215

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

2/2

011

Irina Dereti UDK: 801.73:141.131Filozofski fakultet Originalan nauni radUniverzitet u Beogradu DOI: 10.2298/FID1102215D

DA LI NAM JE HERMENEUTIKA UOPTE POTREBNA: PLATON O UMEU TUMAENJA

Apstrakt: Platonove refleksije o poreklu, metodama i svrsi umea tumae-nju su mnogo aktuelnije nego to se to obino pretpostavlja. U ovome radu nastoja-emo da rasvetlimo i kritiki preispitamo da li su njegovi pogledi o hermeneutici, koji se artikuliu u filozofskom razgovoru izmeu Sokrata i Protagore u dijalogu Protagora, adekvatni, konzistentni i jo uvek relevantni. Takoe emo pokuati da pokaemo kojem su stajalitu u savremenim raspravama o hermeneutici najblie Platonove ideje i stavovi o sutini i dometima interpretativnog umea.

Kljune rei: Platon, Protagora, hermeneutika, autorova intencija, H. G. Gadamer.

Hermeneutika je od samih svojih poetaka i pre nego to je na-stalo njeno ime koje je, premda grkog porekla, skovano docnije bila povezana sa egzegezom pesnikih tekstova. Veruje se da je Teagen iz Regija (6. vek p. n. e.) prvi otkrio alegorijski nain itanja, tako to je uvideo da se iza surovih pria o bogovima i njihovim incestuoznim, preljubnikim, nasilnim, nepravednim odnosima iznose dublje istine o onim potisnutim silama koje vladaju nama samima, naim odnosima i vienjem sveta koje se u izvesnom smislu nikada ne menjaju.

Hermeneutika se, dakle, oduvek vezivala za tumaenje vie-smislenih, teko razumljivih tekstova poput pesnikih dela ija po-reenja, metafore i alegorije iziskuju potrebu za dodatnim razjanje-njem. Postoje naravno tekstovi, koji na prvi pogled izgledaju jasni i gotovo samorazumljivi, ali se paljivim i minucioznim itanjem moe uoiti da su samo prividno razumljivi, a da su u stvari esto hotimino ili nehotimino dvosmisleni. Kada je re o takvim teksto-vima hermeneutika je uvek na delu, ak i onda kada nisu osveteni svi njeni naini, metode i ciljevi.

U vie svojih dijaloga Platon () smatra da je otkriva-nje autorove -e (misli) pravi zadatak umea tumaenja. Na

216

IrIn

a D

er

etI

primer, u dijalogu Ijon Platonov Sokrat, ini se, s pravom insistira na tome da dobar rapsod, to jest peva Homerovih stihova, mora razlikovati same rei nekog pesnika od onoga to se njima namerava kazati. A to e biti u stanju iskljuivo ukoliko je njihov dobar inter-pretator, to e rei ako je kadar da svojoj publici protumai pesni-kovu misao.1 Kako bi se rekonstruisalo ono to je neko hteo da kae, i time izbegla opasnost od pogrenog razumevanja, Platonov Sokrat u dijalogu Gorgija2 doputa uesnicima da nastave s filozof-skim dijalogom samo ako su njihovi argumenti artikulisani jasno i precizno, ak i po cenu iznoenja neke oigledne istine. U suprot-nom e rizikovati da ostanu nedoreeni, da dovedu sebe i druge u zabunu i da ne odre logiki sled u dijalogu, to jest sled postavljanja pitanja i odgovaranje na ta pitanja. Drugim reima, ak i kada se radi o dijalektikoj, filozofskoj metodi koja se odvija u kritikom razgovoru izmeu obrazovanih sagovornika postoji opasnost od ne-razumevanja onoga to je sagovornik hteo da kae, pri emu se to jedino moe postii, kako vidimo, jasnim i preciznim govorom.

Ako se zadatak umea tumaenja odredi kao otkrivanje istin-skog smisla nekog viesmislenog teksta, namee se pitanje koja je to instanca koja odreuje ta je istinski smisao. Tu instancu, na koju se moemo pozvati, onda kada treba da razluimo pravi smisao teksta od onoga koji to nije, Platon je, kao to ve kazali, nazvao pesnikova . Pod pojmom pesnikova on podrazumeva ono to je pesnik mislio kada je odreene stihove sastavljao, odnosno ono to je svojim stihovima nameravao da kae. Savremena hermeneu-tika teorija to naziva terminom autorove intencije.

Platon uvodi jo jedan pojam vaan za njegovo razumevanje razumevanja a to je pojam koji znai skrivene, a zapravo istinske namere autora koje on iz raznorodnih razloga ne otkriva koristei se, pri tome, nejasnim jezikom i viesmislenim izrazima. Tuma izgovorenih ili napisanih rei suoava se, dakle, esto sa jo teim zadatkom nego to je rasvetljavanje pesnikove -a, a to je otkrivanje onoga to je autor istinski mislio, a to niti je rekao, niti je nameravao da kae. Re je o dubljem smislu pesnikovih rei

1 Up. Ion, 530c. Isto tako, u dijalogu Kratil Platonov Sokrat, dodue, u po-luironinom tonu govori o tome da samo stare rei otkrivaju misao () imenodavca, Cra. 418c.

2 Up. Grg. 454b-c.

217

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

2/2

011

koji je on sakrio do neprepoznavanja vetom upotrebom jezikih izraza. Te tako vidimo da se pored pojma autorove misli ili namere (), kao nezaobilazan hermeneutiki zadatak ispostavlja i ot-krivanje i razumevanje autorove skrivene misli ili namere ().3

Ukoliko je zadatak umea tumaenja, i to pre svega pesnikih tvorevina, prema Platonovom miljenju, razumeti ono to je autor nameravao da kae, onda treba videti koje naine treba koristiti da bi se ovaj cilj postigao. U uvenom ekskursu o interpretaciji Simo-nidove poeme iz dijaloga Protagora,4 Platon na najsadrajniji i naj-precizniji nain utemeljuje naela, opisuje metode i odreuje grani-ce umea tumaenja. Njegova metodska uputstva itaocu su naroito uverljiva zato to su pokazana na samom delu, to e rei prilikom konkretnog tumaenja Simonidove poeme.

Nastojaemo da kritiki razmotrimo da li su Platonova pro-miljanja o osnovama, metodama i dometima hermeneutike veti-ne adekvatna, konzistentna i aktuelna. U tom smislu emo teiti da pokaemo kojem su stajalitu u savremenim hermeneutikim ra-spravama najblie Platonove refleksije i stavovi o sutini i smislu vetine tumaenja.

Kako bismo odgovorili na gore postavljene zadatke, potreb-no je paljivo proitati i detaljno istraiti sam Platonov ekskurs o Simonidu iz Protagore, rekonstruisati kontekst, u kome se javlja, kao i naelni sud Platonovog Sokrata o tumaenju pesnikih dela, kojim se zavrava ovaj deo dijaloga

Poimo od konteksta! U momentu kada Sokrat hoe da napu-sti raspravu sa Protagorom u istoimenom dijalogu, stoga to najpo-znatiji sofista radije voli da dri govore, nego da razgovara, dolazi do preokreta, gde Protagora pristaje na Sokratove zahteve za dijalokom formom izlaganja i miljenja, te se rasprava o etikim pitanjima po-mera ka diskusiji o adekvatnom nainu tumaenja pesnikih dela.

Ovo tematsko pomeranje bi se moglo na sledei nain razu-meti. Prvo, poto je poezija igrala bitnu ulogu u formiranju politike elite u grkim polisima, za jednu takvu raspravu o politikim vrlina-ma, kakva se odvija u dijalogu Protagora, potrebno je utvrditi kako

3 Uporeujui Platona i Isokrata (), Keti Iden (Katty Eden) daje obuhvatno tumaenje pojmova and ; up. Eden 1987: 6067.

4 Vrlo sadrajnu analizu tumaenja Simonidove poeme iz dijaloga Protagora daje Herman Gundert (Hermann Gundert); up. Gundert 1952: 7193.

218

IrIn

a D

er

etI

treba razumeti poeziju na ispravan nain. To Protagora artikulie tako to tvrdi da se obrazovan ovek odlikuje time to je vet u razu-mevanju pesnikih dela.5 Drugo, dva Simonidova stiha, koja Prota-gora navodi, bave se etikom tematikom, tanije prirodom vrline,6 te su i sadrinski posmatrano i te kako povezani sa glavnom temom samog dijaloga.

Protagorino i Sokratovo itanje i tumaenje Simonidovih sti-hova uveliko se razlikuju, premda se obojica koriste rafiniranim hermeneutikim sredstvima: semantikom analizom, komparativ-nom metodom interpretacije itd. pri tom teei da otkriju dublju, skrivenu logiku napisanih stihova.

Po Protagorinom itanju, lirski pesnik Simonid se ne moe uzeti kao primer dobro pesnika, jer protivrei samome sebi. Prota-gora smatra, kako vidimo, da kriterijum umetnike vrednosti jedne pesme nije melodinost njenih rei, uspenost njenih metafora, uverljivost njenih poruka, ve konzistentnost onoga to je u pesmi kazano. Mi bismo kazali, koristei se savremenom terminologijom, da najuveniji sofista za odreivanje lepote pesnike tvorevine ne uzima estetiki, ve logiki kriterijum.

Naime, Protagora smatra da pesnik Simonid protivrei sa-mom sebi kada, s jedne strane, kae da: 1) Teko je postati ovek ba uistinu dobar ( ),7 dok, s druge strane, kritikuje Pitaka, koji kae to isto, naime kako 2) Teko je dobar biti ( 8 ).9 Izgleda, da-kle, da pesnik nikako ne moe biti u pravu kada tvrdi i da je teko i da nije teko biti dobar. Pa ipak, ono to na samom poetku ovog ekskursa o pesnitvu slabi Protagorinu kritiku jeste to to on brani svoju tezu o znaaju poezije za obrazovanje, navodei primer Simo-nidovih, po Protagorinom miljenju, loe sastavljenih, to jest proti-vrenih stihova, koji nikako ne bi smeli da poslue kao primer koji bi se koristio u obrazovne svrhe. ini se pak da bi se Protagora mogao

5 Up. Prt. 33863393.6 Up. ibid. 33946.7 Up. ibid. 3391.8 Ve i iz samih ovih citata vidi se da pesnik Simonid i Pitak, jedan od sedam

mudraca, koriste razliite prideve i , pri tome imajui u vidu istu stvar. I jedan i drugi misle na dobrog, estitog i valjanog oveka.

9 Up. ibid. 339c45.

219

FILO

ZOFI

JA I

DR

U

TVO

2/2

011

spasiti od ovog prigovora tako to bi se tvrdilo da kritikom Simonida, sofista zapravo pokazuje od kakvog je znaaja tumaenje pesnitva za razvoj kritikog miljenja i precizne upotrebe jezikih izraza.

Sokratovo itanje Simonidovih stihova potpuno je drugaije od Protagorinog, zato to on ne kritikuje tekst, pre nego to doista razume ono to je pesnik hteo da kae. Platonov Sokrat brani Simo-nida od Protagorinog prigovora, ulazei u suptilnu semantiku ana-lizu Simonidovog teksta, teei da njegovo vlastito itanje poeme bude adekvatno i pravedno. Nalik potonjoj hermeneutikoj tradiciji, poevi od lajermahera pa sve do Gadamera (Schleiermacher, Ga-damer), Sokrat na ovom mest