono, što mu uveličava malo sérdce. Ili da od

krenemo, pak da bielu odkitimo knjigu! Kad plavojka,

tudjinka, razgleda Hercegovca, ili Bosanca junaka, do

gadja se, da prihvata ona iz junačkih očijuh oganj, koi

јој ladno sèrdce razžiže i podtiče žarom.

Kad se Bošnjakinja desi u tudjinstvu, medju ino

stranci, osietja, da je junakinja. A tako i Hercegovka.

Obie po prirodnoj naravi svojoj znadu sviestne, da su

pretežnije nad ostalimi ženami, kano što je nad plani

nami pretežniji Durmitor, a od Durmitora, viša Cèrna

gОга.

(Овtatak sliedi.)

Historični Aphorizmi.

lххпi.

INašemu je vremenu glavan zadatak približavanje i sdru

živanje srodnih plemenah.

Duh diše, gdie hoće. Glas njegov

čuješ, a neznaš, odakle dolazi i

kamo ide.

Iran. III., 8.

Gniev naroda, i sama je Boga.

Simeun Milutinović.

Ako ima svaki viek osobit svoj značaj, svoj lik i

oblik, čim je oddvojio od ostalih, ako ima osobita lica,

što pokazuju vidom svojim čitav pravac vremena, ili

bar nieke strane vremena kano od kakva tiela, nieke

osobite ljude, koji valjaju potomstvu na svoj pravdi kano

ogledalo i živi otisak vieka svoga: a ono ima svako sto

lietje i osobita svoja radila, kojimi se pokazuje, te kojimi

osobita lica mogu raditi osobita, velika diela.

Da duhom oživljela vremena obiluju većma oso

bitimi ličnostni i osobitimi radili, nego druga nezna

čajna, koja teku prosto bez zapreke, to se razumije

samo po sebi. A takva su vremena, što radjaju velika

lica i radila prema njim, blagajnice i izvori značajah

za poviestne spomenike, koji vire iznad oblakah i mag

luštinah običuih vremenah kano snežni vèrhovi od naj

viših planinah, viekom bielji i jasniji, viečnim suncem

obasjani. Mišljenje i dielo bivaju u njih tako blizi su

siedi, kano što su na vèrhovih planinskih led i sunce.

Sto su više mislili, to su više dielom dielovali. A što

sunce većma žeže, to postaju sniežnici i jači i sjajniji.

Оsobita su radila našega vremena slobodni gla

sovi novinah, listovah, časopisah, jest slobodni; jer

robski nesluže stvari čoviečanstva, nego se udvoravaju

onim silnikom, koje će cèrvi izjesti, kano cèrkle, ve

like pse, koji su udarili u golem lavež, kad jih baci

miran život za plot, život uljudnosti, komu bivaju ruke

od dana do dana sve bielije.

Оni, koji nisu ni kraljevi, ni vladaoci, ljube ra

diti. A jer radnja danas nemože biti rodna, ako nije

slobodna, zato rade slobodno, jest često više, nego što

jim treba. A što li će biti od vladaoca, ili oblastnika,

što neradi rodno, već se upire samo u lasku prijateljah

svojih, u sluge, u lične svakojake sustave za deržavne

poslove i spolja i iznutra?

Prijatelji čistih načelah i svetjenici umne slobode

nemogu, nesvèrtju nikad pogledah na kértolske, ili vo

začke dèržave, gdie hérdjav sustav kakav kano plug

dere i preara izranjena serdca podložnička.

Lasno ti je proricati, kakve će se piesme pievati

i zviždati, kad vidiš ptice, gdie se legu, koje će kas

nije zapievati nove piesme. Kad čujem pijuk, znana,

da su pilići; kad čujem gaku, znam, da su vranići, ili

guščići; kad čujem prevertanje, znam, da su lastavice;

kad čujem,... No jaja su najvažnija. Zato jih valja

dobro izokola razgledati, pak onda i gniezdo valja pri

kladno saviti, da leže leglo na meko. Mislimo ovdie

leglo mnienja.

Leglo javnoga mnienja legu danas novine, kano

neumorne nosilice-kokoši, pa mu grade igniezdo u serd

cih i dušah obćinstva svoga.

Мnienja, koja dolaze od duše, 0d0lievaju svemu.

A to je zasluga njihova. Dobrotvorstva jih nalaze voljna

na zahvalnosti. Ali nemienjaju zato glavnih poletah

oduševljenja, neodupiru se sili požertvovanja.

Minienje živo i slikovito utiskuje obiliežje u kosti,

u narav i snagu. Sve ga mimolazi, a ništa ga uedira.

Od sèrdacah, dobroj stvari posvetjenih, odbija se

sve, ka" od ocieli. Jedina je sveza, što jih veže, spona

ljubavi, bratinstva i jednakosti. —

U carstvu umovah ima naročito dvojak glas, glas

besiedničtva i glas novinstva, što su i dvie znamenite

poluge prevratnoga duha. Kad se sloboda podiže i ogla

sujeu utverdjenih stupcih slobodnoga tiska, to se ogla

šenje čini kano navieštenje pravedna rata niekim vla

dam i niekim strankam. Dérhtju i strepe od straha i

trepeta.

Dvojako je gospodstvo današnjega svieta, veličan

stvo vladalacah i veličanstvo narodah. Kako da se oba

veličanstva pokore dragovoljno jednomu veličanstvu pro

sviete i slobode, da je veličanstvo narodah svetije, o

tom i za to rade listovi, koji su dokučili ključ, što

otvora svietu kovčeg sahranjenih poslanicah viečnoga

poslanstva, koje treba da vèrše zatočnici potlačenih.

U jezgri treba glasila stranakah svagda da ostaju

ista, mienjajući se samo tobože spolja, kano što je

dèržavnik često prinudjen, da snosi tri sta potrebah,

što izlaze iz staleža njegova prema poslovom. To se

vèrze oko njega odozgor i odozdo; ali ga nehvata. Ne

kaše se njega.

Novine su dakle kano dèržavničke biliežke narod

nje. Pa što je vèrhovničtvo narodnje veće i znatnije,

to su i novine kano biliežke vèrhovničtva toga naroda

veće i znatnije. A to je onaj vid, što se nam otvora

pred očima kano gotovo najvažniji po slobodna glasila

i stranakah, ili ustavnih vladah.

Vlada čuva i narod čuva. No ono, što narod čuva,

uporno je vladi, kano što je ono, što vlada čuva, za

preka narodu. Tako se često ustavnim novinam kole

bati medju čuvanjem naroda i čuvanjem vlade. Ovo iz

iskuje zakon. A da novine podpomažu - narod, to iz

iskuje poštenje i saviestno pravo.

U tom poslu nagadjanja i razvadjanja nije mo

guće, da nebi novine dirale u lica, kad su upravo ta

ono, što oživljava stvar, bez kojih nebi bilo umnih, to

jest, tako nazvanih dogadjajah poviestnih.

No diranje, iliti doticanje licah, bilo huljenje, ili

Ihvaljenje, ili osrednje prosudjivanje, treba da bude

oniereno o mierilo istine i pravednosti. Jer kako bi

novine makar kakve to smetnule sa vida, odmah bi

pogazile čast svoju, postale bi prevèrtljive zapletavice.

Nebi bile više uzorite glasnice Irene iThemide. Nesmiju

biti sitničarke.

Coviek nezna dosta vlasti književne radnje, u koju

brojimo inovinstvo novoga doba, one čudotvorne vlasti,

koja se nevidi, a opet prodire silno u duh svega druž

tva. Prevrat neoživljava, nenapreduje, dok nije proš0 u

sve koliko množtvo kamo pučko pravilo i načelo obćega

gnieva, kao glas božanstva, a to putem slobodnoga

tiska.

Da se istoplemeni jezik širi, dobro plodi, da se

zlu ukorni i priekorni glas raznosi, da se svoje spaja

svojim, uveličava, da se vèrši glavan zadatak našega

vremena, k tomu prinose najveću pomoć slobodni listovi,

pa se nam valja u istinu čudom čuditi, kako su ljudi

mogli živieti bez novinah.

Ljudi zovu jedne novine dèržavnoslovne, a

druge liep oslovne, iliti zabavne. A zaista se čini,

nema tu jezgrene razlike. Obadvoje su jedne jedine na

svietu, da šire luč izobraženosti, da razbistruju najviše

pomisli, da potresaju svietom, učeći ga istini, koja je

prije, nego su se novine rodile, zaviesom bila obavita

u nepristupištu kobnih i zlokobnih pravah, što nisu

dala srodnu serdcu poznavati srodno.

Književni viestnik.

Bibirka igrokazala za mladeži. Izdaje nakladnik,

ovdiešnji knjižar L. Hartman.

Оd ove sbirke, koja će iznieti 10 svežčićah, svaki po dva

do tri igrokaza, izadje na sviet onomadne dio I., što donosi tri

kratka, još netiskana komada : Mlado pastirče, Zlata n lan

se sva otajna (valjada: sve nje tajne) znaju. Napisao jih А. V.

Truhelka. Predplata ciele sbirke stoji 2. st. 50 novč. Svaki se

svežčić prodaje napose po 30 novč.

Nakladnik je naumio izdavati ovo dielo na jedan, ili dva

mieseca prema tomu, kako će mu domorodno obćinstvo u pomoć

priteći. Kad pomislimo, da naša omladina treba prije svega da se

nauči provoditi uljudan i ugodan razgovor, nemožemo na ino, već

želimo, da si mlado naše čitateljstvo nabavi ove knjižice, koje po

smislu svojem nisu samo za dietcu, već i za odraslu omladinu do

bre i ugodne.

Wilsa. List za zabavu, književnost i nauku.

uredjuje Stojan Novaković. U Biogradu.

Časopis Vila dolikuje sasvim umnom napredku sèrbske

omladine. Dao Bog, da se se što većma ohrabri i razširi, kliktijuć

ovako, kano što sad, vilinskim glasom čudotvorni duh prosviete!

Varšavske novine - Ima jih zajedno sa časopisi ove go

dine 35, od kojih izlazi osam listovah dnevice, svi na poljskom

jeziku osim ruskoga: Dnjevnik. Najznamenitiji su po sadéržaju

Еkono mista.

Оstala je zemlja jalova, što se tiče novinske radinosti; jer

tèrpi još od dragunske razsude. Varšava je u obće ognjište polj

ske književnosti.

Naukovij sbornik. Izdaje Galičko-russkaja Matica.

Humoristické listy. Urednik: Vilimek.

Věrlo se radujemo, što su se ti šaljivi listovi češke bratje

izmakli izpod siekire kérvnika svoga. Gospodin jih Siméring udavi,

kad su najbujnijim cvietom cvali, imajući do 6000 predplatnikah.

No zlotvor jim propade, a oni se opet oporavljaju još važniji, nego

odprije. Želimo, da jih čita i naše čitateljstvo s nasladom; jer je

to šaljivi časopis slavenski sa izvèrstnimi slikami, sa smiešnimi prili

kami i surkani, što se može sporediti s pervini listovi od 6ve vèrste

u inih izobraženih narodah.

Izdaje ga i

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

32353 *STETE“TER-S-23

|

TU

NGS:

U Subotu 20. siečnja 1866. - Tečaj. XX.

Da bi ljubav s prave osvete

Stárla viečnoj u boliezni

Te uhode tamne i klete

Ignj. Gjorgjić. P. ХХХ.

Pastir u gori.

šume was a me –

3.Već je stao zimni snieg kopnieti,—

“U dolini opazim javorje.

Mrak se hvata. Cerna noć već prieti.

Staza mi je tamna, opet sjajna;

Lišćem viri miesečina tajna.

Sad mi dodje mekan zvuk kroz granje,

Nije rog, a niti gusle nisu,

Već su gajde, što čujem, gadljanje.

Na planini, na planinskom visu

Svira pastir piesnu-pastiricu,

Dok miluje ovcu-razbludnicu.

Lutao sam; vode me svirale,

Ja za njimi po divljoj naravi;

Оvdie su ni milije zujale,

Nego glasbom na sjajnoj zabavi,

Još milije, nego usred kola,

Gdie se kretje družina ohola !

U jedanput, dok tumaram tako,

Otvori se šuma pred očima,

I ugledam jedno momče lako,

Gdie to svira i gadlje nadima.

Sve obasja sjajna miesečina

I uzvisi čudesnost milina".

Idem bliže, sve milije svira.

Оn je pastir; ali gdie mu stado?

Bezprestano svirale prebira

I miluje jagnje jedno mlado.

Gdie mu stado? On je sam u gori?

Žarko njemu sunašce negori?

Gdie ti stado? Tako progovorim:

Što tu siediš sam u pustoj gori?

Ti si malen medju veljim" borim!—

A on meni tako odgovori:

„Zarko sunce oddavna zapade,

Pa i meni žarko sunce pade.

Ja sam pastir, zovu me čobanom;

Jer sam prije dugobradke pasо,

U planinu išo zorom ranom,

Ovdie srećan kano borak raso,

Nisam znao, što je jad i tuga,

Boga slaveć nasred toga luga.

Tu sam spleo sebi kolibicu,

Коze paso, muzo, mlieka pio,

Tanku sebi gradeć sviralicu.

Da sam tada pravo srećan bio,

18

To sad znadem, kad mi sèrdce znade,

Da na svietu nesreća imade.

Ali eto radost mene minu,

Kad je stado jedno zalutalo,

Te se amo k meni odmah vinu,

Ovčje stado, sasviem jedno malo.

А za stadom bèrzo dohèrlila,

Jedna vila, kano gorska vila!

o čas kleti, kad "no te ugledam!

Još mi pamet onu sliku vraća,

Još u sèrdcu kano plašljiv predam,

Jošt se čuvstvo za čuvstvom prevraća,

Kano voda pored vodenice,

Još ju vidim, još joj gledam lice!

Strah i nemir dodjoše u grudi,

Dva zlotvora sèrdca nedužnoga, —

Niešto mi se u sèrdcu probudi,

Što mi nikad do trenutka toga

Nije bilo niti malo znano:

To je sèrdce žarom usijano!

Na lievoj me strani stade žeći,

Niti ugljen, kad sam ga primio,

Nemože se ništa ravna reći,

- Kako ti je, kad se razpirio

Oganj serdca tu na lievom kraju,

Gdie žilice najjače kacaju.

Dade mi se kano nehotice

Ta rieč „ljubav“, nikad nečuvena,

Razpupi mi postidne ustnice,

Kano cvietak pčela okriljena,

Sad ga blazni, a sad opet bode,

Otima mu naslade slobode.

To ja znadem, kad sam ju izreko,

Da se narav silovno dèrminula,

Kad je ovaj glas na sviet poteko,

Da se ciela duša prevèrnula,

I ja sam se cieli promienio,

Mnogoj boli vrata otvorio.

Dok sam časak pèrvi proklinja0

I plakao nemir sèrdca svoga,

U to sam još željnije čekao,

Noć se i dan molio u Boga,

Da mi dadne drugi jedan danak,

Da mi dodje 0 na na sastanak.

Jedno jutro, nakon gorke noći, —

Ah, kud ode mojski mili sanak! –

Kad mi stado htiede na tor poći,

Kad se pèrvi razvodio danak,

Kérd svoj stieram neobičniem putkom,

Iduć pravo za Vilinskim vrutkom.

Tu na vrelu, što sam našo ovdie? —

Isto lice, isto ono lice,

Koje tada za ovcami prodje,

Isti onaj kobni lik dievice,

Što je meni sreću ugrabio,

Za kojim sam sa sviem tim gramzio!

Kleto vrelo, kleto moje stado,

Zašto mi se dalo navratjati,

Kud mi nije ići bilo rado?

Pa se amo upravo navrati",

Kad je dieva kosu razpletala,

Pojeć ovce, sebe umivala!

Ja ju molim, ona nezna, što ću;

Ni ja neznah u pèrvom trenutku.

To znah samo, da ja niešto hoću;

No da hoću pri tom šumskom vrutku

Da savijem vienčić od ljubavi, —

Ta mi miso nebijaš' u glavi.

Ištem zavoj ljutoj svojoj rani,

K njoj me vuče niešto nevidjeno;

Jer da ona dragu tajnu hrani,

Ono velje čudo nečuveno,

Što će meni rane izliečiti,

Pa mi sèrdce tužno osladiti.

Rieči meni stanu bèrže teći,

Nego živa voda-izvornica,

Oči krenu, milosti moleći,

Žarkiem ognjem osipati lica.

Sav se predoh, sva se ćud pretvori:

Мој niem jezik tada progovori!

Sad sam stao čuvstva odievati

U prilične laskavice-rieči,

Kozje piesme u ljubav pievati.

Još mi evo u tišijuh ječi

19

Jedna piesma tanka, glasovita,

Pèrviem čuvstvom ljubavi savita!

To slušajuć, moja Wilenica

Dolažaše sve bliže i bliže.

Sad se čudi, a sad pade nica,

Sad se ledi, sad opet užiže:

Vidio sam, gdie od žara gori.

Ljeljo hoće da joj sram obori!

Sad i meni puče pred očima!

Gledao sam isti sviet, što prije,

Stado svoje, kako hranu prima;

No čini se, ka' da isto nije:

Stvar mi svaka sve jasnija biva,

Svaka kaplja kérvi bude živa.

Kad sam potom stado razgledao,

Gdie se mlado mladim razsladjuje,

Gdie je ovan došo, te nedao,

Da ovčica žalostna tuguje,

Sve sam potom jasno razumio,

Vilenici svojoj tumačio.

Sad sam svagda išo k istoj vodi.

Kako su se stada sastajala

U slobodi i bujnoj prirodi

П vesela zajedno igrala,

Tako se nas dvoje zadružilo,

Јedno vrelo dvie žilice slilo.

Tu bijaše špilja sred litice.

U toj špilji, kloneći se stada,

Provodjasmo radosti i trice,

Puni žara, puni sladkieh nada".

Osietismo pèrvu slast i muku,

Gdie med pruža jedu viernu ruku!

Pod javorjem, gdie je to dèrveće,

Tu bijaše naše igralište,

Tu bijaše stanak naše sreće,

Skakalište, zelen-pievalište.

Kad smo htieli šalom nadvladati

Svoj prokšeni mudri puk bradati:

Оbiestno smo stado nadkrilili.

Sad se naše gospodarstvo sdruži.

О vremena, o časovi mili,

Kako za vas plačno sérdce tuži!

Kadje ljubav, nek je ljubav sita,

Neka nije žedna, ugasita!

Osladivši vaje gorke želje,

Mi zajedno jutro osvitasmo,

Sve nam stado postajaše bielje,

Mi bieliji, srećniji bijasmo,

Nego ikad neuki odprije,

Dok nam ljubav serdca neodkrije.

Materinje milo, brižno oko

Netetoši tako svoga čeda,

Na plien mio nehèrli ni soko

Tako bèrzo, kad s visine gleda:

Kako se nas dvoje sastavilo,

Каd ugleda jedno drugo milo.

Ali onda, kad se čuvstvo pravo

Medju nama liepo razlievalo,

Kad sam sèrdce osietio zdravo,

Kad je ovo ugodno plivalo:

Iz dolinah divlji skup navali,

S kolibom nam i sreću razvali.

Razagnaše biela naša stada,

Savezaše meni obie ruke.

Zapitaše: Gdie je dieva mlada?

Udariše nju na težke muke.

Sve oteše, nju mi odvedoše,

Nju mi bolnu strašni umakoše.

I tako sam ovdie sam ostao.

Kad sam ruke svoje razdriešio,

Jošt sam stare gadlje razabrao,

U podoru kolibe odkrio

Ovu niežnu sakritu ovčicu,

Tu njezinu milu razbludnicu,

Која ni je ljubljena zaklada,

Dok zaludu zovem, tako sviram,

Još jedina preostala nada.

Sav dan evo gadlje te prebiram,

Pa me noćca sama tu zateče,

Gdie ni jeka rieči mi nereće!

Ah, jadan sami!“ Na to suze roni.

„Аoh, jadan! gdie je blago moje,

Gdie se stado bielo moje goni,

Gdie nožice mile moje stoje,

20

Gdie su one ljubljene ručice,

Gdie su one sèrdačne očice!“

Ja ga tiešim, kad on dobesiedi,

Ja mu velim, da ću mu tražiti,

Da ću naći, gdie mu mila siedi,

Da ću cielu goru prevaliti,

Kad sutradan sunašce Ograne,

Te razsvietli Ove tamne strane.

On će na to: „Dan sad kasno svane,

A gora je gusta i prostrana,

Prije će me obhèrvati rane,

No što nadješ, gdie je ona strana,

Gdie domuju gorani-gusari,

Od ljubavi moje otmičari!“

On sad ode. Ja ga sliedom sliedim,

Kud me vodi kroz visoko stienje,

Nazorice za njim vierno gledim,

Slušam, kako uzdiše i stenje,

Uzdisanje u gadlje ulieva,

Svira tužan: Gdie je moja dieva!

I upravi korake put špilje,

Gdie je danke srećne boravio,

Te mi reče: Bilo bi milje,

Kad bi sa mnom ovdie prenoćio. –

Taj mi poziv bieše vèrlo mio;

Jer sam s puta zalutao bio.

Već ponoćni miesec tada sjaše.

Njemu obraz mladjani razsine.

Vedar, miran, ljubazan bijaše

I pouzdan nasred miesečine.

Mio drugar u zelenoj gori,

Gdie su strašni ti visoki bori.

Njemu sam se vierom povierio,

Osietjajuć u njem čuvstva srodna,

Do njega sam odmah osietio

Silom riečih sèrdašca prirodna,

Kolika je ljubav dobivena,

Kolika li opet izgubljena.

Velimir Gaj.

Pripoviedke.

Iz života slavonskoga naroda. Napisao Mijat Stojanović.

ХХХ.

Na pokopu i daći.

(Ostatak str. 12)

Prosjaci dobivaju jesti i piti sve za blagu dušu

pokojnikovu. Žene, rodjakinje, kćeri i snahe plačući

narieču. I tako mu opisuju život, što i kako jim je

bio. To traje dva dana.

Мértvačka je skrinja gotova. I kërst je gotov i na

mazan cèrno. Raka se izkopa na groblju. Izkopaju

isti ukopci, koji su načinili i skrinju i kérst. Dodje

vrieme od pokopa. Zvonom sa cèrkvenoga zvonika

oglasi zvonar, da će odpočeti sprovod. Svi susiedi,

rodjaci i prijatelji pohite k domu upokojenoga. Dodje

i svetjenik. Već je mèrtvac spremljen u skrinju, u

viečnu svoju kuću, gdie će počivati do Sudnjega danka.

Mertvaca iznesu u liesu iz kuće. Sve rodjakinje

zaplaču i počnu nariecati. Svetjenik poškropi mèrtvaca.

I opielo se odpočne. Skrinja se postavi na kola. Ko

njem se na uzde povežu ubrusi i velik otarak na cèrni

kèrst cèrkveni, što se nosi pred mèrtvaceni.

Na groblje došavši, spuste skrinju s mèrtvacem

ша užetu u grob. Ukopci poslije dovèršena opiela i

moljenja zatérpaju grob zemljom i nad glavom spoko

jenoga usade znak spasenja, častni kérst. Dovršivši

poso, ukopci se pomole dragomu Bogu za dušu pokoj

nikovu, spreme orudje svoje na kola. Nad grobom se

napiju rakije iz tikve, ili iz čuture sve za dušu upo

kojenoga. I odvezu se doma.

Došavši domu pokojnoga dida Vinka, operu si

ruke i siednu za sto, te blaguju. Za stolom osim uko

pacah ima i puno drugih susiedah, rodjakah i prijate

ljah. Tko dodje godj u kuću, dobije jesti i piti. Kar

mine su. Ima dosta jesti i piti. -

Za obiedom ide tikva od ruke do ruke. Pripo

vieda, što tko zna iz života pokojnoga duda, Vinka,

kako je bio dobar, valjan, pošten i uman domaćin,

umieštan i vriedan poslenik, složan susied, wieran pri

jatelj, vèrl čoviek, ljubazan prema svakomu, gostolju

biv prema stranim. Pričaju, kako je liepo podigo kuću

svoju sa družinom; kako je izženio sinove, razudao

kćeri, sazidao novu kuću, zasadio voćnjake i šljivike,

odgojio volove, krave, konje i drugu stoku damaću, der

žao pčele, steko vodenicu i ostavio za sobom punu

kuću svega. Bijaše poštena duša. Laka mu cèrna

zemlja! Bog da mu duši prosti!

21

Svi su siromasi iz sela došli na karmine i daću. I

svi su se najeli i napili sve za dušu pokojnoga dida,

Vinka.

Druga rice.

Tko li nepoznaje poljsko cvietje, smiernu ljubičicu,

što pod šušnjem i mahom raste i neopažena i nevi

djena od mnogih očijuh širi svoj miris po zabitnom

šikarju, na prasunju,po gajevih i medjah; gjurgjic miо

mirisni i ubavi sa širokim zelenim lištjem i bielim zvon

častim cvietom, s prolietnim darom; smilje žuto i ko

vilje bielo, to prosto cvietje vèrtlovsko, što raste po

vèrtlovih naših prostakah, kano što je: čubar, Božje

dèrvce, kaloper, miloduh, neven, dragoljub? Svi su po

menuti cvietići prosti, sukromni, neznatni. Ali mnogi

od njih vonja ugodno. Liep je, mio i drag, ako i nije

gizdav, blistav i čarobne ljepote. Tako su i naše proste

dieve smierne i postidne. I premda je mnoga vilinskoga

stasa i liepa obraza, nisu gizdave lutke, po šezi obu

čene, nego dietca proste naravi, odievene obično u One

haljine, koje si same kroje i šiju.

One predu, tku, šiju, vezu sebi sve same. A što

si koja nezna sama načiniti, onim se neodieva. Tako

bijaše bar za moga dietinjstva i moje mladosti, što je

mnogo bolje u čudnom pogledu, nego odonda, kako

se gradjanska gizda i šega počela širiti medju seljan

skim pukom, a tim nadriprosvietai načela krive izobra

ženosti i tobožnje oslobodbe ženah. No o tom mi nije

ovdie pisati, nego ću se povratiti k drugaricam iz sta

roga doba, kad seljanke nisu znale za čizmice, za ta

nanu obuću, za košuljke, što su uzke i skupe, za omaš

tene oplećke vunene, za glavne nakite i druge izume

niemačkih i francezkih kitiljah *).

Franjica V... i Anica K... bijahu od dietinj

stva vierne drugarice. Obadvie dievojke, glavite, uz

rastne, zdrave, jake. Kano što znadu raditi preslicom,

grebeni, češaljom i tepaljom opravljajući i predući lan,

čekerkom, snovačami i razbojem, ili stativami tkući

platno, ili tkanje: tako se neboji niti jedna od njih

*) Nepada mi ni na kraj pameti, da korim napredak oběrtnostii

novijih izumah, pače želim svesérdno, da se i naš narod ugleda

u druge, te se počne što prije sbiljno podhvatati za oběrt

nost svoju domaću. Ali se svakako odupirem poplavi tudje

obertnosti i tèrgovine, čim nas u smiernoj nasoj domovini

poplavljuju i tudja kriva načela, tudji običaji, tudja nošnja.

Tudj se, kužan duh širi medju našim prostim, bezazlenim

pukom, te mu kvari i duh i sèrdce, ruši stare običaje i na

vade, a gradi tudje hramove, u kojih se poje slava tudjim

kumirom i žèrtvuje mnoga svetinja našega roda.

ni naćavah, ni spoljašnje peći, pomažući miesiti i peći

kruh majkam, strinkam i snaham svojim. Neboje se ni

motike pri kopanju, ni vilah pri bagljanju i plaštjenju,

pri spremanju i uvožanju siena, ni uzdah, ni kolah, ni

konjah, kad je pomoći u polju pri uvožanju žita. Ne

boje se ni sèrpa pri žetvi, ni kakva posla domaće

ga, ni poljskoga, ni metle, ni obramenice, kadje mesti

kuću i okolo kuće, kad je nositi ručak poslenikom u

polje, ili vodu sa studenca, ili česme, kad je posla oko

marhe i živadi. - I bičem i siekiricom znadu upravo

onako raditi, kano iglicom, vezući vezak po tkanju, ši

jući, razpletjući, lozičajući, sastavljajući šavne sa

Stave . . .

Drugarice su, kad je godj samo moguće, svagda

zajedno. Praznikom se zajedno umivaju u jednoj vodi,

jednim se češljem češljaju, jednako pletu plavu kosu u

pletenice. Jednako tku tkanje, šiju si i vezu jednake

rubine i pregače, jednake ubruse, jednake čarape. Jed

nako se odievaju i kite. Kupuju jednake ušnjake sre

brene.

Zajedno se dèržećiza ruke, idu u cèrkvu i iz cèr

kve polaze. Imadu jednake ponjavce, na kojih kleče u cèr

kvi jedna do druge. Zajedno idu medju sviet, na igranku,

u kolo, na igre, na posielo. Svagda su zajedno i paze

se kano rodjene sestre. Pa jedna druge nezove ime

Jedna pred drugom nema nikakve tajne. Jedna zna,

što je u sèrdcu druge. Zajedno pievaju i plaču, vesele

se i žaloste, hvale se i tuže. Razgovaraju se i dogo

varaju svojski i pouzdano. Jedna obučava drugu, u čem

je koja vieštija i umještnja. Sto godj koja od ženskoga

posla nauči od majke, od strinke, ili druge ukućanke,

ili makar u srodstvu i Susiedstvu, toga metaji od druge,

nego željno i veselo obučava sestricu, da obadvie znadu

sve jednako. Kad koja ima liep cviet, neće sama njim

da se nakiti, ako se drugarica nemože. Ako je voćka,

ili samo zalogaj čega, to medju se podiele drugarice.

(Ostatak sliedi.)

Zemljopisne viesti

O

Bosni i Hercegovini.

Diо Х.

(0statak str. 15.)

Hercegovci i Bošnjaci neprose tudjih dievojakah.

Kamo što je naš puk u obće tugaljiv, tako je i u tom

22

Samo se za nevolju žene tudjinkami, kad u prijatelj

stvu, u poznanstvu, u posestrimstvu, u pobratimstvu,

ili u svem plemenu nema prikladnih dievojakah.

Naš puk zazire od tudjinstva, zato neuzima u

kuću tudjinke. Pače Cèrnogorac voli sirotu iz sela

svoga, samo ako je na njega prikladna, nego imućnu

inostranku iz inokrajnoga sela. A tako umuju i rade

i Hercegovci na suhoj medji, u čem jih sliede Bošnjaci

životom svojim.

Naš puk zazire od svega, što nije domaće. Tako

se boji navadam, običajem i naravim svojim, misleć,

tudje selo, tudji običaji, da se neutope potomci u tu

djinstvu, pak da se potom narodnost neokèrnji. Isto

nalazimo i kod ženskoga roda u istom plemenu.

Samo je verlo žalostno, što naš puk, ljubeću sit

nicah preko načina svoje, haje i nehaje za cielokup

nost domovine, tiera seosko domorodstvo, te možemo

reći, da ima u našem narodu toliko zavičajah, koliko

selah, toliko domovinah, koliko domajah.

Dakako, da je pohvale vriedno i dostojno uvierenje,

kako ubija tudjinstvo sve, što je domaće, cielo doma

ćinstvo, što izriče naš puk u različnih odlučnih izre

kah, kano što su: tudja žena, a svoja siekira, pa ju

lasno tući; tudja majka, zla svekêrva; tudja ruka ne

spori; tudji nokti svraba nečešu, a osobito veleć dosta

putah: tudj nikad neka nebude, koi svoj biti može. Ta

je izreka osobito važna, te se može svim našincem pre

poručiti. Samo šteta, što naš puk neumije u istinu

razlikovati, što je tudj, što li je tudjinstvo, te se ciepa

sam, u sebi sijuć sieme mražnje kroz tudjinstvo. Tako

strada n. pr. Cerna gora; jer Сérnogorac, oro Cèrne

gore, dèrži Hercegovku za tudjinku, pa se njom neženi.

Негrcegovac neuzima Bosanke, a Bošnjak neće Herce

govke; jer da je tudja.

Bosanku, ili Hercegovku, dok stoje pod okriljem

roditeljah svojih na domu, pazi svako brižljivim okom,

da se čim godj neoskvèrnji svetinja, koju noseusèrdcu

kano najdražu baštinu, poštenje i stidnoća. Kad tko

dodje ovamo u kuću našega prostaka, ako je inostra

nac, ako hoće dobro da prodje, neka ima svagda na

unu, da se vlada pristojno po najstrožih pravilih, da

nedira u domaću dievojku, kano ni u zienicu; jer bi

najmanjom povriedom stida i poštenja njezina ojadio

čitav dom, pače cielo kolieno. Tko je naučan na naš

razgovor družtveni, te je rad govoriti dvogubo, kad

sbija šalu, ili izvija ljubavne dosietke, neka se prodje

toga načina prije, nego stupi na prag hercegovačkoga,

ili bosanskoga doma, u kojem cvatu dievojke; jer je

ovdie svako zapredanje i zavèrzivanje. oko dievojakah

omrazito, jest, niti se neda pomisliti; jer nesmije biti.

Kćeri su ovdie osobito vèrle. Mirne, marljive,

krepostne, postidne, što je velje čudo u napastih tur

stva, postojane u radu. Tku, vezu, predu,šiju, kroje sve

same. Što neumiju same sebi načiniti, toga niti ne

nose. Vezenje je i ovdie najsavèršenije dielo od svih

poslovah ženskih, kano što u obće u našem narodu.

Kakvo ćurče, izvezeno iglicom dievojke Bosanke, za

služuje, da se metne kano uzor od takve vèrste u

pèrvu izložbu umietninah. Sve ona sama! Ona izmišlja

i lik uresa, i namiešta ga, i vodi konac, pa bio cèr

ven, zelen, modar, bio zlatan, ili srebren. To je prava

majstorija naših ženah, koja bi zaslužila, da se po svem

svietu razglasi kano samotvorno dielo našega naroda,

premda vele gdiekoji zavidnici i otimači narodnosti,

da je to odielo došlo amo od iztoka, da su se naši od

Turakah naučili tako veziti.

Što vezu naše vezilje, nisu arapske a rabeske,

niti je ures njihov srodan s kakvim iztočnim načinom

vezenja. Tanke su vezenine na odielu našega puka od

pamtivieka. One su rodjene kćerke našega duha isèrdca,

izum našega naroda. Pa kano što on sam izvija iz

glave svoje divne piesme, tako izmišlja i sam urese

svoje, veze vezak na odielu i nosivu svojem, bila haljina,

ili kapa.

Gdie su kćeri u imućnijoj kakvoj kući, tu ima i

tvornica predenja,tkanja, a naročito predivnoga vezenja.

Sasvim se tim te dievojke neponose ništa radom rukuh

svojih; jer neznadu bezazlene, što radei tvore kano pri

rodno dielo. One paze i poštuju roditelje, koji su jih

tomu naučili. A roditelji čuvaju roditeljsko svoje do

stojanstvo.

U ostalih narodah vidimo roditelje, gdie se kretju

u radostnu kolu i družtvu sa kćerkami, kano da su jed

naki omladini, jest, gdie, poskakuju, te jih raduju, časte

iproslavljaju. Au našega prostoga puka biva malokad, da

otac, ili mati progovore milu koju rieč odraslijoj svojoj

dietci, a naročito kćerim. Neda jim roditeljsko dosto

janstvo. Samo u sliedbenikah iztočne cèrkve imade na

ročito jedna svetkovina, praznik, što pada svagda na

drugu nedielju pred Božić, a u pèrvu pred otce.

To je svetkovina matericah i otacah, gdie je do

pušteno i dietci, šalom se približiti roditeljem. Jer je

ta svetkovina upravo tim izuzetkom važna i u običaju

osobita, zato hoćemo da ju pripoviedimo.

Iznajprije o matericah. Naš puk slavi materice,

kano da je kerstno ime, a to žensko, za koje valjaju

3

osobita pravila, kano što svetkuju otce opet, kano da

je kerstno ime mužko. Zato je starodavan običaj, sla

viti materice. U oči toga dana, ili u jutru na mate

rice dodju mladi, te uzmu vezati majke, i dietca

roditeljke, a kasnije i sve žene, koje su se pro

zvale majke. Guliekoje vežu nemilo za noge, a gdieko

jim obavijaju odozdo nogu samo za znak; n. pr. vèrv

com, ili koncem. Sve znadu, što to znači, da jim se valja

odkupljivati, pa bilo i od pileži kakve narančom,jabukom,

orahom, ili čim drugim, grošići, a sutradan i obiedom.

Otci su drugi praznik, gdie se dietca smiju pri

bližavati roditeljem, naročito otcevom na šaljiv način.

Тај praznik pada u medielju medju matericami i boži

ćem. Ovu svetkovinu zovuu Bociipraznik otčićah. Werlo

je znamenit. Na taj dan i u oči toga blagdana smiju

dietca vezati sve ljude, što su bili otcevi, kano što su

o matericah vezali sve žene, što su se prozvale majke.

Tada se skupe mome i momci, te hajde u kuće, te

veži, te udarajusmieh. Ali je samo jedan put, ili, bolje

reći, dva puta uz godinu, gdie se smije mlado šaliti

starim. Mome su tada radostne preko običaja. Ali opet,

kako smo rekli, i onda prilikuju divljim ružicam, koje

mirišu; ali i bodu. Imajući manje ilištja i zelena na

resa bez silna mirisa, što ga ima ruža odgajena, živu

sa svim tim zdravijim i krepčim životom. Jer jim mraz

nehudi lasno, niti jih vietar može po volji lomiti.

Kadse Bosanka, ili Hercegovka desi medju tudjimi

dievojkami, onda je izreka pučkoga našega piesnika sa

svim istini prilična i na miestu, da jih nadkučuje i nad

maša kano vita jela niže dèrvetje u gori. I kad našinka,

žena iz ovih stranah, stane medju žene inih narodno

stih, onda ti se čini kano serdčika-jabuka medju izhi

trenim voštanim voćem, ili, recimo, medju običnimi ja

bukami, što sérdčike nisu. Sèrdčika ostaje sérdčika.

Rumena je, ima zdravo serdce, liepa je, sladka je. Kano

što sérdčika miriše, pa je opet smjerna prema ostalomu

voću, tako je i studnoća i vjernost tih naših ženah, ko

jom prianjaju za naravnost i narodnost svoju, mila i

omamna. O jabuko Jevina!

Kako su stidne i misaone, možeš razabrati iz toga,

kako se vladaju prema muževom. Mladenci negovore

medju sobom gotovo nikad u kući pred rodom svojim.

Ima porodicah, gdie živu čitave godine mladoga braka

o nedužnosti. O vèrlo su stidne i misaone!

Kad koja kaže što za muža svoga, nebi nikad

rekla: „muž je to i to kazao, ili učinio“, već svagda:

„on“, „njega“ i tako drugčije, ili pak piesnički: „moj

vojno." Mladenci su medju sobom vèrlo sèrdačni. Ali

kad dodju predini sviet, paze se samo kradom. Pak ona

ljubavna imena, kako se nazivaju medju sobom, govore

pred ostalimi samo šaptom iz potaje; n.pr. zlato, sèrdce

moje, itd. A ta se stidljiva misaonost čuva i nalazi

u nekih porodicah, gdie je mladencem kosa već i osie

diela.

(Ostatak sliedi.)

Miekoliko basamah.

Prevodi iz Aezopa I. V.

ХVIII.

Magare, solju obteretjeno.

Magare, obteretjeno solju, prelažaše potok. A ko

lebajuć se, upade u vodu. Kad je ustalo, osieti, da mu

je teret mnogo lakši; jer se u vodi so raztopila.

Radujuć se tomu, pristupi drugi put, natovareno

spužvom, k potoku s pouzdanjem, ako padne opet, da

će mu se teret olakšati. Navalice padne.

Pošto se spužva namočila, nemogaše ustati, već

slipše pod tovarom i ugine u vodi.

ХVIII.

Dva prijatelja.

Riečju su ti mnogi prijatelji:

Samo onaj ovo ime vriedi,

Sto se s tobom veselju veseli.

A u biedi i nevolju dieli.

Dva prijatelja idu putem. Sretne jih medjed.

Kako ga je ugledao jedan, smiesta se popne na dervo,

te se ukloni opasnosti. A drugi, što se opomenuo, da

to zviere nedira u mertvace, baci se ozemlju, kano da

je mertav.

Dodje medjed. Opipa onoga, što leži, i onjust

mu gubicom usta i uši. Coviek prestane disati. A

medjed ga ostavi, misleć, da je mertvac.

Potom ga zapita drug, što mu je šaptao medjed

na uho. A on će mu:

КаZao mi je, neka nederžim onoga za prijatelja.

komu nisam viere nesrećom još okušao.

(Nastavak sliedi.)

24

Матоđne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

(Nastavak str. 8)

Netiči u zvono, da nezvoni.

Novi vezi na otar, a stari pod otar.

Niti se uzdaj u zimnu vedrinu, ni u lietnu oblačinu.

Neda ni Bogu tamjana.

Neće pas kosti glodati, ni drugomu podati.

Neda na grah. “

Netiči u gnjoj, da nesmårdi.

Ni tudjega uzmi, ni svojega pusti.

Nemože hodit, a hoće nosit.

Ni smardi, ni vonja.

Nosite skrinju; ali je u opata ključ! Reče Mnetčanin.

Netuži se, Biero! Liepa ti je vierenica.

Nie dobro, što je godj saviše.

Nie zime prie, neg se Orlanda zacarljeni.

Ni zlu ostavi, ni dobru teci !

Neviesta je svemu kriva; er je kučka još živa.

Navarh bokare laž, a na dnu joj istina.

Nosi pamet za kosami.

Nosi mu još baba vience.

Nije mu sviet do koliena.

Nije ni ova pomi . .

Nebi je ni pas s maslom oblizо.

Nije zlato sve, što sja.

(Nastavak sliedi.)

- - - -

Književni viestnik.

Hellas, iliti Helada i Rim. Tako se zovu dva po

sebna, znanstveno-zabavna diela, što su, kakoje i razsudau Niemacah

priznala, ures po izbor knjige niemačke, te je vriedno, da se o njih

niešto rekne.

Uvod je u dielo pod nadpisom: „Rin“, iliti početak, posta

nje, razvitak i propast svietske dèržave rimske, po dru. Vilimu

Waegneru, prekrasan, bujan i pregledan. U njem spisatelj vieštač

kim perom cèrta što kralje svu koliku znamenitost poviesti rimske

dèržave.

Neće biti s gorega napomenuti, da je to dielo izašlo u Lip

skom 1862. g. kod Otona Spamera, koi je mnogo nastojao, da ga

ukrasi što većma slikami, urezanimi u slog, te ga izkiti ovako do

stojno poučnoga sadéržaja i ugodno oku mladoga čitateljstva, komu

je osobito namienjeno.

Istije spisatelj izdao na sviet za prijatelje starodrevnosti, a oso

bito za mladež prije tri godine, poštojepomenuto dielo „Rim“ izašlo,

poviestno dielo pod nadpisom: „Hellas“, iliti„Hellada“, kojeje upravo

tolikom mukom i nategom obradio, a koje se jednakom bujnostju cie

zadušbinu rodu učinio, koi bi ta oba diela prenio pomnjivo na je

zik hèrvatski. Za dokaz valjanosti diela: „Hellas“ budi rečeno, da

је оđmah, kako je ugledalo sviet, prevedeno na hollan dežki,

a kasnije na ruski jezik.

Oba su diela pisana osobito pomnjivo, umno, okretno, točno

i živoliko, a spisatelj nam se ukazuje u njih kano kakav dah, koji

je umio obući pouku u laku odoricu ugodne zabave, pa ga u tom

pogledu ide zaslužena slava; jer mladež nije rada čitati diela znan

stvena, ako nisu udešena prema mladjanomu razumu i veseloj ćudi

nemisaone mladosti.

Кorist bi odatle potekla velika. Tim bi se naknadilo, što u

nas mnogo koješta od starinah slavnoga naroda rimskoga i helen

skoga nema. Ta bi se oskudica dobrim , prevodom tih dielah bar

poniešto namirila. Valja nam se otimati, deržeći se riečih jednoga

Rimljanina : Zivieti je, vojevati vojsku.

Imajte dobrotu, te primite ovo niekoliko redakah u poučni

svoj list „Danicu“, nebi li se koi vieštak privolio, pak da dobijemo

ukratko valjan pregled puno važnoga deržavnoga i domaćega bivanja

i živovanja, reda i nereda tih starih uzor-narodah. Ipan Vidović.

Matica- List za književnost i zabavu. Izdaje ga Matica

serbska, a uredjuje A. Hadžić. Svakoga mieseca po 3 broja na

arku i po. Stoji 4 st.

Тај časopis, što je lani ugledao sviet, izlazi u Novom sadu,

u siedištu Matice serbske. Sudeći iz dosadašnjih brojevah, možemo

kazati, da je pogodio prosvietnu potrebu našega naroda;jer zaba

vom usladjuje nauk, dotierujuć ukus, „da se narod nauči sbiljnjemu

čitanju“, te nemožemo na ino, već ga živo preporučujemo domo

гodnonu čitateljstvu. Predplatnina se šalje blagajničtvu Matice

sèrbske. -

Sveto pismo. Postanje, ili pèrva knjiga Mojsijina. Pre

veo Gjuro Daničić. Izdanje A. Rajharda i druga mu u Pešti. Na 16.,

str. 110. Stoji 15 novč. Ime „Daničić“ netreba velje preporuke!

Ruska književnost. Od 1861.–63. god. bijahu 94

časopisa pod obćom razsudom, 75 bez razsude; ali pod nadgledom

popečiteljstva, a 26 pod duhovnom razsudom, zajedno 195. Od ovih

izlažaše na sviet 17 dnevnikah, 86 nedieljnikah, 47 miesečnikah i

45 u različne rokove. God. 1863. bude izdanje od 36 novih časo

pisah dopušteno, od 15 po uredničtvih obustavljeno, a 2, Vrieme i

Rieč sadašnjosti, zabranjena po vladi. Knjigah i knjižicah budu 1884

po broju razsudom odobrene.

Kad sravnimo 1862. godinu, razabiremo, da se broj časopi

sah umnožao kroz 33, a broj knjigah i knjižicah smanjio kroz 201.

нагlovački siestnik. Uredjuje ga Ljudevit Tomšić, a

izdaje Dragutin Kostinčer u Karlovcu. Svake subote po 1 broj na

cielom arku. Stoji za domaće 5 st., a za spoljašnje poštom 6 st.

Predplatu prima tiskarnica Lukšićeva u Karlovcu

Izašla su od ovoga zabavnoga časopisa tri broja. Mi jih po

zdravljamo sèrdačnim pozdravom, pèrvo; jer vidimo, da je kano

miestni list u onakvu odielu izašo na sviet, kako će moći pored ne

sgodah sadašnje naše knjige zadugo izlaziti, očekujuć, dok ograne

sunašce boljih vremenah, pa valjano ibar postojano zamienjivati po

kojnoga Glasonošu; a drugo; jer želimo od svega sérdca očekati dan,

da svako poveće miesto u Hèrvatskoj, pa i u cieloj ostaloj, široj

domovini podigne novine. Onaj bi dan moglo klikovati svako domo

rodno sèrdce od radosti s pobiede, odèržane nad tudjinstvom i mrač

njačtvom. Osvanuo što prije u našem narodu taj veseo danak pro

svietne zore! Dao Bog, što izbavlja od propasti narode, još u boru

šireći luč prosviete!

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

E"E

Broj 4. U Subotu 27. siečnja 1866.

. Majo draga, majo stara, Majo draga, majo stara,

Sto si sietna, raztužena? Ti si tužna, ponižena!

Zar uzdišeš od nemara, Eto tebi sloge žara,

Kojim tvoja miru plemena ? Sreća ti je razkriljena!

Majci-domovini. „Nеplači se i neplaši,

„ — Mila majko, ovoliko

Sasto- Puno dietce,— istina je,–

čima, na na 55-587

5. Sto si sietna, zamišljena?

Sto uzdišeš, suze roniš,

Da ni noću sanka nemaš?

Kaži, kaži, majko mila,

Što ti serdce tako travi?

Gladi, žedje ti netérpiš,

Ni golote, ni bosote.

Sinci, kćerke tebe štuju,

Ljube, gerle i miluju.“

Gorke suze oboriše

Tužnu majku, kad to začu.

Grozno ciknu, u plač vrisnu,

Таko biedna progovori:

„О moj Bože iz nebesah,

Krasnu dietcu ti mi dade!

Mliekom svojim odojila,

Krušcem svojim odhranila

Ja ju jesam brižno sama.

Pak u krilu tudje majke

Da ja vidim čeda svoja?!

Nedaj, Stvorče, to podnieti,

Radje daj mi i umrieti,

No da vidim dietcu svoju,

Gdie se mene, stare, stide,

Gdie me gérde i izdaju,

Gaze, nište i ražaju!“

Veći dio tebe znade,

Za to Bog i sav sviet čuje.

Neplač", majko, tari suze;

Evo dana od spasenja!

„Dan se nade blagi rodi,

Da nam kaže put življenja.

Na kolienih s nami hajde,

Da slavimo velju slavu

I dignemo srećnu glavu,

Gdie slobodi danak sviće;

Dan slobode, pravednosti,

Što je ladno, nek ugrije!

Најde, majko, hajde draga,

Hajde bèrže i nečasi !

Zvona zvone sa svieh stranah,

Oglasuju rujnu zoru.

Zora puca, evo dana!

Zadavak ti mi dajemo,

Koledicu, jabučicu,

Sto je nam u grudih nikla,

Da te nikad ostaviti,

Niti tebe zatajati,

Vierna dietca, mi nećemo!

A ti moli u Višnjega,

Da svakoga, tko zaluta,

Do pravoga krene puta!“

Luka Radija.

26

Iz života slavonskoga naroda. Napisao Mijat Stojanović.

XXXI.

D r u g a r i c e.

(Ostatak str. 21.)

Franjica bijaše dieva liepošastija u licu; ali Anica

opet glavitija i liepšega stasa i uzrasta. U Franjice,

vrana kosa, kano perje gavramovo, cèrne oči i obërve,

lice cèrnomanjasto, rumeno, kano ruža ugasito-cérvena.

Aničina kosa, plava, modre oči, bielo lice, kano ruža

rumenčasta.

Andrija se B..., momak valjan i ugledan, a iz

dobre kuće, zagledao u Franjicu, a roditelji mu namie

nili Anicu, koja se opet omiliela Matku I... No Anica

milije gleda Andriju; jer ga i majka njezina naznačuje

za momka, koga žele roditelji oprijateljiti s kućom

svojom. Drugarice su bèrzo poznale, što je i kako u

stvari.

Mogo bi tko godj pomisliti, sad će se drugarice

zavaditi i omraziti. Nipošto! Nego su se dogovarale

liepo u ljubavi svojoj staroj i osnovu snovale, kako

će Andriji omilieti Anica, a Franjici, Matko. Drugarice

nebi mirovale, dok nisu postigle svèrhe svoje: Srećom

su jim išli s obie strane roditelji na ruku, možebiti ni

nesluteći, kako rade u prilog ljubavi sestricah i dru

garicah.

Andrija i Matko bijahu susiedi i drugovi, kuće

jim u spreži i ketuštvu, oni prijatelji i drugovi. Pa

kad je došlo do odlučna riešenja, liepo bi se spo

razumieli. Andrija izprosi Anicu, a Matko, Franjicu.

Tako su stupili u najuže poznanstvo i prijateljstvo. I

to je prešlo i na dietcu njihovu. Franjica i Anica dru

govahu vierno i kano žene i majke. Dietca se nji

hova zajedno igrahu. Mnogo bi putah Franjica slad

kom hranom grudih svojih nahranila čedo Aničino, a

ova opet njezino, kad bi koja od njih u porodu one

moćala.

Aničin se najstariji sin oženio kćerkom Franjiči

nom. I tu su radost srećno doživile obadvie drugarice,

pa bi se i u starosti svojoj zvale sestricom, zlatom,

lanetom, premda su jim se dietca njihova kadšto i na

smijala, kad bi čula, kako se stare bake još onako

poznavaju i zovu, kano niekad za mladosti.

Kose su jim obadvima osiediele. Nije se moglo

više razaznati, koja je imala vranu, koja li plavu kosu.

Lica jim se pogriešpala, obadvie izgubile zube. Ali

serdca njihova, puna iskrene i uzajamne ljubavi, osta

doše do groba jednaka. Nepromieniše se ni vremenom,

ni promienami u nijednih mukah životnih.

Svagda bi se bake jednako odievale, jednake po

celice i obruse na glavi nosile, svagda zajedno u cèr

kvu i iz cèrkve hodale. Franjica je pèrvoj svojoj kćerci

dala ime „Anica“, a Anica svojoj, „Franjica.“

Dao Bog, te se sve drugarice tako poznavale i

ljubile, kano što Franjica i Anica!

Pravo je prijateljstvo u velikoj cieni u našega

naroda, osnovano na pučkih pomislih i običajih. A do

lazi na vèrh svoj u pobratimstvu i posestrimstvu.

Dva se mladića, što kano susiedi prožive zajedno

u poznanstvu, u ljubavi i prijateljstvu dietinjstvo svoje,

te budu zajedno guščari, čobani, ratari i konjari, tako

oprijatelje, da se najposlije pobrate; rukujući se, gér

leći i cielujući, medju sobom zaviere, da će do vieka

jedan drugoga paziti i poznavati za brata u dobru i

zlu, u sgodi i nesgodi, u radosti i žalosti, u veselju i

tuzi, riečju i dielom, voljom i radom. I velika je sra

mota, iznevieriti se pobratimu svomu.

Pučka poslovica veli: Ako imaš brata, ču

vaj i pobratima. I narod se dèrži toga jako. Po

bratim je iposestrima kano rodjeni brati rodjena sestra.

Janko su i Tomo dva izvèrstna mladića u selu

К..., momci pouzdani kako na zabavi, na igranci, u

kolu, pri igri, pri svirci i pievanci, tako i pri poslu,

kod pluga, na kopanju, na kositbi, na žetvi, na paši,

kad valja noću nahraniti tegleće vole i konje. Svagdie

su njih dvojica vierni i pouzdani. Svagda su zajedno

kano mili drugovi. Jedan zove drugoga „pobro“, što

je toliko, koliko pobratim. Obadva umiju svirati u du

duke i dvojnice, pa tamburati u sitne tambure, uza

koje zna Janko pripievati svakojake piesmice, kano

prednjak, a Tomo mu pripomaže.

Kad bi njih dvojica tihom noću udesili tamburice

svoje i zapievali seoskom ulicom pod prozori gizdave

Marice i liepe Pave, nebi ostalo u svoj ulici zatvorena

prozora; na svakom bi se pomolile glave premnogih

slušalacah i slušaljah. A svako bi znalo, da tamburaju

i pievaju Janko i Tomo. Za tu slogu i ljubav pobra

timsku znaše cielo selo.

97

A kad su pobratimi dorasli za ženitbu, te Janko

izprosi u selu Stažu К..., a Tomi izprose roditelji

preko tetke njegove u obližnjem selu dievojku, Lukru

D... I ono selo, osobito momčad onoga sela poznavaše

domala pobratjene drugove i sitne tamburice njihove.

Kad se zaruči koja dievojka u drugo selo, to je

momčadi onoga sela zubna bolest. Čini jim se priekor

i sramota, što se udaje dievojka iz sela njihova u drugo

pored njih tolikih momakah, kano da jih prezire. Zato

momčad onoga sela, znajuć, kako je u običaju, da mo

mak i iz drugoga sela često polazi večerom zaručnicu

svoju, pa š njom pred kojom rodjakinjom njezinom

posiediiporazgovori se. Momčad se, rekoh, onoga sela,

iz koga se Tomo nakanio oženiti, dogovori, kako će

stranoga momka, zaručnika, u zasiedi dočekati i pro

liemati.

Znali su Janko i Tomo, kako se često dogadja,

da stran momak bude izlieman po momčadi u tudjem

selu. Pa Janko ugovorispobrom svojim, sTomom, da će

ga svagda pratiti do zaručnice njegove. To je odobrila i

zaručnica Jankova i svagda bi pozdravila zaručnicu

Tominu. Kad bi godj pošli pobratimi u Susiedno selo,

poslala bi joj ili kitu cvietja, ili kolačić kakav, ili liepu

voćku, ili drugo svašta. A ova bi joj svagda liepo od

pozdravila i odvratila dar darom; darovala ju uzdarjem.

Jedno veče po vedroj miesečini odu pobratimi u

susiedno selo. Svaki je nosio pouzdanu palicu u ruci,

a nož za pojasom. Ponieli su i tamburice svoje. I do

šavši k dvoru dievojačkomu, tamburali su i pjevali po

običaju svojem. Berzo se raznio glas po selu, tko tam

bura i pieva pod prozori Lukre D... Мomčad se do

govori i skupi u zasiedu, da dočeka i izlupa strane

momke, kad podju natrag.

Bijaše u zasiedi desetak momakah. Kad su stigli

naš Janko i Tomo blizu zasiede, izlete dva najdérzo

vitija zasiedača na drum i poviču: Stojte! Pa potegnu

štapove na izmak. Znali su Janko i Tomo, da jih može

samo odvažnost i hitrina pomoći. Zato mahom navale

na napadače i hitrinom munje ošinu protivnike pali

cami, kud se moglo domašiti. Palice su zazviždale i

dva i tri puta u zraku. Čuli su se udarci i jauk na

strani zasiedačah. Drugovi jim priskoče izza ograde u

pomoć. Već se razmahaliJanko i Tomo, pak udri, ne

daj blizu k sebi nikomu pristupiti, a dèržali su se

skupa rame uz rame, da jih nemogu napadači obkoliti

i zaći jim za ledja. Fuk, fuk, fuk! udarahu palicami

k sebi i od sebe i uz dlaku i niz dlaku. Bivaše sve

manje napadačah. Kako je koi dobro sgodjen, šmuć

nuo bi u mrak. I nestalo ga.

Bijaše tu puno čvorovah po glavah, puno mast

nicah i modricah po svem tielu i u jednih i u drugih.

A kad najposlije poteže Janko potajno oružje izza po

jasa i povika:

„Tko mi neide s puta, evo noža ljuta. Biti će

koryj 1“

Protivnici vidieše go nož u ruci odvažna momka,

od koga je mnogi polizao štap. Uzmaknu natrag. I

samo se još niekoliko putah bace za Jankom i Tomom

kamenicami.

Drugi put naši junaci povedoše sa sobom još nie

koliko drugovah svojih. Ali to bijaše suviše. Nije jim

nitko više zasiedao. A poslije su pročuli, kako je bilo

medju zasiedači i malko razbijenih glavah i puno čvo

rovah i modricah.

Naši su junaci dobro prošli i odèržali pobiedu.

Tomo je odveo Lukru doma, ka' i Janko Stažu svoju.

Svagda bi njih dvojica živiela u prijateljstvu i liepoj

ljubavi pobratimskoj. A žene jim boravljahu viek u po

sestrimskoj pažnji, kano rodjene sestre. I sad se još

dietca njihova liepo poznavaju. I obadvie su kuće u

zajmu i spreži, t. j. uzajimaju si jedna drugoj, kad

treba orudja, smoka, soli, hlieba, siena... A zajedno i

oru ivoze, kad je voziti vozove žita, siena, slame, gra

dje, ili šta drugoga.

Liep je običaj našega naroda pobratimstvo i po

sestrimstvo. Kadšto se dogadja, da tko godj koga i u

snu pobrati, ili posestri, nalazeć se na snu u kakvoj

priekoj nuždi i opasnosti, da ga n. pr. upekne zmija,

ljuta kakva zvier, ili se utopi u vodi, ili se nadje u

ognju, pak mu se pokaže ovaj, ili onajutakvoj nevolji.

I on ga, ili nju pobrati, ili posestri, da ga odbrani i

izbavi od nesgode. To mu poslije kaže. I odonda živu

kano pobratimi, ili posestrime. Izrukuju se, izgèrle i

izljube. Medju sobom se daruju kakvim darom kamo

znakom, da su se zavierili i pobratili. Ako u snu tko

godj koga pobrati, a on mu uzkrati traženu pomoć,

nebude medju njimi pobratimstva, nego si ostaju tudji.

I često onaj, koi je sanjao, i zazire od onoga, koi mu

je uzkratio pomoć u nevolji, makar i na snu. No to su

riedki slučaji.

49

28

Zemljopisne viesti

O

Bosni i Hercegovini.

DjО Х.

(0statak str. 23.)

Čitava se porodica srodnih naših plemenah nam

čini, kano da je kakvo veliko ogledalo, razkèrhano u

premnoge komade, gdie se opet u svakoj kéršini na

pose sja jedna točka jedinosti, ako ne jedinstva, srod

nosti, ako ne jednakosti, jedna točka kano jedna sjajna

suza u oku nesrećnika, suza predjašuje slavne pleme

nitosti, što se nije još utopila u potoku inih groznih i

gorkih suzah.

Tko li je razkèrhao niekad i cielo ogledalo našega

srodstva i jedinstva, naše jednakosti i jedinosti? Tu su

imale premnoge ruke silna posla.

najjače na čistu ploču naše uzajamnosti cèrna ruka

tudjinstva, kojoj je u bèrzo priskočila u pomoć, te pru

žila desnicu bratinska zavist, a posliednjim udarcem

udario šakom razdor. I od toga se udarca sjajno naše

ogledalo razleti u nebrojene komade i komadiće.

Kad ovo pišemo, evo leži pred nami na stolu je

dan odlomak našega razkèrčanoga ogledala. To je od

lomak bosansko-hercegovačkoga plemena, u kojem pro

matramo iznutra Bošnjaka sa Bošnjakinjom i Herce

govca sa Hercegovkom.

Brat je mio, koje viere bio, kad bratinski čini i

postupa. To je pravilo pučkoga mudroslovlja, mislimo,

poznata poslovica, koju sliedi i Bošnjak i Hercegovac

i jedne i druge vieroizpoviesti. Vlah, sliedbenik gerčko

iztočne cèrkve, nemièrzi na šokca, na sliedbenika la

tinsko-zapadne cèrkve, dok mu ovaj čini pravo, te š

njim tako i postupa. A tako nemierzi ni šokac na vlaha,

dok ga taj zlom nezlostavi. To je pravilo, koje sliede

često; ali, jaoj, koliko li izuzetakah ima od toga pra

vednoga pravila!

Čudnovato, i tu je glavna razlika medju katholici

i vieroizpoviednici gérčko-iztočne cèrkve već u samu

govoru. Katholici su ikavci; govore: pivati pisme. A

pravoslavni kažu svagdie ije, gdie ga pišemo, kano što

su ponajviše i narodne piesme spievane. Gdie su ka

tholički samostani, ondie osobito u pèrnjavorih govore

ikavačko nariečje, koje je sladje i ugladjenije kroz

uredno propoviedanje i cèrkveno besiedjenje katholič

kih redovnikah. Ali tek što si otiš0 za puškomet iz

samostanskoga okoliša, te došo u drugo Selo, odmah

Ali u počelu udari.

možeš doznati već po pèrvom razgovoru sa žitelji i

Seljaci, jesu li katholici, ili gérčko-iztočnjaci, idu li u

stado iztočne, ili zapadne cerkve. No kadšto iu jednom

istom miestu ima razlika, možemo kazati, katholičkoga,

ili gerčko-iztočnoga nariečja; n.pr. u različnih ulicah, ili

u različitih porodicah. Čudnovato, da se i jezik uz

razkol sredoviečnih umišljotinah razkolio, pa da je i

on stao tući po ogledalu naše jedinosti.

Ah, što ćemo! A da pitamo, kako se taj jeziko

slovni razkol prikojasio, tako pravilno i vierno pretvo

rio prema tvorilu obadvijuh cèrkavah, mučno je odgo

voriti. Samo toliko znamo, da katholik kaže: vira je

vira— proti izgovoru n. pr. susjeda svoga, što nije ka

tholik, već je pravoslavan. Koi je izgovor stariji, ni to

nije lasno dokazati, premda bi se moglo u jednom

miestu tomu u trag ući, kad bi se izvidielo, koji žitelji

duže borave, dakle i duže govore u istom miestu, to

jest, koji su tako nazvani prasiedioci. Svakako je čudo,

komu se nemože lasno naći uzrok, a niti način, kako se

stvorilo. Sva su čudesa na nas navalila, da nas razkole.

I tako smo dva okresana, osušena debla, miesto da smo

jedno zeleno; i tako smo sagnuti i uzebli, te svatko

može na nas, miesto da se jedni jedini širimo i dižemo

nebu pod oblake kano jedno jedino silno stablo ži

votnoga derva naše narodnosti.

No prodjimo se sbilje i tužna promatranja, što bi

bilo i kako bi bilo, da se to, ili ono dogodilo nije, da

nismo toga, ili onoga uradili; jer što je uradjeno, me

može biti neuradjeno, pa makar bilo i mèrtvo. Bolje

će i ugodnije biti, da uzmemo još jednom na oko ju

načke kćeri zemaljah, koje cèrtamo u ovih kratkih cèr

tah. Opet niešto valjamo, kad se toliko taremo, pa

jošt živemo. Ima u nas niešto, što nije od ilovače, već

je alem, kamen dragi, koi se može samo bezprestanim,

silnim trenjem izgladjivati i svietlati, a to samo ale

mom, kamenom dragim.

Kano što je debela Šija bosanska na glasu, te je

postala poslovica: Šija mu je, kano u Bošnjaka, što

znači nesamo debljinu zatiljka, već i tverdokornost i

valjatnost ciele naravi njegove: tako kažu opet za Bo

sanke i Hercegovke, da su tvèrde i kerške. Ali je i

alem, kamen dragi, tvèrd i keršak, pa mi znamo za

nje samo, da su stidne i misaone, a uza to preko na

čina i mišljenja bezazlene.

Nemožemo odolieti ljubavi i želji, da zabavimo

čitatelje, zato hoćemo da pripoviedimo jednu isti

nitu pučku certu, što se odnosi na bezazlenost naših

ženah, dakako bosansko-hercegovačkih.

29

Proljetno je doba. Stoji biljisanje neveselih siet

nih slavuljakah. Podzemni potoci šume i tutnje žubor

kom kroz zelene perivoje.

po zelenih vèrtlovih i rumenih ružicih, koje zovu na

iztočnu džuli-sta ni. Dok joj se bujno i različno

cvietje za skut zadievalo, probesiedi mlada Radosavka

cvietju karavilju, koga je najviše bilo:

„Karavilje, drago moje cvietje! Nemoj mi se silno

za skut zadievati. Jer ti cvateš, a potom donosiš i

sieme. A meni evo ima devet godinicah, odkako sam

jadna ja udata, pa niti cvatem, niti imadem sieme, niti

ja znadem, što je mužka glava.“

Dok tako prostosèrdačno govori cvietu, ona umuje,

nitko je nečuje. A slušaše ju svekêrvica, mala sakri

vena maja muža njezina. Ona bijaše mila mladoj Ra

dosavci, te podje odmah sinu Radosavu, te mu rekne,

ponavljajuć iste rieči, koje je neviesta besiedila cvietju,

karavilju (dianthus caryophyllus Linn.), verlo zabrinuta:

„Radosave, jedini moj sine! Snaha se mlada šetje

po vèrtlovih, te jadikuje, da je upravo devet godinah

danah, odkako je za te udata, te ju zovu mladom Ra

dosavkom, a ona niti cvate, niti donosi sieme, niti

znade, što je mužka glava. Zar ti nisi, sine, junak,

mužka glava? Zar ti nemaš na sèrdašcu bilja?“

Iz ovih pitanjah proviruje sumnja, kojom dvoumi

roditeljka o jedincu svojem, da bi znao, zašto mu je

vjerenica-ljuba žalostiva. A to dvoumljenje krije u sebi

najblaži ukor starice majke, što ga izriče upravo na

divan način, nage misli odievajuć u odielo krasnoga,

najpriličnijega govora pučkoga. Ali joj bèrzo odgovori

sin, Radosav:

„Oj starice, mila majko moja!

to besiediti.

„Kad si mene oženila, majko, pa ste sveli nas

dvoje mladenacah, ja sam joj htio obljubiti lice. Ali je

ona mene pobratila, da živemo, kano brat i sestra.“

Stara se majka malko ražljuti; jer vidi, da joj

sin nije doraso do ženitbe, pa progovori:

„Radosave, moj jedini sine! Da te nisam niti sad

oženila, a kamo li prije devet godinah danah! Kad je

tvoj otac mene doveo na dom, te mene udomio, ja sam

njega dva puta pobratila. On je to dva puta za dobro

primio. Ali kad sam ja htiela po tretji put, navali on

na me i poviče:

. „Nisam ja tebe doveo, da mi budeš sestra, već

sam te ovdie udonio, da te ljubim, da mi budeš

ljuba.“

Zazor mi je za

Ali kad me pitaš, hoću pravo tebi da

Šetala se mlada Radosavka

No čini se, Radosav je primio nauk i saviet sta

rice majke, te je ubrao sa sérdca svoga čudotvorno

bilje, za koje ga pita roditeljka. Jer neprodje još ni

godina danah, od sèrdca porod rodi mlada Radosavka,

vojni svomu sina Radosava.

Ova priča

našega puka.

bezazlenost.

odkriva pred očima domaći život

Sasvim se može razumieti pomenuta

Kolika je svetinja u pobratimstvu i po

sestrimstvu, i to razumijemo, kad čujemo Radosava, da

nije smio uživati blagodati ženitbe, pošto se sa viere

nicom svojom pobratio, te mu je ona postala kano se

stra, posestrima. No, hvala Bogu! Ljeljo, neotesano

mlado momče, dodje, te skide zavies posestrimstva.

Radosav se sa čudotvornim biljem približi Radosavci.

Valjada ju darivao tim biljem. Ona se zadèrma, iznu

tra promieni. I Radosav steče sreću, sina malenoga za

godinu danah. Došli su k sebi; dozvali su se pameti!

To je bezazleno.

I čini, incantatae res, postaju znamenite, kad se

motre dublje osobito uTurakah našega roda.Tako se pri

povieda svagdie po Bosnii Hercegovini o činih na Alil

aginici, da se šetala po bosilju, po ranom cvietju. Ali

joj se jedan bosiljak zadiede za kaftan, za dugačku

haljinu. Povika ona:

„Prodji me se, moje rano cvietje! Nije meni, do

čega je tebi, već je meni do moje nevolje. Sav dan

pije aga u novoj kerčmi, u mehani. Sav dan pije, a

svu noć mene bije, te viče jadan:

„„Rodi, rodi, horjatsko kolieno!

rod judi.““

„A kako li ću roditi žalostiva, kad nosim evo

ruho, ka" i neviesta, hodim, kano da sam dievojka?“

Dok to govori Alil-aginica, tužna žena Alil-age,

mnije jadna, nečuje je nitko. A slušaše ju zaova nje

zina, Džaver-begovica, misaona žena Džaver-bega. Kako

je Alil-aginica dojadovala, odmah podje ova u zelen

vert, te joj reče:

„Božja ti pomoć, draga snaho moja! Koja ti je

golema nevolja, te si tako blieda u obrazu, a vèrlo ža

lostiva na sèrdcu? Kako si se tako uzloćudila i raz

tužila, ili kroz brata, kroz moga Alil-agu, ili kroz moju

ostarelu majku?“

Ona će joj na to:

„Nije kroz majku, već je kroz brata tvoga! Alil

aga pije u mehani. Sav dan pije, a svu noć mene bije,

te govori: „„Rodi, rodi, horjatsko kolieno! Ili rodi, ili

idi u rod!““ A kako li ću roditi žalostiva, kad evo

Ili rodi, ili u

nosim ruho, ka" i neviesta, i hodim, kano da sam još

dievojka?“

Ali joj kaže begovica, žena Džaverova:

„Hitro sad, draga snaho moja! Ti otidi bielomu

dvoru svomu, te uniesi vèrlo bielu pogaču, pa donesi

vezenu košulju. Prosio je brat Alil-aga kćer dizdarevu.

Ona vam je učinila čini. Hajdemo, da ju sestrinimo,

nebi li vam odčinila čini!“

Aginica ode odmah kući, te umiesi pogaču, kako

joj je kazala begovica, uze liepu, tananu košulju, pak

odoše zajedno pomenutoj kćeri dizdarevoj:

„Božja ti pomoć, kćeri dizdareva!“

A ona će liepše da prihvati:

„Bog vam pomogo, snaho i zaovo! Koja vam je

golema nevolja, kad vas vidim oborene, tužine, ža

lostiуе?“

Veli joj begovica:

„Mi smo došle, da te sestrimimo. Dajemo ti za

kladu u znak posestrimstva. Evo tebi vezena košulja,

što ti donosimo. Odčini nam, što si učinila!“

Ona se odupire; neće odmah da se privoli:

„Neodčinih, što sam učinila! Cinila sam devet

putah devetore čini. Svih sam devet bacila u oganj,

da proguta žarki plamen odprije, nego mahne vietar

devet putah.“

A one će i opet:

„Bogom sestro, kćeri dizdareva!

biela pogača, što ti donosimo. Odčini

učinila!“

Jošt se odgovara i neće:

Evo tebi pre

nam, što si

„Neodčinih, što sam učinila! Cinila sam devet

putah devetore čini. Svih sam devet bacila u vodu, da

jih odnese ladan talas odprije, nego poteče devet va

lovah.“

Sad pristupi k njoj Alil-aginica i dosietljiva kaže:

„Bogom meni sestro, mila kćeri dizdareva! Od

čini nam, što si učinila! Neću da te molim, već ti evo

kažem: sutra će mi doći moja majka, pa će mi dovesti

jedinoga brata, a ja ću te uzeti za brata svoga.“

Naslinija se toj dosietci rodjena kći dizdareva,

otvori šarene skrinje, izvadi iz njih zlatnu kutiju.

Otvori i tu. Pa sad Alil-aginici nad glavom otvora čini,

ovako govoreć:

„Idi, idi, aginice, do godine i mužko čedo rodila!“

Kako je kći dizdareva odčinila čini, odmah otidoše

drugarice. Kad su došle pred biele dvorove, dolazi iz

mahane Alil-aga, te kuca na dvorištnih vrath:

„Otvori mi, dušo moja, vrata! Kad bih dosad

išo iz mehane, na svakom dvoru sjaše žarko sunce, a

po mojem pala siva magla. Ali kad iden sad iz me

hane, na našem dvoru sja žarko sunce, a na sve druge

dvorove pala siva magla.“ -

Pravo nagoviesti aga; jer mu aginica rodi sina

do godine.

Nije li ta priča obavita maglom, a to debelom i

sinjom maglom tajnostih, koje naš razum nemože jasno

shvatiti? Zašto? Jer su tajnosti, takve zamagljene tajno

sti, kakve krije samo takvo pleme, kano što je bosansko

hercegovačko, u koje se kasnije umiešalo jošitursko iz

točnjačtvo, da se tako obastre još jačim zastorom činih

i čarolijah. Što su čini, što je činjenje u tom smislu,

Što li je odčinjavanje, t. j. opraštanje činih u istinu,

tomu nismo pored sve tražnje mogli ući u trag. No to

mislimo, da je to šaranje, ili čaranje u srodstvu sa

uroci i zapisi, premda kako, ni to se nezna. Želieli

bismo odprije gledati takvo činjenje. No bojimo se,

nebi li nas kakva Hercegovka, ili Bosanka činmi uči

nila, vragolasta kakva Turkinjica, puna čarolijah i vra

golijah.

Živa je to činjenica, da ima koješta u turskih po

krajinah našega naroda, gdje se iztok sbio za zapa

dom; ali ne s novim viekom zapada, već s tamnimi

sredoviečnimi predsudami i vèrteži preobiljem i razkoš

jem umorene zemlje, oborene Bosne ponosne.

Ali ako ta zemlja nije više ponosita, a ono su

stanovnice njezine krepke i ponosne; nisu nikakve me

koputne razmaženke, kojim bi sèrdce razmazio pèrvi

ognjevit pogled mlada kakva čovieka. Оne neosviesnu

lasno. One, kad sbijaju šale i odvratjaju pošalice, čime

to, kano da izvode junačku igru, tako muževski, da

jim nitko nemože zamieriti. Sala je njihova ona, što

je u vitežkih jačalištih nakon hèrvanja bila ljubavna

predaja kakva spomenka, ili ananeta miloj vierenici.

No rekli smo, da su stidne i misaone. Evo do

kaza, što ga uzimamo iz ustijuh naroda, gdje je jedna

dievojka smionošću i misaonošću nadjačala cielu divlju

četu. Puk priča o jednoj bieliliji.

Platno bieli mladjana dievojka na Drini, na stu

denoj vodi. Tuda javi čoban stadio svoje i probesjedi

tako dievojci:

„Kupi platno, mladjana djevojko, te bježi dvoru

svomu! Evo ide ciela vojska careva, pa će pokupiti

bielo tvoje platno.“

Na to će mu mladjana devojka:

31

„Nebudali, čobane od ovacah! Nije majka rodila

junaka, ni kobila oždriebila konja, što bi k meni pre

plivao vodu, te pokupio moje bielo platno.“

Dok su u rieči bili, eto ti vojske na Drinu. S

onu stranu Drine, vode ladne, leže turska vojska. Silna

prekri čitavo polje. Izsred vojske zove na jedanput

paša:

„Idi odatle, mladjana dievojko! Nebieli platna,

neplaši nam konjah! Nedraži mi junakah po vojsci;

jer ću u vojsci naći junaka, koi će preploviti vodu,

pak uhvatiti tebe, mladjanu dievojku!“

Ali odgovori paši mladjana dievojka:

„Da Boga mi, pašo ! Dok je meni Bošnjakah, ju

nakah, nebojim se ja tvojih turakah.“

Paša ciknu, kano ljuta zmija, i pusti glasnika po

vojsci, da pita:

„Nije li majka rodila junaka, ni kobila oždriebila

konja, koi će preploviti vodu, te uhvatiti mladjanu die

vojku, što pèrkosi s onu stranu Drine, da ju dovede

paši na divan. Paša bi mu dao komad hlieba, četër

deset selah.“

Svi junaci nikom ponikoše,— conticuere omnes,—

pogledavši u cernu zemlju. Neponiče jedno Тure, što

je bilo haznađarče kod vojne blagajnice, već progovori

paši:

„Da Boga ti, čestiti veziru! Jeli slobodno, preplo

ујti vodu?“

„Jeste slobodno, tursko momče mlado! Jeste slo

bodno, Bog te naučio!“

Kako mu je paša dopustio, skače mlado Ture u

vodu Drinu na ridju, dobru konju. Ali kad ga zapazi

mladjana dievojka, gdie je Ture naplovilo na po vode,

ona uzme kupiti bielo svoje platno, pa bieži u selo k

majci svojoj. Za njom pohiti Ture. Kad ga zagleda

mladjana dievojka, baca bielo svoje platno u zelenu

travu, nebi li Тure, kupeć platno, začamalo. Ali Ture

mi negleda na platno, već šiba ridja konja svoga, da

stigne i uhvati mladjanu dievojku.

A kad vidie mladjana dievojka, da će ju Ture

sastići, ona skida izpod vrata niz od dukatah od četer

deset i četiri struke, kano što kaže pučka priča. I to

baca u zelenu travu, da se Ture zabavi. Ali Ture ni

negleda na taj niz od dukatah, već misli, kako da

uhvati mladjanu dievojku. Zato goni napred, napred

ridjana svoga.

Sad baca ona niz od bisera i opet od četièrdeset

i četiri struke, nebi li se Ture zabavilo, kupeć sitni

biser. Niti na to neće Ture da gleda, već hiti napred.

I sastiže dievojku, uhvati ju za bielu ruku. Ali ona,

kako vidie, da je izgubljena, prizove Boga, te se ogradi

zaklonom bratimstva:

„Bogom brate, tursko momče! Nenosi me paši na

divan, već me puštaj bielomu dvoru; jer sam još mlada,

nedavno izprošena za mlada vlaha Sedmokrilovića. U

piću je težka popilica, a u svadji, ljuta svadljivica.

Hoće da vratja žao za sramotu. Zato me puštaj dvoru.

Ja ću tebe dèržati za brata.“

No Ture neće to ni da sluša, već hvata dievojku,

te ju baca za se na konja. Veže ju. Opasao ju je tri

puta pojasom, a onda još četvèrtom kajasom od sab

lje. Pa naplovi na Drinu, a na brieg izpliva.

Kad izadje Ture na obalu, sjaše sa ridjana svoga.

Tu se bilo zabavilo malo, izlievajuć vodu iz obuće. Ali

dievojka bijaše vèrlo mudra. Ona térgnu konja za uzdu,

te okrenu niz vodu. Kako se okretje, odmah skače u

Drinu. A kad se Ture obazrelo, evo dievojka plovi već

na polu vode. Sad ju stane mlad Turčin sestriti veli

kim Bogom i zaklinjati svetim Jovanom:

„Bogom sestro i svetim Jovanom, mladjana die

vojko! Vrati meni moga dobra ridjana, a ja tebi evo

dajem tvèrdu vieru, istinim ti se Bogom zaklinjem, evo

mi svetca Muhameda, neću tebi učiniti ništa! Vrati mi

moga dobra ridjana, ja ću ti dati tri sta dukatah, još

k tomu zlatan persten, što ga nosim na ruci, za za

logu svoga bratimstva, a tvoga sestrimstva.“

Ali progovori dosietljiva i misaona dievojka:

„Muči, neluduj, jedno tursko momče! Nebih ti se

ja sad vratila za sve blago tvoga cara čestitoga, a ka

mo li za tvojih tri sta dukatah.— Ја sam tebe isti

nim Bogom bratimila, da me paši nevodiš na divan. Ti

mi nisi primio za bratimstvo, neću ni ja tebi da pri

mim za sestrimstvo. Kako je tebi biti bez konja, tako

je mojoj bratji bez sestre. Tvoga doru vodim svomu

dvoru, a od dvora sudjeniku svomu, Sedmokriloviću.

Kad pije junak rujno vino, neka se medju družtvom

hvali junački, da mu je ljuba dovela ridjana, koga je

otela od Turakah.“

Ciknu i vrisnu Ture od čuda:

„Čuda golemoga, mili Bože! Od tisuće se nemože

naći jedan junak, koi bi mene prevario, a prevari me

jedna mladjana dievojka.“

Još u rieči, térže nož 0d pojasa, te udara sebe u

sèrdce, govoreć te posliednje rieči:

„Каd mi nije dore, konja moga, neka nije ni mene,

junaka!“

32

Evo znamo, što znači misaona dievojka. To je ona

dievojka, kojoj se glava lasno i mudro dovija, domišlja

i dosietja u horu svemu, kojoj nema na svietu sakri

vene tajne, to jest, puna mišljenja i dosietjanja. To je

dievojka misaona. Jer nije lukava u pakostnu smislu,

a opet lukava; jer je pozorna, te koraca na oprezu

omierenim korakom, stupa pažljivom stopom. - A takva

je zaista Drinka-dievojka, kojoj se divimo zajedno s

mladim Turčinom, te vičemo: Bože mili, čuda gole

moga! Kako li je misaona!

To je piesničtvo, da kažemo, homersko, misleći

prirodno. Ovo gleda zdravima očima narav. Vidi svaku

brazgotinu, pa ju i odkriva. Samoniklo znade, što je

u naravi i spolja i iznutra. Samosviestno izriče, što

znade, nemožemo kazati, prostim oblikom; jer ono

nezna, što je oblik. Samotvorno ono izriče, što znade.

A to je piesničtvo u jezgri sočno, živo i zdravo, kano

gorsko vrelo, iz koga izviru piesme kano srebreni tra

kovi žubor-vode miesto iz gore — iz živih persijuh

ljudskih, u jezgri plodno kano deblo, koje tiera na sve

strane mladice, nikad nevene. Tko je onaj premudar,

koi će uzeti i nataći očali, da traži pod staklom manah

u žilicah lista javorova! Tko li je tako nametan, te će

htieti i smieti popravljati riek izrekah našega puka!

„Kako je tebi biti bez konja, tako je mojoj bratji

bez sestre.“ То su rieči, pred kojimi stojimo, čudom

se čudeći, kano u kakvoj prašumi, kad ugledamo pre

čudnovat čvor divlje; ali žive, dakle istinite prirode.

Koje bi čedo današnje izobraženosti veličanstvenije od

govorilo takvom sgodom obiestnu Turetu, kano što je

to rekla ta naša Drinka-dievojka?

Mi se klanjamo s pravim poštovanjem samo jed

nomu veličanstvu, a to je veličanstvo našega naroda.

No sa svim tim, ako se divimo Drinci-dievojci,

nemožemo uzkratiti čudo ni Тuretu. Ali kano što je

čudo, kojim se čudimo našoj dievojci, stvor i serdca i

razuma, tako se divimo Turetu samo pustim riečim,

koje je mlad izustio prije, nego je udario nožem sebe u

serdce. Iz ovih riečih razabiremo konjsku narav tursku,

to jest, da je Turčin i hat njegov kano jedno tielo i

jedna duša. Kad mu konj pusti paru, te parne, ili kad

mu ga nestane, da je i njemu palo posliednje zernce u

pieščari-uri, da izpusti paru, iliti, da reknemo, neka!

dušu. „Kad mi nije dore, konja moga, neka nije ni

mene, junaka!“ I ubi se i umrie.

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Sve je ovo stvor glave i sèrdca našega naroda.

Zato i opet: mi se klanjamo jednomu veličanstvu, a to

je veličanstvo našega naroda.

(Ostatak sliedi.)

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

(Nastavak str. 24)

Najgore parlji ugljen, pokriveni.

Negleda ni oka, ni boka.

Napola je učinio, tko je dobro počeo.

Nije sile nad ljuvenom.

Nije za osla selo.

Neboj se groma, kad munja nepriteče.

Nad izgledom nije zakona.

Noć je uhata, a dan okast.

Nepriteži, da nepukne.

Ništa se do suze prije neosuši.

Nitko se naučan neradja.

Neulagaj rieči, gdie ti proći nemože.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

Nova diela češke knjige:

Památky archeologické a mistopisné - Pořáda

К. Zap a J. Zoubek. Svezak 7. .

Taj dio donosi: 1. Spomenici podobojevacah u Ceškoj, po

Zombiku. 2. Razmirica ljutomieričkih gradjanah sa Adamom Vald

steinom mladjim za tergovište Lovosić, po prof. Thrunku. 3.- Pleme

Ostronirevo od Rokyunika, po K. Ždárskom. 4. Celtski sipovi, po

prof. vocem. (sa 9 dervorezah) 5. Pradekanska cerkva sv. Jakova

u Kutnoj gori, po Fr. Benešu. 6. Chriči niegdašnje gospodstvo istoga

imena, po Fr. Smolku. 7. Andrija Chládek, primator u Strašcu

8. Kostelec na Orljavi 1835. godine, po Ј. Zoubku. 9. Bratska

jedba češka u Velikom mezeriću, po Vocelu. 10. Viesti o za

vodu Češkoga Muzeja. 11. Viesti o drevnoslovnom zavodu „Уčela“

u Časlavi. 12. Književnost.

ишчачком аng evangenici věstnik. Čisto 6-too

nosi : 1. Na kamenu Hussenovu. Piesma po Pornom. 2. Cibor po

Chamburku. (sa slikami.) 3. Nakon bitke na Bieloj gori. Срomeni)

3. Korist pobožnosti. 4. Isusovačka poslanstva. 5. Viesti. G. Maj

ževnost.

Epistory is našim divizam. Sepsal B. Yalečka. У

Práze. U E. Grégra.

češćenik. Uredjuje ga J. Hofmann u Beču. Ovaj šaljivi

časopis izlazi od mladoga lieta. Broj 1. donosi premnoge slike

Želimo, da bude, kano što su Humoristické listy.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 3. Veljače 1866. Tečaj. XX.

FEFon-ce

Pridruž", Klijo, Melpomeni spieve,

Da bi življe zagruhali jeci

Ne o stienje, već o grudi ljudske!

S. Milutinović.

Divo i plesnici.

Slika iz Olympa.

SAMunja sieva, a grom bije,

Pèršte vlažni oblaci.

Sgurila se strahom zemlja,

Da joj težki udarci

Gnievom Božjim nerazore

Razširena okruga!

Zalérhtao cio svod

Ogromnoga svieta svega;

Оgluhnula bezkrajnost

Od biesnila gromovah.

Sve se zviezde prestravile,

Pa lutaju nerazsudno

Po golemoj pučini.

Na Olympu zastanuše

Tankozvučne svirale.

Glas u gèrlu pievalacah

Nasliedio neba glas.

A bozi se prepadoše.

Divo hoda po Olympu

Biesomučniem korakom.

Na čelu mu namerštenom

Gniev se koti pakostan.

Zagleda mu savèrh čela

Zlobno na sav kolik sviet.

Oganj bije iz očijuh

Boga Diva, sèrdita,

Pa se plete na izlazu

U bičeve preoštre,

Те šibaju sve unakërst

Liepe Božje stvorove!

„Sviet me ovaj nepoštuje!“

Ljutit gromom zagèrmi:

„Novi ću sebi sagraditi;

A taj opak srušiti.“

Tako reče, pa doziva

Hitra, snažna Aeola:

„Puštaj buru, pa mi ruši

Cielu gordu bezkrajnost!“

Pa se sérdit dohvatio

Nebesnoga priestola,

Posadio dèrnovito

Silnu vojsku Olympa.

Bozi glede, užasnuti,

Јedan bliedji drugoga.

Nitko nesmile pristupiti

Gnievnu caru nebesah.

I Pallada zaniemiela

U tom pèrvom trenutku.

34

Sad se malo podizaše

S tvèrde svoje stolice,

Te laganom stopom stupa

K njemu prema priestolu:

„Što se sérdiš, o božanstvo,

Sa čega ti gérdan gniev?

Što si voljan sagradio,

Tareš sad u ništav mliev 1“

Divo skoči jedovito ;

Munje s oka sievnuše,

Razsvietliše plamom svojim

I dna morah bezdanieh.

Čak i tamah u utrobi

Сérne zemlje nestade.

„Vidiš one vratolome?“

Reče, pruživ moćni pèrst:

„Piesnici se nazivaju

Cèrvi ovi nemoćni.

Odškrinuh jim samo dveri

Nestižnoga Olympa,

Pa smiono započeše

О naših već tajnostih

Govoriti ljudem smèrtniem,—

Da je kakva istina! —

No sve redom naopako!

Najprije nam smèrtnieh griehah

Pripisuju, bezsmèrtniem.

A potom se hvale znanjem

Tajne svake nebesne!

„Vidiš toga sliepca, starca,

Što se zove Homero,

Sve nas znade po imenu!

Pa što pieva o nas taj?

Najpodlije meni misli

Mahnit sliepac podmetje,

Da sam mislio, kad satvorih

Nezahvalni ovaj sviet!

Pa gle toga leketuša, —

Ovidij je bèrbljavac, —

Ruži, gdie godj koga može

Od bezsmèrtnieh bogovah!

Pogle čopor onieh drugih,

Što se tamo vitlaju,

Sve miereći presmiono

Tupiem svojim pogledom

Krivudanje hitrieh munjah

I oblakah vitlanje

I bezdanost sinjih morah,

Nebrojenost zviezdicah,

Nepostižnost zrake sunca,

Bezkonačnost tamnine !

Каno da će dokučiti

Ikad tajnu stvorenja?

Obećah jim slast nektara

I radosti Olympa;

Obećah jim i bezsmèrtnost,

Da mi slavu uznose ——

Pa gle porod taj mahniti,

Gdie se tvorcu podsmieva,

Gdie se smiono k nebu penje

Ljubopitniem pogledom!“

Tako sèrdit Divo sbori;

Pa se maša za štit svoj

I gromovnu strielu svoju,

Da sviet strielom poništi.

Divu, bogu, zadèrža

I odkloni gnievni udar

Svemožnoga od svieta.

Onda tiho progovara:

„Ti si krivac, Divo, bože!

Zašto raja tiem umèrliem,

Što nektara obeća,

Te jim tako nagoviesti

Sve radosti Olympa?

Što jih svojim božanstveniem,

Silniem duhom nadahnu,

Da sad teže k bezsmèrtnomu

Svomu viečnu izvoru?

Na zemlji su tek došljaci.

Sviet jih ondie prezire;

Na nje mérzi, nje proganja,

Kano strane stvorove.

Pa zar da jih jošter i ti,

Otac njihov, proganjaš,

Što se trude, da izmiere

Neizmiernu bezkrajnost;

Da izbroje svietlieh zviezdah

Nebrojene kërdove;

Da postignu nepostižnost

Tanke zrake Sunčeve;

Da provide neprovidnost

Bezkonačne tannine?

Та to samo naše oko;

Nikad smèrtno nemože!

35

Pa jih pusti, svemogući,

Vidieti će i sami,

Da je pamet u njih kratka,

Tajnu tvoju da shvate

I moć rieči, kojom kaza:

Da se taj sviet satvori!

A tko od njih ruži tebe,

Uzkrati mu bezsmèrtnost,

Pa ga pusti, nek do vieka

Tu na vratih prečami !

Ni pogleda bezumniku

Medju tajne viečite,

Niti u raj nedopuštaj!“

Laskavo su svemožnomu

Rieči ove zvonile.

Nasmieši se silan Divo.

Mèrgodila nestade,

A gromovi ušutieše,

Plamne munje utérnuše.

I osmievak svevišnjega

Pomièrčinu razgoni,

Te ožari noviem sjajem

7Zemljopisne viesti

Bosni i Hercegovini.

Diо Х.

(Nastavak str. 32.)

Pomenuli smo Drinku-dievojku. Ona je Bošnja

kinja. Zato hajde, da ju razvidimo. Neka nam bude

zastupnica ostalih dievojakah, drugaricah svojih.

Ona je junakinja, kako smo ju vidieli na briegu

Drine, vode ladne. Ona je misaona. I što je to misa

ona, i to smo čuli i doznali. Ali je ona i diete dobro,

te joj želimo zdravičice i srećice, kako bi rekla ciganka.

Rasla kano vita jela na obalah Drine, vode ladne, oba

suta blagosovom; jer goji puno pouzdanje k majci svo

јој! Ako joj ta nedopusti, neće ni da se zavieri, a

kamo li uda za koga mu drago.

Ako joj nije usudom usudjeno, da se vienča ma

kar s koga uzroka s milinkom sèrdca svoga, on joj

ostaje do vieka uzor-zlato, pa makar bio već oddavna

mèrtav.

Ako je Drinka-djevojka prinudjena poći u sluha,

i onda jošt znade sačuvati dostojanje svoje.

Hercegovka od uglednije porodice; n. pr. od tar

govačke iz Mostara, koja se u tudjinstvu odhranila,

gubi narodni svoj značaj, pa nije onda ni Hercegovka,

ni tudjinka.

No ima opet kćerih našega naroda iz ovih stra

nah, u kojih tudj odgoj nije zakinuo prave našinke.

To su one riedke kćeri, u kojih je našinka,— značaj

našinstva,- prelomila prepone tudjinstva, da dopre u

zelen-perivoj velikoga svieta, pak da ubere tudie cvie

tak izobraženstva.

Ako je komu na svietu, a to je Slavenom, tim

jadnim plemenom, težko, graditi hram izobraženosti

na narodnih osnovah. Susiedi udaraju odasvud tudje

osnove; jer je nesreća htiela, da naši susiedi nebudu

sve Slaveni, ni prijatelji slavenske narodnosti, već tu

djinci i neprijatelji.

Mnoge dievojke, što su ubrale cvietak izobraže

nosti u tudju perivoju, izgubivši prirodnu i narodnu

svoju vriednotu, nisu više kovanice svietle u riznici

narodnoga blaga, već izlizane i oglodane prometjurnom

rukom tudjinstva. I tako biva, da puno térpe od strasti,

da se puno žeste i žare prirodjenom žestinom, kano da

jim je ušlo tri sta šiljakah u plemenito sérdce, što jim

valja šljapati po blatu nepravednoga tudjinstva, komu jim

za volju još i pušta uzde strasti žestoka narav njihova.

Sve nas gazi gvozdenom čizmom. Svaku klicu na

rodnoga napredka slavenskoga plesom plešu tudjinci,

mèrzeći na razvitak slavenskih svojstvah. Slabo svojstvah

može Slavenin, ili Slavenka čuvati, a još manje, gdie bi

Slavenin mogo kazati: Ta sam svojstva ja svojski raz

vio i usavèršio. Svi na nas napadaju umno i umietno

ubojitim oružjem ubitačnih naukah i načelah, i goro

stasi i patuljci medju narodi, i divovi i kepci znanosti

i književnosti. Svi idu, inače medju sobom mérzioci i

zlotvori, na nas slogom, pružajući si krepke ruke, slož

nimi silami, kad valja zaustaviti, ako se neda utama

niti, slobodni duševni polet u Slavenah, koi niti nije

još prav polet, već tek niekakav poletak. Bog nam

prosti! Ako se inače oduravaju, oni su jednaki prija

telji u neprijateljstvu Slavenah. Slavenstvo je ona tvèr

djava, na koju udaraju jurišem svi jednako, jedan si

lom, drugi laskavim savietom i naukom, ili prievarom.

To je tvèrdjava na udarcu svakomu oružju.

Tako jest. Bogu budi potuženo! A opet žive jošt

slavenska narodnost u Češkoj, u najizobraženijoj zemlji

Slavenstva, ka" i u Bosni, što je valjada najzapuštenija

je

36

kćerka majke Slave, upravo pepeljuša izobraženih i ja

kih narodah.

Kad pomislimo, da je izobraženost tudja, cvietak

tudjega perivoja, otrovan po život naš, volimo vidieti

Sarajevku i Mostaranku u prostoti svojoj u krilu poro

dice, nego izobraženu i odgojenu pod skutom tudjinstva,

odtudjenu. Jer je našinka čista samo na domu, gdie

je prostota, dobro došo liek, kano kinina od groznice

tudjinstva, a za uzdèržanje narodnoga života. Pak opet,

kako li su često tudjinci na točku sveobće radnje iz

obražavanja, gdie jedan prima od drugoga, samo kamo

muhe na kolu u poznatoj priči Aezopovoj!

A osviedočeni smo, da će našinka svakomu ser

dačnomu tudjincu u krilu proste svoje porodice omi

lieti; jer joj govore oči, te ona čuvа niekakvo dosto

janstvo, koje naviešta svemu svietu, da je ona nikla iz

plemenite njive, da je kćerka plemenita naroda.

Našinka sa Drine, ili s Neretve može u ženitbi

više podnositi, nego ine žene. Ona neterči lasno, da

se tuži k majci svojoj.

Kad obudovi, neudaje se ona opet lasno za dru

goga. Ako joj je pokojni muž bio dobar, ona ga plače

do vieka. Bijaše li zo, ona se boji, neće li dobiti čo

vieka od takve ruke. A i Bošnjak, ili Hercegovac,

znajuć za te bojazniisumnje, neželi, pa se nije nipošto

rad ženiti udovicom, osobito ako je mlad, pa bila ona

i mlada.

Jest, ukus je vodj našemu puku, kad izvolieva

drugarice života svoga. Ali taj ukus nije pokvaren

smiesom kakvom nadrizdravih živacah, već dolazi iz

zdrava tiela i zasieca u zdrav živac liepe i niežne pole

čoviečanstva. Čini se, da je upravo život našega puka

sviedok goleme žilavosti; da se on pored svih mukah

i nategah nedesi na umoru, već na ožujku, koi će pro

živlieti, kako prodje veljača pokladah i mesojedjah za

padne nadvlasti i nadri-izobraženosti, te osvane pro

lietje našega naroda.

Budi propade tursko carstvo, neće biti opet nika

kva skoka u gladjenju divljih življevah. Tereti su težki,

koji tište grudi našega puka. On bugari žalostne piesme,

kojih neće pèrvi tren sreće zamieniti radostnimi. No,

mili čitatelju, ili, mila čitateljko, on pieva i to:

„Dika plava na sèrdcu mi spava,

Dika smedja u serdce me vriedja,

Dika biela sèrdce mi odniela.

Dika cèrna; al' je milokèrvna !

Grahorasta; al' je djavolasta !“

Dika svakojako mila! Ali je domišljan. Jest, do

mišljan, te kako. Dovija se ugodljivoj šali usred cèr

nih dogadjajah, što ga obkoljavaju. Dok mu neposve

tjeni gospodar prieti i glave dolazi, on ostaje junak;

ali nesamo sbiljan zatočnik doma i jarma svoga, već i

soko i dušom i serdcem.

Bošnjak, a osobito Hercegovac služe bezprestano

Davoru, vojsku vojujući s najgorimi od plemena ljud

skoga. Njim je mač i puška i otac i majka, a bojna

odora, kuća. Zato nijedan narod na svietu nema ovo

liko udovicah, koliko ovaj naški.

O udovice, sinje kukavice, žene obudowliele! Vam

nije lasno, uživati naravne radosti. Vam se puk ruga,

te veli: Udovica se i na kola, ili na konja penje, a

sve kaže: neću, — da se udam! —

Pak opet valja čudom da se čudimo ovdie udovi

cam. Jer makar bile žene jake izdrave, one nisu obla

porne. One neće rado da se opet udavaju. Kako su

plemenite! Kad jim je pervi vojno pustio dušu, još mu

ljube spomen, pa ta ljubav neda viernim ženam, da se

zaviere drugomu serdcu. Već je to jasan dokaz ple

menitosti njihove. Dakle sbog ljubavi k pervomu mužu

neće da se udaju opet; ali još većua sbog dietce, da

nepostanu pastorčad.

Premda je sviet star, kano što vele ljudi, a mi

to vierujemo, nam se opet čini, nije svagdie jednako

star; da je žiteljstvo gdiešto većma ostaralo, nego dru

gdie. No sav sviet hoće da se zabavlja jednako, kano

da je još diete. Tako i naš puk u ovih pokrajinalu

ljubi zabave, što su različne i vèrlo dotierane u svako

jakom igranju i sigranju, u pievanju i sviranju. A ta

je istina znamenitija, što je prirodjeno junačtvo sbilj

nije. Ta je strana pučke ćudi milija, što je osnovanja

u domaćem goju i milovanju sve porodice. Majka nie

gdje kćerku svoju, te se vèrlo stara za sreću njezinu.

Pak da joj sagradi stvarno stanje što bolje, blagostanje,

ona napinje sve sile i traži sve načine. To biva oso

bito u boljih porodicah.

Kad Bosanka, ili Hercegovka ostari, te ju prozovu

častnom bakom, ona bude onou razgovoru, što je ognjište

na domu. Kamo što se čeljad sastaje okolo ognjišta,

da si ugrieva tielo, tako dolazi svako k staroj baci,

moleć ju za saviet, za nauk, za naputak u čem godj, i

u obće za dobru i pametnu rieč. Ona je ognjište, iz

kustvah života ljudskoga. Оna je obličeno sudište i za

stupište javnoga mnienja. Ta znaš, mili čitatelju, ko

liko je starost u našega naroda pažena, koliko li ona

sebi prisvaja!

37

Svaka glavitija žena gleda ovdje puno na liepotu,

na prikladnost i priličan ures, iliti nakit prirodnih dra

gostih svojih. Premda se dèrži za zločinstvo, kad ne

vierna koja udara u skitnju, u tom kitjenju pregone opet

mieru vèrlo često.

Da budu lica biela, a kosa, cèrna, iliti vrana, oko

toga nastoje sve žene i na plahovitoj Drini i na bojnoj

Bojani. I tu sujeta ženska preotima mah uzperkos

robstvu i nevolji. Tu nema dakako skupociene rumeni,

ni dragocienoga vranila, ni bielila. Ali nema bilja u

zelenoj planini, nema trave u ravnu polju, koje nebi

stara baka znala. Pa jer na Drinu i Bojanu nedolazi

parižka roba, ima bilja, što raste po bregovih ovih rie

kah u obilju. Amo idu Drinke i Bojanke. Traže i na

laze, što jim treba, te vèrše iste dužnosti tašte oho

losti ženske, koje izpunjuju tako vierno i naše ugledne

gospodje.

Za koga je dika lice ubielila? Za koga je dika

kosu popuštala? Za koga nosi dika u niedrih čini?

To se pita i u junačkoj, u merkle oblačine nesgodah,

zlih srećah, jadah i nevoljah povitoj Bosni i Hercego

vini, kano što po svem svietu širokom. U tom su sve

žene jednake, kad jih obuhvatimo odsiekom i po prieko.

Kano što na Sejni plavke merče kosu svoju, tako

i na Savi; kano što si na Tiveru rumene merkoputna

lica, tako i na Bojani. A na ona pitanja: Jeli za toga,

ili za ovoga? odgovaraju od pamtivieka do današnjega

dana valjada jednakim odgovorom: Nije za toga, ni za

ovoga, već za onoga Stojana, za niekakva ljubljena mi

linka i jedinka, što vodi svako kolo; kad zasvira, što

u serdce dira, a što igra, kano živi oganj.

Prodjimo sad sa ovih više ženskih certah na

mužke, da se dublje taknemo značaja i naravi naših ju

nakah! Ali odprije, nego zaglavimo Diо Х. viestih svojih,

što smo ga posvetili smotri značaja i naravi srodnih

naših mučenical-zemaljah, s tvèrdim pouzdanjem očeku

jemo, шili čitatelju, ti ćeš nam sa dragou svojom gos

podjom i dragovoljnom razsudom dopustiti, da ti pri

poviedimo jednu pripoviedku, što amo spada; jer se

tiče jednoga Hercegovca. Ova pripoviedka pripovieda

o Нercegovcu, koi se zvao Duka, i o banu Milutinu.

Može biti, da je narodu poznata, da je poputovala lako

krila od ustah do ustah; jer je rieč bodalica. A što li

narodu poznat0 nije?

Ali se čini, ta je pripoviedka prirasla k na

šemu peru, kano zimozelen uz deblo. Nam se čini,

da nas ta pripoviedka vodi kroz strahovito rigalište,

kroz sve slojeve i polojeve u ognjište domaćih strastih

našega puka. Zato hajde, neka nas vodi, a mi ćemo

joj biti zahvalni, te već putem razabirati sve većma i

sve jasnije opaljeno ždrielo goropadnih čuvstvah i stra

hovitih dielah pučkih, upoznavati se sve bliže sa či

tavom smejom različna osietjanja najvruće kérvi svagda

u ćudovitu i naravnu postupanju najladnije strogosti!

Često prelažahu zemlju knjige. Tako veli stara

legenda. Niti tko znade, kamo, ni odakle dolaze. Kas

nije se doznade. Knjige idu od grada Prizrena, od

Stiераna, silnoga cara serbskoga, pa dolaze u Požegu

na ruke banu Milutinu. Ovako govoraše car banu:

„Slugo moja, bane Milutine. Opremi se k bielu

dvoru, te mi dovedi trideset junakah od ravnoga Dra

gačeva svoga. Podji š njimi k Prizrenu, gradu; jer ho

ćemo da vojujemo verlo daleko u zemlji Bugarskoj, da

udarimo na Mihajila, bugarskoga kralja. Ondie ćemo

začamati. Zato se spremi, bane, za tri godine.“

Kad je ban proučio knjigu, udariše mu suze od

očijuh. Gleda ga ljuba, Ikonja, pa mu tiho progovara

mlada:

„Gospodaru, bane Milutine! Odakle ti knjiga, od

koga li grada? A što li ju učiš, pa prolievaš suzе?“

Veli joj ban Milutin:

„Сu li me, dušo, ljubo Ikonja!“ Pa joj kaže, što

je i kako: „Ova je knjiga od grada Prizrena, od na

šega Stiераna, od silnoga cara. Car me zove, da idem

š njim na vojnicu u daleku zemlju Bugarsku na kralja

Mihajila, da bijemo boj sa Bugari za tri godine. No ću

li me, ljubo Ikonija! To je dugo vrieme! Gledaj meni

biele dvore; nemoj jih opustiti. Pazi mi dva nejaka

sina, udomi mi sestru, Jelicu, u Djakovicu, u liepu va

roš. Kopaj mi devet vinogradala u Banjici i Atenici, u

Loznici i Pakrovaču. Cuvaj mi onih devet vodenicah,

što melju niz Bielicu i Moravicu. Gledaj slavnu našu

zadušbinu pod Banicom, cerkvu Ježevicu. Pa me če

kaj za tri godine danah, dok se nepovratim iz Bugar

ske sa vojnice!“

Kad je ban to naručio i te naloge ljubi naložio,

opremi se na vojnicu. Povede sa sobom onoliko junakah,

koliko mu je car zapoviedio. I otiš0 na indivin, kako

bi reko Hercegovac. On ode pravo uz vodu Moravu,

primi se planine, lomna vlaha Staroga, a odatle se

okrenu k ravnoj Sienici, potomupolje Kosovo, a odavle

uza Saru planinu dodje k Prizrenu, gradu.

Ali kad tamo, car podigo vojsku i poš0 niz vodu

Bistricu. Stiže ga ban Milutin na onom Golešu, pla

nini. Tu se ban sa carem sastao. Zapitao za lako

38

zdravlje i čestitao mu srećan put.

Stiераn:

„Slugo moja, Milutine bane! Ako meni dade Bog

i sreća junačka, te dobijem kralja Bugarina, hoću tebi

u dèržavu da poklonim slavnu Bosnu, da njom banuješ

do vieka svoga.“

I tako se u toj rieči vojska okrenula odatle niz

Sèrbiju k Bugarskoj. Kad su amo došli, dočeka jih

kralj Mihajilo ukraj Laba, ladne vode. Tu se kralj sa

carem udario. Bili su se tri dana do noći.

Kad je četvèrto jutro osvanulo, priskoči kralju

loša sreća. Kralj se sa carem sreo. No ga dobro Stevo

dočeka. Stiže ga u po ravna polja. Mahnu sabljom i

odsieče mu glavu, pa porobi svu koliku silovitu vojsku.

Pošto je car Stiераn umirio zemlju Bugarsku,

zasiede njom vladati, te začama ovdie, kažu, za tri go

dine, a š njim u družtvu i ban Milutin. No da vidiš

mlade banice!

Tu neprodje ni godina danah, nevierna žena ne

čekaše vojna svoga, dok dodje sa vojnice. Obori mu

biele dvorove, opusti devet pomenutih vinogradah, raz

proda devet vodenicah, poruši cèrkvu Ježevicu, zaduš

binu bana Milutina, neuda sestre Jelice, nepazi mu

dvajuh nejakih sinah, već piše list biele knjige, te ga

šalje u Hercegovinu na kolieno Duki, Hercegovcu:

„Ču li mene, Duka Hercegovće!

„Pokupi kitu i svatove, te podji š njimi u ravnu

Požegu k bielomu dvoru momu, te uzmi mene za ljubu,

da ti budem vierenica; jer sam danas ostala mlada, a

sama, mlada banica, udovica. Ban je meni uginuo,

vojujuć u Bugarskoj. Ali se nemoj, Duka, zatrajati; jer

ne prose premnogi prosci.“

Tako napisa knjigu i odpraviju naskokce na skrovce

tu suparnica Penelopina. A kad dodje Duki sitna knjiga,

tako izkitjena, te on vidie, što mu piše mlada banica,

on haje i nehaje za kitjene svatove, već poleti na bielu

kulu, pa se stane odmah opremati, Udari na se liepu

odoru od dibe i kadive, pa se skide niza stube od

biele kule, odeu donje podrume, u konjušnice, te opremi

kulatasta konja, debela kulaša. Baci se njemu na ra

mena i ode preko slavne Bosne k valovitoj Drini, vodi

Zdravo prebrodio Drinu, već se mašio lomna

vlaha Staroga, te dodje do Užicah, grada. Onda se

spusti u ravnu Požegu k bielomu dvoru banovu. Njemu

pred dvorom odsiede konja svoga, kulaša. Tek što je

ušo u dvor, srete ga gospodja banica. U koi se mah

ugledaju, šire ruke, ljube se u lica.

Veli mu silan car, Uzevši se za biele ruke, otadoše na tanke čardake.

Ugosti ga ovdie svačim i svakojako mlada banica,

usladjenom kavom i rakijom. Potom doziva vierne svoje

sluge, te jim progovara ovako:

„Čujete li mene, vierne moje sluge! Pazite mi

пmoga gospodara, Duku Hercegovca, bolje, nego staroga

Milutina.“

О сиrvae in terras animaе, соelestium inanes/

Lada Milonova, Jelena Homerova, Didona Virgili

jeva, Sappha Pradierova, Esmeralda Hugonova, Sunča

nica Gundulićeva, žene Raphaëlove i onih pet, ili šest

ženah Balzacovih, sve ste divne kano božice u visinah,

a na nizinah ste sve žene — jednake!

Što biva, pitaš sad, čitatelju ljubopitan, što biva

u onih tankih čardacih? A mi odgovaramo: Niešto

biva. Što je to niešto, kakva li je to potajna stvar,

bilo što mu drago!

Vrieme teče, ili leti, svakako neudara lažno u na

zadak, a miesta nestaje. O vrieme, o miesto!

Dok Duka Hercegovac u tankih čardacih boravi s

neviernom banicom mladom sladke časove, te se u tu

marištu Lade i Ljelja na didonsku bludi i zabavlja,

neka je nam dano, pasti na odmor, te izcértati lakim

perom nieke ponisli o pučkoj književnosti, koje nam

padaju na um uza pripoviedanje započete pripoviedke.

A Duka se Hercegovac i mlada banica neka raduju!

Dvie su se učionice, da reknemo tako, stvorile u

krilu pučke književnosti. Оne prikazuju dvojako stanje,

u koje su dèržavna naša brodolomlja bacila duhove na

šega puka. Ti se duhovi hvataju za razvaline ogrom

noga broda bolje prošlosti, pa plove na daskah još pri

kladnije i veličajnije, nego na srećnih ladjah duhovi

ostalih narodah, kojih nije sukobila ista kob.

Dvie su učionice, tako reći, u akademiji nesre

ćah, u symedriju svakojakih, dugoviečnih napastih der

žeći se utiešnicah-riečih: bez muke nema nauke, učiо

nica očaja nja i učionica podanja, obie s nad

pisom Virgilijevim:

„Una salus victis, nullam sperare salutem.“

Obadvie može blagonakloni čitatelj razabrati i

shvatiti iz pučkoga piesničtva, kako su one zamilovale,

dokučivši dakako ne razumno, već prirodno ono, što

taje mudroslovci, kesioci našega vremena, viečnost

Božju u različnih izrekah, slikah i uzklicih, neumèrlost

duše u svem postupanju i činjenju životnom, sav kolik

izvor istinah, živih, viečnih istinah.

To je pravac tih učionicah, u kojih su učitelji

ponajviše sliepci sa guslami i gudali, a stara gatališta

39

i čudovišta sa biljem i gatkani, sagnute i siede bake

branjem liekovitih travah izkrivljenih rukuh i staroštju

pogriešpana obraza, viedogonje, sduhe i vidoviti ljudi,

kojimi vri i obiluje osobito onaj dio našega naroda,

što ga je odsiekla bridka ćorda turska od matere-zemlje,

a učenici, sav kolik puk.

Izrečene su istine načelo dobra, kojim se obie

učionice bore s načelonu zla, što je danas obličeno u

Turčinu. Načelo dobra nagazuje na odpor u jarmu div

ljačtva i gospodstva turske sile i vlasti.

A koje li su te dvie učionice, dakako pučkih pie

samah; jer kad mislimo, ili govorimo o pučkoj knji

ževnosti, onda su nam one svagda pèrve na umu?

Јedna je malena, a druga je velika. Pèrva sastavlja u

krilu svojem one riedke piesne i piesničke priče, koje

su se rodile prije turske navale, te preživile i današnji

se sve one piesme i piesničke priče, koje je kopito

turskoga hata izkresalo iz mèrmer-kaldermah i marmer

avljah, i one, koje se još danas radjaju na bliedoj po

ponajviše pepeljuge Apollina boga i Pallade, majke svoje.

Jedna motri sav kolik sviet sa visokih nebesah,

a druga iz dubokih jazovah izgoriela pakla. Perva je

čista u čuvstvu ijeziku, pa teče kano bistra izvor-voda,

a druga je mutna u obojem pogledu. Pèrva čuva na

rod svoj kano čedo, tetošeno u kolievci, angjelom

čuvarom, od ožujka do umorka. A druga mu zaustavlja

svaki slobodan korak bez odmora vrazi i djavoli, a ve

tinjami i pogubami, stvorenji vražje močvari.

Mi govorimo o puku i knjizi njegovoj. Ljudi pri

čaju i pievaju. Sav puk pieva i priča. Veliki se duhovi

stvaraju i dotieruju uz druge velike duhove od vieka do

vieka, od koliena do koliena, od plemena do plemena.

Jedno prima od drugoga. Pase medju sobom taru i bruse,

sve da i neglade gladilicom naših pomislih. Ali učitelji

ostaju sliepci i bake u borbi sa vrazi i djavoli, sa

avetni i pogubami, sa svimi stvorovi vražtva, što jih

razmnivom vide viedogonje, sduhe i ljudi vidoviti. Sve,

kako biva učenje i primanje, sve je to gërka i tvèrda

ljuska. Ali je zato zérno sladje i milije.

Kad čitamo puk u dielih njegovih, mi se divimo

tomu spisatelju. Čuvstvo nas steže, kano kad ugledamo

veliku prirodu u živu miru i goju njezinu, gdie provi

ruje svesjajnim okom svagdie začetnik i tvorac. Vidimo

zelenu goru nebotičnih pomislih, posutih cvietjem čista

čuvstva. Vidimo Livan-goru, zaobraslu u viečite će

drove pomislih našega puka. Vidimo bujne vèršike,

kako se lelijaju, kano sinji talasi od vietra, a debla

jim se upiru nepomična u viečno prasiedište stare do

movine.

Niekakvim su dahom zadahnuti spisi prostoga

puka našega. A taj se dah neda iztumačiti. Taj dah

zadiše i umnomu čitatelju dušu zrakom pouzdane bu

dućnosti. Naš je puk najveći spisatelj. A taj je dah

valjada duh njegov.

Može biti, da duh pradavnih praotacah boravi još

u Ogranakah svojih, u pozne unučadi njihove. Može

biti, da je on otčinstvo, kano što je mač, što ga je

otac ostavio sinu. Naš je puk najveći spisatelj.

U toga spisatelja siedi na sèrdačnom priestolu, te

vlada duševnim porodom sbiljnost, samovlastna ponosi

tost, gorostasnost pomislih, čuvstvena veličina, što se

čini takodjer, da je otčevina i baština.

Naš puk spada, kako smo rekli, u one mučenice

porodice, koje proganja sve zlo. Zato su mu u spisih

njegovih glavne točke muka i stérpljivost, borba i po

raz, pošto su odhujala vremena vladalačtva i junačtva,

viekovi samovlasti našega naroda. Te se točke ni u

životu, ni u spisih njegovih nedaju nikad sakriti, ni

zatajati.

On nosi tèrnov vienac, uzlazi na Golgathu. Pa to

opažamo u svakom spisu našega puka, osobito danas,

u doba prosvietljeno.

Kano što su svagda govorili, tako kažu i za da

našnje vrieme u obće, da je bolešljivo, nezdravo doba

prielazno. I mi kažemo, da je prielazno; jer svako

vrieme prolazi, te prelazi, ili na gore, ili na bolje.

Kad bacimo oko na današnje doba pučke knji

ževnosti, čini nam se, da se ona desi danas na prie

lazu na gore. Pregonjenje prirodne miere, pretieriva

nje istinitih slikah i prilikah, useljavanje tudjinstva

preotima sve širi i silniji mah. Duševni porod hramlje,

ka" i tielesni, komu je kosa robstva odkosila slobodne

noge. Sav se taj nazadak zércali u nesviesti nove učio

nice, kako smo nazvali skup novih porodah pučke

knjige. Ona malaksava, kano oganj, koi će da se utérne.

A u tom borenju udara u skitnju nepravilnosti i sva

kojakih prikêrpinah tudjih. U to doba smijemo opet

na punoj pravdi očekivati danak istine, kad će se si

lan nasip provaliti, pa će bistra rieka liepe, umierene

oduševljenosti teći kroz viečita diela toga vèrlo daro

vitoga puka.

A mi, koji to cèrtamo, mi smo težaci. Kakvi te

žaci? Mi smo tažaci, koji težimo posvetjeno polje

pučke knjige, opremamo za žetvu boljega danka. No u

40

taj mah; jer to polje nije još pravomu gospodaru na

bavljeno, a kamo li obezbiedjeno, zasad radimo imo, to

jest, mi hvatamo po zraku sinje oblake suhoparnosti,

te jih prodiremo. Ili je bezposlica, ili je zabava. Ako

je to zabava, zaista čudne zabave! Mi razgonimo pauč

ljivu maglu svagdašnjosti, te kroz nju hèrlimo u ono

polje sladkih snovah, gdie miriše modro cvietje uzori

tosti, gdie priprosti ljudi pričaju i pievaju priproste

legende. Mi smo težaci. Kakvi težaci? Težaci prosviete.

Nije nam do toga stalo, da slikamo u napredak

kakve slike Rembrandtove o toj poviestnoj legendi, iz

žimajući iz nje same krupne masti, potrebne za našu

slikaću pločicu; nećemo da kažemo, u koju učionicu

ide ona; nećemo ničija mnienja da sasretnemo; nećemo

da pokvarimo radost novosti: već želimo, da se blago

nakloni čitatelj sam glavom osviedoči, pak da lasno iz

rekne jasan svoj sud. A to će moći uraditi, kad pro

čita nastavak započete pripoviedke.

(Nastavak sliedi.)

Prevodi iz Aezopa I. V.

ХIХ.

Guske i ždralovi.

Ouidquid delirant reges, plectuntur Achivi. . .

Hor.

Slabiji je svemu kriv; jer je živ.

Posl.

Na jednoj se livadi pasahu guske i ždralovi. Do

dje gospodar njive. Zdralovi odletieše, a nespretne

guske-ševeljajke budu uhvatjene i poklane.

Često plate ubogi, zatečeni sa bogatci u istom

zločinstvu. Jednise proskitju, a drugim se lasno iznaći.

ХХ.

Starac i Smèrt.

Nenagli se nikad ničim !

Posl.

Nieki starac ciepaše u šumi dèrva. A pošto si jih

napèrti na ledja, zaputi se kući. Kad je prevalio komad

puta, vérgne na stranu svežanj, umoran od puta i bre

mena. Pa razmišljajuć nevolju starosti, zinuiz svega gla

sa dozivati smèrt, da mu ona sverši jadi nevolju. Smert

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

ču pomaganje starčevo. I doleti na bèrzo, zapitkujuć ga,

što želi. No starac u taj mah odumi, što je naumio.

I pokaja se, što je dozivao smèrt. Pa reče:

„Ništa, već da mi tko napèrti na ledja taj pèrt

dèrvah.

(Nastavak sliedi.)

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

(Nastavak str. 32.)

Nezvan došo, nepošten poš0.

Nije ga bilo doma, kad su mu krojili.

Na strikiti i na gate hoćeš igrati.

Nehitaju se jarebice na vesku, nego pod ploču.

Na hipu se vrieme várti.

Nije ga kud, ni kamo.

Nemože svaka crievlja na svačigovu nogu.

Nije mu ni pod pazuhom ostavio suha. Várlo ga umi.

Nije ga izpod parsta točit na kutalac.

Nije gruš za svakoga.

Neodkrivaj rane temu, ki ti nemože lieka dati.

Nadhodi snažnosti i Burjenovu i Bratutovu mazku.

Negovori, što hoćeš, za nečut, što nećeš.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

žensku vopros. (Žensko pitanje). Pod ovim nadpisom

izlaze novine u Petrogradu od mladoga lieta svakih 14 danah, te

iznose 10 do 15 arakah. Članci ovoga časopisa treba da su pisani

naročito po ženah. Ali uredničtvo prima izvor-članke i onih spi

sateljah, koji pišu, što je i kako stoji žena prema porodici i druž

tvu. Uz uredničtvo ima naputni ured za žensku zabavu, itd.

Osim toga kane podići u Petrogradu žensku čitaonicu, slo

bodnu učionicu dievojačku .. . Radujemo se napredku u pitanju

ravnopravnosti liepe pole našega družtva.

Sovremenik. (Suvremenik). Petrogradska novinska oblast

okrutna još traži žèrtve! Pomenuti miesečnik opomenu ona većpo

drugi put, a to za taj put; jer nije dosta pazio pravoslavne dèržavne

cèrkve, pa jer je kazao u niekakvoj piesmi, da su želieznice po

gubne po puk. Puste li tvèrdnje! Istumi pandžami zahvati petro

gradska razsuda i list G olos, a to bez zakonskoga razloga.

Evropski glasnik. Pod ovim nadpisom kažu od mla

doga lieta da izlazi četvèrtgodištnik, poseban glas za poviestne

i dèržavnoslovne znanosti. Mi pozdravljamo radostno taj nov porod

u Rusiji. Koji su važniji novi plodovi ruske knjige, o tom ćemo

budući put obaviestiti domorodno čitateljstvo.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 10. Veljače 1866.

Viek za tobom nosim

Darka dva nevina:

Jabuku cèrvenu,

Kitu ružmarina.

Dievojka, bèrža od konja.

Po pučkoj priči.

Sas

Bože mili, čuda golemoga

3.U devojke struka vinskoga

Već ju vile sniegom načinile.

Dahom su ju svojim nadahnule,

Liepotom ju svojom nadarile.

Vietrić ju je blagi oživio

I hitrinom svojom okrilio.

Nje nedoji materinje mlieko,

Već ju doji zviezda-predhodnica.

Nje nekrije ruho dievojačko,

Već ju krije ilištje zelen-gore.

Nje neresi ni srebro, ni zlato,

Već ju resi cvietje iz livade.

Кosa joj je tanja tanke svile.

Vje joj se do malenieh noguh,

Vedro čelo, kano vedro nebo,

Cerne oči, dva sunašca žarka,

Mlado lice, bielo i rumeno,

Kano ljiljan i rumena ruža,

Вiele ruke, dva prama od vune,

Meka miedra, krila labudova,

A ti se uzmičeš

Kano plaha ptica,

Kad joj smèrtonosna

Zaprieti strielica.

Stanko Vran. Džulabije I., 25.

Witi stasak, kano vita jela,

A nožice, kano munja živa.

, Sve je ovo, što ju nadvisuje

“ I kazuje liepotu božansku.

Razglasila liepa ta dievojka,

Razglasila po svem svietu bielom,

Hoće ona da se utérkuje

Sa junaci u po ravna polja.

Ako bi se kako dogodilo,

Te ju junak na konju predteče,

Biti će mu ljuba-vierenica,

Sve do groba vierna drugarica.

Kad to začu bèrza omladina,

Sastanu se po izbor mladići.

Svi se kupe u veliku četu,

Pak odjašu k dvoru dievojčinu.

Bože mili, velike li čete,

Sve po izbor glavitieh momakah!

Medju njimi careviću mladi

Na doratu, konju vilovitu.

A kad dodje u dvorove biele,

Dočeka jih radostno dievojka,

Pa jih vodi u zeleno polje.

A kad tamo, tako progovara:

„Jabuku sam ondie postavila

Od žutoga i suhoga zlata.

Tko najprije od vas do nje dodje,

6

42

Te ju uzme od biljege one,

Taj će meni vojno mili biti.

Ako bi se kako dogodilo,

Te ja pèrva do jabuke dodjem,

Pa ju metnem sebi u niedarca,

Svi ćete mi izgubiti glave.

Zato da ste na oprezu, momci!“

No nehaju mladi vitezovi,

Što besiedi mladjana dievojka.

Medju sobom ovako govore:

„Gle junačtva u slabe dievojke!

Kako nas je rada prevariti,

Nas, junake, térčanjem prestići!

No tako nam Boga jedinoga,

Neće ona do biljege doći,

Nego jedan od nas vitezovah,

Ako Bog da i sreća junačka!“

Na to pljasnu o ruku dievojka,

I svi nagnu u tërk poljem ravniem,

Svi na konjih, a ona piešice.

Ali jih je prestigla dievojka.

Ugledavši pred sobom dievojku,

Začude se prosioci čudom.

Jedan stade koriti drugoga,

Pa još bolje obodoše konje,

Te dievojku evo prestigoše.

Kad to vidie mlada junakinja,

Izčupa si jednu gladku kosu,

Pa ju spusti na zemljicu cèrnu.

Al' kad eto čuda velikoga!

Pred njimi se strašna gora diže

Od samcatieh visokieh planinah.

Od čuda se prosci pogledaše,

Neznajući, kamo jim je poći.

Sad polete za njom svi poletom;

No zaludu bèrzo jim térčanje!

Krasna vila, kano hitra striela,

Poletiela u goru visoku.

Sve ostavi za sobom junake.

A kad momci nemogu na ino,

Svi planuše kano živi oganj,

Potieraju razjarene konje,

Pa sad jašu kano vilovnjaci.

Kosom jim se ladan vietar titra,

Ljut jim oganj iz očijuh sieva;

U pèrsijuh disanja nestaje,

Sèrdce skače, kano da je biesno.

Svaki gleda, goru da prevali.

Primiču se. Vesela jim majka!

Stèrmu goru biehu prevalili.

Zaostala cèrnooka moma.

Nezna, kako da jih sad nadvlada;

No bèrzo se bila domislila.

Pusti suzu oku iz zienice,

Suza rodi veliko jezero,

Silae vode buknuše posvuda.

Preplave se gore i livade,

Ravna polja i daleka sela.

Kad jih silna voda obkolila,

Sad vidieše prosioci jadni,

Da jih vila svačim nadhitrila.

Pa nemogu dievojku ni stići,

A kamo li valjano prestići.

Svi bi lude glave izgubili,

Potopili u toj vodi silnoj.

Neplaši se hrabri careviću

Niti vode, niti smèrti cèrne,

Već on pliva za njom ma doratu,

Na doratu, konju vilovitu.

No kad vidie, gdie mu je odmakla,

Razljuti se, viknu gromovito:

„Stani, momo, ako Boga znadeš!

Zaklinjem te imenom Božijim!“

Kad zakune po treći put dievu,

Stane ona na rieči njegove.

Sadju junak bèrzo uhvatio,

Straga ju je na dorata vèrgo,

Preplivao široko jezero,

Pa ju vodi kući, k dvoru svomu.

Jašuć junak visokom planinom,

Okretje se k vierenici svojoj.

No na jednom što opazi jadan?

Vidie jadan, što se dogodilo!

Pusti vila pod pazuhom krila,

Ode moma u zelenu goru,

Ode vila na laganieh krilih.

Оtmar Bušić.

43

Pripoviedke.

Iz života slavonskoga naroda. Napisao Mijat Stojanović.

XXXIII.

Poboj pod Sokolom.

Bijaše o posliednjem ratu turskom, kad je cesar

ska naša vojska obsiela na Bosanskoj krajini tvèrdjavu

Soko. Stajahu naši Krajišnici po običaju svojem na

prednjih stražah, utaboreni na jednom podnožju planin

skom blizu tvèrdjave.

Jedan kapetan turski pozivaše naše junake, da

mu tko godj iz cesarske vojske izadje na poboj. A on

će izaći na konju u polje na vieru i poštenu rieč ju

načku. Turski je kapetan dozivao sa obkopa, da bi

najvolio, kad bi mu pukovnik, niekakav Davidović, ili

sam glavom izašo na poboj, ili tko godj od kapetanah,

ili četnikah njegovih.

Pukovnikje pročuo preko uhodah,kako suseTurci,

Sokoljani, našli u velikoj zapari, kako šерértlje, što se

veli, i tèrpaju obie noge u jednu emenju *). Pa zato

zapodievaju svakojaku musevedu, nebi li se kako,—

po što bilo,— izmakli iz stupice, iz nokatah krajiških

vojnikah. Zato je turski kapetan i pozivao našega pu

kovnika na poboj, samo da kako godj zabavi naše, pak

da dobije vremena, da se bolje spremi i pripravi u

tverdjavi. Najposlije pozove bielom knjigom i pismeno

Turčin našega pukovnika, kako je on kazao,„namejdan.«

Pukovnik mu odporuči, neka izadje na poboj ili

mahom sutradan ranim jutrom, ili neka mu pošalje ključe

od tvèrdjave. Drugčije će on odmah jurišati tvèrdjavu.

Opet turski kapetan poruči pukovniku, da neće glavom

da dodje, nego će poslati sina svoga. Tako je odlučilo

tursko vieće. Pukovnik opet odporuči, da će i on po

Slati jednoga od častnikah svojih.

Pukovnik skupi oko sebe sve svoje častnike, te

jim kaže, što je ugovorio s Turčinom, pak onda reče:

„Bratjo, junački častnici! Tko bi htio izmedju

vas poći jutra Turčinu na mejdan, kano dobrovoljac?“

Zaore mnogi junački glasovi:

„Ја ću, ja ću, gospodine pukovniče!“

Pukovniku se sèrdce širilo od radosti u junačkih

grudih, kad je vidio, kakve on vodi junake, te izabere

jednoga zastavnika, po imenu Marijana. Dao mu je

pukovnik dopuštenje, da može od konjah njegovih oda

brati, koga mu je volja. No Marijan, – čini mi se,

*) Tako se govori, a turska rieč emenja znači cipela, crievija.

rodom Kobašanin,— odluči poćik Turčinu na svojem

kulašiću! Uročeno je, sabljani se ogledati na junač

kom boju.

Ranim jutrom o sunčanom iztoku liep lietnji dan,

da ga je milina pozdraviti! Marijan usiedne čila kula

šića svoga, što je bèrz i okretan, kano lastavica, i od

jezdi s mnogo drugovah, častnikah, na ročište.

Turčin je već bio ondie. Konja je džilitao“),

miekakva velikoga hata. Pa kad vidi našega junaka na

kulašiću, udari grohotom u smieh, misleć, već je šu

Marijan nazva dobro jutro Turčinu, pa prihvati:

„Čekaj, komšija, neviči: hop, dok neskočiš

To izustiv, térgne naš junak sablju od bedre,

niekakvu zamašnu ćordu. I Turčin térgne krivu svoju

demeskinju. Sad se udare junaci pred mnogimi sviedoci

s jedne i druge straneu po ravna polja za rosne trave.

Turčin navali goropadno na našega junaka sa ve

likoga hata svoga, kano zmaj iz oblaka. Obleti ga sa

svih stranah. Maše krivom sabljom, kano ljutom gujom.

No Marijan dèrži Turčina na oku i odbija svaki udarac

majstorski. Turčin biesno mlati sabljom po zraku. Naš

junak odvratja svaki udarac. A kad se sablje sudare,

prosipaju se iskre, kano da se oganj kreše. Oči

gore, gledajući kreševo. Turčinu skače hat kano po

maman. Spade Turčinu sa glave čalma. Marijan pod

bode ostrugom kulašića svoga. Udari sabljom odlučno.

Sablja sievnu, zazvižda u zraku i sastavi Turčina po

vratu. Turska glava spade sa ramenah, kano zrela

kruška, kad ju vietar obori sa grane u travu.

U isti čas prilete hitro i uhvate hata za uzdu.

Нat poskoči, a trupina se mèrtva Turčina stropošta

na ledinu. Hata turčinova i oružje njegovo uzme Marijan

sa sobom. A Turci odnesu mèrtva kapetanovića, lelečući

i vičući: hallah /

Naša vojska navali bèrzo na Soko i otme ga Tur

kom. Marijan je, kako se pripovieda, za junačtvo svoje

liepo nagradjen. On bi više putah izlazio Turkom na

mejdan junački, da ga dieli, te odsiecao turske glave.

ХХХIV,

Tèrgovčić u selu.

StariJovo V... bijaše u selu B... čoviek ugledan

i poštovan, tërgovac pošten, vriedan, dobroćudan ipoda

šan sirotinji, a k tomu imutjan, upravo bogat. Već

*) Razigravao.

*) Šućur Bogu, iliti kućuri! govore po Bosni ponajviše Turci. Te

znači: Hvala Bogu! iliti, što mi govorimo: i onako.

(G

44

oddavna leži u ladnom grobu. A sad mu unuci siede

u znatnoj kući tèrgovačkoj, kojoj je on prije 50, ili 60

godinah udario osnove.

Sve bi selo zvalo staroga tërgovca čičom Jovom,

pa se stari ljudi još opominju, kako je čiča Jovo bio

radin, trudoljubiv, priliežan, marljiv, štedljiv i podhvat

ljiv, a uza to čoviek pouzdan, tverde rieči i viešt po

slu svomu.

Kad se naselio u selu B..., sagradio si je malu

kuću dèrvenu na ledinku usred sela i otvorio kano tér

govčić mali „dućančić.“ Evo, što je od prilike bilo do

biti u čiče Jove: soli, stipse, galice, krede, čivita, var

zila, slanca, nišadora, žive, praha, Šprije i olova, lu

lah, kamišah, ožicah, lonacah i drugoga zemljanoga su

dja; potom konacah, vèrvacah, tivtika, iliti predjice

za prost vez; pamučka, sapuna, sviećah, užarske robe,

cica i džoča, rubacah i rubčićah, čarapah; žvalah i ča

valah i druge sitne robe gvozdene, kano što su česala,

svèrdlovi i svèrdlići, verižice za šaraglje, itd.; osim

toga zércalah, burmah i pèrstenah, putcetah, proste

čohe, platna, katrana, tutkala, krutila, mastila, hartije,

olovakah, duhana, olaja, staklene robe; potom i spužve,

bademah, slanine, masti, meda, nožićah-klоcah, mrežah

za ribolov, balokotah, smokavah, ulja, riže i kaše. Još

je imao čiča Jovo u tërgovini svojoj i mnoge druge

robe, što su ju tražili seljani i seljanke: svilene tka

nine, svilenih rubacah, nakita i gvoždja za svaku po

trebu, sukna, platna i svašta i koješta pomalo. Što bi

tko potražio u njega, a on nebi imao, to bi odmah

nabavio iz Osieka.

Prodavaše robu svoju u priličnu cienu. Nikad se

nebi cienjkao sa stalnim kupcem, s mušterijom. Tko

nebi mogo mahom platiti, davao bi tomu, ako ga je

poznavao, i na poček, a primao miesto novacah i žito,

ječam, zob, laneno sieme, gorušicu, olaj, suhe šljive, pa

bi poslije, nakupiv toga podosta, prodao napose tu robu.

Opominjem se, da je čiča Jovo primao pod robu i tru

lje i pernje. Pa kad bi jih mnogo nakupio, vèrgo bi jih

na vozove, te odvezo na Savu u brod, pak jih je sla0

uza Savu u Zagreb, a odanle u Tèrzt.

Tako bi čiča Jovo radio mnogo godinah do sta

rosti svoje, odhranjivao dietcu, razudao tri kćerke, sva

koj dao po liepu pèrćiju i poslao dva sina u tërgovinu.

Poslije jih liepo izženio i primio k sebi u tërgovinu. I

tako doživio liep plod truda svoga. Sinovi su podigli

tèrgovinu na veliku; razmakli ju na mnoge strane. Uz

običnu su tërgovinu tërgovali i sa Bosnom u svašta, i

to kupujući marhu, goveda i svinje, kukuruz, suhe

šljive, gradju, dèrva i drugo svašta. Usvem su napredo

vali. A čiča je Jovo, kadje kano starac preko 70godinah

preminuo, s mirnom dušom mogo leći u grob. - Sinovi

mu bijahu u svoj okolini najugledniji i najimućniji ter

govci, koji su robu svoju za terg dobavljali upravo iz

Pešte, iz Bérna, iz Beča i Terzta. „Pa što se godj mo

glo dobiti u tërgovinu u kakvu gradu, to se dobivalo

i u sinovah pokojnoga čiče Jove, niegdašnjega tergov

čića. Tako jest: Tko radi, Bog nebrani!

Kako je čiča Jovo, těrgovac, bio valjan i darežljiv,

osviedočio sam se na oči svoje kano mladić.

Čiča Jovo bijaše već starac preko 70godinah, kad

je u selu težko obolio niekakav stari putnik. Ovoga

primi obćina pod skérb svoju, da neskapa od bolesti i

nevolje pod tudjim plotom. U selu nema bolnice. Zato

smieste bolestnika u seoskoj kući u jednu izbicu. U

toj kući blizu doma mojih roditeljah stanovaše konjušnik

obćinskih pastuhah. Kad je čuo čiča Jovo za toga bo

lestnika, koga je liečio satnijski liečnik o dobrovoljnom

trošku obćinskom, dolazio bi stari tèrgovac, Jovo, sam

glavom po dva, po tri puta k bolestniku isvaki mu dan

donosio ponudah i gospodskih jelah za okriepu. Nie

koliko miesecih bolovaše taj stranac, ležeć logom u

seoskoj kući. Neprodje dan kroz dugo to vrieme, da

mu nebi stari Jovo došo u pohode, te ga čim godj

obradovao i ohrabrio. Najposlije umre stranac. A stari

ga tergovac sahrani o trošku svojem. Neka mu Bog

plati rajskom slavom!

L. ------------

Zemljopisne viesti

O

Bosni i Hercegovini.

Diо Х.

(Nastavak str. 40)

Stara legenda pripovieda nadalje:

Tako ostade za petnaest danah, dok se mlada ba

novica spremi, te pokupi sve koliko blago banovo. Od

nese mu svietlo oružje, odvede mu dva konja, kano

dva viteza, zarobi mu dva nejaka sina, a š njima Sestru,

Jelicu. Pak onda ode neviernica sa Dukom u Herce

govinu.

Tako bilo, zadugo nebilo. Prosu se glas i otide

od ustah do ustah, dok začu na posliedku i ban Milu

tin. On skoči na noge lagane i ode pravo caru. Jutro

45

bijaše. Zato mu nazva dobro jutro. A čestiti mu car

bolje prihvatio :

„Dobro dodje, bane Milutine! A što si mi, bane,

tako uranio? Što li si neveseo, sine?“

Kad ga je car ovako milostivo zapitao, poklanja

se ban do zemlje i ljubi cara u ruku i kolieno, pa mu

stane smierno govoriti:

„Gospodaru, silan caru, Stiераne! Evo imadu

četiri godine, odkako s tobom, čestiti caru, vojujemo

po Bugarskoj, po toj zemlji prokletoj. Kad sam po

lazio na vojnicu, i ostavio sam biele dvore svoje i ba

nicu, ljubu-vierenicu, Ikoniju. A sad čujem, da je do

zvala prosioca, pak da se preudala i poharala meni

dvorove sa niekakvim Dukom, Hercegovcem. Zarobili

su mi dva mlada sina i Jelicu, milu moju seju. Sve

je odveo sa sobom u Hercegovinu. Obatalio meni biele

dvorove. Ostalo mi je od svega imanja devet vinogra

dah, a to nerezanih i nekopanih. Nemelje više meni

devet vodenicah; jer jih je neviernica svih razprodala.

Razorila je moju zadušbinu, liepu cèrkvu, Ježevicu.

Zato se molim tebi, mili gospodaru! Pusti mene, da

idem k bielomu dvoru, da obidem imanje, pak da po

vratim mnogo blago svoje i da dovedem k sebi dva

nejaka svoja sina i sestru, Jelicu dievojku, da se osve

tim Duki, otimaču, i da vratim njemu žalost za sra

motu.“

Kad je car razumio rieči, što jih je ban besiedio,

te ga saslušao, progovori onda banu ovako:

„Priustavi se, bane Milutine! Čekaj, dok ti da

dem jedan sitjan nalog, što sam tebi poklonio ponosnu

Bosnu u tvoju dèržavu.“

Kad je ban čuo cara, što govori, sagne glavu do

zelene trave, pa ga poljubi u skut i ruku. Posluša ga

i pričeka tri dana.

Car izpuni rieč svoju. Kad je četvèrto jutro osva

nulo, dade banu glas i nalog. A ban se odavle podigo

i ode kroz Bugarsku pravo Kruševcu. A od toga grada

dodje uz vodu Moravu i stigne pod Jelicu u selo Ba

njicu. Ovdie ogleda vinograde svoje. Onda se uhvati

ravna Dragačeva.

Stiže ban pitomoj Požezi pred dvorove svoje. Ali

su mu bieli dvorovi potamnieli. Polupani su stakleni

prozori, obaljeni tanki, visoki čardaci, oburvate duboke

konobe, porušena mramor-dvorišta, razbita gvozdena

Vrata . . .

U dvoru nikoga nenalazi. Nigdie mu nikoga ne

ma, do jedan bolan sluga, po imenu Milovan. Pita

njega ban Milutin:

„O Boga ti, vierni moj slugo!" I nastavi, kano

da neznade ništa, pitajuć: „Tko je poharao biele moje

dvorove? Tko li je odveo dva nejaka sina i Jelicu,

milu moju sestricu? Tko je pokupio iz riznice blago?

Tko li je odveo konje iz konjušnicah? Tko li je od

nio svietlo oružje i odveo ljubu, Ikoniju?“

Kad je ban ovako dovèršio pitanje, odgovara nje

mu sluga, Milovan:

„Gospodaru, Milutine bane! Kad me pitaš, hoću

da ti kažem po istini; tko laže, nevidi neba. Sve ti

je, bane, ljuba poharala s nevaljancem, sa Dukom Her

cegovcem. Sve su odnieli u Hercegovinu, da se pro

slavlja Duka, otimač, na sramotu tebi i tvojim.“

A kad je ban saslušao slugu, on se rukom maši

u džepovei dade mu dvanaest dukatah od suhoga zlata,

te mu rekne:

„Naj, to je tebi, slugo Milovane, te se hranii oda

zla brani! Bolan si, pa se izlieči, dok se povratim iz

Hercegovine.“

Pošto je te rieči izustio, okrenu konja svoga, po

mamma bielca, i ode pravo preko vlaha Staroga, dok

stigne u Hercegovinu pred bielu kulu Duke, Hercegovca.

Ali Duke nebijaše na domu. On je otišo kTrojici,

cèrkvi, i odveo sa sobom ljubu, Ikoniju. U dvoru mu

nebijaše nikoga. Ban traži po dvoru. Nenalazi ništa,

do dva nejaka sina svoja. Goli i bosi stoje u dvorištu

i umetju se kamena sa ramena. Dok se igraju, mladji

govori starijemu:

„Udari, brate, ako bolje možeš!“

A stariji je mladjemu odgovorio:

„А kako ću ti, brate, odbaciti, kad sam nejak?

Nisam se vinom pričestio, ni bielim kruhom nahranio,

odkako sam izgubio baba!“

Ban Milutin stoji u prikrajku i sluša, što mu se

sinovi razgovaraju. A kad je čuo starijega, udariše mu

suze od očijuh. Utiera bielca u mramor-dvorište. Opazi

ga dvoje dietce lude. Pa pobiegoše nejaki sinovi u

biele dvorove. Polete k miloj tetci svojoj, te joj kazuju:

„Teto naša, Jelice dievojko! Netko je doš0 u

mramor-dvorište, pak on jaše bielca babova!“

Zar nas neopominje ovo miestance, kano što u

obće ciela pripoviedka premnogih sgodah iz Odysseje?

No čujmo, što je Jelica uradila!

A kad je to čula Jelica dievojka, izadje pred biele

dvorove i pozna odmah miloga brata svoga. Pade mu

oko vrata i stane roniti suze niz bielo lice. Ali ja

tieši ban, Milutin:

„Nemoj, mila sestro, više tugovati! Ta dosta si

mlada plakala i tugovala u rukuh Duke, otmičara.“

46

Na te se rieči bana, brata svoga, dievojka malo

utiešila. Dovede mu odmah dva nejaka sina. A ban

ode, da miluje dietcu. No tiho govori Jelici:

„Otvori mi bielu kulu!“

Ali sestra njemu tiho odgovara:

„Kučka jedna, a ne snaha moja odnese ključe od

kule, te je otišla sa Dukom, otmičarem, k Trojici, bie

loj cèrkvi.“

Kad je ban saslušao sestru, podvika on trideset

junakah, te obiše na kuli vrata. Ban se penje na bielu

kulu.

Kad je došo u kulu, nadje ondie popete kotarice,

što jih zovu sepeti. Otvora popete sepete i nadje ban

dietčine haljine, osim toga dolame, dugačka odiela s

pojasi, od zelene kadive. Izvadi dietci tanke preobuke.

Potom obuče dva nejaka sina i Jelicu, milu seju

svoju.

Onda navali ban na konobe Dukine. Obi jih i na

poji cèrvenim vinom i dietcu i družinu svoju. Izvadi

hlieba, pa jih nahrani bielim hliebom. Posla jih u

mramor-dvorište, da se mladi igraju po dvorištu. Na to

sakri ban konje u konjušnicu, a junake na bielu kulu.

I tako udari zasiedu, strašnu i kérvavu.

Sad ode, da gleda sa biele kule, što mu rade

dietca po dvorištu, i što će jim Duka učiniti, kad do

dje sa ljubom u dvorište.

Malo bilo, zadugo nebilo. Ali eto ti Duke, Her

cegovca, gdie ide sa ljubom, Ikonijom! Kako je vidio

dva banova sina, on poterže pleten bič, te ode, da tiera

dietcu po dvorištu.

Ali kako je ban ugledao, što radi Duka od sino

novah njegovih, skoči sa čardaka i povika trideset ju

nakah iz zasiede.

Svi obkoliše Duku, otmičara. Htjahu njega uhva

titi živa. No se neda Duka. Tèrže sablju u desnicu.

Pogubio je banu dvie sluge.

A kad to vidie ban Milutin, on udari Duku, ot

mičara, pernim buzdovanom svojim. Sgodi ga usred

čela junačkoga. Duka pade u zelenu travu, a ban do

pade. Koliko mu je bio žedan kérvi, mahnu sabljom,

pa mu odsieče glavu.

Ljuba Ikonija stade biegati mlada niz dvorište,

kako ugleda, što se tudie sbiva. Nedadoše joj dva ba

nova sina, već ju uhvatiše odmah i dodadoše ju u ruke

banu. Ban povika na junake svoje:

„Најdete amo, vierne sluge moje!“

Junaci poslušaše bana, donesoše bielu korpu

platna, zališe ju lojem i katranom, tekućom paklinom, i

uviše u to platno neviernicu, Ikoniju.

Cielu ju omotaju savèrh glave do zelene trave,

pak onda siedne ban piti rujno vino. A njoj zapališe

rusu kosu.

Kad joj dogori dolie do očijuh, stane se ona moliti

banu Milutinu:

„Gospodaru, baue Milutine! Nedaj, bane, čarnih

očijuh svojih! Dosta si jih putah poljubio.“

Ali odvrati ban Milutin otëržito:

„Dok ljubio, dotle i branio. Sad jih neka brani

Duka, otmičar!“

Kad dogori do bielih dojakah, ona zove dva ne

jaka sina:

„Dietco moja, ako Boga znate, vi nedajte, da iz

gore dvie biele dojke! Dosta su vas putah mliekom

zadojile i dosad ludih odhranile.“

Оdgovara joj dvoje lude dietce:

„Jesu, majko; ali je skupo stalo, ta dvoreći Duku,

Otmičara, goli i bosi za tri godine danah !“ . . .

Svèršena je ta strašna osveta, ili kazan, koju

verše dietca i roditelj na neviernoj materi, strašna ka

zan, čitatelju ! Opravdana je naša tvèrdnja, da nas ta

pripoviedka vodi kroz strahovito rigalište, kroz opaljeno

ždrielo goropadnih čuvstvah i strašnih dielah pučkih,

premda prieti u čitavoj smeći najladnija strogost u ću

dovitu i naravnu postupanju.

Tako se izvèrši strašan sud, što bi ga Minos u

donjem svietu ovèršio na nevierstvu i preljubstvu, samo

u donjem svietu, pošto je umro, te ostavio bieli danak,

a š njim kraljevstvo i zakonjačtvo na Kreti, pa postao

S prestroge pravednosti svoje sudac preminulih dušah,

božanski sudac, sin Divov i Evropin. Takav bi bio on

odkrojio sud na tielu žene svoje, Paziphaje, kad je

bikom rodila Minotavra.

Groza nas hvata, strah nam i trepet steže sèrdce,

kad svèrnemo oko na to gérdno; ali pravedno dielo,

što ga je učinio pod Starim vlahom ban Milutin. Izgori

kučka Ikonija savèrh glave do zelene trave. Pa što

uradi on potom?

Ban, kad si je izkalio tako sèrdce na najdivlji

način, što ga može ljudska glava izviti, skoči kano

biesan od zemlje na noge, radujuć se osveti i plienu.

Pohara kulu Dukinu, odnese mu i blago i oružje, od

vede konje i sokolove i zapali mu biele dvorove.

I to je ciela pripoviedka, što zaudara neugod

nom vonjom zahèrdjalih načelah.

47

Ta pripoviedka nije nipošto izmišljena kakva ne

man razmnive, niti gérdan izrod pučke mašte. Nije

ona pregoriela na žaru nenaravnih strastih. Već ban

Milutin, banovica i otmičar Duka dolaze pred oči da

našnjega čitatelja kano stvorovi čudnovate naravi, kano

likovi maglovitih vremenah mračne prošlosti.

Ako nam se Duka, Hercegovac, ukazuje kano ru

žan značaj, a ono je banovica pokazala još gérdje

serdce. No sve se može izpričati! Jer ništa nema na

svietu tako tamno, što duh ljudski nebi bar tobože mogo

obasjati.

Vrieme bijaše gvozdeno, a i sèrdca bijahu gvoz

dena, zahérdjala od vlažne magle družtvene mražnje,

kad su junaci mislili i silom tražili, da jim žene služe,

kano što oštrice bridke sablje.

Istina, ima zlih sèrdacah u ovo vrieme, koliko jih

je bilo u drugo. No sve goni vietar ništavosti i zabo

ravi, od koga izpadaju listovi iz poviestnice pravih vre

menih slikah, kano što se od sievera obara listje s po

žutiela dèrvetja.

Ali nam se ljudi čine ujedno, kad smotrimo tiek

značajah i naravih, kano žitno zernje u rešetu.

Ima časovah, gdie je dobro žito, upravo bielica

pšenica na vèrhu, te se odozgor razvèršuje. Aima opet

drugih, gdie se na vidielo pomalja ponajviše izmlatjeno

osje i pliesnivo žito, ili plieva.

No ta pliesan neka nam nedira odviše u zienicu.

Svi ljudi idjahu od izkona i svi mi idemo jednako na

štakah i gingaljah, jedni više, a drugi manje.

To više i to manje, ta miera visi o volji našoj.

Kad sad evo ovako razmišljamo o tom, kako smo

nemoćni, pada nam i nehotice na um kano mila utieha

basna Aezopova o zecevih i žabah. Prirodni mudro

slovac, Аezop basni tako: Medju obične naše zeceve

dodje odniekle jedan zес-pustinik, anachoreta, pa jim

počne propoviedati, cèrtajuć jim zečje življenje kano

najkukavnije i najhérdjavije na svem svietu bielom. On

progovori:

„Što smo mi, kukavci zecevi? Nije dosta, što nas

love i jedu ljudi! Što nas tieraju psi! Što nas tamane

i iztriebljavaju orlovi! No neka protěrči miš, i lištje

neka zašušti, već napada na nas strah i trepet. Na

što nam takav život, kad smo odsudjeni, da prije

smèrti umiremo svaki čas i svaki tren oka od straha?

Vidite li ono jezero?“

„Vidimo!“ poviču svi.

„Најde dakle, da i mi jedan putu životu učinimo

što, da valja! Svi vi napred, a ja za vami, da skočimo

tu i da se udavimo! Može biti, da se tko godj nadje,

te nam rekne: Živio, zecevi!“

Tek što on to izreče, kad svi viknu: juriš! Pa

potërče. Zabe se oko jezera, čujući topotanje, uplaše,

pa ti bèrže bolje stanu stèrmoglav skakati u jezero.

To videć jedan stari zec sprieda, okrene se i vikne:

„Stoj! Što ta laža“, počne govoriti: „malo neučini

od nas? Kaže nam, da smo sami mi strašljivi i zato

nedostojni života. Evo, sad svi vidieste, da ima i od

nas strašljivijih stvorenjah, koja jih se sila utopi od

nas, uplašenih!“

Onda nagnu tražiti propoviednika; ali njega nema.

Odtada živu naši zecevi, kako su i predji njihovi živ

lieli, niti slušaju više kojekakve laži.

Sve je dobro na svietu u rešetu božanstva, kojim

potresa tvorac i sijač ljudih i svojstvah njihovih. U

protaku velike prirode ima koješta; ali je sve premu

dro razredjeno. Zec, dok ga tko neuhvati, žive, pase

se,skače po dieteljini, po zelenoj travi, ili po sniegu, pa

se plodi. Uhvati li ga tko, tu mu je konac. Za to je

zec i upravo je za to stvoren. A ljudi su osobito kano

razumni stvorovi podobni pravednu i mudru pravljenju

svomu. Ali gdie toga nema, ondie se izvèrne rieč:

aliis, non sibi/ i oni živu kano zvierinje. Jači muči i

dere slabijega.

Ali opet nijedan čoviek neposěrnu tako, da mu

nebi mogo naći izpriku u vremenu, osobito ako ga je

na okrutno dielo poveo gniev.

U doba, kad su se carevi ljubili nesamo u ruke,

već i u koliena; kad su se čitave zemlje darivale za

služnim, platjenim vojnikom; kad su sokolovi bili

miesto pušakah za lov u ptice; kad su dvorovi imali

psare i psareva, sokolare i sokolareva: onda bijaše i

žena više stvar, nego čeljade, pak u duhu onoga doba

treba na kule na vile tražiti izgovor ojadielomu Milu

tinu, banu.

Mi branimo sirotu banovicu, Ikoniju; jer vidimo,

gdje je od nevolje zlo počinila, gdie joj se mladoj noga

spotakla s klizka mosta mladjane zanosnosti u kaljavu

bujicu preljubstva. Mi bismo opet najvolieli Ikoniju;

jer nismo pustinici, anachoretae. Zašto je izgorio naj

savèršeniji stvor prirode, žena? Sbog ljubavi li, ili

preljubavi! Pa zar je to kakvo zločinstvo?

Do Ikonije, koju sažaljavamo od svega serdca,

pomalja iz naše legende glavujedno čeljade sasvim divno,

stvor odyssejske viernosti, kano Evmaеј, stari bolan

sluga bana Milutina, sluga sebe nedostojna gospodara.

48

No sve nam najposlije valja izvinjavati za ona

doba, kad su po zelenih gorah, kano što na Avali pla

nini, ili na Durmitoru, stolovale priznate vlade viešti

cah, vukodlakah, vilovnjakah i stuhaćah.

Jemen-hetan! to je glas vukodlakah i klik stu

haćah, kad dolaze na subotu u veče, te se hvataju u

kolo.

Priča ide po svoj Hercegovini, da se stuhaći, što

su kano poluvile i poluvragovi, kupe po velikih plani

nah i kamenjacih. Nose na noguh gužve od ljudskih

žilah, te jim se noge nespotiču, kad prolaze najstèrmi

jimi liticami. Kad se komu prekine gužva, on spo

padne čovieka, pa mu izvuče žile iz noguh, te načini

drugu.

Jemen-hetan! priča ide od ustah do ustah, da je

onu noć, kad se to osvetljivo gérdno dielo dogodilo,igralo

kolo stuhaćko na viencu Staroga vlaha. U tom kolu

puče gužva od ljudskih žilah na noguhjednomu stuhaću.

On naumi, da uhvati bana Milutina, pak da si načini

od žilah njegovih novugužvu. No nedade mu ostala dru

žina. Reče mu, neka se prodje tako gérdina čovieka,

kano što je bau Milutin, okrutnoga osvetnika žene svoje.

Jemen-hetan! O stuhaći Staroga vlaha, u vas li

je tako ćud plemenita! Ondie na onom Starom vlahu,

gdie čarate čarne misli, tako li izvolievate žertve svoje,

te dèržite, da je nedostojan vam podati za gužvu žile,

koi je okrutan! O udarite i izvucite žile svim okrut

nikom toga svieta! Dodjite, vidoviti duhovi sa Staroga

vlaha, pa derajte žile do sèrdca pakostnikom čoviećan

stva, kletim satriteljem slobode! Prodjite se u tom

dobre ćudi. Dobra je ćud na miestu prema dobrim.

Dakako, asturijski bik, koi se nemiče, kad na

sèrtje na njega picador, pobiesni, kad ugleda pse i

mahače-zastavnike, što ga gone hajkom. Može biti, ni

ban Milutin nebi tako bio pobiesnio, da mu žena, mlada

banica, nije otišla, već da je milinka svoga, Duku, pri

mala pod okrilje potajne ljubavi u cielih dvorovih sta

roga bana, koi je i onako izbivao. Bog zna!

Istina je živa, i u ljubavi treba, da bude posto

jana sreća ljubavne sladosti, sliediti prema silnijemu i

pravom jačemu dèržavnu mudrost probitačnosti.

To, što sad hoćemo da pripoviedamo, nepruža

više ruke glavnoj našoj nakani, već to činimo za volju

staroj legendi, da damo starici, što ju ide. Ona još

niešto hoće da kaže. Već je zaustila:

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Ban Milutin, kad je opalio dvorove Dukine, otide

k novoj banovini, koju mu je car poklonio, kako je već

poznato čitatelju od opisane trogodišnje vojnice u Bu

garskoj.

Namiesti se ban Milutin u Maglaju, u bielom

gradu. Ovamo dodje k njemu sva kolika Bosna, zemlja

slavna, i trideset mladih kapetanah njezinih. Oni se

banu pokloniše.

Sad izvèrši ban ono, što mu je nevierna žena za

nemarila, te mu prebacila sve naložene naloge. Ban

udade sestru, Jelicu, u pitomu varoš Djakovicu za so

kola Pavla, Bérdjanina. Oženi dva nejaka sina izprieko

mora, odanle od Latinah, od Talijanacah.

Kad se ban i opet obogatio, steče mnoge prija

telje, s kojimi je u radosti uživao gospodske dane do

ladna groba.

Na kraju dodaje starac Milovan, sliерас-pievač, kad

poje istu pripoviedku o banu Milutinu, ovakvu želju:

„Bog mu dao sa životom zdravlje!

Nama, bratjo, na srećno veselje!

To velimo, da se veselimo,

Nebi li nas i Bog veselio!“

I tako vèrgne na stranu gusle javorove i gudalo

od jadikovine. Skérsti ruke i zažmuri, kano da spava!

Tako i mi. Gluha je noć. Ništa se nečuje, do udaranje

zvonah i urah i pojanje budnih stražarah noćnih po

obližnjih dvorištih. I mi metjemo na stranu gvozdeno

pero i gudalo nemirnih pomislih, te se bacamo u na

ručje Morpheju.

No nemožemo prestati, dok neizpričamo izrečene

želje okrutnomu banu. Pèrva vèrsta nije ništa, već iz

reka puste uštivosti u običaju, pa je nedéržimo za glas

pučkoga odobravanja. A ostalo želimo glasom sliерса

pievača od svega serdca svakomu čitatelju svomu, bio

kakav mu drago, koga pitamo, kamo ide pomenuta pri

poviedka, eda li u učionicu podanja, ili u učionicu oča

janja? Mi mnijemo, da se ona rodila na izlazu iz

perve, a na ulazu u drugu, dakle, da je nahod po sta

roj vèrstnoći piesničkoj i po očajniku-divljaku novoga

VIGLIGLIBA,

Izašli smo na kraj hartije, a želimo razvijati još

nieke misli o duhu i sèrdcu brata Bošnjaka i Her

cegovca.

(Nastavak sliedi.)

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 17. Veljače 1866.

Kako teku iz sunca sve zrake, Tako i dom domovine mile

Te se u njem i opet sastaju; Sve ljubavi pod krioce prima;

Prodirući kroz guste oblake. Jer iz njega izlaze sve sile,

Sud zažmure, što netom zasjaju: Sto jih godi na ovom svietu ima.

V. G.

U samoći svojoj rode:

Onda ljube tebe vile,

Domovine kćeri mile.

ДЕСN

Sess- . . . Makar kako vi ljubile,

Domovino! sveto ime,

Моја Ljubav.

" Mene niste nadkrilile!

:: :: :: ::

- www.w чи ч и ли мислим,

Mnogo žešće, no sve into T.),„. .„ „E

Al' te jače gérili, slavi

**** „„“,„

Veljim okom i pozorom

*“,“.“" ". I was nama, tvoja area;

Dok ni život nije ino,

““.““ - Ja u jama, onom

A i ladne, bistre vode i

Bielieh vilah pleme krasno M. G.

50

Pripoviedke.

Iz života slavonskoga naroda. Napisao Mijat Stojanović.

ХХХV.

Mesopust i poklade.

Čitavo su vrieme od Božića do Čiste sriede, veli

naš puk: mesojedje, iliti mosopust, t. j. dopušteno je

izim petka i Subote jesti meso i nersni smok, igrati

kolo, pievati javno i svirati po ulicah, veseliti se po

pučkom običaju.

Svake se nedielje i svakoga praznika sastaje sel

jačka mladež, momci i dievojke, mlade žene i mladi

ljudi na igranku. Svaka ulica u selu ima gajdaša, ili

hegedaša svoga, komu plati svako po niešto.

se u kojoj godj kući, gdie ima dosta prostora, igraju,

da se zemlja trese od kola, osobito kad se uhvate u

mužko kolo.

U kući čike Janka i kuma Jakovčića i Susieda

Matka i sprežnika Perašine i ketuša Ilije i kolieno

vića Matana, i u najimara Martinaša, i u medjaša Si

mice, u starca Ivaneta, u pašanca Stiерice, u Mede, u

Markeje, u Pilipa, u babe Birdje, u Mecana, u sestrića

Pavla,u svastićaTomice,u Stiераnića,u Matoka,u Laza

ra,u Laze, opančara,u Mihalja ... a što da jih izbrajam?

U svakoj kući to vrieme mesojedjah i po svaki

dan jedu měrsni smok, govedjine i svinjetime, a prazni

kom i nedieljom pečena ikuhana jela, pa i mastnice, gi

banice, buktice, lomačice, kupusa sa slaninom, pečenicc,

šunke, kobasice. Kad se dobro jede, dobro se i pije.

Svaka kuća ima vina, rakije i šire. A mnoga

ima i šerbeta. Kad nastanu poklade, osobito tri po

sliednja dana, pokladnu nedielju, ponedieljnik i utorak,

onda časte svagdie. U svakoj kući peku zaoblicu,

prase, makar bilo i od po godine.

Peče se gdiešto isvinjski but kano zaoblica. Peku

se i kolači-pokladnjaci, a na masti uštipci. Zamiesi se

tiesto biela brašna pšenična s kvascenu, pak se lime

nom ožicom odkida po komad tiesta i peće na tavi u

nasti. Prekodan se na pokladni pomedieljak i utorak

radi do podne pomalo. Ali se poslije podne svako časti.

Mladež se gizdavo odieva, pak ide,igrat. Seoskom uli

com prolaze čuvide, iliti bušari. . Sviet pieva, pocikuje,

krići, buči, svira, tumara, viče, kano da gori selo.

I staro i mlado, mužko i žensko, žene i dievojke,

muževi i momci, dietčaci i dievojčice, svatko živ traži

na poklade zabavu. Gostionice su pune. Svako je sito

i napito; svako, veselo i dobre volje. U kerčmi,sve dub

Sastavši

" --

kom puno u veče. Došli su u kerčmu i odgodnjaci,

kano na Božić što dolaze u cèrkvu i oni, koji jedva

dospiju po koi put kroz cielu godinu. Svako veli:

„Tko zna, tko li će opet dočekati poklade?“

Gajdaš duše i piri gajde. Sve ga znoj probija

Mladež igra kano u obkladu. Svi se zasopili i zapla

hirifi, kano da vèrše terije. Svi se zažarili u licu i

okupali u znoju. Svako pieva, svira, igra, kriči, po

skakuje, jede, pije, pak opet igra ; tare se od znoja.

Pak, Jovo, nanovo !

A kad pred pomoći oko jedanaeste ure zazvoni na

pokladni utorak zvono na seoskom cerkvenom zvoniku

u znak, da su poklade iztekle, da nastaje od ponoći

korizmeni post: onda gajdaš prestane piriti gajde, he

gedaš prestane guslati; igrači se razalju. A došav do

ma, mladež se još jednom najede zaoblice i kolačah, pak

u ponoći svako pošteno čeljade leži već u postelji. Sa

mo jošt skitalice, bekrije i pijanice tumaraju. Udarajuu

skitnju po seoskih ulicah sve do zore, pak se sutra na

Čistu sriedu tuže, kako jih boli glava, te kako jim je

kesa iznemogla.

Uzkèrsni post.

Na Čistu sriedu da vidišstrinu, Janju, čike Marka,

kako u credju okuhljuje sve lonce, sdielje i pladnjeve

od nersna smoka! Sve riba i pere, da neostane ni pu

lice što godj nersna i mastima na nijednoj posudi.

Od Čiste se sriede do Uzkèrsa nejede ni truna

mèrsna smoka. A reduša kuha grah, pasulj, kupus,

začinjen bundevskim siemenom, stučenim i skuhanim,

taranu i kašu, više navarnu, nego začinjenu mlekom,

ili vèrhnjem, ošap, krumpir, sočivo, leću, prekuhanicu,

kiselicu, razso s valjušci, tergamce i rezance s makom,

lokšice sa bundevskim sienenom. Osim toga jedu i

luk, rotkvu, žgance, mliekom zalivene, sirenje, sir, jaja,

voće, med, gibanicu s maslom i sirom, cicvaru, poparu,

gnjecan grah, pekmez, račanke, krumpir-pečenac, nisi

rače, dublek-dinje, kokice, ili pucavice, kuhan kukuruz,

suhu ribu, suh sir, rezance, posute utrcnim na trenici

suhim sirom.

Tako je u svakoj imućnijoj kući, gdie je zadruga

radina, te glie su domaćin i domaćica valjani. Pak se

kroz lieto spremi postni smok.

Jaja, sir, maslo, mlieko, skorup, sirenje i drugi

tako nazvani bieli smok jedu samo praznikom i ne

dieljom, a imaće poste strogo i od toga. Pak opet nitko

nebude nikad gladan! Svagda dobra domaćica priskerbi

To 1

toliko postna jela, da se svako zasiti. I tako bèrzo

prodje tiedan po tiedan, čisti, pačisti, bezimeni, sredo

postni, gluhi, cvietni i veliki. Pak eto i Uzkersa sa ša

renimi jaji i sa svetjenjem, sa šunkom i zaoblicom, s

kulieuom, s pečenicom i kobasicom !

Dok sam bio diete, radovao bih se korizmenomu

postu, u kojem se kuha mnogo ošapa i suhih šljivah,

tarana i kaše, mliekom začinjene. A praznikom bude

cicvare, gibanice, sirenja, makovače, rezanacah sa utre

nim suhim sirom. To bih sve rado jeo, pa i voća suha i

tek ubrana, pa bio zdrav i čio, kano jelen. Ni glava me

nikad nije zaboliela. A bogme sam se za vrieme me

sojedjah često pobolio, te bih prolietao od slanine, od

kèrvavice i dievenice, od mastne svinjetine. Majka meje

moja svagda čuvala od tučne svinjetine. Mlada bi me

snaga ostavila, kad bih jeo tučno i mastno.

Kad se godj sietim dietinjstva svoga i postnih

jelah u korizmi, prolaze me niekakva mila čuvstva,

nieka slast života i užitka, koju nemogu opisati.

Kako li mi je onda svako prosto jelo u slast išlo!

Pokušavao sam već više putah, odkako sam gospodar

u kući, da se počastim onako prostim, postnim jelom.

Аја! nije onako tečno i sladko. Valjada zato nije; jer

ga nije skuhala majka, ili; jer sam se sad već naučio

na izabrana jela. Biti će to.

Narod veli: Vrieme se mienja. A ja bih reko:

Nemienja se samo vrieme, nego i nas godinami mienja

silno ono : Tko ostari, nemože se više pomladiti.

Starac nemože više postati diete. Tako ni stari nad

učitelj nemože više postati dietčak, koi je kroz koriz

meni post jeo u slast kukuruzmu kašu, mliekom začin

jenu, i kuhan ošap; koi je često bos skakutao po sniegu.

A sad traži papuče izpod postelje, kako ustane, da ne

stane bosom nogom na ponost, ili na pod, na daske u

toploj izbi. Мogo bi nazebsti i uhvatiti hunjavicu.

Ali je gospodski sviet razniežen i neokaljen; za

ništa nije otvèrdnuo. Ima više potrebah, nego jih pri

roda iziskuje. I tim sebi san ogorčuje i pokratjuje

život. Sreća moja, što sam u svojem dietinjstvu oka

ljen i otvèrdnuo ! To mi još i sad pomaže mnogo, te

se neplašim svakoga mraza, ni svake promahe zraka,

ni ovoga, ni onoga, od čega niežno odgojena gospodska

dietca boluju kano ljudi u zrelijoj dobi i kano starci,

od kihavice, od groznice, od protislih, od vèrtoglavice...

I što ja znam, od kakva ne zla! Bar sam od toga

prost i obezbiedjen.

Svakoga bih gospodina i svaku gospodju savieto

vao, ako žele zaista dobro dietci svojoj, neka ju u die

tinjsvu odhranjuju prosto i neka nastoje otvèrdnuti je

lom i odielomu omladinu svoju što više, dèržeći se proste

prirode.

------- --- -

7Za slobodu.

Za slobodu sunce grije,

Za slobodom sèrdce bije.

Slobodi mi duša žive,

Biežeć robske misli krive.

Za slobodu stiege viju,

Za slobodu kérvcu liju.

Svatko radi za slobodu,

Tko je pošten u narodu.

Za slobodu slovo sbori,

Svak se za nju vriedan bori:

Oko nje se sve okreće,

Oko ove pèrve sreće!

0, da svaki čoviek znade,

Kakvo dobro ta imade,

Pred njom bi se poklonio,

Tako tiho govorio:

Л

Оj slobodo, majko mila,

Gdie si tako dugo bila?

Zar mi nismo tvoji ljudi,

Il' te Bog nam nedosudi?

Ah, to nikad nije tako; "

Bog je dao sviem jednako !

Svakomu je ona dana;

Ali nije poštovana.

Tko slobodu zamiluje,

Te svom dušom i poštuje, „

Оna njemu da sladosti

U Žalosti i radosti.

je -

52

Opazka.

Ovo su novorodjenice-piesme cèrnogorske vile,

kano što mi je kazao putnik, Cernogorac, što jih je

meni nedavno u pero pjevao, premda sam želio, da mi

miešto pripovieda.

Čudnovato je, kako našinci iz prostoga puka od

siekom vole pievati, nego govoriti proste, izreke, sve

da bi vriednije i znamenitije bilo, da uzmognemo sači

niti prostonarodni slog, koi se težko razabire iz naših

desetoracah.

Tako i taj Cernogorac, nesrećan prognanik iz za

vičaja svoga! Ja ga molim, da dolazi k meni prije,

nego ostavi naš grad, Zagreb. Mi bismo se češtije sa

stajali osobito u veče. Još nije uš0 unutra, već bih

znao, da je moj Сегnogorac; jer on nije kucao na vratih,

već noktim grebo. Čudne li navade!

Jest, to tije, mili čitatelju! čoviek osobite naravi.

Siromah, otërzan iumusan, a opet opažašu njega riedko

dostojanstvo, kano kneževsku ličnost, kojom se nemože

lasno koi drugi narod ni u pèrvoj vèrsti družtva svoga

podičiti.

Jedno veče svieća gori na stolu, on dodje, pošto

je grebo na vratih, pozdravi me po običaju, a ja mu

reknem, neka siedne do mene na stolicu. Sad opazim,

kakav je to junačina. Glava mu je s kosom kano ze

lena planina, u kojoj gore dva kriesa izpod germovah,

dvie oči pod obervana. Kad se naslonio mišicom, učini

mi se, da su pala na sto dva gorska bila. Berci su mu

na ustijuh zaista kano dva cèrna jaganjca, kad jih po

nese kurjak. Čitav čoviek liepa i pravilna obraza, go

lem, silan kano triesak, širokih pèrsijuh, koštunjav,

čio i kéršan, prav i zdrav list Cerne gore.

Kad smo se malko porazgovorili, kadsam ga utiešio

za nesreću, što je ostavio mili svojzavičaj, cèrnogorske

timore, po kojih orlovi viju u slobodi guiezda, reče mi,

da ima kerst, kolajnu, ili, kako je on kazao, lišanj od

sadašnjega kneza Nikole s nadpisom: Za nezavis

Komu resi pèrsa kerst, darovan po slobodnom

vladaocu za zasluge oko nezavisnosti slobodne zemlje,

može s ponosom reći, da ima odliku; a nipošto onaj,

koi se podlinu nastojanjemu i udvoravanjem u samosil

noj dèržavi dočepao kakva blieska, te njim našarao podle

grudi, koje sa svim tim ostaju podle.

Dok smo tako u rieči, opažam, kako on savèršeno

govori i živo pripovieda o dužkom boju, reknem mu,

neka ni kazuje čitavu tu vojnicu cèrnogorsku od po

četka do kraja, a ja ću pisati. Ali da se lasnije do

sto: u Duzi, planini), ponudim ga, neka si zapali uvijač,

kako zove smotku. Dadem nu bocu vina. No sve bi

on kušao vèrlo umiereno. Rieči su mu tekle tako

krepko, tako živo, kano živ tiek izvor-vode, što se sipa

miesto na rudine na ustne jednoga junaka.

Ja plivanu u radosti. Ali kad tamo, te uhva

tim pero u ruke, evo nevolje. Nemože on pripoviedati

prostoriekom. Sve zapinje. Nezna, gdie da počne. Na

miešta rieči. Мući se; probija ga znoj. Zine izgova

rati silovito rieči, upravo rikati. Parturiunt montes,

nasсitur ridiculus mus“. Ja pišem, što sam mogo. On se

udara i busa šakom o pèrsa, te priča o dužkom boju,

kano da se kola voze preko neutrena puta, taj kernja

dak, što smo ga spremli, te ga ovamo metnuli kano

curiosum, kako je piesničavu našincu mučno, pripovie

dati prostoriekom:

„U Dugu") kad su se pobili s Turcima Cerno

gorci, pogibe Turakah "), što Cèrnogorac posieče, šest

tisućah, a Cèrnogoracah dvanaest stotinah, nertvih i

ranjenih. I na tom se razdvojismo. I odtlen Turci

noćno utekoše i na-jutro Cernogorci za njima podjoše,

te jih prizajniše, dok dognaše u Hercegovinu. Sad

odtlen se Cernogorci natrag povratiše “) i čekaju Tur

ke u Dugu, planinu. Tada se Turci natrag povra

tiše i pred njimi Derviš-paša. Pa kad dodje u Kitu,

planinu, a tader mu Cèrnogorci udariše (vojsku). Stie

raše ga niz Kitu, planinu. Tu mu dvie tisuće glavah

posiekoše. Ugnaše ga u polje Nikšićko. Sad se za

dugo svèršilo“...

I tako zapne, pa gleda. U jedanput rekne, kamo

da se izvinjava; lomi pèrste, češe se za uhom, osmieva.

se, tare si čelo, kano da niešto misli:

„Ja bih pripoviedao“ ... kano iza sina.

„A umiješ li pievati pjesmu?“

Iznenada zaori:

„Da ti piesmu kažem!“

I onda ni je kazao nekoliko pjesamah, dodava

juć svagda, da to knez Nikola umije bolje. On bi reko :

“) Na pitanje: gdie? neće Cernogorac svagda padež IV. То је

jedna osobina cernogorštine.

*) Pud. II. umožine nije u Cerulogorca nekad jusam, već je kano

odkinut, izlazeć na kratak, oštar nosovni i gerleni poluglas:

aela, što biva i kod samoglasovanja drugih riečih.

“) Dugačak naglasak na : il. kamo da pieva. Tako izgovara Cer

nogorac ponajviše predposljeduje slovke u licu III. množine

53

„Knez Nikola pieva sve piesme. Оn jih sam v adi

iz glave; a mi jih primamo od drugih.“

„Dakle jih ima malo, koji umiju izmisliti, ili iz

vaditi piesmu?“

„To su samo gdiekoji, riedki ljudi. Mi se ostali

učimo, primamo. Ali knez umije. On ima gusle, pa

kad gudi, po svemu se dvoru razlieže gudnjava, pak ide:

taka, taka, taka, taka!“

„Kazuj de meui niekoliko onih veljih piesamah!“

Pošto se nije znao dosta mahvaliti kneza svoga,

što je sasvim pravedno, da deržavljanim slobodne dèr

žave hvali, da kuje u zviezde slobodna vladaoca svoga,

započne mi kazivati u pero, koje je hierlio po hartiji,

što je kako moglo, krug niekih piesamah. koje ćeš ov

die čitati, po imenu Cernogorke, sabrane ujednoj sbirci,

a na ruci svojoj, dragi čitatelju.

I ovim su piesmam cèrni kobni gavranovi i biele

iz planine vile i duša i serdce piesničtva, kano što ve

ćini pučkih naših piesamah, to jest, cérni i bieli živalj.

Tri osvete, koje smo perve nizom manizali, premda

su naljušne, dèržimo za slike i prilike iz života Cerne

gore; jer su opet jedan prispievak k poviesti cèrno

gorske osvete.

Ostale su piesme, koje sliede, gdiekoje zaista ve

lje, te su u svakom pogledu vèrlo znamenite i po po

viestnika pučkih naravih i običajah, pa i po jeziko

slovca, koi se osvertije u radnji svojoj na živ razvoj

pučkoga jezika.

Što se same pjesmene sgrade tiče, mierilo je njihovo

slovčano našega desetorca, po teži trochaejsko, miešo

vito, i pravilno i nepraviluo, kao što je u nas u obi

čaju, sa odmorom nakon druge dvoslovčane stope:

Diše jim jedna turska bija. Jezik je zadože pros

ran turskom džebanom i pun zahire. Ima sila razvlakah,

kano što su: dijelio, bijeli . . .

A kad pitamo za piesmeni slog, taj nije ni bal

ladski, ni epski, ni lyrski. Jer čistih baladah u našem

pučkom pjesničtvu nema. Epske naravi nalazi s više,

nego lyrskih skokovah. U tih naših piesmah vlada u

obće velik mir i često od suviška razvoj kakvih sit

nicah.

Sve su piesme napisao na jedan dušak, kano da

mezuajuć, kakvo blago nosi u sebi taj prostii neznatni

Сérnogorac. A ono veče bijaše u oči odlazka njegova.

Nesavèršeni zametci bistrenja životvorne soli kérš

tjanske izobraženosti, raztopljene u vodi starodrevnoga

poganstva, počimaju obuzimati sèrdca svih kolikih na

rodah, te se vrieže, kano koralji u moru.

A junački sinovi sa Sitnice, sa obalah Morače i

s polja Cetinjskoga, iz naših piesmorodnih zemaljah,

čuvahu i čuvaju zakladu kérštjanskoga napredka, kano

kovčeg mira Božjega, mučenici i stražari oko zelen

perivojah presrećne prosviete tudjih narodah. Dobro

veli prekalupljena prostonarodna piesma:

„Dok vi za kćrst podnosite muke,

Sto vi nroste, dok su oni spali!“–

- Piesme su ovdie izdane, koliko je moguće, onako,

kano što mi jih je prostak kazivao. Ali da bude svaki

glas cèrnogorski naznačen, to se neda lasno pismeni

biliežiti, a nebi bilo ugodno ni čitati. Trebalo bi tu

posebnih znakovah, kajdah, hegedah i više posebnih

nastrojah. Tu ima graktanja, psikanja, gerkljanja i nos

kanja, tušta i tauna susjedne skripetarštine. . .

Сérnogorac izgovara I. pr. ove rieči: Osveta

popa Radostava od prilike ovako:

Ossvětlá pбppa Radóssaw-aе.

Tako pieva, pak opet silovito udara glasom; tako

odteže, pak opet izgovara oštro i otéržito. Valja ga

čuti. kakav je isti u govorenju, što i u kretanju, kako

je blag i dobroćudan, strastan i goropadan taj pričalac

Epigonskih pričah, viekoviti glumac Evmenovićah.

Što je zagovština u našem razriečju hèrvatskom,

to je cèrnogorština prema hercegovačkonu, iliti pisme

nomu nariečju.

Cernogorsko je razriečje, idioma, obilno, zanimljivo,

dakako drastično-liepo slovio junačko, kano kobnoglasje

gorskih jekah, cike pušakah, zveketa sabaljah i davor

gusalah Cerne gore.

Pošto sam pisao niekoliko debelih časovah, umori

mi se desnica- ruka, te nemogoh više. Stanem ža

liti, što sam izgubio vrieme boravljenja njegova. No

moja žalost bijaše ništa prema njegovoj. Tako sam u

malo čas omilio serdačnomu sinu naše Sparte. Valjada

smo jednako čuvstvovali i mislili, samo što je čuvstvo

vanje i mišljenje njegovo starije i stalnije; jer je mlie

kom usisano, prirodno.

Kano sto se kakav kukac, pritisnut nogom, učini,

kamo da je mèrtav, pa ako ga motriš, ma jedanput se

stano kretati: tako i narod tverde kore usne za čas snom

mèrtvila: ali se za čas i opet oporavi novim životom.

Njemu se povrati život!

Da ja mogu nabaviti slobodu domovini svojoj, ja

nebih mario, da me udare na muke, da me usmerte;

jer što je gore od robstva!

Dodje čas razstanka. Bijaše mi tužno i tieskobno

oko duse i serdca, kao da sam na oproštaju sa srodni

nikom; ali ne sa srodnikom po kérvi, već sa srodni

kom po srodnih čuvstvih o slobodi. . . . - L_

Premda je taj Cèrnogorac bio prost i neuk, miliji

mi opet bijaše po naravi i ćudi, nego svaki ugladjeni

čankoliz samosilnih dvorovah. Jer je Cerulogorac maši

54

mac, koi može o plemenu svojem s ponosom ponavljati

rieči Pavlove poslanice I. Korinthjanom:

„Jer njemu valja carevati, dok nepoloži svih ne

prijateljah svojih pod noge svoje.

„A posliednji će se neprijatelj ukinuti smèrtiju."

„S Bogom pošo! Pozdravi kod kuće pleme i rod;

pozdravi mi slavno pleme cèrnogorsko, kad te nanese

sreća i opet na dom kući tvojoj“...

I mnogo koješta. Malo, što nismo ronili suzah.

Tako me bieše steglo čuvstvo, kad sam čuo, gdie mi

je taj Achillej kazivao, ili jadikovao, kako ga boliserdce,

što nemože odmah poći doma u Cèrnu goru. Ja sam ga

tiešio, neka nežali; jer da ćese izkusniji povratiti medju

svoje.

Sutradan siede na želieznicu u Sisak, a odavle se

krenu u Sèrbiju k srodnoj kući, da tu prezimi zimu.

A kad se prolietje oživi, naumi odkasati makar kud i

kako u Cernu goru pred gospodara svoga, kano pas,

koi je 0stavio dom; jer ga je gospodar korbačem uko

rio, pak se opet vratja natrag. Svagdie je dobro; ali je

kod kuće najbolje.

„And in her service let his motto be: God, and

our native land.“ -

То Želimo, da si upiše svaki sin naše sirote

Cernogorca, brata. To su rieči, koje je kazao jedno

mu mladu besiedniku irskomu na saboru stariešina

zatočnik nesamo irske, već i sveobće slobode isanostal

mosti narodnje, slavni Irac Daniel O'Connell, Esq.

0 Mesopustu 1866.

V. G.

(K.

0sveta Kole, kapetana.

Poletieli dva gavrana cérni ')

Оd Seoca i Krajine ljute.

Eto ti jih blatom Zelenijem °),

Dokle do še *) Skadru bijelome *).

Nigdie ptice počinut" nehtieše,

No na kulu hage, Hasan-hage,

Pa jih vidie haginica mlada,

5. To bi trebalo da glasi:

ali se samosviestno upotrebljavanje dvojine gotovo sasvim

već izgubilo iz cèrnogorštine, koja u obće nije nikakvo na

riečje, već razriečje.

*) To je Skadarsko jezero kod grada Skadra na Bojani.

- “) Cérnogorac je rad pokraćivati, gdie godi može, glagolske

-" i oblike i dočetke.

*) Pad. III. jedine pr.: bielomu.

„Iša, vrani, obiliežje gérdno,

Gdie padate na našojzi kuli!

Nekobite gospodara moga,

Gospodara, hagu, Hasan-hagu ")!“

Karala jih, pa jim*) besiedila:

„О za Boga ptice, dva gavrana,

Da ve*) nije sreća nanijela

Od Seoca i sela Krinjicah !

Vidieste li gospodara moga?

Jel' Krinjice, selo, opalio?

Uhvati ili Kolu, kapetana,

Po Krinjicah roblje sve koliko?“

Jedna grakće, druga progovara:

„0 gospodjo, haginice mlada!

Mi smo jutros, ptice, uranile

Od Seoca i sela Krinjicah.

Vidiele smo gospodara tvoga.

Na troje je vojsku dijelio.

Jednu dade buljuk-baši“), Murtu.

Za njim bieše vojske tri hiljade,

Da udari na selo Krinjice.

Drugu daje Aršabanu Murtu.

Za njim bieše vojske tri hiljade,

Da udari na selo Krinjice.

Tretju vojsku sebi ostavio,

Da udari na krinjičke luke *).

I Krinjice, selo, osvojiše

I bijele kule zatvoriše,

Krinjićani te “) se predadoše,

Pa nehoće Kola, kapetane.

U bielu se zatvorio kulu,

I už njega sedam, osam drugah.

Te se Kola iz zatvora brani.

Nu mu vika haga, Hasan-haga:

„Čuješ li me, Kola, kapetane,

Ol' se predaj, Bog te neubio!

Pomoći te Cèrna gora neće.

Hoće tebe izdat' Cérnogorci.““

„Ма mu vika Kola, kapetane:

') Poslije nijekanja kažu nalokad padež II.

*) Pa jim – izgovorio je tako bèrzo moj Cèrnogorac, kano da

je jedna jedina rieč od prilike: pajn.

*) Ve. Vas.

“) Вuljuk znači gomila, këгd, četa, turba, a buljuk-baša od

prilike, što u nas četovodja.

*) Luke su rudine, Aure, prata pone fumen.

*) To je neobično; jer inače veznik: te dolazi na i črvo miesto.

55

„Čuješ li me, turska poturice!

Neće mene izdat." Cérnogorci.““

„U riječi, koje govorahu,

U to dodje Mitrovica Stevo.

Za njim biehu ") stotina junakah.

U bielu su kulu uskočili

Kod junaka Kole, kapetana,

Te na Turke oganj oboriše.“

„Malo bilo, mnogo netrajalo,

Evo listom Cermnička nahija").

I tu bieše vojske tri hiljade,

Te ni Turke bielu obkolili.

„Male bilo, zadugo nebilo,

Evo listom Riječka nahija “),

A pred njome sve te poglavice.

I oni su obkolili Turke.

Mnogo vika Petar vojevoda:

„Сujete i me, svi listom glavari!

Ja sam sada s polja Cetinjskoga,

Izkraj našeg” knjaza ") svijetloga.

Tako mene knjaže naredio

I komandu *) dao mi u ruke,

Tko li nebi mene poslušao,

Da ga mogu i na konop vèrći.““

„Glavari mu kape podigoše,

Te mu miesto liepo učinili.

Pa je Petar vojsku razredio,

Te na Turke bielu navalili.

Tu hiljadu glavah posiekoše, - - -

Pet stotinalu roblja uhvatiše

I pred njina turske poglavice

I Hasana živa savezaše,

Pa jih vode na polje Cetinje

U našega knjaza svjetloga.

b) To nevalja; jer bi trebalo da bude: bic se stotina. No Crno

gorac slaže skupno rieči po umu, vara otvor.

*) Cérmnica je voda n Cèrnoj gori. Oko te vode ima Crno

U

Pa jih knjaže dobro dočekiva ");

Dosta daje piva i jestiva

I još bolje darom darivaše.

Darova jim od sèrme") medalje,

Što je dika na svietu vojnika.“

Kome jeste basta *), zadobiti,

Nek se diči i nek se ponosi!

0sveta popa Radosava.

Vino piju riječki glavari

Na Rijeci, baš na Ivanovoj. -

U to dodje Gjoko, kapetane.

Glavarima Božju pomoć viče.

Glavari mu Božju prihvatiše,

Pa mu miesto liepo učiniše,

Te mi siede Gjoko. kapetane.

Dadoše mu dvije čaše vina,

Redovnicu *) i dobrodošlicu.

Glavari mu riječ besiediše:

„Kad su sade s polja Cetinjskoga,

Kaž' nam što godj od svietloga knjaza!"

Ma jim poče Gjoko besiediti:

„Сujete li, moja bratjo draga!

Jesu Turci vieru prevěrnuli;

Posiekli su popa Radostava,

Stotinaša od knjaževe garde").

No me čujte, moja bratjo draga!

Pokupimo niekoliko drugah,

Da ideno blatom Zelenjem,

Da idemo Skadru bijelome,

Da ni“) nebi Bog i sreća dala,

- Da osvetimo ") popa Radosava.

Al' je muka, njega osvetiti

IT bez paše, ili bez veziva.“

") Pučki piesnik kaže: dočekiva, niesto pravilnoga oblika: do

čekuje, da uzmogne složiti sa budućim strokuju: jestiva

*) Sérima je najčistije srebro. . .

gorska nahija, kano županija, koja graniči s jezerom Ska

darskim, s nahijom Barskom i s Paštrovići. Cèrmnica je župna

gotovo, ka' i primorje, pak ima dosta liepe vode za pije.

*) Riečka je nahija do Cerminičkc.

*) Вавна фоlazi često u govoru; n. pr. to tebi ne basta učiniti.

u j. to ti nemožeš učiniti; od tal. rieči izopačeno značenje: basa?

„Ne busta jim konja razigrati.“

*) Pehar-redovnik i časa-redovnica dolazi u Cernoj gori u obi

čaja, kano smo u nas: vanderček, ili na dolasku dobro

___ dotica, koju zovu turci našega naroda odčekaju.

*) Garda je sviba. . . . . .

9) Opet jedna cérnogorština! Trebalo bi da je: man.

7) Da osvetimo. Ovdje biva zamučaj. medju a – o, jer se

po mjerilu iz suva jedan od ova dva glasa. "" ""

*) Cernogorac govori:

. . jer Rusi govore ovako: pajer ima već seoski knez. Ali naravi

svega našega jezika odgovara svakako: knez.

*) Naš prosti pijevač, kad hoće da govori gospodski, ili svet

čano, upotrebljava vrlo rado tudje rieči, kano što je ko

manda, što bi trebalo da je zapoviest."

knjaz, misleć, da je to dostojanstvenije; -

Pokupiše drugah niekoliko, -

A u tri se ladje uvezoše. -

Eto ti jih blatom Zelenijem.

A Lesendro ") biehu uminuli,

Pa jih Turci biehu opazili.

Za njima se Turci upuštali,

A u dvije tanke ladje turske.

Na njima su topi ognjeviti.

Ma jih Turci biehu prestignuli,

Сérnogorci s natrag povratiše,

Pa na Turke šnažno *) udariše.

Medju sobom ladje uhvatiše.

Uteče jim jedna turska ladja,

A jednu su ladju osvojili,

Cérnogorci te su kidisali “).

Ma uskoči Gjoko, kapetane,

Te plamena noža *) povadio

I Turčinu glavu ukinuo.

Pa se zagna ") do dva perjanika.

Jedno bieše Milošević-Gjoko.

Ono drugo Markešin-Stevane.

Dvije turske posiekoše glave.

Uskočiše do dva Pejovića,

Sedamnaest glavah posiekoše

1 uzeše onu tursku ladju

I na njojzi topa ognjevita “).

Pogiboše mnogi Cèrnogorci,

Pogiboše dva brata rodjeni,

Jedno Niko, a drugo je Pero.

Pogiboše do dva bratučeda.

Ovo bljehu ") do dva Pejovića *).

') Lesendro je u jezeru Skadarskom malo ostèrvo sa zidinami

medju Vranjinom i Cèrmnicom; inače stražarnica, karaula na

krajini.

*) Kano što je u obće cèrnogorština voljna na pretvaranju či

stih glasovah u poluglasove, gutajuć čitave slovke, tako pre

često preinačuje, kad izgovara što silom, i glas: is u š, za u

ž, te se u tom sradja s primorštinom, koju je okužio tali

janski izgovor. Cèrnogorština je mutno razriečje.

*) Kidisati, znači: silom navaliti, vim in fero.

*) Puk dèržiu piesmi nož, da je živ kano kakav zmaj. Zato kaže:

plamena noža, što bi trebalo po slovnici: plamen nož.

*) Miesto: zagnaše.

*) Evo opet primier, kako to oživljavanje mèrtvih stvarih cèrta

jače i življe piesničku sliku.

*) Cernogorština ljubi , taj slavenski suvak, poslije ustnih gla

sovah, ako jih sliedi J.-glas.

*) To bijahu srodnici po kérvi pievaču, koi mi je ovu piesnu

pisivao. Pa kad ga zapitam, eda li mu jih je žao, on mi

odgovori u sliedeća dva stiha, kojima bi se i Spartanac mogo

zaista ponositi.

Unuta i statelj Dr. Ljudevit al.Г

A neka jih, vesela jim majka;

Оdtolen se oni podigoše.

Eto ti jih na rijeci Maloj!

Pa su turske dohvatili glave,

Pa jih nose preko gore Cerne,

Dok donesu u Bielopavliće"),

A na mramor“) popa Radosava.

Pa su turske poperili glave,

A turcima tako besiedili:

„Моге, Turci, da vidite čudo,

To “e osveta popa Radosava!“

(0statak sliedi.)

Književni vijestnik.

grade, Zagrebe i Vene, a philologičeskimi i isto

ričeskim priměčanjami. V. Lamanskago. Knjižarska ciena

1 tilr.

Tko znade samo ime Vladimira Lamanskoga, toga slavnoga

književnika slavenskoga, nemože ni posumnjati na vèrstnoću pomenu

toga diela, koje se tiče osobito i naših knjižnicah i rukopisnih sbi

rakah.

Nacionalnosti italijanskaja i slavjanskaja v

političeskima i literaturnira otnošenijala. Sočinenie Vla

dinira Lamanskago. Ciena 20 mgr.

Ovo je dielo po nas Slavene, što smo susiedi prekojadran

skih Romanah, prevažno, te se nemože dosta preporučiti.

stoletnaja pamjati Mihailu Vasiljeviču Lo

monosovu 4. aprèla 1865, Vladimira Lamanskago. Ciena 10 mgr.

Фhozor istoriji slavjanskih literatur. Po A. N.

Руpinu i V. D. Spasoviču. 1865. 4 tilr.

Napomenuti se spisi, što jih dèržimo za važnije po nas nove

plodove veleruske knjige, dobivaju u većenu, ili manjem broju u knji

žarnici Smoljara i Pecha u Budišinu.

Фhrazi krasnila ugledov po Kranjskem. Pod

ovim imenom izdaje znatni spisatelj Radić zanimljivu knjigu s pri

rodnimni svietlopisi po Divišovskom sa slovenskim i niemačkim slo

gom. Prvi svezak donosi 4 vidika grada Ljubljane. Izaći će na

sviet 12 svezakah Ovo će dielo biti vèrlo zabavno, kad pomislimo,

da su kranjske okoline osim bosanskih, koruških i bugarskih naj

divnije im svoj našoj Južnoj slaviji.

" ") Bielopavlići su pleme u Berdih kod Cerne gore.

*) Vranor je ovdie ploča, udarena u zemlju, a to na grobu:

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 24. Veljače 1866. Tečaj XX.

Klikni, vilo, neumukla nikad!

Stresi gérlom sve sjajnije zviezde

I džindžuhe iz kumovske slamue,

Da vijemo vijence junakon !

lS. Milutinović. Dicotnik.

Jedan mejdan*).

Piesma

Z. F... ća, Varašdinskoga.

I.

Sas

„Sutra zori kad na lice

Pérvi blagi vietrić dahne,

Da pod sedlom šarac viti

Mene sreta pred vratima i

Kako zora sjajne dveri

Na iztoku suncu otvori,

Dieliti je meni mejdan

Sa kérvnikom, Bećir-begom."

Silni Luka sluzi veli,

Uza sjajnu kulu šeta.

Na lievo mu vrata stoje.

A na njima, kano miesec

Kad u gluho doba noći

Plije na visoku nebu,

Svietlu zraku luča noćna

Kroz gvozdenu pruža bravu.

•) Mejdan, iliti megdan zovu turci našega naroda ono, što je u

Francezah poznati duet; se battre en duel, od lat. rieči:

duelum, niemački: Zweikampf; u nas: poboj, starije:

advoj, danas: dvoboj, ogled. Mejdan znači i bojište, forum;

dieliti mejdan, pugnan intre is

„Izradji mi na mejdan junački!“

Tuda Luka hitre kroke

Upravio kano soko,

Pa junačku na slamnicu

Obalio keršno tielo.

Kratka luč na stolu staru

Kroz mračinu noći mukle

Bliede zrake baca amo tamo.

Grobni pokoj cielom kućom vlada;

Nitko zieva, ni tko kašlje.

Kadšto kano grad ledeni

Iz gvozdenieh Luci grudih

Grozne rieči kroz ložnicu šume:

„Čekaj, more, nećeš šije

Sa mejdana spasti sutra!“

Na to opet, kano prije,

Cielom kućom mir miruje.

A na Luku sanak sladki

Krili blaga svoja krila.

No u sanku i kroz noćcu burnu

Duge ure skratja rano jutro.

Pa kan' da si munju bèrzu

Sa oblačna svèrgo neba,

Danica ti zlatne zrake

Nad visoku line glavu.

Tako i sad nebo višnje

Kratkiem sudom svèrši bèrzo.

58

Već danica rajska s neba

Jasniem zlatom vedri zemlju.

A pieto se, stražar noćni,

Drugim spievom razgovara.

Još mu jeka glasa krupna

Po tihotnoj pèrši noći,

A već hitro sluga vierni

Šarca-konja sedla Luci,

Što tri puta "holu glavu

Viencem ovi na mejdanu.

Kad je sluga čila konja

Luci bojniem osedlao sedlom

I junačkom naresio uzdom,

Odvede ga kuli na kapiju *),

Gdie mu reče kremeniti goso,

Da će hèrla pričekati šarca.

Kad on nogom dvoru na kapiju,

A već Luka davno brižni

Vilovnjaka čeka svoga.

Pa kad spazi, gdie mu sluga

Ognjevita vodi Šarca,

Junak hoće groznu psovku

Na starinu, slugu svoga,

Da obori kroz ljutita usta.

No negruhnu, nego samo:

„Sbogom, starče!“ Muklo skriešti,

Pa niz rosno polje hitro

Pèrhnu, kano zmaj krilati.

III.

Zora puče. Miesec bliedi -

Za goricu tužan siede,

Pa tu rosi tamno oko,

Kano pastir noćnieh stadah,

Što izgubi jednu ovcu.

Gorko plače, sva se trava

U njegovieh stakli suzah.

Tko se prene, taj na poso krene.

Tko l' začuje zvonce skladno,

Gdie pozdravlja dievu možnu,

Taj ti rado skérštja pèrste,

Pa svetjene šapće rieči:

„Da si zdravo, majko častna,

U pomoć mi danas budi!“

*) Na vrata.

U to sunce plamen-konje

Po iztoku pusti žarku, u

Pa ponosne vèrhe goram

Rumenilom orumeni.

Каno da se opet rodi,

Slavulj skladne svira glase.

Ševa Bogu nosi hvalu,

Leteć hitro u visine,

U nebo se verteć vedro.

Tu na glogu pčela harna

Kan" da gorku tugu jeca ;

Оndie kobna kukavica

Jutrenje si kuka vaje.

Sve je kano mladjan život

Iz rumene cerplo zore.

Samo zviezde od žalosti

Gube žarko svoje lice!

(Svèršetak sliedi.)

Pripoviedke.

Iz života slavonskoga naroda. Napisao Mijat Stojanović.

ХХXVII.

R u čk o n o š a.

I baba Angja bijaše niekad ručkonoša. I ona bi

jaše dievojka liepa i glavita, a poslije snaša gizdava,

možebiti i poskakuša, namiguša, prižimuša. Ah, što

nebude čoviek, dok je mlad? Bude belaj*). I ona bi

veselo pievala:

„Dievovanje, moje carovanje!

Udat’ ću se i naplakat' ću se.“

I baba Angja bijaše dievojka puna i rumena lica.

Da bi ju tko godj bio udario po jednom obrazu, drugi

bi joj bio puko.

„Od čega li, bora ti, prijane“, udje mi u rieč moj

susied: „od čega li, misliš, naše su proste dievojke

ovako gojne, jedre i zdrave, a gospodjice sve niekako

vite, tanke, kano těrščice, i bliede u obrazu, kano da

su svagda grozničave?“

„Ej, brate, da ti odgovorim po mnienju staroga

kovača, Cire, reko bih: gojne su od kukuruzah i bun

devah, pečenih.“

*) Belaj je zlo iz našega turskovremenoga bajoslovlja:

„No da vidiš ala i belaja!“

59

„А ја mislim od toga, što živu bezazleno i jedu

prosto, a rade jednako i na domu i u polju.“

No kako bilo, da bilo! Sad ćemo o babi Angji.

Nitko nebi sad reko, gledajuć ju, da je kad bila

liepa i gizdava. Eno, sad je méršava i ćelava, kano

gladna godina; pogriešpana, sgurena, krezuba, kerme

ljiva, sugluha. Gleda sorova, kano na strašilu. Pak opet

bijaše liepa, dok je bila ručkonoša, kad se u nju zagle

dao momak, a sad starac, Vidak, a ona u njega. Pa

su se uzeli. To bijaše onomadne, prije petdeset go

dinah.

Sama baba Angja pripovieda o tom, kad je dobre

1 rada je to pripoviedati. Veselo se smije:

„Drago si, sinko! Davno je to bilo.“ Rekla bi

često putah medju svojimi.

A kad bi godj pripoviedala o mladosti svojoj, vi

dielo bi se na njoj, kakav joj je to mio spomen, kako

se rada u starosti sietjati mladosti, zimi prolietja i

prolietnoga cvietja. Pripoviedaše:

„Bijah dievojka blizu dvadeset godinah. A toliko

mogaše biti i momu Vidaku. Manje, ili više koja, ne

znam pravo! Naša kuća i kuća moga Vidaka stoje od

pamtivieka u spreži.

„Orali su jedan dan s prolietja pod kukuruz. Мој

čiko, Bariša, bijaše kod pluga od naše kuće, a Vidak

od sprežničke strane. Moja strinka, Staža, znam, kano

danas, bude taj dan reduša. Skuhala ratarom suha

mesa islanine pod kiselo zelje, načinila juhu od vèrhnja

i rezance sa utrenim, suhim sirom. Poveže mi juhu u

jedan, kiselo zelje s mesom i slaninom u drugi lonac

čistini kerpami i povezačami, a rezance saspe u čanak.

Kruh, so, papriku i tikvu sa rakijom uzmem u pèrtaču

torbu na ledja. Lonce povezane i čanak podvezan obie

sim na obramenicu, pak odem k ratarom u polje. I

ladne sam vode poniela težakom za pitje, te svakomu

po pregèršt ošapa, da se mogu sladje napiti vode. Moj

bi čiko, Bariša, rado jeo svako voće, i ošap i suhe

šljive. To sam znala. A i moj se Vidak navadio po

slije dolaziti k meni na ošap. Pa kad sam ga kasnije

pitala, što tako često dolazi i obija prag, izgovarao bi

se ošapom, kako ga onako sladka nikad nije jeo.

volje.

„Dodjem na njivu k ratarom. Na uvratinah je

ledinak. Na ledinku prostrem stonjak po travici. Iz

vadim iz torbe sdielu, kruh, so, papriku i tikvicu sa

rakijom. Dok ja u tom poslu, dodju i ratari.

„Нvaljen Isus! Pozdravim jih, a oni odzdrave:

Uviek, amen !

„Daden jim vodu. Izvadim ručnik. Oni si omiju

ruke i otru jih. Prekêrstimo se i Bogu pomolimo. Raz

vežem povezače i skinem kèrpe sa lonacah. Jošt su jela

bila topla. Njiva nije bila daleko od doma.

„Ručali smo. Ja sam se stidiela Vidaka, a on

mene. Kad je on pogledao u mene, zarumenila sam se

u obrazu. A kad ja pogledamu njega, i on se zažari. Što

ja znam, što smo govorili ! Samo znam prikoncu ručka,

kad sam izvadila iz pregače ošap i dala poslenikom po

pregèršt, pogleda me Vidak otvoreno, i ja njega bolje.

Oči nam se sukobe. Pogledi zastanu jednoga na dru

gom, pa Vidak taki kaže:

„„Dobro, sad znam, gdie mogu dobiti sladka

ošapa!““

„Od toga se doba počelo upoznavati nas dvoje, a

buduće smo se jeseni o sv. Kati uzeli i vienčali.“

Tako se ratar oženio ručkonošom. Viek su vie

kovali. Rodili i udomili dietcu, izženili sinove, razudali

kćeri, te dočekali unuke od unukah.

ХХХVIII.

U selu je opečarnica, iliti ciglana. Na njoj se

grade i žegu opeke za carevinu. Tu se u velikih ja

mah gazi blato za opeke. Nije šala, gaziti blato bosi

ma nogama po cieli bogoviti dan. I najjači momci, ga

zeći blato, iznemognu za niekoliko danah. Mučan je

to poso, a osobito kad stoji nad poslenikom kapral s

palicom.

Matko je V... poslenik snažan, jak, zdrav i po

uzdan. Na njega, što se veli, ni kod kose, ni kod sèrpa,

ni kod motike, ni kod kakva posla neutieču telci. On

je svagdie pouzdan. No na opečarnici, gazeć blato kroz

niekoliko danah kano rabotaš, bieše se momak tako za

morio i utrudio, da mu je bilo dozlogerdilo. Osietio je

na sebi, ako još bude koi dan tako težko rabotao, da

će se pretérći i razbolieti.

Nad rabotom bijaše više kapralah, nadstojnikah.

Jedni su rabotaši gazili blato, drugi kopali zemlju. Jedini

grabilivodu iz studenca, drugi udarali opeke; drugi jih

opet redjali, da se suše na suncu. Još drugi osušene

vozili na kolcih islagali na gomile, iliu opečarnice. Kad

je već bilo Matku dodijalo, bez promiene dan na dan

gazeć blato, bude odredjen za nadstojnika kod jame za

gaz kapral, po imenu Jakša. Ovomu se potuži utru

djeni Matko, kako već malaksava od truda, kako muje

dogustilo. Nemože više gaziti. Jedva još miče nogama.

gs

60

„Карrale, Jakša! Za volju Božju, izmieni me, da

se odmorim, da si mi po Bogu brat!! Molio sam već

juče -i prekjuče kaprala Josu i kaprala Gavru. Ali

nisu dali, da se izmienim, da ija koi dan cèrpem vodu,

ili što drugo da radim. Valjada nije o glavu, da upravo

ja bez promiene radim čitavu nedielju danah najteži

posо!“

Карral, Jakša, čoviek dobra sérdca i poštena duša,

mahom izmieni Matka, te ga namiesti, da služi kano

kuhar. Tako se Matko izbavi zla.

Оd onoga su se doba oprijateljiliipobratili Matko

i Jakša, te su živieli kano rodjena bratja mnogo i puno

godinah do starosti svoje. Brate, Jakove! Brate, Matko!

Tako bi nazivao jedan drugoga. Jedan je drugomu

išo u mobu, u svatove, u goste, kano rodjena bratja

što se pozivaju, kad je u kući radost, ili žalost, pir, ili

su karmine. I dietca su se njihova oprijateljila, kano da

su kolienovići, ili kumovi. Vierno bi dèržali pobratim

stvo. Matko bi još u starosti svojoj često pripoviedao,

kako se pobratio s Jakovom. Svi ukućani Matkovizvahu

Jakova čičom, a Jakovljevi opet Matka, stricem.

Prevodi iz Aezopa I. V.

ххп.

žabe i Divor"). -

Kasno je po smèrti, okajati griehe.

Posl.

Pripovieda se, da su žabe niekad zamolile niešto

u Diva, boga. Usliši jim molbu. I pusti golemu gredu

u vodu. Zabe se štropota uplaše. Pa se razbiegoše.

Ali videći, gdie pliva greda na vodi, narugaše joj

se velikim rugom. I siednu na nju. Pa sad stanu opet

krekom iskati boga.

Divo, da jih kazni, lude, pošalje jim zmaja, što

jih sila pohvata i udavi. Pokunje se i okajaše buda

lastu svoju molitvu.

Vuk i ždralo.

Ti svietu dobro, a sviet tebi zlo.

Undank isti der Welt. Lohn.

Vuku zasiela kost u gèrlu. On obeća ždralu

platu, da mu turi kljun u gèrlo, te izvadi kost. To

bijaše lasan poso ždralu; jer je u njega i vrat i kljun

dugačak. Ali kad je izvadio kost, te zaiskao platu,

zapovèrnu vuk, keseć se i škėrgućuć zubovi:

Nitkove! nisam li te liepo platio, kad si evo iz

vadio cielu glavu iz gérla moga?

Mnogi povratjaju za velika dobročinstva u zajam

ružnu zahvalu.

(Nastavak sliedi.)

*) Divo, Div, iliti Dij dolazi od gërčke: Zenici, gen. 46; lat.

Jupiter, Jovis.

Tri osvete.

Сérnogorke iz sbirke Velimira Gaja.

(Nastavak str. 56.)

0sveta Jaše, kapetana.

Biela vila jeste klikovala

S Stologlava *), izviše Sušice 9),

Pa doziva selu Zagaraču,

A na kulu Jaše, kapetana,

Već Iliju, brata Jakšinoga*):

„Znaš, Ilija, nije davno bilo,

Al' kad bieše Lazarović Ramo

Dva turačke zatvorio grada.

Podgoricu *) i bijela Spuža *)?

Nedaše se Ramo izmoliti

Nikakvome lovcu, ni tèrgovcu.

Mitjahu ga Turci kapetanom.

Šiljahu mu vina i duhana

I višekah, zahire") junačke.

Pa šiljahu bule-paškaluke,

Da mi siedi s mirom od Turakah.

Al' umrije Lazarović-Ramo.

Na vieru ga Turci prevariše;

Posiekoše Jašu, kapetana,

A Ramova najmladjega sina.

Bieše Jaša nejako dijete;

Ama bieše pile od sokola *)!

Posieče ga Hèrnjo, barjaktare *),

A od Spuža, grada bijeloga.

Izkide mu svijetlo oružje.

Valjaše mu deset ćesar-parah *).

") Stologlav je planina u nahiji Katunskoj.

*) Tako se zove jedna rieka, koja izvire izpod planine Garča,

te više Spuža utieče u Zetu. Sušnih godinah stane u virove.

*) Samostavnički se oblik, koi bi tu bio pravilan, izgubio u

tom slučaju iz cèrnogorštine.

*) Podgorica je gradić prikladan u Zeti.

*) Zeta je rieka, koja se tako zove, pošto se u Bielopavlićih

sastanu Perućica i Oboštica. Zeta potom utieče u Moraču

više Podgorice. Zemlja se oko te vode prostire medju Her

cegovinom, Arbanaskom, Cèrnom gorom i blatom Skadarskim.

Osim grada Podgorice u Zeti imaju još dva gradića: žab

ljak i Spuž. Taj je potonji na domak Cèrnoj gori, pa ga

zovu piesničkim nakitom: Bieli; jer je liep i vedar.

*) Zahira je hrana, victus, kano da su višeci hrana junačka.

") Još ima jedno poznato miesto u pučkom piesničtvu, koje je

na ovo nalik. Svakako je rieč i slika neobična :

U te sam se bogme i uzdao!“

*) Zastavnik.

*) Cesar-pare po pučkom jeziku piesničkom nisu ino, već status

žutaci avstrijski.

„No ga stani, časa nepočasi !

Е pokupi jednu četu malu.

Četom hajde u Kolovoz") tvèrdi;

E htie spužke voditi delije *)

U nesrećna na Skadar vezira,

Da mu ištu vojsku i zahiru,

Da udari na vašu krajinu.“

To je biela klikovala vila.

Kad Ilija razumio vilu *),

On dohvati bistra dževerdara *),

Pa poletie u pleme Komane

Na bijelu Novakovu kulu.

Tu mi nadje do dva pobratima,

Gdie "no mèrko *) izpijahu vino.

Пlija jim Božju pomoć viče,

A oni mu Božju prihvatili.

Dadoše mu dvije čaše vina,

Redovnicu i dobrodošlicu.

Ilija jim poče besiediti:

„Čujete li, do dva pobratima,

Pokupite drugah niekoliko,

Hajd'te š njima u Kolovoz tvèrdi!

I ja ću se u Zagarač") vratit”,

Da pokupim drugah niekoliko.“

A kad čuju do dva pobratima,

Na lake su noge poskočili,

Te skupiše drugah niekoliko.

Ilija se u Zagarač vrati.

b) Kolovoz se zove put medju Spužem, jednim gradićem u Zeti

blizu Crne gore, i Podgoricom, što je varoši u Zeti.

*) Junake.

*) Vila je po pučkom našem piesničtvu i savietnica, a nesamo

zaštitnica. Savietom svojim postaje tako važna po gdiekoja lica,

kano što je božica Athena u Оdysseji po Telemacha. Ona

biva zaista niekakva čudotvorka i učiteljka životne sudbine

onomu, komu je dobra i nilostiva. A milostnik njezin sluša

rieč njezinu kano višu zapoviest, koja je živa istina, te joj

se dobre volje pokorava. Da je vila dobra kano kakva an

gjelica, da nečini nikomu zla, vidimo i odavle, kako je mi

lostiva Iliji, junaku, koije valjada nikad uvriedio nije. Ali jaoj

i pomagaj po onoga, koi bi ju bio uvriedio! Tko ju zateče u

zabavi, ili drugčije iznenadi, onoga će različno nakaziti.

Onda pozove ona sebi u pomoć pakostnu silu Ljelja, boga,

koji će odapeti strielu u sèrdce uvrieditelju njezinu. Ili će mu

probiti ruku, nogu, ili što drugo.

*) Dževerdam, dževerdar,ili prijatno: dževerlija zovu demeskinju

pušku, tellum danascenum=

„On pripali svoju dževerlju.“

*) Carno.

*) Zagarač je čitava okolina u cèrnogorskoj déržavi.

*)

I on skupi drugah niekoliko.

Eto ti jih u Kolovoz tvèrdi!

Tu se dvije čete sastaviše.

Pa jih dimno ") razredi Ilija,

Razredi jih oko druma, puta *),

Po trojicu i po četvoricu,

Po petinu i po devetinu.

On bukovu granu ukinuo,

Pa ju pobi nasred druma, puta,

A za njome junak zapahnuo °),

Pa družini tako besiedio:

„Čujete li, moja bratjo draga!

Neopali nitko dževerdara,

Dok nečuje moga dževerdara,

Da mi nebi Bog i sreća dala,

Da ubijem Hèrnju, barjaktara!“

U riječih, koje besiedjahu;

Al' se blizu Turci primaekoše “).

Najpěrvlji je Hèrnjo, barjaktare,

Cèrnogorac kaže često: dimn o miesto divno, zamienjujući

ustne glasove.

*) Ovo podvostručavanje samostavnikah odgovara ponavljanja

*)

)

glagola: razredi Ilija, Razredi. Pa kano što pučki piesnik

hoće glagolom, kad ga ponavlja, da kaže, kakoje Ilija dobro

i bèrzo razredjao vojsku: tako, ponavljajućpo značenju isti sa

mostavnik: druma, puta, neće opet ino, već da naznači put,

kakav je, da je utren i tvèrd, te samostavnik: drum stoji ov

die miesto pridavnikah od prilike: tvèrd, liep, gladak, širok,

sve, što se razumije pod samostavnikom: drum.

Ove tri vèrste vriede duboko razmišljanje, koje nam opet

neće lasno otvoriti zlatnih dverih starodavnih tajnostih. Ove

su tri vèrste važnije, nego sve ostale. Оne nam pokazuju

jedan običaj, jednu tvèrdnju, ili kletvu, da reknemo tako,

predjezičnih, znakovskih vremenah našega naroda. To nas

zanosiu indijske šume. Vidimo Indijanca usred družine svoje,

gdie odkida granu, utiče ju u zemlju, sagiba glavu, te za

pahne za njom. A kad je taj čin učinio, utvèrdio istinu na

mišljenim riečim, pozvao na pozor drugove svoje, stane jim

govoriti glasom, kano da jih zaklinje. Nije li bukova grana

vèrsta kumira, komu su se klanjali prije bojnoga diela; nije

li to niekakva otražbina kumiroklonstva? Bog zna. Svakako

je to miestance prevažno et marimae indaginis za onoga.

koi želi pisati naše staro i novo bajoslovlje. Ono odkinutije

hukove grane, zapahnuje u nju spada ili u čini, u čarolije, ili

u prastaro pogansko bajoslovlje, iz koga naš junak vuče

običaj, te nemože, ili neće da ga zatre. Cèrna je gora sva

kako tajnostna gora sa bérdi svojimi.

Primaekoše. Primakoše.

I tu su dva samostavnika, što znače isto. Ali jih Cèrnogo

rac razliknje tako, da cielu gradu zove mostom, a sam most,

sriedu od mosta, turski ćuprijom. Dakle: m osu na

ćupriju doći, znači: doći nasred mosta.

") A za njime hodža. Odavle vidimo, u kojem redu ide turski

4}

A za njime hodža "), Husejine,

A za hodžom sve redom Spužani.

Pa besiedi hodža, Husejine:

„O Hèrnjice, spužka perjanice!

Strah je mene i bojim se ljuto

Od hajduka, ili mèrka vuka,

Al" od čete klete, cèrnogorske.“

„Ah, neboj se, hodžo, pobratime ;

Dokle ti je Hèrnjo, barjaktare,

Neboji se nikakva junaka")!“

Nakon malo Ramović-Ilije “),

Još govori Hèrnjo, barjaktare:

„Da me hoće sreća nanijeti

Na nitkova, Ramović-Iliju,

Da mu dobro posiječem glavu,

Ka" što sam mu brata izgubio,

Već onoga Jašu, kapetana!“

А Ilija i sluša i gleda,

Pa opali bistra dževerdara.

Pošteno mu vatru uhvatio;

Nepogodi Hèrnje, barjaktara,

Mimo njega hodžu, Husejina.

Pušku pali Simo, barjaktare,

Те рogodi Hernju, barjaktara,

A plamena noža izvadio,

Te je Hèrnji glavu ukinuo.

Kad vidieše obadvije strane,

Gdie se svade do dva barjaktara,

Tader mnoge puške zapucale,

A u Turke juriš učiniše.

Tu trideset glavah posiekoše,

A toliko roblja uhvatiše,

Pa hrištjane “) na aman") pustiše.

alaj na vojnicu. Pérvi koraca u versti barjaktar, stiegonoša,

aza ovim hodža, turski svetjenik, pop, a potom delije. I u Cér

nogoracah su popovi na vojnici važna lica, često i junaci od

junakah. Pop, kad je junak, biva znamenitiji od inih ; jer je

svetinju staleža svoga povisio junačkom slavom.

Neboji se. Ova je vèrsta kano jeka pèrvoj vèrsti; no mnogo

silnija u glagolskoj zapoviesti, pošto je zapoviest: neboj se

dodatkom i-a ojačana.

Ramović-Ilije. To piesničko naslanjanje prezimena na ime

prilikuje magjarskomu načinu. Ali je u piesnenom slogu sva

kako taj način sastavljanja prikladan, pa poletniji, nego način

razstavljanja imenah, osobito u sklanjanju padežah.

Hrištja ne. To su ljudi, koji izpoviedaju gèrčko-iztočni

zakon. "

Aman! Pardon! Noli me occidere. Plemeniti sokolovi cèrno

gorski daju često nakon vojnice oproštaj nekrivoj raji hriš

ljanskoj, što se kano roblje desi u turskom alaju.

Odtolen se oni podigoše.

Eto ti jih preko gore Cerne,

Dokle doše na polje Cetinje

U vladike, Petra Petrovića.

Vladika jih dobro dočekiva,

Te jim daje piva i jestiva

I još dobriem darom darivaše.

Darova jim od sèrme kolajne,

Što "uo dika na svietu vojnika.

A komu je basta zadobiti,

Nek se diči i nek se ponosi")!

(0statak sliedi.)

Zemljopisne viesti

O

Bosni i Hercegovini.

Diо Х.

(Ostatak str. 48.)

Kano što je list hartije biele, što smo ga evo

kano sag podastèrli pod pero, da po njem niešto veze

mo, čist i bio, tako je i sèrdce i duh u naše bratje

bosansko-hercegovačke u čistini svojoj bez strasti i na

vale bio i jasan.

Bio bi odpad od istine, da velimo imo. A naslu

ćivanje i sumnjanje nevalja; podpada pod mač stroga

suda, gdie je istina kano činjenica izvidjena i dokazana.

Praesumptio cedit veritati.

U Bošnjaka i Hercegovca ima osim sèrdačne do

brote, koju dokazuju premnoge priče i piesme, vedar

razum i dobar razbor.

Jest, razum i razbor, to su dva spasa čoviečan

stva, kano što i jedinca čovieka! Nije dosta, razumieti,

već treba i razabirati razumljeno. A razabirati se ne

može, kad se nerazumije. A tko razumije i razabire,

dakle ima i razum i razbor, taj si kérči put kroz druž

tvo ljudsko, kano što parovoz na želieznu putu.

Snahodi nas čudo, i to veliko, što to nalazimo u

naroda, u kojem znanost i umietnost nisu gošće, prim

ljene na domu, već naprotiv tudjinke na odmet. Ne

*) Ovo je svéršetak u običaju kod onih piesamah bez promiene,

gdie slobodni Cèrnogorci voljuju, te zadobivaju lovor-vienac u

gospodara svoga Taj način dopievanja vuče lozu od vladanja

Petra Petrovića, Niegoša, slavnoga vladike i svetitelja cèrno

gorskoga, do koga su vladaoci Cerne gore i Bèrdah bili

svejenici, i to vladike. I .

b3

smiju niti prieći zemlji preko medje. A naš prostak

nadmaša ovdie prirodnim, ocionim umom i kremen

glavom svojom svakoga čovieka ine narodnosti. On će

ga svagda nadsjati u shvatanju i predteći u zrelu su

djenju. Čini se opet, da je Bosanac sagnuo dublje bri

govitu glavu svoju pod jaram, nego Hercegovac. Ali i

on pieva piesme. Iz oka mu sieva Promethejska iskra,

sakrivena sivim pepelom robstva.

I Bosna radja piesnike. U onom blatu, u onoj

kačkavici turske razkalašenosti dolaze na sviet bieli la

budovi divnih piesničkih stvorovah uzpěrkos Hafisa,

Mirze i Firdusija. Ovi labudovi diraju u oči cèrnim

gavranovom, koji se na nje bacaju blatom. Labudovi

odlete potom do Drine, vode ladne. Urone u bistre

valove. Pomole se na zelene bregove. Pa su opet bieli

i jasni, kano stolietna ćela staroga Durmitora. Aja,

neda se duh sahraniti u blatu! Ako je danas nablaćen,

sutra će biti čistiji; ako li ne sutra, a ono prekosutra.

Pa ako su ti bosanski labudovi na Stygu, ptice

osamljene, neka su! Dosta, što jih ima. Dokazuju

u oskudnoj Bosni istinu latinske rieči: Equi, ut poétaе,

Pored svih dobrih svojstvah opažamo, da Herce

govac i Bosanac, nobile par fratrum, nemare za uredan

rad; jer nisu marljivi. Nema u njih mara, ni marlji

vosti. No tomu su različni uzroci. Zašto da radi, kad

. se nenada zasluženoj plati za trud svoj? Kroz vie

kove mu bijaše glavna i gotovo jedina zabava, biti boj,

kano što ni danas nema nikad mira, ni pokoja. Ne

može nikad prionuti za plugi branu, da si obradi njivu.

Nikad nemože slobodan primiti u šake siekiru, da si

izteše sgradu za mirno uživanje plodovah izobraženosti

i blagostanja. Sa svim je tim Mujo silniji od Jankića

i Hanžeka.

Diviti se valja Muji, što mu je pleme jošt živo;

što mu pleme ima još rodiljahi dojiljah. Ta pleme nje

govo bijaše, koje je podnielo pèrvi biesan udarac razžeš

tenih, presilnih hordijah turskih. Njemu biehu turski sil

nici razotimali liepe žene iglavite kćeri, cviet kérvi nje

gove; porazdielili jih medju se. Njemu opališe oni sela

i gradove. Njemu odvedoše nebrojene pradiedove, u

roblju uhvatjene i svezane iz Evrope preko Hellesponta

u Aziju, ili jih na miestu spališe. Njemu okupiše oni

nejaku dietcu u jednu gomilu u ravnu polju, te ju po

jahaše složenom konjicom za slast i zabavu.

_ A to je sve malena slika! Pootimane najliepše

žene, porobljeni junaci, pogaženi potomci, to je ništa,

kako je Mujo stradao od pèrve navale azijske strasti i

obiesti, kojoj nije mogo pèrkosom odperkositi.

Lasno je reći: Ako se tko na nas osiekne, hajde

da mu odperkosimo pèrkos; ali kad se nemože! Sve

bi dobro bilo, samo da nema toga Ali-paše.

Stradaše, a još je danasjači od nas razmaženacah.

Kad bi Bošnjaka, ili Hercegovca naniela sreća za

granicu zemlje njegove, te bi se oteo od pandžah nesite

ale turske, latio rukotvorstva, ili primio viših naukah, po

kazao bijasno pomenuti razum irazbor; odkrio bi blago

darovah svojih. Ali i tu ima malo mara, a mnogo ne

mara. Jer kad je ostavio prag učilišta, nedaje se više

na učenje. Ostavlja i peristy lij znanostih.

„Sottise des deuх parts “ — Vlade su krive: ali

nije ni sav narod bez vine, da reknemo tu staru rieč.

U bosanskoj i hercegovačkoj kući ostaje žalost i

gèrdna utieha: Bacio mačku, kako ti je drago, ona će

svagda pasti na noge.

Bila bi zavist i lienost, kad niešto mislimo, da

nedamo narodu. Mi nismo zavidni, ni lieni. Zato od

krivamo tajnosti mišljenja i čuvstvovanja.

Ako ima stvar kakva žalostna i gérdna, a to jest,

vidieti jato cèrnih gavranovali, koji se kidaju i bore za

mèrtvo tielo. A to je borba déržavnih vlastih za tur

sko carstvo. Kérštjanski narod u to plače groznim

plačem.

Što! zar treba reći, da nas kano jegulje u basni

gule, da smo mi na to naučni, da niti neosietjamo, da

svaki ima veću obranu, nego mi, narod biedan?

Tako jadikuje triezno pleme hercegovačko-bosan

sko. Jest, oni su triezni i vèrlo umiereni. Oni nepre

gone miere ni u jelu, ni u pilu, osim kad je veliko

goštenje. Urednih pilacah medju njimi ni nema. Pja

nice su razglašene. Znamo, da jih pievaju piesme, kano

što Marka, kraljevića. Ali su to riedki junaci nesamo

u boju, već i u vinu na glasu. Nadkriliše vitezove Но

merove, premda se ubojito oružje guerillskoga boja

nemieša dobro sa vinom. Nemože biti dobar bojnik,

koi je oivoplazom: u družini svojoj. Taj ukor Achillejev

Atrejeviću nezadesi nikad našega junaka.

Jer srednji stalež nije još niti zametnut, nebiva

u Bosni, ni u Hercegovini, da bi otac vodio ženu i

dietcu na zabavu u javna miesta, u mehane, u stranje,

u kérčme, ili gostionice, kojih niti nema ondie na naš

način. A ima dosta otacah, koji nikad neidu u gos

tionice.

Ali su zato u svakoj kući prijatelju i strancu

vrata otvorena. Svaka kuća dočekuje i prima putnika

64

vèrlo prijatno i gostoljubno. Ako može, još ga i da

ruje, dakako ne darom onakvim, što ga pominje stari

Homer u Оd. XXIV, 275. добра Servjua :

govorov pušv oi Gor' svoybog činira ránavra,

додака д' domovića; glava, róodovg čiš rangira,

izdarova & фdosa zala, zborov; д' етi zonu gurava,

goods & are vatrag, dugova čova izvlače,

roodoc, sičaju, da iostav arog škola.

Prošla su mastna vremena gostoljubnosti. Naš si

romah Bošnjak, ili Hercegovac nedaje gostu suhoga

zlata. Nedaruje mu srebrenih vèrčevah, ni sagovah, ni

liepih haljinah, ni kabanicah, ni vieštih robinjicah; jer

negradi današnji sviet gostovskih poklonah, kano što

je to radio Homerski pomoću robinjah. Sviet je u

toj podašnosti iznemogo, pošto je prestalo zakonom do

pušteno robstvo. Hvala Bogu! Ali naš domaćin dade

gostu miesto dragocienih stvarih, kad dodjeknjemu na

putovanju, sve, što treba, stan i hranu. Snaša mu

opere noge. On ga ugosti. A što je najviše, on mu

dade zaklad istinite ljubavi, poštena i vierna sèrdca.

Pa ako ga daruje na oproštaju kakvom jabukom, taj

mu darak može biti miliji, nego homerski tovari blaga;

jer dolazi od sèrdca, namienjen sèrdcu za viečan spo

men gostoljubnoga prijateljstva.

Homer, taj Isus piesničtva, prednjači ne– piesni

kom, već dušam njihovim, ne peru, već duhu njihovu,

ako ga očito i hotice ni nesliede; jer je on izvor svega

piesničtva. On je praviBog piesamah i piesnikah; ali nije

svagda lik pitome i smierne sèrdačnosti, što je jedan

glavan značaj našega piesničkoga, nepokvarenoga puka.

Nedaj Bog, da je naš narod odpao od ljudih, kano

što ga cèrtaju u narodopisnih obrazih turkoljubni uče

njaci prevarene, izgrebene Evrope; da je postao zo i

nevaljao mimo sve ostale!

Nedaj Bog, da je čas prispio, da ga odpievamo,

piesmom ožalimo, kano što je Orphej Evrуdiku svoju!

A volieli bismo to makar na kitajskom jeziku, nego da

ga hvalimo, ako se izopači.

Dao Bog, te se nemogu narodne kreposti onako

odpirnuti, kano što se takve vèrline nemogu ni dovitlati,

kano zvieri iz zelen-planine.

Dao nam Bog toliko, pak da odpljusnemo u nemar

polovinu čaše duševnoga blaga svoga, još nam ostaje

polovina, koja bi prepunila kablove premnogih, stvarju

bogatih narodah. Amen.

(Nastavak sliedi.)

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

(Nastavak str. 40.)

Natovario ga je dobre česvine.

Nekreši kriesa, da nekriešti.

Nedava se peći, koliko zja, nego koliko po dnu staje.

Nije ga bilo nad kresojem; nu se iznašao.

Neka ti bratje, Drienjanah.

Napártio ga je česvinovieh darvah.

Najtvárdja je povolja, dosta imat pienezah.

Nije do kruha domaćega.

Neka ti našieh táržnicah s glumcom debeliem.

Nehaje, ko ni pas za petu nogu.

- Namierio se na tučka.

Nemaste mu rieči kupusa.

Ni luka jeo, ni lukom vonjo.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

bezkola politska gospodarstva sporecznego (druš

tvenoga). Po Josipu Supińskom. Svezak I. (455 str.) i sv. II. (358

str.). Lavov 1862. i 1865. u knjižnici Kajetana Jabloiskoga.

Spisatelj postavi na čelo toga važnoga diela u području druž

tvenoga gospodarstva znamenite rieči Ivana Sieyesa: „Oni narodi,

koji neće u svojoj zemlji da jim napreduje radnja i štednja, propa

doše i izgiboše sa lica zemlje.“— Iz cieloga se diela razabire, kako

je spisatelj nastojao osobito oko toga, da savietuje domorodice svoje

postojanošću i ljubavlju k radu i znanosti, što je pěrva osnova na

rodne samosviesti i imućnosti, dakle i pogodba svemu daljemu žiću

i biću njihovu.

Przyjacier Domovy. Urednik: Karol Groman. U La

vovu 1866.

Br. 2. donosi: Na razvalinah. Pripoviedka po I. Szumskom.–

Stjepan Chmielecki. Piesma. (Svèršetak.) Po Avg. S.– 0 konjskih

bolestih. — Коžne bolesti. – Narodno gospodarstvo.

низациca. Urednik: V. Saskević. U Lavovu 1866.

Br. 3. donosi: Rusalci. Piesma Pjerjebjendje. – Niema. Pri

poviedka po F. Z. — Petrogradsko osnovanje. Po K. L.– Piesma

po 0. Levickom. — Iz prirodnih znanostih.-Spomeni jednoga

starca.– Knjigopis. – Svašta.

Taj časopis diše slavenskim duhom, razvija čiste pomisli izdrava

čuvstva slavenskoga života. Zato je vriedan svake preporuke.

serbska sloboda. Izlazi u Ženevi. Donosi u br. 8.

Balkansko poluostèrvo 1865. godine.— Kratak dèržavni pre

gled 1865. godine.– Čerkesi u Turskoj.– Dopisi iz Biograda i

Реšte.– Svašta. -- 0bjave.

Ovomu je listu liepa nakana, da širi slobodu. Bilo biveć vrie

me, da se utvèrdi stablo slobode u onoj našoj zemlji, gdie je mo

guća, a nije živa, gdie danas još valja Gundulićeva: „Sve u riči, a

u činu ništa paka!“

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 3. Ožujka 1866.

Eda i oni nisu ljudi?

Eda i u vas sardca nije?

Što vas strasi? Što vas trudi?

Tursko staro smienstvo gdi je?

I. Gundulić. I., 61.

Jedan mejdan.

Piesma

(Svèršetak str. 58)

Ž. Varašdinskoga.

šes

Velika se prostire poljana,

3.U zeleno odievena ruho.

“Nit ju zerno smertonosne diljke

U mah jedan na laganieh krilih

Bez odmora promieriti može,

Nit" je soko sa oblačna neba

U čas jedan strelovitiem okom

Bez titranja sinjih trepavicah

Probliesnuo nebi.

No šta diljka

Nesmiljenom pticom neće

I šta soko silniem okom

U mah jedan neprogleda,

To ti ciepa bliesak nieki

Sa dočetka ravna polja.

II" je munja sa vedroga neba

Na dočetak siela polju,

Ili vila na izvoru

Zlatno svoje kupa čedo?

Nije vila s Cèrne gore lomne,

Nije s vedra neba munja,

Već se svietle sablje njišu

O sunčanieh mladieh zrakah.

Maše kêrvnom demeskinjom-sabljom,

Kano sunce usred dana

Zlatoruniem svietlom s neba,

Silni Turčin, Bećir-beže.

Ali kano da mu sablja

Za dubinu tvèrdu pada,

Ili kano da mu nado

O živ kamen sebe skliže,

S kéršnoga se Luke ćorda *)

Niz bedrice grozno lomi.

No kad sebe nado tvèrdo

O krenenu stèrmu bèrči,

Ljutite se iskre svietle;

Iz kremena ladna stèrše.

Ali miesto Luke strahovita

Ljuta sablja plače iskre,

Pa se u lom prelomila,

Kan" da suha persnu grana.

Jer kad sablja ljutu sablju ljubi,

Dobar junak dobroga junaka

Nadenima rukama prihvata.

Јаој tomu, komu sudba prieka

Ljubac gorki sa oštrice britke,

Ili s težke daje ruke!

Taj će grozne od miline

Strašna ljubca sablje bojne

*) Turska sablja.

66

Odpérhnuti na tananieh krilih

U dvorove raja nebeskoga.

Smlati sablja bega silenoga,

U rosnatu smlati travu.

A još Luka ćordu krivu

Za mladeni gèrli balčak.

Kako striela s vita luka,

Kad se hitom hiti bèrziem,

Na laganieh skoknu noguh

D0 mèrkoga Bećir-bega

Pun jarosti junak, Luka.

Mahnu sabljom. Ali jaoj!

U lievu ga zhvati ruku,

Miesto da mu rusu glavu

Sa ramena skine krupna.

Klonu ruka kano zviezda,

Sa svietla se spustiv svoda,

Pa se begu bolna odvalila

Nadno noguh, omaštenieh kérvlju.

Glednu beže, kako ruka biela

U zelenoj zatitrala travi,

Pak u grozne tonu misli,

A od gnieva sav uternu.

U to Luka za pojas zaseže

I poteže druga vierna,

Samokresa dvocievoga.

Iz kremena cèrven-iskra,

A cèrnoga oko ognja

K ljutoj guji siede živa.

Ciev zagruhnu . .. grom se ori.

Stostruka se jeka valja.

Rosa s trave čista odronila,

Sunce žarko na vedrini neba

Kano slabo protěrnulo diete.

Huda ptica cievi vierne

Krozsred čela begu mèrku

Letom jedniem proletiela.

Каno da se grad sioni

S junačkoga sori bèrda

I uz tutanj gromoviti

U dubinu jaza sasu:

Silni Bećir, gerdna neman,

U postelju rosnoj travi

Viečni sanak spavati leže.

Sunce blago u sien gusti

U mah onaj, kad puška zaprasnu,

Velje oči zamèrčilo stidno,

Da negleda, kako duša sietna

Begu pèršti iz ustijuh.

Bećir pade. Luka strašni

Na laganieh djipi noguh.

Rukom oštri hvata handžar,

Pa na bega biesan pade,

Da usmèrti mèrkogledju.

Nogom jednom lavu gérdnu

Na junačka stade pèrsa, a

Te zamahnu rukom vieštom.

Kano munja iz oblaka

Ljuti handžar mirnu begu

Za ugojen vrat zapade.

Sletie glava s trupla pala

Niz rosavu zelen-travu.

A iz gerla kérvne rieke,

Kérvi nesta.

Zvonce milo

Sa susiedna vierna sela

Od jednoga samostana

Kroz doline zove smierno

Puk hrištjanski u hram Božji,—

Odtište se Luka poljem.

Lažna oporuka.

Karna pripoviedka. Iz spisah jednoga iztražnika-sudca.

Najveća je nesreća po mlada čovieka, kad si je

uvèrtio u glavu, da mu je budućnost pouzdana, pak da

mu je suviše, da žive marljiv i pošten na svietu.

Sinovi su bogataški ponajviše nevaljalci. Oni znaju,

da jih čekaju pečeni kolači, pa zato ni nedokučuju,

zašto da jim se treba znojiti, kad mogu i bez nauka

razsipati novce. Zalibože, što s tim razsipanjem šu

ruje često još i razuzdanje. Neizkusan mladić nezna cie

niti novce, koji su kérvavim znojem stečeni. I tako u

lakoumnih, ili u prostačkih danih, koji ga zanose za

putenom slašću, potrati blago, koje bi mu, kad bi ga

upotrebio, kako valja, moglo obezbiediti postojanu ko

rist i stalnu sreću.

Netreba mi kititi pripoviedku, koju ću da pripo

viedam. Ona je d0 najmanje stvarce živa istina i pruža

jasne dokaze, da su pomenute rieči istinite.

Prije jedno trideset godinah življaše blizu Bristola

na malenu; ali krasnu imanju jedan tërgovac, koi je s

tèrgovinom bio razkèrstio, te koga ću za ljubav jošt

živoj rodbini njegovoj zvati Grimsby.

Bijaše udov bez dietce. Svako mišljaše, da je

vèrlo bogat. Jedini mu blizi rodjaci bijahu jedan brat

i jedna sestra, pèrvi takodje tërgovac s velikom poro

dicom. Taj brat nebieše dotle dotierao, da si razpača

tèrgove. Ljudi bi krišom gučali o gubitcih i nesgo

dah, u kojih ga je srećniji brat ostavio na ciedilu!

Zato se i gledahu preko pèrsta obadvojica. Ali to nije

nimalo priečilo dietci, da nedolaze k „bogatomu stricu“

SVOJINU.

Kućom Grimsbyjevom upravljaše sestra njegova.

Оna je gospodarila i susiednim imanjcem, koje јој је

izručio, ili darovao. Na njem življaše kći njezina s

mužem svojim, sa razkalašenim, neradnim leventom.

Možemo lako misliti, da takav zet na imanju nije

preo svile. Kuća mu bijaše vijalište kojekakvih neva

ljalacah, njemu živih slikah iprilikah, što su, kad bi se

noću pijani vratjaliu Bristo, počinjali svako bezzakonje.

A tako su postali strahotnici ukućanah svake kuće, kraj

koje bi prolazili.

U družtvih, koje je ta stvar manje zanimala,

podtače se više putah pitanje:

„Komu li će starac ostaviti novce?“

Sad bi govorili: starac je najveći dio imovine svoje

ostavio domaćici svojoj, sestri; sad opet, da je sestri

naredio samo godišnju platu, a različitim dobrotvornim

zavodom velike novce; a ostalu svojinu da je osta

vio dietci bratovoj. Drugi bi opet tverdili, da je osta

vio glavni dio imovine rodjenomu bratu. Nezna se, ko

liko je istine u svem tom bilo. Samo je toliko stajalo,

da je oporuka napisana. To je zet domaćičin doznao

preko jednoga odvietničkoga pisara, ločidruga svoga.

Tako se možemo i domišljati, kakav je strah i trepet ta

viest u kući zadala na selu.

Na 15. Kolovoza 18.. nadjoše rano starca u po

stelji – ubijena. Kjačom, ili takvim orudjem biehu

njemu razkolili glavu.

Ja sam dobio nalog, da iztražujem stvari, koliko

je moguće, da udjem u trag zločincu. Već prije podne

dodjoh na lice miesta i započeh mahom iztraživati.

Kuća stajaše u vèrtlu, ogradjena o tri strane zidom od

opekah. Spried bijaše od prilike pet stopah visoka re

šetka, preko koje se lako moglo umaći. Počam od

kraja te izbe, pa do prozora knjižnice, koja je s

ložnicom mèrtvačevom graničila, opazih na zemlji trag

ljudskih stopah. Kroz taj prozor valja dakle ubojica

da je uvalio. Lasno ga bijaše otvoriti; jer prozor, niti

kapci nebiehu tvèrdo zabravljeni.

Počnem saslušavati sviet, koi je ubojite noći bio u

kući. Bijaše jih troje, jedan mužki i dvie ženske sluge.

Sestra starčeva bieše sinoć otišla u pohode na imanjce

svoje, obećav, da će se do desete ure vratiti natrag,

šta nije učinila. Kad ona nije došla, moglo se doku

čiti, zašto prozor od knjižnice nije bio zakračunan; jer

se ona sama svaki put prije, nego bi legla, postarala,

da je kuća obezbiedjena, zatvorena. Poslužnik kazivaše,

da je gospodar o devetoj uri pošo u ložnicu; ali tek

o desetoj uri da je lego u postelju, te da je po obi

čaju svojem zadugo čitao.

Da je Grimsby u to doba lego, znao je on po

tom, što je tada utérnuo svieću; a nije smio leći, dok

nevidi toga znaka.

Sutradan, kad je ustao, otišo je po navadi s vèr

čem ladne vode u izbu gospodara svoga, te se začudi,

što je knjižnicu našo otvorenu. On pomisli, da mu je

tu gospodar. Zaviri unutra; ali opazi otvoren prozor.

Оdmah mu sine u glavi, da je nietko uvalio u kuću

i niešto ukrao.

On poleti u ložnicu gospodarevu. I tu nadje tek

pritvorena vrata. Njemu se učini, da mu gospodar

spava još na postelji. Ali je mogo razabirati samo

glavne cèrte; jer je u izbi bilo još mračno. Da nepro

budi starca, metnu vodu na sto i ode.

Grimsby ustajaše rano. Sedma ura bijaše obično

doba. Ali već i deveta bieše odbila, a on sluzi još

nije zvoniо. Тај se još većma poboja, kad su mu na

um pali sumnjivi znakovi. Otide dakle u ložnicu gos

podarevu, da vidi, što mu je. Na kucanje mu ništa ne

odgovori. Zato, otvoriv polagano vrata, udje u ložnicu.

Gospodar mu ležaše još upravo, ka" i onda, kad mu je

donio vodu. Zapita ga:

„Jeli vam zlo, gospodaru?“

Ništa mu neodgovori. Potom podje k prozoru, da

ga otvori, pak da razsvietli ložnicu. Kad se k postelji

povrati, vidie, gdie mu gospodar leži kérvav, i gdie su

mu možgjani razbijeni. Utěrnu od užasna vidjenja.

Onesviestnu. Pade na stolicu ukraj postelje.

Pošto se malo po malo osvieštjivao, ogleda se po

izbi, nebi li opazio kakvo oružje, kojim je umorstvo

počinjeno. Ali nemogaše naći ništa. U izbi nebieše

ništa poremetjeno. Ubojica, kako se činilo, nije dakle

naumio ništa ukrasti. Samo velika limenica, što je

medju stienom i posteljom stajala, bieše otvorena. U

njoj je bilo izprebacanih sudbenih i drugih kojekakvih

98

68

spisah. Ali nemogaše nikako reći, eda li je ijednoga

nestalo.

Moje zvanje donosi sa sobom, da sumnjam na

svakoga. Zato sam stao misliti, nije li poslužnik mogo

počiniti to umorstvo. Ali se on tako naravno vladao,

te očito žalio čitav dogadjaj, da mi je do skora svaka

sumnja izčezla, da bi on kod umorstva bio ikakav dionik,

te imao ikakve miešavine.

Što se ženske služinčadi tiče, one nisu sasvim

ništa znale. Pomnjivo sam izpremetao kuću i vert. Ali

nenadjoh ništa, što bi sumnjivo bilo.

Noću padaše kiša kano iz kabla, te je slied

ljudski malo neodniela. I tako, buduć da mi nije

za rukom pošlo, da udjem u trag ubojicam, zato se o

tom radilo, da nadjem niekakav znak, koi bi me mo

žebiti uveo u potajno skrovište, koje je sakrivalo to

zločinstvo.

U kući nemah više nikakva posla. Oprostim se

i umiešam medju sviet, koi se oko svake kerčme u

susiedstvu skupio. Od ovih se ponadam doznati, ka

mo jim sumnja preteže. Čuo sam doduše prečud

nih domnievah. - Ali sve bijahu samo puste domnie

vice, iz kojih nisam mogo ništa razabrati. Ali mi se

opet utuve u glavu. Sumnja je pala ponajviše na srod

nike ubijenoga starca. A jedan se od kumovah, po

smioniji od drugih, nije ustručavao reći, da u tom

umorstvu ima i masla bratova. Sve da je i bilo težkih

razlogah sumnji, nebijaše opet nijednoga, koi bi ga mogo

bio pravdom osvaditi.

Dobiesni bura javnoga ogerčenja. A ja se posta

ram doznati, kako živu medju sobom različiti srodnici

i rodjaci. Dok sam oko toga nastojao, bijaše pogreb

ubijenoga starca. Tielo je ostalo četérnaest danah nesa

hranjeno,pa ta zakašnjela svetkovina domami silu svieta.

Od vratah jedne kerčme, u kojoj sam stanova0,

gledah pokop. Na pokopu starčevu bijahu najveći ža

lostnici brat njegov i zet sestrin.

„Та valjada nećete misliti, da je i ubojica na po

kopu?“

To neizravno pitanje poteče iz ustijuh gadnoj sta

rici jednoj, koja je, do mene stojeć, gledala vrevu raz

lična svieta.

„Što velite?“ zapitam ju: „Ja vas nerazumijem.“

„Može biti. Nietko je svakako kriv, a jedan je

prav. Tko je prav i zdrav, znadem. Ali krivca— tko

li će ga znati, do više nas sam gospod Bog?“

Ja se nasmijem gatalici-baci. A kad pratnja

prodje, otidem na polje šetat.

Dok sam koracao stazom, koja se pored visoke

redine od razlika dèrvetja i pored široke duboke jaruge

krivudala, opazim bèrču dietce, gdie glede jednoga

dietčaka, što se spustio u jarugu, da iz nje iznese

niekakav štap. Momče se popne srećno sa plienom svo

jim, te mi ga dade, kad sam ga zaiskao.

Ja mu uklopim u ruku jedan novčić, što je ra

dostno primio. Potom siedem na medjnik-kamen, te

uzmem pomnjivo razgledati kupovinu. Štap je od mlade

rastovine s jabučicom, kolik jaje, koja je u neizradje

nom izriezu pokazivala neizdieljanu glavu samsova,

mesarskoga psa. Stap je ležao u vodi, u jazu. Ali

gornji kraj sa glavom samsovljevom nije mokar. Pom

njivo pregledam jabučicu, te u jedan mah zagledam,

gdie ima kérvavih piegah, u koje je bilo i niekoliko sie

dih kosah priliepljeno i oko štapa opleteno. Ella li je

moguće, da ja u ruci deržim oružje, kojim su usmertili

starca?

(Svèršetak sliedi.)

Měrvice o veličini duha ljudskoga.

. . . Jer Bog nedaje duha na mieru.

Iran. III., 34.

Stakleni tkalac izpreda tri tisuće lakatah u jed

nom časku. Nadkrilio je duh ljudski u toj vieštini

čudotvorne tri sestre-tkalje, sele-hitroprelje na glasu

u starodavnoj Gérčkoj, po imenu parke, Klothu, La

chezu i Atropu, les trois soeurs filandieres.

Zaista, zaludu se dovijaš, kako i što on radi. Ne

vuhvuje ništa. Valja ti vierovati čudesa. Tako je sve

čudno, a opet prosto i naravno. Nema ni stana, ni

stativah. Okreće tek jedno kolo, nadima mieh i piri

oganj. Dok oganj sieva, pristavlja k njemu staklene

šibke različne masti, zelene, cèrvene, biele . . . Staklo se

topi i razvlači, pa taj stakleni tkalac tke, ili prede.

Kano da čitaš maštovite priče arapske, takvo ti

čuvstvo osvaja dušu, dok gledaš to predenje, gdie se

staklene niti za čudo berzo predu i okolo kola hvataju

kano tkanje. Prije sto godinah spadahu takve domisli

u stanove Markove. A i danas stakleno tkanje zanosi

u uzdušje nad zemljanu grudu!

Prodjem dvoranom, gdie su satkani tvorovi sta

klene umietnosti namiešteni,i pregledam niekoliko liepih

stvarih, tkaninah od stakla, ovratnikah, narukvicah, sto

njakah, zastorah, pojasah, zaviesah, naresah, naglava

kah, ogerljicah, sagovah, gajtanah, vezenicah, skriljakah

69

i tkanicah ženskih, perah, vèrvacah za dobnike i drugih

stvarih, košuljah, zarukavljah, opèrsnicah, sve različne

masti, što se može nositi, kano da je od lanene, ili

konopljane predje: zagledam niešto, što je u me dir

nulo više od sve umieštine; ako nije umietnije, a ono

je divnije. To je u četvorokutnoj cèrnoj kutijici pod

staklenim zaklopcem — paučina, u njoj pauk, kako je

pružio gadnu nožetinu na muhu, da ju udavi, sve i svako

od stakla. Materian superabat opus! Živa, tako reći,

smiešna narav! Nit, ako se može kazati, još tanja od

paukove! L

Evo, to me je podtaklo, da nacértam niešto o ve

ličini duha ljudskoga, koi se jasnije razabire iz malene

stvari, nego iz velike; komu se lasnije možemo diviti

u takvoj rukotvorini, nego u izhitrenih dogadjajih po

viestnih, koji nam presiecaju vid umni, kano što očinji

sievanje preko mèrkla neba. Dakako, da je mučno, jasno

izvidieti gospodarstvo Božje. Zato nemože kučanje na

ših pomislih biti savèršeno.

Nam je samo do toga stalo, da izjavljamo pomisli

iz glave, kano što pastir izjavlja ovce iz tora. Ovce

idu, kako pripovieda priča, odmah, te se razvale po

bujnih rudinah. A um čitateljstva unije i onako više,

nego što se može reći, pa će vierno nasliediti duh

naših pomislih.

Kano što je staklo tielo valjada najkérškije, tako

ga stakleni tkalac umije mekšati, izvlačiti i tanjiti, te

je umietno izpredeno tanje od svake niti, tanje od

vlasa, upravo bez slike i prilike. A kano što je duh

ljudski dar najniežniji i najlomniji, tako je usavèršen

tanji od svake tvari, ako se to smije reći. Ujedan tren

prolazi sve svietove, zemlju, sunce, miesec i zviezde

do izvora svoga.

Jean-Jacques, taj izpoviednik i divni blagoviestnik

gole istine, Alvonso Karr, taj šaljivi mudroslovac, i pre

mnogi drugi Francezi, Niemci, Ingleziiučenjaci inih na

rodnostih pisahu ponajviše po primeru starodrevnih

ugledah u različna doba svakojako o veličini duha ljud

skoga; no sve je neprikladno, da izmierino na dlaku

vèrh Himalaje, da ocienimo množtvo zviezdah, da iz

brojimo kapi morske, da preberemo piesak na morskoj

pèržini, da omierimo cèrtom nebeski zrenik.

Ako se čini gdiešto, kano da kopamo trice, za to

nehajemo. Jer je nam izpredati tanku žicu mišljenja od

izkona do okona, da se razumijemo.

Duh ljudski dopire do izvora svoga, kano što su

dosezale liestve Jakovljeve do Boga. To biva tako od

izkona svieta. Duhovi ljudski vise o božanstvu, kano

što Homer prikazuje verigu, što veže ljude za nebo.

Каno što rudne vode vriju, kad dolazi nepogoda,

da gruhne kroz nebo, tako iunutrašnja oluja družtvenoga

prekreta uzruja duhove, te se stanu premetati, pa gradi

od malenih velike. To su časom uveličani duhovi, po

što su prevratni valovi proždrieli i odnieli duše velike;

ali blage, nedorasle naprasitu času, da se sudbina tako

na okrutan način osveti nepravdi mirnih vremenah.

Onda naprasitost odmazdi blagosti.

Prirodni zakon, što hlapljenjem tvori bistrac, cry

stalum, nije silniji, nego što je izticanje običnih ljudih

nad velike. Zato je velikim mučno doći do priznanja

zavriedjene veličine. Oni, koji iztiču sebe silom, odpa

daju od bistra tiela kano ljuska, a u istinu valjani

ostaju cieli i čvèrsti, kano bistraci, ako ne sad, a ono

preko dielah svojih u napredak budućnosti.

Danas je potamnielo lice onim uredbam, koje su

zagušivale duhove, umno nadmetanje njihovo i sve slo

bodne polete duha ljudskoga. Danas nije plemić pred

svietom mudriji od seljaka; jer je plemić, već treba da

ga je zaista silom duha svoga nadmašio.

Istina, slavoljubstvo vlada. Ali slavoljubnost nije

samoživost. Čoviek radin, a slavoljuban, nežive sebi,

već ostalim suljudem svojim. A nije li slavoljubstvo

plemenito pero u stroju velikih dielah, zakon savèršen

stva ljudskoga?

Ima naravih, tako uzvišenih, da se čini, kano da

je priroda, kad jih je stvarala, htiela načiniti uglede

prema onomu, što može stvoriti, kad hoće.

Ali u isti mah ljudi, koji nisu uzoriti, a misle

umno, treba da su zahvalni Promisli, što je bila malko

skupa onimi izbor-ljudi, koje pokazuje nam od goda do

goda. Jer je tvar, koja je u ljudsko pleme umiešena,

niekakvo tiesto, načinjeno jednakom smiesom ludosti i

umnosti, svojstvah i nestašah.

Izadjimo iz umietne staklene tkaonice, te podjimo

do naćavah u pekarnicu I

Prikaži si, mili, čitatelju, pekara, komu bi dao, da

načini dvie sta hliebacah, nieku mieru brašna i kvasa,

niešto soli i niekoliko jajah. Ovih će niekoliko jajah,

kad se uspu u tiesto, vèrlo ugodno usladiti kruh, ako

pekar smieša jednako sve ostalo.

Ali ako mu se hoće izmiesiti dva, ili tri tuceta

kolačah, pogačah, sladkih krušacah, rožčićah, itd, on

će skerhati sva jaja u kolače s nejednakon mierom

kvasa, pa će prodati malo brašna, da si nabavi maslaca

za ostalo pecivo.

70

Kad su kolači ugotovljeni, valjati će njemu hoćeš

nećeš podpuniti i dostaviti broj ugovorenih hliebacah,

svaki kolač računajuć samo pod jedan hliebac. Kruh će

imatiu sebislabo kvasa, a ništa jajah. A ono će brašno,

što je zamienjeno maslacem, nadomiestiti, bilo mekinjami,

ili dèrvenom piljevinom, kano što rade pekari sebi u

prilog.

Tako je priroda, da načini uzvišena čovieka, pri

nudjena uzeti malo razuma iz obće riznice, te načeti

blago, kojim je naumila darivati veliko množtvo.

Dosta putah obasipa tim blagom jednu porodicu

0d prilike, kano da odbija od ostaloga broja ljudskoga.

Оna kaže: ja si odabirem jednoga, kojivalja nebrojenih.

Porodica, gdie se rodio velik duh, platja često tu

čast, dovodeć na sviet po redu dosta osrednjih ljudih,

jednoga, ili dvojicu nemoćnih, jednoga, ili dvojicu ble

sanah.

Izviše imau Promisli drugi razlog, kad radi ovako,

da nebrojimo ovamo, čega neznamo; jer je Bog sebi

pričuvao istinu, a nam dopušta, samo da mnijemo

mnienja i da magadjamo. Taj drugi razlog? Naravan

je, prost je, jasan je! Evo ga:

Uzmi cviet, rumen-cviet poljski. Čini ti se, da

taj cviet nemože biti rumeniji. Ej dobro! potraži isti

cviet, odgajen u vèrtu, pa ćeš opaziti, kako je poljski

prema vèrtnomu blied i žućkast. Sporedi opet taj cviet

sa cèrven-cvietom kakve ruže, zaista rumene, što se

žari kano sunašce žarko, pa ćeš vidieti, kako je rumeni

vèrtni cviet prema ruži ugasit i bolan.

Сviet nedira u zienicu, da je cèrven, kano što

duh nije na glasu velik, već pored niešta, što je manje

cèrveno, ili manje veliko. Da su svi duhom jednaki,

nebi imalo velikih, a dakako ni malenih. Tako u isto

vrieme potamnjuje veliku slavu veća. A u razlika doba

nalazimo, ako tražimo, svagda veličini veću, a ovoj još

veću.

. Posavac, dobar konjanik u Hèrvatah, nemože se

sporediti sa Arapinom. Gulliver, gorostas i div u Lil

liputjanah, biva patuljak, kad dodje medju gorostase.

Gundulić, velik piesnik, biva prema Homeru ono, što

je sien od dèrva u vodi prema zelenomu stablu.

Dakle, kad priroda hoće na sviet da dovede čo

vieka, oklopljena velikim duhom, da načini rodu glas,

te ga namieni slavnoj kakvoj službi, ili golemoj kakvoj

lopovštini, što je od potrebe, da se obće čišćenje, lustrum,

svèrši, ona njega okruži šakom niekakvih stvorenjah

slabih, strašljivih, ili podlih na odmet, kano što vieštac,

ili čarobnik kakav treba da bude obkoljen krugom ka

kvih nevieštakah, da uzmogne dobro i slavno tierati

stvar svoju. "

Svi oni, koji su na nazadak odsudjeni i nehotice,

da izvedu na sviet čovieka velika duha pomenutim od

bitkom veće, ili manje umnosti prema mieri, što jin

je bila namienjena, služe još veličini njegovoj nesgrap

nošću, strašljivošću i malodušjem svojim.

Ali od vremena do vremena žive i umire uzvišena

narav, neopažena po onih, koji ju okružavaju. Jer Bog

nedaje duha na mieru!

A duh drugoga, ili trećega reda kroz prigode i

one ljude, usred kojihsestvorio i našo, okretje u veliko

sudbinom kakva naroda, cieloga svieta i čoviečanstva.

Duh diše, gdie hoće.

Ako je to, što smo ovdie nacértali, čudno, to i

hoćemo da bude. I stvar je čudna, o kojoj pišeno.

Kruh treba kvasa, a velik duh, nauka.

Kruh treba miešnje, a velik duh, radnje.

Kruh treba soli, a velik duh, izobraženosti... da

bude zaista velik.

Ali se nepeče kruh bez ognja. Netopi se staklo

bez žara. Neprede se ništa. Treba, mislim, više od

dvie sta stupnjevah. A što mniješ, mili čitatelju, koliko

treba promethejskoga plamena duhu, da bude velik?

Cèrnogorke iz sbirke Velimira Gaja.

Biela vila klikovala “)

Saverh Vezca, bèrda visokoga,

A doziva Župi pitomojzi *)

U Arvaše “), u selo kérvavo,

Po imenu Lieševića Vuka:

„Čuješ li me, Lieševiću Vuka,

Ili čuješ, a ništa nebrineš“)!

Na Dodoše") udariše Turci.

") U Sarkovinu. U Sarkovini. Jedna okolina s poljem.

*) Ovo je četvorac. Tim lastnijim i uzletnijim mieriton počina

Cèrnogorac premnoge piesme.

*) Župah ima više okolinah. No Župa je pitoma kraj sunčan,

t. j. župan, terra aprica.

*) U Arvaše. Arvaši je selo, kano što mi je reko Cèrnogo

rac, gdie su ljudi spremni na boj i noću i danju, sve od oka

hajduci. Zato se zove kêrvavo.

*) Dodoši, jedno kolieno cèrnogorsko.

*)

*) Hilja d' Vlahah i hilja d' Turakah.

)

s)

9)

Pred vojskom su tri turski sèrdara ").

Јedno ti je Has0 vojevoda.

Za njim vojske ima tri hiljade.

A drugo je Lekića spahija.

П za njim su vojske tri hiljade.

A treće je spužki kapetane.

Za njim vojske ima tri hiljade,

Hiljad" Vlahah i hiljad" Turakah *).

Dodoše htie, selo, opaliti,

A po njemu roblje porobiti,

Porobiti, vatrom popaliti.

„Ako spavaš u dušljeku “) š ljubom,

Šarena te poljubila guja,

Ostala ti ljuba kukavica!

Ako piješ u mehanu *) vina,

Na rane ti silazilo ljute “)!“

A kad Vuko razumio vilu,

Te kad čuje, što besiedi vila,

On dohvati bistra džerverdara.

Džerverdar mu živi oganj daje

I pokliče djetcu Arvašane“),

Serdarstvo je veliko vojno dostojanstvo u Turakah. Sèrdar je

od prilike, što je u nas vojvoda, gjenerao. Sèrdari postaju

ponajviše spahije od staroga koliena, kano što su tako na

zvani kućići, odžakovići, plemići i kolienovići.

Tu je velik skok;

jer gdje mu je treća hiljada, osim ako se zato ovorbu evrov

razumije?— Pokraljen oblik: hiljad" dolazi malokad u pies

mah. No ovdie možemo iztumačiti tu nestašicu putem zamu

čaja. Pervo na od rieči Vlahah zamienjuje dočetno za od

hiljada; a kod druge pokrate dolazi pad. IV. jednine sa do

četkom u, te nalazi zamienu svoju u sliednici-rieči: Turakah.

Tako se taj nemar pučkoga izgovaranja može izpričati.

stragulum. No Cernogorac izgovara rieči sočno i snažno,

pa jih usladjuje i osiljava, gdie godj može, sitnimi glasovi,

ligundis.

U mehanu. U stranji, u kérčmi. Tad. IV. neodgovara nipošto

pomisli siedjenja, stajanja, mirovanja. Ali tako hoće Cerno

Posliednje četiri vèrste izriču gorostasnu kletvu, ili zakletvu,

te ju obaraju na Vuku, njemu na dušu. I junaku se kostriesila

kosa. Ta što mu može biti strašnije! Junak ima ubojito

oružje, ljubu-vierenicu, vino i konja. Tko mu u jedno od

toga četvoroga dira, taj mu radi o glavi; dira mu u zienicu.

Zlotvor mu postaje. Ali biela vila iz planine smije sve ka

zati; jer od nje naš junak prima svaku za dobru. On je

zahvalan viernoj glasnici i savietnici svojoj, ako ga zaklinje

i najsvetijimi nasladami života njegova. Šarena te polju

bila guja. To je oармакотажас niesto: ujiela, još groznije

ruglo, kad govori o ljubi: Ostala ti ljuba kukavica, t. j. udo

Arvašani su žitelji u Župi, koju smo već napomenuli u jed

noj biliežci,

1)

*)

•)

")

в)

Arvašane i druge Župljane:

„Na noge se, moji sokolovi!

Na Dodoše udariše Turci,

Da ni nebi Bog i sreća dala,

Da pošteno dočekamo Turke!“

Оdtolen su na noge skočili,

Dokle doše na vodu Karučku ").

U cèrnu se ladju uvezoše,

Pa jih Vuko broji dževerdarom.

Al' jih uprav' stoji trides’t drugah.

Pridje“) zore na Dodoše doše “),

Pa doziva Lieševiću Vuče.

On doziva Savića Mèrdjana:

„0 Merdjane, glavo od Dodošah,

Air nečuješ, al' ništa nebrineš*)?

Hote “) na nas udariti Turci.“

U riječi, koje govorahu,

U to sila turska udarila,

Pa se Vlasi“) iz zatvora brane.

Nego njima Bog i sreća dala,

Е pobiše vojsci kalavuze").

Pa su natrag uzmaeknuli Turci,

Eto ti jih u polje široko!

Tko će sili Božjoj odolieti?

Malo Vlahah, a mnogo Turakah.

Tierahu jih kroz polje široko.

Karuč je jedno oko za ribolov u jezeru Skadarskom, a to

upravo vladičansko, to jest, vladaoca Cerne gore i Berdah.

Pri dje. Cernogorština čuva taj oblik, koi je bliži izvora

svoga. Taj predlog, koi je po naravi svojoj u padežu VI. od

koriena: pred, glasi u starom jeziku: prědé, što je danas u

običaju: predje, ili: prije, pošto je glas: dЈ verlo mnogo

brusom primorštine promekšan u: J-glas.

dosi su pleme i selo uza župu.

primiera, nije više glagol povratan, rerbun reciprocum, u

Cernogoracah, te znači ono, što: mariti, iliti hajati za što.

Hote. Miesto: hoće. Tako mi je izgovorio pievač.

Vlasi. Rieč Vlah u Cérnoj gori nije nikakva sramota. Tako

se zovu samii hrišljani i kérštjani, pa se nerugaju medju so

bom. Oni sami reknu za se, kad razlikuju vieru svoju od

turske: Mi smo Vlasi; možebiti starosiedioci na razliku od

turskih došljakah!

Kalavuzi, iliti, kad se slavenštini neugodno zjalo za-u iz

puni v-om, kalavuzi idu sa svakom vojskom. Oni su pro

vodiči, duces Diae; pokazuju put.

„Tudja zemlja; kalauzah nema.“

72

Dognaše jih pod Zabljakom ") gradom.

Tu izlaze bule i kadune.

Bojak biju tri turski sèrdara.

Netiera jih mala gora Cèrna,

Već tieraju nieki Cèrnogorci.

Povikaše nieki Cèrnogorci:

„Komu ćete ostavit" Žabljaka

I zlosretnje roblje u Žabljaku?“

Žli se Turci od ukora naše”),

Pa se Turci natrag povratiše

U široko polje, Sarkovinu,

Te su Vlahe natrag povèrnuli,

Te mi bieže niz polje široko.

Ma nebieže šest ljutijeh gujah“).

No se oni biehu zatvorili

U kućište nadno Sarkovine

I už njih su dvadeset momčadi*).

Na njih sila turska navalila “),

Te se oni iz zatvora brane.

No da vidiš Miloš-barjaktara “)!

Proz argatu") pušku prometnuo,

Da ubije golema Turčina.

Al' mu Turčin pušku ugrabio.

Na dvoje mu pušku salomili.

*) Žabljak je grad u Zeti. Stoji vèrlo divno. Uzvišen je na

klisovih, te mu se vidik pruža više utoka Morače na Ska

darsko blato.

*) Na”še. Miesto: nadjoše. Od ukora se zo naći, znači: biti

uvriedjen. Tako valja tumačiti tu vèrstu.

*) Gujah. Pučki naš piesnik proziva često junaka gujom, a još

ljutom. A to je junaku na svietu dika, kano što je n. pr. na

glasu Ljutica-Bogdan. To je junak onako ljut, onako stèrp

ljiv, onako mudar, kano što je zmija-ljutica.

*) Momčadi. Premda meće skupno, neuzima opet broja, što

odgovara samostavničkoj skupnosti.

*) Na njih sila turska navali la. U toj je vèrsti onaj prilični

srok našega piesničtva upleten, koi podiže vèrlo snagu pies

ničkoga sloga. Sila — navalila! Takvo sricanje u istoj vèrsti,

gdie se glasovi sastaju od kraja druge stope s krajem vèrste,

nalazimo često u naših piesmah. To je sricanje često blago

ljuljanje, a često i gromko tutnjanje prema naravi pievanih

čuvstvah, slikah i pomislih.

*) Miloš-barjaktara. Tako sastavlja naš puk ime sa onim, što

tko radi. Ovdie dérži piesma : Miloš za prezime, a b ar

jaktara za ime, kano što je sastavljenje: Dragašević-Jovu.

") Рroz argatu. Argata, iliti argat zovu Cèrnogorci na sgra

dah okno, kano puškarnicu, foramena jaculatorium; dakle :

kroz puškarnicu.

A kad vidie Miloš, barjaktare,

Vidie Miloš, da je poginuo ").

Obèrnu se na lijevu stranu,

Puče puška jedna od Turakah

I pogodi Nikolića Jova.

Nije Jovo, no jedan u majke;

Ma nežali život za poštenje.

A proć Jova Bogdanović-Luku

Pogodio u pèrsa junačka.

Padoše svi jedan vèrh drugoga.

No se Ture jedno zagonilo,

Da uskoči Ture u kućište,

Da ugrabi cèrnogorsku glavu.

Dočeka ga Savićev dajidža *).

Оd obraza pušku opalio,

Тe pogodi dobroga Turčina.

On ti pade na vrata od“) kućišta.

Pa se drugo Тure zagonilo,

Da uskoči Ture u kućište.

Сérnogorske puške zapucaše

I Turčinu sèrdce izgorieše.

Ono vidie Turčinov dajidža,

Pa plamena noža izvadio

I Turčinu glavu ukinuo.

(Ostatak sliedi.)

Književni viestnik.

Pčela, sbornik dla narodnago čtenija. Sostavil i izdal N.

Sčerbina. U Petrogradu 1865.– Ovaj sbornik donosi sbirku od

lomakah iz ruskih lietopisah, carskih ukazah, itd. Razdieljen je u

četiri diela. Ta je knjiga pomoćnica ruskomu poviestničtvu, te je

po svih razsudnicih vèrlo preporučana.

Воčinenija dla J. Turgénjeva. Izašla su u pet knjigah u

Karlovu miru, u Niemačkoj. Pero je toga spisatelja dotierano po

kalupu pèrvih inostranih pripoviednikah; alije vierno ostalo slaven

skomu duhu.

Dragušica. Spisi Zdravka Niemčića. Sabrao jih i izdao

Gjuro Stj. Deželić. Tiskom Drag. Albrechta u Zagrebu. – Ti su

spisi pèrvenci darovita našinca, koga je nemila smèrt prerano otela

našoj knjizi. Umno jih je razredio izdatelj, vierni pobratim pokojno

mu spisatelju: piesme, pripoviedke, životopisi, cèrkva i nastava, život

i dom; na kraju dolaze izvadci iz zapisnikah siedničkih sbora duh.

omladine zagrebačke. Na čelu je knjige slika pokojnoga mladoga

spisatelja. Ciena je knjižarska 2 st., a knjiga iznosi 22. arka u 8.

Ponavljanje istoga glagola, kano što i imena, hoće da izriče

nemoć i nevolju, na kojoj se Miloš našo. Oskudica je izreke

prema nevolji i mestaši pripoviedanoga.

“) Daji dža. Turska rieč, ujak:

„No dajidža, Hèrnjetina Mujo.“

*) Na vrata od. Ovdie biva zamučaj tako, da se za topi u o;

jer je ovaj glas silniji od onoga. O proždire in-glas, kano

što u rieci veći val obuzima sobom manji. I tako teče dalje.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Broj 10. U Subotu 10. Фžujka 1866. Tečaj. XX.

Slaveni si grade I. Višnjega bliža:

Cerkvice smione, Uslišbi se nada

Posvetjene sgrade. Prije čeljad niža!

A pokadšto i jeleni

*9 899- Pa k njezinoj ladnoj sieni

_ - Na odmor dolete.

Sess

Navèrh briega stara stoji

3. Malena cèrkvica.

Sto godinah burnieh broji

Та Božja kućica.

Na tom miestu brat ubije

Brata u zavadi.

Grieh sa duše da samije,

Cerkvicu sagradi.

Ljudih nema svu godinu,

Bogu da se mole.

Za ravninom ljudi ginu;

Tu živjeti vole.

Samo kadšto lovac, samac,

Gorskom stazom dodje.

Kad razgleda ovaj hramac,

Dalje u lov prodje.

No ptičice liepoglase

Kad u zimi siever brije,

Zvonce tužno cvili;

A kad gorom vietrić vije,

Zvukovi su mili.

Potom opet zrak miruje,

Zvono se neglasi,

Lahor cèrkvom propiruje,

Okolinu krasi.

Tako mirna cèrkva broji

Mnogo već godinah.

Dao Bog, da tako stoji

Sva bez razvalinah!

Jos. Summer.

Lažima oporuka.

Karna pripoviedka. Iz spisah jednoga iztražnika-sudca.

(Svèršetak str. 68.)

Boga tu klanjaju, Glas mi duše prišaptjivaše, da dèržim u ruci

Piesmom svojom cèrkvu krase, ubojito oružje, pak da ću naći ubojicu, samo kako

Njega proslavljaju. iznadjem, čiji je bio štap.

10

74

Pobudjen tom mišlju, vratim se u kerčmu. Poka

žem kèrčmaru štap, te ga zapitam, eda li ga poznaje.

On odgovori:

„Ja sam vidio mnogo takvih štapovah. Ričardo

Compton nošaše takav, koi je na taj nalik, kan0 јаје

na jaje. Ali zato nebih mogo uzeti na dušu, da je to

upravo njegov.“

„Tko je taj Ričardo Compton?“

„Bitanžica, nevaljalac, polutat, poludivljak, koi se

ponajviše trudi, kako da se opačinom prehranjuje. Ne

mari ništa za poštenje, već traži samo dobar život. Pa

bieše desetak putah i zatvoren. Ali slušajte, ja nevelim,

da je štap njegov, nego samo da nalikuje njegovu. Za

to će vam moći kazati drugovi njegovi što bolje, nego ja.“

„Koje li mislite, da su drugovi njegovi?“

„Н0, to je oveliko družtvo! Jošt se onomadne u

njem zajedno s timi obiešenjaciu Oak-farmu banjaše ...

Ja jih nemogu inače kêrstiti; jer da imaju jednu je

dinu poštenu dlaku na tielu, nebi mogli nipošto šuro

vati s takvim nitkovom, kano što je Compton.“

„Vi mislite sa zetom sestre Grimsbyjeve?“

„Mislim.“

Ni tim se nemogah pomoći; ali sam opet sve za

pamtio, što mi je kazao. Potom se dogovarah sa raz

vadnim sudcem, te ga privolim, da zasad zatvori Comp

tona. Saslušav ga, pokažem štap, što sam ga dobio,

da vidim, hoće li ga itko poznati. Ali premda je više

ljudih u njega vidielo naličan štap, nehtiede opet nitko

uzeti na dušu, da je to kijača Comptonova, što je sudu

dopala rukuh.

Pokazujuć mu štap, oštro sam pazio na uznika. On

neučini ništa, što bi ga bilo moglo oddati. Ali mi se

opet neukrade vidu, da je on više izbuljivao oči, pak da

mu se obraz bio iztego, kano da ga je tko rukom ošinuo.

Ričarda Comptona odvedoše opet u tamnicu.

Tek što je puko glas, da suga kano sumnjiva zatvo

rili, progovori sveznali sviet na st0 jezikah. Jedan ga je

one užasne noći medju dvanaestom i jednom urom vi

dio blizu kuće Grimsbyjeve. Ali da nije za to nimalo ha

jao; jer je znao za Comptona, kakav je noćurak. Pa zato

itada pomisli, da on bitanži opet po navadi. Jedna žena,

koja je niegovala od mrasah bolno diete, bieše otvorila

prozor na ulicu, da joj promaše ložnicu čist zrak. Tada

čuv koracanje ljudsko, pogleda na dvor i spazi Ričarda,

koi je s jednim drugim čoviekom brižno šaptao. Taj

imaše kapu na glavi, a na sebi mornarski gurnjac.

Na miesečini mogaše ona dobro razpoznavati oba

dvojicu. Ričardo nošaše štap u ruci; ali je za malo časah

otišo, dok mu je drug ostao, sakriv se u sien od jednih

vratah. Тојој pobudi ljubopitnost. Ona osta na prozoru,

da vidi, što će to biti. Nakon po ure dodje natrag Comp

tom. Drug mu izadje iz potaje, te ga zapita, šaptjuć;

ali razgovietno:

„Jesi li skovao stvar?“

„Sve je u redu“, odgovori Ričardo i preda mu

jedan svežčić.

Tko bijaše taj drugi? -

Dok je Compton tamnovao, pisaše zetu sestra

Grimsbyjeva bezimeno pismo, pa ga preda kriomice ženi

svojoj, kad ga je bila pohodila. Ali ju pregledaše prije,

nego izadje iz tamnice. Uzeše joj pismo, te ga izru

čiše iztražniku-sudcu. Nemam više priepisa od toga

pisma. Ali je kazalo od prilike ovo važno: ako napisov

nik nepošalje odmah piscu, niekoliko novacah, da će taj

javiti, što se noću 15. Travnja dogodilo ... Taj se dan

slagaše s noću počinjenoga umorstva.

A tako zatvoriše i zeta, od koga su se ti novci

iskali. Ali mu se preslušbom nemogaše mista dokazati.

Zato smo ga opet pustili na slobodu. Ja dobijem na

log, da pazim pomnjivo na njega.

U meni se tvèrdo uvierenje ukorieni, da smo na

išli na prave zlikovce. Ali osietjah ujedno i to, da ne

možemo doći do dokazanja, ako jedan od okrivljenikah

neustane kano sviedok svietle krune. Misleć tako, oti

dem u tamnicu, da govorim sa Ričardom Comptonom.

Ali se Ričardo uztezaše vèrlo. On se dosieti, što sam

nakanio, kako sam mu stao kazivati, da je prokazniku

ubojičinu nagrada od trista funtih obrečena, a dioniku

obećana nekažnjivost, ako nije sam začeo zločinstva.

Mèrko zaklima glavom, te mučaše. Zadugo mučeć, naj

poslije rekne:

„Jesam li dobro razumio, da je i Benjamin Gard

ner u zatvoru? Kako ste kod njega izvidieli?“

„Nikako. Proti njemu nema nikakvih dokazah.“

„Jeste li i njega istim, čim ste ponudili i mene?“

„Još nisam.“

„Dobro dakle“, odgovori mi, niekako se bekeljeć:

„sad vas savietujem, da ga okušate. On treba nova

cah, a ja jih netrebam.“

„Zašto ste ga dakle molili, da vam pošalje nova

„Ja da sam za novce Benjamina Gardnera molio?

Tko li može meni prišiti takvu budalaštinu?“

„Nepomaže Vam nijekanje“, odgovorih mu ja: „Та

čitao sam vaše pismo“ ...

75

Zabunjen se odvrati od mene, pa koracaše gore

dolie po zatvoru.

„Razumijem li vas dobro ...

grade?“ zapitam ga.

„Promislite dobro... trista funtih i... slobodu.“

„Hvala vam na ponudi; ali ja neću na nju da

pristajem.“

Pošto mi se ta namiso osujetila, neznah ništa više,

što da radim zasadu toj stvari, premda sam bio tvèrdo

uvieren, da su Ričardo Compton i Benjamin Gardner

počinili umorstvo. Ovaj potonji bijaše na slobodi, pa

zato nemogoh poći k njemu, te ga pozvati, neka prizna,

da je kod umorstva imao miešavine, da ga je po svoj

prilici i začeo.

Ričardo Compton dodje opet na presluh. Ali unatoč

velikoj sumnji nebijaše dosta valjanih i dokazah, da

ostaje u tamnici i nadalje. Zato ga sud pusti slobodna.

Ali metnu pod redarski nadgled i njega i Benjamina

Gardnera.

Tek što je izašo iz tamnice, udari putem u Oak

farm, da pohodi Benjamina Gardnera. Bieše se noć

prikučila, kad je tamo prispio. Kano što sam i mislio,

izadje za malo čas s prijateljem svojim na ulicu. Ја

sam se, iduć za njim, ukraj vratah od kuće sakrio u

redini visoka dèrvetja, mislim, jasenja. Kad su čas kas

nije išli niz ulicu, mogo sam jih na drugoj strani od

redine pratiti sasvim blizu, ni neopažen. Oni se vèrlo

žestoko razgovarahu. A stanu se malo po malo i ljuto

sporiečkavati.

Ričardo govoraše glasno i grozno; a Benjamin,

ponizno i ublažujući:

„Treba mi novacah“, povika Compton.

„Ali odakle da ti jih dademi?“ odgovori mu

Gardner.

„Odkako je Grimsby umro, nemože starica ni za

se više dobiti. A kako da jih ja izciedim iz nje, kad

jih ni sama nema? Zao mi je, što starac nežive; jer

koja li mi je korist, da je sad mèrtav?“

vi nećete podate na

„A kakvu li korist imam ja? Meni je samo žao,

što mu nisi ti izpio kérvi sam! Ali i bijah bukva, kad

sam pomislio, da ću od takva čovieka, kakav si ti, do

biti pet tisućah funtih! Sad imamo borme liep kolač,

ja a ti.“

„Сu li, sa mnom neševèrdaj! Ti znaš, da se mo

žeš u me tvèrdo pouzdati. Ja tebe poznajem doduše

samo kano liju i lažitorbu. Ali ako misliš, da možeš

sa mnom sbijati šalu, a ja ću ti pomoći na viešala, pa

makar znao, da će i mene zagèrliti konopac. Jesi li ne

razumio 1“

„Jesam. Ali nebudali.. . Sve će biti dobro.“

Na to te razstadoše, želećjedan drugomu laku noć.

Sto sam čuo, nije me nimalo iznenadilo; jer je razgo

vor medju njima upravo bio onakav, kano što sam ga

i očekivao.

Bijaše jedno lice, na koje se u čitavoj stvari nije

nitko ni osvèrnuo; jer su ga dèržaliza preljutu strašlji

vicu, no da imade miešavine u tom strašnom zločinstvu.

A na to ga nije nudikala nikakva dobit. To lice bijaše

mladji brat Benjamina Gardnera, po imenu Roberto,

tèrgovačko momče jedne tvornične tërgovine. Ja po

mislim, da bih nogo upotrebiti strašljivost mladićevu, da

odkrijem pravoga krivca. Zato se i postaram, da ga za

tvore sa sumnje. Naravno, da su ga prije pregledali.

Tom prigodom nadjoše u džepu njegovu pisamah, po

Ričardu Comptonu i bratu mu, Benjaminu, napisanih.

Ričardo mu jadikovaše na brata, što mu nije nabavio

zaiskanih novacah, te mu se zaprieti, da će o dogadjaju

15. Travnja na glas svirati.

U jednom pismu pominjaše Benjamin niekakav

pos0, što ga je sa Ričardom ugovorio, da će ga noću

na dvanaesti svèršiti. Ali ga je Ričardo odgodio; jer je

sreo blizu kuće Grimsbyjeve niekakva čovieka. Još je

pisac kazao, kako se postarao, da starica, to jest pu

nica, ostane svu noć na farmu, na gospodarstvu.

Strah i trepet spopade mladoga Roberta, kad su

ga vodili u tamnicu. Čitavu noć nemogaše usnuti, use

bice po zatvoru hodajuć. Sutradan zaželi, da mu dodje

tamničarski svetjenik. Kako je taj ušo u tamnicu, reče

mu Roberto, da nosi na duši gerdno breme, pak da mu

nema mira, dok neizpoviedi svega, što zna, kako je

Grimsby ubijen. Izpoviedi se u jezgri ovako:

„Prije niekoliko vremena sačini Grimsby opo

ruku, u kojoj je najveći dio imovine svoje ostavio sestri.

„Često bi mi brat, Benjamin, govorio, da je već

vrieme, da starac umre, a potom nagovaraše mene, da

mu ga pomognem ubiti. Ja na to nisam htio pristati.

Onda mi rekne, da je nakanio ukloniti starca; jer do

sta dugo čekaše miestve mèrtvačeve. Bolje je, da stvar

uglavimo medju sobom, a to, što prije, ono bolje. Jer

пnu je punica opazila, da starac čuva dvie oporuke, i

t0 u jednoj limenici ukraj postelje svoje.

„Kad mi je brat kazao, da me je zaludu nago

varao, da i ja budem dionik umorstva, dogovori se sa

Ričardon Сomрtonom, da ga ubije on, a zato da će

odmah dobiti pet tisućah funtih sterlinga, kako punica

76

Benjaminova uzme imovinu, koja joj dopada po pèrvoj

oporuci.

„Ričardo udje u knjižnicu kroz prozor, ubi starca

i iznese oporuku. Ja i moj brat čekasmo na dvoru pred

kućom, ja na jednoj, a on na drugoj strani...“

I opet bacismo Ričarda Comptona i Benjamina

Gardnera u tamnicu. Robertu Gardneru dopustismo, da

sviedoči proti njima, te parnica bude riešena smèrtnom

odsudom, po kojoj su obadva zločinca bila povišena na

viešala. U oči pogubljenja zadavi Roberto sam sebe.

Začetnik zločinstva nedostiže žudjene svèrhe; jer

ubojica donese lažnu oporuku, to jest pèrvu, u kojoj je

Grimsby najveći dio imovine svoje bio zapisao sestri.

Kako se Benjamin Gardner dočepao oporuke, odmah ju,

ni nepročitav je, razpori; jer je tvèrdo vierovao, da

dèrži spis u ruci, koi je bio naperen na sve nade i na

misli njegove. Ali po kobnoj sudbini, po sudbini, koja

osujetjuje često najlukavije i najprevijanije pletke opa

kih ljudih, bieše Grimsby dan prije, nego su ga ubili,

uručio u ruke odvietnika svoga drugu oporuku, pošto

je pèrvu natrag uzeo i sahranio u limenicu, iz koje ju

je zločinac ukra0.

Zlu se osvetjuje sudbina, a na posliedku

Zemljopisne viesti

O

Bosni i Hercegovini.

2 ag 1 awak.

Diо Х.

(Nastavak str. 64.)

Još nam niešto stoji na umu, što ide u okvir ovih

viestih, da oplatimo cielu namišljenu sliku.

Dok pišemo o biednom narodu u Bosni i Herce

govini, ljulja nam se pero u svakojake sanjarije, kan0

što se laka plav usred lučkih valovah koleba, gotova

da razvije jedra na pèrvi pirak morskoga vietrica. I

često klikujemo: Pirni, pirni, o vietriću sreće! Ali on

neće. A k tomu žudimo svom dušom svojom cielomu

narodu, da mu padne s neba biser-kišica ljubavi i sloge,

uzajamnosti i snage, a sred sriede dobra serdca.

Svakije našimac, ako nije gospodar, ovdie niekakav

gosper, sine lumine libertatis, sve da je i uzeo na dušu

cèrvopisak, te pišti narod, sirotinja, kano cèrv u cèr

votočini.

Kad smo niegdie pomenuli gostoljubnost našega

puka bosansko-hercegovačkoga, valja nam razviti ma

lenu sliku o konaku, koi je vèrlo važan u tih, tako

reći, bezgostioničnih zemljah.

Konakje rieč turska, pa značiiznajprije stan, dvor,

aula. Tako imaju komak knez, vladika i drugi velikaši,

vezir, paša, aga, spahije, a i ostali manji.

Konak znači i ono, što noćište, te je svaki putnik

srećan, kad ga u Bosni, ili Hercegovini primi tko na

konak; jer u ovih stranah ima slabo i kérčme, a kamo

li gostionice a l' Europe. I putovanje se ovdie broji po

konacih, te se kaže: odavle donle ima jedan konak

hoda, to jest, pieške ćeš doći onamo do noći. Konako

vanje je prava blagodat po putnike turskoga carstva.

No puk prosti neće da primi svakoga, pa makar

bio drugčije i ugledan. Vérlo je prerazsudan. Cesto ti je

uzrok vid očinji, što te koi domaćin nije primio. Boje

se dietci svojoj.

Kolik je mrak presudah na grudih toga puka, vi

dimo i iz ove kratke certice:

Dietca su u Bosni gdiešto klinovita. Кlini su bo

lest osobita (herniosi). Da dietca nebudu klinovita, sa

kriju odrasli ljudi sve brusove kod kuće na badnji dan.

Takvih smiešnih pričicah o pučkoj gluposti ima i

više. No jaoj i pomagaj po putnika, kad pučka glupost

zazre od njega. Jer bi mogo ostati bez stana i mo

ćišta.

Kérčme su u Bosni i Hercegovini riedke kuće, te

jih pominju samo piesme kano sbog ponosa. Uzemlji jih

nebijaše donedavna nigdie osim u gdiekojih povećih

miestih. Hajdučke kêrčme bijahu po planinah, gdie

sela nema.

Kad koga zadesi na putovanju noć u zemlji, on

nemože na ino, već zalazi često i daleko, tražeć najbolji

put, koi vodi u selo, gdie se nada konaku. Konak je

symbol ovdiešnje gostoljubnosti.

U selu ti valja stati, gdie se i kako se udesi.

Najbolje je pred najboljom kućom. Kad ovdie zapitaš,

možeš li noćiti, domaćin će ti odgovoriti ovom stalnom

izrekom, ako mu se učiniš po ćudi:

— Možeš, brate! Drage volje i dobro doš0!

Ako nema onoga, što treba, da bude noćište pri

kladno i naredno, odvede koje od čeljadi putnika k

drugoj kući.

Kad putuje čitav karvan u družtvu, onda se valja

družtvu razdružiti, te razdieliti po selu.

Tko može, svaki Bošnjak i Hercegovac, koi je

domaćin, prima drage volje na konak svakoga prolaz

Inika, koi ga zamoli, smije li prenoćiti. Siromah je;

ali će ga počastiti kano staroga gosta svoga. Šta nema

jedna kuća, ono ima druga, Susieda. A šta nema jedno

selo, ima drugo, obližnje. A sva sela imaju svega.

Kad putnik gdie godj noći, nesmije ići sutradan

od kuće, dok nije obiedovao. I užinu daje svaka kuća,

koja iole može.

I turci su po Bosni gostoljubni.

red dvora svoga dvorac, konak, za goste. Pa makar

bila velika gostinica, domaćin nemari. On jih gosti, kad

jih može i mnogo vremena, pa došli i na konjih. On

netraži ništa ni za sieno, ni za hranu. Tako je gosto

ljuban Bošnjak, pa i Hercegovac, bratja plemenite ćudi.

Hrištjani troše, kadje svetčar, ili slava, bile svet

čanosti radostne, ili žalostne, mnogo. Inače živu napro

tiv, sve kukajući od prevelike štednje, t.j. od oskudice.

U polju nerade upravo marljivo. Zato ostaju duže

snažni, nego sviet onih narodah, koji tegle bez odmora

već od malih noguh.

Preko reda ljube cèrkvene svetkovine, naročito

slavu, kerstno ime. Za slavu i vaslavu umiju prosti

ljudi osobitu molitvu na izust, koju čate bez popa na

uranak slave.

Ta slava pominje redom gotovo sve svetitelje. Svi

hrištjani stoje tada krugom na okolo. Kad stariešina

pročati niekoliko riečih, odgovaraju ostali:

„Va slavu i čast!“

Kad ustaju u slavu, ponesu sa sobom svieću. Ta

se netièrne dahom, već se zalieva vinom.

I kérštenje je u Bosni i Hercegovini velika svet

čanost. Тu je važno lice prikumak, koi inače dodaje

na kérštenju kerstnicu, a u svatovih nosi i zastavu.

I tako ima sila Božja običajah i običajićah u tom

prasnažnom plemenu, koje shvata danas gotovo svaku

svetčanost na vierozakonsku.

Verlo su veseli ti robovi, kad dolaze svatovi sa

dievojkom. Onda se pjeva:

„Durmitore, visoka planino!

Iz tebe mi tri sunca granuše:

Jedno sunce, stari svat od svatah,

Drugo sunce, pervijenac s kumom,

Treće sunce, diever i dievojka.

Које sunce stari svat od svatah,

To je sunce svate ogrijalo.

Које sunce pèrvijenac s kumom,

To je sunce kolo ogrijalo.

Које sunce diever i dievojka,

To Jovove dvore ogrijalo!“

Mnogi ima po

Svaka kuća pod Durmitorom obiluje ovakvi pjes

nicami. Ondie zveketanje bukhagijah, negavah, a ovdie

pievanje. Tako je pod othmanskom vladom.

Kad Bošnjak, ili Hercegovac ima kakve stečevine,

voli komu pokloniti, nego pozajmiti, pa da mu se i

podjamči i obrekne.

Ako su dobre volje u družtvu s poznanici, potro

šili bi više š njimi, nego što bi njim htieli pozajmiti.

Uzroci su tomu različni. Ali je tomu glavan uzrok, što

Osviedočenje o probitačnosti i nuždi kakve uzajamnosti

družtvenoga života nije još obladalo žiteljah turske dèr

žave.

Naši Bošnjaci i Hercegovci, kad koga zamiluju,

ciene to stečeno prijateljstvo većma, nego ostali narodi.

Ali jim je zato neprijateljstvo strašnije, ljutje i stalnije.

* No i kod neprijateljstva preteže dobra ćud. I tu

sh, osobiti. Oborivši jedanput zlotvora svoga, hoće od

mah da ga pridignu i oporave. Iz svega viri beza

zleno diete, to pravo obiliežje svega našega naroda.

Ali se i to već prikojasilo, da je bačeni, a pri

dignuti zakuhao u sebi viečnu osvetu, koja vri, dok se

neprozi. U vèršenju zakuhane osvete prezire, što bi

reko Inglez: Love and life.

Zaista, srećno bi ono pero bilo, koje bi nacièrtalo

sve biesne korake žarke osvete našega naroda, dakako

na što prostiji način ! Jer je istina, da je onaj najveći

umietnik, koi govori malo, a kaže mnogo.

Zavist je posestrima hèrvatskomu jalu. Zavist je

obća certa značajna u svih plemenih ciele naše domo

vine. Bošnjak, ili Hercegovac nemože podnositi, ni vi

dieti, gdie se jedan diže nad drugoga. Dakako, da je

to i plemenito čuvstvo, razpireno i u najizobraženijih

narodah, čuvstvo jednakosti, le sentiment d' čgality.

Ali si izbijmo to iz glave. Nema u tom od ple

menitosti kakve u nas ni traga, ni slieda. U sitnicah

kakvih godj nedaj, te nedaj, da se oporavi drugi! Volim

propasti, nego da je ovaj pervi ovdie, ili ondie, u ovom

ili onom poslu. Svi treba da smo jednaki, na istoj vi

sini. Ako smo kukavci, budimo svi jednaki, pa makar

znali jamačno, da će nas onaj podpomoći, koi će se

pridići. Ali mu opet nedajmo; bila bi razlika. Neka

propadne; jer tako zapovieda zatucana zavist, to strašno

svojstvo, taj iztočni grieh našega naroda.

Taj cèrv toči i biedne Bošnjake i Hercegovce.

Zato jim obća stvar zapinje; utapa se u gadnom po

toku starodavne zavisti. Nitko nemože zadugo biti vodja,

bar ljubavi narodnje neuživa. Utopili bi ga u ožici

vode, da ga mogu. Malo ima ljudih, koji su tako srećni,

78

da stoje nad drugimi, te ostaju tako zadugo. To su

oni, koji su se silom ogradili.

Ali i tu manu zavisti možemo izpričati, kad rek

nemo, da je naš narod Bogom na drugo pozvan, nego

što su mu nemili ljudi dali. Zato on od njih iziskuje

odviše. Pregoni mieru iskanja. A to pregonjenje izlazi

iz samosviestne ličnosti našega naroda. Sve da je taj

i razkomadan, ona je opet u pojedinih komadih njego

vih silno utisnuta. Ta korienita ličnost, pa makar i

zastranjivala stranputicom, obriče našemu narodu još

dugoviečan život i velik nad u napredak pozne bu

dućnosti, koja lie neće biti tako krivilena, kano što

je današnji dan.

Nesloga je takodje obća cèrta našega naroda. Ta

je niešto ublažena u Bosni i Hercegovini; jer gdie je

nužda i nevolja začestala, ondie se dielovi prinudjepi

sastaju, a nerazstaju, pa nesloga nemože biti tako silna,

kano što je drugdie. -

Bosanac je biesne, pritajene naravi, pun žuči. A

tako i Hercegovac. Taj bies nebukne plamenom, dok mu

nedogori do nokatah. S toga će se u borbi zadugo vla

dati miran i umieren, a potom će se prozliti i razja

riti, jarostan kano biesan lav, koi nezatvara čeljustih,

dok nije spopao ožudjene žèrtve. Opasna li je to lju

tina, ljutina junačka! Oko mu baca striele. Piena ga

snahodi od biesa. A kad se već i doljutio, izkalio

serdce svoje na suparniku, manet alta mente repostum

gniev kano ognjeni potok, pun žara i sumpora, kroz

sav viek, dok se neobori s mèrtvacem u ladan grob

pod grobnicu. A često se provlači i u sèrdca mladoga

naraštaja.

Bošnjaci i Hercegovci ljube preko načina zavičaj.

Sto je domovina u narodnom smislu, za to dakako ne

znaju. Nitko neostavlja bez nevolje doma svoga. Ah,

kako li je nesrećan, kad odlazi od kuće! A kad se iz

selio, opominje se kroz viekove kolievke svoje. U ino

stranstvu osieća veću ljubav k domu. Poštuje većma

svaku stvarcu. Оpravdava svako zlo na domu. Kad ga

zapitaš za ovo, ili za ono, sve je dobro. A kaje se

premnogo putah, što je ostavio kuću, zemlju, ogradjenu

kamenjem i dobro obradjenu. Vinovu lozicu, kozje stado,

voće, liepu livadicu, sve i svako ožaljava, što je osta

vio, a sebe ukorava. Jaoj mene, kukavac sinji! Јаој,

jadan, hude li sam sreće!

Sin ovih zemaljah izpod bieloga grada Pirlitora i

siedoglave planine Durmitora neprima lasno plašta tu

djega, da prekrije njim osobinu narodnju, koju sa so

bom nosi u serdcu. On će za poštenje sve podnieti.

Nežali ni života za poštenje. Ali ako mu je lično po

štenje sveto, a ono mu je poštenje naroda njegova jošt

svetije. On bi ga hrabro branio, da ga tko napadne

izdaleka. A da treba, on nebi brinuo, da ga udare

zanj i na muke. Tako bi samo umnožio broj mučeni

kah, članovah plemena svoga.

Оn se ponosi podrietlom svojim. Taj mu ponos

trepti svagda pred očima, te ga brani oda zla odpad

ničtva. Nitko ga nemože odpaditi. Nije Hercegovac,

ni Bošnjak prijatelj odmetničtvu. On je jedan, te isti,

odkako ima Pirlitora, u Hercegovini zidinah toga sta

roga gradića.

Sbilja, Pirlitor, iliti Piritor! To je onaj gradić,

za koi se mnogo pieva i pripovieda Bosnom i Herce

govinom, da je u njem siedio vojvoda Momčilo, ujak

Marka Kraljevića, a da ga je ondie ubio kralj Vukašin.

Da nepirlitamo riečih o gradu Pirlitoru, uzdajući se

u milu stérpljivost tvoju, dragi čitatelju, već ti evo Že

nitbe kralja Vukašina, koja pominje divni tajgrad, Pirli

tor, i sve, što se u njem sbivalo:

Kralj Vukašin, što su ga zvali nadimkom „žura“;

jer je bio malen i mèršav, taj Vukašin piše knjigu u

Skadru na Bojani, pa ju pošilja u Hercegovinu k Pir

litoru, bielomu gradu, prema zelen-planini, Durmitoru.

. Piše Vidosavi, ljubi Momčilovoj. Pismo je tajno. I tajno

ga šalje. Оn joj govori ovako:

„Vidosava, ljubo Momčilova! Što ćeš u tom ledu

i sniegu? Kad pogledaš sa grada nad sobom, ništa

nemaš vidieti liepo, već Durmitor, bielo bèrdo, i lieti i

zimi okitjeno ledom i sniegom.

„A kad pogledaš pod grad, dolie ti teče stermo

mutna i valovita voda, Tara, valjajuć dervije i kamenje.

Kako li je pusta i prazna! Na njoj nema ni broda, ni

mosta, a oko nje nigdie kuće, mi sela, već zeleno borje

i tvèrdo mramorje.

„Već ti otruj Momčila, vojvodu, ili mi ga izdaj,

pa dodji k meni u ravno Primorje, u Skadar na Bo

janu, koja je živa i obilna. Za viernu ću te ljubu uzeti,

pa ćeš biti u bielih dvorovih gospodja i kraljica. Svilu

ćeš presti na zlatnom vretenu. Na svili ćeš siediti i

nositi divu i kadivu, pa i zlato, sve žeženo.

„A da vidiš, kakav li je Skadar na Bojani! Kad

pogledaš iznad grada prema bèrdu, sve je šuma. Ali

kakva šuma! Sve porasle smokve i masline, pa još i

vinova loza, što je, kad urodi, puna rumena groždja.

A što gledaš dalje po bregovih, sve su oni grozdni vi

79

„A kad baciš okom pod grad u ravni i poljane, ali

je narasla, kano da ju je voda doniela, pšenica-bielica.

Pa kad svèrneš dalje okom, niže se od pšenice prostiru

livade. Kroz te sagove zelenih livadah tumara sinja

Bojana. Pored nje raste trava na uvojke, kano dojke

u mlade dievojke. A po njoj pliva svakojaka riba. Tu

imamo ribare, koji love ribu, kad godj uztreba, da či

nimo čast. A kad ti hoćeš, možeš je jesti, skoro ulov

ljene.“

Tako mami kralj Vukašin ljubu Momčilovu.

1 kraljeve zaljuljava perom paunovim omamnisanak

ljubavi. I njim sja jedno lice, kano duga na vedru nebu.

I oni su pored sve vlasti nesrećni, dok neosvoje onoga,

što je sèrdcu milo. 1 oni su ljudi, koji svi traže ko

lievku boljih viekovah, viekovah milosti i ljubavi.

Ljuba Momčila, Hercegovca, vojvode, odgovara

Vukašinu. Iz odgovora razabiremo: kano što se previta

ociel, koja se razvija i trepti, neizpravlja smiesta, kako

je bila, tako u zadèrmanoj ljubavi izlazi duh ljudski

dosta putah i izvan razloga i prava.

Ali duh ljubavi, ka' i razmnive, izvire izsred ćudi.

A što biva po ćudi, nije svagda po pravu i razlogu.

Kad ćudivolja govore, stenje razlogspravom, cvietjem

razmnive obasut, pod svilenim jarmom. Ali je jaram

jaram, pod kojim cvili nožicama oštre ljubavi obrezani

razlog, kano kukavac sinji. A za ladno se mierilo kakva

prava, quid juris? ni nepita. Ah, tako je na svietu!

Stoje Vukašinu odgovorila ljuba Momčilova, kakva

nam se u tom prikazuju prikazanja značajnosti narodne,

to ćemo vidieti.

(Nastavak sliedi.)

Boj u Sarkovinu.

Cérnogorke iz sbirke Velimira Gaja.

(Ostatak str. 72.)

Pa se zagna Miloš, barjaktare,

Pa Turčinu glavu ukinuo.

Pa mi skoči pope Dajkoviću ").

I on tursku ugrabio glavu.

Pa se zagna Janković, kërcune *).

I on tursku ugrabio glavu.

9 Pa mi skoči pope Dajkoviću. I ova versta dokazuje,

da su cèrnogorski popovi junaci.

*) Kércun nije ime, već je nadimak, kano što je kérca. To je

ime nametnuto osim kérštenoga. Takav običaj vlada nesamo

u Crnoj gori, većiu ostalih zemljah našega naroda. Nadimci

se nadievaju čeljadetu za podsmieh. Francezi jih zovu les

sobriqueta. Nadimci se nadievaju i ludoj dietci i odraslin.

Dietci se stariji rugaju, zovući mužko čedo; n. pr. kurtek ;

Cernogorske puške zapucaše

I raniše Lekića, spahiju.

Таd" se Turci natrag povratiše.

Eto ti jih gradu Žabljačkome.

Pa doziva Savićev dajidža

Pobratima Hasa, vojevodu:

„A Boga ti, mio pobratime!

Kako ti je na uranku bilo,

Na uranku u široko polje,

U to polje, ravnu Sarkovinu?“

Odgovara Haso, vojevoda "):

„0 Boga ti, mio pobratime!

Tamo "") sam ti bratju ostavio,

U to polje, ravnu Sarkovinu.

Sto i trides't mèrtvih i ranjenih!

„No Boga ti, mio pobratime!

Što je ono onda tamo bilo,

Jeste l' tamo ljuto izginuli?“

Odgovara Savićev dajidža:

„Ubili ste nijednog junaka,

Već junaka Lieševića Vuka *)

I už njega pet, šestor” momčadi.“

kepec, ako je věrlo maleno. A odrasli se zovu medju sobom

po nadimcih za prijateljstvo. Ti su nadimci udieljeni dakako

po naravi i ćudi. Ako je tko tužan, ili škakljiv, prozovu ga

tugjincem; ako se tko mnogo naprazno sérdi, zovu ga ljuto;

ako tko bérblja, bérblo; ako je nadrigospodar, gosper;

ako tko stanuje sam izvan sela, zovu ga sam a c, itd. Pa

tako nesamo da ga zovu, već ga i pievaju. A često se ni

nezna gdielkomm u selu za pravo ime. Zovu mnogoga iprelo,

supredak, iliti prelac, mir effeminatus, ako prede tako, kano

ženskinja, kano što je Hrelja preo Amphali za ljubav, pa se

više druži sa ženami, nego s mužkarci. Nije upravo dika,

biti čoviek-prelac. On je kadšto i po govoru naličniji na

žene, nego na ljude, pa mu se zato podruguju drugovi. I

tako je nadimak svagda, ako nije ukor, a ono niekakav

priekor.

Vojevoda. Tako je rieč „vojvoda“ cesto razvučena, da se jed

nom slovkom izpuni vèrsta.

Tamo. To je očevidna pogrieška proti umu našega jezika,

što se podkrala već i u umietni slog naše književnosti. Na

pitanje: kamo? valja metnuti: tamo, kad se govori o drugom

licu; a na pitanje: gdie? nevalja tamo, veći: tu, tudie.

Кrići. Takoje izgovorio pievač, miesto: kriti. Oblik se krići

približava neodredjenomu načinu ostalih nariečjah slavenskih.

U Rusiji, kad metneš patronymik za imenom, biva u znak

poštovanja; n. pr. Luka Vladimirović, ili sbog kratkosti u

bèrzu govoru hyp.: Vladimirić. A u nas je protivno bar u

pučkih piesmah. Pučki naš piesnik dokazuje poštovanje prema

licu, kad postavlja ime za patronymikom; n. pr. Pavlović

Peru, Janković-Radi. ..

80

Odtlen ti se oni podigoše,

Pokupiše bratju Cèrnogorce.

A eto jih na polje Cetinje

U onoga Petrović-vladike.

Vladika jih dobro dočekiva;

Daje njima piva i jestiva, itd.

Golgathsko očitovanje.

Gospode! do neba je tvoja milost, i tvoja

istina do oblakah.

Psalam XXXIV, 6.

. . . religion, a question between man

and his Creator.

U početku nam valja izpoviediti, da je ta cèrta

jedan sievak kroz oblake zamèršenih dogadjajah u raz

luka doba, kroz koja se pruža milost Gospodnja, čuje

istina njegova, blista zviezda kérštjanstva, toga najsreć

nijega i najprekretnijega mudroslovlja.

Pošto je zviezda kérštjanstva služila kano bukti

nja duhu ljudskomu, bieše vremenom malo neproblie

diela. Zemaljski ju sieni i mrakovi biehu zastèrli. Ona

bieše ostala u sebi sjajna; ali svakojakim primišljalom

ljudskim tako obavita, kano prava zviezda, sakrita za

gèrdnimi oblaci, ili svieto biser u gadnu miestu.

A sveta vlast, ona vlast, kojoj su se pod krilo

savijali narodi, tražeći utočište i nalazeći ga, ta ladja,

imajuć kerst za jambor u znak mučnoga oslobodjenja i

spasenja svesione zemlje, svratjajuć se prinudjena s

neumèrloga puta svoga isvakojakoj se samosilnoj vlasti

svietskoj posvetjujuć, bieše spala, da reknemo tako, na

cincarske klupe, te zadužila ljude u mastan prilog sebi

i vladaocem.

Gdiekoji se narodi, jedva se jednom prenuvši iza

sna, biehu odbili od nje, podigavši drugi stieg sa uslo

vicom: razum i sloboda. To odtudjenje od matere

bijaše gérka čaša, koju su izpili, kad jih je led odanle

bio, odakle su se nadali toplini.

Tada sagradiše umu ljudskomuu znak oslobodjenja

spomenike, kojim se divimo; ali jih ljubiti nemožemo.

I u koi je par ta nova zviezda, utaknuta berže

bolje ponajviše po Francezih, naročito po Decartesu

uvèrh nebesah, razbacivala svietlost, u taj par idjaše

viera, izdišuć kroz sèrdca ostavljenim rabom Božjim,

prazna, kano što je uljenica nadno opustiele kakve cer

kvice. Sve, što se tada moglo obratiti na svietsku, pri

onu za vremenu vlast. Tako na jugo-zapadu.

Po inom bielom svietu bijaše svakojako. Derža

vam, kano što je kêrpež od razlikih skladanjah, biva

dakako od potrebe, da zovuupomoć nesaviestne bajače

svetoga zvanja, koji od dietinje masti bogorodove grade

sebi jak i velik pritok, tielom dobro živući, a duhom

vragoduhi sliednici izkvarenih načelah ... otrovnici druž

tva ljudskoga ... samo da se dèržavna cielina neraz

padne. Nju valja uzdèržavati za tout prix.

I onda su se pomolili različni predlozi po javnih

sastancih velikoga svieta, kano ognjeni zmajevi, koji

priete sažeći svaku svezu uljudnosti i ljubavi. Predlozi,

kano što je taj, da se, kad zazimi zima, siromašnim

ljudem, koji nemaju, čim da se griju, bace dèrveni

svetci iz cerkavah, da budu jedanput i ti „smiešnici“

koristni mukotérpnomu čoviečanstvu,—mogahu se čuti

u Francezkoj, gdie su se prevratne glave za razum bile

zapalile.

Ali cèrkva, kojoj je pri svem tom svet uzor bez

prestanka treptio pred očima, vidie, gdie je na nju pao

tisak, komu se ona bila odprije posvetila. Vladaoci,

kojimi je ona gospodovala, zagospodovaše njom po svoj

volji svojoj.

To zagospodovanje cèrkvene vlasti po vladaocu

svietskom, koi je skočio na cèrkvenost kano jastrieb

kokošar na privezanu kvočku, da ju odnese, bijaše si

dro, kojim se svietska vlast izmakla propasti.

No ljubav narodnja k cerkvi, nalazeć ju spolja

pogerdjenu i nemoćnu, gdie nemože više podlagati sebi

nepodložne, spopade viečna prava čoviečanstva, da se

njimi udovolji, kano što muž, komu se žena iznevierila,

a on žudi uživati bračni život.

Sve se borbe zametju iz nerazuma. Razum kla

njaju zato danassvi narodi; ali osiećaju ujedno veličinu

riečih svetoga psalmiste: Gospod vlada narodi...

Da se duh negnusi tielom, zato je pravo, da cér

kva neupravlja dèržavom, a dèržava da se nepača u

cèrkvu. Tako će cèrkva moći vèršiti božansko zvanje

svoje, a ne inače. Оna treba da bude slobodna.

Ali zato u zaklad te udieljene slobode treba njoj

raditi sasvim prema onomu, zašto je na svietu po

stavljena.

Ako je vladalac upravitelj dèržavnih tielesah, a

cèrkva je vladalja dušah. Cèrkvi medje dèržavne ne

smiju biti medje. Ona ima veće područje, sav sviet,

gdie dišu duhom ljudi i živu duše njihove.

Da obuzme tu veličinu, zato treba da je onakva,

kakva može najvećim životom uticati u ćudisèrdce sva

komu narodu na zemlji, to jest: svagdie treba da je

na r od n a.

Oružje narodnosti prihvatiše neprijatelji njezini.

A ona će stradati, ako ga u horu nespodbije.

Jednaki liekovi nevaljaju od svih bolestih. Uměrli

bi ljudi. Načelo doktora Sangrada biva ubitačno i u

deržavi dušah. Neide svaka čizma na svaku nogu.

А kobne tajnosti strašnoga očitovanja gore Sinaji

prestadoše odmah, kako je golgathsko očitovanje izre

čeno. Prestade strah i trepet, a viera ljubavi i javnosti

bude ljudem na način ljudski proglašena.

Razpuče se zavies u hramu jerusalimskom u znak,

da je nestalo tajnosti medju nižimi i Višnjim, da bude

nauk Isusov odkrit i razumljiv svakomu, da tako ura

zumljuje On sav kolik sviet, pak da se na svih jezicih

toga svieta služi i krili. T

V. G.,

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Broj 11. U Subotu 17. ožujka 1866. Tečaj xx.

Gdie su miri, gdie su dvori?

Ni'e zlamenja od ničesa.

Sto ognju osta, vrieme obori

I pohara i poplesa.

U zidinah, tvojih razvalinah,

Na Medvjed-gradu. Noćno kolo noćne vile vode,

Dok se, glasbom sovah i jeinah

Umorene, krugom nerazhode.

339se

Ko zidine grada Medvied-grada,

3 Što čamite u samoći same,

* Jake nika, razorene sada

Pogledajte sa visinah na me,

Gdie se pod vas popinjem i verem

Sve uz bèrdo, pod vaše podnožje,

Pogledajte, gdie ljubice berem

I razgledam divno dielo Božje!

Ti, bèršljane, što se smierno viješ,

Gërliš ladno i tverdo kamenje,

Mahovino, što gradinu kriješ,

I ti, tužno, Ogareno stienje,

Sviedoci ste o tamnoj starini,

О pradavnih minulih viekovih,

Kad su u toj pustoj razvalini

Veseo život vili vitezovi.

Medvied-grade, gdie niekad medviedi .

Stolovahu u dubokoj jami,

Duh vitežtva još iz tebe gledi, .

Da zidovi neostanu sami !

I u kolo svoje pozivaju

Pokojnice-duše vitezovah,

Те se š njimi u kolo hvataju,

A na svirku ćukovah i sovah.

Tu dolaze stari vitezovi

U oklopih, tvèrdo oklopljeni...

Koracaju sdruženi redovi,

Od davnine probliedieli sieni.

Ah, kud ode ono gluho doba,

Kad je pèrvi vitez, dugobradi,

Seljanina dèržao za roba,

Da mu robski svaku radnju radi!

Kud odoše oni dobri dani,

Kad je vitez silan bogovao,

Na stolici siedeć u dvorani,

Sve naslade divlje uživao?

Gdie su ona blažena vremena ...

Ah, plačite, oholi plemići!...

Kad ste puku sagnuli ramena,

Da ste sebe mogli većma dići?

11

82

Kad ste blago puku otimali,

Kad ste žene puku osvajali,

Kad ste žito puku uzimali,

Kad ste vino puku izpijali...

Gdie su oni strahoviti dani?

Svi se kérvnim tokom ociediše.

Sad se dese u viečnoj sahrani,

A nad njimi duh prokletstva diše.

Duh prokletstva diše nad gradovi,

Gdie su niekad u veljoj radosti

Vino pili gojni vitezovi:

Danas cvili cèrni zmaj žalosti.

О gradovi, o strašni sviedoci,

Potajnici strahovitieh tvorah,

Budućnosti pregrozni proroci,

Što će biti od okrutnieh dvorah,

Kad se svale okrutnici svieta

Pod zamahom jake narodnosti,

Kad se sdruži družina zakleta,

Jezgra ciele slobodne mladosti?

Onda će se dvorovi rušiti,

Cèrne kule i biele gradine;

Plam će žeći, a dim se pušiti:

Sve će biti griešne razvaline.

Onda neće ohol Oro vlasti

Razvijati više mèrklieh krilah,

Sve će silno mladom silom pasti;

Uzrasti će stablo novieh silah.

Onda neće ljutit ni kliktati

Na slobodu, kano da je pseto,

Sve će strasti sa zemlje nestati;

Propasti će, što je bilo kleto—

Mladom silom sloge i ljubavi,

Silom rieči proste i slobodne,

Mir niegujuć, napredak u slavi,

I slobodom pomisli narodne.

O gradovi, cèrni prietioci !

Kad veseli lakoumno jašu

I igraju konje vladaoci,

Gledajući razvalinu vašu,

Neka znadu, da i one dvore,

Gdie se oni tako oholo bane,

Нoće dugi časovi da sore,

Kad na svietu sudnji dan osvane!

Bog će jednom molitvu veliku

Svieh narodah, zemljom razsijanih,

Uslišati i razsjati diku

Poniženih povèrh nadvladanih,

Nadvladanieh svietskih okrutnikah

Koji nisu mili vladaoci,

Već sborovi nemilih silnikah . . .

О gradovi, o strašni proroci!

Zaklinjem vas sad u gluho doba,

Dok mi ruka certa te vèrstice,

ТVćrdom vierom zaklinjem do groba,

Da čuvate starodavno lice,

U garavoj i mèrkoj surini

Da budete opomena vlasti!

Ah, ostajte u ovoj haljini,

INek se lome rozi oholasti!

Vi kažete, što će od njih biti,

U što će se svietska sila svèrči,

Kako će se ciela razvaliti,

“ Razpéršiti jednom i pretièrći.

Niti žezla, niti zlatne krune

Nisu tvèrde, niti oviečene,

A riznice, danas tako pune,

Sve će biti ognjem raztopljene,

Ako žarka volja puka hoće,

Ili jača!... što je pèrst vremena.

Taj satire svietu sve strahoće;

Оprašta ga svakoga bremena.

Gdie je niekad likovnica bila,

Tu je korov miesto liepieh slikah;

Sve pohara sudbina nemila ...

Vrieme ide, nestaje razlikah!

U vas nema niti lastavice,

Straga rastu bodljive kupine,

Lieti puzu zelen-gušterice,

Stanovnice svake razvaline.

83

A kad gurneš staru ruševinu,

Iz nje pèrhne jato netopira",

Razleti se na gradsku zelinu,

Tumarajuć, nemajući mira ...

0 gradovi, stari, razvaljeni,

Nemoćnici sred divlje prirode,

Likovi ste, danas razbijeni,

Samosilja, uzkèrsle slobode!

Zato vam je, o drevni gradovi,

Usud niekad usudio davni,

Da budete viečiti stupovi,

Što su vlasti i silnici slavni:

Da su sieni, prah i jedno ništa,

Da su dobre radnje tek viečite!

Оni da su dusi s kazališta,

To vi, gradi stari, sviedočite!

I ti Medvied,—jedan sviedok ti si,

0 silenoj divljoj okrutnosti.

A jer danas više silan nisi,

Milujemo tebe u radosti...

Spominjući strahote prošlosti,

Da si bio stan Kraljice cèrne,

U zabavi od puste smiešnosti,

Gledajući nestalnosti lice.

О vihrovi, gromovi, oluje,

Nedirajte u ove starine!

Kad vam sile najbiesnije huje,

Vérh Medvieda nek se bies razkine!

Каd svirate tužne harmonije

Kroz orgulje uzkieh pukotinah,

Zimna ljutost neka nerazbije

Ovih siedih vriednih razvalinah !

Neka stoji, gledajuć Jakova *),

Stari Medvied, slomljen, satarisan,

Da se vidi, što je slava ova:

Nije li sve pusta sienka i san?

О Меdviede, kobna mi gradino,

Ti, o gorski biedni gorostase,

О ponosna viečna razvalino,

Nasred koje pastir stado pase,

Primaj mene u naručje svoje;

Otišla je naježena zima.

Zelene su po dèrvetju hvoje,

I ljubicah u gèrmlju već ima ...

Još te nije zub vremena biesni,

Premda gladan, do kraja izjio;

Još ja vidim onaj toranj tiesni,

Gdie je oku vidik vèrlo mio!

Kad rumena s neba pukne zora,

Daj mi, srećan da ja manj uzadjem!

Kad zasine ciela zelen-gora,

Da se na njem kano oro nadjem,

Štono širi i zaklapa krila,

Uvèrh neba hoće da uzleti;

No ga steže nevidovima sila,

Kad se misli žalostive sieti,

Pa je srećan, što može gledati

Sunčan iztok sa miesta visoka

I po mlade zrake pošiljati

Žarki sievak žalostnoga oka!

Velimir Gaj.

štrašna moć.

Pripoviedka po Fr. V.

8astanem se jedno veče s prijateljem, neznajuć

kud, kamo. Odemo na stan, da provedemo ugodno du

gačko zimno veče. Tu se zametne govor osvačem. Valja

znati, da je više njih bilo u družtvu. Svaki stane što

godj o sgodah svojih kazivati. Tada će nam moj prijatelj

pripoviedati, kako je proveo jednu noć nadomak Kar

lovcu.

„Bijaše upravo jeseni“, progovori on: „lištje je sa

dervlja stalo već padati, a sčurici*) su u plodnih vinogra

dih prestali pievati piesnice svoje. Ladni bi jesenji

vietar pregibao puste žute hvoje, a debela nagla

*) Više razvaline Medvjed-grada stoji snimsku cèrkvica Sv. Ja

kova u planini. *) Vinogradskoga cvèrčka zovu u Hèrvatskoj sićuric.

84

zastirala cèrnom koprenom polja i livade, brežuljke i

ravni.

„Bijah u jednoj satniji Slunjske pukovine. Odre

diše me, da mierim ovdie zemlje. Pratjaše me moja

majka, koja me je kano jedinca od svega serdca lju

bila. A u poslu putovaše sa mnom još jedan drug i

prijatelj. On bijaše doduše u službi nada mnom; ali

me cienjaše pri tom kano prava prijatelja. Kad bi nam

se nagomilalo mnogo posla, pomagao bi jedan drugoga

i olakšavao mu težki rad.

„Svéršismo pos0 svoj u selu, te podjemo, da se

povratimo u Karlovac. No prije nam je trebalo izvaditi

novce od satnije, koja stoji na turskoj mediji.

„Bijaše licem u nedielju oko četvèrte ure poslije

podne. Moj se prijatelj stane sa mnom pogadjati, tko

da ide po novce u satniju, do koje je bilo hoda debele

tri ure od našega stana. Povuci amo, povuci tamo,

privolim se ja na posliedku na to, te otidem po novce

samo pod tu pogodbu, da nekaže ništa majci o mojem

odlazku.

„Nabavim si u selu konja. Opašem se sabljom i,

oružan samokresom, oprostim se sèrdačno s prija

teljem, obećav mu, da ću se do desete ure svakako

povratiti. Uzjašem, pak u ime Božje, odem Skokom

„Buduć da sam imao dobra vranca, dodjem do

sedme ure srećno u satniju. Najavim se ovdie satniku,

primim od njega 300 st., te jih poneseu kući prijanu

svomu, koi me je očekivao.

„Uzjašem i opet vranca, pa hajde napred. Proja

hav niekoliko stotinah korakah, obuzme me pored sve

mladjane sèrdačnosti i hrabrosti strah i težka slutnja.

A kako li nebi? Nebijah daleko od turske medje, gdie

ima sila svakojakih protuhah i skitalicah.

„Kud sam godj prolazio, bijaše narod siromašan.

U nuždi bi sve učinio; jer sila Boga nemoli. K tomu

se pobojah, da nije tko u selu doznao, da nosim sa so

bom prilične novce; jer onda propadoh.

„Tamna noć pritisnula zemlju. Nema bliede sviet

losti noćnoga pastira, ni zviezdice jasne na visokih ne

besih. A gusta se magla spustila na zemlju, da nisi

vidio ni pèrsta pred nosom. Kud godj prolazim, sve

bijaše pusto i prazno. Iz daleka bih čuo kadšto urli

kanje gladua vuka i hujanje noćnih pticah. Tik do

mene zašušta niešto u gèrmu. Pomislim, nije li kakav

zlikovac, ili kakva zlokobna zvier. Konj mi stane usu

kivati nosdèrve, propinjatise i hèrzati... Neće ni makac

dalje... Spopadnem samokres.Hoću da ga opalim...

Ali kad tamo, u taj par skoči mèrka vučina iz gèrma,

te pobiegne gorom. Izbavljen, umirim se, te podjem

dalje. Ali kud?

„Оkolina mi nebijaše upravo poznata. A magla

mi zakloni svako dalje naziranje. Nemogu nigdie opa

ziti kakvu svietlost, kamo bih se mogo uputiti, da

zapitam ljude za pravi put. Što ću, kud li ću?

„Imajuć na umu, da selo, kamo želim doći, stoji

poljanah, preko jamah i barah. Idjah tako od prilike

po ure. Ali kad evo ugreznem na jedanput u niekakvu

kaljužu ... Prepadnem se... Sadjem s konja ... Izvu

čem ga jedva. Misleć, da dolazim na suho, gazim sve

dalje i dalje u močvaru. Neznam kud, ni kamo. Vra

tim se natrag na drum ... Konj mi je već sasvim iz

nemogo . . . Jedva ide . . .

„Došav srećom na jedan brežuljak, ogleham se na

okolo; no nevidim ništa. Čini mi se, kano da titra

kroz maglu iz daleka niekakva svietlost . . . Poveselim

se, te podjem k njoj. I zaista me nad neprevari. A

što sam išo dalje, sve mi se svietlost većma pribli

žavaše. Nebijaše dakle sumnje, da je ondie niekakva

kuća.

„Obodem konja put svietla. A za malo čas do

djem do niekakve kuće. Pokucam na vratih, stupim

unutra, pa zamolim domaćina, da mi pridruži koga,

koi će mi pokazivati put u moje selo. Opaziv na meni

vojničku odoru, nehtiede mi uzkratiti molbu, već mi

ponudi jednoga dietčaka za pratioca. Istom se sad raza

berem, te vidim, kamo sam zabasao, te se za čitavu

uru odmako od pravoga puta.

„Sad bijasmo dakle dva. 10djosmo napred. Idući

tek po ure, evo nas na jednom brežuljku. Tu stane

moj pratilac, te neće dalje sa mnom, veleć, da ga je

strah od vukodlakah i što ja znam, čega ne. Ja nudim

dietčaka novcim; ali sve zaludu! Što ću? Valja mi se

predati sudbini. Pratilac mi reče, nek idem najprije

ravno, potom da se krenem na lievo, pak da ću tako

opet doći na drum.

„Oprostiv se š njim, podjem dalje. Za malo čas

evo me u šumi. Obazrem se pažljivo naokolo, te odka

sam laganim korakom napred. U jedanput mi se konj

ustavi. Nevidim, ni nečujem ništa... Sjašem š njega,

da razgledam, nije li što na zemlji. Kad tamo, imam

što vidieti! Četiri groba stoje jedan do drugoga. Ne

resi jih ni kérst častni, ni rumena ružica, već jih kiti

velik kolac, zaboden usred njih.

85

„U pèrvi se mah prestravim s toga prikazanja.

Ali mi poslije padne na um, da su tu prije desetak go

dinah četiri razbojnika usmèrtjena, što se nisu htieli

predati pravdi u ruke.

„Sad istom stane u meni mašta plamtieti. Učini

mi se, kamo da dolazi iz zasiede četa šumskih razboj

nikah. Jedan diže već toljagu, da me udari po glavi.

Drugi mi derži šaru na nemirnih grudih, a treći maše

sabljom-oštricom, da mi odrubi sa ramenah glavu. Tek

što se otresem toga prikazanja, učini mi se, kano da su

ustala sva četvorica iz grobovah svojih, pa, nemogavši

naći pokoj s onu stranu groba, hoće još da zadovolje

kèrvnoj želji svojoj, potérčavši za mnom u potieru.

„Ja, uzdèrman timi vidjenji, potieram čvèrsto ko

nja. Za malo čas evo me iz šume ... Јеđiva niekako

dahnem... Sad se okrenem na lievo i u terk na drum...

„Hvala Bogu!“ povičem. Ali još nedodje konac momu

tumaranju.

„Idem niekoliko vremena drumom, dok nedodjem

do razkèršća. Kud, kamo li sad? Neznam, jesam ili na

pravu, ili krivu putu. Puklo, kud puklo! Okrenem se

na lievo. Konj mi je malo nepao. Jedva se vuče, a ja

umoran i sanljiv. Jedva se na njem dèržim.

: Cujem iz daleka, gdje je na zvoniku dvanaesta

ura odbila. Stresem se sav ... Pomislim, kako mi plače

majka kod kuće... Ceka, a mene nema. A prijan u

skérbi siedi turovan !

„Sužden takvim mišljenjem, stupam dalje. Ali mi

se konj stane spoticati... Prenem se ... Pogledam preda

se, te opazim niekakve visoke liestve. Sadjem s ko

nja...Razgledam jih bliže, te ugledam, da sam na grob

lju... О ропоči, pa na groblju!... Sietim se kojeka

kvih pripoviedakah i zanovietanjah stare bake svoje o

vukodlacih. Zazebe me u duši. Ternci me prodju. Pred

očima mi se prividjenja prikažu. Malo, što nepadoh

na zemlju... О ро noći, pa na groblju, u gluho doba!

„Jedno vrieme stajah upanjen. Tada se prenem.

Izbacim iz serdca sve kojekakve lude sanjarije o duho

vih i vukodlacih, te se u jedanput tako ohrabrim, te

poljem, da vidim, na kojem se groblju nalazim.

„Тom gorljivom željom tieran, zapalim žižicu.

Primaknem ju obližnjemu kérstu, da vidim, što je na

njem napisano:

„Spazimime „Cvietosava.“ Osvoji mi dušu turovna

pomisо. Сvietosava bijaše ime pèrvoj mojoj ljubi, koju

sam ljubio, kano na nebesih žarko sunce. Pomislim, ne

leži li ona meni něrtva, kano što ova Cvietosava. Lju

bitiju nemogu više; jer je ruku dala drugomu. Njemu

poda serdce svoje i viernost mu zavieri do groba. O

neviernice kleta, o izrode čoviečji! Ali što mislim? Ta

mogaše li ona drugčije, kad joj nikad nisam odkrio

ljubavi svoje, kad mi sudjenica nije?

„Bilo joj po meni prošteno! Pomolim se za vierne

duše, pa podjem dalje, vodeć za sobom vranca, koi se

sasvim umorio.

„Jedva dodjem nakraj groblja. Zagledam, gdje u

kućici jednoj na groblju titra svietlo. Nesluteć ništa

zla, podjem tamo. Prihvatim za kvaku. Jer htiedoh

koga zamoliti, da mi otvori. Ali kad tamo, vrata se sa

ma malo neotvore. Udjem u izbu... Nadjem na nosilih

mèrtvo tielo. Prepadnem se i padnem na koliena ; ali

ne toliko, što sam zagledao mèrtvaca, već što sam u

njem upazio svoju Cvietosavu. Iznenada! Nevierovah

sam sebi. Pomislim, da je pusta obsiena. Ali, proma

trajuć bliže, vidim, gdje se nisam prevario.

„Suze me obliše. Serdce mi se razžalosti. A ljuta

mi tuga obuze grudi. Vrućom molitvom dignem serdce

za dušu mile pokojnice, te sad osjetim tek onu pravu

i božansku ljubav za stvorom, tako božanskim. Zavie

tujem se ovdje pred sienkom njezinom, da više nijedne

ljubiti neću, da ću nositi spomen njezin u grubih do

vieka. A kad me zadesi ista sudbina, odaberem si tik

do nje stanak viečnoga sanka. Još jedanput bacim ža

lostan pogled na bliedo; ali božansko lice njezino. Po

ljubim ju bar sad, kad mi prije nije bilo dopušteno, u

čelo mèrtvo doduše; ali meni svagda milo, te otidem

tužan sa groblja“...

Ovdje prestane malko, duboko uzdišuć, pak onda

nastavi turovnim glasom:

„Znajuć, na kojem se groblju desim, bijaše mi

sad lasno pogoditi put kući; jer sam tu okolinu dobro

poznavao. Bijaše ni do kuće još dobra ura.

„Podbodem vranca, te stignem najposlije srećan

do stana svoga. Ovdje nebila ni duša usnula. Sve se

bilo zabrinulo, što me tako dugo nema.

„Majka siedjaše za stolom razpletenih kosah i

upalih očijuh. Suze joj oblievahu obraz, snužden za je

dincem-sinom. Prijatelj mi, sav zabrinut, idjaše gore

dolie, sve misleć, da su me gdie razbojnici srelii osta

vili mèrtva. Htiede me poći tražit; jer me nije bilo,

kako sam se obreko o desetoj uri, već dodjoh tek u

dvie ure poslije ponoći.

„Kako sam došo na vrata, svi pohitieše preda me,

te se obradovaše momu dolazku. Potom se jedva opo

raviše od težke slutnje. A ja kleknem odmah pred pro

pelo. Zahvalim se Bogu, što me je izbavio te noći. Još

pomenem u molitvi - dušu pokojne ljube svoje, nerekav

nikomu ništa, što sam doživio.

„Sutradan doznadem, da je Cvietosava, iduć niza "

stube, prije četiri dana slomila nogu, pala u vrućicu i

tako umèrla. Laka joj zemljica!“...

Ovdie prestane pripoviedati o strašnoj noći, te

vrisne plakati, kano nejako diete.

A ja ga stanem razgovarati i navratjati na druge

pomisli. Osietim ujedno moć one čiste i božanske ljubavi,

te zapitam sam sebe: Što li nečini ljubav od čovieka?

Zemljopisne viesti

Bosni i Hercegovini.

2 ag1av a.k.

Diо Х.

(Nastavak str. 79.)

Književnost je bez narodnosti, što i žena bez lju

bavi, nerodkinja. Ali je i prosta narodnost bez samo

sviestne izobraženosti upravo tako nerodna i jalova. To

vidimo u praplemenitih zemljah, koje opisujemo.

Da je Bošnjak, ili Hercegovac narodan, na to ne

поže nitko sumnjati. Ali eda li je narodno prosvietljen,

to je drugo pitanje, koje pritiskuje grudi kano mora.

Dok je ovdie javna sloboda pusta sienka, a prosto

i "neotesano samosilje tursko razkalašenosti razlikih

velevlastih onilielo, dotle dakako nema dana od Bal

kana, a nad našimi plemeni trepti, što bi Shakspeare

reko, the modesty of nature.

Dokle će ta prirodna prostota, iliti ta prosta pri

rodnost tlačiti mila i divna naša plemena? Borimo se

proti nasilju. Izričemo carigradskomu carstvu smèrtne

odsude. Ali se ono neda, te neda na viešala.

L" Oppression des.consciences n' est jamais un moyen

durable de gouvernement. Ovakve izreke, kano što je

ova Cypriena Roberta, nalaze sebi najveće ruglo pod

visokom portom, udaraju o kamen smutnje; jer Turčin

gnjavi nesamo kérštjanska tielesa, već gazi i slobodu

saviesti.

Ali Turska stoji, nemareć niza što, kano stupovim

velevlastih podupert zahod griešnih vladalacah.

I zato se gnus i smrad jednako širi po naših

zemljah. A Bogu je plakati, kad putuješ Bosnom, te

Čuješ gdie godj pored svega zla, kako pieva žena, ili

djevojka milo pievanje bosansko.

Bosansko je pievanje ponajviše bugarenje tužbali

cah, žalostivo zazivanje nebilicah.

Bosansko je pievanje blagoglasno, ponosito, milo,

ugodno, pradavno i praplemenito:

„Liepa ti je u Al-age ljuba“...

Ali je šteta golema, što se slabo domorodnim

svietom moglo razširiti i š njim upoznati.

No kamo li smo opet zašli! Da se povratimo,

odakle smo pošli, a to na krilo ljubi Momčilovoj, gdie

тazgleda knjigu kralja Vukašina!

Da nastavimo pučku pripoviedku:

Dodje knjiga kralja Vukašima ljubi Momčilovoj.

Оna ju gleda, pak oprema drogu sitnu, jedno pisamce

ljubavno:

„Gospodaru i kralju, Vukašine! Nije lasno izdati

Momčila, niti ga otrovati. U Momčila ima sestra, po

imenu Jevrosima. Ona mu gotovi gospodsko jelo, pa

ga i ogleduje prije njega.

„U Momčila ima devet mile bratje i dvanaest

pèrvobratučedah. Oni njemu služe rujno vino i piju

svaku čašu prije njega.

„Momčilo ima konja, što ga zove Jabučilo. To je

konj krilat. Kud godj on hoće, može preletieti.

„U Momčila ima sablja sa očima, što se -neboji

пikoga do Boga.

„Ali me ču li, kralju Vukašine! Podigni mnogu i

silnu vojsku. Izvedi ju na ravna Jezera, pak udari za

siedu u zelenoj gori.

„U Momčila ima čudan nauk. Čudan mu je vie

rozakon. Svako jutro u svetu nedielju polazi rano u

lov na Jezera, u ono polje blizu Durmitora. Sa sobom

vodi devet mile bratje i dvanaest bratučedah, a još k

tomu četërdeset vojnikah od grada.

„А li kad bude u oči svete medielje, britku ću mu

sablju zatopiti onom slanom kèrvlju, da mu se neda

tèrgnuti iz korah. Tako ćeš ti pogubiti Momčila.“

Strašno li je prividjenje ljube Momčilove, kako

je izkitila i obiedila muža svoga, neviernica jedna!

I sablju mu je oddala, divnu sablju, što je imala

oči, te je gledala neprijatelja na sve strane, gdie biga

mogla izraniti. I konja mu je oddala, divnoga konja,

Jabučila, sve je izdala, sva se Vidosava iznevierila i

bacila u naručje kraljevskoga ljubovnika svoga.

Jabučilo, divni li konju! Što li se o tebi nepri

povieda po svoj Bosni i Hercegovini! Ti bijaše „krilat,

pa tebi naumi spaliti čudotvorna krila ženska neviera F

“Oh, zašto nisi ostao u jezeru svojem, niegdie sakrivem?

Рriča ide od ustah do ustah, da si izlazio noću iz je

87

zera. Dolazio bi na rudine, te paso kobile Momčilove.

Ali pošto bi opaso koju kobilu, ti bi ju udario nogama

u trbuh, da neoždriebi konja krilatoga.

A kad je za to začuo Momčilo, onda ponese bub

njeve, talanbase i ostale sprave, što lupaju.—Tako žive

priča u puku rieč po rieč.— Pak otide danju, te se u

Rumu sakrije blizu jezera, pošto je dotierao kobile.

Ali kad noću izadje konj iz jezera, opase opet

jednu kobilu. Već podje da sadje š nje. Onda udari

Momčilo lupati u bubnjeve i u ostale sprave. Jezerski

se konj tako poplaši, da nije imao kad izjaloviti opa

senu kobilu, već pobieže u sinje jezero. A kobila ostane

služdrebna i oždriebi krilata konja. To bude Jabučilo.

Toliko o rodjenju konja Jabučila, divnoga konja-čudo

tvorca i milinka Momčilova.

No što uradi kralj Vukašin, kad mu je sitna

knjiga ljube Momčilove stigla?

Kad je takva knjiga kralju došla, te on razumio,

što mu kaže, to bijaše njemu vèrlo milo. Pak on diže

mnogu i silnu vojsku. Оde š njom na Hercegovinu,

izvede ju na ravna Jezera i udari zasjede po zelenoj

gori, da izvèrši sve, kako ga je ljuba naputila.

A kad je bilo u oči svete nedielje, Momčilo ode

u ložnicu svoju, te leže u meke dušeke *).

U to malo prodje, što mu i ljuba dodje. Ali neće

da legne u meke dušeke, već mu roni vruće suze čelo

Momčilo skoči, te zapita ljubu:

„Vierna ljubo, Vidosava! Što, za Boga? Kakva

te je snašla nevolja, te mi prolievaš grozne suze čelo

glave.

glave?"

Odgovara mu mlada Vidosava:

„Gospodaru, Momčilo, vojvoda! Meni nije nika

kve nevolje na svietu, već sam čula jedno golemo čudo;

ali ga nisam vidiela, da ti imadeš konja Jabučila, konja

krilatoga. Ja nisam vidiela krilah, što jih ima tvoj

konj, pa nemogu vierovati, sve da sam i mlada. No

se bojim, nećeš li poginuti!“...

Premda je vojvoda Momčilo bio mndar, ali su ga

himbene suze ženske prevarile. I on ljubi svojoj tako

probesiedi, pošto se uhvatio sam u zamku, sam sebi

odkrio grob:

„Vidosava, vierna moja ljubo! Ako ti je to naj

veća nevolja, za to ću te lasno utiešiti. Ta ti možeš

lasno vidieti čilu,–tako bi on kod kuće nazivao Jabu

čila,—kakva ima krila. Kad zapievaju pèrvi pievci, otidi

*) Dušek je neka postelja.

u nove konjušnice. Tada će u zoru čile izpustiti krila,

pa jih tada možeš ugledati.“

Kako li je siromah Momčilo nagazio na zlo ibiedu,

vierujuć medenima ustima ljube svoje, upropastio Jabu

čila, komu je i nehotice izdao i predao cielu snagu u

šake ljubavnoga izdajstva!

Momčilo leže boraviti sanak. On spava. Ali mu

ljuba nespava, već sluša svejednako u dušeku, kad će

pervi pievci zapievati. Zaista, gérdna nevierstva mlade

žene jedne!

Каd su pèrvi pievci zapievali, skoči ona iz meka

dušeka. Još je mrak, jutrenji suton u osvitak danu

prije praskozorja. Zato zapali svieću, metne ju u svie

tiljku, uzme loja i pakline i ode u nove konjušnice.

Ali je istina, što je Momčilo kazao. Jabučilo je

izpustio krila iz kopitah. Tada jih je ona namazala lo

jem i paklinom, pa zapalila sviećom. I tako spali krila

Jabučilu, liepu konju jabučastu.

Sto nije mogla ognjem spaliti, to je pod prugu

pritegnula tvèrdo.

Оnda ode u riznicu, punu blaga, oružja i odiela.

Tu dohvati sablju Momčilovu sa očima, te ju zatopi

Slanom kèrvlju. A tako se povrati u meke dušeke,

kano da je nedužna i bezazlena, kano da nije ništa po

činila.

„Od ljubavi sve kolike

Zahvale su u hitrini.

Ljubav hitre nasliednike

Il' nahodi, ili čini.

Nu, jaoh, varka naše u vrime

Od hitrine nosi ime.“

Tako pieva prijatelj i ljubavni naš piesnik, Ignj.

Gjorgjić, na čelu Sgode IX. Nisu li to rieči valjale za

sva vremena, pa i za vrieme neviernice Vidosave, koja

hinbom lišava muža svoga svake snage, samo da ga

uzmogne novi ljubovnik njezin savladati?

Kad je u jutru zora zabieliela, podranio bieše si

romah vojvoda, Momčilo. Još neizadje, već govori ljubi

svojoj, što mu se na snu klapilo, misleć, dobra biti neće.

Snovi su darovi Božji. Istina, naš puk kaže: sam

je laža, a Bog je istina. Ali snove valja razdieliti u

snove tielesne, t. j. što dolaze od tiela, od želudca, od

reprobavljenih jelah, i u snove čisto duševne, u kojih

duša sastavlja u snažnoj glavi čovječjoj, snom okriep

ljenoj, iz prošlih dogadjajah proročanstvene likove o

budućem životu. A ti čisto duševni snovi nelažu, već

su prividjenja u slikovitom jeziku čiste duševnosti. Ta

prividjenja odkrivaju često bistre visine nebeske, gdie

88

je sve milo i drago, a često razklapaju jazove pakla i

Ereba cèrnoga. A to je svagda istina, ako je snovna

slika bez razpaljene mašte tako složena, da se može

nagadjati istinitost budućih dogadjajah, da bude to na

gadjanje prilično vierovanju.

Sanje jezik dušah. A da je tako, što se neda tuma

čenjem iztanjiti, to uči svakoga manje više samo izkus

tvo noćno, koje nam proriče često u snu glavne certe

doživljajah u okviru sutrašnjega, ili poznijih danah.

Ali o tom neznaše dakako ništa Momčilo, nad

kojim je u punoj mieri treptiela the modesty of nature.

On bijaše samo zloslut, ili dobroslut, kad je tu

mačio kakav san. Tako i tada, kad progovori Vidosavi,

koju je dèržao za viernu ljubu:

„Vidosava, vierna moja ljubo! Ja sam noćas usnio

čudnovat san. Povi se jedan pramen magle od proklete

zemlje Vasojeve izprieka planinah cernogorskih, pak se

savi oko bieloga Durmitora. Ja udarih kroz ovaj pra

men magle sa devetoricom mile bratje svoje, sa dva

naestoricom pèrvobratučedahičetièrdeset gradskih vojni

kah, naših leverah. U magli se tako, ljubo, razstadosmo,

pak se nesastasmo.

„Neka Bog zna, dobra biti neće!“

Kad je tako zloslut izpričao klapnju svoju, rekne

mu ljuba, gradeć se, kano da ga ljubi. A može biti, da

ga je i ljubila ; ali Vukašina voliela:

„Neboj mi se, mili gospodaru! Dobar je junak

usnio dobar sanak. San je laža, a Bog je istina.“

Još nije lija dolijala. Opremi se vojvoda, siromah

Momčilo. Podje niz bielu kulu. Dolie ga dočeka de

vetorica mile bratje i dvanaestorica pèrvobratučedah,

osim toga četërdeset gradskih vojnikah. Još mu vie

renica; ali neviernica ljuba izvede čiloga konja, Jabu

čila. Svi se vèrgoše na dobre konje, dohvativšise lovna

oružja, te odjezdiše u lov na Jezera...

Sad jezde ... Još čujem topot širokih kopitah ...

A Vidosavi strepi serdce, što će se dogoditi, hoće li,

ili neće prehiniti vojna svoga.

„Da su od zlata polja i gore,

Da sve rieke zlatom teku,

Da je pučina zlatno more,

Da vas saj sviet zlatan reku:

Svim tim nebi stoti dio

Zenske želje napunio ...“

Kaže naš Gundulić, kad pieva pèrvi plač razmet

noga sina. To su uviesti njegove o ženskom sèrdcu.

A mi izpričavamo žensko sèrdce, dèržeći se čiste žud

nje ljubavne, tom izrekom: Nije blago ni srebro, ni

zlato, već je blago, što je serdcu drago. A dok se to

blago nesteče, dotle teče putem svojim sèrdce slobodno,

makar nanj navaljivali svi zakoni toga svieta, pa ma

kar ga progonili potierom oči Argove svih bakah i svih

nemoćnih muževah toga svieta.

Samo je ta razlika, da je jedno sèrdce udovoljeno

bèrzo, a drugo žudi veće, nebrojeno blago, koje se ni

do vieka nemože steći. Zato mu valja tražiti i teći

žudjeno nilovanje kroz čitav život. U toj se tražnji i

žudnji podižu ibibaju valovi svakojaki, i varke i hinbe.

Au tih se valovih utapa ponajčešće čun preširoka sérdca,

koje bi htielo sve obuhvatiti i u sebi ugnjuriti.

Vidosava nije upravo takva. Ona želi kralja za lju

bovnika svoga, zasad samo Vukašina, pa je splela vra

goduhe pletke vojvodi svomu.

Ah, čudan: li bijaše san Momčilov, a lov još

Pravo kaza vojvoda Momčilo, zlo naslutiv, o čud

nom svojem snu Vidosavi, kano da je, junak zabri

nut, zaklimao glavom: -

„Neka Bog zna, dobra biti neće!“

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

Zemljopis za niže gimnazije i realke.

Petar Zoričić, učitelj na kr. velikoj realci u Zagrebu.

tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Ta je knjiga potreban i žudjen prispievak naše književnosti.

Sastavljena je vieštački, da bude prikladno zemljopisno učilo naše

omladine. Veličina je knjige osrednja osmina, str. 199. Hartija je

liepa i tisak ukusan. Knjižarska ciena nije još udarena.

Zemljopis trojedine kraljevine. Napisao V. Z.

Mafik. Drugo popravljeno i povećano izdanje sa zemljokazom tro

jedne kraljevine. Nakladom i troškom L. Hartmana u Zagrebu. Ovo

dieoce preporuča osobito vieran zemljokaz naše Trojednice. Stoji u

neko vezano 60 nč., a u tvèrdo 70 nč.

Mladi vincar. Izdao ga Franjo Jančar, duhovni pomoć

nik u Niegovu na Štajeru. To je dielo vèrlo koristno vinograda

Stoji 20 novč.

Spisao

Narodna

Avis aux Russes. On s' abonne a l' Echo de la presse

russe a Bruxelles, 88, r. Madeleine. Pour 6 mois, en France 20 fr.

en Allemagne 19 fr.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Broj 12. U Subotu 24. ožujka 1866. Tečaj УКУК.

миња---

la materi Slavi

Nebude s prievarah

Od ljubljene dietice

Nikad Leandarah!

S. Vran. Džulabije 1, 64.

Tri seke. Tako muči i pečali?

Znano meni, vieruj, nije,

Slogom rastu male stvari, c. d., „... ,n. p.

Д','l','l','l','" S koje strane tebe bije

S.J. . " Pe- Led žalosti, mila majko!9.„_ " " Led zaosu, muta maj

}

Tri se seke dogovore,

Da pohode majku svoju,

Da ju vide, da joj kažu

Sreću svoju, jade svoje.

Сегnooka Zagorčica

I Sriemčica vilostasa,

Kako rekle, neporekle,

U ročeno vrieme došle.

A kad došle, aj me čuda!

Stara majka, ladan mramor.

Negovori, ruku pruži,

Kćerke ladno izcieljuje.

„Аj me, majko! što je tebi?"

Ciknu mlada Zagorčica:

„Zar se kaješ i tuguješ,

Za Hèrvata što sam pošla?

Ili sam te ja mladjana

Možebiti – uvriedila 1“

A kad majka negovori,

Liepa Sriemka tada sbori:

„Boga tebi, mila majko!

Valja da te moja udaja

Za Slavončе, шlado momče,

Ili, majko, ti tuguješ,

Sto nam seka, Kotoranka,

Amo još prispiela nije?“

Sad uzdahnu tužna majka,

Sad uzdahnu, probesiedi:

„Mila dietco, sladke kćerke,

Nekajem se ja nipošto

Za udaju srećnu vašu.

То је meni dobro znano,

Da Hèrvatska svega ima;

A Slavonsko ravno polje

Da je rajem proglašeno.

Ni me muči, ni pečali,

Sto mi kćerke Kotoranke

S vami k meni amo nema.

Daleki su njoj putevi,

Klizki, vele, i vèrhletni.

Dodje vrieme, dodje hora,

I ona će doći skora?

„Vas ja imam, kćerih svojih,

Роudanieh po svem jugu.

Vremenom će doći hora,

Pa ćete se sve do skora

90

U krilu mi sjediniti,

Velju slavu proslaviti.

Jedino je, što me muči,

Sto se vojni vam neslažu,

Što za moje uzdisanje

Tverdi haju i nehaju!“

Čule kćerke, razumiele,

Što jim majka besiedila.

Oproste se, izmiluju

I odherle k dragim svojim.

Svaka svoga zagerlila,

Te mu gerleć govorila:

„О, moj vojno, moje zlato,

Boga tebi i svetinjah,

Štiti i brani moju majku!

Kotoranci, mojoj sestri,

Nastoj pute prokèrčiti,

Staru majku da zagèrli!

Sveto pravo i slobodu

Cuvaj, brani rodu svomu!

S bratcem živi ti u slozi, —

U to ime Bog pomozi!“

Luka Radija.

Nešto o slavenskoj serdačnosti.

Slavenska je sèrdačnost, prostosèrdačnost i lju

baznost na glasu. Slavenin, bio što mu drago, bio sve

tjenik, ili hajduk, bio otac, ili šokac, dokazuje u čuv

stvenih časovih, da je sèrdačan, jest u ljubavi žestok

i strastan.

Ovdie hoćemo da razvijemo jedan likslavenske sèr

dačnosti u licu strašnoga hetmana zaporožkih Kozakah,

Ivana Mazepe. Onda ćemo nanizati niz ljubavnih sit

nih knjigah njegovih, koje je slao na ruke plemkinje

Kočubejke. Iz ovih će pisamah čuvstven čitatelj moći

cèrpsti čist izvor medaimlieka slavenske serdačnosti u

ljubavi, koja dira u oči većma, što jeinače strahota het

manova mimo sve strašnija isvakomu izobraženomu po

znata.

Ivan se Mazepa, hetman zaporožkih Kozakah, rodi

20. Travnja 1632. god. u Bieloj cèrkvi (Bélaja Cér

kov), u Ukrajini. Bijaše sin ruske jedne porodice, koja

se već u 16. vieku u Podoliji bila naselila. Najprije bi

jaše starovieran, a poslije priedje k sjedinjenoj cèrkvi.

Nauke svoje dovèrši kod isusovacah u Polockom, te

potom odputova u Holandiju, da se usavèrši u puškar

skom dielu.

Vrativ se natrag u domovinu, postade plemče na

dvoru poljskoga kralja, koga je i on pratio na vojnici

proti Moskvi, pošto je već odprije bio Pavlu Tjetjeri

predao hetmansku ćulu.

Za boravljenja svogau rodnom miestu svojem,u Ma

zepincih uVoluniji, nastojaše, da za buntovničkoga vodju,

Gjorgja Ljubomirskoga, snubi pristašah u ondiešnjega

plemstva, kano što iu poljske gospode, pa i u Kozakah.

Kozački hetman, Petar Dorošenko, pristaša polj

skoga hetmana, Sobieskoga, koi je mérzio na Mazepu

još od onoga doba, kad je on bio plemče, obaviesti

toga istoga Sobieskoga o tom, što Mazepa radi. So

bieski naloži odmah plemiću Falibovskomu, koije u naj

bližem susiedstvu prebivao, da vreba na Mazepu. Ma

zера, koi nije slutio ništa zla, htiede odpraviti pismo

po gospodji Falibovskovoj lavovskomu podkomorniku,

Petru Ožgi, u kojem ga izviesti o savezu poljske

vojne čete.

Falibovski podhvati glasnika. I otev mu pismo,

odpravi ga Sobieskomu u Zorkiew, koi se potom dogo

vorio s Makowskim, da se osveti Mazepi. Zato ga on

pozove u goste, priveže ga na biesna konja, koga iza

žene u nemilu daljinu.

Iz toga se porodi ona basna, kano da se Fali

bovski sa ljubomorstva tako osvetio Mazepi. Ali se

Mazepa, koi je na niekakav čudan način sebi učuvao

život, uteče iznajprije Tjetjeri, a potom Jatamanu Sirki.

Tudie se on dovijaše malo po malo velike važnosti iz

vèrstnimi svojstvii izobraženoštju svojom tako, da bude

povišen na čast glavnoga assavla, zapoviednika. A

jer je hetman, Samujlović, po zlosrećnoj vojnici krim

skoj bio skinut sa časti svoje, bude Mazepa imenovan

kozački hetman 1687. god.

Ali pošto mu nije nikako bila po ćudi vlada Pe

tra, Velikoga, težeć on više na gospodstvo poljskoga

plemstva, odluči glasom ugovora, već odprije skloplje

noga sa hetmanom Vyhovskijim u Hadjaku, sdružiti

čitavu Malu rusiju s Poljskom.

Da utaji caru nakane i osnove svoje, nastojaše

on, da se koje lukavštinom, a koje silom oslobodi su

parnikah svojih, te dotiera stvar dotle, da budu na

stratištu pogubljeni ni dužni, ni krivi Ivan Jiskra i

Vaso Koćubej, obojica visoki dostojanstvenici u kozač

koj vojsci.

Pokušanje Mazepino, da oddieli pomoću švedskoga

kralja, Dragutina XII., Malu rusiju od Moskve, ne

podje mu za rukom; jer s jedne strane ni sami Kozaci

nehtiedoše toga saveza, a sa druge, što ga bitka kod

91

Poltave prinudi, da udari u bieg zajedno s kraljem u

tursku zemlju. A on od pečali i tuge umrie 22. Sèrp

nja 1709. god.

Byron i Puškin opievaše njega uzorom. No ga

Malorusi dèrže za gérdna izdajicu, što i kažu različne

pučke piesme maloruske sasvim jasno i očito.

Byron izvi o Mazepi osobitu piesmu. U njoj je

važno lice švedski kralj, Dragutin. Taj kralj sluša mu

kotérpnu poviest hetmana Mazepe, pošto ga je na pri

poviedanje pozva0:

„Kaže švedski Karlo: Da, hetmane,

Pripoviedaš priču, ja te molim!“

(Lord Byron: Mazepa.)

Pisac životopisa Mazepina u dielu IV. knjižnice

Ossolinskoga zavoda (u Lavovu 1865.) dvoumi o tom, da

je hetman vodio ljubav s matronkom, s kćerju Kočube

jevom, te mnije, da su ona ljubavna pisma njoj pisana

po I. Сеčelju.

Kad čoviek promotri pobliže pismo Kočubejevo

o toj stvari Mazepi, u kojem se grozno tuži njemu sa

sramote, počinjene kući svojoj,te pročita odgovor hetma

nov na to pismo: onda će svako biti na čistom, da je

kći Koćubejeva bila njemu ljuba, da su pomenuta pis

ma bila namienjena matronci, iliti plemkinji Kočubeje

voj. Ova su pisma ugledala sviet u ruskom časopisu:

Ctenija v imp. obštestvé istoriji i drevnosteji rossijskih.

Moskva. Knj. I., str. 130. i sl.

I ljubavna se pisma nalazeu istom spisu, str. 127.

i sl. Jezik je u izvoru bielorusko nariečje. Ima jih u

svem dvanaest. No ovdie smojih izabralisamo niekoliko,

premda su sva biser-pisamca uzorite ljubavne sèrdač

nosti. Cuje se iz njih gukanje golubinje. Svaka certa

krije slast i milinje slavenskoga serdca, koje ljubi. Bie

lorusko je nariečje tako srodno s našim, da ovdie go

tovo iste rieči teku jednakim sledom, kano u izvoru.

Pérvo pismo.

Moje sèrdašce, moja ružice!

Serdačno na to žalim, što prebivaš daleko od

mene, pa ja nemogu vidieti ni očice, ni lišce Tvoje bielo.

Ovim se pisamcem preporučam i cielujem Ti ljubazno

sve ude.

Treće pismo.

Moje sèrdačno milovanje!

Molim, da, vèrlo molim, daj se sa mnom sastani

sbog ustnoga dogovora. Koliko me ljubiš, sietjaj se to

ga; a koliko mene neljubiš, neopominjaj se togal Оро

meni se riečih Svojih, da si obećala ljubiti mene, na

što si meni zadala i rieč i ručicu bielu.

I opet po sto putah molim, naznači bar na jedan

jedini časak, da se uzmognemo medju sobom vidieti

sbog obćega dobra svoga, na koje si se sama prije toga

već bila privoliela. Pak ako je Tvoja volja, da to bude,

pošalji mi niz bisera sa vrata svoga: — molim.

četvèrto pismo.

Moje sèrdašce!

Ti si mene razbolila cèrvenim svojim lišcem i

obećanji svojimi.

1Pošiljem Ti sad Miejašku, da se š njom o svem

dogovoriš. Neboj se nje ni u čem; jer je Tebi i meni

u svem vierna.

Molim i molim vèrlo, nožice Tvoje, moje sèrdašce,

obavijajuć, molim, neodlaži obrečenja svoga.

Peto pismo.

Moje sèrdce milovano!

Sama znadeš, kako ja sèrdačno, do mahnitosti lju

bim Tebe, još nikoga na svietu neuzljubiv tako.

Moja bi sreća i radost ta bila, kad bi amo došla,

da živeš u mene. Ali sam toliko ja već uvažio, kakav

konac s toga može biti, a naročito pri takvoj zlosti i

zajiedljivosti Tvojih roditeljah.

Моlin, moja ljubljenko, nemienjaj se ni u čem,

pošto si ne po jedanputzadala za to rieč svoju i ručicu.

A ja uzajamno, dok živ budem, Tebezaboraviti neću*).

Овnmo pismo.

Moja sèrdačno ljubljena!

Težko sam se razžalio, dočuv, da ta ljutica nepre

staje Tebe mučiti, kano što je i juče to učinila. Ja

sam neznam, što da činim od nje, od te zmije.

To je moja bieda, što s Tobom neuziman ulučiti

časak, da se o svem porazgovorim.

Više od žalosti nemogu pisati. Samo još toliko!

Bilo, što mu drago, ja, dok budem živ, Tebe ću ser

dačno ljubiti, pa neću prestati, Tebiželieti svega dobra,

pišem i opet, neću prestati uzpérkos svim vragovom

moje i Tvoje ljubavi.

(Svèršetak sliedi.)

*) To izriče izvor-slog mnogo kraće i snažnije, nego što je

ovdje:

. . . poki živ budu, tjebje nje nezabludu.

----

__

Zemljopisne viesti

Bosni i Hercegovini.

Zaglavak.

DjО Х.

(Nastavak str. 88.)

Mi koracam0 stazom pripoviedanja svoga, kano

da su nam na noguh kérplje. Ali ništa, ništa! Tko la

gano ide, dalje će doći.

A što su to kérplje? Pitaš, mili čitatelju. To je

niekakva obuća u Hercegovini. Kérplje su upravo kano

obruči, što se izpriečaju, iliti izkèrpe oputom. Tu obuću

obuvaju lovci i pastiri u Hercegovini, da mogu ići po

vèrh sniega. Takav je hod kérpljanikom, pèrtinom od

kèrpaljah, mučan i polagan. Ali gdie treba što përtiti,

ondie je svagda mučnije, nego lasnije. I onako pišemo

o onih plemenih, u kojih je sve uznapredovalo polagano,

ako nije udarilo u nazadak.

Još je sve zaraslo u mahovinu prašumah, kojih

nije mogo izkèrčiti ni zlotvor kérštjanske uljudnosti.

Mnogo se pripovieda smiešljivih stvarih o Boš

njaku, a naročito o Hercegovcu. U Hercegovini nije ni

poljsko orudje za težanje upravo poznat0. Pripoviedaju

od šale, da je kazao niekakav Hercegovac, kad je vidio

u polju plužni lies, pa ga je nietko zapitao, što je to:

„Niešto niešta izjelo, pa od niešta kosti ostale.“

A lies zna svako diete, što je u polju, da je či

tava oraća sprava s jarmom.

Hercegovina je pri svoj toj šali od sbilje prava

pravcata slavenska zemlja. Narod je čist Slavenim.

Dobroćud je, nemaran je, gostoljuban je. Ovdie se

krstno ime slavi preko načina i miere. Svaki i slied

nji može na čast doći. A po gdiekojih miestih siede

gosti, dok godj u domaćina ima pitja. A kad on iznese

na sto posliednje, donese š njim i prazne miešine, u

kojih se vino iz drugih miestah donosi i čuva.

Kad gosti to vide, onda, popivši ono, što je na

stolu, prihvata svaki pušku svoju i odlazi.

Mi nebismo te cértice 0 kérstnom imenu ovamo

bili metnuli, da nije u nje praznačajno obiliežje slaven

štine u Hercegovini.

Ali svaka viest, koja nam razširuje uviesti o srod

nih plemenih, može biti mila onomu, koi nije zlorad

slavenstvu. -

No da nemozgamo, pak da nerazglabamo na dugo i

široko oglodane kosti o slavenskoj uzajamnosti, dakle i

o zanimljivosti svake obaviesti o slavenstvu, povratjamo

se k Momčilu.

Оn bijaše zloslut, pošto je usnio koban san, a to

zloslut, iliti zloguk onako, da je svako slutio zlo i go

vorio tako.

I zlogučtvo je osobit vërtež i u Bosni. Tko li ne

zna za onoga spahiju bosanskoga, koi je imao u selu

svojem zloguka.

Hoćemo da pripoviedimo tu pričicu o spahiji:

On se spremaše na ćabu, na hodočašće u Mekku,

što je u Turakah turski Jerusalim. Ali prije, nego

podje, dozove preda se zloguka iz sela, pa mu kaže:

„Zloguče! Ja polazim u ime Boga na hadžiluk*),

nego da ti negovoriš za mnom ništa zla, dok nedodjem

kući, pa ću ti onda pokloniti šinik prosa.“

„Dobro,gospodaru! Ali ako ti nedodješ, tko će meni

dati prosо?“ Tako odgovori zlomišljenik, zloguk. —

Ali mi jezdimo u lov s Momčilom, vojvodom, koi

je uzdahnuo: Neka Bog zna, dobra biti neće! Uzdah

nuo je i odjahao na Jezera u družtvu zajedno sa devet

mile bratje, sa dvanaest pèrvobratučedah i četièrdeset

od grada leverah.

Kad su bili došli nadomak Jezerah, nazirući iz

daleka kroz sienite dolove i preko zelenih poljanah

zidine od grada Pirlitora i siedu ćelu staroga Durmi

tora, obkoli jih silna vojska, koju je krenuo amo i do

veo kralj Vukašin.

Kako je Momčilo ugledao vojsku, koja ga je ob

tekla, neprestravi se, već stane sokoliti i hrabriti dru

žinu svoju. Jer junaku nedolaze vile do očijuh, dok

mu je sèrdce živo, zdrava na ramenu glava, vierna ju

načka družina, bridka i ciela drugarica-sablja.

Momčilo poteže sablju od bedrice; ali se pusta

neda térgnuti, kano da je prirasla za kore.

Odmah se dosieti jadu i rekne viernoj družini:

„Čujete li, draga bratjo! Izdala me je neviernica,

Vidosava. Ali mi dajte ponajbolju sablju ! Tko juima?*

Zna junak, da u nevolji netreba plakati, nego liek

tražiti. - . -

Bratja su ga odmah poslušala, te mu dadoše naj

čvèršću i najoštriju sablju. Momčilo ju dohvati i pro

besiedi junačkoj bratji krilate rieči:

„Nema ovdie mnogo govoriti. Čujete li mene,

moja bratjo draga! Da me slušate, sve će biti dobro.

Vi udarite vojsci po bokovih, a ja ću udariti vojsci po

Sriedi.“

T"Tak je hodočašće, pregrirano rangion, a badaju je

hodočastnik.

93

I tako se zametnu ljut boj za poštenje proti ne

wierstvu i izdajstvu vierenice-ljube. Za junačtvo proti

nevieri, za poštenje proti nepoštenju, za pravdu proti

krivdi poteže Momčilo bridku sablju na četu Vukaši

novu. Sam udara na čitavu sriedu.

Mili Bože, čuda golemoga! Planu razjarenim bie

som vojvoda Momčilo. Svaka mu se žila nape na

obrazu. On se na konju izpravi, kano osvetnik boga

Ljelja. Konj skače, striže ušesima, sieva ognjem, pla

men mu liže na nosdèrve. Vojvoda prieti i napada, kano

junak, koi se nikoga neboji, komu je svaka zapreka

još veća podpala, koi će sieći glave, kano da hèrska

orahe, koi bije boj tako lako, kano da kopa trice baka

ma prelu.

Ah! da je komu bilo pogledati, kako sieče Mom

čilo, kako li kérši drum niz planinu. Kud prolazi, sve

gazi, sve upored meće i valja.

„Izpred mača kud njegova

Gdie karv riekom odsvud teče,

Preko ubi'enih vitezova"

Jedva s glavom živ uteče .. .“

Takva bijaše nedobitna vlast i sila kraljevića Vla

dislava, poljskoga. A takva slava ide u tom boju i

Momčila, Hercegovca.

Šta vojvoda nesieče, više tlači konj njegov, Jabu

čilo. Više tare kopito, nego što sieče Momčilo bridkom

sabljom. Ali ga je loša sreća srela, kad je izašo prema

Pirlitoru. I

Tek što je pojahao poljem dalje od grada, srete

ga devet vranacah. A na njih nema brata nijednoga!

A kad vidie to vojvoda, Momčilo, u junaku je

serdce malo neprepuklo. On se zadérma udno grudih

od ljute žalosti, što ga je osvojila iznenada za bratjom

rodjenom. Ašto je u tielu osietio? Ruke mu stanu ma

laksavati. Nemože više sieći. Zato udara konja, Jabu

čila, čizmom i ostrugom, da poleti na njem, kano što

je odprije niekad, pravo gradu Pirlitoru.

Ali mu konjic poletieti nemože. Kune gaiuklinje

Momčilo:

„Jabučilo, hajde, letni, ... Jabučilo, hajde, letni!

Izjeli te vuci! Odavle smo letieli od šale bez nevolje,

tek od obiesti, a danas, gdie mi je za nevolju, poletieti

Ali mu Jabučilo odgovara njiskom:

„Gospodaru, vojvoda Momčilo! Niti me kuni, niti

me nagoni. Danas tebi poletieti nemogu. Bog ubio

tvoju Vidosavu! Ona mi je opalila krila. Šta nije mo

gla ognjem sagorieti, to je podprugu pritegnula tvèrdo.

Zato, gospodaru, bieži, kud je tebi milo!“

Tako dohèrza Jabučilo i hèrzanjem odkri Momčilu

zlopako sèrdce, strašna diela ljube njegove.

Kad je on to začuo iz konjske gubice, gdie je

konj bio izdajica, vrisnu plakati i proli grozne suze, ju

nak niz oboreno lice. Odskoči od konja čilaša, te se

krenu dvoru svomu. Tri puta skoči, do grada doskoči.

Ali su gradu vrata zatvorena i zamandaljena.

A kad se Momčilo nadje tako na nevolji, on

krikne dozivati sestru, Jevrosimu: "

„Jevrosima, mila moja sejo! Pusti mijednu kérpu

platna niz prozore, nebih li se po njoj popeo, te uteko

u grad k tebi!“

Sestra odgovara bratu, plače, sve kroz plač:

„A moj brate, Momčilo! Kako ću ti pustiti kérpu

platna, kad mi je snaha Vidosava, tvoja neviernica,

svezala kose za gredel?“

Ali Jevrosima bijaše dievojka dragost i milina, te

joj bude žao brata rodjenoga. Ona bijaše serdca ža

lostiva. Crknu, kano ljuta guja. Zamahnu glavom i

odkide svom snagom. Iz glave je izčupala kose, te jih

ostavila na gredi.

Što li neuradi vierna sestra rodjenomu bratu svo

mu? Potom dohvati jednu kérpu platna, te ju pusti

gradu niz bedene.

Grad bijaše golem,

bedeni.

Momčilo hvati kérpu platna, pa se upre peti gradu

uz bedene. Gotovo bieše, u grad da uskoči.

Ali doletie ljuba, neviernica, oštru sablju noseć u

rukuh. Kako je upazila, tko se ovo penje, mahne sab

ljom, te mu presieče platno preko rukuh. A Momčilo

se sori gradu niz bedene, kano soko, komu je iznenada

ubojito zérno odnielo krila.

Kako pade, smiesta ga dočekaše sluge kraljeve

na mačeve i na bojna koplja, na nadžake i buzdovane.

K tomu dopade kralj, Vukašin, te ga udari bojnim

kopljem posred živa sèrdca. A vojvoda, Momčilo, pro

govori:

„Boga ti, Vukašine, kralju! Neuzmi moje Vido

Save, moje neviernice; jer će pogubiti i tvoju glavu.

Danas je mene tebi izdala, a sjutra će iznevjeriti tebe

u drugoga. Već ti uzmi moju seju, milu seju, po imenu

Jevrosimu. Ona je meni prirasla sèrdcu. Оna će ti

vierna biti u svakom času do ladna groba, pa će ti

roditi junaka, ka" i ja sam, pile od sokola!“

obkopan obkopi i opasan

94

Dok to govori vojvoda, Momčilo, već se bori sa

dušom. A kako izusti, izpusti i laku dušu. Tako po

gibe nesrećni vojvoda.

Što je u snu naslutio, to je i došlo. Zlo naslutio,

zlo je i došlo. Neka Bog zna, dobra biti neće!

To je jadan kazao, kad je u jutru u lov odjahao

na Jezera, sietan neveseo. Žarko sunašce ljubljaše tada

siede kose ćaćka Durmitora, pozlatjujuć onda još čitav

grad, Pirlitor. A sad se još nije visoko spustilo po ne

beskom pojasu, još nije noćni pastir izjavio smiernih

ovacah, ali kad evo izdiše jedan junak, da mu nije bilo

para po svoj Bosni i Hercegovini, Momčilo, vojvoda.

Bog zna, što bude od krilaša, Jabučila! O tom

muči mukom pučka naša priča.

Značajnost je ove priče strašna, kad svèrnemo

okom na neviernicu i na kralja, Vukašina. A sieta i

žalost nas osvaja, kad razgledamo u duhu Momčila,

vojvodu, kako je prevaren. Upravo nas obuzima čuvstvo

sažaljenja, gdie vidimo, kako se snažno stablo vèrline,

kreposti, poštenja, takvo lice epigonsko ruši u ništa, iz

grizeno cèrvom u korienu, cèrvom prievare, prievarom

nevierne ljube. Sve je u toga lica divno, sablja sa oči

ma, konj s krilima, on velik, kako dokazuje puk, on

gorostas i tielom i duhom, pa treba da propada na ta

kav prievarni način ! Сераји se grudi u onoga, koi

ljubi i cieni, pazi i miluje prave značaje narodne.

No nesmijemo zaboraviti milu seju Momčilovu. To

je dobrostivo, blago, dragano sérdce žensko. Мila Je

vrosima, ti si uzor sestrinske ljubavi! Ti si podnosila

muke za brata, izčupala najliepši ures ženski, bujne kose

dievojačke, ne da oslobodiš sebe, već da se oprostiš,

pak da pritečeš u pomoć prevarenomu bratu, junaku.

Ah, mila si, vèrla si, junačka si! Narodtebe spo

minje kroz viekove; ali bila ti viečna pamet i u ovih

sitnih vèrstah, koje si zapremila; jer si jih zavriedila!

Za Vidosavu kažemo, da je neviera, koja propada

nevierski. Jer tko pod drugim kopa jamu, sam upada

u nju.

Kako pogibe vojvoda, Momčilo, gradu se vrata

otvoriše. Izadje na dvor neviernica, Vidosava, slavo

dobitna i radostna, kano sèrda, koja se u vražjoj duši

raduje zlu, što je počinila; jer misli, da je njim sebi

koristila.

Ali uzastopice sliedi kazan i pokor zlo dielo.

Dok cèrtamo te vèrste, čini nam se, kano da ronimo

suze niz bielo lice, da nam grozne padaju na hartiju.

A za kim! Za Momčilom i konjem njegovim, Jabuči

lom, za timi pralikovi narodne značajnosti u junačkom

- nicu-ljubu.

svietu našega naroda. Ali nam utieha dolazi, te nas

blazni po čelu blagima rukama, šapćuć tiho: Neplači,

ljubavniče, za ovim; jer nisi pravedan. Ima danas ta

kvih nesrećnikah više u nesrećnom narodu, gdie je azij

ska sila još većma izopačila onu prostosèrdačnu ćud,

kojoj je bilo pèrvo i najsvetije pravilo u prastanju do

maćega živovanja: Naturam sequere!

Valjalo bi roniti suze na kablove, da teku poto

kom, kano divlja bujica poslije velika dažda. Čovjek bi

se čuvstven izsušio. Nestalo bi ga. Bolje je, da žive, da

radi za nesrećau narod. Treba da radi, koliko je moguće.

A to je svakomu moguće. U tom istinitom primieru,

u onih suznih kablovih, u preveliku zlu, koje bi trebalo

oplakivati, nalazimo, tražeći utiehe, čarobni štapak, koi

nas podbada, hrabri i podupire.

Tako bez odmora ljubimo narod, gérlimo i pritis

kujemo grudima na sèrdce cielu milu domovinu, viere

Može biti, da će nakon mukah poroditi od

sèrdca porod narodu, može biti, blizanke, dvie ožudjene

kćeri, sreću i slobodu.

Ali da tërčimo na kraj pučke naše drame!

U onoj vrevi, gdie su sluge kraljeve u grad

Мomčilov uskočile, u onom metežu, gdie se sve i svako

užurbalo, dočeka obieručke, kažu, kuja Vidosava kralja,

Vukašina. Odprati ga u biele dvorove, te ga posadi na

zlatnu stolicu. Оdmah zapoviedi, da donesu jelo i pilo,

te ga počasti vinom i rakijom, pa podvori svakom dvor

bom i gospodskom ugodbom.

Ah, tako joj jada i gérdila! Odmah ode u riznicu,

te mu iznese ruho i oružje Momčilovo.

Ali da vidiš čuda golemoga! Već jim stao sam

navirivati na trudne oči, koje su se nagledale zlosti i

pakosti, suadentique cadentia sidera somnos. A ona oblači,

mlada neviernica, kraljevskoga ljubavnika svoga. Hoće

da ga kiti odielom i oružjem Momčilovim.

Мuka nas hvata za pisaćim stolom. Iz vranila, iz

pera, iz hartije, iz stola skaču nam pred oči lica onih,

koje opisujemo. A varom vri méržnja, te se prelieva

kano lava preko stola na glavu pakostne žene, Vidosave.

No jer nije ovdie razgovor o pisanju, prihvatamo

opet niti. Prolietno je doba, pozlatjeno jasnim suncem.

Ožujak je prirode na izmaku. E možemo postaviti sta

tivu podvedrim nebom, stativu pisanja, ako nas gérdilo

vremena nepotiera iznenada pod krov! Ali sad treba

da izvedemo na pozorje posliednji lik naše drame.

Vukašin udara na se odielo Momčilovo. Što je

Momčilu bilo do koliena, Vukašinu se po zemlji vuče.

Sto je Momčilu bio kalpak upravo pristao, Vukašinu

95

doseže do ramenah. Što je Momčilu bila čizma upravo

na nogu, u tu stoje Vukašinu obie noge. Što je Mom

čilu bio zlatan pèrsten na jedan pèrst, u taj uvlači Vu

kašin tri pèrsta. Što je Momčilu bila sablja upravo

prikladna, Vukašinu se povlači zemljom čitav lakat...

Tada progovori kralj, Vukašin, pošto se u njem pošteno

čuvstvo probudilo:

„Јаој mene, za Boga miloga! Evo neviernice,

mlade Vidosave! Koja je izdala ovakva junaka, kakva

danas na svietu nema, ta li sjutra mene izdati neće!“

Tek što je te rieči izustio, Vukašin povika vierne

sluge. Uhvatiše Vidosavu, dovedoše pomamne konje, pa

ju svezaše konjem za repove, da pretérpi sudbinu Ma

zеpe, hetmana. Samo je razlika, što je taj ostao živ, a

Vidosava će propasti.

Odbiše konje izpod grada Piritora. Vidosava jaše

medju repovi. Strašna li jezda! Tako jezdi odprije

mila sylphida, liepa kano nympha, a sad– razjarena

kano furija, sèrda-pokornica.

Noć je pala od neba do talah. Konji ju živu raz

tèrgoše niegdie u onom polju, u koje je Momčilo bio u

lov pošo. Tako se sveti nevierstvo ljubavi.

Vukašin pohara dvorove Momčilove. A potom iz

puni posliednju želju Momčilovu. On uze sestru njegovu,

liepu Jevrosimu. Оdvede ju u Skadar na Bojanu, gdie

su porasle po bèrdu smokve i masline. U taj grad

ide Jevrosima, kamo je bilo Vidosavi namienjeno. Tiho

je lieto, dobar je Bog! Jevrosima će uživati grozdne

vinograde, uzraslu pšenicu-bielicu, zelene livade oko

Bojane, po kojoj pliva riba svakojaka. Ona će biti gos

podja kraljica u bielom Skadru, u ravnom primorju,

ona će presti svilu na zlatnom vretenu, na svili siediti,

a nositi divu i kadivu, ona će imati sve ono žeženo

zlato, kojim je Vukašin namamio neviernicu, Vidosavu.

Tiho je lieto, dobar je Bog!

Vukašin vienča Jevrosimu sebi za ljubu. Rodiš

Injom liep porod, Marka i Andriju. Priča dodaje: Marko

se turi na ujaka, na nesrećnoga vojvodu, Momčila. Tiho

je lieto, dobar je Bog!

I tako smo izpričali pučku priču, razvili pred oči

na blagonaklonoga čitateljstva strašna prividjenja pro

stonarodnih značajah. A sad ulazimo u drugi krug raz

mišljanja, u krug junačtva tih zlosrećnih plemenah, bo

sanskoga i hercegovačkoga u zemljah, u Bosni i Her

cegovini, koje opisujemo.

Tko je čitao poviestnika naravi ljudske, Le Sagea,

kako je divno opisao prirodno stanje, kano da treba

dati jednake liekove od svih bolestih, taj će razumieti,

da polumiesec u Bosni i Hercegovini sliedi sliedom

kleti nauk učenika Valadolidskoga, Julija Blasea. On

propisuje puštati kérv i piti toplu vodu za sve bolest

nike s jednakim napredkom. Svi su mu umèrli, gdie

nije našo, kano sliepa kokoš, zerna. I polumiesecu je

u svakom slučaju pravnom jedan propis i jedan zakon

proti kérštjanom, viečno i prosto proganjanje, kano liek

od svih zalah. To je liečničtvo bez stupnja, San-grado

turske vlada, alpha i omega od svega turskoj vladi:

Proganjaj, proganjaj!... То је svagda na opèrhlih ust

netinah age, paše, bega, ili kakva mu drago silnika.

Viekovi proganjanja, koje traje postojano, u kojih

je svaki obraz naše poviestnice vierolomstvom narodnih

ugovorah i nečuvanjem pravah izgerdjen, oboriše nas i

opoganiše tako u oči naših susiedah, u oči cieloga svieta,

da u liestvi čoviečtva nismo ino, već patuljci, sporedjeni

s timi gorostasi družtva ljudskoga, koji su se u horu

osmionili i smiono oslobodili. Već smo se naužili jad

noga života sužanjskoga, pokoreni lieutenantskoj sab

ljici turačkoj i turskomu buzdovanu.

Bilo jedno, ili drugo, svako je ubojito oružje, koje

podsieca i ukida glavu naše samosvojnosti, našega žića

narodnoga.

Zar su u našega naroda upravo Bošnjaci i Her

cegovci nesrećni potomci Nojemovi prema inim srećnja

kom? Sve pada čovieku na umu ovom vieku prosviete

i uljudnosti, a opet u tom vieku tolike mračne krivde

i nečovječnosti.

Ali kako mu drago, taj viek uzperkos nehajstvu

onih, koji nose vlast u rukuh, unatoč ljubavi k zlatu i

samo k činjenicam, k sveršenim dielom, imade osobito

nedobitno poštovanje za narodnosti, kad se ove pojave

same, da su žive. I mi se možemo nadati spasenju, s

nami svi, s nami Bošnjak, Hercegovac i Cernogorac,

komu se u cèrnih gorah, kad nedérži pobiede, razlieva

više poštenje, nego kérv, koju on prezire za kerst

častni i slobodu svetu.

U tom se vieku bije čudan boj. Žestok boj biju

uz glas samosviesti, pod zastavom narodnosti različni

jezici, kano da su se medju sobom plamenom zaplam

tieli. Slavenski sa niemačkim i sa svimi Susiednimi

vojuje vojsku. Bojnisu redovi slavenskoga jezika množ

tvom tako jaki, sve da i nisu najratoborniji, da će se

taj jezični rat, koi je vèrlo važan, bez sumnje svèršiti

slavnom svèrhom, slavljem matjuške slavenštine. Mi

nismo ratoborni, već nemarni; ali nas množtvo spasava,

96

Mi podnosimo silne gubitke; ali možemo biti malo

i razsipni a la Dimidov, naledjujući vieru i uzdanje do

bra posliedka i dospietka na množtvo slavenstva, na

rodnost slavenskih majkah. Uzdajmo se u Promiso, u

budućnost sveslavenstva, a najposlije — u sievernoga

strica !

Oddavna je doduše, što je Hellenin Thukydid ka

zao, besiedeć o Slavenih, koje je biliežio obćim imenom

Skythah:

„Ako se ta plemena sjedine pod jednom glavom i

u jednoj jedinoj pomisli, nijedna jim vlast, ni Evropa,

ni Ažija, neće moći odolieti.“ I tako jest, nijedna, ni

jedna, nijedna. Ali smo bez sloge opet ništa, sluge,

već jedna gomila blata, od koga gradi svaki niemac

lonce po svoj volji svojoj.

Viekovi su minuli, kapnuli u viečno more, odkako

je to izustio slavni Helenac, kasnije Gërk, o pokore

nom slavenstvu. A što je uzrok, da nas viekovi nisu

još ujedinili niti u jednoj jedinoj pomisli, a kamo li

pod jednom glavom, hej! razdorna bratjo slavenska?

(Nastavak sliedi.)

Liepih vilah dragu uresu

Hoću vierno svedj služiti.

Još da i one nevierne su,

Ja ću u vieke vieran biti.

Ignj. Gjorgjić.

Kad ustašca medna sbore

Naške rieči, pune slasti,

Pa ti pri tom lišca gore

Оd mladosti, ili strasti;

Kad iz vedra oka leti, "

Što ti goji duša krasna;

No iz njega kad neprieti

Stroga sbilja, striela jasna;

Kad talasi cèrne kose,

Snieg gérleći, rame ljube,

A nad njimi kapi rose,

Dragulji se sjajni gube:

О znam tada, jest istina,

Tu na zemlji ima vila”!

Meni da si ti jedina,

To mi vieruj, moja mila!

M. Č.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Пekoliko basamah.

Prevodi iz Aezopa I. Vidović.

XXIII.

Tèrstika i dub.

Sapiens cedit.

Posl.

Dub ukoravaše térstiku, da je vita i da se po

tresa, kad godj pirne kakav zračak.

Тérst šuti. Kad se bura zapodiela, izčupa ona od

porni dub. Ateristika, popuštajuć vietru, ostane u miestu.

Вasna opominje, da se valja pokoravati pretež

noj sili.

XXIV.

Paun i ždra0.

Rugala se ruga, pa joj bila druga.

Posl.

Paun se repom razšеpirio pred ždralom, te reko:

Kolika je moja liepota, a tvoja rugoba!

No ždrao će mu, kad je poletio:

Kolika je moja lakoća, a tvoja tromost!

Nevalja se oholiti prirodnim darom, niti prezirati

druge, kojim je priroda udielila ima dobra, što su mo

žebiti još veća od tvojih.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

KAlasje za domaćega polja. Sbirka najboljih del

slovenskih pisateljev z dodanimi kritičnimi uvodi, življenjepisnimi

čérticami in kaminotiskanini podobami.— Pod ovim nadpisom kupe

i izdaju na sviet u jednoj sbirci dva vèrla i marljiva mlada spisa

telja slovenska, Jos. Jurčić i Jos. Stritar, diela pèrvih spisateljah

slovenskih, kano što su: Levstik, Jenko, Vodnik, Koseski, Cègnar,

Erjavec, Slomšek, Tèrstenjak, Valjavec, Vilhar, Toman i drugi. Pérvi

će svezak, što će ugledati svietlo u niekoliko danah, donieti život

slavnoga piesnika Preširna, lik njegov, uvodni spis o piesmah i je

dan dio skladanjah njegovih. Potom dolaze na red ina izabrana

diela pomenutih piesnikah i prostorečnikah. A biti će u sbirci i iza

branih pučkih piesamah slovenskih.

Sbirka će izlaziti u Ljubljani kod tiskara i knjižara Otona

Wagnera, koi prima i predplatu. Svakih će 8—14 danah ugledati

svietlo po jedan svezak od 96 stranah u 4., a stoji 25 nov.

Ovu sbirku pozdravlja radostno svaki prijatelj domaće knjige.

I mi ju pozdravljamo od svega sérdca, neka pokaže duševno blago

slovenske bratje svemu svietu na pok or slavenskih odpadnikah i

kudilacah, koji su se nedavno nemilom besiedom narugali ubožtvu

slovenske književnosti! Doći će i njim sudnji dan, kadsejednom stvori

slavenska uzajamnost. Ali dotle – neka se vèrši pravednost, koja

ide po Bogu i pravici jezik i cielu narodnost mile naše Slovenije!

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 31. Ožujka 1866.

Govediče i kljuse na zavičaj,

Gdie je sviet i sunce ugledalo,

Rado teži ; goni ga navičaj

K tomu miestu, pa se kako zvalo:

Predalek je zavičaj.

308:25

“ Burniem nebom hitra ptica,

* Prema na na na

Mala, bèrza lastavica.

Jošt se jednom natrag vrati.

S Bogom! još mi milo poje.

Sad se krene; no ju prati

Svagdie tužno oko moje.

Željno oko, sérdce, duša,

Ah, s tobom je ići rada,

U daleke poći kraje,

Prema kojim hitiš sada!

Tu mi mlado oko steče

U dietinjstvu sladki raj;

Glas mi pèrvi majka reče:

Tu je, diete, zavičaj! -

О tamo bih išo, tamo,

Gdie se gora k nebu diže!

Da se zemlji obradujem,

Gledao bih ravni niže,

Sume, polja, rodne njive,

Sto mi mili kite kraj,

I planine moje sive,

Sto mi rube zavičaji

A da čovjek, slika tvorca, Boga,

Nije bolji od nieme živine,

Nije željan zavičaja svoga,

Da neljubi mile domovine?

Ljubio bih cèrnu zemlju,

Која najci kosti krije,

Po kojih se već oddavna

Pusta zelen-trava vije.

Svaka biljka, list sa dèrva

Blažio bi gorki vaj;

Jer me ljubi još iz pèrva

Ljubljeni moj zavičaj!

Sa umornieh, starieh granah

Merzli siever lištje trese,

A u grudih evo sèrdce

Jedva tugu što podnese:

Zaludu ga želje vode

U premili, dragi kraj,

I zaludu noge hode; —

Predalek je zavičaj!

мише Č.

Slika-freska.

Milesto predgovora.

Nedavno izkiti mlad jedan prijatelj, po imenu

Milorad, više sitnih knjižicah, koje je slao drugu svo

mu. Te sitne knjižice, koje opisuju našu Parižkinju,

Zagrebkinju, ostaše bez odgovora, pa su tako, kano

13

98

glas, koi traži jeku; ali je nenalazi. One su dobrom

srećom dopale naših rukuh, pa jih amo metjemo, da se

neizgube.

Knjižica I.

Liepa ti je u Zagrebu vila!... Ta ti ju poznaješ,

Ja sam uvieren. Dakako !

Ta često bi ju vidio mieseca Lipnja, kad cvate

lipa, Serpnja, kad su pèrve žetve, a još više Kolovoza,

kad je prestala žeći ona plamenjača, te je sunce palo

za planine, na Južnom šetalištu, ili više na zaravanku,

gdie se pauni i šepiri, uživajuć večernju ladovinu pod

onim kestenjem, kad se hvata pèrvi suton. Vidio bi ju

dosta putah, gdie se mieša u onoj uglednoj svietini, koja

se kiti, kako joj zapovieda gizdelin Pariz, te koja ide

lieti mrakom, bojeć se, nebi li je opalio žar sunčani.

brate.

Ili može biti, da si ju drugdie zapazio; jer ona

ljubi osobit način. Оna se češlja drugčije, nego druge,

odieva drugčije, nego druge, hoda drugčije, nego druge.

Nemirna je, kano vieverica. A opet se ponosi. Ide po

lagano, kad ju gleda kakav mladić. Oko joj je modro,

kano nebo oko zaranakah poslije lietne kišice. Izlazi u

čitavu jatu dievojakah; ali je ona kraljica u roju liepih

licah. Оna ti dira u zienicu, bilo uJurjevoj vesi, bilo u

vertlu Biskupovu, bilo na kolodvoru, bilo na tomboli,

bilo na igranci, bilo u kazalištu, bilo kod slastičara,

bilo na šetnji u Ilici, ili na Jelačić-tërgu, ili bilo —

gdie mu drago.

Nebo je vedro. Ta ti bi vèrljao često od Jelačić

tèrga, te gledao visoke kuće. Kad je liepo veče, skitao

bi se amo tamo, gore dolie laganim korakom, kano da

sanjaš, umoren dnevnom vrućinom. Ali stani, pa gle!

Dobro gle, što možeš! Zašto? Prolazi roj liepotah. Evo

nas usred sriede bojnih redovah sjajna spola. Sve

vidimo. Sve odkrivaju plinenice-svietiljke. Ti pušiš.

Dim ti se diže pred očima. Prolaziš mimo svietiljke,

gledaš kroz dim, te vidiš kano kroz tamjan lik otajstva,

svega otajstva svoga.

Ali se obajmo šale! Jeli, ti bi se šetao jednom

liepom ulicom našega grada, gdie su još prije niekoliko

desetakah godinah ubijali divlje patke? Duga je, ravna

je, gladka je. E dobro! Tu, ako si bacio junačko oko

sokolovo, u više spratove pogledajuć, nehajuć, što biva

po zemlji, gdie ide ženski sviet, izrešen, gdie prolaze

krasne žene, namiguše, vižlice, ljubavne majčice, ako si

okom posmotrio, preziruć ostale obraze, ostala rumen

lišca, ostale vite stasove, ostale urese, nakite, ostalo

cvietje po zemlji, nadmašajuć okom dragosti običnih

ženah, sasvim izkitjenih i sasvim liepih : ugledao si

liepšu?

— Који?... pitaš...

Jednu Zagrebkinju, jednu vilu Zagreba grada. A

pred ovim likom prave liepote, gerčke božice islavenske

vile, kojoj je obraz mekan i mio, drag i ljubazan, kano

zora, ili dobar dan u godini, kojoj na obrazu duh igra

kolo sa čedom svojim, sa bezazlenim sèrdašcem, stani,

te gledaj, te gledaj, te gledaj, dok ti se neizmakne od

svietla plinenice! Ona se smieši. Tako se čini. Smie

šenje joj je milo, kano u Aphrodite. Ona gleda zorno i

budno, da ti je jednim pogledom duša prošipljena.

Ti si stao. Ti gledaš liepotu. Ti bi sagnuo ko

lieno, da te nije stid od svieta, da te neproglasi tko lu

djakom za Dijon. Tebe osvaja ciela dragost. Ti gineš,

veneš, čezneš. Opet gledaš... Smagneš... Milinje te

popada, pa bi odmah pošo k njoj, da pievaš sietne pri

morčice. Ali ti se neda. Ona je gospodjica opora. Ti

nemožeš na ino, već i nehotice šapćeš: Liepa ti je!

sama, bi li, nebi li. . . Liepa ti je! šapćeš opet. I ona

se niešto obradovala, baciv na te nesmotreu pogled.

Zarumenila se od radosti... Мајka je došla. Та

je mudra i pozorna, pa prikrije kćerku bielim jutrenjim

plaštem. Ali što ona sakriva, to vietrić odkriva. Ti

bi ju gledao. Ali se ona ukloni. Vietrić bude prena

prasit, dopirućjoj do niedarca. To je ugodno isablazno,

zabavlja i škaklji. Neda joj ugled. Zato pobieže.

A ti uzdišeš: To je angjeo, to je djavolica, to je

ljeljinka... Sve je ujedno ta gospodjica! Koliko li joj

pod dugačkima obervicama, na tananih ustnicah igra

vražić i božić zajedno, ljubav i pakost, uljudnost i na

prasitost, Dievica i Lada! Broji petnaest prolietjah. Ali

je čitava i čvèrsta, jaka i visoka, ljubazna i dragostna.

Nije premlada. Nije više ludo dete, koje nezna, što su

sbiljnije igračke.

Nisi nikad sanjao, što bi liepše bilo. Pak... ako

hoćeš da mi budeš vieran drug, ja ću ti reći ime nje

zino ... Nemoj me izdati!... Zove se Ljubima.

Sbogom. Sèrdce mi je prepuno. Prosti, što sam

neotesan i neuljudan, te nepitam ništa za Te, za Tvoje

zdravlje i zadovoljstvo.

Knjižica II.

Нај, haj, Bože daj, u Božiću raj, mili brate!

Ona ti je napon-dievojka ... Već teži na udaju.

99).

Odieva se u modru haljinu. Naslanja se o bielu

ručicu. Sve niešto misli i premišlja. Kuha u sebi velike

odluke. Neće više da gleda često na prozoru. Neka

Bog zna, dobra biti neće!

Evo je, gdie ide, da klekne na koliena dragoj ro

diteljci svojoj, da ju moli, da privoli na veliki dan i

dobru molitvu . ..

Fvo je, sve šije, radi, sprema. Ah, siromah, hude

li sam sreće! Ja ju samo gledam. Bar kad je kod pro

zora, ti bi uzeo staklo, te motrio te dragosti, potra

živao te milosti, izpitivao te tajnosti. Opet bi nastav

ljao. Kad je noć, ona plete, i opet šije, kroji, sprema

pèrteštinu. Neka Bog zna, dobra biti neće!

Ali čekaj! Ti niti neznaš, što je Ona. Ti misliš,

liepša nije od božice liepote. Istina, takva je. Ali što

je u njoj? Kakve li su u njoj sladke rude, kojih ti ni

neshvatjaš! U njoj je neprecikli izvor sèrdačnosti, u

njoj su zlatne rude liepa, bistra duha, u njoj je Cern-bog

i Biel-bog, u njoj je pako i Svedarka svih slastih.

Istina, diviti se valja tielu i obrazu, plamenitu pogledu

i krasnu odielu njezinu. Oh, to nije sve! U Zagreb

kinji, u toj gospodjici našega Pariza ima, hej! brate,

još mnogo više dragostih i milostih.

Ljubima je Zagrebkinja, dilber-dievojče. Osobita

plemena. Otac bijaše Hèrvat, a mati Magjarica. Po

misli, brate, što je izašlo iz ove jake, ustavne sveze!

Niemac se nijedan nesmije nikad približiti. Ali Lju

bima zato govori niemački !

Оna je ugladjena, izbrušena, načinjena po tvorilu

i ukusu današnje izobraženosti, udarena na kalup veli

koga svieta. Ali je zato ostala ciela, premda je uda

rena. Ostala je ciela, kano alem, kamen dragi, koi je

od dijamanta postao brillant.

Оdgojena u jednom glasovitom zavodu, nije postala

zavodnica, niti je zavedena. Već ona bijaše u njem, da

se učuva čista i liepa, kano ljiljan-cvietak u postavi,

dok najposlije — nezaglavi. Ona bijaše zavodu slava

i dika. Kad bi zapievala, sav bi se zavod potresao.

Stari bi učitelji stali na nju namigivati lukavima očima.

Ali, što! Što mari za to prokšeno dievojče? Sve je

drugarice nadmašila pisanjem, čitanjem, liepim igranjem,

udaranjem u glasovir, francezkim bérbljanjem, vezenjem.

Sve je nadkrilila, te stekla svaki put pèrvi vienac pri

znanja i odlike. Ona bijaše kraljica izmedju drugaricah.

Ali jednim nadhitiisve Zagrebkinje! Bora ni. Tu

je pèrva; zavriedila pèrvu cienu, pèrvu kitu priznanja,

što se tiče umietnosti i vieštine u sladku govorenju. Ја

sam ju jedanput čuo. Smierno mi sèrdce neda, da

smiono k njoj pristupim i progovorim, kano Cicerun.

Ali što kažem? Ta znam umietnost Ovidijevu gotovo na

izust. O kleto, smierno sèrdce! Ona je riečita; ali sam

ja riečitiji.

Ali jedno ima, što se naučila osobito, te umije

mimo sve, govoriti obrazom i očima. Znaš, brate, tebe

nestaje, kano da si pred Bogom na sudnjem danu, kad

ugledaš nju, samo kad ju sretneš. Ona će te pogledati,

da će ti se serdce raztopiti, žarom razgrijati. Ali okreni

ledja, te se obazri, gledaj za njom! Dolazi tko drugi,

tvoj suparnik. I opet ga ona tako pozdravlja. O vra

golice, o djavolice! Naučila ti se igrati visoke igre.

Pomozi, Sanijele! Da reknemo, što znamo. Kako

mu drago, da kažemo jednu rieč. Ljubima je učena,

pravo čudo medju dievojkami. Umije sve, Bulwera,

Alice-u njegovu gotovo na izust, i Heineta. Čitala je Novu

Helouzu. Izpoviestih dakako nije. Zna sve; umije o svem

govoriti. Ali, jaoj, nezna ni za Gundulića, ni za Gjor

gjića! No, što? Ljubav nezna za narodnost.

Cviet joj se duha razpupio na povietarju omam

nih Divljih ružicah Saphirevih. Ona kazuje na izust

ciele piesmice Saphireve i Börneove. Ona je čitala sve;

no haje i nehaje za kérpež-književnost našu. Istina, ona

joj se neruga; jer se o njoj niti nerazgovara, pače niti

nezna, da je ima. To je jedina rana, koje nebih mogo

pregorieti. Оna ideu narodno kazalište; ali pita svagda,

zašto nije niemačko. No to može ona prebolieti; jer je

mnoge drame čitala u izvor-slogu, pa jih zna kazivati

po govoru glumacah.

Ali što ćeš, mili brate! Ljubima je i u kazalištu

najmilija. Ona je ponosna i smierna. Siedi u loži. Svi

mladići u nju upiru oči, stakla i sve moguće strojeve.

Ali zaludu! Ona odvratja čelo, obavito koralji i dragim

biseron. Rumeni se, kad koi glumac kaže nepristojnu

rieč. Toliko razumije hèrvatski, te veli kroz nos, mio

nosić, brate: To je prosto!...

No Ljubima, uznjihana na krilu tudjih knjigah,

odgojena rodnom manom pèrvih novih dielah, čitajuć

majstorske knjige pèrvih spisateljah, razumije svaki ša

pat Viktora Hugona, Voltairea. A Heine joj je svagdaš

nji milinak. On joj je knjiga svih knjigah. On joj leži

pod uzglavljem. On jojje učitelj,utiešnik i čuvar nedužna

serdašca. Sve sam doznao, mili brate, preko služkinje.

Znaš, kako!

Um kriepi iz knjigah, ljubav cèrpe iz knjigah.

Viešta je svakoj. Već prisluškuje uhom umne i duboke

glasove sérdca Byronova. Očima vidi stidnu ljubav. Dan

toOVU.

139

100

A k tomu, k tim svojstvom duha njezina, koi je

tako ugladjen i svieto, da bi svaki nas potamnio sa

cielim učenim znanjem i umienjem svojim, priverzi,

mili brate, k tomu jošt sve one umieštine i vieštine,

koje umije svako liepo čedo. Kosica je bujna; ali ju

zna ona načiniti, te je još bujnija. Tielo je liepovito;

ali zna ona privezati straga niešto, te je haljinica na

brana, kano rep u paunice. Ah, to su ti božanske taj

nosti! Nisi jih čitao lie ni u Homera, ni u Virgilija.

Liepota bi njezina čovieka sama omamila. Ali kad

se ona oklopi nakitom, oruža oružjem namigivanja, ah,

tada ti padaš k njoj do noguh na koliena! Veliš: Ti si,

o Ljubima, gospa serdca, ti vladaš mnom, kano robom

svojim! Sakuj me u okove! A ja ću tebe kovati u

zviezde. Ja sam tvoj. A ti, smijem li reći? ti si moja!...

Čudi se čudom, prijatelju, što mogu još misliti i

premišljati; jer bi tebi ona bila već ugrabila i pomisli.

Sve bi njoj bio založio. Ona bi tvoja vierovnica, a ti bi

dužnik njezin bio i dušom i tielom. Prosti, brate, šali!

Liepota je po prirodi srećan dar, nebrojeno blago,

u kojem se sdružilo sve, što je milo, drago i ugodno.

Kaže naš prijatelj Gundulić!

Ona ti je zraka višnje svietlosti, rajski cviet, pun

uresa. Ona ti je dobro, u kojem su ujedinjena izobila

sva dobra. U njoj je bistri izgled nebeski. Ona ti je

najizvèrstnije dielo Božje. Ona ti na svietu krije u sebi

raj. Ona ti može otvoriti rajska vrata. Ona je Jeva.

Nenarim, da me i navede. Тo i želim, žudim, gorim.

Veli naš Ovidij, Gjorgjić.

Ona je ključarica tvojih nebesah. Ona te može

rajem usrećiti; ali i paklom unesrećiti.

Ona ti je od radostih i razbludah pravi izbor,

skladna miera. Ah, sklada se liepšeu duši, nego skladka,

rima, Platenova u piesmi! Оna ti je sladka požuda svih

sèrdacah, mila zamiera svih očijuh.

Ah, mili brate! U njoj ćeš naći košnicu, punu

presladka meda. Hoćeš da ga kušaš, pak da umreš

onda. Ali ne, nipošto! Onda ćeštek boraviti život, kano

sladak sanak, gdie će ti se činiti ičemer, da je sladak.

Onda ćeš imati jedini pokoj dragih željah svojih.

Pak da ti kažem samo dragosti ili duha, ili tiela

njezina, da mi je pero tako viešto, da jih izpišem, ili

pak da izkažem milinu čuvstva njezina po tom, što ču

jem, kako je dobra i mila, kako li je pri svem tom ne

dužnaičista, ti bi se zaljubio iz daleka, ona biti omiliela,

te bi priznao, da je ona dievojka dragosti milina, sèrd

се, koje valja udomiti blizu serdca svoga, pa puklo kud

puklo. A da ju čuješ, kako se smije, kano da guče

golubica, kako gleda, kano sérnica, kako odvratja od

sebe roj obožavateljah svojih šalom, dosietljivim rug

lom, otšalicom: ti bi krenuo glavom; prividio bi u

sebi, da je ona spona i pogodba tvoje sreće i

U njoj je liepota silna, sdružena sa junačkom

kervju. Vriedna je i dostojna svake službe i dvorbe.

Оna je dievojka i gospodjica savèršena. Ona, kad

hoda, svedj leti, ili plovi u velikoj slavi. Svakoga travi

i osvaja. Ali je nedajmo, brate, nikomu! Treba da

bude naša. .

Još bih ti pisao. Ali ona prolazi ulicom. Deseta

ura bije. Ide u cèrkvu; jer je nedielja. Ja hèrlim, da

ju vidim. Liepo je vrieme. Evo, s Bogom ostaj! Pero

sam bacio na diviti od porculana. Tako je tužno zazvo

nilo. Zla nagoviest!

Knjižica III.

Eto jada iznenada!...

Sad bijaše kod mene stara služkinja, moja pouz

danica, te ni dojavi:

— Ljubima se udaje.

— Za Boga! Što, Ljubima će se udati!...

— Nemojte se prepasti! То је јеđan tobožnji

častnik, poručnik, koi hoće svakako da ju uzme za

vierenicu-ljubu.

— Ah!... nečastni li častniče!. . .

– On je ovdie u posadi.

— Eh!. .. kakve nosi 0švice.

—Žute; jaše konja, pozdravlja gospodičnu iz

pod ruke...

– Ho! aoh!... Kako se zove?

– Nemogu kazati. Mislim, Haudrein.

– Dakle, Haudrein kakav valja više od Her

vata; jer nosi laku sabljicu. Srećni li, čovieče! Blago

tebi, Haudreine! Strašno ime!

— Не! može biti ...

liji!. . .

Tako sam, dragi brate, nesrećan, da gledam sve;

ali nevidim ništa, da slušam sve; ali nečujem ništa.

Samo mi Haudrein zvoni u ušijuh. Тај poručnik pre

sieče meni sèrdce lakom sabljicom na dvie pole. O.

vražja sabljice!

Misliš li, da je taj vitez kakav junak, kakav

kraljević Marko?... To se ljuto varaš!... To ti je

pust bramarima, lomigora, od pèrve vèrste. Nemoj

misliti, molim te, da je to vitez kakav novebagre juče

rašnji, ili prekjučerašnji, da je mlad kakav čoviek, Ado

ali joj je častnik najmi

101

nisi! Nedaj Bog! To je vitez dugačak i žut, kano kakva

glista. Ali nosi sablju, pa to je dosta!...

Sve sam odmah doznao; sam sam očevidac svega!

Za Boga, da znadeš, čim može takav nečastiv častnik

pridobiti nulado sérdce? Kobnim načinom. Ono dèrhće

i strepi, samo kako čuje sabljicu. On nosi i ostruge.

To omamljuje dievojke, kano da jih obilazi pieto. Onulazi

svagda na prozor, gdie može; nikad na vrata. Maču ruci,

gotov je svaki čas, da se ogleda s mrakom, kano Don

Quixotte. Ide sam samcat bez druga i pratioca, tražeć

po niesečini medju onim, što mu je sudjeno, i onim,

što bi ga sukobilo, jedno stvorenje, sudjenu nesudje

nicu, jednu zviezdu, jednu žèrtvu!... Ako,tražeć, nena

dje sudjenice, on je zadovoljan pustim maštanjem.

Ah! dragi brate, takav tije junak i našega serdca,

taj hrabar Ljubimin!

Ali, nedaj Bog! Ljubima dèrži njega, da je uzor.

Аја! Haudrein nije leventa. On nije pjanica. On ne

udara u skitnju. On nije noćobdija. Nenosi na rame

nih lovačkoga roga, kano Hermani. Nema u džepu oštra

noža, kano Antonij Shakspearov. Već je on angjeo. Та

ako hoću sve da kažem, on nije protuha, ni skitalica.

To je liep mlad čoviek, pošten i ugladjen, čoviek sa

lonski, kako kažu. On poznavaše pokojnoga otca Ljubi

nina, pazii ljubi tri sta putah u ruke gospodju majku,

koja još nije upravo stara. Natrušen je mervicami do

bre dosietljivosti. Drugčije mu je glava prazna. Obraz

mu je okrugo i veseo. Svagda se sklibi. Sagiba se i

koči, kano terta. Naprasit je i umiljat. Brije vrat do

ušijuh. Miriše stostrukom nirodjijom. Odhranjen je,

kako može biti u vojnom zavodu. Umije govoriti o

konjih, o psih, o lovu, o igrankah, o dievojkah ... Ра

nije li to dosta? Čita sve romane. Jednom riečju, umije

bérbljati i zabavljati, da je žensko serdce do mahnitosti

blaženo. Uzdiše često ... Jadikuje... Оpet se ohrabru

je ... Suze su mu na očijuh, kad jih zatreba ... Spo

minje svaki čas vratolomne piesmice iz Divljih ru

žah: Ah, da umrem, dušo, bi li ti plakala?

U kratko, to ti je Haudrein, poručnik, jaše ko

nja, sa žutimi ošvicami, nečastivi častnik, koi te je

lišio najsladjega prividjenja, najmilijega sanka.

Ah, bio bih nesrećan, zaista nesrećan! Jedina ni

je utieha u Tebi, dragi prijatelju! Sbogom!

Tvoj Milorad.

Mešto o slavenskoj serdačnosti.

(Svèršetak str. 91.)

U devetom se pismu Mazepa na to žali, što ga

plemkinja neljubi više onako, kano što ga je odprije,

te kaže: „Вudi volja Tvoja! Čini, što hoćeš! Ali ćeš

se poslije kajati!“ Оn ju opominje onih riečih, koje je

bio reko, kad joj je dao onaj dragocieni perstem od

dragoga kamenja, to jest: „Došlo i sbilo se, što mu

drago; ali se ljubav naša neka nikako nepromieni.“

U desetom pismu Mazepa izriče želju, da Viš

nji uzme onomu život, koi bi nastojao oddieliti njega

od matronke, te opaža još i to, da bi se znao osvetiti

neprijateljem svojim, da mu nisu po njoj vezane ruke.

U ostalom moli prešno za odgovor na pismo svoje.

U jedanaestom pismu udari on u obći juriš, da

zadobije opet ljubav plemkinjinu. On ju zove u nad

pisu: „Moja sèrdačno ljubljena, najmilija, najljubaznija

nego da će se matronka u sèrdcu promieniti.

To je pismo najduže. Mazepa u njem spominje

izobila izreke, najžeštijom ljubavlju užežene, te joj go

vori živo i opominje ju obećanja njezina, samo da si

pridobije opet matronku.

Vrućeželi, š njom se sastati, da se osvem dogovori,

što mu valja činiti; „jer inače neće biti više stèrpljiv

prema neprijateljem svojim, pak da će odmahnuti osvetu

rukom, o čem će se moći i sama osviedočiti.“

Na kraju istoga pisma kaže:

„Моја su pisamca, koja dolaze na Tvoje ručice,

srećnija od mojih očijuh, koje nemogu Tebe vidieti.“

Dvanaesto je pismo sasvim kratko. U njem joj

piše, da joj šalje jednu knjigu i jednu narukvicu. Tim

se prekida niz pisamah.

Po Citjenijih, itd., iz kojih vadimo ovaj sasta

vak, povratio je carski povierenik, grof Golovkin, Ma

zерi ova pisma u izvor-slogu, koja su valjada dopala

rukuh njegovih, kad je zaustavio sva pisma Kočubejeva,

te je odpremio priepise tako nazvanoj sbornoj pismari.

Iz istoga izvora cèrpemo i tu viest, da je Mazера

kćer Kočubejevu, matronku, bio nudio iznajprijepo 5000,

a poslije po 10,000zlatnih novacah, ako hoće ona k njenu

da dodje. Ako li na to nepristane, neka mu pošalje bar

jedan uvojak od zlatne kose svoje.

U drugoj se biliežci žali opet Kočubej na ponov

ljene ponude hetmanove, te kaže, da je to kući njego

voj samo na najveću sramotu i bezčast. Valja da vèr

hovni sudac, Kočubej, nije mogo više podnositi čitavu

102

tu stvar, kano što se to lasno može razabrati iz ovoga,

hetmanu namienjenoga pisma, u kojem veli:

„Svietli, milostivi gospodine, hetmane, milostivi

moj gospodaru i zaštituiče!

„Znana mi je izreka mudračeva, da je bolja smèrt

od života, puna pečali i tuge. Tako volim i ja umrieti,

nego dalje da podnosim takvu žalost. Jer ne boli ljuto,

što me dèržite za čovieka od one ruke, koi žèrtvuje

kćerku svoju makar kakvu dobitku.

„Kuku lele meni, jadniku! Kako da sam i na

slutio u važnoj službi, na vojnici, na svetilištu časti

svoje, i pod slavnim zapoviedničtvom vaše svietlosti ta

kvo poniženje? Zar sam zaslužio takvu sramotu, koju

nosim tako težko? Ili se to komu već dogodilo, koi je

preda mnom u službi i časti bio na vojnici? Vaj me,

kukavici, po svih obrukamoj!

„Utuguižalost prodje moja nada sbogmoje kćerke.

Moju radost za budućnost, moju najveću slast zamieni

plač, a jadovanje iztisnu moje radovanje.

„Ja sam jedan od onih, kojim je smèrt sladka

miso ... Svietlo mojih očijuh potamnie. Nemogu gle

dati otvorito ljudem u oči. A pred mojimiukućani steže

mene Sramota.

„U ovoj neizkazanoj tuzi, koja meni i siromašnoj

mojoj ženi izažima svejednako groznih suzah, te mi

ruši zdravlje, nemogu doći pred vašu svietlost, te s

toga molim smierno, da me izvinite.“

Odgovor Mazepin glasi ovako:

„Gospodine Kočubeju!

„Ti nam javljaš, da Ti je težka tuga pala na

serdce. Pristojalo bi se odprije, da se žališ na oholu,

bérbljavu ženu svoju, kojoj Ti, kako vidim, gospodar

nisi. Ona je jedini uzrok Tvojoj tuzi, ako je u taj

par sbilja ima u Tvojoj kući.

„Sveta Varvara pobieže od otca svoga, Dioskura,

k prostim ljudem, k pastirom, a ne u kuću hetmana

jednoga.

„Ti se žalosti Svoje, da kažem pravo, nikad opro

stiti nemožeš. Nećeš oporaviti zdravlja Svoga, dok

neiztieraš Sebi iz serdca buntovničkoga duha, koi pre

biva u Tebi ne toliko po nagonu, već po ženskom na

govoru. Ako je dakle Tebe po promisli Božjoj snašla

zaista koja tuga, a to Ti se nevalja tužiti i plakati ni

nad čim drugim, nego nad prokletom nadutoštju i oho

lostju Svojom i žene Svoje. Već kroz punih šestnaest

godinah preziru Vam sudci Vaše težke i premnogih

smèrtnih kaznih vriedne prekëršaje. Ali sad, kako vi

dim, nebijaše od koristi ni stérpljivost, ni milost moja.

A što Ti u sramotnom pismu Svojem pominješ nieka

kve stranputice, za to ja ni neznam ništa. Samo to

liko razumijem, ako nije to, da Ti glavom tumaraš po

stranputicah, kad slušašženu Svoju; jer poslovica veli:

I tako se svèršuju pisma, koja se tiču odnošenja

Mazepina k matronci, kćeri Kočubejevoj.

Mogli bismo i ovaj sastavak, kojim smo naumili

pokazati ljubku sèrdačnost slavensku i u strašnu licu,

ovdie zavèršiti. I onako u izvor-slogu nema više pisa

mah, ni podatakah o plemkinji i življenju njezinu. Ali

u ruskih Cijenijih nalaziš obilatu gradju, ako hoćeš da

pišeš o pletkah, koje Mazepa zaveže i splete, samo da

stèrmoglavi Kočubeja, koi je u trag bio ušo svezi nje

govoj sa Dragutinom XII., švedskim kraljem, te je o

tom podnio kojekakve izviesti.

Mazepa dotiera stvar sve dotle, te Kočubej bude

proglašen izdajicomi dne 15. Sèrpnja 1708. god. na stra

tištu pogubljen. Zaplieniše mu imovinu. No već za

četérnaest danah izadje na vidielo nekrivost Kočubejeva;

jer 17. Listopada iste godine priedje Mazepa Dragu

tinu XII. Car Petar, Veliki, uskori, te nadoknadi, što

mu je iole bilo moguće, Kočubeju nanesenu nepravdu.

Zato već 30. Listopada dobi mladi Kočubej pismo jedno

od kneza Mjenšikova, gdie ga taj poziva, neka dodje

sa cielom porodicom svojom pred cara na poklon; jer

predobiše visoku milost vladaočevu *).

Što se na ovom poklonu sve sbilo, to nije nigdie

zabilieženo. Ali da je po nje vèrlo milostiv bio, vidi se

iz toga, što su porodici Kočubejevoj nesamo sva za

plienjena dobra bila povratjena,već joj car udielii mnogo

novih zemljištah i premnoge odlike.

Loza Kočubejeva, u spomen od predka svoga, koi

je ni kriv, ni dužan izgubio glavu, primi u gèrb svoj

poslovicu: Elevor, ubi consumor, to jest: „Postajem, gdie

me nestaje.“ Ona žive još danas, te je pleme na da

leko razgranato po Rusiji. Odlična je to porodica i uživa

čitav ugled i dobar glas.

A što govore o Mazepi? U pučkih piesmah ma

loruskih nezovu njega inače, već: „prokleto pseto, kleta

izdajico, pasja vriežo!“

Ali taj strašni hetman bijaše u čuvstvenih časo

vih ljubavi sèrdačan, kano bieli golubak, mio, kano Sla

venin. Za to mu bila sladka pamet u kolu slavenskih

milimakah, da su i strašni Slaveni mili ljubavnici!

Lj. B.– G.-eva.

*) Poljska poslovica, od prilike znači:

Gdie rep gudi, tu glava bludi.

**) Ponježe vjelikaja mitostj Gosudarjeva na vas obrašćajetsja.

103

Historični Aphorizmi.

LХХIII.

Pučka je skupnovlada oblik deržavnoga praviteljstva za

usavèršene stvorove.

I nitko neprišiva nove zakérpe na sta

ru haljinu ; inače će odadrieti nova za

kèrpa od staroga, i gora će biti rupa.

Marko 11, 21.

But there can be no freedom any without

perfect liberty of conscience. That is of

the essence of freedom in every place.

Daniel 0' Commel, Esq.

Čini se, da je rieč jedina zastupnica i glasnica

čoviečjih pomislih, pače, da ju je On stvorio, da nosi

pomisli, kano biljku, da radja sieme. Rieč radja pomisli,

pa jih i širi.

Muka snahodi čovieka, dok se nije tako naučio,

da može prikladno i udesno iznositi na vidielo, što

radi i vlada u njem unutra.

Rieč je čovjeku sudinja, koju treba, da se iz su

da njezina upozna sam sa sobom, a š njim ostali.

Rieč jamči čovieku, da žive duševnim životom,

bez odmora tvoreć ogledala duha svoga, svakojaka diela.

Diela su pravi uslovi viečnomu životu i ljudih i

narodah. Kad jim nestane dielah, ili se nevide više

u dielih svojih, lišeni su života u duševnom smislu.

A jer nam se čini, da su narodna diela u pučkoj

skupnovladi najbliža uzora i savèršenstva, mislimo o

pučkom skupnovladstvu nacertati niekolike cèrte, to

liko nesavèršenije, u koliko je stvar u sebi savèršenija,

te iziskuje duševne moći savèršena stvora!

O skupnovladstvu naroda kakva valja govoriti s

poštovanjem, koje pripada saveršenu deržavnomu pra

viteljstvu bar po namisli.

Skupnovladanje je u sebi najplemenitiji oblik vla

danja. Ono je uzkerslo iz velikih krepostih i verlinah.

Ono precisiedaše sudbini i slavi najvećih narodah, što

su kad na svietu započeli dostojan slave život.

Ali dakako, da je i skupna vlada narodna obte

rećena istim poslanstvom, svezana za iste dužnosti,

kano što svaka ina vlada.

Vlada se zove; jer vlada. Vlada nebi bila ko

ristno breme čoviečanstva, da nevlada. Vlada vlada,

zato je vlada uzvišena; nije jednaka sa svietom, već

vlada nad ostalini, koji su niže podloženi.

Vlada može u odlučan čas samo razlogom imena

svoga poricati zapoviesti, naredbe i ukaze. Jer treba

da zadovoljava potrebam, bilo postojanim, ili vremenim

onoga družtva, kojim je zvana upravljati, a to na svaki

način.

Postojana je potreba svakoga družtva medju osta

lim, što je i pèrva, mir u krilu sama družtva. Tu

potrebu zadovoljava skupnovlada bolje, nego koja druga;

jer je to ona vlada, koja žive po volji i milosti većine,

po volji i milosti naroda svoga.

Zatočnici čoviečnosti i uljudnosti govore mnogo o

jedinstvu i o družtvenom bratinstvu. Zaista, uzvišenih

li pomislih! Ali jih valja stvoriti; treba da budu diela,

a ne, da nudkaju sviet, da, sanjajuć o takvih uzorih,

zaboravlja dielovati diela, kano što to biva u samovlad

nih dèržavah, gdie se jedva dopušta mišljenje miesto

sborenja, a sborenje miesto dielovanja, gdie najposlije i

dielovanje ostaje bez pomoćii odziva, kano lakërdijaško

kakvo igranje.

Ništa negubi i nezatire narodah stalnije, nego kad

se ti namiruju riečmi i obsienami, izlikami i prilikami.

Dok se rieči narodnoga jedinstva i družtvenoga

bratinstva razliežu puste i prazne po Evropi medju

nami, družtveni rat buči i tutnji bez prestanka, sad

plamteć, a sad prieteć, svagda strahovit zlom, koje

se čini kano nova bolest, potrebna, da se izlieči stara.

Ali pri svem tom, nevalja se upirati u rane i po

vriede, koje bole i vonjaju neugodno, kad pišemo pra

vila o životu i zdravlju. No treba opet da se traže i

znadu, da se uzmognu izvidati i zacieliti.

Jedna je zastarela, zato opasna rana—borba raz

ličnih vèrstah našega družtva evropskoga. Te je rane

puna i naša poviest, i starija i novija.

Više, nego koja druga vlada,upravo skupnovladanje,

komu se dakako iz daleka primiče i ustavno viećanje,

treba zajedničku pomoć svih vèrstah gradjanskih. Ako

ga živo neprimi množtvo pučanstva, ono je bez korienja.

Ako li ga suzbiju, ili ga ostave visoke vèrste, ono je

bez više pomoći i osnove. Pak u jednom i drugom su

čaju, da skupna vlada uzmogne dèržavnim životom ži

vieti, valja da ide na to, da pèrkosi neprijateljenu na

polju i unutra.

Ali jer su u deržavnom redu i skupnovladne vlasti

pokolebljive i slabe, kad udari deržavni potres, one pro

laze najbolje putem zadatka svoga, kad vade ćudorednu

snagu iz mnienja družtvenoga reda. I tako će, spozna

vajući i priznavajući narodnji duh, najbolje vladati na

rodom.

Mala ptica, trochylo zvama, gradi gmiz to krokodilu

u ždrielu. Tako se i lakouman narod uzdaje često u sreću,

104

a često u lukavštinu, da će dobro proći, sve da si je i

sagradio sgradu blagostanja stvarnoga iustavnoga života

u čeljustih zlotvora svoga. To bi bila lukavština onoga

kukca, što se u balegu zapreće, da ga nepogazi konjsko

kopito, a sreća one lude mušice, što jesrećno preletiela

lavu kroz zjalo, dok je zievao.

Jedino je jamstvo narodnoga života i blagostanja

skupno vladanje, a ostalo je osnovano na kérškoj osnovi

ili sreće, ili lukavštine. A to je zaista kerška osnova,

koju samodèržac može svaki čas samovlasti svoje raz

kerhati, te smèrtnim udarcem zaraziti čuvstvo podlože

noga naroda!

Zato se obraćamo sa brodom ustavnih načelah k

obliku skupnoga vladanja, kano k svietioniku pouzdane

i mirne luke, gdie nas očekuje bolja kob, nego svagdie

i drugdie.

Osim toga znamo , da se dèržavna krepost rodila

u skupnovladnih dèržavah, pak da je njimi vladala, dok

je nije samodèržtvo iztisnulo. -

Znamo; jer čitamo u listovih viečne knjige, da

priča o izboru Hreljinu na razkéršću ostaje poviest va

ljana i skupnoj vladi. Pogledajmo samo na Athene, na

Rim i naš Dubrovnik, gdie je kroz skupno vladanje

vladala uzorita vèrlina dèržavna manje više sve dotle,

dok se usred sriede tih, tako reći, čistih dèržavah nije

samodèržtveni duh ugniezdio.

U svih važnih danih, u svih važnih dogadjajih i

časovih udara narod niekako po nagonu putem kreposti.

Тako i vlada, naročito njegova, skupn ovlada.

(0statak sliedi.)

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

(Nastavak str. 64.)

Nit se može tepao nagovoriti, ni hrom nahoditi.

Ni gore posieci, ni bez darvah doma dodji.

Nit ima kuma, ni druga.

Nanizo se pun zastierak.

Nije dosta kupit; nu se hoće i skuhat.

Ništa krilo iz poždrojevićah; opat će ti rataje poslati!

Reče Mnetčanin Paštrojevićima.

Nosiviča Bojkova želeno libro. Evo češljavice izza rata!

Nijedna ga čaša neminu.

Na vuku seljani.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Na plaš baretu petriti.

Noćno kolača tarčati.

Našte sardca je proždrieti.

Negledaju se vrata, kakva su, neg čigova su.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

biskupa. Svezak III. i posliednji. Pohèrvatio sa češkoga Franjo Sic,

svetjenik zagrebačke nadbiskupije. Tiskom i troškom Drag. Albrechta.

Ciena je udarena za svaki svezak 1 st. 50 novč., a za čitavo dielo

4 st. 50 novč. — Ta se ukusna knjiga može preporučiti nesamo

svakomu duhovniku, već i svietskomu, koi hoće da se zabavlja

ugodnim čitanjem vierozakonskim. Prievodje dotieran i gladak, te se

može reći, da je g. Fr. Šic liepim ovim dielom ukrasio cerkveno

naše knjižtvo. .

Putna pisma od Zvornika do Kruševca. Na

pisao M. C. Milićević. U Biogradu. „Vila“ jih oglasuje kano za

nimljiv spis. Isti sprema za tisak sèrbski prievod znamenitoga diela

Montesquieuova, po imenu: „Razmatranja uzroka veličine Rimljanah

i opadanja njihova.“ .

Objasnenja térgovačkoga zakonika

sviet u Biogradu Stojan Jov. Veljković.

Фrlić. Uredjuje ga Sundečić. Taj narodni koledar cérno

gorski izlazi na Cetinju u kneževskoj tiskarnici, gdie je izdao ne

davno na sviet pomenuti piesnik i novu sbirku mravnih piesamah

za mladež pod nadpisom „Niz bisera.“

HAопагас. Тај је šaljivi časopis opet ugledao dan, sad

pod uredničtvom gosp. Telečkoga.

Slovenski glasnik. Zabavni i poučni časopis. Ure

djuje ga A. Janežić. U Cielovcu. Br. 3. donosi ove zanimljive

članke: Ja sam Slovenac. Piesma J. Gomilšaka. — Samostanski

vojnik. (Nastavak.) Po J. Jurčiču. — Viečni žid. Po Schubartu na

pisao Fr. Zakrajšek.– Gjuro Bertavs. Šaljive pripovivedka po A.

Z. – Hodočastnici u arapskoj pustinji. Po Andrejčekovu Jožetu.—

Družtveni i déržavni život starih Slavenah. Po Jirečku. — Slavulj.

Po Primorskom. — Pučke priče slovenske, Sabrane po J. Benigaru,

Plahtaviču i Velčiču. – Narodne bajke, navade i predrazsude. Po

M. Valjavcu. — Slavensko čativo. — Кnjiževni pregled.— Dopis.

Fabilola, iliti cèrkva u podzemnicah, u kata

kombah. Napisao stožernik Nikola Wisemann, westminsterski nad

biskup. Preveo Josip Zorić. Tiskom Drag. Albrechta u Zagrebu.

Stoji 1 st. 70 novč. Dielo je izvèrstno, kano što je poteklo iz pera

pokojnoga izverstnoga spisatelja.

Z nedostatku peněz orba, obchod, primys, themesla

v nynějši době klesaji! Novčanstveni i narodno-gospodarstveni na

cèrti Josipa Kladečkoga. Prostonarodno obradio i popravio M. Dor.

Frant. Cyril Kampelik. U Kraljevin gradcu. 1866. Tiskom Ladi

slava Pospišila. Svojom nakladom. Str. 64. u 8. Ciena 50 novč.

U tom važnom dieocu vriedni i neumorni spisatelj odgovara

mu saboru Češke kraljevine sa znamenitim dodatkom, da sa vi

Izdaje na

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Tečaj XX.Broj 14. U Subotu 7. Travnja 1866.

Slavite gospodara nad gospodari.

p. схххiv, 3.

Piesma Isusova. On u trenu satrie silu

Uskorisnica. Ponosnoga "hola Rima;

On slobodu diže milu,

slavite Boga radi boggy . Da ju svaki čoviek ima.

“E, L. L. On zapali kries prosvjete,

Isus uzkèrs" na nebesa, i ““ TT“ ““, “““.“

Da se kroz sviet širom širi,

Radujte se, o narodi,

Sin Onoga, što od ničesa

Sve svietove na sviet rodi!

Оn uzkèrse, ded priznajte,

Stvorio je On čudesa;

Оn uzkèrse, zapievajte:

Оn, presmieran bez uresa,

Samo silom rieči svoje

Preobrati svu siljenu,

Svu zemlju, gdie ljudi stoje,

Divlju, a sad prosvietljenu!

Radujte se o gospodu

I pievajte, pravednici,

Radujte se u narodu,

Pravednici, Božjoj dici!

Radujte se uzkèrsnuću

Nazaretca Bog-proroka;

Sviet izbavi u trenuću

Мučenoga svoga oka!

Zle namisli On pomete,

Sèrdca ljudska On pomiri.

Rieč istine On izreče ;

Оn bijaše sam istina.

Kakvu platu za to steče?

Zar zavlada na visina"?

Sviet ga na kerst propne strašni,

Obruka ga, pa ga satre.

Krepost prezre sviet popašni;

Neda hvalah, što joj patre.

Ali danas alleluja!

Оn uzkèrse na nebesa;

Utaži se ljudska struja

I razbije o čudesa.

Hvalite mu veličanstvo,

Hvalite ga u svoj slavi!

Hvalite mu i božanstvo

Na toj zemlji, u naravi!

14

106

}

Pogledajte u visine

Nebrojene te zviezdice;

Sred nebeske te vedrine

Svagdie gleda Božje lice.

Poprimajte u nevolji

Ruku viernu Božju jaku,

Perkosite samovolji,

Prezirući silu svaku!

Jer On može i silnike

Kano cèrn gar razpiriti,

A podići pobožnike,

Navèrh slave uzvisiti.

Jer On reče: Kamen posta,

Što ga ljudi odbaciše,

Uglu glava, sgradi grosta,

Liepša od svega mnogo više!

Evo dana, zapievajte,

Što ga stvori rieč Gospoda,

Divni uzkèrs proslavljajte

od naroda do naroda!

Tko proslavlja Bog-Christosa,

Tomu pada dar mladosti

Izsred zore, kano rosa,

Život viečan, pun sladosti.

Jer Bog reče: Siedi meni

Tu ob desnu, mili sinu,

Vladom svojom sviet pokreni,

Pokreni ga na istinu!

Hvalite ga, svi narodi,

Slavite ga, sva plemena,

Boravila u slobodi,

Ili bila zajarmljena!

Milost mu je verlo draga;

Istina mu je do vieka

Obilata, čista, blaga,

Kano medna, mliečna rieka.

On će u dan gnieva svoga

Štitom sile sa Siona

Savladati voljom Boga

. Glave strašne, carstva siona.

Suditi će i narodom

Na svoj zemlji toj širokoj;

Grieh će prati svetom vodom,

Na stolici On visokoj.

Diela su mu pravda jasna,

Vierne su mu zapoviesti,

Diela su mu velja, krasna,

Zacértana u poviesti.

On povika samosilju

Smèrt i propast krepkiem glasom.

Čoviečanstvo On u milju

Uljudnosti krasi krasom.

Hvalite ga u svetinji

Od iztoka do zapada,

Slavite ga u pustinji;

Jer On svagdie mio vlada !

On podiže pravednike

Na knezove, koje bije;

Male diže na velike:

On sviem ljudem vienac vije.

Pravo misli, pravo sbori;

On je otac pravednosti.

Sviem jednaka diela tvori;

On je otac jednakosti.

Što je satro rim-silnike,

Što je satro silu biesa,

Nadahnuo sve jezike,

Podigo se na nebesa:

Pokliknite, svi narodi,

Čudesa su, da, čudesa;

Nova doba On porodi

Sam bez vojske i uresa!

On je strašan na ohole,

Ti su njemu ništavilo;

No jadi ga zato bole,

Što jih čuje serdce milo.

On je izvor sve kreposti

Od izkona do okona;

U njega je rieč milosti

Sladka, mila i silona.

107

On sad vedri i oblači,

On je kazan i careva':

Оn narode hrabri i jači;

Žarom svojim sèrdca ogrieva.

On pogubi Oga, cara,

I Sechona, Am'rejskoga,

On sva carstva poobara

Okoliša Chanánskoga.

I sve dade Izrailju.

Slava mu je uzvišena

U žalosti i u milju

Оd koliena do koliena.

U okove On gvozdene

Kuje ljude najsilnije:

Sve su sile poništene,

Gdie On hoće da jih nije.

Jer On vlada nad vladami,

Оn boguje i bogovi,

Оn stoluje nad zemljami:

Stvorovi su svi njegovi.

Slava Bogu na Sionu,

Slava u Jerusalinu!

Pokliknite slavu onu,

Која patri Gospodinu!

Srećni spievi alleluje

Po širokoj zemlji Njemu, i

Njemu neka slavni zuje,

Slavopievi Previšnjemu!

Sve, što diše, neka slavi

Ovaj danak, dan uzkèrsa:

Svakoj duši u naravi

Radost neka diže pèrsa!

Radujte se u slobodi,

Radujte se pravednosti,

Zapievajte, o narodi,

Slavopieve i kreposti!

Radujte se i prosvieti,

Bratinstvu, i jednakosti:

То је nauk njegov sveti,

Radujte se uljudnosti!

Тај će nauk izbaviti

Izpod jarma sve narode,

Narode će uzkrisiti

Na sto zlatni od slobode,–

Kad jim uzkèrs obći dodje,

Odpadoše svi jarmovi;

Kad na zemlji robstvo prodje,

Dani svanu Isusovi.

To će biti alleluja

Sirom svega toga svieta:

Sva će proći ljudska struja,

Strahovita, silna, kleta.

To će biti dani slave,

Dani sreće i ljubavi.

Tada će se ljudske glave

Sdružiti u Božjoj slavi —

Pod okriljem jedne glave

Boga svoga istinoga,

U nauku misli zdrave

Sina, Boga jedinoga.

Poprimajte jevangjelje,

Knjigu svete pravednosti,

Koja uči svake želje

Prave, čiste narodnosti!

Pokliknite, o piesnici,

Njemu slavu u radosti,

Da u nebesnoj onoj dici

Cuje glase zahvalnosti!

To je piesma Bog-čovieku,

Mala piesma, uzkèrsnica:

Оdzovnite viečnu jeku,

Poklonite, ljudi, lica!

Zaplieštite, o narodi,

Svi rukama po svem svietu;

Вiela zora danak vodi,

Те рroslavlja slavu svetu!

Radujte se, svi narodi;

Isus uzkèrs” na nebesa,

Sin Onoga, što od ničesa

Sve svietove na sviet rodi!

Na uzkèrsnuju u hramu sv. Stiераnа.

Velimir Gaj.

149

108

Prividjenja.

Mašta po I. Turgenjevu.

Predgovor.

Svaki pravi umotvor treba sam za se da govori,

na noguh svojih da stoji. Zato ga ni netreba tumačiti,

ni razjašnjavati. Ali uvieren, da moja Prividjenja ne

maju prava na dostojanstvo umotvora, zato se moleći

obratjam na čitatelja, koi možebiti ima pravo očeki

vati po meni što sbiljnije napisano, da u ovih redcih

netraži nikakva smieranja, niti šibanja, već da u njih

motri povorku samo slikah i prilikah, koje su jedna

sa drugom koliko toliko niekakvom svezom svezane.

I.

Zadugo nemogah usnuti, nego se bez prestanka s

jedne strane okretah na drugu. „Vrag odnio ludorije

i te stolove, što se vèrte!“ pomislimusebi: „Samo raz

slabljuju živce...“ Umor me nadjača najposlije. Na

jednom mi se učini, kano da je u ložnici zveknula žica

tužno i tihan0.

Podignem glavu. Miesec bijaše nizak na nebu,

upravo mi u oči gledajuć, Kano pruga od biele krede

ležaše svietlost njegova na daskah... Čudni zvek za

zveči i opet.

Na lakte se naslonim. Tiha ni je groza stegla

sèrdce. Prodje časak ; prodje i drugi... Niegdie daleko

kukuriekne pieto. Drugi mu se još dalje odzovne. Po

tom spustim glavu na uzglavlje. „Sto li može od čo

vieka biti!“ Pomislim opet: — „u ušijuh mi počne

zujati.“

Malo čas i san me nadjača, ili mi bijaše, ka

no da zadriemljujem. Preda mnom se u snu podi

zaše neobičan prizor. Meni se priziraše, da ležim u

ložnici, na postelji svojoj. A nemogah usnuti, ni okom

trenuti. Tad opet zazvekne . . . Ja se okrenem ... Mie

sečna se pruga na daskah stane polagano uzdizati,

ustajati i u vis se zaobljavati. — Preda mnom, kano

maglena prilika, stoji nepomična, blieda gospa.

— Tko si? jedva ju zapitam. Glas ni odgovori

nalik na šuškanje uzdèrmana ilištja:

tebe.

— Sbog mene? Ali tko si?

— Dodji noćas k staromu rastu, što je eno na

uglu šume. Tu ćeš me naći.

Ноću da pogledam u lice divnoj gospi; ali na

jednom stanem i nehotice dèrhtati. Studen me led pro

tèrne. Više neležim, nego siedim na postelji. I gle,

gdie sam prividio, da stoji blieda gospa, svietljaše

poprieko poda miesec u dugih, bielih prugah !

III.

Sutradan prodje, neznam više, kako. Opominjem

se, da sam uzeo čitati, raditi... Ali mi se nedade ni

šta od ruke. Opet se smèrkne. Serdce mi kucaše, kano

da očekuje niešto. Opet legnem čelo stiene.

— Zašto nedodje?- čujem u ložnici, gdie šapće

nieko razgovietno.

Ja uzgledam naprasno.

Preda mnom stajaše otajstveno prividjenje s ne

pomičnima očima u nepomičnu licu, moleć me tužnim

pogledom.

— Dodji! čujem opet šaptati.

— Doći ću. Reknem joj, i nehotice protérnuv.

Prividjenje se malo po malo uzvija napred i raz

plinjava, kano tanan dim. I opet prolievaše po čistu

podu miesec mirnu bliedu svietlost svoju.

Čitav dan provedem nespokojan. Poslije večere

popijem punu čašu vina. Izadjem na spoljašnje stube;

ali se vratim natrag i bacim ima postelju. Kervi mi

idjaše jedva po žilah.

Opet se čuje zvuk... Ja zastrepim; ali neuzgle

dam. Na jednom osietim, gdie me nieko obuzima stra

ga i šapće mi u uši: „Dodji, dodji, dodji!“... Strepeć

od straha, zajecam:

— Doći ću! I podignem se.

Gospa stajaše, nagnuv se preko mene, tik do

moga uzglavlja. Tiho se nasmije i izčezne. Ali opet

uzmognem niekako, te joj zavirim u lice. Meni se

učini, kano da sam ga vidio niegdie. Ali gdie, kad?

Kasno ustanem, pa bih po čitav dan po polju tu

narao. Otidem k staromu rastu na okrajku šume,

pazeć pomnjivo na okolo.

Оko sutona siedjah na otvorenu prozoru , gle

dajuć iz ložnice. Moja mi stara gospodarica donese

čašu čaja; ali ga ni neokusim ... Bijah gotovo sulu

dast, te upitam sebe, nisam li na najprečem putu, da

sadjem s uma. Sunce je zašlo; ali ono nestajaše samo

u žaru, već se i čitav uzduh zažario iznenada u nepri

rodnoj rumeni. Lištje se i bilje svietlucaše, kano da je

jasnim svietlilom poliveno. Ali se nemicaše. U tom,

tako reći, kamenom nemicanju, u toj oštroj jasnosti

109

prirodnih cèrtah, u tom druženju silne sjajnostisa glu

hom tišinom bijaše niekakva čudnovata zagonetka.

Na jednom doleti ovelika siva ptica i pèrhne na

spoljašnji okrajak od otvorena prozora. Ja ju pogledam,

a ona svèrne na me sa strane okruglo, vrano oko svoje.

„Nije li k tebi poslana, da te opomene?“ pomislim.

Odmah razširi ptica mekana krila svoja i odleti

bez huke, kako je i doletiela. Ja siedjah još dugo na

prozoru; ali se više nedah na sumnju, već bijah

kano u kakvu čudu. A niekakva neodoljiva, ako i ti

hana, sila odnese mene za sobom, kano struja od

bujice, koja daleko od slapa još nosi čamac za sobom.

Najposlije ustanem.

Grimizno rumenilo sa uzduha bieše već oddavna

izčezlo. Lahor pirne. A miesec uzlažaše sve to sjajniji

iz mèrkonodra neba. I do skora se zaigraše stabla

sa ilištjen, cèrna i srebrenasta, u studenu svietlu nje

govu.

Moja stara gospodarica dodje k meni u ložnicu sa

užeženom sviećom; aliju utérne lahor kroz otvoren pro

zor. Duže nemogah izdèržati. Poletim, uzmem kapu i

krenem se putem u šumu k staromu rastu.

IV.

Prije mnogo godinah udari grom u taj rast. Kit

čica mu bieše smervljena i uvela; ali mu u stablu bi

jaše još života za čitave viekove. Kad sam mu bio na

domaku, proleti oblačić preko mieseca. Pod širokim

granjem bijaše certna tama. Iz početka neopazim ništa;

ali pogledam na stranu. Uterne mi sèrdce u grudih:

biela slika stajaše kano ukopana ukraj visoka germa

medju šumom i rastom. Malo mi se kose ukostrieše;

ali se ojunačim i otidem k šumi.

I zaista, ona bijaše noćno moje prividjenje. Kad

joj se bliže domaknem, zasvietli iznova miesec. Ona

bijaše, kano da je od prozorne, prebiele magle stvorena.

Kroz lice joj mogah vidieti po lahoriću tiho njihanu

granu. Samo se kose i oči malo cèrnjahu. A na jed

nom se perstu sklopljene ruke svietljaše persten od

nèrka zlata. Stanem pred njom i hoću da progovo

rim; ali mi zapne glas u gerilu, premda se više nisam

upravo bojao. Oči joj se u me upirahu. U pogledu ne

bijaše tuge, ni radosti; ali niekakva mertva pomnja.

Ја čekam, neće li ona što reći; ali ona stajaše niema

i nepomična, bezprestano me pogledajuć upërtima oči

ma. Opet mi bude čudno oko serdca.

– Ja sam došo! Reknem najposlije od velike

muke i natege. Čudno mi i muklo zvećahu rieči.

— Ја te ljubim ... Čujem šaptati.

—Ti li me ljubiš? od čuda joj odgovorim.

— Budi moj! odgovori šapat.

— Ја tvoj da budem? Ali si ti sablast – bez

tiela.— Cudno se osietjam, uzbiban i životan. — Što

si ti, dim li, zrak li, para li? Ja da budem tvoj? laži

mi prije, tko si. Jesi li na zemlji živiela? Odakle si

došla?

— Вudi moj. Neću ti ništa učiniti na žao.

samo ove tri rieči: uzmi me dakle!

Ja izvalim oči. „Sto to veli?“ pomislim u sebi.

„Sto to znači? I kako će me uzeti? Ili se radi o po

kušaju?“

— Eh, dobro! kažem joj razgovietno, pa i izme

nada glasno, kano da me je nietko straga gurnuo:

– Uzmi me dakle!

Tek što to izustim; ali eto ti u jedan mah otaj

stvene slike, s podsmiehom u duši, od koga joj lice za

trepti, gdie se napred ponese, razširi ruke, te jih pruži

za mnom... Ноću da pobiegnem; ali me deržaše već

u rukuh. Ona me zagerli. Tielo mi se po lakta po

digne nad zemljom,—i obadvoje nas lako; ali ne pre

bèrzo noćni lahor odnese onamo preko vlažnoga travnika.

(Nastavak sliedi.)

IRеci

Pripoviedke.

Iz života slavonskoga naroda. Napisao Mijat Stojanović.

ХХХIХ.

0 slavonskih njivah i sienokošah.

Liepo je, vidieti zelene šume, po kojih granatu,

orijaška stabla dižu ponosite krošnje, ukrašene kitnim

hvojami, k nebu pod oblake, glie se žarke munje kriese.

A vietrovi dušu, sad jug, sad iztočnjak, sad zapadnjak,

sad siever, kano da provode igru sa grančicami, sad

leperšeći tihano, sad zujeći jače i škripeći puklon gra

nom, sad svom snagom lomeći izdanke i grane, ili ću

pajući stabla iz koriena.

Milo je, pogledati bregove i planine, okitjene sa

dovi i vinogradi, kano kitami liepa cvietja.

No njive mile moje postojbine, izkèrčene, uzorane

na slogove i zasjane razlikim žitom, sad zelene i sa

rene u cvietnom prolietju u slici cvietne mladosti svoje,

sad zlatne o žetvi, u roditeljsko doba pune blagosova

Božjega.

Po gredah i brežuljcih vidiš bujne njive slavonske,

zasijane. Ovdie raste pšenica, raž, ječam, zob, iliti ovas,

11()

ondie je kukuruz, proso, sierak, heljda, olaj, grah i

bunileve ...

Svaka je njiva toliko putah opievana. Ratar, oruć,

pieva na njoj i piesmom hrabri voke svoje. Kopači

prevaju na njoj. Tako i žeteoci, pače i zubači, zubeći,

i plievačice, plieveći, pievaju njivom.

Naš je narod upravo narod pievački. Što godj

radi na njivi svojoj, pieva, makar zalievao svaku brazdu

toplim znojem.

Slavonske su livade ponajviše po nizinah, na pla

ninskom podnožju, uz bare, struge, potoke i rieke. A

po njih vidiš svagdie gajevah, šumicah i voćnjakah.

Gotovo po svakoj livadskoj medji raste germlje, lieskovo,

žestilovo, svibovo, piskalovo, udikovo, bazgovo, drie

novo, glogovo, kukinjovo, rakitovo, vezovo. Po livadi

raste livadska dieteljina, mekuša, vlasulja, konjogriz,

okan, metvica, bokvica, šavranjica, kiseljak, grahorica,

zubra, ružmarinka, presličica, slakovina, kopitnjača, po

putnjača, kaloperka, šašovača, stoklasača, mišakinja, ne

težak, jaglac i druge vèrste travne, od kojih mnoge

cvatu liepo razlike i šarene.

Miris livadske trave, pokošene, nadilazi ugodnošću

i milinjem gotovo sve mirise vertnoga cvietja. A reko

bi čoviek, da je mati priroda u tom mirisu ujedinila

sve slasti, sav ugodnivonj cvietnih mirisah, i ruže i lju

bičice, i karanvilja i ružmarina, i gjurgjica i božjega

dèrvca, i čubra i kalopera, i metvice i rutvice, i zum

bula i ljiljana, i smilja i bosilja ...

Čudna je sila u bilju, u dèrvetju, u gèrmlju, u

travi i cvietju, i u plodovih njihovih. Sve jih zemlja i

zrak hrani jednom hranom. Sve jih grije jedno sunce

blagotvornimi zrakami svojimi. Sve jih napaja po volji

Božjoj majka priroda jednom rosom i kišom. A opet

svaka vèrsta ima osobit svoj miris, svoju osobitu slast,

kiselost, ili gérčinu, osobitu tečnost, svoj kus, svoju

mast i sliku. I u mnogoj otrovnoj gerčini, oštrini, ili

bljutkosti ima liekovita skupociena sila, koju viešt

liekar zna upotrebiti za liek u opasnoj bolesti.

Jedno se bilje upotrebljava za hranu, drugo za

odlieću. Ovo je koristno za ljude, ono za marhu. A iz

svake vèrste vidimo, kako je tvorac njegov moguć,

dobar i milostiv.

Livada je oku najliepša u cvietu svojem, najugod

nija uhu, kad su kosači na njoj, a nosu, kad se pokosi.

Oj, liepe su sienokoše mile moje postojbine!

I ovaj kratki opis slavonskih njivah i livadah zasie

ca duboko u život slavonskoga naroda, pa, mislim, neće

ni nitko zamieriti, što sam ga upleo u ove pripoviedke

iz života slavonskoga naroda. Dobro je, poznati i po

zorje, na kojem je dielovala ona čeljad, o kojoj pripo

viedam. Zato sliedi još koi ovakav opis.

Najnovije dijelo Viktora Hugona.

Nedavno ugleda sviet opet jedan plod veličanstve

noga duha najvećega piesnika, što ga je rodila fran

cezka majka, znamenit roman Viktora Hugona.

Roman se zove Morski radnici. Preveden je do

sele samo na niemački jezik nakladom A. Hartlebena

u Pešti, u Beču i Lipskom. Tomu je nakladniku pre

vod povladjen kano jedino pravno izvor-izdanje na nie

mačkom jeziku. Izlazi u 16 odpravakab. Svaki odpra

vak stoji samo 25 novčićah, da jih svako može sebi

nabaviti.

U rukuh nam je pèrvi svežčić francezkoga izdanja.

Oblik mu je mala osnima. Velik je 4 arka sloga. Liер

je i čist, razgovietan prema duhu roditelja svoga. Lice

odgovara duhu.

Francezki su svežčićivećpomolili obrazizpodtiska.

A niemački će svaki miesec sve dva a dva izlaziti u

bieli sviet; jer još nisu imali otčinskoga dopuštenja,

da priedju slobodno staroga ćaćka, Rena. Ali dobiše

nedavno putni list, pošto je Niemac Hartleben skupo

platio povlast Viktoru Hugonu, da jih smije izvesti u

niemčadiju u ruhu nestašnih buršah.

Velike žèrtve prima Viktor Hugo za porod duha

svoga, mnogo veće, nego Minotavro, gérdina neman, po

lučoviek, polubak, sin od serdca Pasiphate i jednoga

baka. Poznato je svietu, kako bi tomu Minotavru

Athenjani davali svake godine po sedam mladićah i po

sedam devojakah kano podatak, dok ga Thezej nije

usmerto.

Pitaš, čitatelju, ej, kako to dakle, da Viktor Hugo

traži većih žèrtavah? Sasvim prosto.

Viktor je Hugo svietionik duhu današnjega vre

пmena. On vidi dobro svaku pukotinu smušene Evrope,

kako gramzi za svietlom zlatnih i srebrenih novacah.

Osietja on griehotu današnjega života; ali ju zna i

upotrebljavati.

Nervum rerum gerendarum uzvisi sviet nad svaku

krepost. Voli nogom gaziti i cviet čoviečanstva, sati

гati шоladjaше Iliere; voli ubijati četimice mlade soko

love, nego trošiti žicu i živac svih stvarih. Zua on za

111

to dobro, za taj bies svake vèrste družtvene, i sviet

skih i cèrkvenih, i tielesnih i duševnih vladah.

Danas- štoje sedam momakah kakvu vladaocu, a

što li je sedam dievojakah? To je žèrtva niekakva i

nikakva; sve satire rat slavoljubnostih i strastih. Zali

bože, možemo dakle smiono uztvèrditi, da je godišnja

pitja Minotavreva danas mnogomu čovieku, da ga za

pitaš, manja žèrtva, nego da umnožiš, kano što je onaj

persijski šah, broj četérnaestzlatnimi i srebrenimi novci!

Novci su danas čoviečanstvu najveća žertva, kad

jih valja na što položiti. Viek se sav unovčio. On žedni

i gladni za novci. Novci, novci! To je uslovica svake

porodice, svakoga družtva, svake skupštine, svake vlade,

svakoga- čovieka.

Novce žèrtvovati, danas je veća žertva, nego ljude

obojega spola. Minotavro tražaše za žèrtvu ljude, a

Viktor Hugo ište u nakladnikah novce. U smislu da

našnjega vremena traži dakle Viktor Hugo veću žèrtvu,

nego što ju je u ono doba hellensko iskala gardna

neman, polučoviek, polubak, sin od serdca Pasiphate i

jednoga baka.

sèrdca i duha svoga, quod erat demonstrandum.

Pravo radi Viktor Hugo; upire se u pravo du

ševne vlastnosti, koje je svetije od svega ostaloga. On

je Francez. Da je Hèrvat, ili Sèrbin, nebi mogo tako.

Ali Hugo, kad potegne perom, zaderma sav kolik sviet,

kano da je potegnuo gudalom po guslah. Jeka ječi

njemu, gdie se godj čita, od Greenlanda do Zapana, od

Kamčatke do predbrežja Dobre nade, širom svieta iz

Pariza– ali ne iz Pariza; jer se sad najveći um fran

cezkoga carstva kinji i lomi na stienah i pećinah jed

noga ostèrvca, gdie se razgovara s talasi. Nije pravo,

o Francezi, što date najveći duh tako stradati! Nije

pravo.

Na Jerseyu, na ostèrvcu jednom inglezkoga pro

liva, čami prognan najveći piesnik francezkoga carstva

u doba Napoleona III. Njemu pred kućom strujii bruji

nore. Talasi su mu glasonoše. Donose mu svaki dan

pozdrave od zavičaja.

Ali narav Viktora Hugona neda mirovati duhu

njegovu. Značaj mu je kano najsmioniji Titan, koi teži

sve na više i više. Neplače on od bezposlice; nepro

daje on sinjim talasom tužnih zjalah, sietan i neveseo.

Оn jih gleda, pa se š njimi razgovara. Pipa jih ruka

ma; jer mu oni gérle domovinu.

Оn je upotrebio samoću na morskih bregovih za

to, da sluša pomnjivo tajnosti morskoga svieta. Jer

ribe negovore doduše; ali znadu mnogo. On je upo

Viktor Hugo traži novce za porod

trebio prognanstvo, da se uči svim ljudem, koji se uz

daju na kérških drievih i plavih, kano što kažu Du

brovčani, u naručje sinjih talasah.

On nije sam; jer: u

Tko nemirnom mišlju viek do zviezdah lieta,

Odèrveni sèrdcem od ljudih i svieta:

U pustinje podje, ili pak u gore;

Motri, kako dižu versi vite bore.

Tu ga sladka mašta nebu u vis prosi,

Те да огla letom hitro u zrak nosi:

Hugo nije samac— Оn sborom šutjenja

Sbori bujne rieči s duhom prirodjenja . . .

misli čoviek, komu potresaju grudi istovetna čuvstva!

(Ostatak sliedi.)

Historični Aphorizmi.

Pučka je skupnovlada oblik državnoga praviteljstva za

usavršene stvorove.

(Ostatak str. 104.)

Mi živemo u doba bolna porodjaja, gdie se radja

nov sviet iz staroga. Jako se kuša i izkušava krepost.

Cèrvljiva se sgrada smušene Evrope ruši, ponaj

više nezamienjena novom drugom. Odatle ta obća bo

lest. to gorčenje i kinjenje samosilja u pojmovih na

umoru, ta diela varvarstva, kojim valja tražiti jednaka

u udaljenih lietopisih mongolsko-tartarske navale. Biva

još gore; jer vidimo u službi varvarstva dvie vlasti

sdružene, koje nisu nikad zajedno pustošile svieta. To

vom, uzperkos svakomu čuvstvu prava, pravednosti i

čovječnosti.

Čitav je narod jedan pod puškom i tamnicom;

sloboda je saviesti pogažena ; narodnost i jezik smije

svaki bies vladan proganjati nesamo u javnom životu,

već i na domu, na domaćem ognjištu.

Što rade vlade stare Evrope, gledajući ta zločin

stva povriedjene čoviečnosti? One mukom muče, pa

tumače ruglo našega vremena.

Ali se neka stare vlade deru, kano stare haljine,

kad neće same da se kerpe. A nitko neprišiva nove

zakérpe na staru haljinu. Inače će odadrieti nova za

kèrpa od staroga, i gora će biti rupa.

A što valja u napredak raditi narodom, kojim

priete po nehari praviteljstva njihova ? Valja junu se

sdružavati sve više i više u svezu bratinstva, srodnim

112

sa srodrimi, da vlade ostanu samotinje usred sriede

stare Evrope, a narodi da budu velika ognjišta sve

sjajne slobode u novom svietu.

Neradi se o vojnih četah, već o stvari, koja valja

više, o načelih i pomislih.

Radi se o medjunarodnom sdruženju podviečnimi

zakoni pravednosti i promisli Božje.

Radi se o obćoj pučkojskupnovladi, u kojoj nema,

ni nisliti! vierolomnoga praviteljstva, koje bi nogama

gazilo neodgovorno i samovoljno svaki ustav, gdie bi

obiestni popečitelji sporedjivali izabrane zastupnike na

Načelo narodnosti tražimo u skupnoj vladi, na

čelo savèršene slobode saviesti; jer bez ove nema u

dèržavi mira, ni pokoja. Nemože ga imati ni pod puč

kom skupnovladom.

Kako mu drago, nemojmo očajavati u ružnih ne

Sgodah, već oslobadjajmo puk, da se usavèrši za bolja

vremena, gdie će skupno dielovati u dèržavnih poslovih!

Ded svezujmo sveze bratinstva medju narodi, pa

se pripravljajmo slavodobiti pravah njihovih, koja će

biti okrunitba bolnoga našega vremena, toga mosta i

prielaza iz pakla na rajske bregove dobre budućnosti!

Usavèršavajmo se, da budemo, koliko moguće, stvorovi,

usavèršeni za skupnost dèržavnoga praviteljstva!

Da pučka skupnovlada uzmogne dugo i častno

živieti, odolievajuć manam i prirodnim nepogodam

ugnieždenih uredabah, valja joj sliediti nieke uslove.

Skupnovladni duh treba da je istinit; narodno

požertvovanje i povierenje treba da je obće, da se od

lučna podpora svih verstah zadobije koje stečevinom i

imovinom, a koje odgojem. Sve naravi treba da teže

na usaveršavanje jedne pomisli skupne, svi radnici

javnoga života unoseći ujavne poslove svaki po uborak

prirodna ugleda, mirne samosvojnosti i jasne slobodo

umnosti, svi složni kano pčele u košnici. To su uslovi,

uz koje se skupnovlada u obće, a naročito pučka po

diže i zadugo derži; jer je samo pod ove pogodbe bla

gotvoran oblik deržavnoga praviteljstva, neuznemirujuć

družtvenoga mira.

Na to valja svagda ići, da se predjašnja vlast ne

odsudi na jad i propast naprasno i zaludu, da se druž

tveni poredak neuzneredi bezvladjem, komu je pèrvo

izrod-čedo dèržavno samodèržtvo.

Obsiene li! Znate li, kako svaka vlada, bila kakva

mu drago, dokazuje i proglasuje pobiedu svoju, kad je

istinita i odlučna? Uredjuje opet mir u deržavi.

Ali u mirna doba u mirnoj dèržavi narod hoće i

može tražiti skupno dielovanje u poslovih, da bude si

romah puk dionik vèrhovne svoje vlade.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

može puk živieti pravim, voljnim životom. Inače žive

vodenim životom kakva potoka, koi se miče, kano da

žive; ali nema volje, ni nemože ni kud, ni kamo iz korita

svoga, dok se neprelije.

Voljan je život u pučkoj skupnovladi, koja daje

uzde narodu u ruke. Ali zar može promiso Božja udie

liti tu vlast svakomu, i divljaku iludjaku? Ne, nipošto!

Narod treba da je odraso i doraso, da je usavèršen,

koliko može; jer je pučka skupnovlada oblik dèrž. pra

viteljstva za usavèršene stvorove.

Ali već danas ima dogadjajah tako golemih, tako

jasnih, gdie rieč zastupa i oglasuje vèrhovne pomisli

čoviečje, da jih nijedna vlast, nijedno lažno oružje ne

može kriti. Oni odkrivaju očevidno nastojanje čovie

čanstva, gdie stupa malo po malo u hram savèršene

vlade, skupnovlade, po ugledu svietskih oazah, slo

bodnih gradovah, Hamburga, Ljubka, Bremena i zlo

srećnoga viteza, Frankobroda.

Potišteni su zametci velike budućnosti narodne u

Evropi – prababa svih današnjih dèržavah, jošt živa

skupnovlada San Marino, i u pyrenaejskih dolinah mala

gorska Andorra.

Književni viestnik.

RAratak izvieštaj o svojstvu velikoga i raztresenoga

naroda ilirskoga. — Nedavno izadje na sviet u Beču dielo baruna

Bartensteina, popečitelja ćesarice Marije Therezije, prevedeno na

sèrbski jezik i obilno opazkami izjašnjeno po Aleksandru Sandiću.

Cesar Josip II. željaše još kano princip, da se upozna dobro

sa stanjem ilirskoga naroda, pod kojim je imenom razumio pravo

slavne Sèrbe, Rumunje i Rusine, kad su se upravo tada oni naj

većma bunili sbog povriedjenih poveljah svojih. Da zadovolji želji

principovoj, pak da uputi u tih stvarih nasliednika na priestolju,

napisa dakle Bartenstein 1761. pomenutu knjigu, natiskanu onda

kano rukopis samo u 200 iztisakah. I tim izradi sebi, da je

predsiednikom „Dvorskoga povierenstva in allyricis“ imenovan.

Ujedno mu naložiše, da upravlja sasvim samostalno „ilirskimi po

slovi.“ A to bijaše kroz se da m godinah predsiedničtva njegova.

U ta doba, dne 13. Ožujka 1763., izadje i osobito ponovljeno odo

brenje „serbskih poveljah“, izdano po Mariji Thereziji.

0vo dielo ugleda svietlo u sadašnjem prevodu pèrvi put

za veliko obćinstvo, za svako i svakoga. Ono je dvojako na

ročito po avstrijske Sèrbe važno i znamenito. Izjašnjava doba sil

noga unija tijenja medju Sèrbi i doseljavanja njihova u gdiekojih

dielovih Trojednice-kraljevine.

To se poučno i zanimljivo dielo može nabaviti: Beč, Land

strasse, „Hotel zum goldenen Еngel.“

Ako ta knjiga nadje dosta veliko čitateljstvo, misli gospodin

A. Sandić izdavati na sviet još ostale poviestne spise o avstrijskom

sèrbstvu.

Očekujući željno ovo izdanje, možemo preporučiti pomenuto

dielo svakomu, koga zanima poviest i poviestno pravo avstrijskih

Serbah. Jezik je u njem ugladjen i dotieratu; nije ekavština, već

pravo čisto nariečje hercegovačko, nalik na Vuk-Daničića. Svaka

certa pokazuje vieštaka, okretnoga majstora. Znamenito je svakomu,

što Serbin piše o velikom narodu ilirskom.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 14. Travnja 1866.

Dok mi čamiš, Slavo,

U mértvilu liena,

Snaga ti je velja

Ništa, pokorena.

Uzradi, uzradi

Skladna, postojana,

Pa ćeš prednjačiti

Svietu – poštovana.

V. G.

The jedne noći.

ass

Nad oblaci miesec plovi,

A do njega zviezde sjaju.

Spokojni su svi dolovi,

Tek se piesme izvijaju,

Da su zviezde zlatojasne ...

Piesme li su miloglasne!

Оj, nebeske čudne svieće,

Svietlite slavenskoj zemlji!

Bože, daj joj veće sreće!

Rode slavski, ej, nedriemlji!

Krepko, bratjo, nepredujte,

Dan spasenja očekujte!

Sladke piesme iz dubrave,

Zazovnite ljubu moju!

Dajte sladke njoj pozdrave,

Neka žive u pokoju;

Neka lietom sve do lieta

U radosti svedj procvieta!

Zemljo moja, ljubo шоја,

Budite vesele, zdrave, "

Sreći brojte broj bez broja

U radostih, usred slave!

I piesnik se vaš raduje,

Ako vašu radost čuje.

Fr. Z.. . o iz W.

Prividjenja.

Mašta po II. Turgenjevu.

V.

(Nastavak str. 109.)

Iz početka mi se glava zavèrti... I nehotice za

klopim oči. Za jedan časak od prilike progledam opet.

Uzvijasmo se, ka" i odprije. Ali nemogah više vidieti

šumu. Pod nami se prostiraše ravnina, crnimi stèrnji

kami posijama. Groza me uhvati, kad opazim, gdie smo

se strašno visoko uzvili.

„Propadoh. U ruci sam nečastivoga!“ prošipi me

čuvstvo, kano munja.

Do toga trenutka nepade meni nikad na um, da

pomislim, da su djavolske sile jače,i da me zator nože

zatrieti. Mi se bez prestanka sve dalje i, kako se či

nilo, sve to više uzvijasmo.

— Е, kud me nosiš? zajeсam najposlije.

— Kud je tebi drago! odgovori mi druga.

Ona se savije oko mene. Obraz joj se moga malo

neticaše. Ali joj u ostalom neosietjah ticanja.

— Spusti me na zemlju; vèrti mi se mozag u

ovolikoj visini !

– Dobro. Zažmuri, pa nediši!

Poslušam ju i osietim odmah, kako padam, ka

no bačen kamen... Samo ni zrak zujaše kroz kose.

Каdsam se osviestio, opet letjasmo ponad zemljom; ali

tako, da smo se nogama ticali bilja u visokom trav

niku.

15

114

to radost, tako pèrhati? Ja nisam ptica.

– Ja sam mislila, da će ti biti ugodno; mi ne

mamo druge zabave.

—– Vi? Ali tko ste vj?

Na to mi ništa neodgovori.

– To mi se neusudjuješ kazati.

Tužan mi glas, nalik na onaj, koi me je bio pro

budio pèrve noći, zaori kroz uši. U to trepetasmo sve

dalje kroz vlažni zrak tamne noći.

— Pusti me! pokliknem.

Моја se drugarica malo nagne nauznak, pa ja sta

nem na noge. Ona stane preda me i opet sklopi ruke.

Ja se umirim i uprem ju gledati. Ka" i odprije, bijaše

joj na obrazu niema pokornost i podložnost.

— Gdie smo? zapitam ju. Okoline nepoznavah.

– Daleko od tvoje kuće; ali za čas možeš opet

kod nje biti.

— Na isti li način, kano što sam došo i amo?

Mogu li se opet u te uzdati?

— Ја ti nisam ništa na žao učinila, niti ću ti

zlo učiniti! S tobom ću do zore letieti. To je sve.

Kud tebi zaželi sèrdce, mogu te nositi u sve zemlje

ovoga svieta. Budi moj! reci opet: Dakle me uzmi!

— Neka ti.. . dakle me uzmi!

Opet me uze, opet mi se noge nad zemlju podi

goše. Pa mi letjasmo.

VI.

– Kud ćeš? zapita me ona.

– Upravo napred, sve napred!

— Ali je tudie šuma.

– Podignimo se više šume; ali polagano!

Uzvijasmo se u vis kano kljunače, kad lete na

brezovinu. I sve letjasmo napred. Miesto bilja treptjahu

nam pod nogama kitčice od dérvetja. Cudno bijaše, gle

dati odozgor mjesecom razsvietljenu šumu i kuštrave

glave od dèrvetja.

Sva bijaše slika i prilika, kano daje šuma predpo

topna kakva gerdosija, koja driema. I mijoj čujasmo du

gačko, bezprestano disanje, šuštanje, što se kano neraz

govietno mermljanje razliegalo.

Ovdie se i ondie otvorio laz, mala njiva, a de

bela sienovita pruga ležaše mèrkla po jednoj strani . . .

Pokadšto bih čuo odozdo ljutu jeku jadna kakva zeca,

a odozgor žalostivo hujanje noćne ptice. Zrak zauda

raše pečurkami, pupci i svakojakim biljem. Miesečina

se protezaše na sve strane oštra i studena. Velike

nam zviezde sjahu više glave. Na jedanput nestane izza

nas šume. Poljem se magloviti prameni povijahu. Tud

idjaše rieka.

Letjasmo pokraj jedne obale poprieko gérmovah,

koji su, težki od vlage, stajali nepomični. Talasi od

rieke sinuše sad u modru sjaju, a sad se opet odkra

doše tamni i potmuli napred, kano zlikovci. Čudnovato

se ovud i onud micaše više njih tanka siva magla,

a vérhovi odvodenih macicah blistahu bujnii krasni pre

liepim, razvitim lištjem svojim upravo smiono, kano dasu

znale, da jih nije moguće utérgnuti. I snadje me želja, da

odtérgnem jednu macicu. I već se taknem povèrh vode;

ali mi huda vlaga udari u obraz, kad sam prelomio

tvèrdu stabljiku od velike ruže. Onda poletiesmo s

jednoga briega na drugi, kano ptice, koje smo za

ista ovdie i ondie uzplahirili i potierali. Više putah

naidjosmo na jato divljih patakah, koje su se krišom

spustile u sitinac. Ni neperhnuše. Samo jedna pruži

vrat izpod krila, gledajuć i pazeć naokolo, i opet

brižljivo sakri kljun u mahljavo perje. A druga gaknu

kratko i tiho, pri čem je sva niešto zadèrhtala. Popla

šimo i jednu čaplju, koja je, tromo se mičuć i sdepasto

zamahujuć krila, jedva izletiela iz gèrma. Nigdie ne

pljuskahu ribe iz vode, sve san boraveći. Počeh se

priučavati pèrhanju, pa mi se učini, da je i ugodno.

Svatko, koi je ikad u snu letio, znam, da će me

razumieti.

Osobitom pažnjom uočih čudnovati tajstvor, koije

stvorio od mene takvo čudo.

VII.

Bijaše to gospodja s malim, neruskim obrazom.

Taj me sitnom smiesom svojom jasne sivine isienčaste

bieline opomene biele, iznutra razsvietljene posude.

— Može li se s tobom govoriti? zapitam ju.

— Može, govori!

— Vidim ti pèrsten na pèrstu: čini se, da si na

zemlji živiela. Jesi li bila udata?

Stanem ... Ništa mi neodgovori.

— Kako se zoveš,—ili, bolje, kako si se zvala?

— Zovi me Alice.

– Alice! to je ime inglezko! Jesi li Inglezkinja?

Jesi li me odprije poznavala?

- Nisam.

— Zašto si se upravo meni pojavila?

— Ја jubim tebe.

— Pa jesi li mnom zadovoljna?

1 15

— Јеsam; s tobom letim i pèršim okolo po čistu

– Elizo! reknem na jedanput: Može biti, ti si

zlotvorka, duša kakva odsudjena?

Moja drugarica ponikne nikom.

– Ja tebe nerazumijem! prišaptje mi ona.

– Zaklinjem te živim Bogom! progovorim opet...

— Što li veliš? zamèrmlja ona. Ja te nedoku

čujem.

Meni se učini, da se ruka, koja me je kano stu

den pojas opasivala, miče pomalo.

— Neboj se, reče ona, neboj se, moj dragi! —

Okrene desno lice, te ga položi na moje...

Taknutje mi njezino uzbudi na ustnah čudnovato

osietjanje, kano od tanka, mekana osja.

VIII.

Pogledam poda se i ugledam, kako smo opet vele

visoko uzletieli. Letjasmo preko neznana grada, koi se

po obronku široka brežuljka prostirao. Iz tamnih daš

čanih krovovah i voćnjakah provirivahu cèrkve. Duga

čak se most prepinjaše preko okuke niekakve rieke.

Sve mukom mučaše, kano u gluho doba. I same se

kube i kérstovi svietljahu utamnu, driemežljivu svietlu.

I bieličast drum letjaše muklo nalik na strielu k jed

nomu kraju od grada, da izleti opet muklo na drugom

kraju napolje u tmastoj daljini jednakih ravnih po

ljanah.

— Кakav je ovo grad? zapitam ju.

Моја mi drugarica reče poznato jedno imeu našoj

domovini.

– Dakle smo daleko od kuće!

– Za nas nije ništa daleko!

– Zaista li? Nosi me dakle u Južnu Ameriku!

reknem joj smiono i otéržito.

— U Ameriku te nemogu nositi. Sad je dau u

Americi.

– Znam, mi smo ptice-noćnice.

kud možeš, samo malo daleko.

Nosi me dakle,

– Zaklopi oči, pa nediši, reče mi Eliza. I mi

odletiesno, kano vihar.

Zrak mi u ušijuh zašumi strahovito.

Stadosmo; ali šumljenje nepresta.

Pače se pretvori u strašno urlikanje, u urnebesno

zavijanje ...

– Sad možeš razklopiti oči, reče Eliza...

IX.

Progledam... Bože, gdie sam?

Nad glavom mise njihahu golemi, dimnasti oblaci,

pa se sgomilavahu, kano čopori muklih čudovištah ...

A duboko poda mnom priećaše drugo čudo, razjareno,

sèrdovito more... Gërdna mu biela pienurina sievaše

ipištaše po vodenih bregovih, a, podižuć rutave slapove

svoje, udaraše plima tutnjavom i štropotom o ogromne

cèrne stiene i klisove. Urlanje, ledeno pahanje uzpljus

kana bezdna, tromo micanje morske bibavice, iz koje

se odjekuje o školjeve sad kano tužno lelekanje, sad

kano daleko gruhanje topovah, a sad opet kano zvo

njenje ... Hèrska i škripa od bure i talasah na bre

govih uzrujana pruda iŠljunka, nenadano graktanje ne

vidovna galeba na pèržini, na mračnu obzorju raz

bacani ostanci odizlomljena broda,–sve ovo navre na

me vrevom ... Mozag mi se u glavi stane vèrtieti, te

opet zaklopim oči.

— Što je ono? Gdie smo?

— Na južnom briegu ostèrva Wighta, pred Black

gаnуskom stienom, o kojoj su se toliki brodovi raz

pèrsli. Odgovori mi ovaj put Eliza vèrlo razgovietno,

a, kako mi se učini, poniešto i zlorada.

– Nosi me, nosi, odavle... kući! kući!

Sav se sgurim i obraz joj sakrijem u ruke...

Osietim u taj mah, da letim bèrže, nego odprije. Vie

tar pištaše, zviždeć, nesamo još jače, nego ni urli

kaše još i kroz kose i odieću onako ...

da mi se gerkljan steže.

— Stan" de na noge! čujem Elizu, gdje je pro

govorila. "

Siim se, da se kako obuzdami osviestim ... Pod

sobom osietjam zemlju; ali nečujem ništa... Naokolo

je sve kano izumèrlo ... Kerv mi udari u glavu. Uši

mi zuje, iznutra izdèrmane. Mozag mi se još jednako

verti.

Oporavim se i progledam.

(Nastavak sliedi.)

upravo, kano

Najnovije dijelo Viktora Hugona.

Neka nam je dopušteno, ocèrtati kratkimi cèrtami

ostèrvce, gdie je ikakvo je, na kojem stojisadašnji stan

Viktora Hugona.

Ono more, što je u Inglezkom prolivu, obiluje ve

ćini strahotami, strašnje je i opasnije po mornare,

110

nego pučina morska, kano što je mučnije, broditi medju

školjevi Jadranskoga mora, nego na Velikom Ocejanu.

Naši su Dalmatinci na taj način bolji mornari od

Talijanacah; jer su od dietinjstva medju školjevi i gre

benjem, od malih se noguh učeći potajnosti i hirube

nosti vodenoga svieta. A Talijanac se odtisne lasnije

ma veliku, gladku pučinu.

Dalmatinac je rodjen mornar, pliva kano patka

još nejakim dietetom, kano što Posavac jaše konja. No

prodjimo se te vieštine, te pogledajmo na Inglezki

protok!

Viktor Hugo stoji ondie na školju, kano svietio

nikbrižnih ladjah, raztèrkanih po ogledalu morskom, jest

svietionik duha i diela.

On gleda umnim gledom u svako doba, u dnevno i

noćno, sve strahote i utvore morske. I tako mu je u

duši naum sazreo, da rodi u samoći divljega otoka za

čete pomisli.

On se dovoljno upoznao sa ljutimi borbami, s

težkimi nategami, koje zadaje čovieku odvieka do vieka

lukavo i nevjern0 m0re.

Toliko o postanju najnovijega romana njegova,

Morskih radnikah, koje zamienjuje u slogu i riečju „mor

nari.“

Tri godine prodjoše, odkako su ugledali sviet

Jadnici njegovi; a niekoliko više, odkako шu je izaš0

na svietlo pèrvenac u romanih, Notre dame de Paris.

Ali je morski talas postao Viktoru Hugonu drug,

pobratim i prijatelj, dobrotvor, milostivijii veći od cara.

More mu je zavičaj. More ga pomladjuje, Osnažava,

tieši i ohrabruje. Milost mu je morska najmilija, kano

što mu je strahota njegova najstrašnija.

„Sinje more, primorski odore...

Sinje more, vihar-igralište ...

Sinje more, skupi nastavniče...

Kuku! lele! avaj i pomagaj!

Pa sve za što? Za to pusto blago.

„Sinje more, šaljivčino smèrtna!...

Sinje more, junački pomore!...

Sinje more, dobri Božji stvore,

Pokloni se svomu dobitniku!

Um čoviečji stihije nadkrili;

Duh je Božji u čoviečjoj sili!“

То su uzklici našega kneza, slavnoga piesnika

Mede Pučića, u predivnoj piesmi Sinje more. Sve ovo

i više opisuje Viktor Hugo peroru francezkim.

чи и

A to je umietnost njegova, koju umije. On je

majstor, on je vieštac, koi jaše čas krilatoga Pegaza,

dok ga neumori, časomvragoduha, dokga neusmèrti. On

vlada i nebom i paklom. On otvora perom svojim i raj

i Ereb.

Sve može, što je moguće, pero Hugonovo; samo

nemože hvaliti samosilje. Slavite, spisatelji, Hugona,

toga Titana, toga uajmilijega prijatelja parnasskih die

vicah!

No térpi on muke prognanstva za nas, koji ga či

tamo. Оn je naš mučenik. Plačite ga, čitatelji, i vi,

nile čitateljke!

Ali on kersne, kano phoenix, uzkèrs-ptica. Njemu

more daje svedar mladosti. Ono ga oduševljava; raz

bistruje mu glavu i dušu mladjanom bistrinom; ovija

ga svom piesničkom silom, te on radja takva diela,

kano što su mu morski radnici, koje je on, najsamo

sviestniji tvorac i majstor, izmajstorisao kano najvèrst

niji tvor duha svoga u riedkih časovih, kad mu je pi

rio lahor preko sinjih talasah od zavičaja, te ga opo

minjao, da prihvati dlieto, pak da dielja sebi dielom

svojim spomenik, koga neće zatrieti ni neumitno vrie

me, ni zelena, ni žuta, ni cèrna, nikojaka kivnost

ljudska.

I tako nam je piesnik u timoru maloga ostèrva

razvio sliku o radnicih na moru. Mi stojimo pred tom

slikom, kano pred otajstvom kakvim. Gledamo ju. Ona

nas časom derma u duši, udno grudih, a časom joj se

divimo, nevierujući riečim tvorca njezina, da je umietna,

već se snebivamo od prirodne istine i najviše omamne

sile njezine.

Viktor je Hugo u tom dielu, premda mu je, kako

kažu, od pisanja desni bok izkrivljen, odviše izbočen,

uzašo liestvami dubokih naukah i promatranjah svojih

u nebesa, u zrenik duševne radnje. Odavle gleda, kano

kakav soko sveglednim, bistrim okom.

Ništa se njemu nepodkrade kradom. On nam vodi

pred oči čovieka i život čoviečji, sve mreže i različne

konope, kojimi je svezan za sinje talase.

Оn nam pripovieda muku, nategu i radinost mor

narah, ribarah i ženah njihovih, u obće sve kolike če

ljadi morske, kojoj seživotna sreća bacaka na kocku, a

kocka koleba na nestalnom, sad blagon, a sad uzru

janom moru.

On nam cèrta morsku tišinu, plimu, osieku, mor

sku bibavicu... On nas vodi u brodska gradišta i u

dubine morske, gdie se kolju gerdosije, nemani, kroz

koralje i ljušture provlačeći strašna tielesa.

117

Sve razgaljuje, što je na moru i u moru. On

je postao pisac morskoga svieta, toga vodenoga svieta,

vodopisac, tako reći, u najviernijem smislu.

Čudne tajnosti opažamo, kako se razkrivaju iz

pred pera njegova, kano izpred rala, koje pori u zem

lji brazde, te odkriva tajno blago. Dušom i okom vi

dimo najdivnije stvari i stvorove, koje nam taj pravi

piesnik slika kitčicom žive rieči svoje u ogromnom

dielu, koje će iznieti preko po stotine arakah, u Mor

skih radnicih.

Sirena velikoga mora, duh morskih bregovah, do

lazi noću Viktoru Hugonu, pa mu šapće: —

Vierozakon, družtvo, priroda, to su tri vlasti, s

kojima se treba čovieku boriti. Ove su mu tri su

parne sile ujedno tri potrebe. Valja mu vierovati –

zato hram; valja mu raditi — zato obćina; valja mu

življeti – zato plug i ladja. Ali ove tri riešitbe ob

uzimaju tri borbe. Ove tri zajedno grade težki zadatak

života. Protivnici, s kojimi čoviek ima posla, ovo su:

sujevierje, predrazsuda i življevi. Trojaka ananka nas

tišti: silna potreba cerkvenih pravilah, inih zakonah i

stvarih. —

Nekažemo, da sirena govori glasom blage znanosti;

ali svakako trubi trubom još nečuvene sveumnosti. A sve

koliko dielovanje ljubimca svoga, velikoga piesnika, sa

stavlja čudnovat udes u liep i divan sklad i sustav.

U dielu Notre Dame de Paris odkriva Viktor

Hugo silu pervu; u Jadnicih certa drugu; u Morskih

radnicih prikazuje treću.

I tako su sva tri diela salivena kano jedno jedino

zvono, koje je salio titanski duh Hugonov. On njim

zvoni, slušajte ga, ljudi!

Čitajte ga, kako možete, bilo niemački, ili fran

cezki. Ali volimo francezki; jer izpoviedamo, da ljubi

no yećma, mnogo većua srodnike Hugonove, nego vi

teza Schmerlinga.

Nеpišemo toga u maloj Hervatskoj, da koristimo

francezkomu nakladniku, niti da hudimo A. Hartlebenu;

jer nemožemo. A osim toga taj Niemac napinje sve

sile, da ugodi predplatnikom svojim. Cielo će dielo iz

dati na sviet još prije izmaka 1866. u 16 podpunih

svežčićah. Za nagradu daje, ako uzhtije koi pred

platnik, te plati 60 nitkovah, sbilja! novčićah, prekra

san tiskovni lik. Zove se Morski bregovi, te prika

zuje strašan prizor iz opasnoga života morskih radni

kah. Naručbe prima svaka knjižarnica i oskérbljuje na

stavke. Ali svakomu valja ići glavom; jer nisu stekli

mesa vuci po porucilu i

Čitajte, mili čitatelji! Makar bio kakav jezik, što

ga znate; nam je stalo, da se širi kries duha, luč

istine. Zato pišemo o Viktoru Hugonu, koi nam se

čini, da s maloga ostèrva prostire glas svoj do Sinjega

našega mora, glas čudne istine.

Tri je sile, tri anamke, on naznačio, koje tište

spolja čovieka. Te tri sile tište i naš narod, nesrećan

i jadan. Те је tri sile i njemu usud usudio. Pridru

žujte k tomu najvišu ananku silnoga Usuda, sèrdce

ljudsko! Izobražavajte ovo slobodnimi spisi svete istine,

pa ćete usrećiti narod. Ali zasad: amant alterna ca

tenae /

Pèrvi svežčić izdanja A. Hartlebena, koije turen u

bieli sviet, broji 64 obraza u maloj osmini, koja se sama

čita. Tako je voljka i ugodna tiskom i hartijom. Pèrvi

je svežčić tako zanimljiv, da bi ga progutao kano osla

doren orah, ili popio, kano opojno pitje.

Pèrvi dio nosi ime Gospodin Clubin. Pèrva knji

ga pripovieda: Na čem se osniva hérdjav glas. Pèrva

glava kazuje znamenitu rieč već u početku, napi

sanu na bielu listu. U drugoj je sagradjena kuća sa

blastih. Treća kaže: Za tvoju ženu, kad se ovienčaš.

Cetverta centa nemilost. Peta odkriva ine dvogubnosti

strašnoga jednoga mornara. Sesta prikazuje starinsku

ladju. Sedma nije ciela u tom svežčiću, već donosi

samo nadpis: Cudnovat čoviek u čudnovatoj kući i nie

koliko nesveršenih izrekah. Ta sedma glava i te izreke

vabe nezasitjenom zanimljivošću sviet kano meka i

mama, da kupe i kupuju predplatu.

To smo napisali o najnovijem dielu Viktora Hu

gona, slušajući glas serdca; jer želimo prosvietnu i

ugodnu zabavu čitateljstvu svomu, onda opet slušajući

glas duha svoga, koi visoko cieni Viktora Hugona.

A tko li da necieni onoga, koi piše hugonski?

On je victor, pobiednik spisateljskoga carstva. Ako su

te rieči naše možebiti mladjane; ali vierujte, istinite su!

Svatko će njega ocieniti visoko, koi godj pročita

i samu posvetu njegovu u Morskih radnicih. Netreba

da bude piesnik; netreba da čuvstvuje š njim srodnije

čuvstvo.

Rieči su posvetne velike. On je velik uzperkos

svemu, svim žèrtvam, koje traži i dobiva; jer od

gaja spisi svojimi onoga Thezeja, koi će usmertiti je

danput Minotavra današnjega svieta. Rieči glase:

„Posvetjujem ovu knjigu gostoljubnomu i slobod

nomu kéršu, onomu katu stare zemlje normannske,

stanu plemenitoga narodića pomorskoga. otoku Guerme

seyu, onomu sbiljnomu, a opet blagomu ostervu, koje

118

je zasad meni zatočište, a valjada će biti jedanput moj

grob.“

O Hugone, tvojoj veličini biva velika nepravda!

Velimir Gaj.

Zemljopisne viesti

Bosni i Hercegovini.

Diо Х.

(Nastavak str. 96.)

Nu, Bože, pomozi! Sad razklapamo drugu knjigu,

starostavnu knjigu vèrline i junačtva u Bosni i Herce

govini. I tako ulazimo u epilog diela X. ovih viestih

zajedno s Mostarani, od mora junaci, i sa Hercegovci,

sokolovi, koji su na junačkom glasu, odkako je gavran

ocèrnio.

Otvaramo knjigu riečmi praotca svakoga junačtva

u našem narodu, riečmi kraljevića Marka: „Sad nepo

maže junačtvo; jer najgora herdja može ubiti najbo

ljega junaka!“

Da je Bošnjak hrabar, to je stara viest; da je

Hercegovac junak, to je stara i živa istina.

Hercegovci su i Bošnjaci već po kérvi junaci, u

bogatstvu i sirotinji. Bošnjak, ili Hercegovac voli gla

dnieti, nego prosjačiti. Njega mérzi, ići po kućah u to

ime. Nikad nebi obijao tudjega praga.

U prastara vremena dokazivahu oni kano vitezovi

junačtvo, da su vèrli. A i danas lome kosti turskomu

vragu, premda nemogu onako, kano što bi htieli i bili

možni.

Raja, fakir-fukara, to je ona pandorska kutija,

koja krije u sebi sva zla, što se mogu u jedanput pre

liti preko zemlje, da nesiedi na svakom uhu bosanskom

kano muha po jedan turski uhoda !

Da se povratimo k četi našega Hektora, Marka,

kraljevića! Kano da cértamo bojni roman, tako nan

se prikazuje opisivanje junačtva bosansko-hercegovač

kih Epigonah.

Bošnjaci, koji traže pomoć u proroka Muhameda,

neka očekuju sedmora nebesa; a one, na koje se može

svernuti ta liepa vèrsta inglezkoga piesnika, Southeya:

„And those who suffer bravely, save mankind“,

ove, koji podnose hrabro, izbavlja čoviečnost; ti Boš

njaci imaju odvietnika u Boga, a rieč Pravde u pro

misli, premda su danas očupani, kano cèrkli gavranovi.

Starodavni značaj čuva sèrdce snašega roda, da

ga tudji živalj neproždere, kano pas velik komad liepa

i zdrava mesa.

Samo postojano i pomnjivo čekajte i napredujte!

Ali postojanstva treba, da ga nijedan dogadjaj nepo

remeti.

Nedajmo se poplašiti sitnimi strašili niemačkih

lakerdijašah, ni sablastmi turskoga hata!

Ljudi se mogu uzdati u Promiso; ali narodi ne

znaju, što je zla kob u jasnom smislu, premda tu rieč

upotrebljavaju piesnici često.

Jer su narodi oni zapoviednici, koji zapoviedaju i

sebi i zloj kobi. Voljom mogu nadvladati sve. Volja

satire svaku nevolju.

Da se pokori zdrav i čitav jedan narod drugomu,

to je proti naravi. Ali kako može biti, da kërst kne

tuje i robuje od viekovah poluniesecu?

Ako nam to razdrieše dèržavnici svih velevlastih,

da je pravo, mi ćemo uvažiti odgonetljaj, pa ćemo mu

kom unući. Ali zasad vičemo na sav glas svietu:

„О, bosansko-hercegovski narode, ti si živ i jez

grovit, a robuješ i plačeš!

„Ali misli svagda, da se sbiva narodom, ka' i če

ljadi, te pate za kreposti svoje.“

Razlogom će doći sreća, a srećom dobar ukus,

dobrinu ukusom dobro vrieme.

Razlog i dobar ukus idu uporedo. Dvie su to vi

soke rieči u riečniku narodnoga razvitka.

Predrazsudni viekovi tuže lasno današnji naš viek,

koi gleda na sve oči, kano kakav ćifta, kako propa

daju naš Bošnjak i Hercegovac, pa broji dobitak gadne

stečevine, punpuncat pomislih i novih mnienjah o nepo

božnosti, o nekreposti, o ludosti, o tvèrdokornosti, o

mèrzku serdcu, o nemilosti, o samoživstvu, o sebičnosti

svake duše, koja je slavenska.

Ako se taj viek-ćifta neprovaljani i neopošteni,

ako se neizkèrpi, ako neturi u taljige hérdjavih

ukorienjenih mnienjah, za koja prianja gnjiloba bo

lestnoga čovieka, smrad bludnoga tumaranja, neka

zna taj viek, da se zaludu kinji na pećinah mudrovanja,

kano Napoleon na Sv. Jeleni; jer mu je trud sav uza

lud, kopajuć trice, a tvoreć pakosti, bilo tvorom, ili

116ILIZATOLI),

„Les opinions qui dijerent de l'esprit dominant, quel

gu" il sort, scandalisent toujours le vulgarire“. ..

Тvèrdi slavna Francezkinja, mučena spisateljka,

De Starél, koja je boravila vrieme; ali vrieme neborav

ljaše š njom u porazumku, vrieme Napoleona, zemljo

treSCa.

Sve može sablažnjavati istinu i pravdu, što je

divlje i nepravo, jednom riečju, lažno. Samo nauk i

izpit mogu sami dati tu slobodnost sudjenja, bez koje

nemože nitko zapaljivati nova svietla, ili prižizati ona,

koja stoje na visoku nebu.

Jer dok se sviet pokorava niekim prihvatjenim

pomislim, ne kano dokazanim istinam, već kano vlasti,

koja vlada samovoljno, negledajuć na život: zdrav raz

log čoviečanstva robuje u svakojakih niegvah. Narodi

robuju, Bosna i Hercegovina robuje, pa tuži kano harpa

Aeolova.

Dok mislimo svakojake misli o narodu, pišemo o

junacih, Mostaranih, i o hercegovačkih sokolovih. Pri

tom nas neobilaze nikakve strave od strašnosti njihove;

jer smo obezbiedjeni. Mi stojimo nad ovim sumornim

i zagèrmljivim vremenom, kano putnik, koi stoji naverh

ledenoga Durmitora. Dok germljavina germi u dolini,

on gleda odozgor, kako munje presiecaju merkle tane;

oblaci su natušteni niže njega, njemu leže pod nogama,ka

no golemi cèrni psi, kudrovi. Ali on gleda mirno prirodni

boj, kako se tuku i hèrvu življevi. On gleda u gorskom

uzduhu. Tako i mi, dok motrimo bojeve naših juna

kah, zadovoljno klikujemo za stolom svojim verstu pučke

piesme inglezke:

„Пome, sweet home! there is no place, like home.“

Kano što se u razkrivenih razvalinah pompejskih

našlo nekoliko sudovah, iz kojih je staro vino žèrtveno

mirisalo izpod pokrovca triezna ulja: tako se i naše

žiće i biće pod pokrovom naprasitih došljakah iz livad

nih morah azijskih učuvalo u licu bosansko-hercegovač

koga junačtva, te ostalo gotovo cielo, što bi lahor ne

mirna i bezprestana napredovanja bio već oddavna od

pahao. Junačtvo je ovdje cielo, premda se zove sad i

tursko; ali svakako lažnim imenom; jer je po prolive

noj kérvi — naše.

I zato glavobolja i mamurština budućnosti, što će

jednom zadesiti one, koji su gostbovali za stolom pre

obilne izobraženosti, neprieti našoj glavi, koja je zdrava

i čitava na ramenu. Svemu biva manjak izim vremenu.

Ovo je naše. Nije se naša košnica još obezmatičila,

ako su se i premnogi rojevi već odmetnuli.

Uzdaj se u se iu svoje kljuse! Nadaj se u Boga!

kaže Turčin niekako: I padel. Pokliknimo i mi taj

klik sa slavnimi junaci, Mostarani, Hercegovci, sokolovi!

I Bošnjaci su dietca Davoreva, slavni junaci, vi

tezovi, junačke vojvode. Neboje se ni djavola, ni me

luna *). Oni su junaci od oka. Sav jim je život u to

udešen. Hrane se umiereno. Jedu përgu prije boja,

što jim zadaje upravo dosta snage, da jim žile nebudu

prepune kêrvi.

Perga je jelo od popèržena sierka, što ga melju

u žèrvnjevih, naročito u Travniku i okolinah njegovih.

Samlivena se muka uspe u ugrijanu, upravo ključalu vo

du, te se opari. Tako je jelo ugotovljeno. Vade ga oži

cami kano kašu. Ovo je najloša; ali jaka junačka hrana

u Hercegovini, pa i u Bosni.

Sva polja sviedoče i sva razbojišta o junačtvu

Mostaranah i Sarajevacah i drugih vitezovah, Bošnja

kah i Hercegovacah. Oni ciene vitežtvo nada sve, kano

što su vitezovi svieta Homerova, premda bi Hektor i

Achillej danas mérzko biežali, da zariču u boju topovi,

ili lubarde, ili bi se upanjili mramorkom, slušajući tu

čudnu gèrmljavinu, tu gudnjavu, dok jih nebi poljubilo

puščano zerno iz potaje, izpod mukla, izpaljeno po go

lobradu momku. Onda bi pristali uz rieči našega praju

naka, da junačtva nema na svietu, odkako je zazujalo

pèrvo zérno ubojito, pa bi se kano sien ipepeo razpali

mertvi u ladan grob, da pocivaju u bezprašna doba na

stečenih lovorih.

Ali naš Bošnjak i Hercegovac odgovaraju junač

kom riečju gvozdenomu zernu, gvozdenoj smèrtonosnoj

cievi, kano što su u strielična vremena pèrkosili stre

lam, ili, kako znamo jamačno, šestoperom. Opievani su

bojevi pouzdani sviedoci.

U tom su oni majstori, pa se dèrže i sami za

perve medju svimi narodi, dajući do sebe drugo miesto

Moskvitjaninu; ali samo kano dèržavnoj sili. Jer Rusa

neznaju za brata. Potom nižu na niz slavnih diela

bojnih Franceza, Poljaka, Ugričića i ostale, a Niemca,

„švabu“, derže pri repu.

Obadva su brata jednako junačka i jednako se

ponose tim plemenitim svojstvom. Ali ovdie hoćemo

daprizovemoupomoćjedan primier na dokaz,što se sbio

uTravniku, gradu, da razaberemo iz toga, kako se Boš

njak visoko nosi, kaj tko takne u narodno ime njegova.

Bijaše u Travniku evropsko družtvo, gde se o ko

јеčem govorilo. U to družtvo dodje u jedanput nieka

kav ugledan junak, delija, Muhamedovac. Zapitaše ga.

što je on, komu li narodu pripada?— Niehtiede od

govoriti, već pusti pogadjati. Cjelo ga družtvo odterža

*) Melan kažu za vraga u Bosni i Hercegovini. Čini se, da je

to jedan suimak cern-boga iz slavenskoga bajoslovljen.

— Јеsi li Sèrbin? Na to odgovori:

— Ја sam više od Sèrbina.

— Је-Si li Hèrvat?

– Više.

– Jesi li Rus, Bugarin, Dalmatinac?...

Nitko nepogodi, premda su ga još više takvih

pitanjah pitali. Оn bi šutio, pa svaki put na pitanje

slego ponosito ramenima.

— Kaži de“, što si dakle! saleti ga cielo družtvo:

reci sam!

Onda se podiže i izpravi u vis, savije medju oči

povije i rekne oteržito kano Lakedaemonac kakav:

– Ja sam Bošnjak.

Tako su ponositi naši junaci turskoga vremena.

imenom svojim.

Praotac našega junačtva Marko, kraljević, bijaše

Hercegovac, bar po otcu, koi je imao Mèrnjavčevu gra

dinu, kojoj stoje zidine još i danas u Avstrijskoj her

cegovini, u selu Lovreću medju Sinjem i Imotskim.

Tudie pripoviedaše u selu starac jedan, rodom iz

Imotskoga, da su u pomenutoj gradini viek boravili

pradiedovi Markovi, pak da su se odavle u kasnija

vremena saselili u liepše krajeve, u rodne ravni i po

ljane. Drugi vele opet, da se Vukašin, praotac Mèr

njavčevićah, doselio izza Mostara, grada, od sela, što

se zove Opanci, koji su još i danas pored Mèrnjavčeve

gradine na desnoj strani puta iz Sinja u Imotski, a zi

dine stoje na lievoj.

Na domaku Opankom, selu, pred gradinom Mer

njavčevom vidiš ravna polja, a u tih poljih nazireš kano

kroz maglu razdaleko tri četiri poveće gomile, kano da

je kamenje naslagano. Kad zapitaš ondiešnji puk, on

će ti odgovoriti, da je sastavio te gomile Marko, kra

ljević, da mu budu biliege, odakle je dokle od obliesti

iliti skakališta, a ovdje veli, da su pored sela Opa

Mislimo, da je zanimljiva i ova viest o zemlji,koju

cèrtamo; jer nam pokazuje bar pučku tverdnju, da je

pervi junak cieloga našega naroda bio Hercegovac po

drietlom i da je boravio u toj junačkoj zemlji her

cegovoj.

A cieniti i paziti valja zemlju, gdie su vitezovi

viek vili. Jer vitezovi kérče oružjem u narodu pèrvi

put izobraženosti. Oni su nesano vojvode u boju, već

i nehotice zastavnici pèrve borbe za uljudnost.

Vitezovi osviću sa golini sabljami u osvitak pèr

vomu danu poviestnomu. Tu obaraju zlu čeljad, ondje

krote iubijaju gèrdne zvieri i nemani, družtvena zla; ovdje

tvore čudesa, u obće čiste i opraštaju sviet oda zla.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

- Vitezovi su poslanici promisli. Božje, da neobič

nom duševnom i tielesnom snagom svojom lome rog

divljačtva, pak da osnuju viek niekakve uljudnosti. Pa

kano što su niekad bili potrebni, tako bi narod danas

jedva mogo dušom živlieti, da jim se spomen utamani

u pučkih pjesmah.

Što bi pučki naš pjesnik, da nepominje više Mar

ka, kraljevića, i ostalih slavnih vojvodah narodnjih?

(Ostatak sliedi.)

Književni viestnik.

Zmaj. List za šalu i satiru.

vanović.

„Ako budu vremena bolja, i Zmaju će narasti nova krila.

Onda će se sam najbolje preporučiti. Ostane li oblačno, zagèrm

ljivo i sumorno vrieme, Zmaj će se opet truditi, da se neumiljava uli

zicam, kukavicam, mrakovcem, sebičnjakom ipodlacem, već da raz

govara čistu Sèrbadiju, gdie je godjima.

„Uviereni smo, da čestita šala i ruga može izkorieniti mnogo

zla i da može voditi najplemenitijoj svèrsi, — pa samo zato Zmaj

izlazi.“

Ciena mu je 3 st. na godinu; a 1 st. 50 novč. na po go

dine. Predplata se šalje uredniku: „Pest, Grünbaumgasse“, Nr. 23.

Nedajte ga, da ugine na radost mnogim, koji nezaslužuju radosti!

Isti je Zmaj izdao na sviet:

Priklapalo, šaljivi kalendar za 1865. s načeokom: Ni

pitajte, tko uredjuje, ni tko izdaje, već samo kupujte, pa čitajte!

U Pešti. U tiskarnici Hornjanskoga i Humela, u 8., str. 75. sa smieš

nimi slikami. – Zašto su imena miesecih latinska, kad imamo

slavenska?

Pamiętnik Naukowy.

gorowicz. Varšava. 1866.

Taj časopis donosi u dielu I. liep maniz zanimljivih članakah:

Poviest znanostih. – Vierozakon, o vierozakonskom čuvstvu i o

vierozakonskih prikazah. – Zakonoštvo. Poviestan pogled na za

metke novoga prava gradjanskoga u Evropi. – O promienah u

znanstvenih sustavih. Prirodopis.– Dietovodstvo. -- Prinosi obćoj

književnosti. Životopis o Tomi Mooru , C. Schroederu van der

Kolkm. — Iz Horatija: Oda Fuscu. – Znanstveni odlomci. O živo

tinjskom nagonu. — О zviezdarstvu starih narodah u Americi i o

nexičkom svierunku. — Davnoslovlje. — Razsuda. — Najnoviji iz

umci. — Poljski knjigopis. Po uredničtvu. -- Opielo.

serbski skoropis. Spisao M. Milovuk. Ova potrebna,

poučna knjižica izadje izpod tiska dèržavne tiskarnice u Biogradu.

Sbirka igrokazala za mladež.

nakladom svojom ovdiešnji knjižar Lav. Hartman.

Od ove sbirke, od koje smo dio I. oglasili i preporučili u

br. 2. toga viestnika, izadje onomadne izpod tiska dio II. U tom

se dielu nalaze i opet po tri liepe kazalištne igre, svaka u jednom

dielu, po imenu: Sablja, Kažnjena taština i Pravdaš, sve tri preve

dene vèrstnim perom revnoga našega spisatelja, Ivana Filipovića.

Bibliotheca Pommerania. Br. LХХIII. daje bez

platno I. A. Stargardt u Berlinu s popisom te Pomorske knjižnice, koja

je iz novinah čitateljstvu već poznata, i sa dodatkom knjigah i ru

kopisah o slavenskoj poviesti i književnosti.

Schmaller & Pech, knjižari u Budišinu, preporučuju

oskérbu knjigah i časopisah svih nariečjah slavenskih.

Izdaje i uredjuje Jov. Jo

Izdaje i uredjuje Dr. K. Gre

Izdaje ju na sviet

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 21.Travnja 1866.

Trudan putnik, lieti hode", Ja sam putnik, koga dosti

Rad' kladenac bistri uživa, Iztrudiše zviezde silne;

Gdi studene tiekom vode Ti kladenac tve milosti,

Gárli zelen i cieliva. Ti ni dieliš vode obilne.

Ignj. Gjorgjić. Plesan XXXI.

U more se sunce topi,

3. Ptica pieva i popieva,

U travicu lieže dieva:

Оčice joj sanak sklopi.

Iz daljine stupa noga,

Umorna je putovala,

A nije se odmarala :

Nut putnika tu uboga!

Približi se dievojčici;

Rad je kraj nje boraviti,

Kraj nje dane provoditi,

Milost spaziv njoj na lici".

Udivljenje, što ga kruži,

Poomami trudna sada,

Za čas sanak njim zavlada,

Te ga k zemlji tu opruži.

Dievojčica sladko spava,

Ništa u nju sad nedira;

U snu mednom, puna mira,

Prosta joj je brigah glava.

Ali kad joj dodje u snu

Glas o dragom cèrn i tužan,

Napadne ju snovid ružam:

Dvie se suze gorke sgusnu.

Nemirna se sa snom bori:

Svašta o njem sniva zloga,

Da ga sudba bije stroga;

Ali san ju tvèrdi mori.

Tako tlapi, glasno sbori:

Mile, zar moj nećeš biti!

Vaj, do groba l'ću tužiti

I u noći i o zori?

I odluči usred jada!

Dok ju luda klapa vara,

Те јој maštom sbilju stvara,

Pištolj térže iznenada.

San joj poda i zernašce,

Vuk je gvozden nategnula, —

Od boli se sad prenula;

Puče zérno u sèrdašce.

A što vidie? U opanci'

Gdie je Mile k njoj prispio.

Prestravi ju san nemio:

Zli su dobroj slutnji sanci.

16

122

„Zar te nije probudila,

Dragi Mile, vika moja?

U snu mi se ćud poboja;

Tvoja mi je sreća mila.“

Tako sbori iz serdašca,

Od milinja, dok ustaje:

Dievojčicu on spoznaje,

Pa poljubi na ustašca.

„Kazuj, dušo, što si snila?

Svagda ljudih san nevara,

Evo danas pametara:

Strašno cèrta čuvstva mila!“

Prividjenja.

Mašta po I. Turgenjevu.

Х.

(Nastavak str. 115.)

Bijasmo na naspu od moga ribnjaka. Upravo

preda mnom kroz duguljasto lištje od verbah zasja da

leko prostorje, pokriveno poniešto pramenitom magli

com. Ob desnu se svietlucaše pomalo ravno polje,

ražište. A s lieva se, vlažno i nepomično sjajući, podi

zahu u vèrtlovih dugački redovi od stabalah ... Već

jih obasjavaše jutrenja rumen. Po čistom, sinjem nebu

letjahu, kano pruge od dima, dva, ili tri čudnovato sa

stavljena oblaka. U nje udaraše perva, slaba svietlost

praskozorja, zlateć jih niekakvim žućkastim svietlom.

Zora nije još ogranula; ali mi oči mogoše opaziti miesto,

gdie će zarudieti. Izčezle su zviezde. Ništa se nemiče,

premda se sve u čarobnoj tišini od osvitanja probu

djivalo.

— Zora puca! Poklikne mi Eliza tiho : Ostaj

s Bogom! Sutra ćemo se vidieti.

Obazrem se... Laka, kano lahorić, uznese se ona

pokraj mene više zemlje. U jedanput podigne obadvije

ruke nad glavu. Glava, ruke i ramena sinu iznenada

u vrućoj mesnoj masti. Iz cernih očijuh sievaju žive

varnice, a potajan se i niežan osmieh titra ustnama ...

Pred sobom ugledam krasnu ženu... Ali kano da sam

onesviesnuo! Ujedanput se onauzmakne i razpline zra

Ja ostanem, kano ukopan kamen.

Kad sam se opet osviestio, razabrao i ogledao,

učini mi se, da još nije nestalo vruće one mesne masti,

kojom se obraz moga prividjenja svietlio, nego da me

okružava, razširujuć se zračnim uzduhom... To bijaše

TUICID18. ZOTA.

Na jedanput osietim, gdie sam se hudo iztrudio.

Zato otidem kući. Prolazeć kraj guščaka, čujem pèrvo

gakanje guščićah; nijedna se ptica nebudi prije guske.

Na kraju krovovah spava sila vranah. Svaka kljunom

svojim po sebi kljujuć, brižno se viva. Dobro jim se

vidjahu ocèrtice na vedru nebu. Pokadšto bi odpèrh

nule sve zajedno, a onda bi, malo peršeći, doletiele na

trag u dugačkoj povorcu; ali negraktjući... Iz obližnje

Šume zaječi dva puta hrapavim, a jasnim glasom te

trieb, koi je na rosnu travu sletio medju jagode.

Dérhtjuć malko od studeni, dodjem do postelje i

za malo časah zaspim, kano zaklan.

ХI.

Kad bude sutraveče, otidem opet k staromu rastu.

Dodje mi na susret Eliza, kano stara kakva poznanica.

Miesto da se je bojim, kano što sam se je sinoć, malo

što se joj nisam radovao; nije mi ni na um palo, da ju

pitam, što je od mene bilo. Želio sam opet letiet, sadu

znamenita mjesta.

Eliza me uzme u naručje. I opet se uzneseno.

— U Talijansku! prišaptjem joj u uho.

— Kamo godj hoćeš, sladki druže! odgovori mi

svetčano i mirno, te mirno i svetčano okrene obraz svoj

k meni. Meni se učini, da nije bila onako prozornia,

kano što je prošle noći. Ženskovitija i sbiljnija certa

mi, opominjaše me onoga božanstvenoga stvorenja, koje

mi se prije razstanka pomolilo u rumenoj zori.

– Noćas je velika noć! rekne Eliza. Ona dolazi

malokad... Kad sedam putah trinaest...

Niekoliko riečih nemogoh razabrati.

— Noćas se može vidieti, što ostaje inače sa

krito.

– Elizo! pokliknem: Tko si? Ta kaži mi već je

danput!

. Mukom mučeć, diže dugu, bielu ruku svoju.

Оndie na mračnom nebu, kud je kažipèrstom po

kazivala, izmedju malih zviezdah svietljaše cèrvenka

stim repom repata zviezda.

— Кako da te razumijem? Opet joj reknem: Ilii ti

letiš, kano zviezda ona, provijajuć se izmedju priehod

nicah i sumacah , kano osrednja kakva tvar medju i

čoviekom i— drugim kojim stvorom?

Ali mi ruka Filizina poklopi na jedanput oči. . .

Obuzme me, kano biela nagla iz vlažne ravnine.

193

— U Talijansku! U Talijansku! čujem, gdie ša

putje: Noćas je velika noć!

ХII.

Preda mnom se magla razdvaja, pa vidim niže se

be ravninu bez konca i kraja. Ali iz topla i blaga

zraka, koi mi je puhao u lica, mogah osietjati, da ni

sam u Rusiji; a ni ravnina nebijaše nalik na našu.

Bijahu neizkazano mutne prostorije, puste i bez bi

lja. Ovalie bi i ondie zasjale, kano odlomci od ogle

dala, mertve vode. Daleko se vidjahu neizviestne certe

mirna i tiha mora. S nebesah, koja su silni, liepi oblaci

ostavili, sinuše sjajne i veličanstvene zviezde. Stoglasno,

bezprestano, a potajno ćurlikanje zaječa sa svih stra

nah, pa čudnovato osietjanje probuditajjaki, a opet drie

mežljivi gromot, taj noćni glas čudne pustinje ...

—To su pontinske bare, prišaptje mi Eliza: Cu

ješ li žabe? Dišeš li sumporni zrak?

– Pontinske bare, odgovorim, a popadne me čuv

stvo neizkazane žalosti.

– Ali zašto si me doniela amo, u tu jadnu od

met-zemlju? Biti će bolje, letnimo u Rim!

– Rim je blizu, odgovori Eliza ... Spremaj se!

Uzdignemo se i poletimo nad starorimski drum.

Iz duboka blata podiže bivo rutavu glavurinu svoju

s kratkimi, četinjavimi čupani straga izmedju krivih i

vitih rogovah. Samo kadšto pokaže bielu kožu hudih,

tupoglavih očijuh svojih, težko kroz vlažne nosiderve

dahtjuć, kano da nas njuši.

— Rim je, Rim blizu ...

- Gledaj napred, napred !

Izvalim oči.

Na okrajku noćnoga neba, što se ono tamni?

Nisu li ono oči od golema mosta? Preko kakve li rieke

ide? Zašto li je ovdie ondie prekinut? Ne, nije most,

većje ono stari vodovod. Naokolo se prostire sveta zem

lja kampanjska. Tu se daleko podižu albanska berda. U

trakovih se bliedoga mieseca, dok izlazi iz oblakah, tam

no sjaju glave i suri hèrbat od staroga vodovoda...

Na jedanput uzletimo visoko kroz zrak, pa se po

vijeno amo tamo, stojeći više osamljene jedne razva

line. Nitko nebi reći mogo, što je niekad bila: stećak ili

na grobnici, palača li, ili toranj. Ali odozdo zijaše, kano

zjalo kakvo, polupropao svod. Težka grobna vonja uda

raše iz pèrsijuh malena i nagomilaua kamenja, s kojim

se već oddavna i mramorni liep sa zida smervio.

-- Ovdie, reče Eliza i podigne ruku: Ovdie! Reci

po tri puta; ali glasno—ime velikoga kakva Rimljanima!

Prišaptje mi Eliza:

– Što će onda biti?

– To ćeš vidieti.

Malo premislim. Divo Gajo Julij Caesar! poklik

пem: Divo Gajo Julij Caesar! prihvatim opet: Caesari!

ХIII.

Tek što sam izustio posliednje glasove, kad ču

Težko je dobro opisati, što samčuo. Iz početka sta

de čitave okoline kano muko, tek malo razumljiv: ali

bezprestan zvek od trubah i golem pliesak od rukuh.

Bijaše, kano da se niegdie, u mračnoj daljini, u pu

čini bezdna u jedanput s miesta pokrenula nebrojena

množina ljudih, pak da, uzlazeć, provaljujući natiskujuć

se, vèrvi vrevom svesebice i dovikuje muklo, kano u

snu, poslije težka i dugoviečna spavanja. Onda se

zrak više bezdna zavèrti i zamrači. .. Preda mnom

se daleko podizahu mirijadi sienah, milijuni certah, ov

die zaobljene, kano kacige, ondie zašiljene, kano na

pereni šiljci. Miesečni se zraci razbiše o tih kacigah

i šiljcih, kano varnice, što prolaze hitro, domičuć se

sve to većma — sva ova vojska, ta uzbibana gomila, sve

rastuć, sve bujajući... Napred ju naganjaše neizkazan

nagon, kano da je u sebi osietjala dosta snage, da po

krene stubokom čitav sviet. Ali se nijedno lice nemože

razabrati... I na jedanput mi se učini, kano da je na

okolo sve zadèrhtalo i zastrepilo, kano da su se stali

razbijeni silni talasi dieliti... „Caesar, Caesar weniti!“

Zaoriše se glasovi, шalik na šuštanje ilištja, kad njim

zašušti bura... Zaječa muko udarac, na što se blieda,

stroga glava, lovor-viencem obavita, zaklapajuć oči, glava

slavnoga Rimljanina pomaljala polagano iz ponora...

Jeziku ljudskomu nesmažu rieči, da izreče strah,

što sam ga osietjao u taj mah.

Bijaše mi, kano da sam na umoru, da ću izdab

nuti, ako uzgleda na me ta glava i otvori usta.

— Еlizo! jauknem: Neću, niti mogu dalje osta

jati; neće mi se taj Rim, taj strašni, nesiti Rim . . .

Idi, ili odatle!

— Strašljiva dušo! prišaptje mi ona ... I ode

tiesmo. Još bih izza sebe čuo gvozdeno, taj par tanko

glasovito klikovanje rimskih četah ... A na to navali

mrak i tišina. -

– Obazri se! rekne Eliza: pa se umiri!

Obazrem se,– a spominjem se, pèrvi dah bijaše

tako sladak. da sam mogo samo uzdisati. Niekakvo

169

1924

plavo, čadjavo, srebreno prividjenje, niešto, nebijaše ni

svietlost, ni magla, okružavaše mene sa svih stranah.

Iz početka nemogoh ništa razabrati; zasliepi me

sjajnost nebeske modrine. Ali malo po malo izlažahu

na vidielo cèrte prekrasnih bèrdah išumah. Poda mnom

se njihaše jezero, a na dnu mu treptahu zviezde uz

nestalno šuštanje žubor-talasah. Miris naranačah do

piraše ugodan do mene, a š njim zajedno do uha zvonak

glas mladjana groca ženskoga. Taj miris, taj glas stanu

mene privlačitisamo kzemlji,pa sepočnem spuštati, sve

spuštati k prekrasnomu mramornomu dvorcu, koi je iz

medju čempresnih gérmovah gostoljubiv prosievao. Ini

glasovi romotne kroz otvorene prozore. Zidine mu ljube

valovi korovom posijanoga jezera. A tu se preko, opa

sam tamnom zelenju naranačah i lovorikah, obiven sjaj

nim mirisom, ukrašen kipovi, divnimi stubovi i hra

movi, podiže vodi iz krila visok, okrugo školj...

— Isola bella! kaže Eliza ... Laggo Maggiore...

Ja odgovorim samo: Ah! I sve se niže spuštasmo.

Sve glasnije i jasnije zvečaše ženski glas u dvorcu. K

njoj me stane privlačiti neodoljiva sila; u lice sam

Ihtio zaviriti pievačici, koja je oživljavala takvu noć ova

kvim pievanjem. Stanemo pred prozorom. Nasred izbe,

koja je na pompejansku bila uredjena, u obće prili

kujuć više starodavnomu triemu, nego današnjoj dvo

rani, okružena gerčkimi likovi, etruskimi umietnimi su

dovi, riedkim biljem, tkaninami, razsvietljena odozgor

divnimi lučami dvijuh svietiljakah u bistrih kruglah,

siedjaše za glasovirom mlada gospodja. Malo nauznak

naginjuć glavicu i žmirajuć očima, pieva niekakav ta

lijanski piev. Pievajuć, malo se nasmije – i opet na

smije ... I majmun Praxitelov, lien, mlad kano ona,

razmažen, nasladljiv, kano da se na nju smije iz pri

krajka izza kundišnih, uljandarskih granah, kroz ta

nam dim iz miedene kade na starodavnom tronožju po

diže vito svoje tielo. Sama bijaše mlada liepotica.

Оbajan sladkimi glasovi, noćnom liepotom, sjajnošću i

miomirisom, dirnut do dna duše prividjenjem te mlade,

miroljubne, svietle sreće, zaboravim drugu svoju, zabo

ravim, na koi sam čudni način postao očevidac ovoga

sebi dalekoga, tako čudnovatoga života, i već hoću da

se približim pievačici, pak da ju pozdravim ...

Na jedanput mi se potrese čitavo tielo od žestoka

udarca. Ogledam se. Obraz Elizin, – uzpěrkos pro

zračnosti,– bude mračan i grozan. Hitro razklopi oči,

u kojih joj stane gorieti neugodna pakost...

— Пđi odavle! reče zlosèrdna. I opet osietim vi

har, tamu i zamahicu...

Sad mi u ušijuh nezvečaše klikovanje rimskih če

tah, nego samo glas pievačičin, dèržeć se glasne vi

sine ...

Stanemo. Još trajaše isti visoki glas. Mogo sam

ga jasno razabrati, da je isti bio, premda sam osietjao

oko sebe sasvim drugi zrak, sasvim drugi miris...

Duhaše bistar i krepak vietar, kano da dolazi od ve

like rieke, mirišuć pokošenim sienom, dimom i konop

ljami. Za dugim se, visokim i odtegnutim glasom zaori

drugi, onda treći; ali mi tako bijaše jasan po naglasku,

tako poznat po domaćem zaletu, da sam odmah reko:

„To je Rus, što pieva rusku piesmu.“

U taj se čas sve oko mene razsvietli.

(Nastavak sliedi.)

Zemljopisne viesti

Bosni i Hercegovini.

Zag1 a.v a.k.

Diо Х.

(Nastavak str. 120.)

Starina Novak, vojvode: Rajko, Hrelja od Pazara,

Miloš od Pocerja, mudar vojvoda Momčilo, Uglješa,

Mèrnjavčević Gojko–sviedoče ponajviše junačku slavu

Bosne ponosne i Hercegovine, kano što još premnoga

druga lica iz starih, iz srednjih i novih vremenah. Jer

gdie su paše, age, begovi, Ljubovići, harambaše i ostali

sve po izbor naši vitezovi nakon turskoga došašća?

Vojvodstvo je znatno dostojanstvo u ovih zemljah,

naših po kérvi. U Hercegovini se stariešine od kneži

nah, ili plemenah zovu i danas vojvode, što su po

narodu zavojvodjene.

Vojvodstvo je prostomu narodu i omilielo dosto

janstvo; jer vojvoda dolazi nesamo na vojnici, već i u

veseloj kiti svatovah: Vojvod-baše, bratjo naša! Kuma

kumi Debelić-Novaka, a prikumka Novaković-Gruja,

staroga svata Sibinjanin-Janka, a dievera kraljevića,

Marka, a čauša Hrelju Krilaticu, a „vojvodu“. Obilić

Miloša, – ovoga običaja ima još jednako u Bosni i

Hercegovini.

Boj na Coketini, boj na Salašu, boj na Mišaru,

boj na Loznici, boj na Deligradu, boj na Kukutnici,

boj na Čačku, boj na Grahovu, da nepominjemo sta

rijih, ljućih bojevah, svi ovi bojevi grade hramove Da

voru, bogu, i zajedničkoj narodnoj slavi junačkoj.

5

Oslavne vojvode, o slavni bojevi,visteviečni, nebo

tični stubovi junačke slave našega naroda! Vi ćete biti

slavni, dok bude vieka i svieta. Vas je junakinja, Muza,

duboko usiekla u stojne ploče nezaboravi. Vi, o junaci

našega naroda, dokazujete svaki napose, da je sliedio

kroz kérv i oganj rieči Ivanove i nehotice: Bolje, da

umre jedan čoviek, nego narod da propadne(XVIII., 14).

Vi ste vriedni i dostojni dike i slave, kano što

vam je i pralik Markov uzor. Jadan Marko, zašto li

umrie!

Priča ide od ustijuh do ustijuh, da se boj niekakav

bio,te da je toliko ljudih izginulo, da su po kérvi poplivali

i konji i ljudi, pa Marko onda da je pružio ruke k nebu,

te reko :

„Bože, pomiluj, što ću ja!“ -

Та rieč zadavi našega prajunaka. On se utopio u

kèrvi. Ali se Gospod smilova našemu Hrelji, koi je

tvorio čudesa u mladosti snagom života svoga, te ga

je prenio čudom, njega i divnoga konja njegova, Šarca,

u pećinu jednu, u kojoj živu i sad obojica.

Маrko je utako sablju svojuu tla, lego, te usnuo.

Spava svejednako. Snom je koplje i oružje Markovo

oboreno !

Sarac ima malo mahovine, koju žvakitje malo po

malo. A sablja se pomalja sve pomalo iz talah izpod

niekakva kamena. Pa kad Sarac pojede mahovinu, a

sablja izskoči izpod kamena, onda će se naš prajunak,

šukundied svih naših junakah, iza sna prenuti, te na

sviet krenuti, da izbavi zarobljen naš narod, da mu

bude Spas, Emanujilo.

Priča je drugarica pervoj, koja kaže, da se Marko

uteko u pećinu, kad je zagledao pervu pušku, da ju je

ogledao, iz nje sam sebi ljuto povriedio mišicu, te

„Sad nepomaže junačtvo: jer najgora hèrdja može

ubiti najboljega junaka!“ I tako je usnuo viečnim snom.

Još hoćemo da bacimo oko na vitežki sviet Ho

merov, da ga sravnimo s našim u glavnih certah, kamo

da prosiečemo gustu šumu, pak da kroz taj prosiek

ugledamo nadno tmaste zelen-šume na lazinu jednoj ta

bor, razapeto bielo čadorje, serdcem i davninom sličnih

vitezovah. —

1. Smajil-aga, Cengijić, okrutan junak, izmedju per

vih junakah u Turskom carstvu, bijaše Hercegovac. Ali

mu je viečna, kleta pamet u narodu! Pa nećemo ni mi

zadugo da ga pominjemo, da se neokužimo, već prelazi

mo na ono, što smo naumili, da nacertamo porednicu

certu medju vitezovi doba Homerova i našimi u obće, i

nehotice osietjajući duševno srodstvo hellenskoga ple

mena s našim.

Ima niegdie u Hercegovini niekakvo pleme. Zovu

ga Umnjaci. Jedni tumače, da je prozvano po humu.

a drugi kažu, da su ljudi u njem umni. Kako mu dra

go, mislimo, da su po hercegovih humovih ljudi u obće

umni, pa ćemo jih i ovdie sliediti drage volje, kad nam

godj zatreba u pomoć prizvati prostu mudrost pučku.

Nevalja tražiti srodstvo, što se na onom osniva:

Sniela voda šušanj, pa načinila kérš! To će nam slu

žiti mierilomiu toj kratkoj cèrti. Nećemo iskati smiešne

kakve srodnosti medju junaci Homerovi i našimi, da

nebudu tim možebiti cousins in la mode de Bretagne.

I Drobnjaci su izmedju najvèrlijih i najslavnijih her

cegovačkih plemenah. Ovdie je svatko odraso junak,

zaista vitez. Ako neće da bude, nema mu života u

plemenu. Tko nije junak, nema hlieba u Drobnjakah.

Junak je u nas, u Bosni i Hercegovini, samo onaj,

koi vèrlo hrabro vojuje vojsku tako, da je daleko od

dvojio od ostalih, a u Homera su vitezovi, noos, ne

samo kraljevi, kraljevići, vojvode, pa jaki, hrabri ljudi,

već i svaki čoviek uljudan, svaki krepostan, umiešan,

viešt, plemenit, kakva bi Niemac zvao Ehrenmanm, a

Inglez ge nt1 ema n.

Ovo je mnienje cèrpeno iz samih piesamah. U

tom se dakle naši junaci daleko razstaju od vitezovah

svieta Homerova, u kojem su po tom i naše vèrličine

„vitezovi.“

Vitezovi Homerovi bijahu polubogovi, stvorovi iz

medju ljudih i bogovah po tankoj i debeloj kervi. I

tim se silno razlikuju od naših junakah i najstarijega

vremena. U čem dakle valja tražiti srodnu svezu ne

dju vitezovi Ilijade i junaci puckih naših piesamah?

U svem i svačem, a naročito u starinskoj izversi

nosti jednakih zajedničkih svojstvah, koja može doku

čiti samo vieran čitatelj i motritelj prostonarodnih pies

ničkih spomenikah hellenskoga i našega plemena.

Osobito su dva glavna svojstva, koja valja na umu

uzimati, kad motrimo i sravnjujemo junake, iliti vi

teZOve.

Jer se pravi junak nemože boriti bez jakosti,

bez hrabrostiivèrline, iziskuje sama priroda, da upravo

ova svojstva diče junaka najvećom dikom. Ta su svoj

stva zajednička u vitezovah Homerovih i naših junakala.

Sva svojstva junačka ujedinjuje u sebi znatna

rieč dobri, hrabrost, u kojoj stoji i čast i sreća svih

onih vèrlinah. Uz ovu rieč prolieva junačko serdce

kèrvcu svoju nesamo za rod i dom, već i za plementu

1205

pomiso, već i za pobratimstvo, već i za vieru, već i za

slobodu, za kérsti častni i slobodu svetu.

Hrabrost ohrabruje. Ona daje i uzdèržaje snagu,

te junak podnosi uzbudjena duha, tako reći, drage volje

sve muke i natege, sve napore i trudove bojne, sve

sèrdčaniji i ljući na neprijatelja, na vraga, na zlo i na

svaku pakostnu protivštinu.

Ta rieč sja kano zviezda-predhodnica, iliviše, kano

majka-bogorodica, čudotvorka u kérvavih groznih bor

bah i junakom naših piesamah u kérštjanska doba,

kano što je u predkérštjanska vremena povodila u boj

vitezove, koji su ju vèršili najliepše u junačkoj smerti

za domovinu, za ženu i dietcu. Oduševljen klikuje Hek

tor subojnikom svojim:

“and paysart' črni vojnim oblike;———

(Il. XV., 494.)

Rieč, hrabrost i vèrlina, podtiče vitezove Home

rove, koje Achilleja, koje Peleja, koje Sarpedona, koje

Glavka, koje Odysseja, koje Agamemnona, koje Dio

meda, koje Ajača, koje Sthenela i ostale nebrojene, da

budu nesamo postojanii ratoborni, već da budu i pèrvi

svagda prednjačili, boj bijući.

Haju i nehaju za rieči: Biežanova majka pieva, a

Stojanova plače. Hellenskim su vitezovom biezi svagda

sramni, pa bili makar kako probitačni. A tako misle i ju

naci našega naroda, samo što u nas nije čuvstvo tako raz

vito, kano što iziskuje neobična,zaista polubožja priroda.

„ ... Jer tko bieži, gubi poštenje!“ viče Ajač Argiv

ćem. A naši nežale života za poštenje, što dokazuju

premnoge izreke pučkih piesamah.

Vitezovi su Homerovi presviestni, pa se od puste

samosviesti hvale i prehvaljuju, kano što Оdyssej: „Ја

sam Odyssej, sin Latértov, pa moja slava dopire do

neba.“ Od. IX., 19. I naši su junaci hvalisavci, upravo

lomigore, premda sve osnivajući pohvale i slave svoje

na slavnu junačtvu.

I naši junaci, kano što vitezovi Homerovi, mérze

potom na slabost, na mlohavost i strašljivost.

Svakoga junaka, koi zaboravi svetu rieč hrabrosti

samo jedanput, prati priekor i sramota do groba. Zove

se ljuta strašljivica.

Drugo je glavno svojstvo vitezovah Homerovih

riečitost i mudrost.

To svojstvo kiti i naše junake. Oni su mudri i

hitri, pa i sbore obilno i okretno, kad godj valja soko

liti na boj sokolove.

Sve da su i vèrlo cienili ličnu hrabrost, nemogaše

sa svim tim vladati pusta tielesna snaga bez mudrosti:

„Mudrošću, čitaš u II. ХХШ, 315, može dèrvar više,

nego jakošću, mudrošću upravlja kérmilar vietrovim

amo tamo bacakanu ladju, mudrošću predtieče kočijaš

kočijaša.“ A naš junak kaže: „Mudroj glavi jedno oko

dosta.“ A kad cieni mudrost: „Mudra glava; šteta, što

ju samo dvie noge nose!“

Svaki izriče isto na svoj način. „Mudre je lasno

Svietovati.“

Gdie je nudrost, ondie može bitii riečitost, kano

što vidimo uOdysseji, kad sbori siedoglavivitez Echemej,

te savietuje pèrvi kralja timi riečmi:

(Od. VII, 159.)

I naši, osobito stariji junaci besiede vèrlo riečito,

te je stara rieči: tako besiede, da bi podigli kamen be

siedom, a kamo li da nekreću četah. Sve je u nas;

ali tek nerazvito u pupoljku, u zametku od niekad,pak

ostaje tako. Mi smo Indijanci Evrope.

Naši junaci besiede kano s konja oštro i bèrzo,

a to nam se čini, da je priličnije junačkomu jeziku,

nego što pripovieda II. I, 248. o Nestoru, „da mu je

sa jezika teko glas sladji od meda.“

U svem smo zaostali; ali u junačtvu nismo. U

svem idemo majmunskim hodom, kano što ostali na

rodi. Neka nas nije stid; jer kako svi, tako i mi, premda

bi dužnost bila evropskih starosiedilacah, da prednjače

svakomu. U junačtvu smo pèrvi.

Inače ništa nas nesmeta majmunovanje, kad smo

trimo ostale, kako se Francezi dotieruju po Inglezih,

Niemci sliede Franceze, a nam je polje prosto, što ho

ćemo. Inglezi bijahu napredkomizobraženostipredFran

сеzi 300 godinah, Francezi pred Niemci 200, a Niemci

su pred Slaveni 100. Ali mi možemo sve nadkriliti,

kano što je kraljić u priči nadletio i orla, te možemo

biti pred svimi600godinah iviše; jer mi kerčimo i ore

no Evropu od pamtivieka. –

Iz gornje certice razabiremo, da je naše junačtvo

još cielokupno kano kakve moći, dobro sahranjene, da je

pomenuto srodstvo medju vitezovi Homerovi i našimi ju

naci doniekle u niekoliko osnovano, a u niekoliko nije,

da su vitezovi Ilijade i Оdysseje svakako srodniji s

našimi, nego sa ikojimi izmedju ostalih, ne tako starih

narodah.

Sad se vraćamo natrag još jedanput, da razgle

damo Bošnjake, od oka junake, i Hercegovce, nosioce

naše slave junačke, stanovnike piesničko-junačkih ze

maljah, gdie boj biju.

Da nan je prosto pripoviedati pučku priču, kako

su Bošnjaci na Moskovu bojak bili:

Poletiela su dva vrana gavrana, dva glasnika od

Оzije izpod Moskovije. Krila su jim kèrvava do rame

nah, a kljunovi kérvavi do očijuh.

Preletieše tri, četiri zemlje, Karavlašku i Kara

bogdansku, Skenderiju i Rumeliju. Poletieše na Herce

govinu i doletieše do ravna Zagorja. Vijahu se pod

oblaci i dvie i tri ure. Nepadoše ni na čije dvorove,

da gdie bi se umorni malo odmorili, već perhnuše u

jedanput na kulu Bećir-paše, Čengijića.

A kad su pali, zagrakću obadva, krila odpustivši

niz beden. Оdlieće jim kèrvavo perje. Ono pada na

staklene gospodske prozore. Vietar ga nosi mladoj ka

duni, gospodji, u ložnicu.

A kad kaduna zagleda ljute jade, ona izlazi na

polje pred bielu kulu. Preturi ju očima, te opazi dva

vrana gavrana. S njima se stane kada razgovarati:

„Bogom braćo, dvie ptice vrane! Na vassu čudna

obiliežja. Kérvava su vam krila do ramenah, i kervavi

kljunovi do očijuh. Cije ste se kêrvi napojili? Odakle

ste poletieli? Niste li od Donje krajine, od Ozije izpod

Moskovije? Jeste li vidieli mnogu vojsku tursku? Jeste

li vidieli moga Bećir-pašu, brata njegova, Hasan-bega,

noga sina, Osman-bega, isinovca Saku, Smajil-agu, na

šega Omera, pelivana, staroga Derndu,zastavnika,i ostale

turske poglavare? Jeli vojska zdrava i vesela? Igraju

li konji pod momci? Vijaju li se na alajih, na bojnih

redovih, zastave? Ljute li se Turci, kanovuci? Jeli moj

paša serašćer *) pred vojskom? Oprema li on čete u

planine? Dovode li njemu svakojaka roblja? Ima li o

verizi dosta Vlahah i tankih robinjah*)? Stoji li piska

Vlahah o verizi? Igraju li njemu Vlahinje, robinje? Jeli

mi kako paša zadobio? Vodi li mi roblja Moskovskoga.

koje će ne vierno posluživati? Jesu li Turci podielili

plieni? Jesu li paši predali stariešinstvo? Ide li mi Bećir

paša: kad će doći, da mu se nadam?“

Na ova dugoviečna, prostosèrdačna i dosta prazna

pitanja mlade kadune odgovaraju dva vrana gavrana:

„Posestrimo, gospodjo pašinice! Radi bismo ti bili

dobro kazivati; ali smo slabo dobra i vidieli, pa ćemo

ti kazati, kano što smo vidieli.

„Jesmo bili skoro kod Ozije*). Sve smo vidieli,

za koje nas pitaš. Vojska bijaše zdrava i vesela. Konji

*) Poglavica, vodja.

**) Hristjane zovu Vlasi, a Hristjanke – Vlahinje.

***) Ta su miesta nejasna, pa su više piesnička, nego zemljopisima.

igrahu pod momci. Zastave se vijahu na alajih. Turci

se razljutiše, kano vuci. I tvoj paša bijaše serašćer

pred vojskom; opremaše čete u zelene planine. Dovode

mu roblja, kakvo hoće po volji. Ima overizi dosta Vla

hah i kod sebe Vlahinjah, tankih robinjah. Pište Vlasi

0 verizi. Proigravaju Vlahinje, robinje, za nevolju, ka'

i za dobru volju. Utvoga paše ima do sedam robinjah.

U tvoga sina, Osman-bega, stoje tri tanke robinje.

A u onih su pelivanah u koga po dvie, u kogapo četiri.“

Kad su gavranovi Bećir-pašinici na velja pitanja

tako odgovorili, veli ona:

„Dva vrana, dva po Bogu brata, obadva ste mlada

za dar!“

Tako ostavi glasnike na prozoru, gdie siede, te

podje, da jim donese dar, što zovu po turski bakšiš.

Ali viču za njom dva vrana glasnika :

„Stan" de, kado, gospodjo; ali su jadi straga "

Bio ti je paša svašta zadobio; nedade mu djavo, da

učuva, već on podje dalje u Rusiju. A kad je to vidjela

kraljica*) Moskovska, gospa Jelisavka, podkopa lagum

pod Turke, te jih nanj namami. Na to dade lagunu

živ oganj, pa Turci odletieše pod nebesa. Treći bi dan

iz neba padali.“ -

Kad su tako iznenada cérni gavranovi okrenuli

glasove, te izrekli, zašto nose čudna strašna obiliežja.

smiešno nam se čini, kako su Turci treći dan iz neba

padali, kano Žganci, a Bećir-pašinica nerekne ima, već

poklikne:

„Joj, dva vrana, jada golemoga!“ A oni prihvate.

kano cèrni glasnici cèrnijih viestih:

„Моја pašinice, još tu jada nema! Sad hoćemo

tebi jade da kažemo. Sto je potom ostalo Turakah.

namače evo kraljica Moskovska šest stotinah tisućah

konjikah, sve ljutih oklopnikah. Ovi natieraše Turke

na Oziju. Tu je turska vojska izginula, pa to velikih

dvanaest vezirah, osim malih pašah, ići-tuglijah“, a

od Bosne osamdeset begovah.“

Ovdie se pominju po imenu begovi, i odakle su

došli. Čuje se čitav imenik bosanskih begovah. A mismo

zabiliežili u pameti samo dva Cengijića mlada od Za

gorja, sa Hadžijča dva bega Hadžijča, od biele Srebër

nice dva Barjamovića, od Zvornika dva Vidajića, a od

Gradašca dva Gradaščevića. I svi su ostali begovi tur

*) Miesto: carica. ..

**) Od dva tuga. Tug znači konjski rep. A konjski je rep po

častni stieg turskih pašah, insigne caudaе сјаше

128

ski, a junaci naši, bosanske poglavice. Svi pogiboše.

Razabrav taj cern glas, poviče Bećir-pašinica:

„Joj, dva vrana, jada golemoga!“

A cèrnigavranovi prihvate dalje, strašnijim glasom

grakćući:

„Моја kado, još tu jada nema! Sad hoćemo gore

tebi da kažemo. Tvoga pašu uhvatiše živa, pa i tvoga

sina, Osman-bega, te jih odvedoše u hordiju njihovu.

Ali tvoj gospodar nadje prijatelja sa Hercegovine, po

imenu Savu Cérnojevića. Nu to nebijaše paši milo, kad

mu je Savo stao besiediti:

„„Stan" de, Bećir-pašo . . . ! Pet si mojih bratah

pogubio, vèrlo si me ujio za serdce, oteo mi zemlju i

dvorove na Hercegovini. Kamo moja zemlja, kamo li

dvorovi? Kamo volovi, moji hranitelji? Kamo konji,

moji vitezovi? Kamo tisuća mojih ovacah? Kamo peto

nica moje bratje? Sve si meni ti pootimao. I'mene si

htio pogubiti. Ali sam ja pobiegou zemlju Moskovsku.“

„Htjaše mu se paša opravdati; ali mu nedade

Savo besiediti. Mahne mačem i odsieče mu glavu.

„Htjaše i tvoga Osmana, bega; ali mu nedadoše

gospoda moskovska, govoreći mu:

„„Nemoj, Savo! Još je Osman diete i mlado i lu

do, te može izučiti naše knjige. Nemoj, b ratko!...

Tako kažu naši pripoviednici, kano da Rusi, Moskovi,

govore ovako. I nastave gavranovi:

„Onda ti se Osman pokèrstio, izučio knjige Mos

, kovske, pa se dosele i pokalugjeriо.“

Kad je to razumiela Bećir-pašinica, od jada pade

cèrnoj zemlji, pa neustade.

I ta pripoviedka, koju smo netom izpričali, nije

neznatna; i ta otvara širi i dublji vidik u naravi na

šega naroda u Bosni i Hercegovini. Kobni glasnici,

cerni gavramovi, kano harpује, оđkrivaju grakom sve

većma, zašto su donieli strašna obiliežja, dok najposlije

nekažu, da su glasnici cèrnih glasovah. Ali to ide

malo po malo. Bećir-pašinica térpljaše, kano Promethej,

komu su jastrebovi kljuvali jetra sve kus po kus, sve

žilicu po žilicu. Ali se taj najposlije oslobodi, a pa

šinicu odvede nagla žalost u viečnost.

(Nastavak sliedi.)

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

(Nastavak str. 104.)

Neboj se groma, kad munja nepriteče.

Ni zvono svedj jednako nezvoni.

Nеpazi se pas, nego psar.

Načela je dobro.

Našteruke je primi.

Nije ga izpod pèrsta kackat.

Nebi mu tu dali ni godišnjice.

Nije dobro, što je godj saviše.

Na taštoj glavi vienac je biserni, u rukuh dieteta na

lip otrovni.

Neviesta je svemu kriva, i šta je prošlo, i šta biva.

Nije ti ga kud, ni kamo.

Naučio je van pelica.

Na ti noge, daj mi roge gambore!

Nesrećan se ni naježi.

Nezvanu gostu miesto je za vratiem.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

Cviet serbske. Drama u pet razdielah. Napisao Matija

Ban. Za petdesetogodišnju svetkovinu oslobodjenja Sèrbije 1865.

U Biogradu knjigopečatnjom A. Andrića. 1866. u 8., stranah 160,

od kojih svaka krije obilno blago prava piesničtva.

Piesničko , u obće spisateljsko ime Matije Bana poznaje

svako u našem obćinstvu, pa netreba ovdie naročite preporuke.

Njega prate preporukom izvèrstna diela njegova. Samo želimo, da

i ova krasna kazalištna igra dodje što prije do prikazanja u narod

nom našem kazalištu, gdie je piesnička žica njegova već nasladjivala

domorodno slušateljstvo. Taj je komad osnovan na osobitoj svetko

vini pučkoj našega naroda, te razvija igrom poviestan dogadjaj iz

domaće poviesti sèrbske, što se dogodio takvom prigodom. Sav je

komad živo, zanimljivo i zabavno pisan, a našo bi u njem čitatelj i

premnogo zlatno zérnce domaće poviesti, razvitu, živu sliku i puč

kih običajah, kojimi se učimo sve dublje i bolje poznavati sav kolik

narod.

Kupljeni spisi. Dio I. Na sviet izdao Gj. Popović. U

Novom sadu. Str. 480. Stoji 1. st.

Donosi različite, zanimljive spise Koste Ruvarca,sve dragocien

ostatak mlada duha, koije bez odmora radio u književnom našem

polju, dok ga umor neobori prerano u ladan grob !

Wekeré nauky lesniké. Ovako sezove češko dielo.

koje je napisao o šumarstvu u šest osobitih razdielah s mnogimi

uloženimi likovi prof. Drag. Schindler u Marijabrunu. To je dielo

prosto i vieštačko, te bi se mogli njim koristovati šumari i naše

domovine, gdie se šume samo taru i mlate, a slabo se uniju saditi

i gojiti.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

živi38

AGE НА

AS

Broj 17. U Subotu žes. Travnja 1866. Tečaj УКУК.

Оko ljudsko, ogledalo duše, Oko ljudsko, ogledalo ćudi,

Skakalište biesnoće i strasti! Igralište serdca i milosti,

Iz tebe se ljute striele ruše; Kroz tebe se žar sèrdašca budi:

Ta iz tebe zija jaz propasti. Oko milo, oko nedužnosti!

Prividjenja.

Сегmiо оно- мача ра I. Tvoja.

(Nastavak (str. 124.)

56. i Bijasmo na ravnoj obali. Na lievo se prostiru

Фj, oko mi, cèrno, vilovito!

Plačem, što se iz ovoga vrela

*G.

Bolno mi je u grudih sèrdašce,

Сегno oko, potmurno sunašce,

I, tvorilo piesmam žalovito!

Jer odkako to sunašce gledam,

Pošto u njem piesmi nadjem vrelo :

Svagda bi me sèrdce zabolielo,

Pa me nebi bol minula ljuta;

Sudba bi me svedj pratila kruta,

Niti bih se kad oteo biedam.

Сérno oko, zabava mi mala,

Cerno oko, tvorilo piesama",

Сérno oko, piesmica si sama !

Moja duša u tebi nazire,

Sto iz sèrdca sakrita izvire:

Sladka pamet piesmi viekovala !

bez kraja i konca pokošene sienokoše; a ob desnu

se daleko provija gladko ogledalo bujne rieke. Pored

riečkih bregovah stoje veliki, mračni, osidrani splavovi,

te se njišu tamo amo, kano kažiputom mičući vitke,

zašiljene jambore svoje.

Iz jednoga izmedju tih splavovah doprieše do mene

glasovi zvučna gerla. U onom plamtjaše malen oganj,

koi se dugim, cervenim odsievom, u vodi trepteć,

Odsievao. Ovdie i ondie, na vodi i u polju, nemogoh

pravo razabrati, eda li je blizu, ili daleko, plamtjahu

drugi maleni kresovi, sad malo neizčezavajući, a sad opet

velikim plamenom plamteći. Nebrojeni skakavci gra

jahu bezprestanom cvèrkom, ta ni žabljemu kreketanju

pontiskih barah ništa nepopuštajući. A pod vedrim,

nizkim, tamnim svodom nebeskim cverčahu ovdie on

die ptice, koje se nisu mogle vidieti.

— Јеsmo li u Rusiji? zapitam Elizu.

— То је Volga, odgovori mi ona.

Mi letjasmo rieci pokraj briega. Zašto si me od

niela odanle, iz one prekrasne zemlje? zapitam ju: Za

vidiš li mi sreću, ili si postala ljubomorna?

Ustne Elizine zadèrhtaše tihano, a u očijuh joj

planu nova ljutina. Ali joj za malo čas bude obraz opet

sbiljan i okoreo.

17

- 13 ()

– Rado bih kući, reknem joj.

– Čekaj, čekaj! reče Eliza: Današnja je noć

– velika noć. Neće se tako u bèrzo povratiti. Мožeš

biti sviedok.... Čekaj još malo !

Pa na jedanput letnemo koso preko Volge povèrh

vode, nizko i na mahove, kano lastavice pred oluju.

Pod nami težko hujahu široki valovi. Oštar i ljut vietar

od rieke udaraše na nas, studen čvèrstima krilima...

U polutami se pred nami stao visoki desni brieg od

vode podizati. Već nam se pomaljahu stèrma bèrda sa

velikimi špiljami i pukotinami. Mi jim se približa

vasmo. .

– Zovi: Sarin Nakiško! prišaptje mi Eliza.

Opomenem se groze, koja me je popala na do

lazku rimskih četah. Bijah strašno trudan i čudnovato

turoban, kano da mi je sèrdce tonulo u grudi. Nisam

htio izustiti udesnu rieč, već sam znao, da ću, kad ga

zovnem, kano u vučjoj špilji Vragostrelovoj, prividieti

niešto strahovito. Ali mi se ustne i nehotice otvore, te

zovnu opet i nehotice slabim, a to napornim glasom:

ХVI.

Iz početka je sve mukom mučalo upravo, kano

što prije prividjenja rimskih četah; ali mi na jedanput

udari u uši sasvim blizo, surovo, težačko smijanje.

A podjedno padaše tielo, stenjuć u vodi, pa stane kli

mati.... Ogledam se; nemogu ništa vidieti. Ali od

vode ječi jeka, a u isti se par podigne u jedanput

sa svih stranah tutnjava i buka.

U toj smiesi odglasovah, što lijesve ječalo ! Vika

i cika, strašno psovanje i neizkazano smijanje (sve je

to smijanje nadmašilo), udaranje vesalah i siekirah,

pucanje razbijenih vratah i razlupanih kovčegah, škripa

kolah i brodske opreme, bahat konjah, kako térče,

zvonjenje u pomoć i zveket lanacah, muko gromot,

praska i struja ognja, pievanje pijanih ljudih i zamer

šeno grožkanje,pomagaj,jauk i lelek očajalih, zapoviedni

dozivi, hripa samèrtnih,smiono zviždanje, vrištanje ištro

potanje igračah... „Ubijga! Obiesiga!Utopiga!Odsieci

muglavu! Odmah! Odmah! Tako valja! Nevalja sesmilo

vati!“—Те sam riečimogo razgovietno krozpištanje čuti.

Čuo samtakodje gurimično, žestoko disanje umorenih.Au

to, dok je godj vid očinji dopirao, nebijaše ništa vi

dieti; ništa se nije promienilo. Rieka žuboraše tik do

*) Sarin Nakisko bijaše klik starih razbojnikah volganskih, kad

bi jurišali na koi brod.

nas, potajna, gotovo grozna. I sami bregovi bijahu

pustiji i divlji, nego odprije. Тo sve bijaše.

Okrenem se Elizi; ali ona metne pèrst na ustne.

— Stiераn Timofejić*)! Stiераn Timofejić dolazi!

zaori se naokolo: Naš ćako dolazi, naš ataman, naš

hranitelj!— Iz početka sam vidio malo, ka" i pèrvo.

Onda mi se učini, da osietjam, kano da se lik prave

gérdosije k meni domiče.... „Frolka! gdie si, pseto

jedno?“ Čuje se strahovit glas: „Zapali sve strane

i okrenu pod siekiru sve bieloruke“

Mene to lazne, kano žar od bliza plamena. Gorko

dimljiv zaduh udari u nos, a u isti mah pèrsne niešto

kolo urlikaše divlji smieh.

Onesviesnuo sam. A kad sam se opet osviestio,

poletim sa Elizom preko poznatoga kraja šume svoje

pravo k staromu rastu....

— Vidiš li put? reče Eliza: gdie sja bliedi

Tako sam bio umoran i izprebijan, da sam joj,

samo mèrmljajuć, odgovorio: „Nosi me... kući!“

– Već si kod kuće, reče Eliza.

I zaista, stojim evo pred vratima odkućesvojesam

samcat. Eliza je izčezla. Došav na dvor, obnjušuje me

bielov i gleda sumnjivo; ali potom odleti, lajuć.

Jedva sam se do kreveta dovuko i mahom, nes

vučen, usnuo.

Sutradan me je glava zaboliela, a jedva su me

noge poniele. Ali nisam ja mario za tielesno svoje

stanje. Kajanje me glodaše. Malo, da me ljutina ne

zaguši.

Sam sobom bijah strašno nezadovoljan. „Malodu

šan! „sto bih putah sam sebi reko:“ da, Eliza ima

pravo. Zašto sam se bojao? Kako sam mogo proći

vidieti i sama Julija Caesara u glavu. A miesto toga

sam od straha iznemogo; strepio sam i dèrhtao od njega,

kano diete odšibe.Stenko Rasin,taj bijaše dakako što

drugo, nego plemić i vlastnik zemlje kakve! U ostalom,

zašto me nije i ondie strah popao? Malodušan! Malo

dušan 1°

„Ali sve ovo — nisam li možebiti vidio samo u

snu“, zapitam sam sebe. Zovnem ključaricu.

*) Glasoviti buntovnik, Stenko Rasin, koi je pod careva

njem cara Alekseja Mihajlovića pobunio Donske kozake, te pred

vojskom od 200,000 ljudih mačem i ognjem opustošio Rusiju.

Smaknut bude u Moskvi 1671. godine.

131

– Marfo, kad sam lego sinoć u postelju? Spo

minješ li se?

– Ah, moj hranitelju, tko biza tebe znao!...

Bilo je kasno. Oko sutona si od kuće otišo; poslije

ponoći bijaše, kad sam čula stupanje tvojih petah u

ložnici. Bilo je oko zore, jest zaista. Tako je bilo i

prošle noći. Zaista su te brige od kuće odtierale!

– Dakle, pomislim: nema sumnje, ja letim pod

nebo! Gle, kakav sam? hoću glasno.

– Kakav li si? Stani, da te razgledam bliže.

Malo si probliedio i oméršavio, hranitelju moj! Obraz

ti je, kano da ti nema ni kapi kérvi u žilah.

Ja se na te rieči prepadnem i odpustim Marfu.

„Liepo bi umro, ili— sa uma sašo“, reknem sam

sebi, siedeć zamišljen kod prozora: „To nesmije više

biti. To je opasno. I kako mi sèrdce kuca čudnovato!

Kad letim, čini mi se, da mi nieko sisa iz serdca, ili

da niešto klade iz njega upravo, kano u prolietju sok

iz breze, kad ju zasiečeš siekirom, ili zavèrtiš u nju

svèrdo. To je žalostno, pa nije ni čist poso. A sad

tek Eliza! Mnom se titra, kano mačka mišem ... Inače

je težko što zlo naumila? Ali bi i strašno bilo. Osim

toga bi mi hitro letjenje s miesta na miesto moglo po

niešto nahuditi. Ta nekažu ili ljudi, da je u Inglezkoj

zabranjeno, prevaliti više, nego 120 vèrstah na želiez

nici za jednu uru?“

Tako sam i tamoiamo mislio; ali oko desete ure

u veče bijah opet kod staroga rasta.

ХVIII.

Noć bijaše mračna, vlažna, studena. Uzduh je

zaudarao kišom. Začudim se, što kod rasta nisam našo

nikoga. Cesto ga obadjem, te otidem i do kraja šume,

po mraku pomnjivo očima vrebajuć. Sve bijaše pusto i

niemo. Pričekam malo. Potom zovnem niekoliko putah

zasobice: Elizo I sve glasnije i glasnije ... Ali nedodje

ona. Bilo mijetežko oko sèrdca. Osietim se, kano uvrie

djen; sve pèrvašnje bojazni moje biehu minule. Nikako

se nemogoh s mišlju složiti, da mi se otajstvena dru

garica neće povratiti.

— Elizo! Elizo, dodji! Bi li moglo biti, da mi

nećeš više doći? Pokliknem posliednji put.

Jedna vrana, koju sam, zovući, probudio, uzleti

na jedanput na kitčicu od obližnjega stabla, žestoko kri

lima lepetjuć; u malo, da se u granje nezaměrsi. Ali

Eliza nedodje.

Oboriv glavu k zemlji, podjem kući. Preda mnom

stajahu vèrbe na naspu od ribnjaka, a svieća iz moje

ložnice svietlucaše kroz granje jabukovo u vèrtlu. Sad

zatrepta, a sad se opet sakri, kano oko ljudsko, što

bdije nada mnom. Tada čujem iznenada izza sebe tanko

zviždanje oštra zraka, pa na jedanput Osietim, kako

sam od glave do pete obuhvatjen i obavit.... Tako i

stèršenar spopada prepelicu, kad ju saleti... Eliza bi

jaše, što se oko mene savilo. Lice joj osietjah sebi

na licu, ruku njezinu, oko sebe obavitu. A, kano

oštra,studena promaha,udaraše meni u uši šapat njezin:

„Evo i mene.“ U isti me mah popadne strah i radost.

Podizasmo se malo po malo povérh zemlje.

– Danas li nisi htiela doći? Zapitam ju.

— A jesi li zaista za mnom ginuo? Ljubišlime?

O, ti si moj!

Uznemiriše me te rieči Elizine ... Nisam niznao,

što da joj reknem.

– Mene su zaustavljali, nastavi Eliza: na me su

pazili.

— Tko li može tebe zaustavljati?

– Kud ćeš? Zapita me Eliza, kano obično, ne

odgovarajuć moga pitanja.

– Nosi me u Talijansku, znaš, na onajškolj?

Filiza se nagne malo nauznak i zaklima, niječući

glavom.

Tada sam pèrvi put opazio,gdie nije više prozorna.

Još mi se učini, kano dajoj je obraz postao tielesniji i

življi. Preko maglene se sivine prolila tanana sienka

sjajne rumeni. Zavirim joj u oči; ali se sježim. Niešto

joj se u očijuh micaše polagano, bezprestano, ružno,

nalik na gamizanje ukočene zmije, koja se na suncu

ogrijala.

– Elizo ! Povičem: tko si? Kaži mi, tko si?

Оna slegne samo ramenima.

Ja se malo razljutim. Ноću da joj se osvetim; ali

mi na jedanput sine u glavi, te joj zapoviedim, da me

nosi pravo Parizu. „Tu ćeš si nahraniti ljubomor“,

pomislim u sebi.

— Elizo! velim glasno: Nebojiš li se velikihgra

dovah? Pariza na primier?

– Nebojim.

— Nebojiš lise ni onih miestah, gdie je onako na

boulevardih svietlo?

—То nije svietlo bieloga dana, pa sega nebojim.

— Е dobro! Pa me nosi dakle na Boulevard des

Italiens /

Meni preko glave baci Eliza okrajak dugačkoga

rukava. Odmah me okruži niekakva svietlasta tama

sanljivim mirisom makovim. Sve na jedanput izčezne :

svaka svieća, svaki glas, a u malo, da i samosviest.

Ostane samo još obće čuvstvo životno. A to nebijaše

U jedanput nestane tame. Eliza mi skine rukav

sa glave, a ja pod sobom vidim silu sgradah, punih

sjaja, života i buke ... Vidim Pariz.

(Nastavak sliedi.)

Poštuj roditelje

U učionici.

Poštuj, dušo, roditelje

I cieluj jim blage ruke;

Jer sve tvoga sèrdca želje

Oni vérše, térpe muke.

Promisli de, kakvim trudi

Majka, što te porodila,

Na niežnih je svojih grudi"

Tebe mliekom odgojila !

Promisli de, koje tjako

Skèrbi treba da boravi,

Dok te, malo i nejako,

Na stojane noge stavi!

Mnogu noćcu bez počinka

Otac, majka posprovedu,

Da si kćerku, ili sinka

К željnoj svèrsi doprivedu.

Roditeljske, dobre rieči,

Nauka su svagda nova:

Putem vode svagda k sreći;

Jer su pune blagosova.

Zato cieni roditelje

I cieluj jim blage ruke;

Jer sve tvoga sèrdca želje

Oni vèrše, terpeć" muke i

Gjuro Klarić.

Zemljopisne viesti

Bosni i Hercegovini.

Diо Х.

(Nastavak str. 128.)

Takve su gavranske sgode u pučkih naših pies

menih pričah vèrlo divne. Prostosèrdačnost, zelena ne

zrelost svakojakih pitanjah pobudjuje u čitatelju piesničko

čuvstvo, kojeje osobito, premda nije takvo čisto piesnič

ko, kakvim nas razblažavaju piesme Homerove, kojevode

čovieka čarobnim putem čas pod zemljom, čas na zem

lji, čas više zemlje.

Dietinje ponavljanje ne nakitah, ni pridietakah,

već pomislih i piesničkih „gnonah“, te štake mišljenja

u sliepačkih pievačah naših, lišava čitatelja piesmenoga

blistavila, kojim obmahnjuju tako ugodno oči svakomu

motritelju piesme svih piesamah, Ilijada i Odysseja.

U nas jejedan jedini glavni vitez, po imenu Mar

ko, kraljević, sin kraljev. Što je u niemačkih Niebe

lungah vitez Sieverne niemačke, Siegfried, to je u

nas Marko. Taj kupi o sebi premnoge pučke piesme,

- koje nisu još ujedinjene, već tumaraju po svietu od ne

mila do nedraga, kano izgubljene ovce bez stada, bez

ovna i pastira. Želimo od sèrdca, da se nadje srećni

pastir, koi će jih okupiti u jedno stado, u tor jedne

jedine gospe, jedne glavne pomisli piesničke. Tako bi

smo slavili slavu pèrvenstva pred mnogovitežtvom hel

lenskoga piesničtva.

I to je moguće; jer je sva prilika, da su sgode,

sabrane u Ilijadi i Odysseji, bile pievane po različnoj

čeljadi, dok jih nije savio u jednu kitu divni vertlar,

koga zovemo „Homer“,itim načinio majstoriju sve ko

like umietnosti, aere perennius.

Hellenskesupiesme,podkojimi razumijemo ovdiepo

imenu Ilijadu i Odysseju, jezikom i mierilom uzdušne,

a u pomislih, u slikah i prilikah tvèrde i viečne. Takvi

su i junaci, njimi oviečeni.

I naše piesme zaslužuju viečnost; ali nisu žali

bože tako uzdušne, ni neobajavaju tako, kano što je

dan oranj Homerov, jedna jedina rieč njegova,koja nosi

u sebi blago cielih piesamah.

Naše je piesničtvo u to keršćansko doba baya

dersko, iliti baladersko, a hellenske su piesme pored

višebožtva božanstvenije, uzdušnije, uzoritije.

Naši su junaci krupniji, sdepastiji stopuzinom i

buzdovanom; nisu tako prozorni kroz daljinu viekovah,

kano što su vitezovi Homerovi s krilatom strielom pod

lakim oklopom bojnim.

Najposlije, hellenski je jezik najliepši na svietu.

Ali da je na svietu sve samo drago kamenje, da nema

zidaćega kamena, nebismo imali sgradah. A što bi

smo bez sgradah? Bili bismo bezkućanici. Milujmo

zato domaću kuću svoju!

Istina, drago kamenje ostaje samo od sebe drago

cieno, ako nije prievarno. A prosti kamen postaje sku

133

роcien; jer ga trebam0 za nevolju, ka" i za dobru vo

lju. Tim nerečemo izriekom, da je u Homera sve pusto

drago kamenje, a naše piesničtvo pučko da je prosto

kamenje, već mislimo, ako u nas imade dragoga kame

nja, da je nesačinjeno, neobrušeno i hrapavo.

Naši su junaci, što su jim i piesme, razvezana,

razsijana metla. A hellenstvo je usiečeno u ploču vieč

nosti. Nepomično je. A što je nepomično, to se ne

mienja. Zato je tvèrdo, pak ima stalnih motriteljah i

cieniteljah, koji bi za Homera, za to uzvišeno pomi

šljenje, htieli gubiti život, kano što je bielodano doka

zano na vojniciza oslobodjenje zasužnjene Gérčke, koja

je danas pusta dakako okostnica velikih pomislih iprili

kah, samo uharana haljina minulih velikih licah.

I uštipac zakuha osvetu čovieka, motritelja zviez

dah hellenskoga neba. Bože, daj, tesvérnimoi mi na se

složnim kakvim djelom pomoćno oko izobraženoga svieta !

Pomladimo deioduševimo, kano Medejskom silom, spo

mene stare vlasti i slave mladim životom !

Još nam stoji peru na berku jedna priča, kako

ju je izhitrila čudnovata pučka mašta, koja sastavlja

naše ljubljenice, sirotice-zemlje, Bosnu i Hercegovinu,s

natjuškom, Rusijom. Počima :

Boga mole ruska gospoda, da jim dade u nedielju

sunce na uzkèrs, da izvode roblje i pred njim sužnja,

Наsan-pašu, pak da ga pitaju, što je zapamtio o svoj

Bosni i Hercegovini, koja je varoš ponajliepša, u kojoj

su najbolji junaci, u kojoj ili najliepše dievojke.

То su se oni Bogu umolili. Bog jim je dao sunce

u medielju na uzkersenje. Oni povedu roblje na sunašce,

a pred njim sužnja, Hasan-pašu, komu govore ruska

gospoda:

„Каži nam pravo, sužnju, Hasan-pašo! Kaži nam

pravo, tako nam bio zdravo !“

Ovako se pita ponajviše, kad našinac progovori

komu, pa tako misli pripoviedalac, da su i ruska gos

poda pitala sužnja Bošnjaka, Hasan-pašu. Pa prihvate

dalje, pitajući:

„Коi je grad ponajliepši u svoj Bosni i Herce

govini? U kojem su najbolji junaci? U kojem li su

najliepše dievojke?“

Odgovara bosanski sužanj:

„А da vam kažem pravo, Boga mi, kad me pi

tate, moskovska gospodo! U svoj Bosni i Hercegovini

nema liepši grad od Sarajeva. Sarajevo je ponajliepši.

A junaci su najbolji Mostarci, a dievojke najliepše

IFočanke.“

Ali zapita sužnja moskovska kraljica, Jelisavka:

„А Boga ti, sužnju, Hasan-pašo! Izlaze li kad na

sviette Turkinjice, Fočanke, dievojke?“ Na to će sužanj:

„Kad dodje u prolieću Gjurgjev-danak, izšetaju

po zelenih perivojih i vèrhovih Fočanke, dievojke. Mlade

i vesele uhvate kolo, obukavši se, što mogu naj

liepše. Potom, kolo igrajući, pripievaju svakojake piesme.

Ah, moskovska gospodo, davam jih je tada vidieti! Ku

nem vam se turskom vierom svojom! Ja, kakve su to

dievojke? Mamile bi s neba oblake, a kamo li nebi sa

zemlje junake.“

To je zaista gorostasna slika o fočanskih liepotah,

kojim sužanj, Hasan-paša,pridaje tim silu nebeskihviešti

cah,kadkaže, da bi čarolijamiprikladnostiikrasote svoje

pomamile i oblake, koji se divlji i pusti nebom povi

jaju. Kad je bosanski sužanj ovako hvalio liepotice

zavičaja svoga, slušaše ga medju ruskom gospodom

Vladisavljević Jovo. Tomu junaku progovore moskovska

gospoda, kad su jim sèrdca od milosti zaigrala :

„Kapetane, Jovo! Vodi nas u Bosnu ponosnu, da

robimo Foču, grad, pak da zaplienimo u njem liepe

dievojke!“

Jošt su ruska gospoda bila u rieči; ali se zdravo

nasmija kapetan, Jovo, te jim odgovori ovako:

„Da luda ste mi, rusijska gospodo! Zaludu su

vam Fočanke liepe; ali nije lasno, porobiti Foču.“

A govori sužanj, Hasan-paša :

„Ta neluduj, kapetane! Foča je varoš ravna; nema

povisoka grada, pa će ju oni lasno porobiti.“

Odgovara kapetan, Jovo :

„Ta neluduj, sužnju, Hasan-pašo! U Foči su, u

varoši, do tri građa tvèrda. Jedno je Drina, drugo

Ciotina, a treći je Cerni vèrh. Ta tri grada nedaju pri

stupiti Foči“

Tako se dosietio domišljati kapetan, Jovo, te je

kazao, da su to tri grada. A to su dvie rieke i jedna

planina,što okružavaju izokola Foču. Drina je poznata re

ka medju Bosnomi Sèrbijom, a Ciotina, voda u Hercego

vini, o kojoj pieva pučki piesnik:

„U Trojicu nadomak Taslidže

Ukraj vode, ukraj Ciotine ...“

A Cerni je vèrh, to puno opievano brdo herce

govo, planina kod Foče, kano treći grad.

Ova pripoviedka o Foči i Fočankah miriše po

mamnim mirisom starobosanske narodnosti, koja je još

čarobnija, kad ju zapažamo kroz zaviese turskih ženah.

Zanimljivo je i divno, kad gledamo očima svietske

književnosti kroz rešetke sarajskih pomislili blago i

134

bogatstvo domaćega duha, domaćega piesničtva. Uvalio

se cèrn komad u našu torbu; ali je taj cérn komad u

toliko divniji, što je zlokobniji. Samo treba svagda da

našinstvo ostaje cielokupno. Kad provirimo kroz pripo

viedku, ili piesmu kakvu iz turskih vremenah u saraj

ske odaje, bilo u Sarajevu, ili u Foči, taj nas po

gled očajava; on je žestok, prodire do dna duše. Оn

bi nas domamio i iztočnom mamom pomamio.

Ali sav rod duševnoga života u Bosni i Herce

govini pokazuje sa svim tim, da su nebrojene piesme

kćerke jednoga jedinoga otca, jednoga naroda slaven

skoga, zadahnute duhom njegovim, učuvane kroz vie

kove njemu u pameti; a danas, žalibože! u drugo ruho

prerušene, u ruho aginicah i pašinicah.

Pa zato age i paše, u obće silni Turci, najglav

niji zlotvori našega tiela i duha, ljube aginice i paši

nice, pa makar bile igrančice naše lipe. Jer ni Turčin

пemože odolieti dragosti slavenske naše majke, pa se

često sbiva, da nasladjuju javor-gusle ukočene i ohole

grudi poklonca polumiesečeva.

A kano što su stariji spisatelji bosanski, Lastrić

Pilip iz Oćevije, Radnić Miho, Divković Mate i Ban

dulović Ivo, premda su pisali i kadšto latinski, sve opet

naši, slavenski: tako su i turske spahije, promienivši

samo obred u cèrkvenom smislu, ostali pravi listovi

naše gore. Malo miešajući u govoru turske rieči, kako

kažu, engledišući, mole u nevolji stare molitve, zovu u

pomoć kćersta i svetitelje njegove, dakako iz potaje i

krišom. Slušaju pučke pievače i pučke naše piesme.

Ima još i danas mnogo turskih porodicah, koje su

se zaledile uledu turskoga gospodstva, neznajući nisame,

kako su prevarene, ili pomamljene laskavim nudkanjem

na samosilje i mastnim obećanjem, da će podèržati

imanja i kućišta svoja, ako prime alkoran. Tesu porodice,

kano sela kakva pod planinami, kojeje zasuo gorski usov

iznenada. Оne čame i stenju pod težom tudjinstva, te

očekuju blag dan, kad će sunce spasenja raztopiti straš

nu gérdosiju, pa će osvanuti liepo prolieće, puno

biela i šarena cvieća, eiela sela, čista i pitoma, mila

sela nedužnosti, draga sela slavenskoga žiteljstva.

Doći će tada vrieme oslobodjenja, te će stari obi

čaji i stare naravi našega naroda u Bosni i Hercego

vini pomoliti glavu, kano ljubičica izpod prolietne su

Sniežice, pošto su zimne plastunice odpérhale za zelene

planine. Ali prije treba kéršćaninTurčinu dimije da skine

na sablazan svietu usred biela dana.

Jer će doći vremena pravedne jednakosti, gdie

će čoviek umilostivitičovieka. Tai rob ima dušu, kano

svaki, mnogo čišću, nego nadut samosilnik. To nije

kati znači, nijekati bieli dan o podne.

Po Hercegovini žive još i sad običaj, po kojem

se, kad je gostba, ili čast kakva, posadjuju u zastavu

na dno stola prema gornjemu čelu jednaki sa onimi,

koji siede u gornjem čelu, iliti u zasiedi. Dao Bog

jedanput, dasiednemo, složna braća južne Slave, u za

stavu i zasiedu za sto jedne jedine srećne dèržave, svi

jednaki, bio kéršćanin, ili mahumedovac!

Onda ćemo se svi s ponosom ogledati na rodsvoj

u izbavljenoj zemlji. A imamo se i danas čim ponositi,

hrabro pèrkoseći svim zlim srećam narodnjim. Ondie

nam siedi Cèrnogorac, kano soko na timoru, te pro

matra glavnoga neprijatelja svoga. Nevolja i najljuća

sirotinja nemogoše njega privolieti na to, da se od

rekne narodnosti svoje.

Celava, a nepomična stiena ostaje slika i prilika

duševne snage cérnogorske.

Tu nam je opet za siedoglavim miriteljem-sud

cem, pod starim Velebitom smioni,vèrli brodar Sinjega

mora u Dalmaciji, koi se neplaši morskih talasah, već

se š njimi bez odmora hvata u koštac.

A onamo pogledajmo na Visuć, planinu, na lievoj

strani Cetine blizu Omiša. U toj planini stèrše zidine

od gradića, za koi se pripovieda, da ga je gradio

Stiераn, herceg, da je u njem najposlije siedio, od

turske se sile braneć. Tu se diže nebu pod oblake iz

medju Visuća i Borka planina Dinara. A ovo je mati

drugih planinah, po kojih se vere čelik-pleme bosan

sko, naročito hercegovačko, komu ni četiristagodišnje

muke nisu mogle poništiti junačkoga duha. Evo svie

dokah današnjega dana, Luke Vukalovića i vierne dru

žine njegove, kojoj čitaš na obrazu ciela, strašna, ža

lostiva plamen-pismena staroga junačtva.

Gle Sèrbina u Staroj Sèrbiji! Bistra glava, puna

spomena od stare veličine i puna pouzdanja u bu

dućnost.

Baci oko u Šumadiju, na Sérbina u kneževini

Sèrbskoj, koi jesmionom rukom sa sebe skinuo težko bre

me, te prokèrčio put zrakam sunčanim, da obasjaju

sèrbsku šumadiju, koju je stud i led zadugo ubijao.

Pogledajmo Krajišnika, koi se hrabro borio sa

sedmoglavom haždajom iztočnoga divljačtva, odvraćajuć

ju ća odatle, da neprodire dublje u izobraženu Evropu.

Kad podješ dalje, eto ti Sriemca! Snažan, kre

pak, čio, neprevertljiv, postojan, kan0 stanac-kamen,

nadbljudava sèrbski Athos, Frušku goru, grobove i

zadušnice niegdašnjih vladalacah svojih.

135

Ondje nam proigrava srećni Banaćanin, radujuć

se rodnoj zemlji, gdie je slavni Dosithej ugledao danak,

plodan duhom i sèrdcem. A do njega evo Bačvanina, u

koga je hrabrost posestrima radosti! Takav nam je i

pobratim Slavonac.

A što da kažemo o Slovencu u zemlji Štajerskoj,

Kranjskoj i Koruškoj, po prirodi u toj Bosni siever

noga diela Južne Slave, u sievernoj Iliriji Napoleono

voj? To su korienite, okušane,jezgrovite straže prednje

prema zapadu, kano što je Bugarim čuvar jugosla

venstva prema iztoku. -

I narodnost ima vojske i junake svoje. Slovenci

su junaci narodnosti,na poprištu za slavenstvo vojujući

ljutu vojsku. Oni su si podigli žilavim postojanstvom

uzperkos Niemčadiji viečan spomenik narodnoga ju

načtva, komu slava nesmije nikad u nas potamnieti.

Oni su sebi, kroz viekove zadèržavši slavensku na

rodnost svoju, u poviesti uzdigli spomen, dugoviećniji

od kova i kamena, pa jim imena neće izbrisati nikoje

vrieme. Slovenci su medju svimi Slaveni postali klassici

narodnosti

A što ti, Bosno, što li ti, Hercegovino?— Viek

plačete i jaučete, a mi svami, što još jednako nad

vami maše težkim bičem gérdini Turčin, paleć vam nad

glavom živ oganjrobstva. Vi molite, skrušene, Boga, da

vas oslobodi te nemani; ali vam plač i jauk ostaje ža

libože zaludu, te svaki dan slušate i gledate sve groz

nija diela nad ubogom rajom, koja cvili i pišti u do

talih *) i tamnicah. Svaki dan slušate sve gorčiji jauk

njezin, gdie strepi od risovah, agah i begovah, od hi

jenske naravi poturčene. Ah, Svemožni, možeš li mir

nim okom motriti mučionicu BošnjakahiHercegovacah?

Možeš li motriti, gdie će siromasi skapati skoro u ne

volji od turske nemani? Jauču i mariču; ali jim je, ču

da golemoga! još ostao lik perve naravi, kano što smo

nastojali dokazati u verstah ovoga diela.

„A megro has a soul, an "please your honour“, said

the corporal (doubtingly).

(Sterne.)

I ovisu roboviučuvaliugrudih cielu dušu svoju. Boš

njaci i Hercegovci nisu klonuli duhom. Ličnomjakošću,

duševnom snagom i, tako reći, žilavošću mogu oni sve

raditi, te su podobni, da pregone mieru u zlu i dobru.

To su čili konjici, kojim treba svagda i svakako dobra

kočijaša i jakih uzdah.

*) Dolafi su načinjeni od derva kano kalupi upravo za nesrećno

čeljade, da se pribije , te nemože ni nicati, ni liegati, ni

spavati, ni siediti.

Zla kob, koja četiri sta godinah obilazi kano sa

blast taj narod, promieni dakako pojedince ljude u ćudi

i značaju. I tako jim je oprez i nepouzdanje, sumnja

i plahost ušla u narav, kano svojstvo izmedju pèrvih.

Kako li se slaže junačtvo i plahost? Čudo! Ali je tako.

Osim toga opažamo, da su Bošnjaci i Hercegovci.

premda zarobljeni i potišteni, bolna serdca, preko na

čina žedni slave, upravo slavohlepni, što se tako liepo

podudara s prirodjenim čuvstvom junačkim. Svatko

misli, da je odredjen na što bolje, na što ponositije.

Ali preko svega vidimo, da je duh junački, ona

sèrdčanost starodavna baština, slavna otčevina od ju

načkih otacah, koje su sinovi radi pominjati zahvalno i

pohvalno.

Junački je duh brus narodnoga značaja, eda li je

cio i čitav. 0 taj brus takosmo i mi, te opazismo,gdie

je neizlizan i tvèrd, da – podoban, da gladi sablje i

mačeve za nove ljute bojeve. Opazismo, gdie je taj duh,

jezgrovit značajzlosrećnih naših zemaljah, wieran drag

kroz život, uslov životu nesrećne naše braće.

Taj narod gradi junačka diela, dok bi drugi pla

činjao, da pati ovoliko, kano plačljivo diete.

Za dom, za narodno ime, za rod, za obraz i za

danu tvèrdu vieru hèrle Bošnjaci i Hercegovci svagda

spremni i gotovi u vodu i živ oganj, žestoki, kano

žeravica, prezirući duh života.

Vitežtvo se njihovo neosniva na kakvuudarcu vitež

kom,već na dičnih dielih. Ovim sujunakom odpamtivieka

ljuti bojevi učitelji i dielitelji vitežtva. Muke térpeći i

borbe trajući, dopadaju gèrdnih ranah, pa se opet uče

izkustvu, te zaslužuju pravo ime vitežko.

Sérdce se njihovo uza sablje i šestopere dočekalo

puščanoga praha, razvilo i oklopilo oružjem, te je da

nas kano nado plemenito.

Vitežtvo i piesničtvo ostaju osnove narodne i

domaće sreće i budućnosti njihove. Bošnjaci i Her

cegovci na zveket oružja i uz glas piesmin iz ko

lievke i povojih ulaze u život. Živu i rastu, bojak

biju, pievajući svakojake piesme. Izlaze iz života.

ostavljaju sviet bieli, pievajući piesme.

Piesme su kćeri sve kolike radosti i žalosti na

rodnje. One su žive slike i prilike svih ni dah i spo

menah narodnjih. One tvorcu svomu, narodu, razkrivaju

tajnosti duše i sèrdca, te su zato najprikladnije tuma

čice spisatelju, koi piše o čudi kakva naroda.

I zato smo upravo, pišući taj dio Х., koi govori

prema pomenutoj osnovi o značaju, o naravih i obi

čajih bosansko-hercegovačkoga naroda, u pomoć pri

136

zvali piesmene priče, kano najviernije i najjasnije šap

taje duševne unutrašnjosti kakva godj maroda.

Ako se ta istina odnosi na svaki narod, to jest,

da je piesma mila bèrbljavica sérdačnih tajnostih, a ona

valjajoš većma i mnogo pouzdanije za južan narod,kano

štoje naš, koi lije jamačno svesuze i sve radostne toke

slasti svoje u glasove piesmenstva, čas potežući tu

robno gudalo po javor-guslah, a čas dirkajući u tam

burice, sitne dangubice.

Ali kano što sepravepiesme nedaju prevoditi na ini

koi jezik, već samo, tako reći, prepievati, što je svagda

vèrlo trudno: tako je mučno,zaista stoji punotruda i na

tege—i opisivati jezikom ljudskim takve stvari, kano što

je serdce, duh, značaj, u obće svojstvo kakva naroda.

Mi smo to sa svim tim pokušali, pa bilo čudno,

ili naravno. Najposlije ima utiešnica-rieč, što kažu stare

bake: Zv čoviek sve može!

Započeli smo, opisujući značajnost nariečjau Bosni

i Hercegovini, pomislivši, da je jezik pèrvi tumač ži

vota ljudskoga. A dalje promatramo na svoj način sve,

što si čitao, mili čitatelju, ako si bio blagovoljan na

čitanju.

Ali da ovaj dio nebude dielo Penelopino, trebalo

ga jeiz početka valjano zasnovati; a kad je bio zasno

van, e onda dotierati, pa sad živo svéršiti.

Iz cieloga razabiremo i razumijemo, da je narod

u Bosni i Hercegovini, u koliko može, po značaju či

tav, cielokup i jezgrovit; po naravih i običajih dosta

čist i neodtudjen, u obće neizopaćen u narodnom svoj

stvu; neznajuć zasad, što je meko, što li ugodljivo,

biti će u potonja vremena zdrav i žilav omladak one

moćalih srodnih narodnostih.

Sav je sviet bieli jedna jedina domovina, u kojoj

ljubimo svakoga čovieka. No svaki nas voli svomu.

Tako i mi, želeći izobraženje svih plemenah, žudimo

ponajprije oslobodjenje duševnih, svojstvah naroda

Svoga.

I tom smovrućom žudnjom prispieli na kraj diela

Х. ovih viestih, što nisu nikakve uviesti ciepidlačke,

već, kano mlade ptice-poletarke, polieću sa grane na

granu; ali svagda — na jednom jedinom stablu.

(Dio XI. sliedi.)

Макrodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

Nemoćnik je neizvidan, ki svoju zled nepozna.

Najlakša je Božja pravda.

Urednik iizdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Nemoj se kriti za párste.

Nebi bilo k..., da nije ro .. ...

Nebi bilo kamate, da nije zločestva.

Najela se živa mesa.

Na zimovište se nepada, gdie nije darwa, hlieba i stada.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

Rya dziejdów pišmiennictva polskiego. Osnova

književne poviesti poljske. Napisao Leshaw (bukaszewicz. Izdanje

III. Nakladom knjižarnice Napoleona Kamienskoga u Poznanju. 8.,

str., 860.

Ova knjiga opisuje od prilike 1800 znatnih imenah književ

ničkih , koje od visoke, a koje od nizke vèrste, te je zaista suho

zlato za znanost književne poviesti poljske. Djelo je u razrede raz

redjeno i u književna doba razdieljeno.

Mówa M. T. Cicerona. Preveo i propratio važnimi po

viestnini biliežkami Jozef Andrzejewski. Nakladom pomenute knji

žarnice u Poznanju. To je dobar poljski prevod besiede Ciceronove

za A. L. Archiju, piesnika. Ta je besieda ugledala sviet na našem

jeziku, prevedena po V. G., još 1863. u ovom časopisu. Gl. str.

225., 234., 242. i. g.

Nova nauka czytanila i pisanila. Po Maksimu Ziem

kiewiczu, učitelju pučkih učionicah. Umnoženo i popravljeno iz

danje II. Nakladom pomenute knjižarnice u Poznanju.

K tomu je nauku poljskoga čitanja i pisanja dodan kratak nauk

o pravopisu i slovnici. Knjižica je vèrlo prikladna, te može mnogo

koristiti nastavnomu napredku braće Poljakah, kojim treba , kano

što i nam, takvih umnih učevnih knjigah.

Kraj kriešćenago svieta. Dio II. izadje u Petrogradu.

Potom ista knjiga pod nadpisom: Šume u snu, ili Pripoviedka, koji

se divlji narodi dese u ruskih šumah. Tu opisuje spisatelj Kam

čatku i žitelje ove zemlje, Amur, rieku i obalare, potom Tunguze,

Jakute, Vogule, Žyrjane, Vojake, Čeremise, Čuvaše, Mordvince,

Kanjele, Čuhne i ostale, ponajviše slavenske narode.

RAnjiževnost ruskoga zemljo-, déržavo- i na

rodopisa za 1864. godinu. Napisao V. J. Miežow. U Petrogradu.

Vojna, itd. Ruska vojnica s Turskom i poljskimi saveznici

od 1769-1774. godine. Dio I. Većinom po neizdanih još ruko

pisih i podatcih dèržavnim troškom na sviet izdao satnik glavnoga

štapa, A. Pietrow. U Petrogradu.

Putopisne cértice Vladana Gjorgjevića. U Biogradu 1866.

Pérvi svežčić donosi tri cèrtice: Miramare, Put k starodavnomu sa

nostanu Studenici u Sèrbiji i Polet u Lesko-sasku Švicarsku, sve

u obliku putne pripoviedke. Druga je cèrtica najzanimljivija; jer

je Studenica dosele slabo bila poznata. Miramare poznaje i naše či

tateljstvo iz lanjske Danice. Gl. Polet na more po W. G., br. 30,31.

Bérzojav na makem jeziku. Sèrbske novine javljaju

u broju 16. ove godine, da seu zemljah onih vladah, koje su pri

stale na bèrzojavni ugovor parižki, ili hoće još da pristanu, u na

predak mogu viesti javljati bèrzojavom na našem jeziku; ali treba

latinicom da su pisane. Nebi li naš sabor mogo izraditi i za našu

Trojednicu istu književnu blagodati?

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Broj 18. U Subotu 5. svibnja 1866.

Оn ju moli, ona neće, To on jaču ljubav stieče.

Оn ju sliedi, ona uteče. Dragi su mu š nje svi trudi;

Što je ona verda odveće, Tako hudu većma žudi.

Ignj. Gjorgjić. Sgoda IX., 31.

Dvor u moru. Glavu sagne nakraj sitna čuna,

Oko stere duboko u more.

“ 33, i Tu mu zuji ona kobna struna,

Tiha noćca zalazi za goru,

3. Tminami se sinje more titra.

Tko je ono još u onom dvoru,

Gdie plam skače, kano munja hitra ?

Stara majka ondie pripovieda.

Tih se šapat kroz noć razabire,

Kćerka sluša, od pričice preda,

A mlad momak u čudu ponire.

Sve se manje svaki časak čuje;

Staro spava, mlado sanke sanja.

Samo mladić neće da miruje;

Njega priča majčina proganja.

A kad gluhi časak noćni dodje,

Оn se, budan, iz postelje prene.

„Glas istine neka u sviet podje!“

To poviče, tim se na put krene.

Вielom stazom pravo moru hèrli;

Na bregovih čamac odvezuje,

More gleda, duh ga prati vèrli,

A noć mirna njega ohrabruje.

Ali gdie ti mukli glasi ječe?

To je struna kobna iz daleka.

Ali gdie te glasne trube zveče?

Cašah stoji i sabaljah zveka.

Tu zapaža čudnovate dvore:

„Bože! bieli evo dvor prosieva,

О kojem mi majka priču veli!

Okolo se biser-zid zadieva,

Od njega se svaki talas dieli!“

Dvor je muko, kano led studeni,

А iz njega živi oganj sipa.

Sluge terče, samo okom treni,

Biesno kolo tamo amo djipa.

Sve u moru, sve u sinjem sieva.

Tu se igra dvorska moma mila

U družini modrookih dieva“,

Kano morska u tom dvoru vila.

Sad mladiću čudo glavom kreće,

On sav strepi od mukle tutnjave.

U nesreći sred tolike smeće

Njega čuvstva strahovita dave!

Pomami se, kad zapazi onu

U tom kolu, koju je ljubio.

„Мајko!“ zovnu, duhom jadan klonu;

Očajao, u more skočio ...

U to zora sa iztoka rudi,

A tih šapat ladan vietar nosi.

18

138

Po bregovih morskih ribar bludi,

Mreže nosi po jutrenjoj rosi.

Оndie mu se malen čamac njiše.

Niešto sluti, grudi mu se boje,

Baca mreže, diže mreže više,

Gleda, što je? Mértav mladić to je !

Tiha noćca zalazi za goru,

Tminami se sinje more titra.

Tko je ono još u onom dvoru,

Gdie plam skače, kamo munja hitra ?

Stara majka kraj propela moli,

U tišini dvor na briegu tone;

Zastiru ga krila ljute boli:

Staru majku tužne misli gone.

Prividjenja.

Mašta po I. Turgenjevu.

(Nastavak str. 132.)

Bijah već i odprije po niekoliko putah u Parizu.

Zato sam odmah i poznao miesto, kamo se Eliza za

letiela. Bijahu tuilerijski vèrtlovi sa starim kestenjem,

sa želieznimi rešetkami, s tvèrdjavami i sa zvierskimi

zuavi, kano stražari.

Sad letimo kraj dvorca,sad kraj cèrkve sv. Roka,

gdie je na podnožju prolio pěrvu kerv francezku Na

poleon I. Stanemo visoko više Boulevarda des Italiens,

gdie je postupao Napoleon III. po primieru pervoga,

pa još i onako srećan.

Gomile naroda, stari i mladi kicoši, koštunjavci,

gospodje, prekrasno odieveme, vérvljahu uzasebice;

pozlatjeme se blagovane i kavane krasno svietljahu

od sjaja; kola i kočije od svake ruke stropotahu po

Boulevardu. Svagdie, kud bih samo okom trenuo, sjaj,

huka, buka, metež i vreva ... Ali, čudo! Nimalo ne

zaželim, da ostavim čistu, tamnu, zračnu visinu svoju,

pak da se tomu mravinjaku ljudskomu primaknem.

Meni se činjaše, kano da odozdo uzlazi vruća, težka,

mukla promaha, niti milomirisna, niti neugodna. Zako

lebam se... Na jedanput zvérkne do mene, kano zve

ket od želieznih motakah, glas niekakve uličke raz

bludnice. Taj mi glas dolažaše na susret smionim

jezikom, dirajuć me u uši, kano žalac kakva gada. Od

mah prividim kameni, vèrlo jagodičavi, pohlepni, pro

Stački obraz parižki, lihvarske oči, bielu i cèrvenu mast,

visoko uzavite kose ikitu svietlih,umietnih ružicah pod

zašiljenim klobukom, ostrugane nokte, kano čaporke,

ogromnu krinolinku ... Zajedno prividim i našega brata

iz Stepe, kako sliedom sliedi podkupljivu tuludku. Pri

vidim ga, kako krije, zabunjen, prostačtva; u govoru

silovito čagèrtjuć, hoće da usvoji način parižkoga ne

ženje. Čujem ga, kako žvižduče, kako se sklibi i na

smieva, laska i ulaguje.... Popadne me gadno čuv

stvo ... „Ne“, pomislim u sebi: „Ovdie Eliza neće lie

biti ljubomorna ...“

U to opazim, kako se malo po malo zemlji pri

mičemo. Pariz nam se sa svom bukom svojom i sa svim

dimom svojim pomoli pred očima.

– Stani! reknem Elizi: Nemože biti, da mi nebu

de ovdie zaparno i mučno!

— Та sam si me molio, da te donesem amo.

– Valja mi reći, da sam kriv, pa zato i pori

čem, zašto sam te molio. Nosi me odavle, nosi, mo

lim te, Elizo! Eno gle kneza Kulmametova, kako na

hramljuje po Boulevardu, a prijatelj mu njegov, Sergij

Varaksin, maše rukom i viče: „Stiераnović-Ivane, al

lons souper / Jari engagić Rigolboche samo !“ Nosi me od

mah od ove Mobile-maison-doriče, od skupa jockeyah i

figurah, od tih obrijanih čelah vojničkih i obieljenih

vojačnicah, od tih gradskih šerežanah sjarčjom bradom

i sa čašami mutne žeženice. Nosi me od te gospod

igre po kavanah i od igre na bursi, od tih cèrvenih

vèrvacah, koje sjaju nesamo uzapučju od repatih odielah

i haljinah, nego i u zapučju od plaštevah, od Monsieur

de-Fona, izobretnika de la spćcialité du marriage, i od

bezplatnih savietah Dra. Alberta, odslobodoumnih čita

lištah i javnih knjižnicah , od parižkih lakérdijah i pa

rižkih kazalištah, od parižkih dosietakah i parižke ne

znalosti. .. Bieži! bileži! bieži!

— Pogledaj dolie; nisi više nad Parizom!

Poniknem nikom . . I tako bijaše! Pod nami

se prostire tamna ravnina, izprepletena bielimi stazami

Samo straga na obzorju, nalik na rumen s neizkazana

požara, sievaše odsievak od nebrojenih sviećah u toj

priestolnici svega svieta bieloga.

ХХ.

Opet mi padne na oči koprena ... Opet onesvies

nem. Najposlije nestane koprene.

139)

Što vidim pod sobom? Kakvi li su ono vèrtlovi, za

rubljeni nasadjenimi lipami, zaobljenimi omorikami,

kano suncobrani, triemnici i hramovi po ukusu pom

padourskom, kipovi od vučajah i morkinjicah po kliesu

Berninijevu sa rococo-fratoni u sredini veružastih rib

njakah,s nakitjenimi, nizkimi priručnicami odpocèrnjena

mramora? Nije li to Versailes? Ne, nije Versailles.

Liep dvorčić, rococo, proviruje izza sile kokoravih ras

tovah. Miesečina sja mutna; čadji su ju zasterli. I

zemlju je pritisla mala para. Oči nemogu razabrati, eda

li je miesečina, ili magla, što se prikazuje. Tu na

ribnjakujednomspava labud. Dugačkamu se ledja biela

saju, kano smèrzo snieg stepni; ondie se u modrikastoj

siencina podnožju odkipovah svietle kriesnice, nalik na

drago kamenje.

— Mi smo blizu Manhajma, reče Eliza: ovo je

vèrt Schwetzingenski.

– Dakle smo u Niemačkoj! pomislim i stanem

paziti. Sve bijaše tiho. Samo na jednoj strani žubo

raše samotno i nevidjeno vrelo. Upravo mi se učini,

kano da tko izgovara svejednako jednu, te istu rieč:

„Da, da, sve da !“ I na jedanput prividim, kano

da upravo nasred staze izmedju stienah od zarub

ljene zeleni niekakav plemić, koracajuć na viso

kih, cèrvenih petah, u odieći, zlatom izvezenoj, i s na

branimi narukavci, noseć čelik-vučac o bedrici, pruža

ruku niekakvoj gospodji, nagizdanoj naprašenom i na

toranj izčešljanom glavom, ukrašenoj priliepljenim obliž

kom... Cudnovati li, bliedi obrazi!... Bliže ću jih

gledati; ali su mi već umakli. Samo vrelo žubori.

–То su sanci, što se onud šetju, prišaptje mi

Eliza... Sinoć jih bijaše sila vidieti... sila. Danas

mogu oči ljudske jedva ugledati te sanke. Napred!

napred! Uzvijamo se poviše i letimo sve dalje. Tako

ravna i jednaka bijaše naša letnja, da se činilo, kano

da se ni nemičemo, nego naopako, da nam leti sve na

susret. Pomaljahu se valovito prepletena bèrda šum

ska; ona se, sve rastući, k nam pružahu. Već jih

vidimo pred sobom sa svimi uvojci, s kukovi, kosami,

sa uzkimi livadami, sa ognjenimi kolobariu sanljivih selih

i sa hitrimi potoci u prodolih ... Mi smo usred Cerne

Šume.

Berda, sve bèrda — išume krasne stare, ogromne

šume. Noćno je nebo vedro. Mogu razabrati svaku

vèrstu od dèrveća, a osobito veličanstvene jele sa bielim,

vitim deblom. Ovdie se i ondie na kraju šume pokazuju

sèrne. Krasno i gizdavo stoje one na tananih noguh, te

okreću umiljato glavice svoje,velikima, cievastima ušima

strižući. Savèrh gole stiene pružaju razvaline od sta

roga tornja žalostne polupodèrte zubinesvoje. Više sta

rih, raztrošenih zidinah sjaju u miru zlatne zviezde.

Amo od maloga, gotovo cèrnoga jezera pišti, kano od

potajne tuge, ciči zmija-gubavica. Još mi i drugi po

dugi tužni glasovi zvečahu u ušijuh,kano zvukoviharpe

Aeolove. Ovdje je čudna zemlja svakojakih pričah i

I ovdie se prostire ista tankotkana miesečna magla, koja

me je u Schwetzingenu obastirala. A što se dalje bèrda

prostiru, ona sesvetovećmasguštjuje. Ja mogu razabrati

pet, šest, deset različitih stupnjevah, vèrstah i sa

vèrstah Sienke na kukovih od bèrdah, pa nad svakom

od tih muklih promienah caruje i sanja bliedi miesec.

Uzduh diše blago i tiho. I meni je blago i tiho oko

serdca.

— Elizo ! Ti li ljubiš zaista ovu zemlju?

– Ja neljubim ništa.

— Kako to ? Ali ljubiš mene?

—Тebe ljubim! odgovori, kano da nehaje za

pitanje.

A meni se pričini, kano da me je rukom čvèrstije

zagèrlila.

— Napred! napred!

ujedno studenim glasom.

(Nastavak sliedi.)

poviče Eliza zanositim i

7Zemljopisne viesti

O

Bosni i Hercegovini.

Zaglavak.

Nier un mal, ce m'est pas le detruire.

Cypr. Robert. Les deux pansl.

Kano što je mučno gdiekomu, doćiu pohode, stu

piti preko praga, tako je težko i, započeti svaki spis.

Ali tko je dobro započeo, može dobro i svéršiti.

Mi mnijemo opet, da je mučnije svèršiti, nego

započeti; jer nam se čini, k tomu treba nesamo okret

nosti, vieštine i smionosti, već i malo nemara, da

se Soviek otrese zasnovanih pomislih, malo tvèrdokor

nosti, da čoviek zaboravi napisano, pak da počne novo.

mab tvèrda serdca, da se razstavisa omilielimi slikami

i prilikami, u obće, otresitosti. Čini nam se, zora sviće

voljnija i veselija, nego što sunce zapada. Ovo žali

razstanak od zemlje.

1s

140

Blago je svakojakih rudah u Bosnisakriveno, pače

ni taknuto, kakva nema možebiti sva kolika Evropa.

Zemlja ga krije, a neznanstvo i nevieština čuva, mo

žebiti za boljinak budućih vremenah

Zemlja ima silne šume; ali su zapuštene. Turci

dodjoše i turski jih zagospodariše, to jest, zanemariše.

Zemlja ima dosta protokah, koji bi plovni bili,

da se urede. Samo treba podhvatljiva duha, koi će

raditi. Protoci su životne žile tërgovini i prometu.

Drina, Morača, Vérbas i druge rieke uzbujavaju

svake godine ponajviše od gorskih lužkih vodah. Ima

i drugih povećih, medju kojimi je Sava dakako svietla

kruna i kraljica.

Bosanske zemlje imadu i danas dva, ili tri tèrgo

vačka izlaza u izobražen sviet, u Sèrbiju kod Bieljine,

u Avstriju kod Broda, i u Dalmaciju, Sinjim morem u

Italiju niže Cerne gore kod Omiša preko Skadra, gdie

teče rieka, nestalni Drin, koi mienja maticu svoju.

Bojana je rieka za splavove. U nju utieče Drin

kod grada Skadra, krivudajuć kano zmija ovamo onamo

kroz doline i ravnine.

Pliva je dobra rieka. Gubi sebi glas, upadajuć

u Verbas. Inače ima još sila rukavah, trakovah i rie

ćicah, koje bi sve bile valjatne pomoćnice tergovini.

Tèrgovina bi ovdie bila u svašta, kano što je i

danas. Ali kakva?

Glavna je potreba, pače pervi uslov živu tergo

vanju uredjenje dobrih drumovah.

Ali kako je tomu u Bosni? Tu nema ni dobrih

putevah, a kamo li tèrgovačkih drumovah. Tergovci

mogu ovdie prolaziti s pazara na pazar, samo ili pješ

ke, ili jašući ponajviše u karvanih.

Karvanske su pruge poznate, pa je na njih pu

tovanje u skupu pouzdanje od zlikovacah. Osobito je

na glasu karvanska pruga primorska preko planinal, a

to preko konaka Sakata,blizu Spasa, pak od Skadra put

Prizrena. Ovud putuju ponajviše tergovci od svake

ruke, kano što i učeni putnici, presiecajući divljač

od Bosne ponosne pravo Avstrijskomu рrimorju u

Dalmaciji.

Put od Skadra do Prizrena vodi čitave dane kroz

metaknuto prastanje najliepših cèrno- i bielogoricah. U

tih bi se šumah mogo nasieći dervah; ali visokih, tako

reći, nebotičnih stabalah, koliko bi jih sva pomorstva

i brodovlja evropska trebala za mnogo godinah. Putnik

se može lasno osviedočiti na pèrvi pogled, koliko je

tu blago ovako zakopano bez koristi i probitka.

Ali Drin, drug i prispievnik Bojanin, nije lak

za plovitbu sbog silovita toka. No množtvo bèrzicah

može uman riečkiureditelj tako upraviti, da bude od njih

jedna jedina matica odprilike,kano što je Drava uredjena.

A svakako, kako sad stoji prirodno gospodarstvo

uBosni, a naročitou Hercegovini, razmatrajuć cielo pod

ručje, kroz koje teče Drin, može svako oko opaziti, da bi

vriedno bilo urediti, pa bilo ivelikim troškom samu rie

ku. Jer bi ona u kratko bila vèrlo zahvalna.

Nema naprotiv sumnje, da bi već danas mogle

po Drinu ladje ploviti A kako mu drago, zakovao bi

pataricu, koi bi se toga primio. Dragocienosti su ve

like sahranjene u utrobi one zemlje, velika gradja sva

kojaka stoji na njoj, a radnici su vèrlo jevtini, ruke

gotovo badava ; protoci su prosti. Puklo je polje duhu

podhvatniku; nema ga valjada drugdie u Evropi, kakvo

je na tergovačkom izlazku iz Bosne i Hercegovine put

primorja u Dalmaciju.

Pogledajmo sad na brodsko izlazište !

Najzelenije njive i poljane, svakojako bujno bilje,

prekrasne zeleni zamienjuju suhovèrhe dubove. Polo

ženi dolovi presiecaju,kano prolozi i dubodoline, zemlju,

te dopiru do valovah hitrotoke Save. Oh! vriedna je

zemlja, da se izbavi, — vriedna! Slavljena piesmom,

imajuć krasne doline, gojeć hrabar narod,sama pleme

nita i vitežka, nije li vriedna, da se izbavi?

Zlobno sieme, tursko pleme, da nestane! Turčin

je ugrabio sreću našega roda; na medžlisu (na vieću)

u Sarajevu, na divanu vezirevu kuka ona žalostna. Gazi

ju Turčin. Ako si koi sunčan dan gledao u ribnjak,

gdie plove zlatne ribice, te se amo tamo uzmiču, oso

bito jedna: takva je i ona, kad hoće da gleda, a nie

što ju odvraća. Nje ima i nema. Ona je, kano da

biva i nebiva; sama — nebilica narodu.

I preko Stare gradiške ide tergovačko obćenje iz

Bosne. Ali kano što ova zemlja naginje više k Savi,

tako Hercegovina teživećma na Sinje more. No je Bosna

svakako bogatija od Hercegovine, bar sudeći po rodi

nah i proizvodih, koji su po svem svietu na glasu.

Sav sviet bieli zna za bosanske kêrmke, tako

nazvane bagune, kako su dugački i rutavi, pretili i

gojni. -

Bosna ima niešto, čega druge zemlje, mnoge kra

ljevine i carevine, nemaju. Оna imade na glasu konjuš

nicah, hergelah, gdie se ždriebe i tove čvèrsti i vi

loviti Bošnjaci. Ta to je sva majstorija turska, gojiti

konja.

141

Bosanski su konji na glasu, čili, krepki, Ognjani

i mukotérpni, kano Bošnjaci, tovioci njihovi.

Bosanski su pietlovi, iliti orozi glasoviti. Pievaju,

kukurieču, kano kokinkinski; ali su jači, pa i bolji za

naše zemlje, gdie je ladnije podneblje.

Pietlovi su turski pievači, alkuranu upravo po

ćudi. Oni su u Bosni miesto pievanke. Pievaju, da

jim se glas čuje u deseto selo. Tako se osobito noću

ori i razlieže pored pasjega laveža. To je turska

glasba.

Da metnemo bosanske pietlove na jedno krilo od

težlje, pad da jih težimo, bili bi teži i jači od doma

ćih naših kokotićakah. Но, Bosna obiluje pietlovi! No

i drugčije

Ali, hvaleći jednu, nesmijemo zaboraviti blizanku.

I Hercegovina ima niešto, čega nemaju mnoge ostale

zemlje Ona imade osobite glave, mudrice, bistre, pa

metne, otresene ljude, koje su vile uočile. Ona radja

keršne momke, zamašite mome i silne mišice junačke.

Kad smo ušli u bosanske šume pod tankovèrhe

rastove, gdie se kêrmad žiri, te mislimo niešto certati

otom gospodarstvu i tergovini u Bosni, nemožemo mu

kom minuti silno dèrvarstvo bosansko. Čitave ure

putuješ, pa nevidiš ništa, već šumu, te šumu, strašne

lugove bosanske, cerne, vite, kokorave, guste, zelene.

Mnogi su lugovi već izsiečeni, spaljeni u pepe

ljiku, u potašu, ili su upotrebljeni za gradjenje dugah.

Mnogi su térgovci obogatieli, mlateći i zatirući ve

like šume po Bosni. Najveća je tergovina u duge.

Bosanske duge prolaze dobro nesamo po svih trg.

gradovih Evrope, već dopiru iu Ameriku. U Evropi na

ročito idu preko Terzita na pomorsku tërgovinu do

Marsilje, gdie se živo kupuju „bosanske duge“, les dou

ves bosniaques.

UTerzu ima dosta naših tergovačkih porodicah, iz

Bosne i Hercegovine, koje su se izselile. Gdiekoji su

naši tergovci dobri, te imaju vieru nesamo na teržištu

svojem, već i po svih većih gradovih.

I pamuk raste u Bosni. Sieme mu se nabavlja

iz Misira. Pamučna ta roba ide dobro u tergovačkom

svietu.

Bosanski duhan nije najloši. Najbolji napreduje

u sandžacih, u hercegovačkom, utravničkom i banjaluč

kom. Ovdie je zemlja rahla za duhan.

amo dobiva iz Pilipolja.

Тrebinjski je duhan u Hercegovini najpoznatiji i

najmiliji. Sieme mu dolazi iz Jenidže, gdie je i riži

dobro sieme.

Sieme mu se

Kod Bieljine u zvorničkoj mahiji ide takodje

glavna jedna žica tërgovačkoga prometa izBosne preko

Drine, vode ladne, osobito, kad je vojnički prolaz tur

skih četah. U Bieljini siediponajviše serašćer, niekakav

poglavica pred vojskom, kojoj će, ako Bog da! do

skora udariti smèrtno zvono. Ista je rieč u Ingleza za

prolieće, koja i za izvor. Nije li to umno? Jer pro

lieće nije ino, već izvor godišnjih sladostih i koristih

Može biti, te će ovo prolieće biti izvor spasenja jad

nomu rodu našemu.

Nepravednici, makar bili pèrkosni, kano bubanj,

što ga bije noćna straža, neutekoše oštrim kljunovom

smèrtonosnih gavranovah.

Da, cérnigavranovi,glasnici cernihviestih! Strašno

je čuvstvo, što obilazi čovieku grudi, dok se šeće je

seni, te gleda mirnim okom kobni let njihov, gdie le

реću tamo amo po zraku. Da u jedanput slete svi

jatom na čovieka! Strašno li čuvstvo! A to nije čuv

stvo u Bosni i Hercegovini, već siede cèrni gavranovi

narodu na grudih; nedaju pridići glavu pravu junaku,

koi se može tiešiti, podvikujuć piesmu uz planinu:

„Vrieme mrakom od zabiti

Care i carska kri'e imena:

Samo "e svietla viek na sviti

Dielah uzmožnieh uspomena!“

(I. Gundulić.)

Da nam je pero šestoperac, a hartija bojno polje,

već bi svaki neviernik bio zaglavio pod našim udar

cem. Neviernici su zaklonili našemu narodu Sunce na

predka u duševnom i tvarnom pogledu.

Dok duševno mračnjačtvo vlada zemljom, dotle

udara i tvarno blagostanje svesebice u nazadak. A

kolik je mrak u ovih zemljah, možemo razabrati iz

kratke cérte.

Busovača je varošica u Bosni medju Fojnicom

i Travnikom. Miesto je pomalo, tergovačko. Ovdje če

ljade niekakvo, dostojno viere, pripoviedi zanimljivu.

a ujedno i čudnu sgodu, koja će podosta obasjati cielo

družtveno stanje bosansko.

Posred Bosne do dva mieseca danah nebi govo

rili o drugom, već o niekakvih ljudih, koji hvataju

dietcu, te se njom hrane.

Nedaleko se od Zienice igraše čobančad, stoku -

pasući čuvajuć. Ali kad evo izadju iz šume tri neo

bična čovieka, uhvate diete jedno, a ostala pobiegnu,

te jave težakom na njivi taj dogadjaj.

Težaci, nalegavši u potieru, uhvate jednoga zli

kovca Pa, diete mu otevši, svežu ga i dotieraju u

142

Zjenicu nadomak Travniku. Iz Zienice ga opreme, sve

zana, u Busovaču, gdie ga je sviet gledao dva dana

kano što niekad nadri-cara, Pugačeva, na moskovskom

tèrgu. A odatle ga odaženu potomuSarajevo. Tu stupi na

izpit pred vezira, koi je dobar sudac-iztražnik. kad

valja udarati na muke kéršćansku dietcu. Zlikovac po

kaže veziru odielo svoje, iz koga se vidielo, da to nije

čoviek, koi hvata dietcu, da se njom hrani, već da

ju odvodi u samoću, te iz nje izpipava, prieteć joj

svakojako, eda li znaju za oružje kakvo, ili puščani

prah u kojoj kući; jer je stigla viest u Stambol, da je

iz Sèrbske kneževine preneseno mnogo praha, olova i

oružja u Bosnu, pak da je po seljanskih kućah raz

ture10.

S toga ovaj čoviek, dietolovac, pred preuzviše

nošću njegovom, vezirom, nije našast ni u čem kriv,

već je sa vojnici bio poslan u iztragu rečenih prenese

nih stvarih po sumnjivih miestih.

Dok se takve gérdnje svih zakonah sbijaju pod

okriljem najvišega sudišta, pred očima izobraženih kon

sulah, da napreduje tergovina većim i probitačnijim

napredkom !

Od tergovine kakveuistinu nispomena nema ondie,

gdie lična gradjanska sloboda nije svim dèržavljanom

jednakom mierom podieljena i tako obezbiedjena.

Osim toga nije ni na pragu naprednjega tergo

vanja ona zemlja, koja nema ni najprostijih urednih

obćilah.

Urednih poštah kakvih u Bosni, žalibože! nema.

Tatarska je pošta jedna jedina prikladna za pismeno

obćenje. Tatarin avstrijskoga zakloničtva nosi u bisa

gah, u dvogubih torbah, što godj može natovariti na

sebe. Ali nenosi nikad mnogo; jer Turci nisu upravo

voljni na pitanju.

U Bosni je ponajviše jahaća pošta. Tako je n. pr.

i sarajevska, tergovačka. A u Hercegovini nema go

tovo ništa, čim bi se družtvo ljudsko uzajamnim ob

ćenjem moglo vezati.

Prodje po sedam i više danah, a bosanska se

pošta krene tek jedanput s miesta. Dakle iz Bosne i

susiedne zemlje njezine mogu viesti izlaziti samo na

osobite rokove, a često i o Kukovu-dne tako, da su

- te zemlje zabitnije od svieta, nego morski školjevi da

leko na sieveru od naše Evrope.

Zaista je velika muka po putnika, što pod 0sman

skom vladom nema urednih poštah na kolih pod nad

gledom osobitih uredah carskih, kano što su u našoj

dèržavi i u ostalih zemljah iole družtvenoga svieta.

Od prieke je potrebe po žiteljstvo, da se pošta

uvede bar medju Brodom i Sarajevom za vožnju put

nikah i robe. Ali što vrieme nosi, za to nezna nitko,

ni čestiti Osman, šerif-paša, sa vračem i pogadjačem

svojim. On bieše niekad predložio vieću svomu, da

se gradi most kod Broda preko Save. Taj bi jamačno

koristio u premnogom pogledu. Ali mu još nije Savom

priteklo vrieme, koje će ga samo sagraditi. To će

biti most evropske izobraženosti.

Ali evo bosanskoga Franklina, koi tiska turske

novine u ime Osmanskoga poglavarstva ! Zar će taj

i pokrenuti duhom i voljom paklenih duhovah? Zemunski

tiskar i knjižar, Sopron, makar bio najizobraženiji čo

viek, nije onaj Titan, koi bi kako mu drago bio do

raso samovoljnosti turskoga medžlisa i devleta, tih sa

vietah najviše vlasti u Bosni i Hercegovini, koji haju

i nehaju za glas izdanih zakonah, pred inim svietom

govoreći svagda, da jim je presveto pravilo svega ure

dovanja hattihumajum i hatišerif. Ali drugčije rade

na domu upravo onako, kano što upotrebljava nie

kakva susiedna vlada ustav za zasienu ostalih velesi

lah, koje nisu tako viešte i okretne bajalice. Ali sve

izlazi na vidielo; sve se niekako kreće, te čujemo u

taj par, da Bošnjaci grade most kod Kakija preko

Bosne, da zidaju drumove, da nastoje oko urednih

poštah.— Ali nevieruj Turčinu, dok očima nevidiš!

Nevieruj Turčinu, Soprone; jer bi mogo ti itvoja

porodica izaći izpod tiska jedno jutro miesto novinah!

A to bi zaista bila velika šteta; jer je gospodin Sopron

čoviek uljudan, koi će nastojati, da širi slavenske

knjige medju turskimi Slaveni.

Ožujak je koban miesec porodiciSopronovoj. Tada

bijaše on uSarajevu,te sklopi ugovor sa vezirom, Omer

pašom. Strašno ime! Ugovor bude sklopljen na tri

godine, pak u to vrieme turska vlada nesmije sklapati

ugovor sa drugim tiskarom. Sobron prima sve prihode,

koji će biti valjada veliki! Turska mu vlada obećaje

za tiskanje službenih novinah osmansko-sultanskih na

turskom i sèrbskom jeziku, koje se zovu Bosanski

viestnik, i za zabavnik, nazvan Bosna, u ime godišnje

pomoći 1000 zlatnih dukatah.

Ali da je to sve zaista po Stambolu Sopronu i

obezbiedjeno, ta što će novine u zemlji, gdie je jav

nost zločinstvo, pače neznana i nečuvena? Što će no

vine u zemlji, gdie se o gospodarstvu nemože ništa.

pisati; jer ga ni nema u evropskom smislu? Što li će

novine u zemlji, kamo nedolaze nikakve viesti; jer ne

mogu nikako ulaziti? Što će novine u zemlji, gdie sad

143

grade istom drum medju dva pèrva grada, medju Sa

rajevom i Mostarom, koi će jedanput biti vèrlo važan

po tergovinu i vojničtvo, u zemlji, u kojoj nema ured

nih poštah medju glavnimi miesti, tih jedinih sgodnih

širiteljicah tiskanih slovah ?

Ali Sopron tiska sa svim tim danas pomenute

novine usred sriede Sarajeva, pošto se s tiskarnicom i

porodicom svojom iz Zemuna amo preselio. Zar se

nije sviet prevèrnuo? Na sviet izdavati novine pod

razsudom zatucana Turčina, Rašid-efendije, koi će

pored oskudice viestih jošpaziti, da dolaze podtisak samo

one stvari, koje su povoljne osmanlijskoj vladi: nisu li

to gorke ludorije? Neznači li to, ići u Bosnu tobože,

da se širi današnja prosvieta, a u istinu da sloboda

svetoga tiska svetkuje svetkovinu kukavnih pannychi

dah pod Turčinom? Nije li to ruglo i gérdnja tiskovne

svetinje ? Pak opet kažemo, da se pored svih tih zabra

nah može prohtieti danas sutra turskoj obiesti, da na

tiska jadnoga Vratoloma Soprona miesto novinah. To bi

upravo bile novine u duhu i smislu mučilačke vlade

osmanlijske.

Ljubopitni bijasmo vidieti pèrvi pojav bosanskoga

tiska. Sedmi Travanj godine tisuće osam sto šestdeset

i šeste spasenja porodi na sviet pervi iztisak bosanskih

novinah. Mi biliežimo navalice ovaj rok; jer nam se

čini prevažan Osim toga u svakom slovu ronimo po

tokom suze, današnji dan promatrajući to kukavnogla

sioce bosansko-hercegovačke braće. Kukavno je i per

teno i duhom i tielom.

Već u zametku metaniše i preklanja glavu pred

presrećnom vladom turskoga veličanstva njegova, padi

še Abdul-Azisa. Liepa li imenaza tielesnoga stožer-vodju

kakva švicarstva! Pèrva je piesma posvećena Osman

šerif-paši, veziru, pokrovitelju tiskarnice perve u Bosni

i podpomagatelju narodne prosviete! Donosi ove hra

pave kitice; jer jim je u gérlu siela kost puste i lažne

podlosti, govoreć o Bosni:

„Tebi će vladom Azisa cara

Nova epocha počet' svoj tok;

Оkitjen cvietom prosvietnog dara,

Cinit ćeš velik u sreći skok.“

„Dietca će tvoja, unučad docna,

Vience da pletu u radu tom,

Pa ćeš jih onda, presrećna Bosna,

U spomeu nizati veziru svom“.

Bosna docna neće biti turska, ako Bog da i sreća

junačka!

Ako budu stupci budući bosanskih novinah tako

potištene naravi, kano što su pročitani stihovi, to nam

se čini,dajepodhvatSopronov krasnausebiiskra od pre

velika kriesa evropske prosviete, pala u tursku gnjoj

šticu, a, gérdno reći! u dolinu groznih naših suzah.

Bosanski je narod dolina groznih naših suzah,

Ali u nas ni na domu nije mnogo bolje. Dobro je, kad

se siromah narod podkuči pod grane makar kakva života,

kad kiša robstva pada naokolo, kano iz kabla. Ali nije

blagodatno, ni probitačno, da ostaje pod granami od

staroga stabla, kako se iole razvedri nebo sve obće

slobode. Jer će, čučeć pod starinom, pokisnuti od zao

stalih kapih, koje će sa granah nanj kapati. To je rieč

savietnica budućnosti.

Ima velikih boleštinah, koje iziskuju silovitih lie

kovah, pak oko kojih treba nastojati, da se izlieče na

svaki način. Još nije došo tomu čas nigdie, a kamo

li u poturčenih zemljah.

Svagdie,gdje je malko zavladala sloboda, na nju sad

napadaju bez prestanka, te ona upada věrlo često

u opasnost. Svako, iole slobodno stanje, gdie su ve

liki pokreti bili iznenadnji, nailazi svakom prigodom i

nepogodom na to, da zagine. Slabo imade ljudih, koji

bi umieli iz ovih prekretah izvući nov podporak, da

podupru i uzdèrže životnu svojinu. Čitavi oblaci ne

viernih dušah proždiru viečne istine narodnoga čuvstva,

najmilije čovieku; sve se pokolebalo, lutajući u neizka

zanom tumarištu,u kojem se razum silom, serdce razu

mom zatire. Dakako, da se oni neboje nikoga, koji su

mudri, imajući na umu rieči: Estote prudentes, sicut

serpentes, samo da budu ikako zadovoljni.

Hervatska je naša domovina ona majka, u koji

upiru plačne oči svi nesrećni srodnici. Ali što će ona?

Nemože mila majka još nikoga podpomagati; ruke su

joj jošt svezane. Ali sama priroda iziskuje, da podje

iz nje svaka blagodat u opustiele kćerke, pokornice

zemlje. Netreba tu poniznih Sopronah, kad dodje jed

nom hora.

Sto se napose tiče podhvata Sopronova, valja nam

izreći žalostno mnienje, da mu je život dnevne muhe.

pak da izza sebe neće ostaviti traga, ni slieda. A u

obće mnijemo, kad se novi zavodi zavode, da se ne

treba zadovoljavati, vidievši, da će oni u obližnjem

vremenu niešto uraditi, već treba dobro gledati i na

udaljene posliedke, koji su od potrebe. Zašto da ima

turska vlada novine svoje polovinom na turskom jeziku?

Nije lito predtiecati zlom predtečom prava pobiedonosne

narodnosti, otrovom zalievati živ i prirodan razvitak

144

duševni u nerazvitu narodu? Nije li to „čorbine čorbe

čorba“ “

U ostalom književnipodhvati, namienjenisamotvar

nomu probitku, neće postićisverhe; nećezavladati dušom

kakva naroda. A tierati književnu térgovinu,gdie nijejoš

noguća ni druga, nijezaista probitačno. Naša ćese domo

vima na cielomjugusamajednom razviti. I onda će svaka

zapreka od vlade biti pusta slama na ognju narodnoga

razvoja, koi će na jedanput buknuti. Tada ćemo pi

tati suparitike svoje dvojakim pitanjem prirodnoga

mudraca :

„Uzmi slame u bielu ruku,

Mahni slamom preko vatre žive:

Il' ćeš vatru ovim ugasiti,

Ili ćeš ju većma razpaliti?“

Vi možete, braćo; i Bog vam je dao !...

(Nastavak sliedi.)

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

Najmanje su kamate lieti.

Nitko te neće po tárbuhu pipat.

Neraste mu kam na glavi.

Najmučnije se rep oddire.

Naranča, izažeta, na koso se metje.

Nastojanje bez uma za šta godj je ; um bez nastojanja

za ništa je.

Neistinito viek neistini se istituitiem.

Niti je dobro sve uzeti, ni sve dati.

Neprijatelja jačega nije do zlata.

Najveća je krepos— muk.

Neište se spavalište prije noći.

Na tako meso taki nož.

Na plaš diže baratu.

Nemože mu podniet obraz.

Nitko nije s neba pao.

Netegni, da nezasmardi.

Nereče je gluhu.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

Фsveta je moja, ja ću vratiti. Pripoviedka Franje

Hoffmanna, pohèrvaćena po sboru duhovne mladeži zagrebačke. 16.,

141. str. Sprieda je privita sličica. Stoji tvèrdo uvezana 26 novč ,

a s pozlaćenim riezom 55 novč.

Ova je knjižica jedan svezak spisah, koje izdaje mladi naš

duhovni sbor za hèrvatsku mladež. Zaista, plemenita svèrha! Sa

dèržaj je upravo udešen za čitanje mlada čitateljstva, a i jezik je

vèrlo čist Poznato je u obće, da omladina u kath. siemeništu piše

liepim narodnim, po izbor jezikom.

Ta se prema sadéržaju jevtina knjižica, koju preporučujemo

naročito roditeljem i učiteljem, dobiva u nadbiskupskom siemeništu

i u svih ovdiešnjih knjižarnicah.

Pravěk země české. Napisao J. E. Vocel. Prvni od

deleni. V Praze 1866. Nákladem král. české společnosti nauk. 8.,

str. 212.

Ovaj dio I. donosi 105 dèrvoriezah. Dieli se u 9 odsiekah,

koji obuzimaju praviek Česke, doba kamenja, pervu radnost pra

narodah, obradjivanje kovovah, kako su bili važni za tadašnje izo

bražavanje ljudsko i za poviest, stupovne gradjevine, a naročito

starine kamenoga doba u Češkoj. Na to dolazi doba miedih, opis

svih zanimljivih našastih miedih češke kraljevine. Odsiek III. go

vori o keltskih Bojih. Upotrebljava učene posliedke najnovijih po

tražnikah glavoslovlja, te napreduje samostalnim napredkom po

viestnim, ulazeć u mračne krajeve domaće poviesti češke. Odsiek

VIII. govori o Markomannih. Prizivajuć u pomoć uvodni način, što

iztražuje pojedinosti, te ide od osobitosti prema glavnosti, otvora

nam spisatelj dvorove divnih posliedakah. Dielo prof. Vocela izjaš

njava ujedno sbirku češkoga muzeja i tumači davnoslovne spo

menike češke, „Památki archaeologické.“ Vieštaci tvèrde, da se

može smiono izporedjivati sa svimi dieli, što su u najnovija vre

mena versni tražitelji starinah na sviet izdali u inostranstvu. "

Sebrane spisy Prokopa Chocholomka. Nakla

dom J. L. Kobera u Pragu. 8.

Nedavno su izašli izpod tiska : D cera 0 ta kar ovi i Pia I

c ćirik.

Isti je nakladnik izdao u Pragu svezak II. dramatskih dielah

Schillerovih, i to:

Valdiktinov tabor, Tabor Wallenstinov.

mini. Oboje preveo J. J. Kolár.

Piccolо

Vipsani housitské války. Opis husitske vojnice god.

1418-1420. Svezak IV. Po K. VI. Zapu. Nakladom tiskarnice Ko

berove u Pragu. S mogo slikah.

První československi slabikar.

venska abeceda.

Pèrva češkosla

Naputak u učenju ćirilice, izdan po F. Jezberi.

Otolič je izašlo u Pragu treće izdanje iste knjižice.

sveučilišteu Sibiriji. Dopisnik ruskih novinah „Gostos“

piše, da se vladi učinilo od potrebe, pak da već i nastoji svojski,

da se u Sibiriji podigne sveučiliste. Sad polaze 144 Sibirca ruska

sveučilišta.

Avils aux Russes. On s” abonne a la „Zukunft“ (а

l'Avenir), journal pour les intéréts Slaves, a Vienne, Wieden ,

Hauptstrasse Niro. 59. Pour six mois 12 f. v. autrich.

Nikolaj Zrinski. Tako se zove dielo Körnerovo, koje

je preveo Fr.Marn na slovenštinu. Ovo će dielo ugledati svietupravo u

horu, u oči svetkovine, koju spremaju potomci slavnomu junaku

EvОПИ.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 12. svibnja 1866.

Vičemo, pa bučimo, pievamo,

Svadjamo se, ratom ratujući,

Igramo se, opet razbijamo,

Svedj obiestni, sve se prepirući,

Cerkvica Uhlandova.

Bos

sa bèrda je cèrkva mala

U dolinu pogledala ;

Uz vrelašce u prodolu

Veseo pastir glas svoj proli.

Tužno zvonce gore zvoni,

Nad mèrtvacem piesmu roni;

Vesela i sama ušuti,

A tužnu će dietčak čuti.

Na bèrdo se ljudi sele,

Kad se dolie navesele.

I tebi će, mlad dietčače!

Dovesti na grob pievače.

Prividjenja.

Mašta po I. Turgenjevu.

(Nastavak str. 139.)

Na jedanput zakriešti više nas daleka cvèrka, a

za malo se časah i pred nami čuje.

Svakojake igre mi igramo:

А сегikvica na vèrhuncu blista!

U samoći, kano čedo samo,

Tieši duše, smierna, mirna, ista.

W. G.

—То su zakasnieli ždralovi, koji lete k nam na

siever, reče Eliza: hoćeš li k njim da pristaneš?

Gle, kako se metu !

— Hoću, hoću! Letimo š njimi !

Podignemo se, pa za čas bijasmo pored jata, koje

je bez odmora letielo.

Cverste, krasne ptice,—bijaše jih trinaest,—

letjahu na tronugo, samo kadšto presiecajući zrak si

lovito svedenima krilima. Ukočeno pružahu glave i

noge, svejednako dèržeći napred pèrsa. One letjahu

bez prestanka tako burno i hitro, da je naokolo zrak

od njih zujao. Čudnovato bijaše, tako visoko, tako da

leko od svega, što je živo, vidieti tako snažan, čvèrst

život, tu tvèrdu volju. Neoddahnuvši časa, već pobie

donosno presiecajući zračne prostorije, izmienjivahu

pokadšto znamenite glasove sa drugom svojim, sa

vodjom, što je spried letio. A u tih kobnih glasovih,

u toj zabavi zračnoj, bijaše niešto ponosno, zname

nito, tako reći, glas nepokolebljive samouzdanosti:

„Mi ćemo prispieti, pa bilo kako mu drago, pa ma

kar i težkom mukom!“ Tako se činjaše, dagovore ždra

lovi, jedan ohrabrujuć drugoga. A tada mi sine u

glavi, da bi se u Rusiji; ali, što velim? u čitavu svietu

našlo slabo ljudih od plemena ovih pticah.

— Sad letimo put Rusije! Prišaptje mi Eliza . . .

Nisam sad pèrviput opazio, da je znala gotovo svagda,

na što sam mislio. Hoćeš li da se povratimo? Na

stavi ona.

19

146

— Vratjajmo se natrag... ili — nemojmo! Bio

sam u Parizu: nosi me u Petrograd!

– Sad li?

— Odmah... Samo mi rukavom svojim obavij

glavu; drugčije će mi biti mučno.

Eliza podigne ruku ... Ali prije, nego se oko

mene smèrkne, osietim na ustnah, kako je u me dir

ХХПI.

Slušaj“)! Zaječi mi u ušijuh dug poklič: Slu

šaj! Odječi, kano očajnik kakav,iz daleka: Slušaj! kano

da izdiše niegdie u pustoj daljini. Zastrepim. U oči

mi dirne velik zlatan kërst; poznam tvèrdjavicu Petro

pavlovsku.

Blieda li, sieverna noći! Zar se može tako na

zvati? Nije li, bolje reći, ova noć blied, bolestan dan ?

Petrogradske noći nebijahu meni nikad mile; ali mi

ovaj put bijaše gotovo užasno pri duši. Na to izčezne

lik Elizin; razpline se, kano jutrenja magla na serpanj

skom suncu, pa ja vidim čitavo tielo svoje jasno,kako

je, sdepasto i osamljeno, visielo u ravnoj visini sa

stubom Alexandrevim. Ovo je dakle Petrograd!

I jest Petrograd. Te ulice prazne, široke, sive;

te kuće bielosive, sivožute, sivocèrvenkaste, koje kre

čem ukrašene, a koje i razmérvljene sa upalimi pro

zori, sa jarkimi izviesami, sa želieznimi zakloni više

nadvornih stubah i nečistih voćarnicah; ti zabati, nad

pisi, te tërgovane, daščare; zlatno trulo cèrkve Iza

kove, bezkoristna, šarovita bursa, tvèrdi bedeni od

kamena žulja, oštetjene, dèrvene ploče; te ladje, na

tovarene dèrviisienom; tajvonj odprašine, odugljevlja,

od rogožinah i konjušnicah; ti ušubi ovnovoj uviti, pa

njeviti vrataripred vratima; ti, kano smèrtansan usnuli

izvožčici“) na siedalu odizderanih drošakah svojih: da,

to je sieverna naša Palmyra ||

Sve se krugom naokolo vidiugluho doba noći; sve

je vedro, upravo neugodno, do zla boga vedro i jasno. I

sve spava, čudnovato se podižuć i cèrtajuć u mračnu,

prozornu zraku. Rumen od večernjega žara,-žarka

li rumeni! —još neprodje, niti će do sutra proći

na bliedom, bezzviezdnom nebu. Ona baca plamen

pruge Nevi preko lica, koje je svilasto i sjajno, pola

*) Noćni poklič stražarski po ruskih tvèrdjavah glasi upravo,

kano što naški: Slušaj!

**) Izvozčik je ruski voznik, facre.

ganim tihim žuborom mèrmljajuć, da stigne do ladnih

sinjih talasah ...

– Letimo dalje! Prišaptje mi Eliza.

Pa, nečekajuć, što ću joj odgovoriti, odnese me

preko Neve, preko dvorskoga tržišta u Litvinu. Mogo

sam čuti, kako prolaze ljudiizpod mene i govore. Preko

ulice koracaše bèrča mladićah probiedielih obrazah. Svi

govorahu o „horiigranja“. „ZastavnikStolpakov sedmi!“

Poviče najedanput zabunjen vojnik, koi je činio stražu

pred stupom zahérdjalih topovskih zérnah. A malo dalje,

na otvorenu prozoru od visoke kuće, ugledam dievojku .

u sgužvanoj, svilenoj odieći bez rukavah, sa bisernom

mrežicom na glavi i sa smotčicomuustijuh. Pobožno je

čitala knjigu. Bijaše najnoviji umotvor jednoga od

najukusnijih Juvenalah naših.

– Letimo dalje! Reknem Elizi.

Za malo čas izčeznu izpod nas trule šume jelove

i mahovite bare, što su u petrogradskoj okolini. Odemo

pravo južnim stranam. Nebo i zemlja, sve potamnji

vaše malo po malo. Bona noć, bolni dan, boni grad,

— sve je za nami ostalo.

ХXIII.

Letjasmo mirnije, nego što inače. Pa sam mogo

razmatrati velike prostorije zavičaja svoga, dio po dio,

kano da bi se bez konca i kraja nastavljana svezor

nica preda mnom razvijala. Šume, germovi, polja,

jame i jaruge, rieke, pokadšto koje selo i koja cèrkva,

i opet šume, gérmovi, polja, jame i jaruge ... Pritom

mi bijaše tužno oko sèrdca, a na to me popadne ne

marna čama. Nebijaše mi možebiti zato tužno ičamno,

što sam letio,te letio upravo preko Rusije! Ne! Sama

zemlja, bezkrajna ravnina, koja se poda mnom pro

stirala, čitava gruda zemljana s nestalnim, nevoljnim,

žalostnim i bolestnim žiteljstvom, kako je za trunku

gèrdne prašine prikvačeno, ta kerška, hrapava kora,

zavoj ovoga ognjenoga, pieščanoga zerna od zviezde

priehodnice, ovo malo pliesni, što zovemo tako po

nosno bilje i životinjstvo; te muhe ljudske, tisuću pu

tah ništavije od pravih muhah, ilovačom i japnom

saliepljeni slabi tragovi malovažne i jednolike radnje

njihove, borenjejim dietinje s neizbieglom i nepromien

ljivom silom: sve ovo—kako li mina jedanput omérzne!

Serdce mi utérne; nemogah više ni gledati te nište

slike, to suhoparno kitilo našega svieta. Da, sviet

mi se sèrdcu bieše ogadio,gadan,gnusan! K bližnjemu

Ineosiećah ni najmanjega milosèrdja. Sva su mi se čuv

stva utopila ujednom,za koje bih kazao, da je čuvstvo

147

ogadjenja. A to bise čuvstvo ponajviše obratjalo upravo

– proti meni samu.

– Stani i prišapće mi Eliza:—inače te nemogu

dalje nositi. Već si mi otežao.

– Kući me nosi! Odgovorim joj istim onim gla

som, kojim bih dozivao kočijaša svoga, da me vozi,

kad bih se u četiri ure poslije ponoći razstavio od mos

kovskih prijateljah svojih, s kojimi sam se sve od ju

čerašnjega obieda jednako razgovarao o budućnosti

svete Rusije i o značenju seoske obćine.

— Kući me nosi! Reknem još jedanput i za

žmurim.

Kad sam se opet osvieštjivao, ležah nauznak u

travi, čitavim tielom osietjajuć niekakvu muklu bol,

kano da sam težko izprebijan. Na iztoku osvitaše:

sve stvari mogah jasno razabirati. Blizu mene, pokraj

brezika, izlazi staza izmedju verbah. Kraj mi se učini,

kano poznat. Počnemse opominjati, što je od menebivalo,

te zaderhtjem, kano list na vodi, od tiemena do pete,

pomisliv o posliednjem nesgrapnom prividjenju . . .

„Ali zašto se Eliza prestravi onako grozno po

mislim u sebi: eda li je i ona podveržena toj sili? Zar

nije možebiti neumèrla? Eda li je i ona podčinjena

smaku i zatoru? Kako je to moguće!“

тik za mnom zajeca tihojecanje. Obazrem se gla

vom tamo. Dva koraka pored mene ležaše pružena mlada

gospodja u bielu odielu, s razpletenom, gustom kosi

com i golih plećih. Jednu je ruku za glavu zaturila,

a drugom si je grudi prihvatila. Žmurila je, a na stis

nutih si joj ustnah mogo vidieti laku, cervenu pienu.

Nijeli to Eliza? Ali je Eliza—sablast, utvora, prividjenje,

a ja vidim živu ženu. Dopužem do nje i preko nje

se pregnem . . .

– Elizo, jesi li ti? Zapitam ju.

Na jedanput, zastrepiv malo, razvede duge trepa

vice; za me zapnu tamne vilovite oči. U isti se mah

usišu u me i vruće, vlažne ustne, još kérvlju vonjajući.

Za vrat me zagèrle mekane ruke; žarke se pune grudi

pritisnu na moje. Ostaj s Bogom, s Bogom na vieke!

reče glasno gérlo, izdišuć. I zatili čas sve izčezne.

Jedva ustajem, lutajuć, kano pjan, i, - pipajuć

lice po sto putah, pomnjivo vrebah naokolo. Dodjem

na drum, do dvie vèrste daleko od kuće. Kad sam

kući pošo, sunce bieše već visoko odskočilo.

(Svèršetak sliedi.)

Бmiešnica.

Nacèrtalismo ovdiesmiešnu,pučkupripoviedčicu,ko

ju pripoviedaju ponajviše dietca o niekom gospodar-Jovi,

cèrkvenjaku. Znajući, da ljubko smiešenje dietinje krije

često dugenogeistine, mislimo o toj smiešnici, da je ne

dužno stablašce pučke naše dosietljivosti. Ali je i to

istina, poznata svemu svietu, da luda dietca i ludjaci

govore istinu.

E, istina je dakako svakojaka. Istina je u sebi

svagda jedna jedina; ali u različnih dogadjajih izlazi

пiеšto kano lažno, krivo, da–zlo, štojeu sebi istinit0.

Tvèrda viera spasava čovieka. To je bar istina,

koje mezanijeka lie nitko. Tako vierovaše i gospodar

Jovo, kad je uzimao ulje iz cèrkve, tvèrdom se vierom

uzdajuć u milost majke Božje, koja daje svakomu sve,

što treba. Ali ga popo nauči pameti, da tomu nije

tako; jer,što je majke Božje, da nije njezino,već njegovo.

Mi smo čuli ovu smiešnicu iz nedužnih ustašcah

vèrlo umna dieteta, teju mećemo am0; jer nam se čini,

da je značajna i vèrlo vriedna, da ju cérni tisak raz

turi bielim svietom. A tout seigneur tout honneur !

Stara je rieč: Pop zapoviedi djaku, a djak cèrk

venjaku, kad se komu veli, da što učini, a on zapo

viedi opet drugomu. Ali kako je popo upravo u bérk

zateko cèrkvenjaka, čitaj, mili čitatelju ! u ovih cèrnih

redovih.

Jedno jutro dodje cèrkvenjak, Jovo, u cèrkvu

s jednom komadinom hlieba. Stupi pred majku Božju,

gdie je bilo mnogo zejtina, kako zovu ulje. Оn ju po

gleda, te joj stane govoriti:

— Dobro jutro, majko Božja!

— Bog ti dao dobro, gospodar-Jovo! Sve onsam

to govori u sebi.

— A što treba gospodar-Jovi? Zapita ga ona.

— Мalo zejtinca.

— A ti uzmi.

Sad on umoči čitavu komadinu hlieba u zejtin,

izvadi ju, te ode napolje.

Dodje jedno jutro popo u cèrkvu na jutrenje, te

podje pred majku Božju. Ali vidi, gdie nema zejtina!

Stane misliti svakojake misli.

Drugi dan dodje opet popo, pa se sakrije za pie

vaonicu. A eto ti gospodar-Jova, cèrkvenjak! Progo

vori opet:

— Dobro jutro, majko Božja!

199

148

– Bog ti dao dobro, gospodar-Jovo!—A što

treba gospodar-Jovi?

—Malo zejtinca.

— A ti uzmi. Sve odgovara on, tvèrdo vieru

juć, da bi mu tako odgovarala majka Božja.

Pak opet umoči hliebac u zejtin, izvadi ga i otide

napolje. Sad vidi i opazi popo, upamti dobro, tko je

taj kradljivac zejtina. Ali kad eto ti pope sutradan sa

batinom ! Pa se sakrije za pievaonicu. A eto igospodar

Jove. Pogleda majku Božju, trebajuć ulja, te joj pro

govori po običaju:

— Dobro jutro, majko Božja!

– Bog ti dao dobro, gospodar-Jovo ! — A što

treba gospodar-Jovi?

– Malo batinah ! hoće popo sasvim sitnim gla

som: — A ti uzmi !

Te tim odadere cèrkvenjaka batinom tako, da

nikad više nije došo iskat zejtina.

To ti je smiešnica o gospodar-Jovi, koja je smieš

nija, kadju pripoviedaju živa ustašca dietinja po našem

narodu, koi vérvi vrevom kojekakvih šalah i do

sietakah.

Naš je narod pun šale i voljan na smiešenju. Ali

mu nije ništa milije,većkako mu dragoponižavati one,koji

su poviše njega postavljeni. Ta to je i naravno. Rob

čeka jedva, da ugodi sebi makar kakvom osvetom, da

si sèrdce izkali čim godj na poglavaru svojem. Sve

mu traži nestašice. A najgore je po glave, kad ustane

kuka i motika.

Ni Spartak, Thračanin, sin naših zemaljah, što

je vodio roblje i mačnike proti Rimu, nebi štedio

togah, ni gospodskih haljinah, već bi ciepao mačem

sve, što bi godj dohvatio. Svatko bi našo, što je tra

žio, kano što je na zlo nagazio; jer je zlo vierova0,

cèrkvenjak, gospodar-Jovo.

ру,

Pohara žabnjaka.

Cèrnogorke iz sbirke Velimira Gaja.

0 piesmi i pievaču.

U kući, u koju je došo Cèrnogorac, koi nam je

kazivao ove piesme-cérnogorke, ima dvoranica. A u

toj dvoranici stoje na stienah razapete slikarije, pri

kazujući junačko ratovanje zarobljene Gerčke za oslo

bodjenje svoje, one Gérčke, o kojoj pieva naš Gundulić,

da ju dèrži Turčin o verizi. Svi junaci, Gërci, nose

cèrven-kape, kano što naši; vojuju vojsku proti Tur

kom, tieraju jih u potieru, odieveni su u odielo, nalik

па naše. U tu dvoranicu povedem sokola Cèrne gore,

da čujem, što će reći, kad zagleda davor-likove, koji

gledaju, kano provirujući iz stiene, tako junački,

strašni i bérkati.

Тek što je uš0 moj Cèrnogorac preko praga u

dvoranu, — bijaše u veče pri svieći, – a on poviče

odmah:

—Та to su naši— Cèrnogorci! Pa sve traži

po slikah cèrnogorske čete.

- Nisu, brate, već su Gérci! A on, kano da

nečuje, što sam mu kazao, pominje po imenu sve ju

nake. Pa smo ga pustili u toj obsieni, da nas nasla

djuje čudnim načinom svojim.

— Eto, gle! gdie zeljoš doziva zeljoša !

– A što je to zeljoš?

—Та ovaj veliki top,što ga tura uz bèrdo Mar

tinović Rado. Pa gleda sliku, gdie je velik top, okru

žen gérčkom četom.

Sad pomislim, hoću da ga pitam:

— A kakvi su to junaci? Zapitam ga, pokazujuć

na naslikanu četu, koja hvata turske poglavice.

—То su Cuce, pred njima Jovo; a to su Bielo

pavlići, pred njima Milo: eh, ali pognaše zalet, Turke!

„Tieraj, tieraj!“ Оdgovori on živo i strastno, kano

da se sam glavom sprema na boj. Dok se čudi, kako

je živo slikovano, hoda ovamo onamo kéršan junak,

Mile, po gladku podu, kano da je na njem rodjen,

kneževan i plemenit, plemenit i kneževan sin slobodne

Cerne gore.

Za svako bi lice znao napose kazivati. To je

Ovaj, ono je onaj... Ali kad mu pokažem gjenerala

na konju, kako jaše bielca, to ga zabuni; jer taj vodja

bijaše Inglez u inglezkom odielu, jedan od onih, koji

su pritekli u pomoć gerčkim borcem. Cèrnogorac gleda

Ingleza. Stane misliti, tko je; prihvati si rukom čelo.

Ali zaludu! Toga nebijaše još u Cérnoj gori. Cerna

gora vojuje sama za slobodu svoju bez tudje pomoći.

Dalje po naslikanoj stieni ima više vojske-pomoć

nice, Inglezah i Francezah, naročito mi se čini, da se

medju njimi desi i lord Byron, koi je vojevao kod

Missolonghia, staroga Korintha. Za ove i ostale Cer

nogorac nebi dakako ništa znao „kaževati“.

Razgledamo još niekoliko tih junačkih likovah;

potom ga dovedem do stiene, gdie je naslikan komad

Aegejskoga mora.

149

— A što je to? Zapitam ga,kano iz obušice, po

kazujuć mu more, kako je sinjgavo sjalo pri svieći

izmedju visokih, pustih bregovah propale Gérčke. A

on će na bèrzo pitanje bèrže odgovoriti:

–To je blato Skadarsko.

– Nije to blato Skadarsko, već je more Gérčko.

– Aja, gospodaru, to je blato Skadarsko! U taj

mu se mah živimi slikami tako ugrijala u glavi mašta,

misleć, da gleda zavičajne bojeve svoje, da su mu oči

sipale veći plamen izpod cèrnih repatih vedjah, sieva

jući žešćim žarom,nego što se velika svietiljka sa stola

svietlila.

Povèrh morskih bregovah stoji niekoliko razva

ljenih sgradah iz hellenskih vremenah i niekoliko me

četah,sagradjenih poTurcih. Doliesuu okupu zasužnjeni

Turci, bradati i naduti, obkoljeni gerčkom stražom.

Na briegu jednom stoji razvaljen i poharan grad niže

visoke stiene. Zapitam ga:

– A što je to? Pokazujuć mu pèrstom poha

ranu kuću.

– Ono je blato Skadarsko, tudier utieče Morača

iz Zete u Skadarsko blato: e, to ti je pohara Zab

Verlo me nasladjivaše ta prostosèrdačna obsiena,

koja je obsienjenoga nesamo obradovala, većga iu duši

razvedrila, kako sam mu do skora ugledao na obrazu,

kako je srećan, što vidi u boju ljude svoje, u ljutom

boju Cèrnogorce, kano ribe u vodi.

-Znaš li što kaževati o pohari Žabljaka? upo

trebim sgodu.

- Znavam piesmu, velju piesmu ! prihvati on

zadovoljan i niekako zahvalan, što sam ga amo poveo,

te mu pokazao zemljake: Hoću da ti kažem piesmu !

Još jedanput okruži okom sve slikarije, tobože

sve poznanike i srodnike svoje; potom ga izvedem iz

dvoranice k pisaćemu stolu, gdie mi je odmah, tek

što je sio, odpočeo kazivati o Zabljaku upravo tako

rieč po rieč:

„Žabljački je grad u Zeti na Skadarskom blatu

nasred polja na utoku Morače, pa je visok, stari

grad... sila ! Tu je jedna glavica nasred polja, pa su

stube napravili naši, pa prigradili šestdeset skalinah,

koliko može čoviek skočiti. Pripeli se na grad, kad

je Omer-paša navojštio na Cèrnu goru, pa ga dèržali

trideset danah. No dodje zapovied: Mičite se! I ver

gosmo jim tope natrag“...

I tako bi mi koješta pripoviedao o Zabljaku, dok

nismo došli najposlije do same piesme, koja ide na

niz dužih,veljih piesamah našega naroda,paje dosta izna

menita. U njoj dolaze gdiekoja junačka imena; a medju

ostalimi ćeš naći ime popa Pejovića. Taj pada srodnik

pučkomu tomu pievaču. Zato mi je o njem kazao

napose:

– Pop Pejović, moj died, broji sto godinah, pa

šliep. Reko bi, da nema sto godinah. Vaеzda čist i

liep... oddvojio od svačije pameti, te je rieč, da si

mudar, ka' pop Andrija Pejović. Ali je šliер život te

žak život!“

– A kako je mogo sto godinah živieti bez vida

očinjega?

– Rodio se tako, pa nehaje za sunce.

– A jaduje li kad inače?

– Upravo ništa, eh, veli samo: Zašto nose je

leni u šumi rogove, tako ljudi na glavikose? Kano što

ljudi nose kose, tako sam ja i šliep, odkako sam se

rodio, pa mi je život jednako drag, kano da gledam

sunce. Ja vidim sunce—u pameti! Sliep život nije

zato kraći i ludji. Čoviek negleda očima, već umom.

Mudru čovieku jedno oko dosta, a mudriji može bez

oka biti mudar...

Tim smo razgovorom uprelipiesmu, o njojse razgo

varajući. Taj je razgovor dodatak k životopisnoj certi

onoga Milovana cèrnogorskoga, o kojem te je, domo

rodni čitatelju, opazka k ovim Cernogorkavim već oba

viestila. „Da si mudar, ka" pop Andrija!“

Sanak snila") Dizdar-haginica*)

UŽabljaku, gradu polužkome"),

Sanak sniela *), а čudo vidiela,

Gdie se gusti oblak podignuo

Od valjatne") male gore Cerne,

") Sniti, snim, somnio, glago je svéršen prema: snivati, snivam.

Piesme, koje počimaju: samak snala,spadaju medju romaneske

pučkoga piesničtva.

*) Dizdar znači vratar od grada, od tvèrdjave, janitor arcis.

*) Polužki, a, o, miestni je pridavnik od samostavnika: polužje.

to jest, okolina, puna barah i tèrstih, regio arundineto ad

*) Sanak sniela. Ovdie je pučki piesnik promienio: smila u:

sniela, da mu se složi sa glagolom: vidiela — pravom alli

teracije.

*) Valjatine. Taj nakit-pridietnik znači isto, što: hrabre i ju

načke, prema: male, što izvisuje još većma vuljatnost samo

stavnika. Valjatan je sudrug pridavniku: rajan. Za čovieka

kažu, da je valjatan ; glava je valjatna, caput probum, fr.

raillant.

150 у

Nad Žabljakom, gradom, nadvisio.

Pritisnuo grada žabljačkoga").

Iz oblaka munje sijevahu,

Već“) ognjene munje i gromovi,

Te Žabljaka, grada, popališe.

A gromovi na njem razoriše

Dizdareve dvore i saraje“).

Iz oblakah ptice izletiele,

Izletieli*) dvanajest orlovah.

Počinuše“) gradu žabljačkome *).

Staše ptice hitro doletjivat"),

Na velja se jata savijati

Po tverdome gradu žabljačkome.*)

(Nastavak sliedi.)

Historični Aphorizmi.

lххiv,

Kuka i motika neće biti strašna, kad joj pravdom omili

zakonitost.

„Wor dem Sklaven, wenn er die Kette bricht,

Vor dem freien Menschen erzitter nicht 14

JSchiller.

Pas u kolibi laje i na svoje buhe; pas u lovu

buhah ni neosieća.

Kitajska rieč.

Gog i Magog, ovimi imeni zvahu Židovi u vrieme

Kerstovo najdalje narode, koje će po mislih njihovih

") Ovdje je grad žabljački oživio, kano da osieća pritisak od

oblaka !

*) Već, što mi pišemo: i to.

Saraj je ženski stan u Turakah, sérail.

“) Isletjeli. Slovnica iziskuje, da stoji ovdje prema subjectu.

dramajest, glago: izletielo. Ali pučki piesnik slaže glagole

ponajviše po razumu.

*) Počinuše.

*) Saraje.

Ovaj glago: počinuti naznačuje sam sobom miro

vanje. A ovdie je na čudnovati način upotrebljen u kretnom

smislu, te skapča u sebi i kret i mir.

*) žabljačkome. Miesto pad. I. jednine prid. zajednom-a.

") Dolenjirat je od gl. doletieti, dolietati verbum iteratum.

") Iz predpievka ove piesme vidimo, kako se i priroda osvećuje

gradu. Žabjaku. Čudne i osvete znatno je, što mi je o

osveti reko Cèrnogorac, Mile:

„Kad si izgubio sve, kad si izgubio vieru u čovjeka, već i

u se, još ti ima jedna, koja te neostavi ni do vieka: gladna i

žedna osveta. A kad ti usud neda, da se osveti zlotvoru

svome, onda živeš, ka” mèrtvik, živ i mêrtav, ka" kamen bez

serdca“... Tako govoraše o osveti sin one zemlje, gdje je

Фsvetljivost danas još silovita, te vri i bukti u svačijih uvje

djenih grudih.

_Cлини.

sotona navratiti, da udare na carstvo Mesijino. To se

kroz tisuću osam sto šestdeset išest godinah neizpuni,

pa ni ovaj čas, kad pišemo mastilom na hartiji rieč

čas, neprieti ništa svetim blagodatim Kérstovim, kojimi

smo svi oblagodaćeni: valja zato da bude carstvo Me

sijino zaista u životu; nema tu Gog, ni Magog, već

treba da bude jedan Bog.

Mladjano je i zeleno ono mnienje, kojim je um

ljudski prinudkan misliti, da množtvo veličinom svojom

može iztierati mak na konac u borbi za oslobodjenje

čoviečanstva, sve da i nije bilo na svietu ovoga, ili

Onoga.

Iz prirode je svemu dokaz najvaljaniji; jer on osvie

dočuje, upravo reći, vid očinji, kano što prinudjava i

um ljudski, da sagne glavu pred dostojanstvom pri

rodne istine, tako žive, kano što je život, tako ladne,

kano što je smèrt.

Nije jedno oko mornarsko vidielo, kako sinji ta

lasi idu četimice, kano svèrstovane čete morskoga cara

i vilah-morkinjicah; miesto hodajući, plivaju. Biju boj,

razbijajuse o tvèrdjave odškoljevah, koji su svagda jači.

Nagomilavaju se druge nove čete, jurišaju opet školj

i grebenje. Školj stoji, grebenje stoji, more stoji svagda

jedno, te isto.

Tražiti valja prirodnu istinu, da se uzmogne naći.

Našasta je u tom, da se talasi bibaju; ali ono staro,

viekovito, nepomično more da stoji; ako se pomiče

malko po vèrhu, da se vraća natrag lieno u krevet,

kano tromo čeljade. Tek što se malo izvuklo, te pro

žestilo, obara ga opet lienost i malodušnost, pak onda

bieži „šumagele“!

Malodušnost je po mieri Minervinoj teža,ili lakša

od lienosti; svakako se nezna, koja je kojoj kći,

koja li mati.

Ta čoviek bi se igrao svagda iste igre od utrobe

do ladnejamegrobne,— kakva ga je kolievka zaljuljala,

takva bi ga motika zakopala;–ali mu nedaju pojedini

ljudi, koji su kano ognjetvorci, koji razgone ognjem i

praskom bljutavost čoviečjega duha! Oni nisu vietrovi

odmorci, već brijači, koji briju stolietnu, zasmerdielu

bradu čoviečanstva.

I ljudem treba udarenih zakonah, kano što jih

ima more, koje pliva i Osieca. I duhovi plivaju, a,

nedaj Bog! da osiecaju na vieke. Ako jih osiekne osie

ka, dolaze oštri vietrovi, pa jih uzbujavaju opet.

Danas je plima po svietu. Оna udara o školjeve

sumnjanja, koji leže na dušah, obterećenih težkimi

slutnjami... Niešto se čudom sbiva... Šumski je Pan

151

na umoru. Umire cèrni Strah-bog,koi je gnječio robske

Žarke viesti dolaze, ne dolaze, već sievaju od

juga put sievera. Na jugu će buknuti, zasuti sredinu,

te ladnim sieverom oladnieti... A svakako će ostati

krupno tielo otopljeno i—vriedno. Cije će biti?Каd

kuharica kuha, čije je jelo? Zar je njezino? Nije, već

je gospodsko ! Narodi su žalibože samo kuhari, a drugi

su gospodari.

Svietske novinegoreplamenom. Takosu svačim za

paljene, svakim paljivom, kojeje dopušteno, ili nije do

pušteno, prevoziti preko dèržavnih medjah. A grudi u

čovieka-mislioca plamte divljim plamenom, vrijući va

rom osvete na stare griehe svietskih nepravednikah i

kèrvnikah. Slavenski se Perun miče, sprema uz oberve

On će gruhati, ako mu nestane na

sgodjaj rimski Ilija. Ali Perun zna sve; on gérmi

i oblači po slavenskom nebu. Оn može zapaliti Mor

skoga cara u Veljem moru, koje je ocjano sa sievera,

od boga Ledana do boga Sunca. Ah, zapalio sve duše

žarom oduševljenja i ohrabrenja, što ga nosi u grudih

svaki plemeniti mislitelj!

Načinite vi, bogovi, jednom vragolije, da se po

tresu ukočeni lednici zemaljskih bogovah ! Načinite

prozorne svetkovine na diku ljudem potištenim, a na

sablazan povišenim !

Led je nasred sriede obćega žara, kad je svaka

duša oduševljena, upravo strašan.

Narod je dosta ožego ruke svoje, dosta jih opa

lio, te kêrvlju svojom ugasio palež. Dosta jih je okèr

vavio u bojnom metežu, u biesnoj vrevi, gdie su ljudi

bili pali o kamen nerazuma, podigavšistieg slobode prije

uzkèrsle uzajamnosti, pa nisu izvojštili vojnice.

Narod je često sam bio vidar i ranar zlotvorah

svojih. A kad je to svèršio, težak prihvati motiku, ra

tar izvede ralo, krojač uverze konac, tiskar okrene

kolo, te stane tiskati naredbe i ukaze, valjane za ciela,

a ne za polucarstva, dakle i za njega. A steče li što

za vanrednu radnju svoju, kakvu nagradu? Ništa.

Mi smo gradjani dakako duhom obadvajuh svietah!

Imamo zapoviestih svega prava čoviečanskoga, deset

zapoviestih, novo izpisanih pèrstom slobode i jedna

kosti, očitovanih uz germljavinu obćega ustanka svemu

svietu, na ploči stalne budućnosti !

Kano što je cèrkvom priznati zakon Božji svet i

čoviečanstvu potreban, tako je i ovaj: Jedna je sloboda

svih ljudih, koja se nesmije izustiti u izprazno, već

valja da ju svetkuje u sebi svaka duša. Poštuj bori

munje i gromove.

оce, roditelje slobodnih pomislih. Neubijaju sebi ni

čim slobodna čuvstva, kano što ti je zabranjeno uži

vati nejednaka prava kradom i na uštěrb drugoga,

koga ti valja ljubiti, kamo što sama sebe. Svako neka

cieni, a nežudi prisvojiti drugo blago, bilo tielesno,

ili duševno.

Kad se umom i razumom izvèrše zapoviesti, u

kratko naznačene, zapoviesti slobode i jednakosti, kano

što treba overšiti svaki zakon, uvesti ga u život, kano

brod u more, mlada tergovca u tergovački sviet: onda

će oživieti hrabrost iz groba strahu; nitko se neće tre

bati više bojati od kuke i motike; jer se slobodan

neboji slobodna, već slobodan roba,kadse ovaj oslobodi.

Nad će zamieniti pouzdanje, a pouzdanje pozna

nje boljih vremenah, kad se gorostasna stabla smionih

nadah pruže zaista nebu pod oblake, granami zagèr

livši obieručke zlatno voće omiliele zakonitostiusmislu

svetih riečih i blagodatih. Tada pazite,slavenskibogovi,u

Кiovu, da nedodju oblaci tudjinstva po zlatno voće;

jer tudjin i hoće da Slavenin srećan nije. A ti, Svie

tovide, izadjiiz maglovitih krajevah,iz potajnikah starih

vremenah i mračnih nizinah na vidielo velikoga dana,kad

će se čoviek oslobadjati predrazsudnih zakonah i bez

Gogah iMagogah, tepogazigvozdenim kopitom od konja

svoga cernu glavu podlosti, nemile zakonitosti, a na

ročito satriglavnoga neprijatelja sreći, ružan strah robski!

Razsvietlipameti, da prime zapoviesti, milesvakomu, za

poviesti, upisane u serdcu poštena čovieka plamen-slovi

od izkona !

Veršeći jednake zapoviesti slobode, punimo mieru

pravde, bilo gdie mu drago, u hramu, ili se skupljali

u vieće, dasviećamo niešto na boljinak, na sreću i na

predak domovine. Učili dietcu, ili radili što drugo,

neće trebati da se bojimo kuke, ni motike, nikakva

zla, kad uvedeno zakone, mile nesamo jedinosti, već

i skupnosti.

Ali sloboda nerazumije zapoviesti! Sloboda sliedi

samo glas svoj “ Tako vele, a mi kažemo u istinu: Ne

može biti onaj slobodan, koi je rob tielesne volje

svoje, već je onaj slobodan, koi sluša zapoviesti ra

zuma svoga.

U dobrovoljnu je sužanjstvu klica i zarodica

slobode.

Po rieči razpetoga spasa,u koga se sve oči upiru,

valja urediti kinjeni sviet, komu je duša poplesana, da

neutone u barah malodušja i mlitavosti, da netuži na

zlo svoje od nemara, neradeć ništa, već da zaboravlja

152

zlo, gradeć dobro. Tada će izkopati i zaraditi blago,

blagostanje, svake blagodati isama kuka i motika: neće

biti strašna, pošto će joj pravedna zakonitost omilieti.

Prevodi iz Aezopa I. Vidović.

Bik i komarać.

Biku na rogu siedeć, maljušan komarac rekne:

Ako sam ti pretežak, ili ako ti dodijavam, odmah

ću odletieti.

Bik će mu na to:

Bluno, niti te neosietjam !

Često mniju neznatnici, da su puno vriedni.

Svaka i golub.

Zo čoviek, gotov klevetnik.

Wie der Mensch ist, so denki er.

Posl.

Svraka i golub obiedovahu u pauna. Vratjajući

se kući odanle, reče jezičnica-svraka:

Вh, paun meni nije po ćudi! Kako li mujeglas ne

ugodan! Zašto nešuti? Zašto li nesakriva ružnih noguh?

Na to će bezazleni golub:

Mane nisam opazio u pauna; ali se divim liepoti

tiela i sjajnosti repa njegova, te se ga nemogu dosta

nahvaliti.

Dobri traže dobro, a zli

Ovi, da kude.

zlo: oni, da hvale, a

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

Našo se pod zemljom.

Nek puha, kad nevietri.

Nenadnja ga nadje.

Nezabila tárna u porenu nogu!

Nije mu viere, koliko ni u tri cara.

Nemožeš udružit, kako i kupit.

Nek laje, samo da neujieda. -

Na kopju ti gospar.

Nije jasno, što je cárno.

Neće mačka larda.

Nehoteći dug sramote nedava.

Na marzećem sviet ostaje.

Nad silom sila je pravda. -

Neprobi vrata; er jih drugi razprostraniše.

Na dužnika sablja nepada.

Neće ni Bog, što se nemože.

Nije svedj noć, kad nije dan.

Nije glada do genara.

Ni stara barbiera, ni mlada liečnika.

Nahodi se u plitkoj vodi.

Najkorisniji gnjoj podplat je gosparev.

Nać će ga , die i roge ljeljenove.

Neprudi ješija, ka se vratja.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

Izjasnenije sv. Liturgije večernja u jutrenja.

Napisao N. Gj. Vukićević. 16., 290. str. U Somboru 1866.

Spomoćna knjiga za razjasnjavanje cérkve

moga pojanja za učitelje i za mladež. Po N. Gj.

Vukićeviću. 16., 200 str. U Somboru 1866.– Obie knjige prepo

ručujemo pravoslavnomu svećenstvu.

Marko Vovčok. Pod ovim imenom piše slavna spisateljka

ruska Markovičova zabavna diela, koja ju namieštaju na jedno iz

medju pèrvih miestah u ruskom spisateljstvu. Nedavno je na sviet iz

dala novu sbirku pripoviedakah svojih, koje su vèrlo omiliele rusko

mu čitateljstvu.

Rusko knjižtvo napreduje od dana do dana gorostasnim

napredkom. Mučno je, stizati malenu viestniku razvitak velike knjige

ruske. Tako se razgranala u svegrane prevedenimi,pa i izvor-dieli.

Najnoviji su plod ruske knjige :

Pripoviedke o niekakvoj jeli. Napisala kneginja

A. D. Urusova. U Moskvi.

Ruski svetitelji, takvi, koji su po svoj cèrkvi, i onakvi,

koji su samo po gdekojih miesti poštovani. Po nadvlada Pula

retu. Drugo izdanje. U Černigovu.

Sve knjižarnice nabavljaju :

Poviest Lužičkih

Spisao i na sviet izdao Boguslawski.

Rys dziejów Serbo-Hužyckich.

Sèrbah. Sa 2 zemljokaza.

Stoji 1 talir, 20 ngr.

Mapa slavjanskich Zužic. Zemljokaz sèrbskih Lužicah.

Sastavio Bogustawski. Stoji 12 ngr. – Oba su diela znanstveno i

zanimljivo sastavljena, te su književan ures braće Lužičanah. Zato

jih nemožemo dosta preporučitislavenskomu svietu.A osim togaje sveta

dužnost svakomu viernomu sinu majke Slave, svom silom svojom

podpomagati osamljenu knjigu lužičko-sèrbsku.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 19. svibnja 1866.

P 111 d 1.

336

Boss

izvršina mu na

Jedno jutro narodio,

Nitko liepši da neželi,

Оd pilićah narod mio.

Bèrdašce je u dvorištu,

Zeleno je pod dèrvetom,

Ondie mali hranu ištu,

Војazljivi svakim kretom.

Sve gledaju, što će biti;

Strah života osietiše,

Što će jim se prigoditi?

Takve misli pomisliše.

Stara kvočka, ponosita,

Bez prestanka kvoče, kvoče,

Mudra, brižna, šepirita...

Krila joj se šire i koče.

A sviet nejak tek pijuče:

Pijuk, pijuk! tako sbori;

Stvorio se istom juče

Na zemljanoj ovoj kori!

Žućkasti su i mahljavi,

Kratkokljuni, još jajasti,

ma

Tko je nekriv, onaj térpi

Kroz ludosti starijega ;

Jer u igri lopta kéгрi

Tèrčaoca najslabljega.--

И. G.

Tečaj ХX.

Kukmu ima svak na glavi,

Svaki pilić okruglasti.

Rakole se, kano stari,

Мladi stare oponose;

Gdie se kakva stvarca žari,

Таmo lete oko rose.

Razvališe tek kućicu,

Bielu kuću, nesmotreni,

Ugledaše vidielicu,

Вieli danak, začudjeni.

Piletu je ugodnije,

Dok je u jaje umotan0;

No na svietu druga nije,

Kad je jaje prokljuvano.

Eto munjah ! Kud će sada

Pilad luda tu pod nebom;

Nepogoda strašna vlada

Nad kućami, nad Zagrebom?

Poviju se nebom magle;

U prolieću, svako znade,

Nepogode idu nagle.

Нman zrak*) bèrzo s neba pade.

*) Grad i dažd, kad se naglo obori, zove Hèrvat: hman strak.

Pridavnik je huan, -a, o; odavle hmana, iliti mana.

20

„154

Domaćice nema doma;

Grom za gromom ljutit bije,

Zemlja tutnji sva od groma.

Skučeni su pod okriljem

Staroj majci svi pilići,

Njoj pod mekim, toplim miljem

Pile neće glave dići.

Još po svietu munja sieva,

Huji, derma suhom korom,

Perun biesni, kiša lieva;

Zemlji prieti Bog zatorom.

Pilad luda slabo haje,

Što je ovo navalilo;

Još prirode nepoznaje,

Tek majčino znajuć krilo. -

Ali dodje iznenada

Od lahora vietar jači,

Nepogodom sam ovlada,

Cerne sile sam potlači.

Razvedri se, razgali se

Plavo nebo još krasnije:

Duga svanu, razpruži se,

Po svem nebu porazvije.

Terče dietca u livade,

Traže spuže i bujice,

Te mlinove male grade

Od zemljice i daščice.

Svako gledi bujne masti,

Razpredene po nebesi".

Tek se jedan oblak tmasti

Niže rumen-duge desi!

A što rade sad pilići?

I oni su poletieli:

. Svaki smije glavu dići

Slobodnije u sviet bieli.

- Kad je čoviek pretérpio

Kakvu biedu, nepogodu,

Izbavljen se osietio,

Таd' osieća i slobodu.

Kvočka kvoče tada jače;

I ona se osmioni:

Preko plota.Smiono skače,

A kroz gradju prodju oni.

Evo jih sad na poljani!

Ovdie šuma, ondie šuma,

Daleko su i od druma.

Ali luda pilad ide,

Kud ju kvočka stara vodi,

A krasne se trave vide,

Kad je svèrha nepogodi.

Svaka travka diže glavu,

Krunisama kapljičicom,

Pilad motri svaku travu

I igra se travičicom.

Dok se igra travičicom,

Dovija se u vedrini,

Raduje se nad žèrtvicom

Сérni kobac u visini.

Izvio se iz tmastoga,

Iz oblaka niže duge,

Iz oblaka toga zloga,

Iz oblaka cèrue tuge.

Zviždi silan,grabežljivac,

Još ga pilad neopazi;

Grabežljivac i kradljivac

Vreba, zviždi, žèrtvu pazi.

Na jedanput zapijuče:

Pijuk ! jedno žuto pile;

Ali kobac već zatuče

Staru maju dietce mile.

A sad grabi i razdire,

Žut si kljun svoj okèrvavi,

Liepšu pilad izabire:

Sve pobaca i podavi.

I razbije narod mali!

Stara kvočka kriva bieše;

U nju su se pouzdali,

Iz dvorišta poletieše.

5

Domaćica dodje doma,

Oprostiv se od susiede,

Pridèržana strahom groma,

Da u družtvu čas provede.

Pi-pi ! viče i pijuče:

Sve jih ište, opet stoji.

Tužbom podje sve iskati,

Pilad milu, izgubljenu.

Tu će kobca ugledati,

Kad se stazom k polju krenu."

Sad od tuge jadna svisne;

Dosieti se hudoj sreći

I tužiti tužbu vrisne,

U preljutoj tužeć smeći:

Cerna ptico , orlušino,

Što su tebi sakrivili,

Nesmiljena hajdučino,

Ti pilići moji mili?

Velimir Gaj.

Prividjenja.

Mašta po I. Turgenjevu.

XXIV.

(Svéršetak str. 147)

Svako veče pred noć očekivah, te, pravo da

1kažem, ne bez straha, kad će mi doći kroz vrata od

ložnice. Vrata su tverdo bila zabravljena.

Ali jih bèrzo otvori. Neugodno se Eliza oko mene

savije; malo, što me nezaguši. Pogledam ju, a kérv

mi se progruša. Tko je ikad vidio na tudju obrazu,

1kako ga je golema groza uhvatila iznenada, a nemože

dokučiti, zašto: taj će me razumieti. Groza, pre

mučna groza izpeči i nakazi blied, gotovo nestao lik

Elizin. Takve promiene, odkako sam postao, nevidiehl

nikad na obrazu živa čovieka. Bezživotno, maglovito

prividjenje, Sienka... a taj panjevit strah ...

— Što ti je, Elizo? zapitam ju najposlije.

– Ona... ona ... jedva mi odgovori: Оna!

– Ona? Tko je ta ona?

– Nekaži je! Nekaži je! prišaptje mi bérže bolje

Eliza... Meni treba misliti o spasenju, misliti; inače

sve propade... I na vieke ... Pogledaj amo, pogledaj!

I pogledam tamo, kud mi je, dèrhćuć, pokazivala

ruka Elizina, te vidim niešto ... niešto,zaista grozovito.

To niešto bijaše grozovitije; jer je bilo bez lika

i oblika. Bijaše niešto tromo, mračno, cérno, žućkasto,

piegovito, kano těrbuh gušteričji, ni dim, ni oblak,

vijuć se polagano preko zemlje, kano zmija. Jednako

široko ljuljanje odozgor dolie i odozdogoreu jedan mah,

to ljuljanje, koje je čovieka opominjalo ptice-grabilice,

kad, steruć silovita krila, zavreba plien, te mune na

grabež,kano munja iz oblaka; ali se sad pretvori opet

u neizkazano gadno gamženje po zemlji, kano štogamzi

pauk, kad je uhvatio muhu...

„Tko si, što si, strahovita trupino?“ Pod tiskom

se njezinim, to vidieh, to osietjah, sve poništi, sve

oniemi... Iz nje izlažaše trula, pogubna studen, koja

zadaje muke i radja gadjenje, mrači oči i kostrieši

kose. Pokaže se snaga, ona snaga, kojoj ništa neo

dolieva, kojoj je sve pokoreno, koja bez vida, bez

obraza, bez čuvstva vidi sve, znade sve, izabiruć,

kano ptica-grabilica, žèrtvu svoju, a daviju i mraznim

jezikom liže, kano šarena guja.

— Elizo, Elizo! povičem na sav glas: to jeskon

čanje, to je smèrt sama !

Tužni glas, što sam ga već odprije čuo, provali

opet Elizi iz ustijuh, prilikujuć u taj par očitovanju

očajanja ljudskoga. Pa mi munemo dalje. Ali nam

letjenje bijaše čudnovato, strahovito, nejednako. U

zraku se Eliza prevérne na uznak, te se tamo i amo

nemilo zakoleba, kano jarebica, kad je dopala gerdnih

ranah, ili kad odvodi pseto od traga pilićah svojih. U

to se izza nas sa strane od nedokučljive grozne tru

pine valjahu niekakvi dugi vodeni udi, kano opružane

pandže... Оgroman, maglom zastèrt lik na bielu konju

skoči za čas do neba... Još očajanja zaupi Eliza:

„Vidiela je, vidiela! Sve je propalo ! Nema mi spase

nja " .. . Potom začujem, gdie je još mèrmljala: „Ah,

jadna li samižalostna! Mogla sam upotrebiti sgodu, da

se opet mamuzem života. Ali sam evo poništena ! Po

ništena!“ -

Meni je dogustilo serdcu... I onesviesnem.

- - - -

ХХV.

Hoću li ju opet prividieti? Svaku buduću noć

ovlada u gluho doba mojim sérdcem želja i strah od

prividjenja moje utvore; ali mi se više neukaže.

20*

156

Jedanput pred noć podjem put staroga rasta; ali

ni tu nenadjem ništa. U ostalom nežaljah odviše, što

mi je prestalo to čudnovato poznanstvo.

Мnogo sam i zadugo mislio o tom nedokučljivom,

gotovo ludom dogadjaju, pa sam se uvierio, da ga zna

nost nemože nikako iztumačiti, pak da se ni u pričah,

ni u gatnjah nečita ništa, što bi na to bilo iole nalik.

Tko bijaše u istinu ta Eliza? Prividjenje, duša

lutalica, hudi duh, vila, ili vukodlak? Kadšto mi se

pričini, da je Eliza ona žena, koju sam znao niekad,

pa bih matezao svu pamet svoju, nebih li se kako opo

Pokadšto mišljah, da sam joj u trag ušo. Ali mi

se tek prije po ure, prije časka učini tako ... A tada

na jedanput izčezne opet sve, kano tlapnja u zoru. I

zaista sam puno o tom mozgao, pa, kano što biva,

nisam izmozgao ništa. Pitati druge ljude, što i kako

oni o tom misle, na to se nisam mogo privolieti. Bojah

se, neće li reći, da sam poludio.

Najposlije sam prestao misliti o tom, a, pravo da

kažem, nebijaše mi težko. Koje imah posla oko oslo

bodjenja mužikah*), oko obćinskoga blaga, itd., itd., a

koje mišljah, kako ćuse oporaviti. Pèrsa su me boliela,

kašalj me je mučio. Nemogah ni spavati. Tielo mi

bieše kano osušeno, obraz žut, kano u mertvaca.

Liečnik mi reče, da imam premalo kérvi. Moju je bo

lest kérstio gerčkim imenom: anaemija, iliti bezkèrv

nica, te me šalje u Gostin. Ali mi se moj zamienik

zaklinje, da ga mužik ni u čem nesluša.

A ti, čitatelju, zdravo ostaj i razmišljaj!

Ali što znače jasni oni i silni glasovi, skladni oni

glasovi, koje čujem, kad se kod mene govori, da je

tko umro? Sve to glasniji, sve to silniji... A zašto

strepim onako strašno, samo kad pomislim, da smo

svi na svietu pusta prividjenja ?

U Baden-badnu 1863.

Pripoviedke.

Iz života slavonskoga naroda. Napisao Mijat Stojanović.

0 stoci i domaćoj živadi.

U Slavoniji vidiš čorde svakojakih govedah. Te

žački, rogati volovi stupaju tromi, pa se svakomu

*) Mužik se zove ruski kmet, seljak, nevoljnik.

volu vidi na jakom vratu, da vozi u jarmu. Мuzare

su krave liepe, gojne i site, kad su jim nabrekla vi

mena. Junad, junci i junice, sve su puni i jedri, kano

liepe jabuke. Od prokšije skaču, riču, bockaju se i

gurkaju se rogovi. Теоci se djipaju i ritaju po paš

niku, a , kad smotre matere svoje, bleje.

Bikovi u čordi idu ponosito, kano kakvi pustolovi.

Riču muklo i mumljaju, riju zemlju rogovi i kopaju no

gama, te bacaju sugreb preko sebe.

Po stanovih i šumskih čistinah ima puno konjskih

stajah. Konji se jahaći i vozaći derže u staji, ili na

paši pri ruci. Ali ostala konjska marha, ždrebne ko

bile i ždrebad, omad i ždriebci stoje u hergeli. Zdrie

bac je u hergeli, što je bik u čordi.

Goveda su mirne,spore itrome živine; alisu konji

čili, hitri i sèrdčani. Terče, skaču, utieću se i ritaju

po polju. Skaču preko šamacah i ogradah. Zdriebci

se ni kurjaka neplaše, već kad ga opaze, ili ga samo

onjuše, da je blizu, stieraju hergelu svoju u gomilu,

te stanu na branilo, pak oblietju hergelu, skaču u

vreten, hèržu i vište, udaraju kopitima, kano zamaš

nimi mahljicami, o zemlju. A vuk nemože ni doći

do hergele, već ako lukavštinom privreba koje ždriebe

Runa su stada liepa. Ovce suživine mirne, krotke,

a glupave i strašljive; ali su vèrlo koristne. Vitorogi

su ovnovi u stadu najveći, a jaganjci su tako bezazlena

i mila stvorenja, da mi svagda, kad jih godj vidim,

pada na um jaganjac Božji, koi svietu oduzima griehe.

Po Slavoniji ima kozah. Koze su vesele, smiešne

i djanderljive. Već jim je lik smiešan. Grivasta dlaka

po tielu, nemiran, nestašan i smion pogled, zakover

čeni rožčići, brada pod gubicom, zaverčen, kratak гер,

meketanje, skakanje i penjanje njihovo pokazuje vesele,

nestašne i smiešne životinje.

Jarci su smioni i prožderljivi, a kozlići nestašni,

Po Slavoniji ima puno čoporah kérmadi. Svinje

su koristne mašću, slaninom i mesom. Nerasti su u

čoporu siloviti i rado se jačaju medju sobom i košu.

Bravci su mirni. A kermače su tek onda ljute, kad jim

tko dira u prasad. Tada hropiću i napadaju na iste

ljude.

Po Slavoniji ima puno živadi. Tu su budije, tu

guske, tu patke, tu perlinke, tu kokoši, tu golubovi.

Liepo je i zabavno, vidieti živad u jatu !

Curke, iliti misirke kauču, ćurići piskaju, purani

se kostrieše i bolokaju, opustivši cèrven sopolj po

157

kljunu. Gurci siču, guske gaču, guščići žužore. Patke

paču i bèrljuču po vodi. Patci klanjaju glavom ipakću.

Perlinke kriče. Kvočke kvoču. Kokoši se rakole i ko

kodaču. Pilići pijuču, a pietlovi se, kano kakvi gos

podari, šeću; perjanice jim se viju nad ledjima. Gre

ben stoji pietlu na glavi, kano kaciga. Kreste mu izpod

kljuna vise i žare se, a ostruge serte na noguh, kano

u katane. Oni lepeću krilima i kukurieču, kano da

naviešćuju ratno vrieme. Golubovi se hrane, kano od

želje, samo da jih ima. O golubu pieva Slavonija:

- Oj, golube, bieli bane!

Ti neleti, ni prilieći,

Ni nepadaj kraju vode,

Da nemutiš vode krilom.

U nas ima golubica,

Rad" je čistu vodu piti.

Ti nepadaj na livadu,

Da negaziš nogom trave.

U nas ima ovčarica,

Koja ovcam travu čuva.

Nеpadaj na naše dvore; -

U nas ima golubica,

Svoje majke jedinica.

Ti nemami liepe Mare

Od njezina biela dvora,

Od njezina mila roda !

ILI

0 gđiekojih starih običajih u družtvenom životu.

Kad tko mužki osim dietce prolazi pored ženskih

glavah, te jih pozdravlja, one ustaju. I ako je od

lično lice, koje prolazi; n. pr. svećenik, ili častnik,

ženske se, osobito starije, poklanjaju njemu duboko,

kano što je u gospodskoga svieta upravo protivan obi

čaj, te se mužke klanjaju ženskim glavam.

Ženske se u Slavoniji čuvaju prieći put mužkim.

Ako mužki ide putem, a ženska se š njim sastane na

razkeršću, u koliko ga vidi očima, neće mu prieći put,

nego stane, te čeka, dok on neprodje. Osobito se čuva

svaka, prieći put na kolih. Pa se zato, prelazeć put,

obazire na sve strane, te, ako bi vidiela, gdie idu kola,

čeka, dok neprodju, pak onda ide dalje.

Kad tko stran, poznat, ili nepoznat, dodje u

kuću, ženske ustaju mahom sa stolicah pred muž

karcem.

Kad ima tko narezati cio hliebac, najprije načini

nožem križ, pak onda narezuje, da Bog blagosovi i

naspori!

Ako komu izpadne iz ruke komadić hlieba, —

Slavonci vele „kruha“, — na zemlju, on ga podigne i

poljubi; jer puk smatra kano griehotu, bacati kruh

pod noge, pa po njem gaziti. Zato čuva i mervice.

da se po njih negazi.

U oči medielje i praznika dèrže u običaju sla

vonske matere, kad zazvoni u veče na pozdravljenje

Gospino, upaliti svieću Marinjsku, te poškropiti svetom

vodom vodokerstnom kuću i postelje, a samo sv. vo

dom dietcu svoju, moleći pozdravljenje Gospino.

U svakoj kući visi, bar za moga dietinjstva bi

jaše tako, kod vratah o stieni svetionica sa sv. vodom.

te se pobožni ljudi, kad godj polaze iz kuće, poškrope

Sv. vodom i prekêrste častnim kèrstom.

Kad se godj tko s kim sukobi, pozdravljaju se,

kazujući: „Hvaljen Isus! I uviek amen!“

Kad se tko sastane sa stariešinom, veli: „Da Bog

prosti, i vaš pošteni obraz!“ ako je rieč malko samo

škakljiva. Ili veli: „Nemojte mi zamieriti!“ – to, ako

mu je što progovorio.

U razgovoru, pripoviedajući o kakvoj bolesti, o

rani, ili bolji, kažu: „Neprimilo se I“

Kad tko vidi što gadno, ili spomene vraga, veli:

„Dalje mu kuća!“ ili: „Odpljuni 14

Kadsežene češljaju, sklanjaju se naskrovito miesto,

da jih mužki nevide. Ako se dogodi, da dodje izne

nada mužkarac, dok se žene češljaju, mahom pokriju

glave kakvim rubcem.

Каd se prijatelji, ili poznanici gdie godj sastanu,

rukuju se i pitaju za zdravlje. A kad se tko u kakvoj

tergovini s kim pogodi, udare se desnicama dlan o

dlan i tako potvèrde učinjenu pogodbu. Potom derže

mnogo do toga; jer jim to valja, kano kapara.

A kad se tko izmiri sa onim, s kojim je živio u

omrazi, ili zavadi, pruže si medju sobom ruke i stisnu

jih u znak pomirenja.

Samci trijuh noćih.

San je ili klapa, ili sanak. Klapa je laža, pri

klapalo, baba-bérbljavica, koja tare san, da joj prodje

noć. Sanci su pravi snovi, naviestnici istine, obaviti

u oblake osobita jezika, u oblik slikah i prilikah.

Blago tomu, koi ga razumije! U takva je Bog; to

nije klapa, već istina. Sanci su dostojni viere. Ali

kako snu drago, neću da pišem o snu, već što sam

sanjao.

158

I.

0si n j a k.

Lego sam kasno u krevet, dugo čitajuć za stolom

muke Isusove iz knjige novoga zavieta, iz knjige, koju

čitaju ljudi svih viekovah. I tako biva, usnem i usnim.

Pieto zapieva, kano „budilnik na bdeniju“, a plamen

svieće izčezne u mraku malene ložnice ... preksinoć!

Sanak sam snio i čudo vidio, gdie idem u zelene

perivoje, da berem svakojako prolietno cvieće, gjur

gjice i selene. Tako plandujuć od čbuna do čbuna,

dodjem do niekakve šuplje i trule klade. Nogom gur

nem u nju, a iz nje izleti čitav roj osah,—tako zovemo

„zolje“, — te mi polete sve kolike pravou obraz,kako

sam preko klade bio pregnut.

Ja se bèrže bolje izpravim, te se rukom mahnem

od roja otimati i braniti, kako sam najbolje znao. Ali

one neće da prestanu šiktati. No me zato niekako

čudom nijedna neubode.

Kako vidim tvèrdoglavu napast njihovu, gdie se

te nevaljanke nedaju nipošto odtierati, okrenem ledja,

te podjem dalje bielom stazom kroz cvieće preko ze

lene i bujne livadice. Dan bijaše sunčan. One me

ostaviše. Kasnije sam jih vidio, gdie se zrakom roje.

No ja jih gledah s preziranjem, kano da jim velim,—

tako sam osiećao u grudih —: „Pa što ćete vi meni?“

Pèrva noć prodje. Jutro bijaše ružno i potmurno,

niekako brižno i zabrinuto. Zlo sam ga lego i zoricu

zaspao, te lievom, nespretnom nogom na pod koračio.

Pogadjačica, ciganka, kojoj sam sanak pripovie

dio, te ju za saviet zapitao, kaže: „Napastnim ćeš,

nevaljanim suparnikom doći glave, samo ako jih bu

deš prezirao, te jim ledja okretao.“

Ptić-poletarac.

Druga mi noć donese u dušu ovaj sanak, osno

vam na poluistini:

Јednom poslije podne idem po običaju kroz ze

lenu šumu, a što nadjem ovdie?

Iz gniezda poleti ptić-poletar. Rani ptići odlieću.

Ja, kako ga ugledam, vrebaj, lovi ne od pakosti, već

od sèrdačnosti ! Nemogoh ga uloviti rukom, već on,

siromah,bijaše tako nespretan, da mi je sampèrhnuo u

džep, kakosam o boku nadnjim déržao knjigu i skriljak.

Sad ga prihvatim desnom rukom sasvim blago i pone

sem sa sobom uz put kroz dubrayu. Bijaše li slavulj?

Neznam. Samo to znam, da je ljuto cverkutao, pa me

obadje zaista čudnovato čuvstvo, kad sam pomislio:

Evo, nosim u desnici cieli život jednoga stvora!

I osietih u dlanenih žilah vruću kérvicu, strahom

uznemirenu, u ptičici-sirotici. Tek što se ptičjim živo

tom ruka ugrijala, sažali mi se u sèrdcu, te ju poslije

niekoliko korakah, koji su tvèrdom stazom jako jećali

medju starimi rastovi, kano da me opominju, — pus

tim na slobodu.

Letieti nemože. Ona pèrhne u obližnji germ. Ali

taj germ bijaše daleko od gérma njezina, od zavičaja,

gdie je luda i nejaka zavikla, očekujuć otvorenim kljun

cem hranu od majčice svoje.

Kako sam ju pustio, odmah zine ona, gladna,

mala sirotica, slabo obučena u mahljavo perje, kano

čedo u povojih. Nemogu prebolieti niekakvu bol u sa

viesti. Razaberem se i opomenem: Ah, poletarac ne

može još letieti! I uzmem ptičicu opet u ruku i od

nesem dosta daleko natrag u gèrm-zavičajac.

Zar bih mogo do vieka ponieti to breme na

Saviesti, da sam nestašan lišio nedužan stvor hrane, a,

lišiv ga hrane, postao mu ubojica?

Dok još u snu dišem čudnim onim sanenim da

homi osiećam u duši strašno to pitanje, pokuca na pro

zoru lastavica, pa me iza sna prene. Liepa krila, liepša

glava, a ružno tielo ! Uhvati jednu muhu oštrim klju

nom i perhnu u gniezdašce sitne dietce svoje.

Kišica, upravo daždic rominjaše, kano biser, po

široku lišću od zelene vinove lozice na odrini pred

prozorom. Jutro bijaše sa svim tim milo, blagoslov

ljeno vlažnom mannom iz nebesah, jutro desne noge,

homersko, upravo desno i udesno. Homerska su mi

jutra najmilija.

III.

Rieči, zviezde-repatice.

Treće noći legnem ranije ukrevet, mérznovoljasti

umoran od dosadna čitanja ipisanja proti voljiipreko

želje. Ali mi glava bijaše laka, otvorena svakoj slicu

i pomisli, kano krilata lopta, što se diže nebu pod

oblake. Takva mi je malokad. Legnem u pèrve za

ranke. Bijaše dakle dosta vremena sanjanju i sni

vanju.

Sanak sam usnio i čudo vidio, a još veće razu

mio iz pomiešanih glasovah. Sanak sam usnio, gdie

se naš grad uzbunio. Žitelji tèrče i tamo i amo, svi

do noguh oružani. Nietko viče tankim i silnim glasom

kroz noć i sive magle, u kojih konjski rep opasuje

zlatan kerst:

159

„Vi neznate, tko vamje otac!“ prodre seiznenada

glas na množtvo svakojake omladine: „Svi smo sinovi

prevrata. Spodbijajmo ubojito dielo, poslušni pozivu

otca svoga ... Lovorike trepte nam pred očima: lovo

rike želimo metnuti na glavu, koju će potom resiti

ures grane maslinove. Ali sad hajdemo, pa makar

nam se život ovienčao i oženio smerću“ ... Podviku

juć, otide množtvo. Glasa nestane. Samo se čuje:

„Најđemo! Kamo?“ Iz daljine buči, kano med

vied, ričuć iza svega gerila:

„U Sibiriju, u Sibiriju! Strašno! Sibirija će imati

visoko učilište prije, nego mi, koji ga žudimo tolikom

žudnjom, ištemo tolikim pravom, kano narod, koi je

ušo u hranu svesvietske izobraženosti. U Sibiriju !“

Led mi pobije pèrsa. Glas izčezne. Sve vesela

Pievajući sèrdčane piesme Davoreve, kérvave da

vorije, usovni mladi ljudi, izlazeći četimice iz kućah,

o pločnike bacaju i razbijaju tambure, te prolievaju

kèrv, piju kérv iz čašah, kucaju punimi čašami, iz

kojih se pieni vruća kérv. Čuje se glas, kako mukom

i nategom besiedi:

„Vukovi sklopiše ugovor mira, ili načiniše uvie

ricu sa ovcami,kad su jim u taočtvo predale pse svoje.

A kad nisu više imale branitelja, vuci jih podaviše.“

„Nešurujte,“ prodre se drugi glas: „sa onimi ljudi,

koji su vam od izkona bili neprijatelji! Nevierujte, da

će vuk promieniti i ćud svoju, ako mienja dlaku! Jer

neprijatelj od izkona nebiva prijatelj do okona.“ Za

mieni ga niekakav krupan glas, kano da sbori kroz

sbornik:

„Narod“, izgovori kroz nos: „koi sa duhom hoće

da napreduje, nesmije visieti o ličnostih, o pojedincih.

Njemu treba déržati lica za karte, koje se premeću i

mienjaju, kako uztreba igraču, te kako valja. A igra

je glavno. Poštovanje je zakonitosti glavno, a ljudi

su oružje u različnih borbah, što se troši i lomi, a,

kad je pérteno, i baca.“

„Pravo, poštujmo Cèrnu goru, cèrvenu zemlju slo

bode! Poštujmo Cèrnogorce, koji od goda do goda,

kano kérvavi apostoli, stupaju na kéršno bojište za

jevangjelje svete slobode!“ -

Dok se ovo meni kapi, te čujem te žestoke, kaliburne

glasove, sieva mi pred očima ubojito oružje. Sievaju mii

one rieči, matere velikih dielah. Vidim jih, gdie skakuću

u oblakupoput zviezdah-repaticah ponadgradskih krovo

vah; plamenim repomšibajući dvorove, griju siromahe i

- " - - -

prosvietljuju osobitom prosvietom kućarice dèrvarah i

Ali prividim za malo čas drugo! Kano svietle su

lice, a ne kano plameni jezici, rieči nose blagoviestne

znakove od Tivera do Thimze, od Neve do Sejne, pa

na bregove savskih valovah dalje preko ramenah si

njemu staromu caru Morskomu; oštrinom i bèrzinom

prošipljuju sve podlačine, koje su se zavukle u nepri

stupačna svetilišta nadžemaljstvom uzvišenih griehah ...

„Rieč je mati velikoga diela, rieč je kći istine.

Dakako, istina je starija, ili ona je stara, zaista vriedna

starica.“

„Istina, istina !“ čuje se jeka iz daleka, iz jedne

ulice. Svietina se razlije, te odšumi. I opet se sbija

na sbojeve od druge. T

Prividim Bosnu. Udovica je u cèrno zavita. Kuka,

kano sinja kukavica. U serdce me dira pusti pogled

kano oštrim šiljkom na berk izbrušena noža, kano da

sam na mukah. Bosna mi se obavija čas oko noguh, i

čas oko serdca, kano pogažena guja; kad o njoj po

mislim, uzdišem,te podirem samo vruće uzdisaje. Ona mi

slini dušu noć i dan otrovom turobnosti. Ali evo svietine

u gunguli, evo besiednika tankoglasovita:

„Mač i plamen, dva kuma, dva susjeda i dva

roditelja ! Jedan će roditi slobodu, a drugi zadovolj

nost. Ali dakako radjanje boli jako; nije lako. Svi

razumijete, kud to šiba!“

„Razumijemo !“ čujem muklo mermljanje i dubok

rogobor.

„Та vi nagonom prolazite kroz prociep najtežih

pomislih, kano zmija kroz prociep, gdie bi se nas

koi sa svom mudrom -mudrotom svojom izgrebo, pa

sustao.“ Riečih nestane.

Svietina se okuplja i razlazi, razlazi i skuplja,

kano zernje u žervnju, ili oblaci, koje proganjaju ljuti

vihrovi, sve oko jednoga glasa. Sve se toči oko jedne

točke nevidovine.

I opet vidim sve, i rieči, zviezde-repatice. Živio!

čujem graju. ... Ali što se dogodi? - - - - - -

Dodje jutrom bieli dan, neprijatelj sna, pa ga

udavi.

Nedužna zora dovede bieli dan. Jutro svane liepo,

puno budućljivosti, nova rieč! jutro ožujsko im osvitak

nestašniku Travnju, koi je veći laža oda sina.

- u

160

Baka kaže: San je laža, a Bog je istina, a mi

velimo : Bog je istima, a san nije svagda laža.

И, G.

Prevodi iz Aezopa I. Vidović.

XXVII.

Kukavica i čvorak

Propria laus foetet.

Čvorka, što je izletio iz grada, zapita kukavica:

. —Što vele ljudi o našem pievanju? Što li o sla

vulju? Čvorak odgovori:

– Pievanje slavuljevo hvale što većma.

— Što vele o ševi?

— Mnogo jih, reče on, hvali i pievanje njezino.

— A što kažu za prepelicu?

– Gdiekoji se i glasom njezinim razblažuju.

– A o meni, pita kukavica, što govore?

–To ti kazati nemogu; nigdie negovore o tebi

ništa.

Razžesti se na to kukavica, te reče:

– Sama ću dakle svejednako pominjati sebe.

Ova basna šiba one, koji bez prestanka hoće da

buncaju o lažnih zaslugah svojih.

ХХVIII.

Muhe i med.

I med je kadšto gérk jed.

Posl.

Muhe upaze razliven med, dolete, pa ga okuse.

Ali se skoro naliepe, te nemogu odletieti.

Јаој, hude li nam kobi! Sladko to jelo, što nas

lukavo namami, kako nas ubija okrutno!

Basna kazuje nečistu razkoš.

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić,

Ni s prijateljem proć prijatelju!

Ništa nije bez primieše, bez pritroše.

Nije ni med svaki jednak.

Nema kud ni na nebo pogledat.

Nieti ga brez narvoja.

Nije lozanje bez maganja.

Negazi mutne vode.

Ni ja tebi kum, ni ti meni stari svat.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

veleslavim. Češki časopis za tiskarske, kamopisne, slo

volivne i dèrvopisne umietnosti izadje opet nakon tromiesečna pre

stanka. Broj 7., kojim odpočima novo izdanje toga časopisa, do

nosi na čelu uvodnik o zametku i razvitku dèrvotiska, iliti dèrvo

pisa, koi plod tvornih umietnostih dozrieva očigledno.

Kronika práce izlazi nakladom J. L. Kobera u ZI.

Pragu. Svezak je 3. od diela II. na sviet izdan.

Komensky. Slikovan časopis za mladež. Urednik: Drag.

Urlich. Broj 8. u Zl. Pragu 1866. donosi:

Da radimo. Piesma Fr. Douche.– Marljivi Jaroslav, a lieni

Vojta.— Klasje. Pjesma Jos. Kolářa.– Slon.– Guerazanski maj

mun. Sa slikom — Upas-ančar i upas-radža. Sa slikom. - Lasta

vice. Centa T. Pražne.— El tamborero.– Na grobu saučenikovu

Popievka J. Müllera. — Dvie priče. Po J. Kolářu. – Nagrada po

štenju. — Јеien. — Којеšta. .

Grody polskie. Poljski gradovi. Na sviet izdao obće

čuveni spisatelj poljski, Karol Zawadzky, kod Wilda u Lavovu.

Poljski gradovi.

Ovo novo dielo opisuje najznamenitije gradove poljske skup

novlade, pa i sve ino, što je tada bilo vriedno vidieti.

Wieczatory drezdenskie.

glasoviti spisatelj poljski, J. J. Kraszewsky, i na sviet izdao u La

Draždjanske večeri. Napisao

vovu. Prikazuje pomisli i prilike, koje su se u dušu utisle spisate

lju za posliednje dvie godine boravljenja njegova u Draždjanih.

Amioti ziemi. Zemaljski angjeo.

Rhodea. U Lipskom. 1866. -

Dužni smo reći niekoliko riečih o toj piesmi. Duboko pies

ničtvo, koje iz nje ječi divnom jekom-stoglasicom , sjajne slike i

prilike, u koje je zaodio piesnik piesmu svoju, pridružuju „Zemalj

skoga angjela“ drugim izvèrstnim piesmotvorom poljske knjige. —

Angjeo prikazuje poljski duh. Ciela piesma pieva sgode i nesgode

sirote Poljske. Glas joj sieva žarom domorodstva; ali se čuje i tu

robno kovanje gvoždjah i verigah, koje kuju slavenskim domorod

Poljska piesma Petra

cem zlikovci i zlotvori slavenstva.

Milo nam jeu ovolikoj oskudici domaćih književnih viestih

javiti, da je vèrli naš mladi spisatelj, Avgusto Šenoa, koi se iz

Beča nedavno povratio amo u rodni svoj grad, preveo i posebice

na sviet izdao rusku pripoviedku po imenu :

U njoj se

jezik sa sadèržajem otima o pèrvu obkladu vèrstno dotierama pera.

Ako ga možemo čim godj ohrabriti, mi smo gotovi sèrdcem i

Knjižica je zabavna i vriedna svake preporuke.

voljom.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U daždive kad oblake U čas jedan sine duga

ognjenito sunce stane I razlicieh sto prilika "

Svoje upirat jasne zrake: Oko svoga kaže kruga.

Ponosita i velika Palmotić.

Razbiju se svi nasipi,

D u g a. - Razore se i drumovi,

Iz bujice voda kipi,

Ružna piena pienu lovi.----

SASNIŠTVEN

28. Vrućina je, ah, odviše!

}

Zaparno je, omara je,

Čoviek jedva zdravo diše;

Dan bez kiše dugo traje.__

Ali što to? poviju se

Iz daljinah oblačine: -

Hèrle četom, spuštaju se, -

Tmaste usred pomerčine.

Grom,tres,grom,tres—grom,grom groma

Gérmi, pošto je omara

Već otišla izpred doma —

Lieti nakon silna žara.

Sieva, prašti, tutnji, buči,

Ilija se nebom vozi—

Plaha kiša strašno huči,

Kano ljudstvo u nalozi.

Cèrn se oblak prelomio –

Silna kiša pljuskom pljušti,

Svud se potok prikupio,

Jak u tami i u tušti.

Ali evo iznenada!

Oblaci se porazvedu,

Još propade malo grada:

Drugamo oblaci gredu.

Idu cèrni, sivi, žuti,

Ilijini ti vojnici.

Hitri su jim, stèrmi puti

Po nebeskoj toj ravnici.

Svi odlaze četimice

Izpred biča od vietrovah:

Promieni se nebu lice,

Pa nestane i gromovah.

Još dolinom kolo valja

Zemljotresac siloviti,

Već se sunce tu promalja

I nebesnik različiti.

Upre vojsku ognjevitu

Žarko sunce u oblake,

Те svu vojsku gromovitu

Porazbija silom zrake.

21

162

Razpline se svaka magla !

Svako lakšim duhom dahne ;

Jer osvanu dug a nagla,

Kad posliednji vietar mahne.

Smierna, mila, uzorita,

U mah jedan ona sine,

Duguljasta, ponosita,

Meko tielo nebom vine.

Ljiljan-duga, ures neba,

I glasnica Božja dodje:

Sva se zemlja zakoleba,

Оna dodje, munja prodje.

Jasna, kano naslikana,

Dva bèrdašca opasuje,

Каno čeda razdragana

Ručicama omiluje.

Krasna duga dvošarena,

Žuta veli: Evo žita !

Vino javlja ta cèrvena,

Rumen-pruga zagasita.

U sag Božji uvezena,

Prilikuje vezenici,

Divnom iglom izpredema

U svoj slici i prilici.

Kad se ona izpokaže,

Raduje se svako diete:

Svako o njoj niešto kaže.

Pievajući, na zrak lete: —

Tko nevidi liepe duge,

Nevidiela njega mati !

Тај će jadan, punam tuge,

Do Petrova dne plakati —

I koješta reći znade

Milo, prosto čedo naše,

Kad se oblak cèrn razpade,

Pa vedrinu duga paše.

Duga nije, već smieh mili

Nebesnoga otca gore:

Kad su jadi nas izbili,

Rieči blage progovore.

Duga nije, već tkanica,

Koja preko neba sieva;

Јer je nebo liepotica,

Što se u modro zaodieva.

Zato su nam oči rade,

U nebo se uzvisiti,

Kad jih prodju zemske nade,

Nikad to nedodijava,

Dok je živa na ramenu

I čitava ljudska glava,

Prieteć svemu, do vremenu.

Vremenom se sve pomuti,

Vedro nebo i visoko,

Dubravica sva požuti,

Pozeleni modro oko.

No kad duga lik pomoli,

Zelena je dubravica,

М0dro oko gleda doli,

Gdie se blista livadica.

U daljini munja melje,

Jošt se diele vode velje,

Jošt se oblak ondie mete:

Kad se duga ta ukaže

U oblaku na razmaku,

- K pojasu se pojas slaže,

Сérven tračić k žutu traku.

Таko sviće od postanja

Zemaljskoga toga kruga,

Razpruža se i osvanja

Svagda ista, liepa duga.

Kad je potop ono vrieme;

Jer se čoviek Bogu obruga,

Potopio ljudsko sieme,

Nasmieši se nebom duga, —

Pred korabljom Nojemovom,

Nositeljkom čoviečanstva,

Razglasujuć sviem dolovom

Glas Božjega veličanstva.

163

Duga bieše znak milosti,

Blagi pojas od ljubavi,

I otčinske znak blagosti,

Da čovieka oporavi !

Od onoga evo časa

O toj duzi sviet govori,

Svašta o njoj guči, glasa;

О liepoti sviet zlo sbori.

Rad je čoviek na gatanju;

Pun je mašte i razmnive!

Po starinskom predavanju

U narodu priča žive:

Da pod dugom ženska podje,

Nebi bila više žena:

Svaka u narav mužku prodje,

Taj čas mužkim pretvorena.

I za mužko to valjade!

Kako prodje izpod duge,

Nije mužko to čeljade,

Već je žena, pun poruge —

Nek se stvori u ženskinje i

Sviet će bolji bit" do vieka,

Sama milost i milinje.

Sto je godj zlo, nek se šeće

Izpod duge-čarobnice,

Odmah neka sve premeće

Ružno, zlobno svoje lice.

No nijedna, liepa dieva

Nek neprodje izpod duge,

Nek se nikad nepredieva,

Da nečini sèrdcu tuge i

Ali evo dugu gledam !

Razpada se izpod neba,

Pa već tužan dušom predam,

Gdie cèrn oblak sèrdce vreba.

No dva puta, ništa, ništa !

Tu sve valja izkusiti:

Cvieće nasred razbojišta,

Mirno cvieće posaditi.

Milost dodje ljubičina,

Kad otide jad i tuga:

Kad prestane germljavina,

Nebom svane liepa duga.

Ciganče.

Pučka priča u Čehah.

I.

Bura goni, vrag se ženi.

Na mahovini pod granatom bukvom leži mlada

žena, iznemogla, kano da ju je sva snaga odbiegla.

Upire o dérvo glavu, nagnutu k pèrsima. Cerne joj

kose rese oblo čelo, a obraz krije smèrtnu bol, koja

јој ciepa sèrdce. Bliedima ustnama poigrava blag pod

smieh, a na čelu joj možeš čitati slova duboke pečali. To

je podsmieh, kakav vidimo pokadšto na ustnah usnula,

koi se nakon težke borbe oslobodio smèrtnih mukah.

Na pèrvi bi pogled mislio, da vidiš lik, kako siedi

mèrtva žena. A samo joj oko, niekad puno žara,javlja,

da joj iskra života još ugasla nije.

Oko, iz koga viri blagost i bol, upire u klen,

gdie joj počiva čedo u sladku snu. Ovo joj mami pod

smieh na usta; ovo je uzrok, što joj se časom iz per

sijuh vine po koi uzdah, bolan i grozan. Niedra joj

se nadimaju. Tielom joj prolazi sievanje. Ali majka

ušutka bol, da nenaruši dietetu sanka. U oku joj blisne

suza, koja, sroniv se desnim licem, kapne na odiećicu,

- u koju je zlato materino i mliezinče bilo umotano.

Na okolo vlada tišina, koju prekida samo miran

lahor, potresajuć lišćem, i ptica, lepećuć krilima na

bèrzu poletu.

Sunce je zašlo. Šumom se sumrak razastire. A ti

hano povietarce donosi ovamo slabe zvukove od zvona.

Zvone na pozdravljenje Gospino. Žena se u sebi za

dèrma.

–Već je veče? Saptomzapitasama sebe,podigav

glavu: a nije se još povratio ! Gdie si tako dugo, moj

sinko?

Na jedanput se dèrmne. Na obrazu joj sine slab

žar; ali ga za malo nestane. Ona upre prema sebi po

gled u gustik, odakle je čula šum.

– Dobro diete! izlane se majci iz ustijuh: Već

hiti evo, da utieši majku. Bez njega nebih životu

bila dospiela do svèrhe.

164

Gustina se razastre, a iz nje se pokaže maleno,

polunago momče, gologlavo. Cérni mu uvojci oblieću

glavu. Iz cèrnih mu očijuh bije plamen. A na cèrno

manjastu obrazu igra radost. U obie ruke i na ledjih

nosi breme, pa, dotèrčav do bukve, namiesti sve ženi

pred noge. Ona se smieši, klimajuć glavom, kano da

mu se na svem zahvaljuje.

— Dobro došo ! rekne žena tihim glasom: Ljudi

su opet dobri.

— Oh, nipošto, majko! potrese momče glavom:

Zli su ljudi, vèrlo zli! Nehtieše mi ništa dati !

– Kako ! prepadne se žena: a gdie si uzeo

sve ovo?

–Molio sam,prosjačiosam čitavo prije podne! hoće

momče: Išo bih od kuće do kuće, od nemila do ne

draga. Svagdie bi me odbili. Naricao bih, da mi

majka pogiba od gladi, da mi je otac umro; više ništa

da nemamo, ništa, što trebamo. Gdie nebi preda

mnom zatvarali vratah, tierali bi me, vèrkali na me

paščad i batinami prietili, psujući me: skitalica, nit

kov, tat i — svakako.

Zena prolieva suze.

- Promakav kroz selo, podjem u polje, plačući.

Već je sunce zapadalo zagoru; a još nisam imao ništa.

Zlatna mi miso uleti u glavu. Znadem, da si zabra

nila krasti; ali zar da umremo od gladi? Ne, nipošto!

U posliednjoj kolibi, gdie sam vèrlo silno prosio, bijaše

samo starica jedna kod kuće. Ona mi na molbu odvrati

gvoždjem. E, da nisam pobiego, bio bih zlo prošo! Bie

žeć, vidim, gdie ima u konobi silu jestivah. A opazim

takodje, kako je okno od konobe na vèrt otvoreno. U

tili čas bijah u vèrtu, te, prošuljav se tiesnim otvo

rom, naberem, što sam mogo ponieti tebi. Prosti !

Mati nikne nikom i podre dubok uzdisaj.

— Nije li te nitko vidio ? za čas mu prišapće.

_ — Mislim, nije, odgovori momče, radostno, što

ga majka nije ukorila. -

– Ali će to opaziti i potražiti. A onda nam jaoj

i pomagaj!

– O, majčice! Zar nemožeš ići dalje? zapita

momče, uplašeno riečmi zabrinute roditeljke.

— Nemogu, sinko! Nemoćna sam; smèrt mi se

približava.

Momče zamukne, gledajuć, blied obraz majčin.

— I mlieka sam donio za malu Lenku, rekne

za čas. – „ . . . . . . -

li? poviče na jedanput.

- -

- su

Mladić prisluškuje tieskobna sérdca. Čuje se buka

i lavež pasji iz daleka.

— Već idu za tobom upotieru! rekne mati: Јаој.

jadni! Ti neznaju milosti.

— Мајko, pohiti! Ja ću te podupirati. Uteći ćemo

jim! zakuka momče, klečeć pred ženom.

–“Nemogu, diete; nesviest na me mavaljuje. Sad

pusti mene, a sakrij sebe! Meni će se i Lenci mo

žebiti smilovati.

— Ne! Ja tebe neću ostaviti! poviče momče: Ti

si nekriva. Mene neka muče !

Zamuknu. Buka se primiče. A za malo čas do

lete dva psa i navale na nesrećnike.

- Berzo za njimi nasèrne množtvo ljudih, ženah i

dietce, svi oružani koci i siekirami. Svi zaokupe

bukvu.

Vika se šumom razlieže. Cedance majci u krilu

vrisne plakati.

Sabrav svu snagu, prihvati žena plačno diete i -

privije k serdcu. Momče se pred nju postavi, te stane

gledati oštrim gledom tu čeljad, što je navalila.

– Gledajte skitalicu! On vampèrkosi! viču žene.

—Sve mi je ukrao! kriči starica: Ubijte taj

gad; žive na sramotu Bogu i ljudem!

Stanu rukama udarati većpolumèrtvu, duhatuženu.

– Prostite mojoj majci! rekne momče: Ја, — ја

sam krivac. Gledajte ju, na polak je mertva ! Dosta

sam vas molio; ništa mi miste htieli dati. Neznah si

pomoći. Smilujte se majci i sestrici, a mučite mene!

One su nekrive.

— Znamo to, prodre se jedan seljak: Најde s

nami! Tati ste svi. Tebe ćemo dati u poso, a kazniti

ćemo majku, što je tako odgojila diete.

Seljak se približava ženi, koja je onemogla i na

zemlju pala, te pustila diete, što se, plačuć, k no

gama nesrećnoga brata dokoterijalo.

Momče se strese. U jedan se mah baci seljaku

pod noge, koi se zadèrmao, pak o panj ranio čelo.

Škèrgutne zubi i sèrne za momčetom. Ali ono iz

čezne, te ga nitko ni neopazi.

– Zar se zemlja pod njim razjazila ! rekne se

ljak, taruć si sa čela kérv, što mu je iz rane kutljala.

Pa poviče na pse, što su okolo bukve térkali, te

jih natiera za momčetom i razgleda sam sve ua okolo.

A drugovi se oko onesvieštene žene i čeda nje

zina vèrzu ovamo onamo.

— Umire! krikne žena jedna, odskočiv od nje,

uplašena. - U

“ 165

Svi stoje upanjeni.

Zaista umire žena. Ugašen pogled upravlja na

vèrh od bukve, odakle se muko šum čuo kroz potajno

jecanje.

zivao slab lavež pasji, onih pasah, što su tragom tra

žili momče. I diete prestane plakati; jer ga je nie

kakva milosèrdna žena primila u naručje i nahranila

mliekom, što je momče bilo donielo. -

— Mertva je, kaže seljak jedan, koi je pristupio

k ženi na umoru.

Rekav to, čuje se nad njimi silna huka, kano u

zraku. Svi ušute i u skup se sgèrnu.

Grobna tišina zavlada. I lavež je pasji prestao.

I nehotice skinu seljaci klobuke sa glavah, pa svi

sklope ruke. Nitko nereče ni rieči.

Najprije se seljaci stanu dogovarati, kamo će

odpremiti mèrtvu, kamo li će odnieti diete.

Žena, što je nahranila čedo, obrekne se, da će

ga sa sobom ponieti.

Ostavimo zasad mèrtvu! Odluče seljaci: Javimo to

lovcu. On će nas svietovati, što nam treba raditi.

Kano što su odprije došli, bučeći i vičući, a tako

tiho opuste sad tužno miesto. Ni ukradenih stvarih

neponesu sa sobom.

Potom pokrije gusta tama šumu.

nemiče. Tišina se krugom širila. Na jedanput zašumi

na vèršku od bukve. A za tili čas sadje tamna pri

lika, dodje k zemlji i klekne pred mèrtvu. Tišinu za

kèršuje grozan plač. Momče roni suze nad mèrtvom

majkom.

Ni listak se

Leninka lovčeva bijaše najliepše dievojče u svoj

okolini. Liepota joj i vladanje pribavi naklonost u sva

koga, koi bi se godj š njom sastao ili na javi, ili na

domu. Uštivost i uljudnost njezina primami svakoga.

Nebijaše mladića u onom kraju , koi joj nebi že

lio podati i ruku iserdce. Ali se nije znalo, eda li ona

voli komu. Prema svakomu bijaše jednako uljudna.

Lovac. Zahruba, otac njezin , bijaše udov, te se

prije niekoliko godinah namiesti u Borinu, u rodnom

miestu svojem. Niekad bijaše on gospodar na imanju,

niekoliko miljah odavle. Posliednje dane zaželi pro

vesti u rodnom miestu; jer će mu tu sladje počivati

kosti. Neizkazano milovaše kćer svoju, samo želeć, da

poda jošt za života njegova ruku vèrlu mladiću.

Premda mu se mnogi mladić već preporučio za

liepu Leninku, medju kojimi jih je bilo, koje je ljubio,

Na jedanput sve umukne. Samo se iz daleka od

te koji su mu se činili vriedni kćeri njegove, nije opet

htio nipošto, da bi si dievojka samo otcu za ljubav

bez želje svoje koga odabrala za muža.

U to doba dodje u Borin nov namiestnikimanjah,

mlad, liep čoviek, koi se do skora poslije dolazka svoga

upoznao sa lovcem, Zahrubom.

Već se pèrvi dan, kad je pohodioZahrubu, mlada

dievojka mladiću udube u miso, a bèrzo i u sèrdce, te

ju naumi zaprositi.

Svieri se staromu Zahrubi. Ali ga ovaj, premda

mu se mladi namiestnik sérdcu vèrlo smilio, odpravi

kćeri; jer da je to njoj pustio sasvim na volju.

Nastojaše dakle mladić, pribaviti sebi ljubav kće

rinu, pa mu to podje i za rukom.

Berzo se u Borinu i po svoj okolini razglasi, da

je krasna Lenka ljuba, a za godinu danah da će biti i

vierenica.

Stari se Zahruba radovaše, kano ludo diete; jer

se dogovoriše budući vierenici, da će š njim ići na

imanje, gdie će u miru provesti posliednje časove ži

vota njegova.

Bijaše lietno doba oko desete ure noću, kad se

strašna bura nad Borinom slegla.

Preko običaja ostane Zahruba duže budan, a Le

ninka mu čitaše niešto. Cesto ju prekine u čitanju

žarko sievanje, koje ju malo neosliepi. A bližnji stra

šan triesak zatutnji izza sievanja.

– Strašna noć! rekne dievojka: Biedni li, koji

stoje pod nebom!

– Mislim, da se svako sakrio od bure; jer je

još od podne prietila, hoće otac.

– Dakako, koi imade kuću! Ali ima ljudih, koji

je nemaju.

– Hm! Svakako skitalice! prihvati otac.

— Vidiela sam danas čitavo jato ciganah, nastavi

dievojka, gdie su se u našoj dubravi smiestili. Meni

jih je žao,— na takvoj buri,— bolna dietca!

Stari se Zahruba malo prene, te je upravo htio

niešto reći; ali u isti mah zasieva tako silno, te za

gèrmi uzastopce, da je oboje zamuklo, malo neo

čajalo.

Dievojka se k otcu privije, dèrhćuć cielim tielom.

— Što ti je? zapita ju otac.

— Јеši li vidio, otče! šapće dievojka: ondie –

na prozoru — prisievanju taj lik?

– Varaš se. Ta tko bimogo biti ono? kaže otac.

Opet sieva.

Zahruba opazi na prozoru mužki lik i žarkast mu

pogled, kako rekne dievojka. Uplaši se; ali se pameti

dozove, te skoči. Hoće da poleti napolje. Dievojka

mu meda.

– Otče, ostaj! Bojim se !

U to nietko pokuca na prozoru.

– Nietko hoće k nam! rekne otac: Počekaj tu!

Ја idem napolje, te ću ga zapitati, što traži.

Otac izadje. A dievojka, prikrivajuć oči rukama,

siedne na stolicu.

Bez prestanka sievaše. Gromovi trieskahu stra

hovito. Otac se nepovrati zadugo, te se sèrdce dievojci

od straha steglo. Ustane, te podje za njim do triema.

Ali, uplašena, postane na pragu. Pri tamnu svietlu,

kojim je svietlila svieća iz izbe, opazi otca, gdie strogo

govori s neznanim čoviekom.

— Velim ti, da odlaziš! rekne mu starac.

– Valja mi s vami govoriti, kaže neznani po

korno: stvar je važna. Neda se odgadjati. Tiče se

vaše kćeri, kako ju nazivate.

– Vi, a moja kći!

– Dakako ! Ja sam joj bliži, nego vi.

– Što? Hoćeš li da te kaznim s tvoje smio

nosti? Nosi se i

— Dobro! Ja ću š njom govoriti. Sgoda će mi

se podati. Ona mi toga neće uzkratiti; jer joj se

majke tiče.

— Što li znaš ti o majci njezinoj? Krikne ljutit

Zahruba. A kako zagleda kćerku, odmah primetne: О

– Vaše žene nisam poznavao, već majku vaše

kćeri – vèrlo dobro.

— Otče, mili otče, ču li toga čovieka? procvili

dievojka. One joj rieči uklone strah; nezna jih odgo

menuti.

Zahruba bijaše u neprilici, neznajuć, što da uradi.

Ljutito je mierio oštrim pogledom došljaka.

– Dobro, dobro, vèrla gospodjice! Nećete toga

žaliti, progovori opet neznani, a u oku mu sine ra

dost: Već oddavna nosim to u sèrdcu, sliedeć svaki

vaš korak. Dok ste bili još u kolievci, motrilo bi moje

oko svako vaše smiešenje.

Ni neznajuć, kako, zaboravi dievojka, ponajprije

uplašena, svu bojazan od toga čovieka. Niešto ju je

k njemu privlačilo, te bi mu bila pružila i ruku, njemu,

kano prijatelju. Imaše on u glasu niešto vèrlo zanim

ljivo. Njoj se usèrdcu odzove dosele nepoznata osietka,

te i nehotice vierovaše riečim njegovim.

– Pa ti li se odvraćaš od otca, tevieruješ riečim

jednoga skitalice, koga nisi nikad vidiela? rekne otac

ljutit.

— Ne, mili otče! hoće dievojka, pa ga zagèrli:

Ljubim te. Ti si mene svagda milovao. Bila bi ne

zahvalna ! Ali si čuo, on hoće da govori o mojoj majci,

koje nisam poznavala. Nisi li milovao moje majke?

Zahruba se prene.

- Podji! rekne za čas tudjincu.

Udju u kuću.

(Svèršetak sliedi.)

Pohara žabnjaka.

Céгnogorke iz sbirke Velimira Gaja.

(Nastavak str. 150.)

Тek to snila, na noge skočila

Iz medera“), iz dušeka meka,

Izkraj svoga dizdar-gospodara“),

Pak upérlji“) voštanicu-svieću,

Pa mi opet u mederu side").

Stade buditi") gospodara svoga.

Оd srama ga probudit?“) nemože,

Ni od srama, ni od straha ljuta");

*) ženska strana stoji s preziranjem miesto: glava. Strana je više

stvar, nego glava, naznačujuć serum ; n. pr. Perom piše, kako

mužka strana. Ovdie se misli pusti spol bez više uviesti o

čovieku.

*) Strašljivica. Ovaj je stih pogèrdna izreka na ženski spol. Ho,

naš narod ima mnogo takvih izrekah!

") Iz meder-a. Ovdie je pievač tako nejasno izgovorio posliednju

slovku, da se nezna, eda li je a, ili e. No vidimo iz poto

njega stiha, da rieč glasi: medera, e ; znači niekakvu ložnicu.

Svakako je rieč po izgovoru i smislu izopačena od niem. rieči:

Mieder, corset, corps de ljupe.

*) Dizdar-gospodara. To je sуndet appozicije sa samostavnikom,

miesto : gospodara, dizdara, iliti: dizdarskoga gospodara.

°) Upériji. Ovaj glago stoji preko običaja miesto : upali, užeže,

uždi . . .

*) Side miesto: sadje.

") Budit je čist supinum kretanja.

*) Tu je neodredjeni način okèrnjen, da bude pomoćnik stihovnoj

cielokupnosti.

*) Ni od srama, ni od straha ljuta. Predlog od izriče uzrok.

167

E je Ture poserdito, ljuto,

Da, odsanljiv "), što nereče ružno.

Roni suze niz bijelo lice,

Kano biser niz bijelu svilu.

Jedna joj se suza odtisnula

I Jakupa“) nakvasila lice“).

Koliko je žalostiva bila,

Izpeče ga, kano iskra živa “).

Skoči aga, a sbori sèrdito:

„Avaj, kulo, ostala mi pusta*)!

Bèrzo li si, kulo, prokapala!

Lani sam te, kulo, načinio“),

Lučevom te šindrom") utvèrdio,

A pokrio novom ćeremidom *)!“...

„A nekuni, moj agane") dragi!

Nije tvoja kula prokapala,

No je tvoja ljuba proplakala.“

Tadar") aga riječ besiedjaše:

„Оd šta si se, kučko, uplašila "")?“

*) Za čovieka, koi se iza sna preda, kažu, da je odsanljiv, pa

i ponajviše usovan, mérznovoljast i osorljiv.

*) Jakup je isto ime u turakah, što je u keršćanah Jakov, Ja

cobus.

*) U ovom stihu dolaze dva četvèrta padeža: Jakupa i lice, vi

seći o glagolu: nakrasila. Pérvi je objectum, a drugi ome

- djašenje: ili je Jakupa — pad. II. imanja!

*) Tu čujemo i nehotice assonancu s posliednjom riečju predteč

noga stiha: bila, pače alliteraciju ; jer se slova 1 i v vèrlo

lasno salievaju u glas jedan. Osim toga su ova dva stiha vèrlo

Riva slika žalosne bojazni

“) Da se aga, prenuv se iza sna, kuli obraća, te proklinje kulu,

miesto ženu, koja ga je probudila, to razdražuje osobito pies

ničko čuvstvo. To je zanimljivo oživljavanje stvarih, što od

vraća oko od glavne slike drugamo, u mrak piesničkoga čara.

*) Ova tri pokliča: kulo! ječe tako kobno i potajno, kano da ču

jemo noćni glas iz grobovah. K, u i o to su mukli, šuplji gla

sovisa gerlenim, kano smèrt sa vragom Agn tako prosipa oganj

biesa na nedužnu kulu.

") Lučeva je šindra stalno pokrivalo. Luč je lat. taeda, a šindra.

scandulue.

*) Ceremida glasi gerčki zagains, lat. regula: criep.

") Иgame " Toje smanjak od „aga“, da mu se umili, kano da mu

") Kad se sastanu dva samoglasa , umeće pučki pievač glas r., da

se zievanja ukloni.

"') Od šta su se, hučko, uplašila ? Kad muž pita ženu ovako,

to je prijatno u poludivljem narodu, gdie se žene smatraju kano

kučke i

Pa mu poče sanak kaževati:

„Ah, što ću ti duljit" i kaževat'!“

Pa mu kaza, što je ona snila,

„Muči, ljubo, ujiela te guja*)!

San je laža, a Bog je istina.

Nebojim se gradu u Žabljaku");

Da mi dodje svijet od Dunava“),

S njega bi se gerdan*) povratio,

Ка" što se je pridje povratio

Vukasojev Filip, Magjarine“),

Sto vozaše tope i kumpare");

I š njim bieše nizam") u paradu,

A kamo li mala gora Cerna"),

Koja topa, ni kumpare nema.“

A ona mu riječ besiedila:

„О, againe, dragi gospodare!

Ti izidi na bojali-kulu"),

Pali Kérnju i žeži Zelenku "")!

') Klimar.

*)Takva se izreka nesmije mieniti o mierilo evropske izobraže

nosti, već o običaj puste prirodnosti, koi je upravo takav i u

Indijanacah.

*) Čudnovao je ovdje miestni predlog umjesten. Ali je tako na

svaki način veća sila glasom izjavljena u izgovoru, koipokazuje

ovako vanrednu silu žabljačke tvèrdjave. Može biti, daje gra

du ovdie pad. III. kano stvar, za koju se, ili kojoj se aga ne

boji, što je po duhu pučkoga jezika; n. pr. Nebojim se glavi

svojoj.

*) Tu razumije aga vojsku ćesarevu. -

*) Gerdam. Kad se na stanje subjekta odnosi prislov, valja uzimati

pridavnik po duhu našega jezika. U tom smo poniešto srodni

sa gérčkim.

*) Kad sam putovao u Sèrbiju, čuo sam u piesmi jednoj o tom

Magjarinu, sinu Vukasojevu; ali se nezna, tko je bio to u

istinu. Jamačno je niekakav basnoslovan junak.

*) Tope i kumpire. Augmentaticum : „Lopove“ uzimaju, samo kad

pokazuju na veličinu već poznatih topovah. Inače stoji prost

oblik. Kumpara je lubarda, globus ferreus, bomba.

*) Kernj-padež II. množine stoji pokadšto, kad se uzima, ili misli

broj, o kojem visi.

") Сегma je na kraju s preziranjem, kano jadnu i kukavna.

“) Na bojali-kulu: na slikovanu i bojnu kulu. To je turski način

sastavljanja. Kratko je, a puno znači, kad se pridavnik samo

stavniku pridruži, da budu kano jedna jedina rieč.

") Puli-šest glasi pleonastički, kano da ima, Bog zna! koliko to

povah. Kérnjo i Zelenko— dva su šaljiva imena topovska. Kér

njo se zove top; jer je kërnj, a Zelenko; jer je od zelena

tuča saliven. .

168

Umah će se ljudi okupiti

Do široka blata Zelenoga

U kiticu-varoš, Podgoricu ").

Nitko ti se obringati neće;

Jer si momčе“) u Sèrbskoj krajini *)!“

„Muči, ljubae, ujiela te guja!

Nije riječ svilena marama,

Da ju sviješ, pak u niedra skriješ;

No je riječ jedna hodalica“),

Pa će poći od ustah do ustah,

Pa će čuti momci, vitezovci“),

Pa će momci riječ ražnijeti")

Na divane i na te pazare”).

Bi se mogli mene“) obrugati;

E se bojim gradu u Žabljaku —

„No mi nedaš spati na uranku,

Ka" što sam se, haga"), naučio !“

") Kitica-varoš naznačuje liep, urešen grad. Kano što je u Tali

janskoj Fiorenca grad cvietan, tako imade i u Zeti Podgorica

epithetom ornams, kitica-varoš, urbs ornata.

*) Momče : adolescentulus. Kad se rieč smanjuje, kadšto uveličava

to samo pomišljenje.

*) U Sèrbskoj krajini: u Zeti.

*) Važnost izuštene rieči nebi mogo nipošto slikovitije opisati, nego

što je u ova tri stiha :

„Nije riječ svilena marama,

Da ju sviješ, pak u niedra skriješ;

No je riječ jedna hodalica.“ -

Kamo sreće, da imadu ove razumničke rieči našega naroda

na umu svi narodni zastupnici, kad viećaju o boljinku i sreći

povierene domovine! Ali premnogim zuji u ušijuh latinska iz

reka: Verba rollant, scripta manenti, što zatire važnost rieči,

koju toliko uvažava naš jezgrovit narod.

*) Vitezovci stoji prema „momci“. Taj glas c, što je preko pravila

umetnut, prikazuje zamašitost i okretnost obližnjih junakah.

*) Riječ ražnijeti. Ovdie se sdružuju aliteracija i assonanca,

gdie je oštar glas r odlučan, te naznačuje bèrzinu raznošenja

rieči. Strašna je glasovna sila u glagolu : ražnijeti, r, a i raz

vuk je. Ovako reći može samo sin Cèrne gore.

*) Na dirane i na te pazare. Divan je sabor, vieće, consilium,

senatus, a znači i razgovor, colloquium. A pazar je terg,

forum. Divani i pazati, to su glavna miesta obćenja po turskih

pokrajinah. -

*) Mene. Dio našega naroda, koi govori čist jezik, upotrebljava

slabo pad. III. jednine od ličnoga zaimena lica I. Kano što je

ovdje pad. IV. miesto III., tako je gotovo i svagdie u pučkih

piesmah.

U zemljah pod turskom vladom ide ubog sviet rano, još pred

zoru na dielo, a gospoda spavaju. Zato dèrže za osobiti znak

urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Klonu aga glavom na dušeku.

Kaduni") se spati nedavaše,

No dohvati iglu od biljura*),

Stade sitno po džerdžefu“) vezti,

Dokle saba“) zora udarila“),

I jutrenja iztekla danica.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

Putovanje preko svetih milestala put Svete

gore iu Palaestimu 1862. godine. Po Bertogradova. Nedavno

ugleda svietlo dio I. u Petrogradu. Dodatih ima 11 risarijah i 1

osnova staroga Jerusalima.

Podmoskovnaja. Piesme knezavjazemskoga. Petrograd.

Gore of una. Muke od uma. Napisao A. S. Gribodiejov

u obliku vesele igre. Petrograd. Dielo je čisto slavensko, štoje ried

kost u sadašnjem zamašaju ruske knjige.

Gromoboj. Maštovita pievanka po Verstovskom. Moskva.

Gromoboj je niekakav strašan lik ruskoga basnoslovlja.

Smert Valenistinova. Taj znatni kasalištni

niemačke knjige prevede skoro u Draždjanih udovica ruskoga pies

nika Pavelova na ruski. Nju je podtakla na to nieka velika knegi

nja, koja je zaželiela, da bude taj komad savèršenim perom preve

den. A u tu svèrhu nije zaista mogla naći vèrstniju prevoditeljku,

koja bi tako umiela presaditi divno bilje piesničtva Schillerova u

zelen perivoj ruske književnosti, da cviet niežne mašte niemačke

komad

neusahne u inostranoj zemlji slavenskoj.

gospodstva „spavati na uranku“. Jer Turci dakako haju i ne

haju za ono: Aurora, musis amica.

“) Каduna je ugledna gospodja, samo Turkinja, plemkinja, dame,

matrona, kano što je pašinica, aginica, begovica, itd.

*) При оa biljura. Biljur znači na arapskom jeziku bistro, vidno

staklo, citrum crystalinum. Igla od biljura znači, što zovu

Niemci die Sticknadel.

“) Džerdžef znači turski der Stickrahmen, jugum.)

“) Saba je turska rieč, koja se nepremienja, te znači „u jutru“.

A dolazi od običaja, koi vlada u turskoj cèrkvi. Kad zabieli

zora na razstanku cerne noći, popne se turskisvećenik, hodža,

na vèrh džamije, te uči saba, vičuć Turkom, da idu, da se

Bogu mole.

*) Zora udarila: zabieliela, prasnula, pukla; n. pr. „Dokle prasnu

zora od iztoka.“ Svi rečeni glagoli prikazuju bèrzinu, kojom

osviće dan. I zaista, koi je putovao u jutru medju zelenimi

planinami, mogo se osviedočiti o toj bèrzini. Ondie se još kra

dom povija bieli oblačić, drug cèrne noći, a ovde dolazi u

svem veličanstvu zora: vodi bieli dan, izpred koga uzmiče u

nebesne dvorove sestrica, Danica. Oprašta se s milom druga

ricom, Zorom. Sve se to u mah jedan sbiva, kano da prašte,

puca, udara . . .

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Broj žeže. I U Subotu ze. Lipnja 1866. Tečaj УКХ.

Svega iz sardca, kako znamo,

Tebi sreću čestitamo,

О, dáržani sviem u scieni,

Viereniče naš ljubljeni!

Ignj. Gjorgjić, Pirna sačinka VII.

Pokli pirna čes premila

Tebi sdruži cviet od vila",

Da u krilu drage svoje

Nadješ sladke sviem pokoje :

Lekenički pir.

U Veljači

3925-9

22Tankiem glasom kupi zvono

5. Malene cèrkvice

* Stanovnike lekeničke")

Оko vierenice.

Momci, dietca, žene, starci–

Svuda se okreću ;

Krasne dieve lekeničke

Ulicom se šeću ;

Jer vidieti svako željom gine

Pod vienčićem mladence nevine.

Vidiš potom , gdie izlazi

Iz jednoga dvora,

Od veselja klikujući; —

Jer već dodje hora, —

Dugiem redom množtvo ljudih

Оd radosti punieh grudih,

Da odvede sérdca dva mladjana

U cèrkvicu, k slavlju dobra dana.

Illu svati preveseli

Uličicom ravnom,

Vode liepa dva goluba;

Po zakonu davnom

Sèrdce svatu uresuje kita,

Ruzmarinom na svatovsku vita.

Stupa družtvo prema cèrkvi

Svetčaniem korakom,

A prati ga južan vietar,

Pievajuć mu zrakom.

Na čelu mu mlada neviestica,

Bieloruha, ružičasta lica.

Glava joj je viencem okružena,

Sviona kosa, cviećem narešena;

Dvie očice, dva alem-kamena,

Pune su joj ljubavna plamena.

A kad vidiš rumene ustnice,

Misliš, da su medne jagodice.

Vrat labudov,bieloruma niedra

Mame oko u mladića vedra.

Bielo ruho po zraku lepeće:

Takva hèrli u naručje sreće! —

S dieveruš0m vèrli mladoženja

Stupa za njom, pun ljubka mišljenja.

Misli su ga daleko odniele

Na laganieh krilih ća na biele,

Meke grudi božice ljubavi.

Kum s prikumkom evo red nastavi,

*) Lekenik je u Hervatskom posavlju selo, imućno, pitomo i ve- *“ “““““

selo. Danas postaje kod njega sisačka železnica. Sa sviedoci i otci njihovi,

22

A za njimi kita i svatovi. - - - - - - -

No tko ono pored puta stoji,

Te liepotom nazočne opoji?

Mala družba seljačkih dievicah

Sve prekrasnieh i rumenieh licah

Stoji redom pored ravna puta,

U svetčanoj obući obuta,

I sa viencem na vilinskih žica".

Svakoj dievi u ruci sdielica,

U sdielici rumen-jabučica,

U jabuci zelena kitica. -

To su dari mladieh zaručnikah

Od seljačkih, wiernieh podložnikalu.

Počast mladim tako izkazuju, i . . .

A starijim harnost izveršuju.

Derhćuć, stoji pred oltarom

Dvoje ljubovnika“;

Ceka željno, dok jih sveže

Ruka svećenika.

Mir, tišina cèrkvom vlada,

Ništa se nečuje,

Tek kroz zide razderane

Vietar propirkuje.

Kad se svérši služba Božja,

Otac se duhovni i

Sad okrene, da započne

Poso svoj mirovni.

Sasviem tiho sbore mladi,

Da jih jedva čuješ.

Strah jim nieki serdce hvata!

Tako ti umuješ, i .

Dok niz lica dobrieh roditelja”

Teku suze presladka veselja.

A, derhćući tankiem glasom,

Sapću: Ljubim, hoću!

Pa svećenik blagoslovi

Mladence s radošću.

Jače puše vietar sada,

Oko njega sve postrada:

Doznati se hoće cieliem svietoru,

Sto tu biva, na tom miestu svetom.

Svèršeno je dielo sveto,

A neviesta pruži ruku

Taj mah mužu"svomu.

-

Kod kuće jih pozdravljaju,

Noseći jim na poklone .

Svakojake dare. “. -

Stidak rumen ljubko titra

Lici mladenacah,

Primajući čestitanja

Čestitieh serdacah.

Ali prava sladkost sliedi

Nakon pozdravljenja;

Jer si srećni daju pèrvi

Poljubac sdruženja.

To sve motre mili roditelji,

Cestitaju u istinoj želji.

set gosti i sam mu,

K pilu, pa i jelu,

A domaćin dva izabra

Stola-ravnatelja,

Оba čvèrsta, jaka, hvala Bogu!

Neboj mi se; dosta piti mogu.

Digne čašu sad sa stola

Pervi upravljatelj

I zaori jakiem glasom,

Družtva taj redatelj:

„Bože, živi, gosti mili,

Naše vienčanike,

Pratila jih slogom sreća,

Ljubav bez razlike !“

Zvekeće čaša,

Svako se maša

Rujnoga vina.

Mužare pali,

Pa se prošali

Družba sva ina.

Eto ti viču,

Sviet se vraća k domu; -) Prangije. -

171

„Živio, živio! . . .

Srećni i složni,

K tomu još možni

Do vieka bili!“

(Svèršetak sliedi.)

Ciganče.

Pučka priča u Čehah.

II.

(Svèršetak str. 166.)

— Hoćeš li već danas da pribiva moja kći na

šemu razgovoru? zapita Zahruba tieskobna sèrdca. A

oka svoga, ponizno moleć, nesmeće tudjincu sa obraza.

Stranac se u to zamisli, kano da se odlučivao na

odgovor:

– Nipošto, prihvati: gospodjica će dopustiti, da

govorim ponajprije sa otcem.

Pogledav u strahu obojicu,udje ona, mukom mučeć,

u obližnju izbu.

Sad je svisnula od jada, ne kano da bi se bojala

otcu, koi je sam ostao s tudjincem, nego joj prišapće

potajan glas„da se tu radi o dobru njezinu.

Još bura nedobiesni. Sad ju prati silan pljusak,

što je lupao o prozor.

Dievojkajim sluša razgovor; no ga nemože razumieti.

Iznajprije progovore tiho; ali jim govor postaje sve

glasniji. Na posliedku joj dodje do ušijuh rieč staroga

Zahrube, što je progovorio ljutitim i jakim glasom:

– Ne, to neće biti! Vieruj mi: Jesam i hoću

njoj da budem otac.

Nepazeć više ni na volju otčevu, bane dievojka

u izbu.

Otac bieše razpaljen. Obraz mu se žario. Ci

tavim se tielom treso. Lomljaše ruke, kano da hoće

da pograbi tudjinca, koi je stajao, kano lik. Iz oka

nu bije modar plamen. Dievojka očaja, pa nereče

ni rieči.

– A sad se tornjaj odatle! poviče stari Zahruba:

S timi stvarmi više nedolazi! Potucaj se po svietu

sa družbom svojom ! Neću da ti rušiš meni kućni mir.

Tudjinac se pokunji.

– Što želi taj čoviek? zapita ljubko dievojka

Otca.

– Umiri se, diete! rekne joj otac: Ti ćeš biti

moja, makar se na to čitav sviet podigo.

- A tko prieči to? Tko li će mene od tebe da

odtérgne? zapita dievojka, šapćuć tihano.

Starac se nasmieši:

–Gle, taj skitalica smije lagati meni u bèrk:

– hoćeš li š njim da ideš?

Dievojka se nadje u čudu i strahu. Ali se skoro

razabere i zarumeni, opaziv oko strančevo suzno, iz

koga za tili čas izčezne svaki žar.

– Idem, gospodine! rekne tudjin tužnim glasom:

Skoro ću opet doći. Prirodni se glas neda zabušiti. To

sam obreko nad mèrtvom majkom, te ću izpuniti,

što sam obreko.

Na to ga nestane u burnoj noći. Ostavio je sta

roga Zahrubu, ljutita, a dievojku u groznoj neizviesti.

Nakon burne noći zabieli liep dan. Sva priroda

dahne novim životom; svagdie zavlada mir i radost.

U stanu Zahrubinu ostavi bura žalostan trag.

Čudna se prigoda, što se sinoć prikojasila, duboko

udubla u pamet i otcu i kćeri. Ni on, ni ona nisu oka

sveli cielu noć, premda je poslije ponoći prestala bura.

Sutradan nemogaše Zahruba gledati dievu u

oči. Pogled mu je nestalan zavihrao odmah u strahu,

kako su se čuli čiji koraci.

Ode on na livadu. A dievojka, nemoguć dokučiti

to vladanje otčevo, pohiti za njim, bojazljiva.

U to dodje ljubovnik njezin.

Tada istom olakša sebi bol, baciv mu se strastno

na grudi, pošto je prolila gorke suze.

Uplašen, zapita ju, što se sbilo. Dievojka mu od

krije noćnu prigodu. Očituje mu ujedno zloguku slut

nju,što joj je osvojila serdce; da joj je taj tudjin oteo

dosadašnju sreću, premda nemože nijekati, da ju niešto

vuče k njemu.

Milenko je tiešio ljubu svoju. Ali ga očitovanje

njezino uznemiri nepovierenjem k Zahrubi, što krije

tajnosti, kojih nesmije znati vierenik kćeri njegove.

Umirila se opet dievojka, baciv pogled ljubovniku -

na obraz. Ali se i nehotice zadérma, kad uzčita na

njem nepovierenje.

Tako stajahu, svako udubeno u pomisli, dok se

nije natrag vratio stari Zahruba.

Ovaj se već malo umirio. Pošo je u dubravu,

gdie su cigami, kako mu je kći rekla, razapeli šatorje;

ali, nenašav od njih više ni traga, ni slieda, pomisli,

da je sve zlo otišlo.

229

1727

Pozdravi budućega zeta; no se klonio pogleda

njegova. Činjaše mu se, kano da čita u njem pitanje:

namiestnik nereče ni rieči, već se prepadne, te mu

– Nisam livriedanvašega povierenja? Stane mir

nim glasom: Lenka mi je očitovala, da vas je noćas

obišo tudjin, ciganin!

– Pustite me! hoće za čas: u glavi mise svako

jake misli verte. Zato se taj čas nemogu odlučiti, da

vam to očitujem. Tu mi treba opet kazati pitanje: Mi

lujete li moju kćer vruće i svim serdcem svojim?

— Cemu to pitanje? Sumnjate li na to, pa i ti,

mila dievojko? okrene se k dievojci.

Milostiv pogled dievojčin bijaše mladiću čitav od

g0VOr. . .

– Dakle, nastavi Zahruba: sve ćete doznati.

Podjite sa mnom! Mi idemo šetat. A potom ću govoriti

s tobom, kćeri ! - , , .

Dievojka, ostavljena sama, siede, u misli zadu

bena, na stolicu. Duša joj bieše uzbunjena; u glavi

joj se mozag zavértio. Tajna joj bol dermaše dušom.

Na jedanput ju térgnu iz ponora mislih tihi ko

raci. Progleda, te opazi na pragu pred sobom momče,

što je u ruci dèržalo pismo.

— Što ćeš, momče? A serdce joj probijaše bol

i nehotice.

— Evo, zlatna gospodjice, donio sam pismo !

rekne momče.

Opazi ona, da je to momče ciganče. Ruka joj

se silno tresla, kad je posegla za pismo. Htiede nie

čim obdariti momče; ali joj ono izčezne odmah izpred

očijuh, kako joj preda pismo.

Dérhćući, baci pogled na pismo. Bijaše debelo,

napisano nevieštom rukom. Zadugo se nemože odlučiti,

da ga raztvori. A kako razkine pečat,————

Zahruba se s mladićem zadugo razgovarao, pa su

se tek oko podne povratili. Namiestnik bijaše sietan

i neveseo; a iz očijuh mu sievaše krepka odlučnost.

Dievojke je nestalo. Zahruba juzove. Na obrazu mu

možeš čitati, da je umiren. Ali ona nije došla.Tuga obuzme

otcu sèrdce. Namiestnik stane brižno oko sebe sve raz

gledati. Udju u ložnicu. Ni ovdie je nenadju. Otac pri

stupi k stolu. Na njem ležahu dva otvorena pisma.

. Imam puza0.

Blied, kano kérpa, poda Zahruba jedno pismo mladiću.

„Milenko, . . .! Dok čitaš ove redke, ja hitim

prema grobu majke svoje. Otac ti je već očitovao,

da se prevelik jaz izmedju nas razjazio. Bio bi ne

srećan, da dobro tvoje serdce neodvèrgne mene. Ve

lim ti, prevruće te ljubim, nego da bih te mogla une

srećiti. Budi srećan, te žèrtvuje spomen biednoj svojoj

„Leni, ciganci !“

Pismo na otca bijaše dugačko, gdiešto suzami ob

rošeno, tako turobno, da je starac plakao, što je bilo

po drugi put poslije smèrti ženine. "

– Budite mi otac! I zamoli ga mladić, zagèrliv

starca. Ostati ću bez žene; jer takve dievojke ne

mogu više nigdie naći.

Serdačno se zagerle.

ski »kх

Pod granatom bukvom stane gomila ciganah. Bra

dat čoviek vodi pod pazuhom bliedu dievojku.

– Ovo je grob tvoje majke, reče dievojci. Оna

klekne, sklopi ruke, pomoli se Bogu.

Za nieko se vrieme dievojka digne, baci se čo

vieku na pèrsa, te mu prišapće:

- ...— Hvala ti, brate l Ja sam istina nesrećna; ali

bih bila unesrećila dobra mladića. - Dobro se sgodilo.

Sad kazuj!

Ciganin zausti pripoviedati:

„Вila su zla vremena prije osamnaest godinah.

Kamo smo došli, svagdie bi nas dočekali zlo. Sve,

što je godj gdie počinila lupežka kakva družba, sve bi

se navalilo na cigane. Naša se gomila razasula. Ja sam

se sa otcem i majkom potucao svud po svietu. Ti

bijaše nejako čedo pri sisah. Trebaše nam se sakrivati

po šumah i špiljah. A otac bi samo noću izlazio. Је

danput ga nemogosmo dočekati. Ali kad eto ujedanput

blizu zaječa slabo stenjanje ! Otac je četvoronožke k

Bieše nemilo izprebijan. Bèrzo izdahne.

S majkom pokopam i njega pod tom bukvom. Odosmo

odavle; ali se doskora povratismo. Majka je sve venula.

Jedva smo do te bukve došli. Tebi bijaše tek niešto

preko godine danah. Tu iznemogne majka i svali se

pod tom bukvom. Molio sam za nju hrane i pomoći;

ali se nitko nehtiede smilovati. Pomognem sebi sam.

Podju za mnom u potieru. Tu napadnu na nas, gdie

je majka, izmučena, pustila dušu. U mraku jim ute

čem, te se na bukvu popnem.

„Noću, kad je sve zamuklo, Sašo sam sa bukve,

te stao naricati nad mèrtvom majkom. Obreknem se,

173

da ću ju osvetiti. Tebe su odnieli. A poslije se za te

posegne vriedni Zahruba, lovac. - Da ti načini pošto

vanje, podje na drugo miesto, gdie je kazivao, da si i

mu kći. Nikad nebih tebi bio rušio sreće, da nije u

Borin došo now namiestnik, komu si za ženu bila obe

ćana. Ja sam ga znao. Unuk je onoj starici, koja me

je onako pakostno odbila, sin onoga čovieka, koi je

tako natezao majku, da joj je uskorio smèrt. Nesmije

biti usrećem tvojom rukom. Toga nije dopustio spomen

od majke.

„Još vidim majku, kako pritište kćerkuksisama,

vidim joj samèrtan pogled, što je na vèršak od bukve

u me upirala. Dugo sam se skanjivao; nisam htio tebi

mutiti sreću. Ali se sad nije moglo gore dogoditi, te je

doznao tvoj vierenik, što si u istinu? Nebi li on bio

pogrdio ciganke, te ju ostavio? Priroda te zove. Ti

si naše kêrvi. Ostaj naša !“

Dievojka, suze roneći, zagèrli brata.

– Ostati ću s vami; vaša sam. Tu, na miestu,

gdie si pokopao otca, gdie si sahranio kosti i moći

biedne moje majke, kunem ti se, da se nikad neću

od vas oddieliti.

Gomila ciganah odlazi. S njimi tužna dievojka!

Hoće li se vratiti natrag još kad na grob roditeljah

svojih pod granatu bukvu, da se tu pomoli Bogu, te

u spomen ljubavi svoje žèrtvuje bar jednu suzu?

R-g-r.

Polet na more.

Dodatak.

хх.

Quod differtur, non aufertur.

Evo nas pod zemljom, duboko pod zemljom u

prirodnih katalombah ! Evo nas pod kranjskom zem

Kranjska je izmedju svih pokrajinah naše domo

vine značajem svojim najstarodavnija zemlja.

Priroda i žitelji pokazuju bielodano u svem nie

kakvu starinu, koja doseže rukama staroviečnosti u

basnoslovni sviet vremenah Jasonovih. Obazrimo se

tek na bližu starinu, na srednji viek.

U Kranjskoj boravljaše naročito kacižno i pan

ciersko vitežtvo, koje je težkim gvoždjem, oklopljem i

oružjem, a osobito čvèrstimi i debelimi konji oddvojilo

od svih ostalih zemaljah, koje je srednji viek posijao

vitežkimi gradovi i kasteli.

i u Postojna je takav jedan vitežki grad, koi čami,

gledajuć vremenom iztrošene kosti, kano da siedi mart

vac; leži danas razvaljen nad podloženim miestom, u

koje smo licem na ponedieljak Duhovah stigli zabavnina

Postojna bijaše svèrha zabavnomu našemu pu

tovanju, divna svèrha, krunisana čudesi pod zemljon.

a liepo urešena nadzemljom, puna otajstvah stare Kar

niole, žuboreć i vrijuć vilinskimi vreli, koja obrošu

vaju travorodnom rosom planinsku zemlju kranjsku.

Već je ime tomu miestu vanredno. Postojnaznači

na starom jeziku orla. - Sviedoci su nam različni rieč

nici *). Оdavle su Niemci načinili Adlersberg, iliti Adels

berg, prosto preveli pomenuto ime slavensko, koje bi

bilo neugodno uhu sveobće izobraženosti !

ХХI.

Da razgledamo malko spoljašnji okvir prirodnih

divotah, koje krije zemaljska dubina, pak da usnujemo

taj razgled u glavni osnutak ovih cèrtah!

Postojna je tergovište, liepo i pitomo. Čitavo je

miesto blago položeno uz bèrdo. Glavna ulica teče

ravnim pravcem, pored koga stoje do dvie, do tri i

više herdjavih gostionicah i kérčamah. Spomenuti se

može, da je ovdie glavna učionica, jedna čitaonica.

tiskarnica, iliti knjigopečatnja, da imade poveća lie

karnica. A nadpisi su i slovenski, premda mi valja

per Jhas et nefas odkriti običnu sramotu slavensku, po

najviše tudji, niemački. Javni se nadpisi nesmiju pre

zirati. Оni su vremenokazi narodnosti.

Ulicom su pošli slovenski mladići, hrabro gérimeći

iza svega gerila južnoslavensku marsiljku: „Naprej!“

*) R. P. Marcus a S. Antonio Paduano, vulgo Pochlin, Carniolus

Labacensis, inter Academicos Operosos Labacenses dictus No

vus, natus 13 Aprilis 1755.– Dictionarium Slavicum Carniо

licum, oder Deutsch, Slavonisch, Krainerisches und Lateinisches

Wörterbuch. Wien 1792 kaže: Postojka , seu postojna (tinum

culus avis), aves quae volando in aere subsistunt. Dakle pos

tojna dolazi od gl. postojati.

Idem u starijem riečniku svojem: Tu malu besedishe treh je

zikov, das isti das kleine Wörterbuch in dreien Sрrachen, quod

est: parvum Dictionarium trilingue.

1781. naznačuje sub voce : postojna , f. aguila, Adler. I tako

svi ostali, a naročito:

Oswald Gutsmann,Welpriester, u velikom riečniku: Deutsch

Windisches Wбrterbuch mit einer Sammlung der verdeutschten

windischen Stammworter und einiger vorziglichen abstantinen

den Wörter. Klagenfurt bey Ignaz Aloys, 1789 — ima sub

roce: Лdler, postojna.

U Ljubljani kod Egera

174

K tomu pridružiše i druge piesme slovenske, za koje

možemo u obće slobodno kazati, da su cviet sve ko

like slavenske,pievne glasbe. . .

Žitelji su u Postojni Kranjci. A major it de

nominatio. Krupni su, omaleni, čvèrste i jedre naravi.

Odieveni su u zagasito odielo, pokriveni cèrnimi klo

buci. A na noguh jim stoje dakako poznate dostegnice.

Žiteljakah nisam imao sreću razgledati po izbor.

Valja da nisu ružne; jer su Kranjice sve liере. Ора

zih samo jednu, koja je virila, u krasno bielo ruho

odievena, iz povisoke kuće na prozoru upravo, kad je

kita nadobudnih sokolovah slovenskih, pievajuć blago

glasne piesme, prolazila, ili letiela na krilih mladjane

zanosnosti.

Ovo bijaše lik Helenin sa smiernošću kéršćanske

ćudi, – radovaše se mladjanu pievanju, — divna milina,

vienčana savèršenom lepotom karniolskom, s koje nisi

mogo odmah smetnuti oko, koje je ovdie našlo život

riečim Miltonovim:

„Grace is in all her steps, heavin in her eye,

In every gesture dignity and love.“

Ali se nevalja upustiti u razgovor. sa serdcem;

jer ovo cienjka, te je gore od cincarina. Pak onda,

kako je to, da najtužnija ptica, sinja kukavica, na

viešćuje najveselije doba, doba ljubavi? Nije li može

biti ptičje pievanje tajno plakanje, kad one pievaju,

dok se ljube?—Ta nije li ljubav potajna žalost?

Ah, sad sietan ležim tu pred tobom,

Medju tvojom ljubavlju i grobom, —

Te rieči zagušavaju, savladavši jih hametom, mu

dru čovieku draže rieči:

Blago sèrdcu, koje u samoći

Može biti mirno i nedužno;

Osiećanje ovo u čistoći

Sve mišljenje goni, što je tužno !

Ali serdce, makar se bilo od leda usovnih do

gadjajah smèrzlo, nije ino, već led od šampanjštine.

Razgrij ga malko, paje ona opetsladja, nego drugo vino,

koje je svagda voljko.

Ljudi nisu svagda gospodari dielah svojih. То је

po čoviečje družtvo najveće zlo, koje će ljudi vidieti

jedanput pod očima,kad se boni nauci mèrzacah istine

utèrnu, pa kad nauk o čistu veselju skine cèrnu i tu

robnu koprenu sa ružičnih čbunovah ove zemlje, te

pokaže nizkim i lakim putem u dubravice, u kojih će

čedni slavulji najposlije odkrivati božanske glasove prave

radosti.

Da se povratimo na istinu, što se tiče, kako ni

sam smetnuo oka sa ove, ili sa one stvari. Putnik

često ni nezna, zašto gleda koju stvar, dok se nije

vratio natrag u radionicu svoju. Onda je tek zahvalan

Onomu čuvstvu, koje ga je nudkalo na gledanje.

Tako sam zahvalan čuvstvu, koje me je nudkalo,

te nisam mogo smetnuti oka sa Sinjega mora, dok

sam išto od njega vidio. Ali, jaoh ! u jedanput ga ne

stane, a ćud mi ubode,čudan žalac na razstanku od

vodenoga svieta. Kako, zašto ! Та mora nisam po

znavao; ali me niešto vuče onamo, ašto? Nemožešpo

goditi. Valjada ono čuvstvo potajno, koje nevidom čo

vieku izobražava dušu, vodeć ga u hramove najveće

umietnosti, u hramove velike prirode.

Ali smo mi u Postojni, u kojoj vidimo niekoliko

katholičkih cèrkavah. Tu smo čuli zaspalu, dobroćudnu

Zvombu, koja je u običaju po svih župah slovenskih,

niekakvu smiešnu, a pobožnu zvonbenu glasbu od pri

like: klin-klan, bim-bam, itd., što zovu, mislim, u

Hérvatskoj „trojačiti“; jer se čuju po tri glavnazvona,

koja se do dosade izprebacuju u mekih glasovih. Usus

Ali pèrvi put nije neugodno to zvonjenje;

jer spominje čovieka planinskoga života, švicarskih

Šalmajah.

tyrannus.

Nadletimo Postojnu, te ju ogledajmo ptičjim ogle

dom — odozgori!

Na visini jednoj stanem, te se obazrem. Pod

nogama mi idu ulice i tèrgovi, nakićeni studenci ma

lene stare Postojne; prostiru se zelene njive i dubrave,

rudine i lugovi smierne, a ponosne dežele kranjske.

Kiša je pala, a nije još ni prestala polievati vi

soku stienu, na kojoj stérši kérnjadak staroga viteza,

pod kojim se desim, pa mi se još većma cèrni, kano

da je odieven u cèrne haljine niegdašnjih sudovah vi

težkih; jer je bio vlagom nakvašen pred sudištem vre

ICI)84.

Sva okolina nosiznačaji bieline i cèrnine. A da nisu

nemile Lljade, iliti Illyjade dodijavale zabavnomu svietu,

bilo bi veliko dostojanstvo prirodeu krasnojzemlji kranj

skoj još većma zanielo hèrvatsko sèrdce. Ali kačka

vica i blato bijaše sva ugodba, koja nas je pratila od

kolodvora do u miesto, otimajuć nam čiste slasti raz

gledanja, razmišljanja, čuvstvovanja.

S jedne se strane protežu bèrda i bèrdašca. Ovdie

pod mirisnimi visovi tamne rastovine i jelovine prema

niekakvu jezeru, što se blista nedaleko od žive vode

gorske,— vidiš ulaz u znamenitu špilju Postojnsku,

17D

--

lkoja se po svem bielom, izobraženom svietu jedinstve

nom divotom svojom pravedno razglasila, te postala

omilielo miesto svakogodišnjega hodočašća prirodoljub

nih i ljubopitnih putnikah sve izobražene Evrope, pače

svega svieta, što ga sama postojnska jama zove ovamo

u Kranjsku u utrobu Julijskih planinah pod starodavnu

Postojnu, koja razkriljuje očupana krila na goloj pe

ćini, kano na ostancih opustiela timora orlova.

ххiii.

Poslije podne, gotovo veče bijaše, kad smo stigli

u Postojnu. Polja su titrala od nebrojenih kišnih kap

ljicah, a toliko putnikah bijaše malone na putu, koi

vodi iz tergovišta put divne špilje, koju zove pučan

Red od dèrveća, od živicah i bujnih livadicah kiti

ovaj put sve do pridvorja u donji sviet kranjske zem

lje, kako možemo prozvati ovu vèrlo različno šuplju

špilju, koju ćemo, kano što je Odyssej, ili Aenea mot

rio podzemna čudesastaroga svieta, tako i mi, te prola

ziti kroz taj donji sviet odčuda do čuda u ovoj špilji, sa

čitateljem svojim zajedno gledajući samo najvriednije

tvorbe samotvorne prirode. Ali sad idemo tek put

špilje.

I ovdie vidimo, kano što drugdie u pobožnoj Slo

venskoj, svagdie naokolo premnogo raztèrkanih cèrkvi

cah, koje slovenski narod posvećuje na najviših i naj

smionijih miestih milovanim svetcem isveticam svojim.

Divne su kranjske doline, u kojih prebiva tako

krepak, tako zdrav, tako hrabar, serdačan, ljubežljiv,

jezgrovit i korient narod slavenski, prava korienika

slavenska. A te su doline još divnije, kad sietna zvona

i zvonca večernja od svih ovih cerkvicah prospu zvon

bom mio glas svoj kroz duboke doli i prodoli, kroz

glumače i prologe.

Nadomak ulazu nevidiš zaravanakah, nigernovah,

ni dèrveća; pusta je priroda, no čuješ potajan žubor

podzemnice-rieke, Pivke, koja opominje ulaznika, da

se desi u kraju ožuljenoga putovanja. Nema iznad

ulaza vidika prostim zrakom; jer se ovdie desimo

mnogo stopah — pod zemljom, kao u strašnih tam

nicah chillonskih; ali vidimo za to krasne likove do

i njega svieta slovenskoga.

- Ulazimo sve dalje i dalje, te gledamo sve viša i

čudnija prividjenja. Divlji namšum kobnom tutnjavinom

potajnice Pivke naznačuje u dubini put i pravac.

- . . . . ХХIV).

Ušlismoujamu. kano da su nebrojene pčele uvale

u jednu kasnicu, u kojoj, reko bi, nema svim miesta.

i na " 2 - 3. . i . . . .

Ali je ova košnica, premda je ulište u početku dosta

tiesno, zaista velika. Širi se nevidjenom širinom.

Provlači se čas uz bèrdo, a čas nizbrdice. Du

gačka je ovamo onamo u glavnih hodnicih, kako su

nam kazali domaći ljudi, 1630 hvatih. -

Pokadšto je hodanje verlo stèrmo; ali je svagdie

promećurna ruka sagradila pomoći, te olakšala hod i

prolaz. Svagdie su postavljene priručnice i popete

bočine.

Mogo bi ovud izpod zemlje jahati svagdie na naj

većem i najdebljem konju postojnskoga viteza pored

zemljotičnih bèrdah i bregovah, što upiru u zemaljski

svod vèrhove svoje, a kadšto se gube i u nevidu.

Svagdie prokapljuje kroz kamenje voda u bistrih

kapih, te satvara kapljimice, kroz viekove dubuć i na

gomilavajuć od časa do časa, čudotvorne one likove,

koji će nam se po redu očima prikazivati.

Svi su ti likovi dietca neumorne kapi, koja jih

je postojanstvom rodila, te jih radja i danas. Možemo

kazati, da smo tek u Postojni naučili cieniti važnost

kapi, te znatnost onih riečih: -

„Gutta cavat lapidem, non saepe, sed semper cadendo.“

Svašta smo znali o špilji odprije, nego što smo u

nju ušli. Znali smo, da ćemo u njoj naći razlike ocie

dine, sjajne, prozorne i dugačke, kano leđene mosure,

i kano što je najtanja basnoslovna tkanima, koju je ču

nak Penelopin božanskom hitrinom oditkao i izšarao.

I jest, to je prava slika i prilika! Dakako Pene

lopin; jer ovo kameno tkanje postojnsko nije nikad

sveršeno, a opet tako savèršeno.

ХХV,

Još hoćemo da predtečeno glavni opis kratkim

ugledkom! . . .

Tuda se stèrmenit brežuljak odronio, te preko

vode oborio, pa ju premostio u jedanput prirodnim sa

Guliešto su putevi, ili staze uzke uzane, s kojih

bi se vèrtoglav čoviek, da nema priručnicah, sasvim

lasno stermoglavio u merkli ponor plahovito-kobno

šumne drugarice Tmavine, podzemnice Pivke. Bila bi

smèrt strašna, a divna sred ovih nevidjenih na zemlji

Jer postojnsko nevidielo ukriva u sebi liepe taj

uosti od zemaljskoga vidiela, a mi, ljudi ljubopitni, pod

ticani ostanom ljubopitnosti, hèrlimo i u nevidielo, sano

da razgalimo tajnosti. -

Od ulaza se dalje rieka ljudih u više trakovah

176

razdielila, pa se od one povorke i bèrče, koja se priči

nila na ulazu, da neće moći ni ući, razpérši svako

množtvo, razasuto u pojedinu osamljenu čeljad, što je

bilo lasno u tih ogromnih prostorijah podzemaljskih.

Zrak je čist, samo malo vlažan uz bistru vodu,

koja je svagda najvaljatnija braniteljka zrakova od kuge.

U jami se jeka razlieže daleka, u neizmiernost stoglasa

i bezglasa, mukla i šuplja .. . .

Ušli smo pod zemaljsku koru. Sad se valja da

već i posumračilo pod nebesi. Ali pod zemljom, ili

pod stienjem i grebenjem medju klisurinami, kud mi

prolazimo u taj mah, nema ni traga, ni glasa od

kakve noći.

U jami nam sinu nov sviet, novo sunce, nov dan

od deset tisućah svietiljakah.

Osu se nebo zviezdami, kano ravno polje ovcami

- pod zemljom.

Pod zemljom je ovdie hod moguć i uz nošene

baklje. Svakako je unutra čarobno i kobno. Ali bi

još bilo čarobnije i kobnije, da je jedna jedina palja

u ruci jednoga čovieka zamienica svih ovih tisućah

svietlilah, iztaknutih po svih ljutih i kukovih podze

maljskih bèrdah i bèrdašcah.

Onda bi u tom po liepoti Elyziju, a po strahoti

Orku, u tom hramu čudotvorja čoviek tek osietio du

žan strah i užas duboko pod zemljom.

„ХХVI.

Kano što je biljevnik (herbarium) kakva okoliša

živo ogledalo svega bilja i svih travah i travakah, koje

na njem niču, rastu i cvatu, tako nam se čini, da je

i slavni Valvasor u gorostasnom, poviestnom i zemljo

pisnom, tako reći, planinskom dielu svojem Die Ehre

Dess Hertzogsthums Crain skupio i načinio davnoslovni

biljevnik zemlje i naroda, sagradio viečan, žalibože

na niemačkom jeziku! prečastan hram čitave starine

kranjske.

Prebirajući čitajuć znamenito ovo dielo, taj po

viestni biljevnik kranjske zemlje, može se učen Slave

nim ugodno zanimati. Ovakvo se ogledalo ciele starine

пarodnje gotovo niu jednoj, niti u najizobraženijojknji

ževnosti inglezkoj onoga doba nenalazi.

Učen bi Slavenin radostno klikovao trudu Valva

sorevu, da mu ovdie neumiestni znakovi i glasovi nie

mački nekvare dobre volje, pa se u taj čas poviestno

zadovoljstvo premeće istinitim čudom, kako je žila

slovenštine u sebi tada bila snažna i obilna, da je

mogla odolieti svim mamam i napastim laskava tudjin

stva, te ostati svoja.

Jer dika vojvodovine kranjske, na sviet izdana u

Ljubljani, nemožemo reći, da je tudj glas sirenski,

već ona valja da je omiliela uduo serdca svakomu Slo

vencu, te da je bila poštovana i pažena, ako ne mi

lovana, a ono cienjena, po svakoj viernoj duši sloven

skoj. Ova domaća poviestna knjižurina slovenska, koja

je zaslužila, da leži na svakom stolu imućne kuće slo

venske, kazuje srednjeviečnim, boljim jezikom niemač

kim nesamo gradove, zamkove, špilje, plemenite po

rodice, sav cviet i sav ponos kranjski, svu diku islavu

slovensku, već priča i sve starodavne pričice, pučke

bajke i predajke.

Nemožemo izkazati veselje, koje nas je osvojilo,

kad smo u listinah toga diela ugledali liep miedoriez

postojnskoga, još onda cieloga grada, a k tomu opis

čitava miesta i onda odkrite jame.

Premda znamo dobro, da poviestan opis neide u

običnu certicu putopisnu, ili u kakve putositnice: си

riosum je ovolik iz vremena Valvasoreva, te će zani

mati izobraženo naše čitateljstvo, osobito ono, koliko

je od jame bilo odkrito u ona doba, što će svaki bla

gonakloni čitatelj u duhu sporedjivati sa današnjimi

likovi toga čarobnoga svieta pod kranjskom zemljom,

koi nećemo da opisujemo prirodoslovnim opisom.

Јer nije vriedno opisivati wierno ono, o čem se

može svako očima osviedočiti. Zato ćemo skokom, po

sebice imenujući, prelaziti današnje likove kranjskoga

podzemaljstva, nadajući se ujedno, da će svaki čitatelj

poslušati glas mile čitateljke, te nam vratiti milo za

drago, pa š njom zajedno na gvozdenih krilih odpërh

nuti do Postojne, da mu se ljubopitnost očima uvieri

i razsladi o divoti glasovite špilje, te zavikati :

Evo nas pod zemljom, duboko pod zemljom !

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

životu kraljeva i arhiepiskopa serpskim. Na

pisao arhiepiskop Danilo i drugi, na sviet izdao Gj. Daničić. Štam

pano u Biogradu u dèržavnoj štampariji 1866. 8., str. 386.

0vo, bosanskom ćirilicom natiskano dielo sadèržava na način

Biographijah i Paralelah Plutarchovih o glasovitih Gércih i Rim

ljanih pisane životopise sèrbskih kraljevah počam od kralja Uroša,

pa sve redom do sa carem Stefanonu. Medju timi se nalazi život

kraljice Jelene, koi će osobito zanimati učena čitatelja. – Za timi

životi sliede opisi životah serbskih nadvladikah počam od archie

piskopa Arsenija, pa sve do s patrijarchon Savom i Jevremom. To

je sadéržaj.

Predgovor je pisan izdateljem u Zagrebu mieseca Ožujka,

te je u sebi znanstven, tičuć se ponajviše stvarnoga uredje

nja i izdanja trijuh upotrebljenih rukopisah, a naročito starijega

karlovačkoga (1763.) uz mladji karlovački (1780.) i lavovski, sva

tri prepisana sa svetogorskoga prarukopisa.

Posveta je poklonjena svietloj gospodji, kneginji od Serbije,

Juliji M. Obrenovićki, гоđjenoj grofinji plemena Hunjadina, u znak

zahvalnosti.

Tisak i hartija odgovaraju najboljemu ukusu tiskanih spo

menikah književnih od ove ruke. Knjiga se na prodaju dobiva uz ne

veliku cienu u Zagrebu u Svetozara Galca i druga.

Dosta je u preporuku ovoga vele znamenitoga ploda stare

književnosti sèrbske, koja je duša sve književnosti ćirilske, što mo

žemo kazati učenomu čitateljstvu, da je to dielo prečišteno, biliež

Kami propraćeno, uredjeno i na sviet izdano obće poznatim svietlim

perom Daničićevim. V.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Broj zез. U Subotu 9. Lipnja 1866.

Velika je ljubav k roditeljem,

Velika je k mladoj neviestici,

Velika je k dobročiniteljem,

Velika je k miloj porodici;

No je veća k staroj domovini;

Ta je ljubav nad ljubavlju svakom.

Kano zviezda gore u vedrini

Uzvišena nad zemaljskim mrakom.

V. G.

Dvie Ljube. . Na tom svietu biedan prošo,

Za pievanje. Svakom silom zlom savladan!

P o si v e t a. _ _ _ _ _ _

Te dvie ljube zamilujte,

Sos.- Braćo mila, u poštenju,

3.Posvećujem mladoj Vesni*),— I napredkom napredujte

. 3. Da mi medom usladite K narodnomu uzkèrsenju i

* Sieme ove moje pjesmi, o „n. .

Mile dieve uzorite:

Mile dieve plemenite,

Dieve roda slavenskoga,

Da sèrdašce ohrabrite

U piesnika žalostnoga !

- 4#

2 o r a.

Ljuba mi je domovina,

Nju iz Sèrdca svega ljubim,

Najveća je to milina,

Za nju život rado gubin.

Ljuba mi je i sloboda,

Ovu, brate, pazi u traži,

Svaki toga sin naroda,

Ljubiš li ju? Odmah kaži.

Ako ljubiš, dobro došo !

Ako mèrziš, bio jadan,

*) Vesna je slavenska božica prolieća, mladosti i liepote.

Domovina plače tužna,

Ljuba plače, ponižena,

Snižava ju noga ružna,

Noga tudja, omražena.

Turski jaram ledja tišti,

Tudji jezik gérlo gnjavi,

Svak” Slavenin jadan pišti:

Јаој, јаој majci Slavi!

I sloboda suze roni

Nad sužanjstvom Slaveninu:

I tu ljubu vrag progoni,

Kako ljubu domovinu.

Nebojmo se, braćo, zato,

Sto je danas uperjano, i

Sinuti će opet zlato,

Mladiem suncem ogrijano!

23

Almansor ben Abdulman. . .

Ukraj španjolskoga grada, Granade, viri izmedju

šume na ovećem jednom bèrdu star grad, za koi bi

čoviek na svoj pravdi mogo kazati, da prilikuje raz

valinam. Razrušene zidine glede, kano kakva strašila.

Zidovi, cerni, a u njih silne duplje i jame, što

su probušili koje mavritanski šestoperi, a koje špa

njolske striele. Naokolo su neuredno izkopani nasipi i

izdubene jame.

U ona doba, kad se ova naša pripoviedka sbila,

nebieše grad tako razrušen i podèrt, kano što ga vi

dino evo sad u razvalinah. Zidovi biehu istina razpu

cali, a beršljan pustio žile svoje na sve strane, kano

kad zmija obavija stablo. U dupljah se već tada ugniez

diše sove. A gdie bi niekad cèrnokosa moma na pro

zoru siedila, te očekivala dragoga svoga, tu driema sad

ušara, koja samo noću ostavlja ove prostorije.

Kako vidimo, gradbijaše pustistrašan. Različne se

bajke pripoviedahu, o njem po svoj okolini. Ljudipričahu,

da svaku noć okolo njega obilazi vukodlak, a vile da šire

kolo svoje, te ranjaju svakoga, koi bisesmiogradu pri

bližiti.

Idimo, mili čitatelju, i u grad, da vidimo, kako

je unutra. U gornjem spratu izba do izbe. A u njih

je sve po turski priredjeno, pače, pune su različna po

kućtva, na kojih leži prah perst debeo. Inačeje svagdie

Најdemo, te podjimo i u podzemne svodove, da

vidimo, kako je tudie.

Ura je već osima poslije podne. U jednoj odmno

gih podzemnih izbah leži do petdesetorica Mavarah. Svi

imaju turske habajlije*) i turbane na glavah, a za po

jasom niekoliko samokresah i po jedan handžar, velik

nož. Svi spavaju, kano poklani, samo ne dvojica, što

hodaju amo tamo, te valja da se razgovaraju o pre

važnoj stvari; jer jim to sviedoče obrazi i čitavo kre

tanje njihovo. -

Pitati će čitatelj: tko su ovi ljudi? Da si zapitao

kakva Španjolca, odgovorio bi ti od prilike ovako:

„То su prokleti Mavri, ostatci kralja Boabdila,

koga je protierao Don Fernando, te udaraju u skitnju,

sve paleći i robeći, što godj mogu, dok jih najposlije

nije nadvladala hrabra desnica grofa Aquilara.“

Zadugo se ova dvojica razgovarahu, dok nečuju na

*) Habejlija znači niem. die Schabracke; lat. cphippium, stragulum.

jedanput, gdiekoraca nietko poviše njih u gornjem spratu.

Jedan od njih, pograbiv sablju, ode odmah. A drugi

ostaje, tražeć niešto.

Ali se kasnije i sam za njim krene.

Dok su se ona dvojica razgovarala, dojezdi na

konju u dvorište mlad konjanik.

Cerveno, španjolsko odielo njegovo bieše zapra

Šeno. A konju na nosdèrvah stajaše biela piena. Na

oči je namako klobuk s krasnom perjanicom, da mu

nisi mogo vidieti obraz. Bližnji bi motritelj u njem opa

zio čovieka od 24 godine, koga je liepota darom svojim

izobila obdarila.

Sjahav s konja, sveže ga za obližnji stup, te ode

u grad bèrzim korakom. Premda je u gradu bila ve

lika tmina, te svagdie gust mrak, on stupaše opet,

kano da mu je grad vèrlo dobar znanac. Došo je pred

velika jedna vrata. Odtvori jih i stupi u izbu. Zapaliv

niekakvu luč, metne ju na sto, te se,sav trudan iumo

ran, baci na obližnju stolicu. Potom se stane po ho

daji razgledati, kano da u njoj traži niešto.

Pošto se malo poodmorio, uzdahne iza dna duše,

te progovori:

„Evo gle! Isti je onaj stari pod, isti su sjajni sa

govi, po kojih su stupale noge moga otca. Samo su

se moljci ugniezdili, kano da su saveznici Španjolcem.

Evo, istisu i mramornistubovi od visoke i ohole kuće, na

koje sam se kano ludo momče često naslanjao ! Istesu

stiene, zaista, gle, koje su se odtvarale utrudjenu put

niku! Ali su gosti sad samo grabežljive zvieri.“

Na to stupi k prozoru, ugleda miesec, te mu

reče: .

„Sve je mirno, sve je tiho, samo si me čuo ti,

mieseče, koi mi milostivo šalješ zrake svoje, te oba

sjavaš tamnu moju stazu. Otidi k mavritanskim bre

govom i u arapske poljane! Bileži Don Fernanda, koi

se odupire svakoj svietlosti, bieži oholu Don Izabellu,

koja misli, da se sama sja u dragu kamenju, da, bieži

i čitavu Španjolsku, gdje je već zašla tvoja posestrina,

slavna Granada !“

Izustiv ove rieči, umukne, te stane hodati po

hodaji oštrim korakom. U ovih je prostorijah on pro

živio pèrve dane mladosti svoje; ovdie je zaznao za

ugodan život; ovdie je poznao, što znači rieč ljubav,

pa kako da nebude sietan !

Zadugo hodaše, mukom mučeć; ali čuje na jedan

put, gdie se nietko k vratima približava. Skoči, kano

ponaman, pograbi nači, te se stavi pred vrata, koja

se u taj mah odtvore.

179)

U hodaju udje jedan od one dvojice Mavarah, "Svak' se primi čaše

koji su se požurili, čuvši noćno to hodanje u gradu. I nazdravi naše —

(Naravak near i . Vjenčanike.

Svako dobro želi;

- Hoće da veseli –

Lekenički pir.Zaručnike.

U Vujači. Toći, toči,

→ Pa nemoči

su u may .. ““ -

ЧФпрruga čaša roditeljem Cašu mi!

A treća se za dievere Sve do kapi piti treba.

Punana nalije.

Pobratime moj,

““ Prijatelju moj,

Nosi vino to, N,R, „g,

“““ svom manja

*** p,„ “

Čašu mi !

“T “” “ . . . Ima svega, braćo, dosti.

Liepa ti je napitnica,

Do kasne večere,

Сérna noćca dok koprene

Zemljom neprostere.

Tako redom sve napija

Stola-ravnatelju,

Dok mu drug za drugim stolom

Sve odziva želju.

A na veče složno

Za stolom se svaki zabavlja i Sve, što je godj možno, i

Milo i ugodno. U kolo se hvata.

Tu se brati, tu se ljubi — 3. Svaka je krilata,

Sve, što si je srodno. Kano ptica, leti.

I goluba golubica, i Milo jih, vidieti!

Ljubi druga drugarica. - Gospodje, dievice,

A sve motre mili roditelji, Okretne ribice,

Cest želeći u istinoj želji. Krasne, kano zora

Usred cvietna dvora,

Kad napije već svakomu Hitro poskakuju,

Stola-gospodaru, Vérlo se raduju.

I po treću sad ponovi Dok tu gudba svira,

Napitnicu staru. - Zvek u noge dira.

Umije on svojski poso, Kad se skok odtvori,

Ni nesumnjaj o njem, goso 1 Svak” se igrom bori.

239

180

Најđe u kolo . . . Neka strese i . . Kerv ga mlada sad razigra,

Naokolo, i Sve urese, i . Što mu neda mira,

Svi veselo, Da razpérši, Pa ti cielu noćcu igra,

Preveselo Sasviem skérši “ Dok godj gudba svira.

Do jednoga ! . Tamburicu, i 1

čvrsta stoga znanja u Dok se onđe kao vodi,

Nek nas vodi, Gusle nove, ФУdie Vino vlada.

cate nas not Javorova, i na koje žarka Ljubav

мјka prava, Neka atelja Zice svoje sklada.

У““ “чуо у„ ,,„„E

Ч“ koja pa opera, u„

““, ““; on,N.,„ .

Vodi tamo, Poštovanieh, Od sèrdca se ljube, brate,

Da igramo, Opievanieh Kano brat sa bratom,

Sve za Boga — Pradiedovah, Vierna sinka jedne majke,

Velikoga; i Vitezovah, Slavonac s Hrvatom.

Sa ljubavi Gdie su vile - - - -

Prema slavi - Učinile A kad igra već prestane,

I narodu, Igru i zabavu Umori se kolo,

Tomu rodu. Uza hitru Savu ... Svako slede u po kruga,

Hrvatskomu , Dozivaju, A. Svi naokolo,

Viek milomu i Pozivaju Te zabave druge snuju,

Daj se trudi, Braću svoju, Gru sigrom zamienjuju.

***** * P. Чуч s„и „„ „,„.

Sч bio Pejovjere, T.,„„

“"""" """" cate man was sus,

Što uhvati, i Kraja svoga,

Pokvareno, Da se sdruže, Ljubi, ljubi, i Sve poredaj,

Odtudjeno — Pak da služe – Nedangubi; - A negledaj

Za spasenje, Majčicu jedinu: Mnogo pobro Zazorljivo

Uzkèrsenje. Milu domovinu. Nije dobro! I plašljivo!

Tamo, tamo nek nas vodi, Dalje, dalje Što te briga?

Gdie nas majka, Slava, rodi! Nek se šalje! Neka si ga

- Hitro, hitro, no, Obljubljuje

Skoče, na to pobudjeni, Vodi kolo to! - I miluje;

Žestoko mladići. Doći ćeš ti do te časti,

Svako skače kolovodju

U kolu prestići.

Tu ti igra razpaljena,

Mladež ugrijana.

Ravnatelja, siedoglavca,

Takne kerv mladjana,

Те se i on hvata kruga,

Pa se u njem i vijuga.

U perivoj ljubke slasti!

Tako rade ća do biela dana,

Složni veseljaci,

Dok jih suncu na ogranku

Nerazstave zraci.

A sve ovo motre roditelji,

Razsladjeni u predobroj želji.

Оtmar Bušić,

181

Dodatak.

ххviii.

(Nastavak str. 176.)

Sve su strahote, koje može čovieku samo san

u vrućici satvoriti i prikazati, upravo liepote postojni

ske jame.

Postojna nadkriljuje sve susiede svoje, špilje i

pećine, kojih ima više, prirodnim čudom,što nassnadje,

kad ju stanemo motriti. A širinom i dužnom nad

jačava sve ostale, odkrite špilje cieloga svieta.

Evropa je samo na jednom miestu u utrobi svojoj

duže i dublje probušena, za što i koliko znamo, u

Agteleku, iliti Baradili nadomak Rimi-Sombathu na Sie

veru Ugarske, gdie je duža špilja odkrivena; ali nije

tako divna i znamenita, kano što je Postojna.

Siever Amerike u Kentukyskoj déržavi pokazuje

samo jednu jedinu gorostasniju Špilju, po imenu

Mamuth.

Ali ni ova nije drugarica Postojni, o kojoj piše

već i Valvasor.

ХХVIII.

Johann, Weichard Freiherr Valvasor leži preda

mnom, to jest, pomenuto dielo njegovo. Gledam nad

pis, to je čitava litanija, cielo molebstvije, čitava knjiga

po mierilu današnjega knjižtva.

Čitam Valvasora u knjižnici otčevoj, te vadim iz

niemačkoga studenca i ulievam perom u slavenski sud,

što mi se o Postojni čini najzanimljivije, premda –

što li nije zanimljivo, pisano u duhu 1689. godine?

On pripovieda mnogo o susjednoj špilji, o Cernoj

jami. Ali da nepočnemo pripoviedati koješta od Ku

Ilina, bana, čujno ga odmah, što kaže za Postojnu :

Bijahu putnici 1689. godine, Inglez i Holandez,

u jami, pa rekoše, da je postojnska i najveća i najdiv

nija od svih špiljah-Kranjicah. U njoj je ladno o Iljinu

dne, kano da je led do pojasa. Оna je divlja i strašna.

Postojnska je jama preko reda i mišljenja čudna.

Kazuje nadalje, kako je sam ulazio u špilju.

Ja sam iš0, kaže, dvie debele ure, samodrug sa

slugom u oklopu i sa bakljani. Baklje cviljahu, kano

Iluda dietca.

U njoj ima hodnikah ijamah. Velikesu prostorije,

da bise čitave kućurine ičitava sela moglau njojumiestiti.

Našo sam i sternih miestah, koja su tako duboka,

kad odvališ kamen, da možeš uza dva otče-naša čuti

padanje. A pad je živca-kamena prema hitrini leta

orlova.

A što je jošt strašnije! Na gdiekojih stèrmenih,

kad ideš kamivalom, nečuješ ni kotërljanja, što te

nudka naslućivati, da je to dubina s tolikim ponorom,

iz koga se kamopad nemože više ni čuti, ili se razbija

i gubi u stranjamicah po pravilu jeke. . . . .

Naprotiv sam na gdiekojih miestih opazio grozne

visine, ili, kako kažu, višave, gdiešto načičkane stu

povim i tako utvorene, da prividjaš pred sobom koje

kakav gad, svakojake zmije izmajeve, druge kervoločne

zvieri, sablasti i različne obrazine, perklete hudićeihu

dobe, čim su svi špiljski kutovi i zakutci tako natër

pani, da te groza hvata, dok ti se taj gad podsmieva

u obraz,pa sklibi. Ta groza raste, te meće veću stravu

na prolaznika, kad vidi, kako taj gad uhodi u rakve na

sve strane,ujame i dubine, pa se penje na tamne visine.

Summa, sveršuje on, groznotamno prikazanje ne

mogu nipošto perom pravo izkazati. Pa što ulazim

dublje, vidjenje nije sve groznije. Tako nemogu nikad

stići nakraj ove jame.

To je viečna jama, u koju čoviek prodire bez

kraja i konca.

Naišo bih gdiešto na prekrasno i predivno kaza

lište, na kojem bi se mogla igra igrati. Ta bi pod

zemna kazališta mogla vèrlo lasno odvratiti sve gleda

teljstvo od kamenoga pozorja u Solnogradu, — gdieje

u sedamnaestom vieku bilo glasovito kazalište niemačko,

— te mu obratiti amo izbuljene oči, a Hölebrunnu,—

gdie je takodje bilo kazalište, — okrenuti ledja; jer

ta nisu ovomu nikakva slika, ni prilika.

Valvasor na to prosipa mravne pomisli, da bi

prirodno kazalište bilo priličnije čovieku, nego ono

umietno, gdie razkoš neliči kéršćanskima očima, i sva

šta i koješta. Potom se obraća opet k jami.

Unutra stoji i kamen most, koi se prilično na

široko i daleko razpruža. Ja sam ga gledao sam, der

žeć luč u ruci.

Tu se čovieku i nehotice nanudja, da—i nameće

mnienje, gledajuć te čudne gradjevine, da je ta pod

zemna okolina u vremena. Izkonova možebiti bila na

seljena, a da je najposlije groznim potresom zasuta -

zemljom. — Izpod mostovah protieče voda.

Onda podupire kranjski poviestnik rečeno mnienje

svoje, da su moglina ime i Rimljani graditi te mostove,

pa pominje takve gradje u Puzzuolu, u Kampaniji.

Ali je to mnienje pretežko za polet, koi leti, te

traži samu prirodu.

182

ХХIХ.

Još čujmo Valvasora, staroga němškuterija“).

Voda, što huji i šumi izpod rečenih prirodnih

kamenih mostovah, věrlo je duboka.

Na drugoj se strani omicah preko klisurine jedne.

Potom obilažah daleko; alisvesebice niz bèrdo. Najposlije

pristupih k vodi jednoj, u koju je knez Turjački pred

15, ili 16 godinah na užetih spustio čovieka, koi je

pri sebi imao vodenoga medvieda,— da lovi ribu.

Toliko iz Skupnoga miestopisa 0 Postojni po Val

vasoru. Ašto govori medju Prirodnimi riedkostmi kranj

ske zemlje, to je predugo i preširoko za naša ledja,

te mi letimo dalje, prikučujući mu sluh samojoš časak.

ХХХ.

On pripovieda u daljem slogu :

Ovu špilju treba gledati, kano divljega i pusta

Cernica afričkoga. Prilikuje tumaralištu. Puna je sa

blastih, koje su zaista strašne.

Potom odteže vèrlo dugačku pripoviedku o sa

blastih, koje on, kako se čini, vieruje tvèrdom vie

rom. Zalazi svakojakimi stranputicami, kojimi čitatelj

dolazi do toga, da je Postojna bila jama sablastih. Ali

je taj poviestnik u toliko prosvietljen, te mnije, da

rano očitovanje prividjene sablasti netreba da uzroči

bolest, ili smèrt ...

Ali da se povratimo k postojnskoj jami! reče on

sam sebi: Kad sam išo jednu uru, došo sam na drugi

most. I ovaj je po samoj prirodi sagradjen. Sasvim

je tanan, jedva po stope debeo. Sa obie strane zja

groznodubok i nago jaz (praecipitium) i ponor.

Na kraju dodaje: Od ovih sam čudnih i kletih

pozorjah i lazilah, što se u toj strašnoj i sbiljnoj špilji

nalaze, i ja sam narisao gdiekoja. Pa su i gadne obra

zine i sablastne prilike njihove u postavljenoj gore

miedi kako tako prikazane. -

Toliko Valvasor.

On još bunca i trabuni koješta o sablastih ivieš

ticah, kano da nije čitao zakona, na sviet izdanoga još

1102. godine po Vladisavu, Svetom: De sagis et strigis,

quae non sunt, nulla lis esto /

- Dosta nam je, te mećemo u knjižnjak na staru

policu ogromnu, térbušatu, okovatu knjižurinu, natrag

*) Žao mi je, što sam to pridao častnomu Valvasoru; jer je nem

Skuterij vražje ime, osobito odkako su turjački turovi podigli

pakostan rog svoj. Moglo bi se zamieniti hudićen ? Ali što

je napisano i složeno, neće da izostavlja slagar.

na staro miestance, da počiva na lovorih prečastni

Valvasor zajedno sa slikatni svojimi, kojim žudimo, dok

bude vieka i svieta, cielokupnost od zlobnih moljacah.

A sad ćemo sa čitateljem u bèrzo da preletimo

po imenu podzemne likove, koje je sastavitelj ovih

cèrtah vidio i zabiliežio.

XXXI.

Kakva su danas divna ta pozorja špiljska, zabi

liežio sam olovom na maloj hartiji bieloj, mimogred u

toj zaista strašnoj i Lamèrgodjenoj jami, kako ju zove

Valvasor.

Da seu njojvesela svietina nije vèrzla i tamo amo

kretala, vičuć, žamoreć i rogoboreć, podvikivanjem tra

žeć jeke, u obće, da nije bio čas zabavi i veselju,

bilo bi samcuusamoćičovieku kobnije i strašnije, nego

u Morskih radnicih Hugonovih Giliattu, koi je u špilji

jednoj sukobio na svietu nevidjenu zvierku, moru (le

cauchemar).

U Postojni glasba, koja je svirala, bijaše takodje

kobna, razlievajuć mukle i šuplje zvukove preko pod

zemnih liticah kroz duboke pukotine, duplje i prosie

line. Ali hvala glasbi! Ona uklonjaše strah, koi bi

čovieka, sama u špiljskoj tišini,jamačno spopao, pa bilo

u obliku more, ili sablasti kakve,uzpérkos prosvieti da

našnjega vieka. Datur metus, qui cadit etiam in virum

constantem

ХХХII.

Da kažemosamo niešto o kamenju, o gradji špilj

skih likovah. -

U jami vidiš naslagana ponajviše tajca-kamena,

kroz koi taje voda. Tako nazvani stalagmiti i stalak

titi — to su oni čarobnici i čudotvorci, koji tvore raz

lika čudesa u kamenju pored potajnice-rieke, Pivke,što

udara kroz jame, nosi poznate ribice čoviečje, Proteje,

to jedino pojavljenje u Kranjskoj, tako prozvane; jer

su spolja nalik na čoviečju kožu.

Naš opis špiljski neće biti zemljoslovan; nećemo

sliedom znanosti sliediti tvorbe i prilike; jer to neliči

zabavnoj vožnji, kojoj dodijava sve, svaka opazka, koja

bi joj premašila glavnu svèrhu, last i ugodbu laka za

bavljanja. -

XXXIII.

Ulazište u jamu neobriče nipošto, što je unutra.

Prosto je,smierno je ipuno liticah istienah. Alijei naj

183

sladja jabuka, sérdčika, spolja zelena i, tako reći,

ružna. "

Pravac je špilji

iztoka.

Perva su prividjenja, koja sretaju čoviečje oko,

pomenuti prirodni mostovi, balkon, iliti, — mi smo

Poluturci!– „doksat“ i veliki dom, što zovu i Jama

Neptunova. To je ujedno i najveća prostorija u špilji.

Prolazeći berzo, nemogasmo izmierivati visinu i

širinu pojedinih likovah , ili jih inače pretraživati; jer

nam polet nije dao nigdie zadugo začamati. Sreća, što

smo imali olovku, te biliežili imena špiljskih likovah,

kako su jih izobraženi polaznici prema živoj slici i pri

lici njihovoj okèrstili, te su stekla od pamtivieka pravo

gradjanstva nesano u domaćem, već i u svem inostra

nom svietu.

Mi priznajemo drage volje to pravo gradjanstva tih

imenah, koja ćemo pominjati kano prava pravcata, pa

to kerstom izobraženih polaznikah podieljena imena

kamenih licah podzemaljskih.

od jugo-zapada put sievero

ХХХIV.

Ali pitaš prije svega, kako mi se učinilo u jami?

Sad mi se pri duši učini, da sam u staklenih ku

ćah arapskih, koje nam sievaju u Sto i jednoj noći.

A sad mi se učini, da se desim u ledenoj palači

carice Kate, koju nan prikazuje tako živo Lažečnik.

Sad mi se učini, dasam pod žarkim suncem čudne

zemlje Misirske, pak da gledam pyramide i nebotične

obeliske, kad mi se mašta udivljenjem ugrijala i obsie

nom pognala vruću kerv kroz žile i bila, te sam ju

osiećao, kakvim tokom teče i šumi.

A sad mi se učini, da sam u Torneji, blizu sto

žena, pak da u riedkih časovih sunčana ogranka i danka

u Lapplaudiji, na sievernoj osovini, vidim ondie ledene

salute i mosure, satvorene zimom, čudotvorkom; jer mi

je studen probijala dušu, kano da ima tri sta šiljakah,

upčrkos debelim haljinam, koje sam na sebi nosio.

Tada sam usebi povikao: Sto ti, Odysseju, što ti,

Aeneo, vi ste vidieli ništa !

Оnda mi se opet učini, kad sam pogledao vla

gom sjajne jame, da sam u sdonjah i sdolkah Wielič

koga slanika.

No da ti kažemo istinu !

staleno tkanje i predenje.

U jami nam se najposlije učini, da su stalagmiti

i stalaktiti kameni tkalci i prelci, divniji od staklenih;

jer su ovo ljudi, a ono su kameni, koji miesto čunkom

Оpisali smo niegdie

tču vodom, a miesto svilom, ili staklom predu razlić

nim kamenjem.

Kad nestane svile, staklo će ju zamieniti, ili—

kamen, što je otac staklu.

Vodena je kap u tih kamenih tkalacah dakako

jedna jedina nit osnovna.

(Nastavak sliedi.)

Pohara Zabljaka.

Cèrnogorke iz sbirke Velimira Gaja.

(Nastavak str. 168.)

Kad je saba zora udarila,

I jutrenja iztekla danica,

Pa doziva ") laganu orwanu"):

„Dohvati mi vode iz sarandže“)!“

Pa skočila lagana orvana,

Pa dohvati sèrmali-ibriku *),

Da dohvati vode iz sarandže.

Оći mače na gradsku kapiju"),

Kad li ima jada vidjeti")!

Eto u grad mladi Cernogorci.

Fišnu") ona, kako zmija ljuta,

A poturi sèrmali-ibrika,

A utrča u harem“) kaduni.

Na nju mi se kada razkarala :

") Dozira: aginica. Ovaj glago ukriva u sebi čitavu zloguku

slutnju, koja je stala strahom popadati grudi mlade aginice.

*) Orvana znači u Turčina služkinju, kéršćanku; valja da dolazi

od gerčke "og cara, orphana, sirota.

Sarandu. Za tu mi je rieč kazao Mile, Cèrnogorac, da znači

isto, što čistierna, gustierna, iliti čatérnja, cisterna.

“) Ibrik je ponajviše mieden čabar, was acneum ; ali aga imade

sermati, srebren, od čista srebra čabar za vodu.

*) Na glavna vrata grada Žabljaka. Od ove verste počima kobno

i otajstveno slikovanje osvetnikah, Cernogoracah, što dèrna

čitatelju pèrsima.

*) Vidjeti. Ovaj mierilom razvučeni i povećani glago hoće da

pokazuje veličinu nesreće, koja će da zadesi žabljačkoga agu.

") Fišин: Vrisnu. Ovo svéršenovrieme,upravo taj čas odvara novo

priziranje u ovom malenom svietu žabljačkoga grada. Odavle

sve leti, baca se i pada, te jedna slika stiže drugu.

") Наге пје u Turakah ženski stan. Ano uvaljuje orvana, te

traži kadunu. A ova, premda strepi u sebi, neće da se odkrije,

već ljuto kara služkinju. Tako je prividjenje još groznije, koje

sliedi; jer contraria, praeter se posta, magis elucescu.

184

„Od šta si se, kučko, uplašila ?

A saba je zora udarila,

I jutrenja iztekla danica!“

A orvana njojzi besiedila:

„О kaduno, aginice mlada,

Imam ti se rašto ") uplašiti !

Eto u grad mladi Cérnogorci!

Jusufa*) su živa uhvatili,

Svezali mu naopako ruke,

Te ga vode po našoj avliji“).“

„Мuč“), orvano„zmija te ugrizla!

Da vidimo, je li to istina!“

Pa odtvori sèrmali-pendžere;

Al' istina, što orvana priča:

„О, za Boga, lagana orvano,

Ка°) si rodom s male gore Cèrne,

Da mi redom kažeš Cèrnogorce! —

(Nastavak sliedi.)

*) Našto. To je jezični uvarak, postao od prekipljela izgovora

“ dvijuh riečcah, od zaista zastareloga uzročnoga predloga radi,

niesto sbog, i odnosnoga zaimena što. Ali nipošto nije dobro

sastavljeno; jer radi iziskuje pad. II., te bi trebalo da stoji

radišta, ili rašta.

*) Jusuf je u kéršćanah Josip. Taj bijaše po svoj prilici vratar,

iliti kapidžija u žabljačkom gradu.

*) Po našem dvorištu! Viče orvana i tako pripovieda aginici iz

nenadnju navalu Učrnogoracah , koji su već u gradu, uhvativši

i svezavši vratara.

*) Muč“! Taj okèrnjen i utažen zapoviednik iz ustijuh ohole agi

- nice pokazuje prema orvani, nesamo da aginica naslućuje zlo,

već da ga i osieća blizu. A opet se gradi, kano da nevieruje

riečim podložene služkinje. – Muč"! izriče bolje ono,što hoće,

nego talijanski: taci, gdie bi uho mislilo, sudeć po glasovih,

da znači vikanje.

*) Ка: koja , iliti što. Sad vidi aginica strašnu istinu, mlade

Сérnogorce, osvetnike, propast svoju. Oholost joj je ponižena,

gospodstvo pokoreno. Zato se uzdaje u služkinju, koja je

Cèrnogorka, nebi li je zemljakinja osvetnikah izbavila od pro

pasti. Tako biva ponajviše! Gospoda su ljudi, kad su u nesreći.

Što sliedi sliedom, to dogadjanje u dvorištu žabljačkoga grada,

u sienkah jutrenjih zaranakah, pitanje aginičino za pojedine

osvetnike, odgovaranje orvanino, sve nas ovo opominje osvete

u sicilijskoj noći.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

Nereci mu: Carne su ti oči.

Nadje se gärk i med.

Neda zla na sardce.

Neglibaj, kad imaš priečac suh.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik.

Havlíčkovy boty, nova izvor-lakërdija, izndje nedavno

izpod tiska u Zl. Pragu.

Spisateljka, gospodja Meliš-Körschnerova , dovodi nam u tom

komadu trizabavna lica: konobara Damljana, koi tiera osobit posо,

teizdaje iprodaje stare čizme pod obuću Havličkovu, potom niemač

koga poslovodju, koi je rad, da ga primi tvornica češkoga tvor

nika; ali, neznajuć češkoga jezika, što ga izopačuje na grozan na

čin, propada pri razpisu, a na posliedku seljaka,po imenu Kuděrnu,

koi je oduševljen obožavatelj pokojnoga Havlička, pa zato hoće da

imade i čizme kunira svoga.

Igra je dobro uvedena. I čvor je vèrlo dobro zapregnut.

Gdiekoja su ukazanja upravo šaljiva, pa prinudjaju i nehotice na

smieh živce obćinstva. Komad je posvećen gospodinu Petru Bilci

u Beču.

Фvrata. Prosvieta. Časopis na lužičko-serbskom jeziku

za izobraženje u učionici i kući. Urednik i izdatelj, Dr. L. Rze

pecki u Poznanju.

članakah.

U Moskvi izlazi :

Srbornik za 1866. godinu. Na sviet izdaje sbor za staro

rusku umietnost. Ovaj časopis opisuje znamenite stvari, koje za

Donosi u svakom broju niz vèrlo zanimljivih

siecaju u svaku struku umietnosti, imajuć svagda na umu, kako se

započela i razvila ruska, kano što su : Obća uviest o slikariji ruskih

svetiteljah.

cèrkve.

Po Busilajevu.- Začetci bogoslužnoga pojanja ruske

Po Razumovskom.— О mozajiku. Po Vinogradskom. –

Opis gérčkoga psaltira sa sitnoslikami iz vieka 9., što se u sbirci

gosp. Lobkova nalazi. Po Undolskom. – Značenje mieseca pod

Po Vi

nogradskom. — Samopis mitropolita Photija. Po Nievostrujevu.

Opis starih urešenjah, odiećah, oružja, napravah i hamovah car

skih.

Savajtov u Petrogradu. Dielo je zanimljivo; ima 12 risanih pločah.

kèrstom. Po Filimonovu. – Sviežke sv. Klimenta u Rimu.

carskich utvarej, itd.

Iz rukopisah Oružejnaje Palate u Moskvi. Na sviet izdao P.

Zemljopis i poviest avstrijskih

Napisao i troškom svojim na sviet izdao Vienceslav Zaboj Marik.

Tiskom Drag. Albrechta u Zagrebu. Ova se učevna knjižica, koja

je namienjena pučkim učionicam, i dobiva po svih knjižarnicah za

grebačkih uz malenu cienu od 25 novč.

U ostalomu se taj zemljopismože dostojno sporedjivatisa zemljo

pisom trojedne kraljevine po istom spisatelju, što ga je preporučio naš

Viestnik u br. 11. o. g. U zaslugu spisatelju možemo kazati, da

on, rodom Čeh, dokazuje bez odmora u hervatskoj knjizi, kako

bi se slavenske književnosti mogle pozajmljenimi silami uzajam

nih pomoćnikah podkožiti, da oživi jedanput ožudjena slavenska.

uzajamnost, pa makar bila samo književna !

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

zemaljala. -

-----------E-EEEE

nog zeta. U subotu 16. Lipnja 1866. - Tečaj хx.

Pokojni se zovu od pokoja! A zar jesu svi tada spokojni?

1 junaci dolaze i ginu, Indie ti je samo taj pokojan,

Каno cvieće pod plugom bez broja: - Tko je preziro žamor strastih bojni,

Odmah ginu, tek što svietli sinu. I - Tko je ovdje u dobru postojan.

V. G.

Pokojniku. Zrinjskoga, mnijemo, da je svaka viest, koja se njega

samo tiče, mila i zanimljiva domorodnomu čitateljstvu.

S.,L. Zato smo primili izviestni ovaj dopis, što opisuje put

SERIažen ili si, pokojniče, sada!

Nenosi ti cèrna zemlja tiela,

Cerna briga, da ti njom ovlada.

Lego si ti sred grobnoga lada

Nakon cvila žalostna opiela!

Duša ti se k nebesom zaniela,

Te sa grižnje zemaljske nestrada.

Čoviek, rodjen, znade, što ga čeka,

I opet se kinji tako ljuto!

Življenje je zeleno i žuto.

A kad dodje sila smèrti prieka,

Svako šapće tiho svietu: Sbogom!

Mèrtav u grob ide ladnom nogom.

Ivan Vidović.

Putna cérta.

Milesto uvođa.

U oči svetkovine velikoga spomen-dana, kad će

junački narod hèrvatski slaviti slavu u spomen trista

godišnjice najvećega junaka svoga, po imenu Nikole

u Zrinj, kano što i razvaline toga grada.

Svaki nam je podatak, bio poviesti, ili zemlje

od naše domovine, dobro došo !

Prigodom, kad je Ivan Kukuljević, vérhovni žu

pan zagrebački, bio u Sisku na službenom putovanju,

pobudi u meni želju, da putujem uZrinj, gdie sam na

umio nabaviti sliku grada knezovah Zrinjskih.

Tomu se pozivu, komu sam se ja drage volje

odazvao; jer mi se učini nesamo počastan, već i ugo

dan,pridruži začastnikanonikižupnik sisački,Sloisnigg,

s kojim sam se dogovorio, da ćemo se 29. Svib

nja, ako bude jutro liepo, krenuti put Zrinja. Kod

toga dogovaranja bude nazočan župnik iz Komarova,

po imenu Gabaj, pa se kano treći drug pridruži nama

dvojici. A mi smo ga radostno primili u družtvo; jer

nam je on reko :

„Ја sam župnik na granici, kojom hoćete da pu

tujete, pak umijem bolje od vas govoriti sa graničari,

te ću vam na ovom putu biti od koristi. “

Ovaj predlog bude po nas dvojici jednoglasno,

pače i velikim priznanjem prihvaćen. I tako se na

uročeni dan, prizvavši još k sebi rodom Poljaka, sviet

lopisca Alkiera, da nam snima sliku grada Zrinja, na

put podigosmo, u složnoj družbi uranivši iz Siska o

24

186

5. uri u jutru. Jutro bijaše putovanju povoljno, upravo

svibanjsko. . .

Krenusmo se dakle na put, déržeći se načela, da

je onud najbolje, kud je najbliže, i to preko Koma

rova sve ravninom na Kostajnicu.

Kako smo ma, Komarovu u putnoga druga, u žup

nika Gabaja, čalabërknuli čalabërčak, doručak, odkotër

ljamo se š njim na dvojih kolih do Kostajnice. Ovamo

stigosmo poslije 11. ure prije podne, te ostasmo ovdie

na odmoru. "

Odmorivši se malko,podjemo pokraj liepe i bistre

Une do Divuše, nad kojom nam je valjalo prevaljivati

bèrda do Zrinja.

U Divuši, gdie je od niekoga doba siedište zapo

viedničtva sl. satnije zrinjske, svratimo se k miestnomu

župniku, g. Kovačiću, koi nas je po staroj navadi

hervatskoj primio sérdačno i gostoljubivo, te nas na

putio, kako možemo preko stèrmih pet bèrdah za po

drugu uru stići u Zrinj. Ali nam prišapće zabrinutim

glasom: „Samo ako po razbojničkoj četi Rogulića, mimo

koga vam treba proći, u selu Rogulju nebudete na

Brižna ova opazka našega domaćina nije nam,

putnikom, upravo ugodila. Ali se mi, širi potomci Ni

kolini, junački nadvladasmo. Nijedan neizda drugu

svomu nikakve bojazni, sve da je ta svakomu u gru

dih bila i pobudjena. Mi se bèrže bolje spremismo

na dalje putovanje, da nezakasnimo, već da dodjemo na

ostatke junačkoga grada, dok imade dana.

Prevalismo put o petoj uri poslije podne,te ugle

dasmo pred sobom Zrinj.

Grad Zrinj, koi počiva viečni pokoju tiesnojjednoj

dolini drugoga puka banovačkoga nadkatholičkim seocem

istoga imena sa 600 dušah,—stoji na ovisoku, osamljenu

bèrdu navérh pećine, razvaljen i žalostan spomenikstare

slave. Nevidi se s puta, dok se bèrdo od Divuše k njemu

neprevali. A iztoga posliednjega bèrda izpadne nam tako

divan blizu očijuh, kano da namje pod nogama položen,

i mogo bi se, tako reći, sagradskim stanovnikom, da ga

ima, sa bèrda lasno razgovarati. . и

Kroz tiesnu dolinu žubori bistar potočić mimo

razvalinah.

Da kažem niešto miestopisno.

U Zrinju je pèrvi broj kućni nažupnici, a župnik

u njoj cienjen i izobražen čoviek, po imenu Halla. I

ovaj je po hèrvatskom običaju stupio pred nas, put

nike, koji smo prispieli na dvojih kolih. On nas do

čeka prijatno, povede k sebi, nastani i namiesti. A

kako dozna za uzrok našemu dolazku, odmah očituje,

da je pripravan podpomagati nas u svem, da dodjemo

do glavne svèrhe, koja namjeputempred očima blistala,

do slike gradskih razvalinah. . . .

U tom nas odvede u grad, u koi smo pošli sa

svietlopiscem. Ovaj prouči sve razvaline gradske, a

osobito i miesto, s koga će sutradan da ga snima.

Da se grad i miesto opiše, kako valja, trebalo

bi u tom okretnije pero, nego što je moje. Ali toliko

mogu kazati, da su razvaline od ogromnoga grada,

Zrinja, što veličinom odgovara od prilike Samoboru,

manje sačuvane od samoborskih; jer sadašnje zidine

dosežu dolie jedva do pèrvih okanah. - A opaža se,

da su od zapada prostorije za stanovanje, a od iztoka.

samo tvèrdjavne zidine stajale—u dobar-gradske cie

Ali se žalibože vremenom svaka cielokupnost

okèrnjuje!

Pod kraj našega polazka zrinjskih razvalinah, reče

nam kuće-gospodar, župnik Halla, da ima u tih raz

valinah uklesan gerb na kamenu u cèrkvi sv. Gjurgja;

ali da ga je prenio predšastnik njegov, pokojni župnik,

Genžić, da ga ohrani od propasti, kojom prieti sta

rini nesmijeni zub vremena. Sad je ovaj gerb uzidan

na čelu od pomenute cèrkve. Ciui se, da je zamèršeni

napis pisan glagoljicom. -

Taj se kamen sa više razlogah učini nam tako

znamenit, ka' i sam grad. Jer gdie pisamah nema, go

vori kamenje.

I zato naložismo svietlopiscu, Poljaku, da ga ta

kodje snimi, kamo fac simile.

Sutradan bijaše 30. Svibanj, dan nepovoljan sviet

lopisnoj umietnosti. Zato se naš svietlopisac iz jutra

nije mogo primiti miežna rada svoga sbog razsviete

žarkoga sunca, u koje se do poslije podne uzdao, da

će mu biti u pomoć umietnosti, što se zato zove

svietlopisna; jer visi sasvim o svietlu.

Ali se nam poslije podne valjalo sbog svetkov

noga dana u Sisak povratiti, pa to, što Bog da! kra

ćim putem naprečac preko lomne gore, Vranove glave

Kobna li imena! .

Na to hoće naš kuće-gospodar:

„Ako ste putem, kojim ste srećni došli, mimo Ro

gulića iprošli,tim putem preko glave Vranove, ako vam

velika sreća nepriskoči, čitavih glavah proći nećete; jer

se Rogulić i četa njegova sakriva upravo u toj gori

U toj mah on pali, on žari.“

1SIZ

I doda joškoješta; htiede nas od toga putovanja

odputiti. Valja da pored istine bijaše i gostoljubivost

njegova glavni razlog, što nam je tako živo slikovao

razbojničke strahote, koje nas vrebaju na putu.

Ali mi, premda svakako znajući, da nosimo glave

u torbi preko Vranove glave, odemo naprečac, upravo

da se š njom upoznamo, te udarimo, tvèrdi u odluci,

povratnim putem o 11.uri prije podne, ohrabrivši serdca

svoja junačkom uslovicom Petra Zrinjskoga, srodnika

Nikolina:

Sors hona, et nihil alliud'

Pak hajde na kola.

(Povratak sliedi.)

Polet na more.

Dodatak.

хххv.

(Nastavak str. 183.)

Izza pèrvih prividjenjah polaznik zapaža spomenik

Franjim, gdie je na cérnoj ploči od mramora nadpis u

spomen od dolazka ćesara, Franje I. Potom viri Umietni

podtriemak, vèrlo ugodan oku.

Tako se dokanča Stara jamaVežom različnihime

nah, gdie čitaš zapisana godišta i imena svakojakih

putnikah, koji su amo došli. Najstariji je zapis od

1213. godine.

Ove su prostorije sve odkrivene do kraja 1818.god.,

kako nam je kazao provodič, koi nas je pratio. Тој

godini patri još i spomenik Ferdinamidov sa njemačkim

nadpisom, što ga lasno razumijemo, i neviešti niem

štini, kad pomislimo, što može podaničko čuvstvo reći

o vladaocu :

„In diese Grottenhalle,

Wie Zauber anzuschau'n,

Wo aus dem Tropfenfalle

Trat ein aus fernem Land'

Manch hoch Erhabilner schon,

Vor allen Ferdinand,

. Der hohe Kaiserssohn.

„Am 17. August 1819. Hueber scripsit,

„Loewengreif posuit.“

Do spomenika ćesara Ferdinanda stoji preblaga

spomena Mesnica, iz koje ideš u Stranjamu.

U jami vidimo nizke i tamne špilje, kano jame u

jami. To su stranijame, iliti stranjamice, tako nazvane

po špiljacih, koji ulaze u špilju.

Preko Stranjame vodi ravna staza u Inglezki pe

rivoj, a dalje naprečac u Alem-jamu. Onda prolaziš

preko Dupina, ili Lava, te dolaziš u Gljive. A na Glji

Vraćajuć se natrag, prikazuje ti se Lik Bogoro

dičim - sav u kamenju, izvèrh svoda nakapan, u pre

krasnoj jasnoći.

Izza toga opruža liep stup uzvišen,proststalakmit,

prilikujuć bečkomu na glasu Panju u gvoždju (Stock im

Eisen), tomu ranjeniku kovačkih remekah iz blaženih

vremenah cehovskih.

Izdalje blista Sievernaja luč, te obasjava, – sna

dje nas čudo reći! – stolicu Petrovu, koja je blizu

КаZmionice. Ta je tamna i mèrkla zaista nomine ac

omune.

Iz Kaznionice ulazimo u veliko Igralište, iliti Ja

čalište divnih prividjenjah.

U Igralištu titra svaki kamenčić. Sve trepti, kano

tri sta trepetljikah, od različne masti, od biele, od cervene,

od sive i sinje, od žute i zlatne, od cerne, od ružičaste

i zelene, po različnu kamenju.

Ovdie sam prividio takav lik, kakav vidi čoviek

samljiv, koi sklopi oči, pa jih pritisne kamo, te mu

se stanu gore dolie izdizati i okretati oni šareni koluti

u svih mogućih slikahi mastih,za koje zna svaki čitatelj.

A sve je vidno i prozorno, pače jasno. U tih ča

robnih dvorovih bijaše pučko veselište, kano što je u

špiljskom običaju na oblietnicu o duhovskom ponedieljku

—za domaće pučanstvo.

"I inostranacah imaše nebrojenih tisućah.

Novčani ljudi idu na prirodne riedkosti, kamo muhe

named.

Ljubopitnost jih podtiče, a danguba jih tiera.

Danguba je nagom bogatu putniku, poluga pu

tovanju.

Danguba je pučanka, prostakinja.

A ljubopitnost je tanana vlastelinka, ili– (po

trebna) pijavica prepune kese.

ХХХVIII.

U Igralištu je velika igrana. Pod je zemlja, tvèrda

i ugažena. Stiene su kamene, svodovi su kameni. I

stupovah ima, koji su bili puni sviećah, kano što je

rodna trešnja puna trešanjah.

I družba bijaše vesela, upravo prostosèrdačna,

kano što je kolo radostne dietce u prolieću, kad se

uhvati okolo trešnje.

249

188

U igrah se koješta sbija; ali,sve nadkriljuje kri

lima ugodan red, koi je pravi čuvar nedužne radosti.

- Tu skaču skokom, tu jocaju, tu se uterkuju, tu

igraju ... Glasba svira naše prognanike, ili biegunce

narodne naše struje, komade, kano što su Walzer,

Obersteierisch, Oesterreicher i druge.

Svako se kreće i meće. Svaka stopa hoće da prestiže

glasbenu mieru, ili seš njom podudara, da sezemlja pod

zemljom trese. Razgovora irogoboraima dosta, kano što

i cvokanja i plieskanja, na čem je voljan slovenskipuk.

Dok se jedni razsladjujuu nedužnih slastih različnih iga

rah, drugi jih gledaju; diele i prevaljuju očima naslade,

ili jim se i rugaju. Tako se prodre niekakav Franko

brodjanin, dakako na niemački način, podsmievajuć se

kretanju prasnažnih udah slovenskih. Na to se dosie

tim onoj rieči: Bielo mediče niz polje teče. Za njim se

meće junačko pleće! što bivèrlo mučnoizgovorio Niemac

ne zato, što je tvèrdo, već što je meko. U svem i sva

čem vidimo, hvala Bogu ! na dlanu, na kojoj je strani

tvèrdoća, na kojoj ili mekota, eda li na niemačkoj, ili

na slavenskoj.

Igrališta stoji vika obiestna i urnebesna. Čeljad je

široke volje. Ta to bijaše pučka svetkovina, vèrlo za

nimljiva; jer je prikazivala u podzemnu okviru bistro

ogledalo narodne ćudi slovenske, zadovoljne i vesele.

Slovenski puk radi marljivo, iliti mravljivo, kano

mrav. Što se radinosti tiče, kano što čvèrstoće, žila

vosti i postojanstva, možemo ga sporedjivati sa Ingle

zom, ili sa Rusom južne naše Slave. A u veselju pri

liknje ponajviše Talijancu s tim izuzetkom, što je ne

dužna radost pèrvo obiliežje slovenskoga veselja: Pa

bismo rekli, da ta duševna okriepa izvire iz sladka osie

ćanja izvèršene dužnosti.

Izvèršena je dužnost najveća radost, mati najve

ćega veselja. A to zna Slovenac.

U Igralištu imaše svakojake inostrane gospode i

domaće vlastele. Liepe vlastelinke kranjske i gospodjice

od ime narodnosti gledahu smiono premetanje čverstih

Kranjacah. A premnoga gospoda, takodje mnogi ugled

nici, smatrahu ljubko namigivanje ručno i očinje igrom

razigranih Kranjicah, milosmiešicah.

U igrani pijasmo limunače, uzimajući k tomu i

drugih sladkišah. Ali zadugo nemogasmo ovdie ostajati,

da parimo čudom oslabljene oči. Valja nam hitieti, te

prolaziti dalje, da vidimo ostatak postojnske špilje,

pak da dodjemo još u horu na zvižd i rok gvozdenih

kolesah, koja vèrše pustu dužnost svoju, idući bez

obzira, te negledajući ništa na svietinu, što jih plaća

i hrani,jeda li je u poslu začamala, jeda li je sustala.

troma, eda li je bolešljiva opiešala, ili ljubopitna oko

igre zaostala u Igralištu. .. - - - - -

Gvoždje je memilo. Svaki nam je dan tomu ne

sumnjiv sviedok.

ХХХVIII.

Pored Igrališta stoji Oltar saVelikim zvonom,koje

zvoni muklo i tužno. Kad ga kamenom kucneš, za

mumlja običnim glasom, kano da je liveno. I pod zem

ljom vèrši, premda prirodom satvoreno i pretvoreno,

znamenito zvanje svoje: opominje vesele, da se neuz

obieste, da nezaborave mukah Kerstovih.

Potom osviće sa dva roga Sviećnjak-rogač, te

obasjava Vodošterk, što zovu u Bosni i Hercegovini

šederani. Čini se, svaka kap blista u svietlu odSvieć

njaka. Obsiena bijaše dobra, načinjena pučinom raz

ličnih svietiljakah.

Od Vodoštérka ulazimo u Stranjamu, u kojojima

kamenje naslagano, što prilikuje vosku. Zato se zove

Voštarnica. A oko nje sja bliedi Miesec, kano da ga

gledaš na nebu sa dvie oči, s nosom i bèrkovi, živ

Mijo, noćni pastir.

Nije daleko od mieseca Žarka peć, koja ti se čini

usijana, te se je nesmiješ ni taći. Pored Peći zapažaš

Krasnu sliku, do koje kaplje voda izvèrh svoda kap i

kap, te žubori od izvora do ponora pravim žuborom

piesničkim, o kojem su toliko pievali i pisali spisatelji

toga svieta. Ovdie čuješ tisuću cievih i cievčicah. To

su Orgulje postojnske jame. Iz njih zjaju gadne Mu

mije. Sad misliš, da si u gorostasnih hramovih ho

merske Delte. Ali u jedanput zapaziš pod Mumijami

mrak, velik ponor, u kojem valjada ponire voda.

Osviestio si se u obsieni, to ugledav, te prepao od

druge obsiene.

To je Grob.

ХХХIХ.

Na domak Grobu stoji jama Franj-Josipa i Jeli

save, nad kojom se penje Kalvarija.

Ovdie ti hvata grudi pakost zle sreće. Sve je

zastèrto tananimi zaviesami, koje se očigledce pretva

raju u Kišu. A od Kiše, spava zaklonjena u jami liepa

Dievojka, kano da se ljubica prometnula u ljiljan. Ali

u - Odavle izlaziš na Liep vidik, Belvéder. - Ovdie si

se zagledao u cèrni mramorni spomenik od dolazka

Franj-Josipa I. i Jelisave, koja su veličanstva razgle

dala veličanstvo postojnske špilje dne 11.

godine. - - - - - -

Na domak je tomu Studenac-kapavac,"komu stoji

na lievo Vodojam, a ob desnu Tartar. A iz Tartara

Od Liepoga vidika put iztoka vidiš Pustinjaka,

gdie se diže Ljubko bèrdašce. A ukraj toga ugledaš

lik Sv. Stiераna. Na to dolazi Velika kalvarija, koja

zatvara jamu Franj-Josipa i Jelisave.

Golgatha je vratarica jame.

Na Kalvariji se Milanski don i Tèržčanski svie

tionik diže špilji pod zemlju. Izza toga pliva Korablja

Noahova. -

Onda vidino još Veliki žèrtvenik, kamen-uglov

njak svih pomenutih maštovitih slikah i prilikah, obasja

nih velikim polusvietlom podzemaljstva.

Razgledajuć sve ovo, utištena, kano limuna, na

punjena, kano spužva, umorila se u glavi mašta, te je

malo neiznemogla. Osietio sam u duši prenaglu pro

mienu, kano da se kupam lieti u mlakoj rieci, pak

da ne stane na jedanput lupati, i na me navaljivati

odniekle ledena santa. Osictio sam za tili čas u me

utištemu promienu, načinjenu strahovitom, čudnovatom

špiljom, koju bih i opet gledao, te čitao i učio do

vieka — kano strašnu i starostavnu knjigu prirodnih

tajnostih.

Ožujka 1857.

- Odavle se ponositim Stupnikom vraćamo natrag

prema Grobu. Ali mi se noga spoticaše mučnim i ster

menim Prolazom.

Tu se pred očima razastire još iZemljokazprema

špilji nadvojvode Ivana. Izvan Stranjamejedne prosieva

Turska sablja. Ova pokazuje na Ribno teržište, gdie

vidiš ribah, i u Jahalište s konji i jezdioci. Izza toga

se diže divna, tanka tanana Zaviesa, prema kojoj stoji

Kurnjak i Streha.

Tako te šiba po obrazu pljuska za pljuskom

razlikosti. -

Na izlazku, gdie se sa jamom opraštaš, prividjaš

Izpoviedaonicu, do koje se nalazi Kanonički stup.

Najmilije je prividjenje u svoj špilji Veliki i Mali

čempres, od kojih naziremo nesamo stabla, već i gra

nje, već i lišće. Onud se penju ogromni Stupovi, sve

vodom nakapani, što udivljava istinim čudom oko

ljudsko.

Na posliedku dolazimo opet do Groba.

To su podzemaljska priviljenja Postojnske špilje.

. Ova mi je krasnoslovnim udivljenjem probila osobito

točilo tile mašte. I na tom sam joj od svega serdca

haran, kano kazalištnici kakvoj, koja pretierarnom divo

tom igre i rieči svoje udara dušu na muke; ali ju izo

bražava.

Najposlije je muka vriedna gladilica duše. Per

ardua ad astra

Almanaor bem Abdullah.

Arapska pripoviedka.

I. .

(Nastavak str. 179.)

– Što tražiš u ovom gradu, neznani stranče?

poviče jedan Mavar na Almansora. 1.

– Ovaj je grad moj. Mislim dakle, da mi je slo

bodno unj ući, kad godj hoću. Ako hoćete da vam

dokažem pravo svoje, a vi dodjite amo! Dokazati će

vam moj mač na vaših letjih.

U taj mah tergnu i obojica mačeve svoje,te se

uhvate boriti. No neprodje dugo; ali evo i drugoga

Vidiev, što se sbilo, térgne mač i on, te se pridruži

neznanu junaku, da mu njim odrubi glavu. Pristupi

к njemu, te ga pogleda oštro. No, razabrav ga, baci

u strahu mač svoj, padne ničice pred protivnika svog

te poviče, kano da ga sudi glasom:

– Allah! Ti si Almansor ben Abdullah !

– Jesam. A ti si Hasan, vierni sluga moga otca

i moje kuće. Ustaj! Zla kobi htjede da mi otčinska kuća

bude grob, a stara kolievka, měrtvačka skrinja.

– Prosti! reče Hasan: Ja sam mislio, da si

Španjolac. Ta tko bi te poznao u toj odieći španjolskoj.

Kako si mogo na se udariti to kleto odielo?

— Okanu se toga ! reče mu Almansor: Olielo mi

ništa nesmeta. - Ja sam uz ovaj klobuk i plast, opet

pravi pravcati musloman; jer u grudih nosim turban.

Dok su ova dvojica tako u rieči, nadodju i ostali

"Mavri, koje smo ostavili, gdie borave sam u podzemlju,

te se nadju u čudu, što jim čini poglavica, Hasan.

Kad jih vidi Hasan, kako se čudom čude, obrati

se, te jim reče:

— оlazite, braćo! Slava budi Allahu! Stari valu

se Hasan pomladio, te će sam glavom činiti stražu.

Na te se rieči listom uklone Mavri.

- Almansor i Hasan ostaju sami. Pošto su oba

siela, prihvati rieč Almansor:

190

–Tko su ti ljudi, koje zoveš braću?

— Оvo su izdanci viernih onih slugah, koje je

Allah imao u ovoj zemlji. Svaki jih danima manje, dok

se broj lupežem svaki dan umnoža. -

- Duboko li si pala, slavna Granado! reći će na

to Almansor.

– Zaista, duboko je pala ! hoće Hasan.

– Jer svadja i prievara vladaju ovdie. Kleta

i noći, kad se ženska lukavost srepila s mužkom po

– Proklet bio i onaj čas, kad je propastGranade

jednim ovakvim zagèrljenjem odlučena! Kleta ona ura,

kad se Don Fernando približio ložnici Donne Izabelle ||

Ta kako i nebi, kad ubija brat brata, a sin otca?

— A što je najgore, naši velikaši stupaju pod

zastavom ljutih naših neprijateljah.

–Ah, opominjemse dobro onoga dana, kadje dobri

Alija ušo u naš dvor, te, obiesivse momu otcu oko vrata,

stane ridati i roniti gorke suze, pa mu javi, da su Don

Fernando i Donna Izabella uz veliko klikovanje narod

noga veselja ušli u grad, pak da jim je sam kralj Bo

abdil, na svilenu duvku siedeć, predao gradske klju

čeve ! A vidio sam i sam glavom, kako se od onoga

vremena kastilijska zastava i kërst Mendoće sjao na

kuli Alhambre. Pa kad je opazio mene, pritisne me

grudima i proplače gorko. Poznato ti je, da sam onaj

isti dan š njim pošo u dvor njegov; jer u kućivladaše

nakon ove, po Aliji donesene viesti žalost velika. Ta

znam, kako sam i sam prolievao grozne suze!

Sad mu Hasan zakérši rieč:

— Jest, opominjem se dobro, da te je Ali poveo

u dvor svoj, gdie ti otare suze. A u naručje te primi

ljubazna Zulejma.

— Aja, ljuto se varaš, Hasane! Nije Zulejma

meni od biela lica mogla utérti grozne suze, niti utie

šiti mene; jer sam već za niekoliko danah ostavio

dvor Alijin.

—Каd sam se kućipovratio, aliimamšto ividieti.

Svud je žalost zavladala. Mati plače, pa tieši otca. Slu

žinčad i sva kuća u cèrno zvita. Svu tu žalost uzroči

prista rieč Granada.

Ovdie sustane malo; jer ga je glas ostavio. A

suza mu kapne niz mladjana lica.

– Siećam se dobro, nastavi on poslije kratka od

mora : da si nakon moga dolazka uš0 u odaju k momu

otcu, te mu reko: „Nemogu te duže služiti, Abdullaše;

jer Allah ište slugu svoga.“ Potom si nas ostavio, pak

od onoga vremena nevidieše tebe moje oči.

– Odtišo sam, reče Hasan: k onim borcem, koji

su se po planinah skitali. Te kanošto sa onih planinah

nikad menestaje sniega, tako nenesta ni hrabrosti, ni

sèrdčanosti naše. Sletieli bismo se kadšto u dolinu, pa,

zadavši kéršćanom mnogo mukah, vratili natrag u ovaj

grad, koi nam služi za utočište, odkako je tvoj otac iz

njega odtišo u svetu Mekku. U posliednje vrieme za

da nam silnih mukah knez Aquilar, pa kéršćanske

striele ponesoše u grob mnogoga Mavra. No ded mi

kaži, što se od tebe dogodilo, pak odakle dolaziš?

— Jaoj, nemam ti se ničim pohvaliti! Alija bi

nam iz Granade svagda donosio viestih; ali vèrlo ne

povoljnih. Pèrvi udarac bijaše groza po nas sve, kad

smo čuli, gdie su naše hodže, Morabito iAlfaki, odpale

od viere svetca, Muhameda.

– Prokleti popovi! poviče Hasan, sèrdit: Gdie

je zatérti vieru, tu su oni pèrvi.

„Сuli smo i to, da je i Ximenes prešo na

kèršćansku vieru. No sve ovo nebijaše još ništa, dok

nam nedodje glas, da se i sam Alija sa Zulejmom po

kèrstio. Čuv ovu viest, moj se otac upanji, te, pri

bliživ se k meni,tergne mač iz koricah,pa poviče: „Iz

rode jedan!“ I zamahne mačem i htiedne probosti mene.

No se domisli niečemu, pa reče: „Ah, nisi ti kriv!“

Ja sam se težko upropastio, neprogovoriv nijedne rieči.

Ali sam se od onoga doba svagda prepadao od otca. A

lik mi njegov trepti još i sad pred očima. Tri dana

poslije toga nehtiede ni jesti, ni piti; no zapoviedi, da

nam se treba na put spremati. Pošto su na mazgove

i oslove naterpali sve tovare, pograbi otac svete zakone

Muhamedove, napisane na osvećenoj pergameni. I, spre

mivši jih dobro, odemo na put, da na vieke ostavimo

Španjolsku. Krenemo se uz velike nepogode i neprilike

u Marokko, kamo nas je sliedio i ostali vierni puk.

Ondie se sastanemo s jednim karvanom, te š njim

hajde do svete Mekke.

„Moj otac, slavni Abdullah, nemogaše podnosti

ljute žalosti, te umrie za kratko vrieme. A kroz nie

koliko vremena i mati!“

Ovdie sustane od govoraipodre dubok uzdisaj iza

dna serdca svoga.

(Nastavak sliedi.)

191

Pohara žabnjaka.

Cernogorke iz sbirke Velinira Gaja.

(Nastavak str. 184.)

u str. : - - - - - - - - - - -- ''

„Tko su ono dobri dva junaka

Na najvišoj, na našojzi") kuli?

- Više njih se kérstat barjak“) vije.

Pod barjaka*) noge prekrstio

A do njega jedan junak dobar

Cerna bérka, a oka kervava“)?“

---- --

A orvana njojzi besiedila:

„А Вoga mi, dizdar-aginice!

Ono su ti do dva pobratima"). -

Jedno ti je Miloš-barjaktare,

- Ono drugo Gjukanović-Petro").

Ma nezali život za poštenje"). -

A koji su dva dobri junaka,

Тe ti idu po našoj avliji?

Jedan ti je stasa visokoga,

A žutoga do ramena bérka.

Sieli su mu na ramena“) bèrci, i

Ka" sokolu na koliena krila?

A do njega tko je junak dobar

Sirokijeh") pèrsih i ramenah?

- g

*) Nastoji. Prislonjaču si dodaje crnogorac, kad naznačuje iz

viestno miesto, ili odredjen pravac. Ovdje si osobito zujistrašno.

*) Barjak glasi arapsko-turski bajrakh.

Pod barjaka. Miesto padeža mirovanja upotrebljava pievač pa

dež kretanja, samo da oživi u piesnu uvedene slike.

*) To je lik Rembrandtov; nemože biti bolji o junaku!

*) Orvana, Cèrnogorka, poznaje redom zemljake svoje, pa jih po

9)

minje po imenu turskoj gospodarici, koja je ljubopitna dozna

vati imena osvetnikah svojih.

Petro miesto običajnijega oblika: Pero. Ali su Cernogorci voljni

gdješto pozajmiti iz talijanštine, pa oblik bio makar i izkrivljen.

") Tim prestaje orvana pominjati junake, zemljake, kano da se u

--

nje zagledala i junačtvom njihovim zadivila. Zato ju ljubopitna

aginica pita i opet.

Na ramena. Ovdje nisi pjevač, da su ramena kao temena

od bérdinah, na koje su sieli miesto gavranovah cèrni berici.

Ali je potonja prilika njegova priličnija istini.

*) Sirokijeh. Taj je oblik navalice razsiren, da pokaze u povra

širinu junačkih pèrsijuh i ramenah.

- - - - - - - - - -- - - - - - - - - - - - -

*)

9)

*)

Za pasom mu dvije kumbarije"),

Odzad“) mu se palošina*) vuče,

I na njega morska tamburima“)?“

„Ono su ti do dva pobratima. -

Oni, što je stasa visokoga“),

A žutoga do ramena bérka,

Od kérvava grada riječkoga"), i

Koji znade šklance") i bogaze

Od Bojane do Skadra bijela

U ponoći, ka" i u po dnevi *).

A do njega što je junak dobar,

Ono ti je pope Vranjanine").

Turci su mu kuću polazili ").

Sam utek-ae") golijem životom i

----

Kumrije izopačen oblik od kulture, pstoji.

0drad : straga.

Palošima je augmt. od paloš, gladius militaris, mač, der

Pallasch.

“) Tamburina je, talijansko odielo. Zato nosi epithertom ormans

G

*)

)

)

“)

„morska.“

Visokoga, miesto: visoka; na pitanje: Kakav? sliedi po pravilu

neizviestan oblik pridavnički.

Riečki je grad niegdje na Bojani.

Bogaz znači isto turski, što i šklanac, iliti klanac, ždrielo, futu

ces. Nepoznaje stasah, ni bogasak.

Dnerije stari pad. II. jednine od dan sprislonjačom ci. U ostalom

vidimo ovdie, da Cèrnogorci dérže poznavanje klanacah za

osobitu znanost, kano junački kakav miestopis.

Selo se zove Vranj, u kojem je siedio taj junački pop.

") Polazili znači ovdje, reče mi moj Cèrnogorac, Milo: opalili.

Utekaе. Tako je Milo izgovorio sumnjiv glas na kraju dionika

srednjega glagola, koi u pretvoru ženskoga spola proždre či

a-glas. Ovdje nam je prigoda podana izreći pravilo.

Dionici svih onih srednjih glagolah, kojim u daljem pregi

branju izčezava a-glas, treba da izlaze na o, što zastupa ponaj

bolje nuklо 1; n. pr. utek-,– utek-o, utek-la, utek-lo, itd.

kano što nevalja: pis-o; jer nedolazi u jeziku: pis-lu, ili pis-li,

itd.

о-glas; n. pr. treba reći smis-o, a ne smis-a-o; jer se nekaže

Ovo isto pravilo valja i za samostavnike, koji izlaze na

u inih pregibih smis-a-la, smis-a-lu ..., već smisla, itd. Tako

valja pisati mis-o,pomis-o, promiso i sve ostale rieči-srodnice,

bile imene,iliglagolske,prema ovomu i ravilu. Valja pisati: mogo,

reko, a nevalja pisati: piero ;jer nije u praktorienu : piev-1, već

piev-a-li, zato piev-a-0. A pisati valja rek-o; jer je u nepre

tvorenu obliku n. pr. ja sam rek-1, dakle u prijetvoru 1-а

u o-glas: rek-о. — To je osnova pravilu , koju treba niegdje

na prestici jezične umnosti dalje izpresti.

192

I unio ") dvije kumburlije,

A palošu niegdie uzajmio

I prokletu morsku tamburinu

Od nevolje, da se plaše"Turci.

„О, za Boga, lagana orvan0 °)!

Tko su ono“) dva dobri junaka —

Kod dievera, Jusuf-age moga,

Te se s agom razgovara *) mudro?

Za pas") su mu dvije puške male

Bez nikakva noža i handžara").

Dérži ruke na puške obije?“

A orvana njojzi besiedila:

„Ono ti je Stankoviću Kenjo").

Junačtva mu na svijetu nema“),

Niti ljudske umi i razumi°).

Junak će se oslobodit", Kenjo").

A do njega, što je junak dobar"),

*) Ovom vèrstom nastavlja pievač zapitivanje aginičino. U tom se

ogleda pusta priroda, što dira i sama u oči vieštijemu. Zapi

tivanje, koje je nepravilno, kano što je priroda, a tako i sli

kovito i bujno, sliedi čudno opisivanje orivanino pojedinih ju

nakah cèrnogorskih. . -

*) Omo. To nije, kako se iza sloga razabire, pokazno zaime, vcić je

ovdie pokazni prislov lica III. miesto emo.

*) Ovdie je mlada aginica kano zaboravila, da pita za dvojicu,pa

joj je samo jedan dirnuo u zienicu. Zato stoji 1. III. jednine.

*) Za pas. Cèrnogorština miesto: za pojasom.

*) Handžar je velik nož, culter major, prema jataghanu.

") - Kenijo je šaljiv nadimak, koje smo već iztumačili, što znači.

*) Na svijetu nema. Razvuk svijetu obuzima u sebi: na srem

bielom. Tu se dakako razumije zara otvorbusva jednaka, ili

*) Ljudske uniti i razumi. Ovdie vidimo, da je u cèrnogorštini um

i razum ženskoga roda , te se sklanja po sklonbi III.

razumije - ravne, ili jednake.

I tu se

") Кенјо. Ovo dodaje ime Cèrnogorka, orvana, kano u počast ju

naku, komu je samo ime slavno. Ova nam vèrsta tumačiujedno,

na što se odnosi svojstvo ljudske umi i razumni po cèrnogor

skom shvatu , a to naročito na lukavštinu i hitrinu u oslo

badjanju. Tako je u bojnom svietu.

") Orvana, Cèrnogorka, hvali zemljake svoje, te zadaje tim veći

strah prestravljenoj aginici.

Ono tije Ivanović Prele *).-

Kažu njega hitra za junačtvo“).“

(Svèršetak sliedi.)

Narodne poslovice dubrovačke.

Sabrao Ignj. Gjorgjić.

Neviesta je mala, je velika, valjaju joj svatovi.

Najgora je nemoć– gladinja.

Ni sárna kasna, ni kuna nevuhvena.

Nije, što je, neg, što bi se htielo.

(Nastavak sliedi.)

Književni viestnik,

Sveto pismo. Pet knjigah Mojsijinih. Preveo Gjuro Da

ničić. 1866. Izdanje A. Rajharda i druga mu u Pešti. 16., str. 422.

– Knjižica je priručna i udesno opremljena za čitanje, Tiskana je

latinicom , što je jasan znak, kako uzvišena pomiso o književnoj

snošljivosti pismenoj živo napreduje u gdiekojih Sèrbah.

Elementarij dlja dzeci vejskich. Početnica za

seosku dietcu. Ova je knjižica sastavljena na poljskom jeziku , а

izašla je u Petrogradu ruskim pismom.

Almanach morskoj na 1866. god. UPetrogradu.

Ovaj je pomorski almanach věrlo potreban i koristan mornarom,

koji imaju u njem zanimljivo čitanje. Privitije pomorski zemljokaz

sa više slikah.

Pokusa. Nova mala pievanka po Dunieckom bude věrlo

I knjižicu,

koja uvodi samo troje čeljadi, sastavi Duniecki tako prosto, kano

radostno prihvaćena po poljskom obćinstvu u Krakovu.

što je glasbi prikladno.

уodi.

Osobita je naročito napitnica jedna o —

Uvod we studium trestmiho Innotného prava.

Napisao Dor. Jos. Slaviček. Od ovoga pravoslovnoga diela češke

knjige nedavno sviet ugleda svezak I. drugoga diela čast misto

Robera izadje nedavno u Zl. Pragu svezak 4., što sadéržnje pripo

viedku o dogadjajih 1420. godine , pa je mnogimi slikani urešen.

Gl. br. 18. našega Viestnika.

lieta na ruskom jeziku svake nedielje 2 puta.

U Rusiji izlazi ove godine 330 novinah i časopisah za

svaku struku javnosti, znanosti i zabave, kano što i umietnosti. Kad

bi tko predplaćivao od svih ovih časopisah samo po 1 iztisak, imao

bi plaćati za to 1,377 rubaljah.

*) Prele ie takodje nadimak. Ivanović, kano što ni Stanković, nisuје иакоaje nadmaк. Ivanovic, кano suo na Stankovac,

i prezimena, već po Ivanu i Stanku za razgovuuza.

*) Kažu njega hitra za junačtro. Ovo je vanredan stavak sbog

kratkosti glagolske skladnje. Kazati iziskuje ovdie subjectum et

praedicatum u istom padežu Iv. miesto običnije izreke: kažu

za njega, da je hitar u junačtvu.

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj. Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

5:5-6-5-4B5E-LEFT-GAMES S

U Subotu zез. Lipnja 1866. Tečaj xx.

Kad te 'e moje kêrvi žedja ,

Térgni sablju od pojasa,

U pèrsa mi podaj glasa,

A nekolji izza ledja"!

P. Preradorić.

žèrtve narodnosti. Mučenici, vi ste žèrtvom pali i

Brat uzdiše, a narod vas žali.

G., Vaša slava da je prava,

Sisviet se buni. Neće da miruje! - Čitav će sviet razumieti,

S prietnjami se strašna vika čuje. Pa Hervati pominjati

Kako bliže vika stiže, Dan dvadeset i deveti.*)

Pitam ljude, kakva 'e bieda?

и. к.

„Tudjin jedan, a nevriedan

Hoće nam da zapovieda.“

Kano jedniem duhom nadahnuti,

Wiču: „Neka pade kérvnik ljuti!“

Stane piska, sviet se tiska,

Svak” se oštre sablje hvata.

Puška puče, sve umuče:

Izgubismo evo brata!

Sad se diže urnebesna buka,

Kérv uzkipi razjarena puka ;

Ali evo ! Desno, lievo,

Iz sto cievih oganj pada.

Sve je u smeći, što će reći –

Ti vojnici iznenada.

Obori se osveta na grudi!

Stane metež poplašenieh ljudi".

Tko da odoli? Kérv se proli,

A kroz ruke klete i cèrne.

Ali neka! I nje čeka —

Ista miera, da jim verne.

G. r a di Z r i mj.

Putna cèrta.

Evo nas na kolih, te se vozimo naprečac preko

razbojničke gore natrag.

Da tud nezalutamo, najmilismosebiprovodiča ibra

niča, Zrinjanina, koi nas je doniekle provodio. Došli

smo š njim do takonazvane straže. Ovdie se od nas

oddružio, te nas ostavio na milost i nemilost dobroj,

ili zloj sreći.

Oproštaj nam sa ovim provodičem bijaše dvojako

nesgodan. Izgubili smo pouzdanu stražu, pa i domaće

družtvo. S njim u razgovoru doznasmo, da se gora,

koju smo naumili prieći, po imenu Vranova glava, dieli

u više predielah, od kojih svaki nosi ime svoje. Pre

*) Sérpnja 1845.

25

194

dieli su prozvani ponajviše po gorskih kosah, gdje zimi

viju gorski vuci. - -

Da napomenem samo jedan predio gorski.

Desna se strana gorska od Zrinja, pak do Kostaj

nice zove sve nad Unom Nikolina kosa.

Ta obaviest povede nas na pomis0, koja razkriva

zaviesu tamne prošlosti, te nam pokazuje bar niešto u

nestašici jasnih izpravah i dokazah. Pleme Zrinjsko

porodi više Nikolah. Sva je prilika, da se ta Nikolina

kosa zove po Nikoli kojem Zrinjskom, ili možebiti i

po samu slavnom junaku sigetskom, što bi nam doka

zivalo, da je on u Zrinju stolovao. "

Vraćajući se natrag na putopis preko Vranove

glave, možemo biliežiti samo gdiešto.

Put je preko gore, premda imade stèrmih bèrdah

i naglih spustovah, divan i oku vèrlo ugodan Tik do puta

stoje gorski prolozi, duboke jame i gudure. Prekrasna

je dolina od Biednika prema Kostajnici. Ova se do

lina ciela putniku opruža bujna i zelena pred očima,

kad je prevalio tri četvèrtine od Vranove glave, te

udario putem na selo Mečenčane.

Preko ove gore putovasmo gore dolie debele tri

ure. A da smo se tako smiono pouzdali u konje i ko

čijaše svoje, kako to čine Zrinjani, koji, ovud putujući

niz bèrdo, neupaoče niti jedanput kola, mogli bism0

bili i po ure prije proputovati ozloglašenu tu goru.

Ovako, živi na oprezu, te srećno putujući, stigosmo

preko Mečenčanah uUmetić. Tamosmo pali na odmorak,

smiestivši se tu u pervu kerčmu, koju smo opazili, da

počinemo, pak da se i okriepimo. To okriepljenje

nadjosmo u mèrzloj i vèrlo bistroj vodi gorskoj, a,

bogme 1 i u dobroj čaši rujnoga vina. K tomu založismo

sira i kruha, pa Bog! Tako smo se okriepili po pro

pisu izvèrstne izreke ugarsko-latinske:

Caseus et panis

Sunt optima fercula sands.

Dok smo to trošili, da se za put nanovo pod

kožimo, zabavljaše nas trojicu sadašnji naš kuće-gospo

dar, kérčmar, miestnimi novostini. Razgovarajuć i

zabavljajuć družtvo , izmami iz nas pravac našemu pu

tovanju i odgovor, kojim smo putem k njemu došli.

A kad mu reknemo: „Preko Vranove glave“, on se

čudom začudi, što smo preko nje od čete Rogulićeve

prenieli žive glave svoje.

Bilo sad, kako mu drago! Osiećali smo u Ume

tiću, da smo oni veseli putnici, koji smo bili u onaj

čas, kad smo se na put krenuli. Ali smo stali ujedno

razmišljavati opasnosti, od kojih smo bili mogli postra

dati, te kojih još ni sad nismo bili sasvim oprošteni. I

zatosmo se skérčmarem začelisprijateljivati, pripovieda

jući mu, kako nam u ovom i onom miestu nije najbolje

bilo pri duši; ali da se nijedan zato nije htio oddati,

samo da neuzloćudi drugoga. Opisivali smo njemu put

nu cèrtu, koju si čitao, mili čitatelju.

Iz Umetića nastavismo putovanje liepim i ravnim pu

tem do Biednika. A odavle se krenusmo na Komarovo.

Ovdje se u putnoga druga, vèrloga župnika Gabaja, napla

tismo za sve ono okriepljenje, koje nam je sav dan

bilo zakraćeno.

U Sisak stigosmo, kad se posumračilo, to 9. uri.

Dakle prekratismo na prečac put preko Vranove glave

za debele dvie ure. . . .

Živa je istina: prečac je dobrotvor putniku, komu

prieti herdjav put, ili opasnost kakva. Putovanje je u

Zrinj grad itežko i opasno. Sela su siromašna i lišena

valjana nauka duhovnih pastirah. A siromaštvo je leglo

Svega zla. Miseria, maxima neretirice.

Svietlopisac, Alkier, svèršiv zadatak svoj, povrati

se sutradan istim putem za nami, te prispije takodje

saživomglavom na ramenu, zdrav i čitav u noćno doba

u Sisak. Ali donese sa sobom ujedno isnimke grada Zri

nja i niegdašnjega gérba njegova, koji će se na tristago

dišnjici slavnoga Nikole, hèrvatskoga junaka, upotrebiti.

Svatko će tada na taj veliki spomen-dan moći razgle

dati te slike, koje se tiču diedinskoga grada, tako reći,

soko-gniezda dičnoga našega svetčara.

. To sam napisao o gradu Zrinju domorodnomu či

tatelju, želeć, da putuje onamo, a naročito vèrla naša

mladež.

U Sisku, 3. Lipnja 1866.

Viekoslav Stauduar.

Polet na more.

Dodatak.

хli.

(Nastavak str. 189.)

Per ardua ad astra/ Pitaš me, naški čitatelju, što

znači to? Kad si se dima nadimio, najiesti ćeš se pe

čenja, ili vierno: prozstèrmeni ideš do zviezdah. Ali smo

evo tek na izlazu, što se odprije zvao ulaz, na vratih

od postojnske špilje.

Kad smo izstupili iz jame napolje, na vidielo,

zatekli smo još niekakve zaranke. Niekakve ptice cvèr

kutahu. Čini mi se, da su bili kosovi, spremajući

195

se na spanak. A pastir u obližnjoj rudinizazivaše preko

štapa svoga ovna-predhodnika, brojeć bieloruno stado

svoje. Razabrali smo u sumračju, gdie ovce preskakuju

podèržan štap, tako mirne i smierne.

Čujasmo lavež svakojakih pasah iz tërgovišta, vi

deći kišom krunisane travke i biljke. Ah, kako mio

bijaše oku sviet sa vidielom svojim !

Sviet je ljubazan, dok ga čoviek gleda u neduž

nosti nedužnim okom. A zadovoljnost je nedužnost.

ХLII.

Izašavši na desno od izlaza, opazimo svakojake

stvari na prodaju, slastice, licitarske kolače, medice,

poljubce, uvijače, iliti smotke, posrebrenom hartijom

o kraju obavite, pa i opisne knjižice na niemačkom je

ziku, o kojih je sastavitelj sebi obdéržao pravo prevo

djenja na ine jezike. Na niemačkom jeziku !

Tako je knjižtvo okuženo tudjom kugom u naše

braće, Slovenacah.

Što se tiče jezgre same knjižice, nemožemo vèrlo

žaliti, što je našemu serdcu ostala tudja; jer nam se na

pervi pogled učini odmahsuhoparna, pa i dosadna, kano

što može biti duševni porod kakva odmetnika, koi

hoće da bude Niemac, a nije još, niti može biti ikad

Niemac. Takvanamse diela čine, kano nezakonita dietca,

kojoj se nezna za pravoga otca.

Ali nas ta knjižica sa svim tim obradova i ne

hotice.

U istoj gostionici, gdie smo mi odsieli u tërgo

vištu, bijahu mladi Hèrvati, koje je takodje zabava do

vela u Postojnu. Svi smo se sabrali u pravoj gostio

nici; ali kad evo donese niekakva sirota, Slovenka,

na prodaju u pletenoj kotarici više iztisakah od ove

knjižice, kano da je doniela kruške, jabuke, ili smokve,

te ponudi njimi mladesokolove hèrvatske. Ali kad tamo,

ovi mladići, — čast jim islava jim !— zapitaju odmah,

nagnani nagonom pravde i naravi:

„Imate li slovenski?“

„Bas?“ pa se dosieti, što to znači, te rekne:

„Вir haben niti!“

A oni na to, ozlojedjeni pravednim gnievom, po

borave, da treba podpomoći sirotu, te poviću presve

tim glasom uvriedjene narodnosti:

„Nosi !“ .

Taj glas: „Nosi!“ zuji meni još u ušijuh, te mi

napunjuje grudi punim nadom, da i naša narodnostima

vojskah svojih,koje su u pričuvku raztèrkane. Ali će doći

čas,gdie ćemo mi,Slaveni,svezatistalniji savez, nego što

je niemački, koi je svezan nevoljom bez ljubavi, te se

zato sad evo razpada, kano pèrhlo uže, izvadjeno iz

mutne mlake, na zraku, ili, bolje reći, usmèrćuje

sam život svoj, kano štipavac nasred ognja.

Naš će savez slavenski vezati zreo razbor svezom

ljubavi. Ljubav je jedna jedina čvèrsta i stalna sveza

srodnih narodah.

Pravo je kazao narodni naš vladika na saboru:

„A ja cienim, pèrvo je pravo svakoga naroda, živieti,

i da na ovo pravo nitko na svietu nesmije navaliti; jer

čoviek, ili narod, koi dopusti, da se na život njegov

navali, nebi života vriedan bio, kad on te navale svom

snagom i silom Odbio nebi.“

Premda nismo ni za kakvo divljačtvo, već na

protiv za obće izobraženstvo, možemo mirne saviesti

opravdati gniev vèrlih mladih domorodacah slavenskih;

jer volimo opet domaće divljačtvo, nego previjano, pre

obraženo tudjinstvo. Slava jim !

Sto se odtudji, to se nevrati lie natrag. A što

je surovo, to se može izbrusiti i ugladiti.

Ako nebude odlučnih, pače i nemilih opominjačah,

neće se puk nikad doviek svieta opametiti; jer se

predrazsudom naučio, da je svako čeljade, koje je odie

veno u francezko to odielo, tudje, gospodsko, niemško,

deržeć niemštinu za tajnosbor bogovah i božicah. K tim

tajnostim hoće i on bar izdaleka da prikuči uho.

Ali i o Olympu možemo danas reći: Bijaše!

Svèršujemo to snovanje o slavenstvu bezsnovaljke

starimi, a istinitimi riečmi:

„Idque apud imperitoshumanitas vocabatur, quum

pars servitutis esset.“ (Тас., Agric., 21.)

Tudja je uljudnost gotovo robstvo.

ХLIII.

Kadsmo sevratilinatrag u maleni kolodvor postojni

ski, opazismo i opet, pa to sve zajedno mnogo jasnije,

nego što odprije, koliko se množtvo svieta slonilo na

podzemaljskom čudotvorju postojnskom. -

Svietina, što se po gorostasnih prostorijah od

podzemnih dvorovah cèrnih razasula, kano na tla ba

čena živa u Idri, sad uvali sva kolika u malenu jednu

gostionicu, ili kerčmu ukraj kolodvora.

Svaki putnik bieše ogladnio i ožednio. Svako

čeljade pohiti bèrže bolje do stola i siede. Da ti je

bilo, mili čitatelju, vidieti silovit taj sastavak putnikah

od različne narodnosti; da ti je bilo čuti tu smiesu go

tovo svih jezikah evropskih, pa i mnogih i azijskih i

259

196

Ovdie se razgovaraju okretni Talijanci, vieverice.

A ondie mašu rukama Arbanasi, arslani, govoreći skipe

tarskim jezikom,što je niekakvo čudnovato nariečje, koje

je i po riečniku i po slovnici sasvim oddvojilo i od na

šega i od gerčkoga, pa i od turskoga jezika, premda

je skipetarski jezik pozajmio, ili— pokrao silno blago

u svih susiedah svojih. Činise, da je i jezik u Arba

nasah lupež i jatak.

Zaželim blizu slušati divlje ove glasove; jer živa

rieč narodna utieče u dušu čoviečju, kano što uljana

kap u svietiljku.

Divlji glasovi skipetarštine izlaze ponajviše iz Liu

boka gérla, razbijaju se o ustne, kano valovi o stiene,

pa nasilnim cičanjem i trepetanjem u ustijuh govorni

kovih dèrmaju grudi u onoga, koi sluša pusti zvek

njihov, nerazumijuć značenja riečih. Coviek misli, da

je svaka rieč, koju čuje, i otrov i sablja.

A može biti, da su okrutni glasovi u skipetar

štine prosto odielo najmilijih, najčoviečnijih čuvstvah

u onaj mah, u koi glase i grozni i strahotni. Ta tko

razumije samovoljnost tvorca jezikah?

ХLIV,

Arbanasi govore nesamo ustima, već i očima, ru

kama, pa i svakom žilicom na obrazu.

No kako mu drago, siedem za arbanaski sto, da

učim bar niekoliko časovah značajpotajne te narodnosti,

toga ljutoga plemena, koje s nami ni u čem srodno

nije. Oporavljajuć umorno tielo, parovoz duha, gledam

i slušam na sve strane, smatrajuć prerazlične likove

narodnih značajnostih i ličnih naravih.

Ali kad evo za malo navrati na se sve kolike oči

u kerčmi čudnovat majmun ljudski, sin-samovoljac

samoživca Albiona, niekakav John Bull, koi hoće da

bude oddieljen od ostaloga svieta, kano što mu je ma

glovita domovina smion osamak u golemih, dugačkih,

strahovitih talasih Velikoga mora.

Gosti su, ugrijani i znojni, sieli za stolove. Svi

su prozori za volju zdravlju pozatvarani; jer je oštriji

noćni vietar prolietni stao jače piriti. Ali dodje izne

nada taj Inglez. I mieri družtvo zeleno-modrima očima,

kano da mieri zemlju. I vidi sve, a negleda nikoga;

jer nije opazio Ingleza, po smislu svojem — čovieka.

Prodje Inglezina čitavo blagovalište, preziruć oho

lim i sanljivim okom sve koliko družtvo, koje mu je

upadalo u prezor, kano što danas dielo svih vladalacah

evropskih. Ali što će i kamo će? Sva su miesta za

Nenalazeć nigdje prazne klupe, ni stolice,premljena.

pristupi naprečac k zatvorenuprozoru. Ovdie porazgérne

tudje odielo, odtvori širom prozor, izvali se na klupu

do prozora, na koju nije nitko htio siesti, izvadi lie

vom rukom iz lievoga džepa putopisne knjige izemljo

kaze, te stane premetati i gledati strane i listove tamo

am0, nemareć ni za koga do sebe, kano da je sam

samcat u tom plaćenom javnom miestu.

Kako je on odtvorio prozor, odmah stane ladan

i neugodan vietar nesamo uznemirivati ugrijano druž

tvo, već hoće da pogasi svieće u kérčmi. Ali moj In

glez ništa! Ni on sam nemože više dobro čitati, kad

mu svieća driema, ili umire, te baca sjenku na sve

strane. Gosti stanu vikati, svaki na jeziku svojem. To

bijaše pravi toranj vavilonski. Ali se on gradi svese

bice, kano da nerazumije ništa, ni talijanski, ni nie

mački. Svako se boji zdravlju svomu. Ali on siedi,

nikoga negledi,već bulji jednako oči u niekakvu knjigu,

ukoričenu u cèrvenu koricu. Ovdje viču francezki:

„Parbleu, Monsieur , fermez la fenêtre !“

Drugi mu podvikuju inglezki, misleći, da će se to

njega kosnuti:

„God-damn, the window is open ! Do shut it!“

I drugi drugčije; ali sve zaludu. Svi se glasovi

o njem razbiše, kano talasi o pharoskom svietioniku.

Najposlije pošaljemo konobara, neka ga opomene

uljudno. No što se kaše opomena ovolika gospodina?

Ta to je Inglez.

Srećom se nadje medju nami Francez, koi nije

Inglezu odprije naviestio rata, već udari jurišem na

inglezku tvèrdjavu. Francezko oko nemogaše više gle

dati, kako u tom družtvu Inglez okèrnjuje obće pravo

zajedničke, njemu omiliele jednakosti. Za nju ustane on,

kano živ žar, poleti k prozoru, pa ga zaklopi. A naš

Inglez od ljutine opruži na to dugačko tielo, pokupi

sve stvari svoje, te ostavi u jedanput gostionicu, kano

mačak, poliven vodom, ili francezkim kropom. Ali je

Bastila uzeta. To je dosta.

I tako nas je odtvorena odlučnost francezka iz

bavila od tvèrdoglavoga i sliepoga spleena inglezkoga,

s koga bi družtvo na ladnu vietru kroz odtvoren pro

zor bilo nazeblo i obolielo. Neće li ona i opet izbaviti

veće družtvo od nazebe i koječega?

U spleenu je Inglez Orlando furioso. U spleenu je

Inglez, što je jelen u Rujnu, ili Magjar u čemeru.

(Dalji ostatak sliedi.)

197

Almansor bena Abdullah.

Arapska pripoviedka.

(Nastavak str. 190.)

Ovo mučanje Almansorevo upotrebi Hasan , te

reče :

– Pa nisi li mogo u Arapskoj noći miesto, da

oplačeš otca, nego si ovamo došo, nesrećniče?

— Ah, nekori mene! hoće mu Almansor: Nie

kakvo potajno čuvstvo nagna mene ovamo, da poljubim

još posliednji put zemlju španjolsku, pak da se š njom

za svagda oprostim.

Hasan, presiekav mu rieč, reče:

– Jest, došo si, da poljubiš tom prigodom ust

nice Zulejmi svojoj!

— Negovori dalje! poviče Almansor, sérdit: Priz

najem, da sam sbog nje ovamo došo ponajviše. Ali

što ću! Kud godj hodim, svud mi trepti pred očima

slika njezina. A moje su misli kod nje bezprestan0.

Još noćas idem u dvor Alijin ; jer nemogu duže pod

nositi taj nemir u sèrdcu svojem.

Bieži onu kuću, kano kugu ! Sèrdce će izvaditi tebi iz

mladjanih grudih. A za uzdarje ćeš dobiti otrovnu

zmiju. Ime će tipromieniti,—jaoj, samo neidi onamo ! -

Ja te zaklinjem; jer ti propade, ako doznadu, da si

Almansor.

—Neboj se,vierni Hasane! Nitko u dvoru nepoz

naje mene. Ta kako bi me tko i poznavao, kad su

na mojem obrazu obiliežja tuge i žalosti! Oči su mi

pune suzah. Hod mi nije više ponosit, kano niekad.

A moje sèrdce prelomljeno, ka' i moj glas! Kako li će

dakle tko moći reći, da sam ja Almansor,— Наsane?

Ljubim kćer Alijinu,– ah, ljubim, kako nikoga na

svietu. Želim ju vidieti samo još jedanput, obljubiti

јој lišca, pak onda odlazim u Arapsku za svagda. Siesti

ću na onaj isti brežuljak, na kojem je Medžnun niekad

siedio, te uzdisao za milom Lilom svojom. Zato se ne

brini, vierni Hasane! U španjolskom odielu neće nitko

poznati mene, te ću, zaogernut u plašt, slobodno ho

dati po gradu. A moja će zaštitnica i pomoćnica

biti – noć.

- Ah, nevieruj noći, te neidiu grad Alijin! Pred

gradom siede tri žene, koje čekaju tebe. Pod izlikom,

da te zagèrle, one će te zagušiti, a, poljubivši te, kérv

će ti izpiti. -

— Zaludu me odgovaraš; jer meni treba ići u

dvor njegov, makar se čitava Granada na me digla. Ja

ću ju vidieti još noćas, ah, ja hoću da ju zagèrlim.

Moj će mač biti meni vieran drug. Idi dakle, Hasane,

te se više za me nebrini!

Kad je izgovorio ove rieči, čvèrsto pripaše mač

sebi okolo tiela, zaogèrne se u plašt i izadje iz odaje.

Hasan ga gledaše mukom. A potom podje za njim laga

nim korakom. Vidiev ga već izdaleka u mraku, poviče:

- Nesrećna će biti tvoja ljubav: izkopati tebigrob!

Na to ulje u dvor. No izadje već za niekoliko

trenutakah, te stane sliedit stope Almansoreve.

III.

Isto veče, kad se Almansor sa Hasanom iz grada

krenuo, bieše dvor Alijin sjajno razsvietljen.

Kako je koja liepotica, ili koi vitez otvorio pro

zor, da se večernjim povietarcem razblažiugrijan obraz,

pročula bi se glasba. A po dvorani sesve koliko plem

stvo španjolsko šetaše, ugovarajuć vieritbu medju lie

pom kćerkom Don Gonsalvovom i Don Enriqueovom.

U dvoru je sve živo i veselo, te se nasladjuje i

zabavlja svojski.

Idimo, mili čitatelju, u odaju jednu odposliednjega

sprata, da vidimo, što se ovdie radi. Odaja je liepo

urešena. Ogledala zapremaju čitav zid. Krasno izra

djene stolice i veleliepni naslonjači starinski, a po

podu prostèrti svileni sagovi.

U Odaji vidiš dva lica. Liepo dievojče siedi, mlado,

što je naveršilo od prilike tek sedamnaest proliećah. U

obrazu je cernomanjasto. Očijoj cèrne, a kosa, kano krilo

gavranovo. Po svem obličju prilikuje većma cérnci,iztoč

njakinji, nego plavci, zapadnjakinji. Siedi na stolici,

uperta u desnu ruku. Tik do noguh joj siedi na nizkoj

stoličici mlad vitez, niežna, a odlučna oka.

- Ah, Domno Carol Što ste tako žalostni, dok

je u dvoru sve živo i veselo? Ja vas ljubim i oboža

vam, kano angjela. Biti ćete mi vierna družica, pa

ćete sa mnom provoditi sladke danke. Do vieka ću

vam služiti, kano rob. -

– Prodjite se toga! reče niežnim glasom Donna

Clara: No vas molim, Don Enrique, da ostavimo ovu

odaju, pak da me povedete u dvoranu.

Don se Enrique na to odmah digne, te ju pri

hvati za bielu ruku, pa podje š njom prema vratima.

U taj čas ulje Alija, te, kako opazi ovo dvoje,

gdie se makanilo otići, reče:

198

– Prostite, Don Enrique, imam govoriti niešto

s vami! Ostajte dakle !

Potom se okrene prema kćeri svojoj,

— I ti ćeš mi, Donno Claro, oprostiti, te ćeš

sama poći u dvoranu; jer ću zadèržati ovdie Don-Enri

quea. No mu se nadaj bèrzo!

Na ove rieči otide Donna Clara u dvoranu - k

je ostalim gostom. A Don Enrique i Alija ostaju sami.

Alija pristupi k vratima, te jih zatvori čvèrsto.

A Don Enrique stane gledati u čudu; e ga je strah

niekakav obuzeo. "

Pošto je Alija zatvorio vrata, ponudi Don-En

riquea, da siede. Na to rekne:

— Imadem vam kazati niešto važno, a to želim

svakako, da vam kažem još prije vienčanja sa Domnom

Clarom. Ima jedna tajna, koju nisam rad, sam u grob

sahraniti. Vi znate, da je samo o Donni Clari visielo,

hoće li vam biti žena, ili neće.

— Ne, nipošto ! Vi ste otac. Vaš glas odlučuje u

takvih stvarih, rekne Don Enrique, uplašen.

— Jest, moj glas vriedi mnogo, nastavi Alija:

A ja sam imao uzrok, da vam nedam ruke njezine.

Ali nemam prava; jer nisam otac Clarin

— Niste li otac njezin? poviče Don Enrique.

— Nisam; no sam slučajno postao, odakle mo

žete lasno razabrati, da je sve o Donni Clari visielo.

No kako bilo, da bilo ! Vi ste ju izprosili, a ja sam na

to pristao; jer cienim, da se nisam prevario, da će

Clara u vasimatii vriedna i poštena muža. Ona je težko

na to pristala; jer se svesebice titra niekakvim sanja

renjem, ah! koje se nikad obistiniti neće. Najpos

lije vas zamoljavam, da neodkrijete ove tajne ni

komu, niti samoj Donni Clari; jer nisam rad, da za to

dozna, samo da joj se duša očuva od mukah i nevoljah.

Veseo sa ovih riečih, pograbi Don Enrique ruku

Alijinu, te ju stisne prijateljski i reče:

— Nebojte se ! Ove tajne neće moja usta nikomu

izustiti.

Na ove rieči ustane, te pohiti k vratima. Alija

ga zadèrži i reče:

– Ostajte, Don Enrique; jer imam još jednu

tajnu da vam prokažem. Lakše ću ju nositi, kad ju

vam izpoviedini, osobito sad, kad smo rodjaci. Vi

mate, da se ja nisam svagda ni zvao Don Gonsalvo.

- i Okanite se toga, pa se nesiećajte prošlosti!

zvali ste se Ali. No, stupivši medju nas, keršćane,

„пола ste ime svoje. I tako ste sebi osvjedan

obraz,te vaspoštujem upravo za to,pače dvojako. Nebu

dite u brizi. Donna je Сlara angjeo, koga Bog nije za

boravio; jer ga je obasjao svietlom kèršćanske viere.

— Dopustite opet, da vam odkrijem sve, što mi

je na sèrdcu, da mi lane ljuta bol.

– Izvolite dakle! reče Don Enrique: slušati ću,

te vas saslušati; jer me strah već popada, što li će to

biti na posliedku !

- Slušajte! hoće Alija: i ovo će vam mnogo ob

jasniti stanje Donne Clare.— Каd sam već bio ože

njen, nadjem sebi prijatelja, kakva nikomu ova zem

lja više roditi neće. Življasmo u istinoj slozi i ljubavi.

Da vam to dokažem, evo, da vam pripoviedim ovu

„Моја žena porodi meni sina, te nakon porodjaja

umre za niekoliko danah. U isto vrieme porodi i žena

moga prijatelja liepo dievojče. Vidio je moj prijatelj, u

kakvoj sam se našo neprilici. Uzme moga sina, te ga

preda ženi, daga odhranjuje sa dievojčicomsvojom. Tako

se dietca odhraniše i odrastoše, te se kasnije ljubljahu,

kano blizanci. Tko li je bio srećniji odmene? Zagèrlim

prijatelja oko vrata, te mu se zahvalim sèrdačno na

ovolikoj dobroti. Kad su dietca u to odjačala, reče mi

moj prijatelj jedanput: „„Gle, dragi Ale, gdie su

nam dietca ponarasla! Hajdemo dakle, te učvèrstimo

još bolje staro prijateljstvo svoje, pak da jih sad već

zaručimo !““ .

„Blago si meni! Od veselja nisam znao, što da

počnem. Stvar se okonča ovako: Ja sam uzeo kćer T

njegovu k sebi u dvor, te sam ju odhranjivao. Zvala

bi me otca, pa sam joj tako ostao sve do današnjega

dana. Moj prijatelj uzme moga sina, te postupaše

š njim. ka' i ja sa dievojčicom njegovom.“

Ovdie postane malo; jer mu se glas iznevierio. A

suze mu potekoše niz bielo lice.

(Nastavak sliedi.)

Polinara Zabljaka.

Cèrnogorke iz sbirke Velimira Gaja.

(Svèršetak str. 192.)

„О, za Boga, lagana orvano ")!

Tko su ono šest ljutijeh gujah,

Te mi stoje kod vratah džebane“)?

") Aginica, kako se čudom čudi, počima svaku: O, za Boga . . .

*) Za džebanu mi je kazao Mile, Cèrnogorac: „To je miesto, gdie

stoji prah i olovo“ (munitio, copia bellica).

199

“)

*)

*)

)

3)

9)

*)

ч)

9)

Drže oni puške, nategnute;

Glede Vlasi") zametnuti kavgu").“

„Ono su ti dva brata rodjena,

Jedno Miloš, a drugo Mališa,

Dva Kostića, sokolići sivi“).

Drugo su ti ono Kraljevići.

A ono su još Hotoševići,

Jedno Gilo“), a drugo Nikola.

„Gdie poštenja Cernogorci grabe"),

Nitko jim ga ugrabit“ nemože.

„Treće stoje ono Gazivode,

Jedno Ivaš, a drugo Nikola;

E se oni neboje do vieka,

Do pojasa gaziti po kérvci")“

Tad" uterča kade") u haremu,

Pa dohvati svilenu maramu,*)

Te udara dizdar-gospodara")

Po turskome licu i obrazu ").

Skoči aga, ka' da se pomami,

Aginica zna u napredak, da su Vlasi osvetnici; jer su ponaj

više to upravo najveći junaci i napadnici turske gospode.

Kavga je ovdje u širem smislu boj, a nije svadja, rica.

Cérnogorka, orvana, poznaje sva plemena roda svoga, pa po

minje vierno sve junakepo imenu; ali dvojici Kostićah dodaje,

da su sivi sokolići, to jest, junaci od junakah.

Gilo je nadimak. Valjalo bi zadugo prebivati medju Cèrno

0vi su od

prilike onako podrugljivi i potajni u porodice, kano što ima

gorci, da čoviek zaznade za značenje nadimakah.

svako čeljade vlasteoske kakve porodice šaljiv nadimak, dakako

in camera carstatus.

To je locus communis. Tim misli Cèrnogorka upropastiti agi

nicu.

Ova je izreka najveća dika po junaka. Jer kano što riba žive

u vodi, ptica u zraku, tako je i junaku najveća slava, kad se

za njega može kazati, da se neboji, do vieka boraviti dane ži

vota svoga – u kérvi.

Каde stoji kano trooporazov brojna miesto: kada od „ka

duna.“

Maramu je slovna skladka sa riečju: haremu.

Te udara disdair-gospodara. Ova je vèrsta nalik na poznate

dvoskladke francezke. Ta dvoskladka nije u običaju pučkih

naših pjesamah. Ona se sklada samo srećom, kad se pievaču

rieči tako sretu i udese.

Licu i obrazu. Lice je dio, die Wange, gena, a obraz je cielo,

das Amtilita, Gescht, facies.

9)

*)

*)

*)

)

но

ч)

naj

Pa ugrabi tanku brešakinju ').

Proz prozore pušku promolio

Na junaka, Stankovića Kenju.

Оdista*) ga ubiti hoćaše.

Prepade se; čudit' mu se nije,

Da Jusufa *), brata, neubije *).

Černogorske puške zapucaše,

I Jakupa rane dopadoše *).

Ranjem Jakup") povikuje momke.

A na Vlahe biehur kidisali")

Kad rekoše; ali pogiboše“).

Tada njima velji indat") dodje,

Velji indat“), riječka") nahija,

A pred njome svake ") poglavice,

Pa na troje vojsku dijeliše ").

Jednu daše "“) Lješevićah") Vuku,

Brešakinja : breša; puška. nazvana po gradu Bresciji u Tali

janskoj, sclopu species, gdje su na glasu puškarnice.

Odista : zaista, rere.

Ovdie doznajemo, da je Jusuf brat agin, kano što smo odprije

čuli, da je diever aginičin.

Nije – neubije. Ovo je glagolska skladka, kojoj je ovdje

svèrha, da uzbudjuje ćud svetoga čuvstva, bratinske ljubavi,

koju nam treba paziti i u neprijatelja.

Dopasti je ovdie složeno sa objektom lica, što je preko obi

čaja; jer se ponajviše kaže: Junak je dopao ranah, a tu či

tamo, da su rane dopale Jakupa. To je usramovous s. nera

Ranu, koje je dopao aga, po imenu Jakup, možemo smatrati

kano rubu-naviestnicu, koja objavlja, da se osvećivanje otpočelo.

Što je top-viestnik u ratu, to je ova rana u pohari grada žab

ljaka. Ona viče Cèrnogorcem staru onu rieč njihovu: Tko se

neosveti, taj se neposveti.

Kidisati znači turski rim infero, zlostaviti.

Turski momci.

Indat je arapska rieč, ta znači auxilia, vojsku-pomoćnicu.

kažu n. pr. odtišo u indat, itd.

Ovo je dva masovaonas, s. avaimboos, što je pievač zato

načinio, da izkaže veličinu stigle pomoći.

Ovaj je razvuk trag od spomenute anadiploze.

Srake: svakojake.

Dijeliše. Taj oblik nevalja po umu našega jezika. Ovdje je

rerbun imperfectirum: dieliti in formu perfectira. To je po

grieška proti duhu, koi neda, da imperfecticum bude per

fectum, pa niti u obliku.

Daše.

bar, pošto je svéršeno dielo u pravu obliku, kakav iziskuje

To je porednik predjašnjega glagola, te je sasvim do

domoroci.

Ljeseci se zove cèrnogorski clan, kako zovu u Škotskoj

pleme, što je srodno sa član. Lješevićah je genitious part

rus prema Vuku.

Da probije kroz turske sokake"),

Da izpadne") na gradsku kapiju;

Drugu rabru“) popu, Pejoviću,

Da udari od iztočne strane“),

Da izide") na gradsku kapiju.

A treću su sebi ostavili.

A pred njome Filipe, serdare *).

A tader su oni kidisali.

Najpěrviji") dodje od svakoga

Po imenu Lješevićah Vuče,

Te izide na gradsku kapiju.

Tu se biju tri bijela*) danka,

Dok su grada turska“) osvojili

I stotinu roblja uhvatili.

A toliko glavah odkinuli,

Te uzeli tope i lubarde.

Pogiboše mnogi Cèrnogorci,

Ostaviše grada Zabljačkoga —

To bijaše pohara") Žabljaka")!

") Sokak kažu Turci za ono, što je ulica, platea.

*) Tapadne. Prosti glago pasti služi miesto doći u piesničkom je

ziku našem. Izpadne, = izadje. Korien pad odgovara ko

*) Rabiru. Tako je Milo izgovorio absque aspiratione. Nabru je}

attributum popu, junaku. Hrabar odgovara fr. courageuar; ing.

courageous, spirited: mctilesome, stout.

*) Ta dioba grada na zapadnu i iztočnu stranu prilikuje običaju

iztočnih narodah, koji se u džamijah Bogu mole.

*) Izide. Ovaj oblik nije još izgladjen brusom današnjega jezika. Ali

ga tako govore Cernogorci miesto: izadje. Mnogo se čuva u

onoj gori.

*) Kad ide na vojnicu serdar, to jevelik sbor vojni; broji bar nie

koliko četah. Kadpogledamo uuredbu rimskogavojnstva, možemo

serdaru naći priliku. Serdar je u pervom značenju po tur

skom sustavu ono, što je bio po rimskom cinder criminum

generalis

“) Najperiji je od perigradus superlativus sasvim unatoč umu

i razumu. Ali tako grade i Hellenci stup. III. od mudro: no

tada znači najraniji.

*) Evo nam i opet primier, kako se iz cernogorštine pridavnička

dvojina iztriebila!

*) Turska.

davnika na ski dolazi često u pučkih piesmah, kano što je

Taj neizviestni, nepravioni oblik od izviestnoga pri

ovdie dvojako nepraviono upotrebljen. Pérvo je u glavi pie

vačevoj grad živnuo, a drugo je turska miesto turskoga.

") Puhara dolazi od glagola „poharati“, expilare; n. pr. Kad su

Turci cerkvu poharali, te znači ono, što je poharamo, depopu

latum, depopulatio.

') Snom smo počeli, a zavèršujemo istinom:

U radnik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Književni vijestnik.

u stanku. Historična pripoviest iz četvèrtoga stolieća.

Ivan Kérsti. Tkalčić Tiskom i troškom Drag. Albrechta u Zagrebu.

8., str. ХХII. i 248. Dobiva se sa dodatkom rimskih spomenikah

sističkih po 1 st. 20 novč. u svih ovdiešnjih knjižarnicah. Da je

Napisao ju

ovo poučno i zabavno dielo vriedno preporuke, za to nam jamči

poznato ime spisateljevo.

Фčerk russkago ugaslovnago prava. Certa o kaz

menom pravu ruskom. Napisao i na sviet izdao svezak I. O. A. Fili

pov. U Petrogradu.

Mikova tobolika. Tako se zove na češkom jeziku knji

žica, koja podaje svakojake primierke o kićenju ljubavnih poslani

cah. Tu knjižicu preporučamo ljubovnikom i onim, koji hoće da

postanu. Oblik joj je leljinski. Izašla je u Jaroslava Pospišila.

Pražska kuchatka.

Izašo je svezak 5.

Na sviet izdaje gospodja Vávra.

Oglasujemo ovu knjigu hèrvatskim kuharicam i

domaćicam, koje razumiju češki.

slavenskaja grammatika. Spremio je za tisak spi

satelj P. Pjerjevléskij izdanje V. u Petrogradu. Knjiga je namienjena

svim plemenom slavenskim. Bilo bi dobro, da ju prihvate, pak da se

nauče ruski.

Sanak snila dizdar-haginica – o oblacih, koji su se nad

gradom, Žabljakom, nadvisieli. I reče: Dobra biti neće! I evo,

Žabljak je poharan.

Ova piesma nije epos, već nam budi prosto reći: junačka

romaneska.

Što je u umietnom piesničtvu svega svieta The siege of Co

rinth, piesna L. Byrona, to je Pohara Žabljaka, grada, u puč

kom piesničtvu našem. Ona piesma opisuje borbu Kérstovu s

Polumiesecom, ka' i ova, dakako svaka na način svoj i u ob

licih svojih.

Isti duh vlada i jednom i drugom, duh osvete.

Ali nas snadje čudo u obće, kad pomislimo, da je kéršćanin

osvetom izkalio sebi sèrdce uzpërkos nauku kéršćanstva.

Obje su piesme medju sobom prilične, kano da je slika nasla

priliku. Ali jih dieli dakako stena umietnosti. Ova se svèršuje:

„To bijaše pohara Žabljaka!“

A sestra-umietnica izgovara na kraju ove rieči inglezke:

„Thus was Corinth lost and won!“

„Tako pade Korinth i ustade!“

Srodstvo je medju obie piesme, koga čoviek nevidi očima, već

osieća čuvstvom. To je ono srodstvo, koje nadje kadšto kne

ginja u seljakinje, premda je ona odievema u svilu i kadivu, a

ova obučena u priprosto ruho i odielo.

И. G.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 30. Lipnja 1866. Tečaj. ХХ.

Čuj sad hoće da te kroje,

Nepitaju tvoje volje,

Nеpitaju, što je tvoje,

Sto bi po te bilo bolje!

Bosno, jesi li još živa?

Znak življenja pokazuješ:

Dok u robstvu jad jadnješ!

g.Sr

S.Magle se viju, oblaci gusti

3. Zastiru nebo, dole i gore;

* Iztok nerudi, sunašce spusti

Zlaćene zrake u sinje more.

Usnuše zviezde, miesec nešeće,

Mèrtva tišina zemlju oblieće.

Usred te tame kraj Bosne ladne

Mlada Bosanka kleči i moli.

Sniežne joj grudi trepeću jadne;

Sèrdce joj puca od težke boli.

Moli, uzdiše, tugom se bori,

Moleći, ovako nevoljna sbori:

„Svemožni Tvorče, vrelo dobrote,

Daj da mi sunce jedanput sine!

Гogledaj s rajske one krasote

Na me, robinju, gdie mi duh gine!

О, gledaj, gdie mi sèrdašce bodu,

Pa život tlače, gaze slobodu !

„I kad mušicu pauk zaprede,

Smèrtju se bori, razdire mreže:

A mene - ljudi ladno da glede,

Gdie me taj kobni usud priteže,

Gdie u verigah naričem Bogu;

Jer si pomoći, sama, nemogu?

„Ej, Bosno, ladna, stani, neteci !

Gromovi tutnje, i munja sieva,

Stani, nehiti, već Savi reci,

Neka u Dunav suzah nelieva;

Došlo je vrieme, došla je hora:

Došla je momu spasenju zora!

„Ej, Bosno, stani, oprezna budi!

Јer ako dalje, kako je sada,

Na ladne mene položi grudi,

U more cèrno ponesi tada,

Biedno mi tielo ondie sahrani,

Da ga negèrde kleti dušmani N

Luka Radija.

Zemljopis

za niže gymnazije i realke. Spisao Petar Zoričić. učitelj

na kr. velikoj realci u Zagrebu. Narodna tiskarnica Dra.

Lj. Gaja. 1865.

Dio I.

Pomenuta je knjiga“), kako gosp. spisatelj veli u

predgovoru, „u nas u struci svojoj jedina. A namie

*) Naš je Književni viestnik u br. 11. o. g. pozdravio Zemljopis

Zoricićev kano žudjen prispievak naše knjige, vieštački sa

stavljeno, prikladno i potrebno učilo učevne naše omladine.

A ova rasuda, koju smo ovdie primili, nepobija nimalo riečih

našega Vestnika, nego je zrelo i znanstven sud vieštački, koi

dèržimo za podoban, da udesi bolje, te podputui pomenuto

dielo za izdanje II., koje želiuo.

26

_ 909

njena je nižim razredom srednjih naših učionicah, pa

najpače razredu III. realkah.“ То јој је dakle glavna

svèrha. Ali joj osim te svèrhe ima joši druga, to jest,

da podaje onim potrebno učilo, koji, navéršivši niže

razrede, ostavljaju učilište, te se daju na térgovinu,

na obert, ili na inu kakvu životnicu-struku. Ova knjiga

treba po tom da služi i učilištu i životu.

I zato je g. spisatelj imao nastojati, da zadovolji

i jednoj i drugoj strani. Kako je mučno, spojiti dobro

to dvoje, znadu po imenu oni, koji su o toj struci

pisali i sami. A opet osiećahu jamačno po gotovu svi,

koji su za učionicu pisali; na pr. o vierouci, o realnih

naucih, o poviesti i zemljopisu, o živih jezicih..., da

jim valja pisati nesamo za nauk, već i za javan i na

vadan život.

Tako se postupa ponajviše i u drugih narodah,

koji imajuvećbogatu knjigu. Pa tako treba i nam postu

pati, a tovećma, što mlada naša knjiga nijejoštako obi

lata, da biu njoj čoviek našo sve važnije nauke, obradjene

i neučevnimi dieli. A dok to neuzbude, biti će po nju

važna i ona diela, kojim je učionica glavna svèrha.

Tako je evo uradio i g. Z.-ć. Radujem, se što

mogu reći, da mu je za rukom pošlo, te je on udesio

dielo svoje, na kolikoje mogo, prema iskanju i učionice

i običnoga života. A to, daimade igdiekojih nestašicah,

nemože dielu obaliti cienu u obće.

G. je Zor-ć razredio sav kolik svoj nauk prema

stranam svieta u pet dielah. Počeo je odmah opi

sivati pojedine strane svieta, nerekav ništa od obćih,

uvodnih pojmovah, iliti uviestih o zemljopisu. I tako

zasad ostaje zemljopisna početnica,prevedena sa češkoga

po g. M. M., jednajedima knjiga, izkoje se hèrvatskiuče

nik obćih uviestih zemljopisnih može naučiti. Kano

što vidim, izostavio je g. Z. zato taj uvod, što je

imao pred očima osobito razr. III. realke, gdie se zem

ljopis evropskih dèržavah s poviestnimi odlomci uči.

Iz toga je istoga razloga izostavio g. spisatelj,

kanoštoje učinio jedno i drugo i Zapp u malom svojem

zemljopisu, i Avstriju, koja se iz posebne knjige u

razredu II. realke predaje. Osvèrćuć se na učevnu

osnovu, napisao je dakle g. spisatelj knjigu, koja je

nepodpuna; jer bi za život bilo naročito dobro, da

su se bar ponajglavnije, predtečne uviesti protumačile,

pak Avstrija, najvažnija po nas deržava, da se valjano

opisala. Da se to učinilo nije, to mu nije kriv gosp.

spisatelj, već je kriva osnova, po kojoj je on bio pri

„ s

Gospodin jeZor-ć izradio Evropu, kano najvažniju

stranu svieta, najobširnije. Ona zaprema preko polovine

od čitave knjige (str. 5.—125. od 192.str.). Proti tomu

nebih ništa opažao; samo bih želio, da je Avstralija

podpunija, nego štoje izradjena, a to kažem za povèršje i

rieke, o kojih je mnogo manje rečeno, nego o avstralij

skih prirodninah. O Novoj bi Zelandiji bilo svakako

valjalo više reći, nego o otočju Nove Britanije, ili

Novih Hebridah, koji nemaju, reko bih, nikakve važ

nosti prema dvootoku Nove Zelandije. Ta ovo je osim

kopna Nove Holandije otok najvažniji! Za taj je otok

jedan redak zaista premalo.

U Aziji, u Africi i Avstraliji govori g. spisatelj

napose o zraku, pa tako i o prirodninah. A u Evropi

je i Americi to dvoje spojeno, što je bez sumnje i

znanstvenije i prikladnije, pa se iugodnije čita i lakše

, pamti. Gosp. je spisatelj dobro uradio, što je evropsku

Tursku i Rusku prilično opisao. A kod Niemačke mi

se čini, da bi se niešto dalo bez štete pokratiti, na

ročito ono, što se tiče dieljenja gdiekojih zemaljah u

okružja, kano što na pr. Hanoveranske, ili Hesko-Ka

Selske. Od malene su važnosti nieki pomenuti gradovi,

kano što n. pr. Furtwangen, Villingen, Neustadt u

Badenskoj, Oberstein u Birkenfeldu.

G. je spisatelj gdiešto po koju dodao u svèrhu

sravnjivanja; a ja mislim, da je to mogo činiti i češće.

Znam ja, da nije bilo svagdie moguće, pa zato niti

nevelim, da mu je to svagdie trebalo sliedom sliediti,

već samo ondie, gdie bi mu se zato podala osobita

sgoda, te bi se stvar bila dala samo niekimi riečmi

liepo obiliežiti. Takvo je sravnjivanje onda od osobite

koristi, kad se tudje, nepoznato, sa domaćim, već po

znatim, sporediti može, kano što je g. Z. sporedio Ba

varsku sa Ceškom i Moravskom (str. 66)

G. spisatelj uzimaše pod nadpisom česti mora i

pojedine dielove morske i ertove, poluotoke i otoke.

A ja mnijem, da bi bilo bolje, da je napose pomenuo

jedno i drugo. Tako mnijem, da je i to izbrajanje

imalo napredovati stalnim redom, pak da se sasvim u

kratko imao biliežiti i položaj. A kad se već tako iz

brajalo, valjalo je podpuno obiliežiti jedan jedini put

ipravac. Tako, dapomenemsamojedan primier, moglo

se na str. 165., u redku 11. odosdo i. d. reći, da se u

Sieverno ledeno more ulazi ponajprije putem prin

cipa Waleskoga, potom putem Parryjevim, Barrovovim,

Lancaster-prelivom, Buffinskim zalivom i putem Da

vizovim, pa kad bi se bilo dodalo, da taj put dieli

otoke Parryjeve, i t. d. s jedne, a Bank- (Baring-) otok,

203

zemlju principa Alberta, i t. d. sa druge strane, bio bi

ujedno i položaj obiliežen.

Gdiešto je g. spisatelj obiliežio položaj; no je on

to uradio samo gdiegdie, kano što n. pr. na str.

166., u redku 3. odosgor u gledu Fundi-drage; ili u

redku 6. odosgor o Mexičkom moru i Floridskom i

Džukatanskom tiesnu.

Još mi je opaziti, da sieverno-stožernih zemaljah

nebi bilo trebalo pominjati na str. 175., u red. 15.

odosgor, da su podpunije navedene na str. 165 , kamo

spadaju.

Meni se čini, da način, kojim se plodine, živo

tinje i t. d. nastranah 140., 142., 157, 163., 174.i drugih

navode, nije sasvim prikladan; jer se suhoparno iz

brojene stvari niti ugodno čitaju, a niti se lako zapam

ćuju, pa će jih učenik danas naučiti, a sutra za

boraviti. Kako došle, tako prošle.

Kadšto se mogo g. spisatelj tomu ukloniti, pak

obiliežiti plodine samo u obće, kano što n. pr. na str.

159., u red. 10. odosdo, gdie veli, da ima Gornja Gvi

neja sve plodine tropske Afrike. Tako cienim takodje,

da nevalja navoditi sasvim navadnih stvarih, kano što

domaću našu stoku; n. pr. na str. 157. i 163. i dru

gih; ili, ako se napominju, neka se to čini samo gdie

kojimi riečmi obćenimi. Drugo je to ondie, gdie se

samo sobom nerazumije, da i toga imade. U Sahari je

m. pr. pravo, da se pominje ono malo prirodninah, što

se na njoj nalaze (str. 164., red. 2. odosgor.)

Sliedi dio II. o poviestnom pregledu, o tudjih

imenih i ostalih pojedinostih, pa na posliedku o jeziku.

Alman'sor been Abdullah.

Arapska pripoviedka.

(Nastavak str. 198.)

Uzdahne Alija iza dna duše, te nastavi:

„Dietcu smo mirno odhranjivali. No se strašna oluja

sgernu na vedru nebu, te nam zadèrma i uznemiri naš

miran život.Gromudariizvedra neba u kulu od Alhambre.

Zulejma,— tako se odprije zvaše Donna Clara, –

odmetne se od viere odhranitelja svoga, te postane

keršćanka. A ja prihvatim primier njezin, te postanem

kèršćanin i prozovem se Don Gonsalvo. Ah, cèrna

kobi, kako li si me sukobila! Jer kako je to čuo moj

prijatelj, nije prihvatio moga primiera, kano što sam

se bio njemu nadao, nego mi poruči, tko je neprijatelj

vieri njegovoj, da je i njegov. Kaza mi, da neželi više

vidieti diete svoje, već da će ostaviti Španjolsku na

vieke, pak da će u svetoj Mekki, žèrtvovati moje diete

gnievu Allahovu, da kérvlju i sinovljom opere kriv

nju otčevu. I bude od rieči, razbojnik! Putnici iz

Marokka javiše meni grozno to dielo. Ah, Alman

soru, moje diete! Onaj, koga si zvao otca, usmerti

tebe, dok tvoj pravi otac za tobom lije grozne suze.

О, Bože, zašto si me tako kaznio, da sam jedan jedini

otac, koi nepoznaje sina svoga? Ah, Almansoru!“

Ovdie se strese, kano od groznice, te, oklopiv

rukama obraz, vrisne plakati i jecati. Osvoji ga ot

činsko čuvstvo. On osieti pokajanje u sèrdcu.

Don Enrique slušaše njega, takodje do suzah raz

tužen, te, pošto je Alija prestao govoriti, reče:

– To je zaista strašno dielo, koje nedolikuje

niti razbojniku, a kamo li niegdašnjemu prijatelju va

šemu. Pa kako li ste mu se osvetili za to grozno

dielo? Imali ste kćer njegovu u rukuh svojih.

- Kéršćanin se nesmije svetiti. A tako sam za

boravio osvetu! odgovori Alija : Zulejma, pošto sam

јој јаvio, da je Almansor ubijen, vrisne plakati, te pla

kaše bez patiska. No sam joj ja zatajao svezu s pri

jateljem svojim, pače bih ga pred njom korio, pa joj

nebih kazao nikad, da je Almansor moj sin, a ona

kći ubojice moga sina.

-- Od sèrdca vam zahvaljujem, Don Gonsalvo,

što ste mi povierili ovu tajnu! reče Don Enrique: Sad

vidim ujedno, zašto se Donna Clara tako dugo ustru

čavala, samo da sesa mnom nevienča. Alise nežalostite,

Don Gonsalvo, već hajdemo u dvoranu medju goste,

da se malo razbistrite !

Na to udju obojica u dvoranu, te se oproste sa

gosti svojimi, koji su se na odlazak bili već spremili.

IV.

Noć bijaše vèrlo krasna. Nebo je bez ikojega

oblaka bilovedro. A miesec ivierne mu drugarice,zviezde,

svietljahu, i u najzabitniji kutić šaljući svietlo svoje.

Ovakvu noć može razkriliti samo južno nebo.

Dvanaesta je ura već prošla. A iz dvora Alijina

izlaze gosti,te jih odvoze jedna kola za drugimi. Pošto

su se tako od bielih dvorovah svi oddaljili, ostane sam

Alija s tobožnjom kćerkom na dvoru. Poljubiv ju u

vedro čelo, pogleda ju oštro, da se sva odstraha upro

pastila, te, želeć joj laku noć, ode u ložnicu svoju.

26“

Zulejma, iliti Donna Clara podje sa služkinjom u

odaju. A služkinja, pošto ju je svukla, otide. Tako je

Zulejma ostala sama. Оna klekne pred propelo, pa

se, roneć grozne suze, moljaše Bogu.

- Kad se izmolila, legne u postelju, te nastojaše,

da zaspi. Ali joj san nehtie nikako doći na oči, već

ju okretaše po krevetu, kano ono čeljade, koje ima

nemirnu saviest, tega ona i peče i proganja. Ustane iz

postelje, klekne pred propelo, te se stane skrušeno

moliti. Svèršiv molitvu, obuče se u tanko odielo od

indjijskoga platna, te bude nalik na morkinjicu-vilu.

Približiv se k prozoru, odtvori ga, te nasloni glavu na

bielu ruku. Dugo vremena gledaše kroz prozor, mu

kom mučeć, kano stiema. Samo joj po koi uzdisaj iz

biegne iz mladjanih grudih.

U jedanput reče turobnim glasom:

— Almansoru, nezaboravljeni moj ljubavniče!

Sutra će u ovo doba tvoja Zulejma ležati u tudjem

naručju. A ti me nemožeš odkupiti; jer počivaš u

Iladnu grobu. Nije moguće, da bi me htio moj otac pre

variti. Kaza mi, da te je pravi otac pogubio; ali za

uzrok neznam. Jaoj, kako je tvoj ubojica ranio moje

Ovdje postane; jer su ju suze oblile. Dosietiv se

potom niećemu, reče:

– Prosti mi, Bože! Izpoviednik mi je naložio,

da o Almansoru ni misliti nesmijem; jer nije kéršća

nin. Ah, uzeti ću Don-Enriquea; ali mu moje ljubavi

nikad žèrtvovati neću!

Naricaše jošt zadugo, gledajuć kroz prozor, koi

je bio na dvorski vèrt. Lahor piri, te selišćem poigrava.

A potočić žubori u tihoj noći. Sve je u dvorovih i

okolo njih i mirno i tiho.

U jednoj samo odaji razi zemlje gori svieća.

Vierni sluga Alijin, Pedrillo, svuče odielo, te stupi jed

nom nogomu postelju. Ali kad evo netko pokuca čversto

na dvorskih vratih ! On sezaogèrne bèrže bolje plaštem,

te, mermljajuć odvelika nezadovoljstva, izadje na hodnik

i odtvori vrata. Pred sobom vidi čovieka u Španjol

skom odielu, te ga zapita ponizno, što želi, i reče mu

odmah, da je igranka prestala, pak da su se gosti iz

dvora već udaljili.

– Ja netražim nikakve igre, niti gostih1 prihvati

inostranac: Nego vas molim za konak.*), da prenoćim

Ovu noć.

*) Arapsko noćište.

— Таko mi brade svetca Muhameda, htiedoh reći,

sv. Jelisave! reče Pedrillo: ovaj grad nije gostionica.

-- Ovdie dakle nesiedi više dobri Ale 7

- Čuvajte se, inostranče! poviče Pedrillo, sèrditi:

Samo Zulejma, to jest Donna Clara smije njega tako

zvati; drugi nitko. On se sad zove Don Gonsalvo, kano ·

što se ni ja više nezovem Hamahmah.

Ovo govoreć, zaplamti sav od sèrditosti, te, za

—Što to na vas spada? Idite do biesa, pa si

tražite noćište drugdie!

Ožalošten i osramoćen, stajaše naš inostranac, koi

nije bio nitko drugi, nego Almansor glavom,predvratima.

Promišljaše sam sa sobom, kako je niekad u ovih dvo

rovih po Aliji i Zulejmi veselo bio dočekivan. A sad

mu sluga pred nosom zatvora vrata. Suze mu potekoše

niz mladjano lice. Ode odvratah,te stane stupatiprema

gradskomu vèrtu. A, došav u vèrt, obrati se prema

onoj strani od grada, gdie je bila odaja Zulejmina,

kojoj je prozor u vërt gledao. Već iz daleka vidi, gdie

unutra gori svieća. Postane malo i sav se strese. Hoće

dalje da ide; no mu noge nedaju. Jer dèrhtaše svim

tielom, kano loza, vietrom potresana.

Podbočiv se mačem svojim, stajaše tako nieko

vrieme. A u grudih mu se razbudi strašan nemir.

Unutrašnja ga borba mučaše ljuto.

Spomen od prošlih srećnih danah titraše njemu

pred očima. On se opomene, kako bi često pod onim

prozorem stajao i u veče joj pievao piesme. Da se nije

dubokou misli upustio, bio bi zaista čuo, kako se pro

zor od odaje Zulejmine odtvorao. Ništa odtoga nesluteć,

približi se k prozoru, te se upre u obližnje staklo, od

lučiv zapievati piesmu, koju joj je često pod istim

prozorem kano mladić pievao. Zapieva:

„Gdie si, dušo moja,

Bogom posestrena, -

Iz davnieh vremena"?

„Čuj, ja sam bez tebe,

Bez tvoga oka, mila,

Kano sivi soko

Bez desnoga krila !“

(Nastavak sliedi)

Polet na mОРе.

Dodatak.

(0statak str. 196.)

U splenu bijaše Inglez, od koga nas je izbavio

Francez, spas svega družtva.

Neću togainglezkogačovieka ni do vieka zaboraviti,

kako je obradovao sve kolike putnike, kad se napolje

odnio. On mi siedi ondie još jednako pred očima moje

pameti. Kako je opružio noge, kako se ukočio, kako li

je podbočio četvorokutnu glavu svoju, pokritu našuše

renom, cèrvenkastom, kovèrčastom kosom , kako je

zievao, gledajuć zemljokaze i premećuć svakojake spise

i hartije, hajao i nehajao za sav kolik sviet, gradeć

se onako, kano da je sam dokučio veličanstvo postojn

ske špilje, te prezirao čeljad oko sebe, — sve vidim

ovo pred očima tako živo, kano da gledam usebice.

On sieva osievkom čversta i okorela gospodstva,

što se po odielu i po svem vladanju može poznati. A

opet se čini i tvèrdica i šugavac. Obraz mu je dug,

bliedji, nego cèrveniji, pravilan po hellenskom tvorilu,

a opet neplemenit. To je Helenac kano Židov, a

Židov kano Helenac, sin svetoga pisma staroga za

vieta, u kratko Inglez.

Sa strane su mu lica izkićena dvama obrizima,

što su nalik na granata dva repa lisičja. A i žilavje sav

čoviek, kano lisac. Jer, kad su svi jednim glasom na

njega vikali i grajali, niti nekrenu nosom; nepomične

mu stajahu gornje ustne,do gola obrivene. Onsiedjaše,

kano stanac-kamen, koi je izniko iz zemlje.

Ustne su mu prilično širokei otoboljene,žućkasto

cèrvenkaste. Ali pokazuju tvèrdu volju i postojanstvo,

kano da su od mramora. Nemicahu se niekako ni onda,

kad je zievao taj lord, taj na svem svietu bielom jedan

jedini gospodin i gospodar. Jest, ono bijaše takav pra

Ilik ingležtva i ingležine, mili čitatelju, kako ti ga

opisuje moje pero!

Reći nam valja na kraju toga opisa, Inglezka je

mikrokozam u makrokozmu, malen sviet u veliku svietu,

kano sitan očalim u veliku toku. Tovidimo i danas u tako

nazvanoj politici, da je Inglez, kano čovik-samoživac,

koi neprianja ni za ovo, ni za ono, kano pravi niobajac,

sebi stvorio sviet oseban, sviet, lukami zalučen od

ХLVI.

Postojnska je špilja rodila pjesmu, koju smo kerstili,

te na sviet izdali pod imenom: Cudnovata špilja. Ker

štena je ovako; jer ona mašta nije zavriedila drugoga

imena. Oko nje tumarajuprividjeniishvaćeni likovi vèr

veći zaistaučudnovatu redu ineredu, kano što je špilja,

mati njezina, različita, roneć se u vode čudotvorja.

Оna je piesma to isto, što je stvar, utaknuta u

vrelu Karlovih varah. Izašla je kano okamina, ista

“ istovetna čudnovata špilja.

Ima vieštih rukuh, koje znaju od kruha graditi i,

uvijati koješta, a od voska još više i umietnije. Znaju

uliepljivati svakojake likove, kuće, dvorane, cvietne

kitice, kotarice ... Mi se svemu divimo. Ali što je to

prema onoj kamenoj gradjevini? Što li je sav rukotvor

prema onomu bogotvoru, samotvoru nedokučljive vieč

nosti, koja se odkriva po gotovu naga oku ljudskomu

u okviru prirodnih pojavljenjah?

Zašto jih nismo viernije opisali? Već smo rekli

jedan razlog; jer nismo naumili, da u lovoljimo čitatelju

ljubopitnost, koju hoćemo samo da dèržkamo, da u njem

nemiruje, već da ga zove na lice postojnskih čarolijah.

Ljubopitnost neka zivka onamo čitatelju serdce glasom

liepe žene, ili dievojke!

Drugi je razlog, što pomenut opis nije sliedom

sliedio čudotvornoga poleta, mnogo važniji, te odgo

vara sam sebi u pitanju. Zar je kist čovieka, i slikara,

doraso, da cérta pravionu, a nepravionu palaču onoga

prastaroga zidara, onoga svietosazdatelja ?

ХLVII.

Dok mislim ovakve i svakojake misli, u to se

odlazku vrieme približava. Svi izadjemo iz gostionice.

Noć bieše zviezdami slabo ukrašena poslije kiše.

Nekoliko koračajah podjemo, te dalje od kolo

dvora dodjemo do velike daščare, od dasakahsagradjene

dvorane, koja je ono veče bila sjajno razsvietljena na

slavu zabavnim, premla slabo razkošnim putnikom, a

osobito pievačkomu družtvu mladih Slovenacah.

U dervenoj dvorani bijaše ista miestna glasba, koja

je svirala, te svirkom razigravala igralište u Postojin

skoj jani. Kano što u opisanom igralištu, tako bijaše

i ovdie sviet radostan, čineć veliko veselje.

Glasba sviraše slovenske komade, zamienjujuć se

blagoglasnom piesmom slovenskih sokolovah, Koji su

ondie u liepoj i čitavoj kiti bili udruženi.

Kad pogledamo slovenske mladiće, vidimo, da se

oni domovini obriću učiniti zaviet, kojim se valjalo sva

konu Slaveninu zavietovati na svetčan način, kad mu

je otežao jaram tudjinstva. Njim iz očijuh sieva živa

nada, da će izbaviti domovinu, očistivši ju od tudje

206

plieve, da će biti čvèrsti stupovi slovenske i svesla

venske uzajamnosti, bratinske ljubavi medju srodnimi

plemeni, valjani nosioci sloge i narodnosti, što je dvoje

postalo svetinja slovenskomu sèrdcu.

Slovenska je narodnost,— otom nitko nedvoumi,—

u vremenih premnogih burahpodniela brodolomlje; malo,

štojoj se ladjica spasenja nije razkèrhala okèršutudjih

ljagah. Ali evo nam danas slovenske mladeži, koja je

nesamo izbavljena, već i novom snagom narodnosti

osnažena !

Slovenski mladići izletieše iz obćega brodolomlja.

Kano da su tajčas okriljeni krilima orlovima, preletieše

burne talase nemilih vremenah. I evo ! već jih vidimo,

gdie u duhu narodnosti nadkriljuju tlačitelje i nezvane

učitelje svoje, grabeći suncu žar prosviete.

Slušajući slovenske piesme, od miline gledajući

pupoljaki cvietni razvojak slovenske narodnosti, očeku

jemo uz ugodne časove boravljenja — podvoz. Do

skora dozviždi.

Kako cèrnac zazviždi, odmah pohitimo, svi put

nici, u naručje njegovo. I, potraživši kola, siedemo.

Svaki nadje po udesu kolesinu svoju. Ali nas zadesi

po izboru družtvo u blizini neugodnih sinovah odabra

noga naroda.

Tako, boraveći mučnu ovu noć, pregorievamo sve

zlo,svejednako nazirući u pameti sutrašnji osvitak dana,

sve sluteći, daje blizu Zidani most, da nije daleko mila

ХLVIII.

Oblaci su se odniekle natuštili, pa su cèrnim di

mom zapušili i ono malo zviezdah. Noć je mèrkla,

burna i vlažna. Neda Sanku na oči, nego se čoviek

verti ovamo onamo od muke, kano na ražnju sanlji

vosti, a beza sna. Oblaku na razmakuvirisienka blieda

mieseca kroz prozor od želieznih kolah. Dok se ovako

borim sa snom, dokoterijamo se do one divlje i grozne

okoline, koju hoću da opišem.

Pred Zidanim mostom, medju Krasom i Zidanim

mostom sbija vragolije, ako možemo kazati, proteže se

i stèrši predivna čarobno-divlja okolina, koja se do

Tirolske i Švicarske u Evropi možebiti nigdie više

nevidi.

Bijaše naša dužnost, da ju prikažemo kako tako

na polazku, kad smo ju gledali, bielim danom razsviet

ljenu. Ali, što nije mogo uraditi polazak, neka vérši

povratak.

Na lievoj strani i ob desnu čine straže pred

kraškim ispolinom kamenim kano vihrom otesane zi

dine, gole stiene, razdvojene, prave klisurine.

Tom ladnom dubodolinom šumi i bučiSava, otima

juć se od svakojakogakamenja, borećsesa čitavimistie

nami i stienurinami, koje ju sretaju, ležeći nagomilane

Tiek nije širok; ali je gdiegdie strahotan idubok,

naročito na onih miestih, gdie kamene ruke, kosmate tra

vom, germljem i mahovinom, stiskuju u uzko naručje

silnu vodurinu. Drugdie se voda opet razlieva, te je

plitka, da se svaki kamenčić vidi. Voda je bistra, te

žubori, kano polupuna čutururina dakako od ogromne

miere. Onda vidiš opet, gdie se čitave odlomčine

od kamenja i lome i rone u vodu. To su samotvorni

kamolomi, tvornice šljunka.

Nebi čoviek vierovao, kad pogleda pokraj zagre

bačke Save šljunak, kako je ugladjen i obo, da je taj

isti, koi je sad tako maljušan i točan, u praliku svo

jem velik, šiljati nesgrapan. Šljunak, što ga voze

revni Kranjci u perivoje i na puteve, nijeu praliku ino,

većprost, šiljastkamen. Ali ga Sava prima na brus, paga

gladi, pa ga koterškaj, perigaivaljaj, dok neizadje ugla

djen u oblu obliku, kako ga vidimo na perivojskih

stazicah.

Sjunak nam je sviedok, koi dokazuje, kako se

neotesano tielomože bezprestanim gladjenjem najposlije

ugladiti. .

То vidimou Savi. Kakoteče,tako onagladišljunak.

A bèržim terkom terči tik do nje gvozdeni parni konj.

Premda je pored želieznične prugeponajviše pusto

stienjei kamenje, samogdiešto pokriveno zelenim krilja

kom cèrnogorice i jelovine, te svejednako proviruje

gotovo svagdie žalostna plieša, ili mahovina, ili snizak

gèrm papradi: putovanje kroz ovu visoku dunaču gorsku

nije opet dosadno; jer se te jednolike slike prirodne

izmienjuju, same sobom neobične, neobičnijom izmie

nom samotinjah i pustinjah.

I kućica kakva stanara, planinca, viri smiono

gdiegdie iz zaklona stara duba, ili izpod strehe, ili

izpod stiene, ili izpod bèrda, kano iz potaje. Pa oko

nje raste svašta pomalo. Ima i poljice za pasulj i

grah, za kértolu; ima i brajdica (odrina) s klupicom;

ima i čokoće kano vinograd, ivoće, pa igorska rudinica

sa stadom kozah,može biti i koja kravica, koju pase na

užetu pastirica.Tojesve,pa dosta za ljubav,za pobožnosti

zadovoljstvo. Ali takva gospodarstva dolaze češće i liepše

ondie bliže Krasa, gdiesu stanovii stanari uvećoj шieri,

207

daje od Ljubljane, mimo koje smo projurili, razabravši joj

samo krovna kruništa i sliemena, odvedre Ljubljane, koja

sjedi nasred sriede onih cérnih barah i perljotinah, kano

biela cerkva u pustinji. Utišti nam se u dušu, kano

biela ploča na cèrnini.

Dalje smo vidieli u kéršu, gdie se pase liepo i

bismo stado rumenih, debelih kravah planinskih, pa i

momka-planinca, koi je pleo sebi lietni slamnjak.

Ali sad na povratku nevidimo žalibože ništa očima,

već sve u pameti. Jer je noć. Mislimo, da idemo na

ХLIХ.

U želieznih kolih plamsa bljutava uljanica, te sipa

svietlo prema meni na žut obraz Mojsije jednoga, koi

je iza dna duše hèrkao, pružajuć duge i koštunjave

noge na moje siedalo. Ali što ćemo ni! San nezna, što

radi, a na javnih miestih valja primati i zlo i dobro.

Нérkanje, priekorno to vladanje, jednozveko zve

ketanje kolesah, ljutina, kako je moj suputnik smion,

prisluškivanje uzdisajah, što su podirali iz serdacah,

snom brigah oslobodjenih i utaženih, sgadjanje životnih

dogadjajah po certah uspavanih obrazah, što je koga u

životu zadesilo, a osobito žalost,što nisam mogoi opetgle

dati po volji bajno-divlje smèrtne skokovevodene preko

stérmih stienah i liticah, noćnih strahotah, što jih tuče

i preskakuje biesan, tiesnom bèrzicom sužen, zelen

talas plahovite Save, te vode gorske.

Talas je sužanj. Pokorava se samovoljnosti lužke

Save, koja rovi, te tišti usov za usovom silnih vodu

rinah. Mladjana Sava nije ovdie još krupna žena, nego

je svakako napon-dievojka. Ali meni bijaše milija u

gorskom, mladjanom obliku, nego što mi je pored

rodnoga grada, gdie je već zrela žena, malo požutiela,

malo odebljala, radjajuć bez odmora ribu, i gladeć

šljunke. U kratko da kažemo, u planinah je Sava ne

dužna dievojka, a ovdie je griešna, pače zlotvorna;

jer ovdie grabi žertve svake godine, otima, varajuć

plivače i plivačice, što se povieravaju zagerljavanju

njezinu.

Ali nepsujmo Save nikad i nipošto; ona je opet

našaRajna! Ona vežesvezom ljubavi hèrvatskoskranjskim

plemenom, koje služi Hèrvatom, kano što bugarsko

Sèrbom.

Svako je pleme na našem jugu namienjeno dru

goj radnji. A samo sva plemena zajedno mogu sagra

diti dom srećne budućnosti.

Naš je narod na jugu jedan jedini čoviek.

- važnija od ruke.

Hervatska mu je jedna, a Sèrbska druga ruka. A

Slovenska je jedna, a Bugarska druga noga. Skini

ruke, ili noge, skini jednu ruku, ili nogu, kud će,

kamo li će čoviek! Ruka je važnija od noge, a noga

Svaki je ud i važan i potreban. Ima

za se nesamo dužnost, već i pravo.

Serdce je razdvojeno u dvie kérvne klietke. A

to su dvie cèrkve.

Um i pamet zapada tomu čovieku poviest prošlih

viekovah. A фuša je izkustvo sadašnjih nesgodah,

Volja je zajednička želja za jedinstvom. A razum

uzpreže volju.

Razbor razabire ono, što može, što li nemože

A razlog razlaže sadašnje sile.

Ali – glava! Glie je ta? Ta, jaoh! još razvijena

nije; na vérbi je svirala.

Jer glavi treba jedne sloge i složna mišljenja. Po

glavi se čeljade prozove.

biti.

Blago si pušiocem! Stanem se kajati, što nisam

pušilac, A jednako mišljah ove misli. Bijah sav u miš

ljenju, kano diete u povojih. To mišljenje postaje spa

senje, kad čama hoće čovieka da napada. Tako se lju

ljah u kolievci ružičastih nadah našega naroda. - У

Potom stanem misliti, što ovi ljudi misle oko

mene? I to je stvar vriedna mišljenja, dosta poštena

radnja za čovieka - mislioca u neradu. Stanem misliti

od bezposlice o toj čeljadi, što spava i hèrče. Jedno

misli o srećncij i nesrećnoj ljubavi, drugo sanja o tër

govini, treće o dobivenih, ili izgubljenih novcih, svako

o drugom, a svi o svačem.

Onda mi padoše na um premnoge cèrkvice i ša

ljive dosietke, koje je u šali sbijao gospodin jedan,

prevèrli domorodac, kad smo onamo putovali, gleda

jući na svakom brežuljku, ka' i na nebotičnih vèrhovih

dèrvene hramiće. Ali su te dosietke tako istinite, da

se nesmiju još danas turiti u sviet; jer su istinite.

Mnogo je dakle istinito, što nesmije biti javno.

Ali to sve prodje sad nevidjeno. Ol cèrkvicah,

pa ni od dosietakah nema ni glasa, ni poglasja, a mi

smo u Zidanom mostu, gdie Sava još jače šumi i huji.

Stigav onamo, gdie ima zaista zidan most, po

gleda jedan putnik drugoga, čudom se čudeć jedan

drugomu. Svim bijaše spoljašnja prilika, kano da smo

se u zelenoj vodi okupali, žutom mašću namazali, iz

gladnieli i ožednieli, kano da smo izašli kitu iz ždrie

lah, niekakvi Jonaši putnih voljah i nevoljah. Osim

toga biesno narešeni postojnskim blatom, nakvašeni ku

208

šom, izmučeni, zamoreni, kano vojska u Katabazi, koju

opisuje hellenskim perom Хenophont.

u Svako čeljade bieše samano i upërljano, kano što

je i sunce bilo niekako blatno i okaljano, koje nas

je ono jutro više kranjskih planinah na povratku po

zdravljalo i pratilo.

L.

, a Ali staro sunce rudi od iztoka; viri kroz prozor

bielih oblačinah. Tvori dobro: osušuje puteve i raz

tjeruje noć. Vodi za ručicu liep danak.

Dan nazemlju! I opet se mahne repina odželieznih

kolah terzati i micati, a strah stane hvatatigladnaput

nika , koi je tek zalagao zajutrak. Viedogonja nečeka.

Zato poletimo i opet svako na miesto svoje, kano ko

1koši na siedala.

Svako zažmuri, te se uveze u more kojekakvih

snovah i osnovah. Moju dušu zabavljaše uzor prirodne

i umietne krasote, Miranare, što će mi sjati u grudih,

kanoviečnazviezdaživoga krasoslovlja. Jasnu ovuzviezdu

zamračivahu oblaci kraških i postojnskih prividjenjah.

Zelieznica leti sve bèrže i zamašnije, kano da se

žuri kući, znajuć, kako nam žude domorodna sèrdca

što bèrži povratak u milu domovinu, u grad Zagreb,

u dragi zavičaj, na domaće ognjište, u krilo i naručjepo

гodicah svojih. Aporedsve ugodbe dodija nam parni dim,

kolesni štropot, taj miomiris kamenoga ugljevlja, trešnja

i lomljavina kostih, što kinji putnika iu želieznih kolih.

Sve je krasno i divno; ali je Hèrvatska sèrdcu

omiliela. Hèrvata hvata domobolja,kano Švicarca i na

kom tri dana, što je ostavio domovinu.

Tako bujnih poljah, tako ljubkih i umiljatih bre

žuljakah, što su kano razasuti jaganjci od visokih pla

ninah, tako zelene loze vinove, tako ubavih livadah

i rudinah, tako merklih lugovah rastovih, tako liepih,

vedrih i pitomih, i novih i starih selah, tako jednako

ugojene stoke, tako čiste čeljadi seoske, koja bi mogla

služiti svakomu za uzor u idyllah, — nenalaziš,brajko,

Ilie nigdje, nego u hervatskoj domovini! To je možebiti

sud ljubovnikov o ljubi; ali u tom ima istima; jer

Ovdie gledamo liepe gradove i biele dvorove gos

polske, koji su prijatniji oku, nego oni vitežki, koje

smo vidieli na Krasu, ili u Savskoj dolini. Naši su nie

kako odtvoreni i vedri, a onisu ni kako zatvorenii mer

kli. Vidimo slavneiponosite stolice hèrvatskih velikašala

Urednik i izdatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Lužnica i Januševac, kako slede, kano biti golubovi u

zelenih germovih i dubravicah nasred ugodnih perivo

jah svojih. Kakav li je mirogoj ugodniji, nego takav

Оnud se prostiru pukle ravne prostorije žitorod

nih poljah hèrvatskih. Sva se okolina ovako zamienjuje,

dok nedodjemo do Susied-grada,što je staristražar glav

noga grada od Hèrvatske. Sad bèrzamo ravnom, opru

žanom, prugom, kano da ju je izbačen hitac iz puške

izpravio i naznačio. Pak u istinu, samo hitac bijaše,

kojim smo hitieli u zagrebački kolodvor. Ali što smo,

hiteći ovako, vidieli? -

(Svèršetak sliedi.)

Književni viestnik.

Ljubica. Izvorna vesela igra iz zagrebačkoga života. U

tri čina. Napisao Avgusto Šenoa. U Zagrebu 1866. Tiskom Antuna

Jakića. 16., str. 93.

U tom komadu pomnjivi spisatelj dovodi dievojku-zasidie

licu, koja hoće da bude mladjana.

Glavna je svèrha spisatelju, da šiba zle navade tudjin

0kvir je čitavoj igri demi

monde.

stva, koje su se uvukle u naše družtvo. Čitava je igra, kano ve

sela slika iz života, prostimi cèrtami živo naslikama, te može na

pozorju jamačno postići kazalištnu svèrhu svoju, — smieh u ob

ćinstvu.

Phaedom ,

M. Mendelsohn, a preveo na sèrbski Jovan Hadžić. U Novom sadu.

ili o bezsmertnosti duše, Napisao

Historija Gruziji. Napisao i na sviet izdao knez S.

Baratov u Petrogradu. U svezku I. opisuje staru poviest Gruzije i

naj-tarije priče gruzijske o došašćin i naselju gruzijskoga plemena

u lavkazu, o chozarskoj navali, o gospodstvu kuće Pišdanovićah

i Kajanovićah, o maćedonskom Alexandru i zamieniku njegovu,

Azonu, do osnovanja gruzijske dèržave. Potom ima zemljopisna

cèrta o Gruziji i o najstarijoj poviesti ove zemlje od osnovanja gru

zijske dèržave do gruzijskoga pokérštenja.

Tolkovyj slovat životago wielikorusskago ja

zyka. Od ovoga tumača živoga jezika velikoruskoga, što ga je

sastavio V. J. Dal, izadje nedavno u Moskvi svezak 12.

Sočinjenija DJeržavina. Akademik Grot skuplja

cielokupno izdanje dielah Déržavinovih, te je već spremio za tisak

dio III. sa slikom Déržavinovom. U Petrogradu.

Russkije svjatyje, čtiimyje vseju cerkoviJu

ili mestimo. Sa životopisi pojedinih svetiteljah. Napisao nad

vladika Černigovski. Izdanje I. u Černigovu.

Cirkevni Listy pro veškerézáležitosti cirkve evanjelicko

luteranské, vydávané od Dr. J. M. L. Hurbana. V Skalici. Razposlan

je nedavno od njih svezak 3. knjige III. Pripovieda izviestno o na

silju, kojim su Magjari skinuli i protierali slovačkoga župnika,

Hodžu; jer je Slovak, koi nije htio reći vèrhovnomu županu svomu,

oholu Magjarn: Imate co za opleta 9. već povika po slovačku:

Ja pian, ti pam! A zato bude protieran.

Narodna tiskarnica Dra. Ljudevitа Саја.