Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet

Odsek za filozofiju

Doktorske akademske studije

Seminarski rad iz Filozofije duha

Tema: Da li je regulativna kontrola nužna za pripisivanje

moralne odgovornosti?

- jedna rasprava povodom problema slobode volje -

Mentor: Student:

dr Drago Đurić Marko Perić

Januar, 2011. Beograd

1. Uvod

Jedna od osnovnih zdravorazumskih intuicija povodom problema slobode volje

ogleda se u principu alternativnih mogućnosti, tj. u verovanju da je neophodno da neko

ima mogućnost da učini drugačije da bismo mu uopšte mogli pripisati moralnu

odgovornost. Ovu intuiciju u velikoj meri je doveo u pitanje Heri Frankfurt (Harry

Frankfurt) svojim čuvenim primerima. On je pokazao da nekome možemo pripisati

moralnu odgovornost čak i onda kada agent nema alternativne mogućnosti, tj. kada agent

ne može da učini drugačije. Ovi primeri ukazuju na snažnu potrebu za preispitivanjem

osnovnih intuicija i verovanja povodom slobode volje i moralne odgovornosti i u velikoj

meri otvaraju put ka zastupanju jednog kompatibilističkog stanovišta.

U ovom radu pokušaćemo da pokažemo neke prednosti kompatiblističkog

stanovišta u odnosu na libertarijanizam povodom problema slobode volje. Ovaj postupak

sastojaće se iz dva koraka, odnosno dve etape. Suština prvog od ova dva koraka odnosiće

se na kritiku libertarijanističke koncepcije slobode volje i to preko kritike dvaju osnovnih

principa na kojima ona počiva, principa alternativnih mogućnosti i principa krajnje

odgovornosti. Druga etapa sastojaće se, pak, u izlaganju razloga zbog kojih smatramo da

je kompatibilistička pozicija po pitanju slobode volje utemeljenija i manje opterećena

problemima koji su pogubni po libertarijanizam. Međutim, prednosti, odnosno nedostaci

ovih dveju pozicija biće razmatrani uporedo, tako da neće predstavljati dva potpuno

zasebna i nezavisna dela rada. Takođe, u ovom radu ne pretendujemo da izgradimo neku

novu kompatibilističku poziciju, niti da damo jedan celokupan prikaz takvog poduhvata.

Pre svega, želimo da uporedimo libertarijanizam i kompatibilizam povodom nekih

problema slobode volje i da pokažemo nedostatke prvog, odnosno prednosti drugog

pristupa u rešavanju tih problema.

Osnovni cilj ovog rada sastojaće se u detaljnom ispitivanju principa alternativnih

mogućnosti i utvrđivanju da li on predstavlja nužan (ili možda dovoljan) uslov za

pripisivanje moralne odgovornosti, ili je, pak, potpuno irelevantan povodom zasnivanja

moralne odgovornosti i slobode volje.

1

2. Alternativne mogućnosti

Princip alternativnih mogućnosti je jedan od osnovnih načela na kojima se temelji

libertarijanistička koncepcija slobode volje. Naime, libertarijanizam je filozofska pozicija

povodom problema slobode volje koja se temelji na dva principa: na principu

alternativnih mogućnosti („alternative possibilities“) i na principu krajnje odgovornosti

(„ultimate responsibility“).1 Principom alternativnih mogućnosti se tvrdi da je neka osoba

moralno odgovorna za ono što čini samo ako ima otvorene alternativne mogućnosti, tj.

samo ako može da učini drugačije.

Libertarijanci, dakle, odbacuju kauzalni determinizam, po kome bi sve radnje koje

neka osoba izvodi bile uzrokovane nekim prethodnim stanjem stvari i na osnovu čega ona

ne bi mogla da učini drugačije. Budućnost te osobe shvata se kao shema razgranatih

mogućnosti, odnosno kao „vrt sa stazama koje se račvaju“ („garden of forking paths“),

kako je to Borhes efektno zapisao.2 Dakle, ako bi determinizam bio istinit, onda bi čitav

život pomenute osobe mogao biti prikazan pomoću jedne prave linije koja se od prošlosti

proteže ka budućnosti. Libertarijanci, međutim, smatraju da ova slika protivreči

osnovnim intuicijama ljudskog razuma povodom slobode volje, kao i da ovakva slika

ljudskog delovanja ne ostavlja nikakav prostor za moralnu odgovornost. Naime, pod

pretpostavkom da determinizam važi, ako neko učini nešto, on bi to i morao da učini, jer

ne može da se uzdrži od činjenja toga. U tom slučaju bi neko mogao da se brani time da

to prosto nije bilo u njegovoj moći, jer nije mogao da ne učini ono što je učinio.

Sa druge strane, postojanje istinskih alternativnih mogućnosti omogućava nam da

osobama pripisujemo moralnu odgovornost kao i da svoj život tretiramo kao još

„neispisanu knjigu“ u kojoj je moguće promeniti buduće događaje. Drugim rečima,

libertarijanci smatraju da je sloboda volje, a samim tim i moralna odgovornost, 1 Kane, R., „Libertarianism“, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. pp. 5-7.2 Zanimljivo je da gotovo svi koriste ovu Borhesovu sintagmu da bi slikovito predstavili libertarijanističku intuiciju o postojanju alternativnih mogućnosti. Borhes se, međutim, u tekstu koji nosi naslov „Vrt sa stazama koje se račvaju“, pre svega bavi problemom vremena, a ne problemom slobode volje. Ipak, ova dva problema su međusobno veoma čvrsto povezana, jer se libertarijanistička slika otvorenih mogućnosti upravo zasniva na shvatanju otvorenosti vremena u budućnosti („open future“). Up. Borhes. H. L., „Vrt sa stazama koje se račvaju“, Maštarije, Paideia, Beograd, 2006., str. 55-64.

2

inkompatibilna sa eventualnim postojanjem kauzalnog determinizma, te da, prema tome,

sloboda volje postoji, a kauzalni determinizam ne.

Osnovni zadatak kompatibiliste je, stoga, da ispitujući princip alternativnih

mogućnosti utvrdi da li je moralna odgovornost kompatibilna sa kauzalnim

determinizmom i da na taj način ospori osnovne libertarijanističke intuicije povodom

ovog pitanja.3 Cilj libertarijanaca je, pak, da sa druge strane pokažu da je sloboda voljе, a

samim tim i moralna odgovornost, strogo gledano, inkonzistentna sa postojanjem

kauzalnog determinizma. Najjači argument koji libertarijanci koriste u ovu svrhu je

takozvani konsekvens argument („Consequence Argument“).

3. Konsekvens argument

Kao glavni argument protiv kompatibilizma libertarijanci navode argument koji,

po njihovom mišljenju, pokazuje da su sloboda volje i determinizam inkompatibilni. Ovaj

argument je nazvan konsekvens argument, a prepoznatljivu formu dao mu je Piter van

Invagen (Peter van Inwagen). Konsekvens argument se uglavnom predstavlja na sledeći

način:

(1) Ne možemo ništa da učinimo da promenimo prošlost.

(2) Ne možemo ništa da učinimo da promenimo prirodne zakone.

(3) Ne možemo nista da učinimo da promenimo prošlost i prirodne

zakone.

(4) Ako je determinizam istinit, naši sadašnji postupci su nužne

posledice prošlosti i prirodnih zakona. (Tj. mora biti slučaj da se, s obzirom na

prošlost i prirodne zakone, naši sadašnji postupci dešavaju.)

3 Ovde, kao i dalje u tekstu, pod libertarijanizmom pre svega podrazumevamo koncepciju slobode volje koju zastupa Robert Kejn (Robert Kane), dok pod kompatibilizmom podrazumevamo pre svega semikompatibilizam Džona Martina Fišera (John Martin Fischer).

3

(5) Dakle, ne možemo ništa da učinimo da promenimo činjenicu da se

naši sadašnji postupci dešavaju.4

Navedeni argument teži da pokaže da ako je determinizam istinit, onda mi nikada

ne bismo mogli da učinimo drugačije. Kako sloboda volje zahteva mogućnost da se učini

drugačije (princip alternativnih mogućnosti), onda na osnovu nepostojanja ovog principa

sledi da i sloboda volje ne postoji. Na taj način libertarijanci pokušavaju da svedu na

apsurd pretpostavku da je determinizam istinit.

Što se samog argumenta tiče, on se čini veoma ubedljivim, i osnovni zadatak

jednog kompatibiliste ogledao bi se u osporavanju ovog argumenta. Međutim, na prvi

pogled ovo se ne čini nimalo lakim zadatkom. Većina autora smatra da je bespredmetno

dovoditi u pitanje istinitost prvih dveju premisa, a pošto treća premisa predstavlja samo

konjunkciju prvih dveju premisa, čini se da je i sa njom sve u redu. Četvrta premisa, pak,

samo eksplicira ono što je podrazumevano determinizmom. Takođe, čini se da je i čitav

argumet valjano izveden, tako da bi bilo teško osporiti njegovu logičku validnost. Po

Kejnovim rečima, iako su neki autori dovodili u pitanje po neku od navedenih premisa,

najveći broj kritika upućen je na prelaz od treće i četvrte premise do zaključka.

Ova shema izvođenja nazvana je principom prenošenja nemoći („transfer of

powerlessness principle“) i sastoji se u stavu da ako neko ništa ne može da učini da

promeni neki događaj X, i ako je Y nužna posledica događaja X, onda on ništa ne može

da učini da promeni događaj Y.5 Dakle, ako neko ne može ništa da uradi da spreči da se

događaj X dogodi, on neće moći ništa da učini da spreči da se dogodi ni događaj Y,

ukoliko je nužno da ako se događaj X desi, onda događaj Y ne može a da se ne dogodi.

Međutim, uprkos tome što se ovakva shema zaključivanja čini izuzetno

plauzibilnom, mnogi kompatibilisti su pokušali da je ospore. Suština njihove kritike

zasniva se na analizi značenja termina „moći“. Naime, oni smatraju da sve zavisi od toga

kako interpretiramo sintagmu „ne možemo ništa da učinimo...“ i shodno tome, kako

analiziramo značenje termina „moći“ u navedenoj sintagmi. Kompatibilisti predlažu da

navedeni termin treba tumačiti na sledeći način. Sintagma „neko može da uradi nešto“ se

4 Argument navodimo prema: Kane, R., „Libertarianism“, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 10.5 Isto, p. 11.

4

po njihovom mišljenju može prevesti rečenicom „Ako neko želi, odnosno ako pokuša da

uradi nešto, on će u tome i uspeti.“ U tom smislu, ako neko pokuša, na primer, da

preskoči ogradu, on će u tome i uspeti, te dakle za njega kažemo da može da preskoči

ogradu.6 Ipak, ova izmena ne menja ništa povodom prvih dveju premisa, s obzirom na to

da ako bismo rečenicu „Ne možemo ništa da učinimo da promenimo prošlost (ili zakone

prirode)“ tumačili na ovaj način, mogli bismo da prevedemo datu rečenicu na sledeći

način. „Ako bi neko pokušao da promeni prošlost (odnosno zakone prirode), on bi u tome

i uspeo, te, stoga, on može to da učini.“ Međutim, jasno je da je ovaj iskaz lažan, odnosno

da mi ne bismo mogli da promenimo prošlost, niti zakone prirode, čak ni kada bismo to

želeli ili pokušali, tj. čak ni koristeći novouvedeno značenje termina „moći“. Stoga je

jasno da su premise konsekvens argumenta u kojima se pojavljuje navedeni termin i dalje

istinite, dok konkluzija postaje lažna. Ipak, kompatibilistima je upravo ovo dovoljno da

zaključe da je argument loš, jer se, po njihovom mišljenju, on sastoji od istinitih premisa i

lažnog zaključka. To što, strogo gledano, nismo u mogućnosti da promenimo prošlost,

niti prirodne zakone, ne znači da nismo u stanju da preskočimo ogradu ukoliko to želimo.

Kompatibilisti, dakle, osporavaju konsekvens argument preko principa prenošenja

nemoći, ukazujući na to da je ovaj princip loš.

Po mom mišljenju ovakav kompatibilistički napad konsekvens argumenta

dvostruko je loš.7 Prvo, ovakav odgovor kompatibilista temelji se pre svega na

mogućnosti ekvivokacije koja se može javiti povodom termina „moći“ u okviru

konsekvens argumenta. Naime, kompatibilistička kritika za svoju osnovu uzima jedno

zdravorazumsko shvatanje značenja termina „moći“, kao nečega za šta smo sposobni u

najširem smislu te reči, i ovakvo shvatanje primenjuje na tumačenje konsekvens

argumenta. Međutim, „moći“ koje se javlja u konkluziji nije isto „moći“ shvaćeno ovako

široko, već predstavlja mogućnost s obzirom na kauzalni determinizam. Ukoliko su date

činjenice prošlosti i prirodni zakoni, nemoguće je ne učiniti ono što je uzrokovano datim

uslovima. U tome se ogleda suština kauzalnog determinizma. Dakle, ako su dati uslovi

uzrokovani činjenicama prošlosti zajedno sa nužnošću prirodnih zakona, sadašnjost je

6 Isto, p. 12.7 Ovde ne uzimam u razmatranje libertarijanistički odgovor na pomenutu kritiku kompatibilista, jer smatram da njihova odbrana nije dovoljno utemeljena i čvrsta. Ja ću pokušati da izložim jednu inherentniju kritiku ovakvog kompatibilističkog napada na konsekvens argument, a da zatim, najpre predložim, a zatim i izložim jedan drugačiji pristup rešenju problemâ koje konsekvens argument za sobom povlači.

5

nemoguće izmeniti. Ovde se ne radi o tome da li je neko u stanju da preskoči ogradu, već

da li je mogao da učini drugačije, tj. da li je mogao da je ne preskoči, ako su dati uslovi

uzrokovani činjenicama prošlosti zajedno sa nužnošću prirodnih zakona. Jasno je da se

ovo ne bi moglo desiti, s obzirom na samu definiciju kauzalnog determinizma.

Sa druge strane, kompatibilistička kritika, ovako koncipirana, ne samo da ne

osporava konsekvens argument, već dovodi u pitanje i sam kompatibilizam. Osporavajući

činjenicu da se iz nemogućnosti promene prošlosti i prirodnih zakona ne može izvesti

nemogućnost nekog konkretnog postupka (postupka iz konkluzije konsekvens

argumenta), kompatibilisti dovode u pitanje i sam princip kauzalnog determinizma, sa

jedne strane, i uvode mogućnost za postuliranje principa alternativnih mogućnosti, sa

druge strane. A upravo je to ono što je libertarijancima potrebno i što je zapravo bila

težnja konsekvens argumenta. Dakle, izložena kritika ne samo da ne pogađa

libertarijanizam, već predstavlja i ozbiljnu pretnju za sam kompatibilizam.

Stoga, po mom mišljenju, treba odbaciti ovakvu kritiku konsekvens argumenta.

Pravi zadatak za kompatibilizam bi zapravo trebalo da se sastoji u prihvatanju

konsekvens argumenta i argumentisanju da kauzalni determinizam, iako isključuje

mogućnost da se učini drugačije, ne isključuje i mogućnost pripisivanja moralne

odgovornosti. Drugim rečima, zadatak kompatibliste sastoji se u prihvatanju pretpostavke

da kauzalni determinizam važi, kao i posledice koja iz toga sledi, tj. u prihvatanju

činjenice da ne važi princip alternativnih mogućnosti, i argumentisanju da ovi uslovi ne

isključuju mogućnost pripisivaja moralne odgovornosti. Ovaj zadatak je u velikoj meri

omogućio Heri Frankfurt svojim čuvenim primerima.

4. Frankfurtovi primeri

U tekstu Alternate Possibilities and Moral Responsibility Heri Frankfurt putem

niza primera pokazuje da posedovanje alternativnih mogućnosti ne predstavlja nužan

uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. Ovaj tekst je u velikoj meri uticao na

savremene rasprave o slobodi volje, kao i na same koncepcije kako kompatibilizma, tako

6

i inkompatiblističkih pozicija. Osnovna ideja koju Frankfurt iznosi u ovom tekstu je da je

princip alternativnih mogućnosti loše koncipiran i da je potrebna jedna drugačija analiza

ovog principa.

Princip alternativnih mogućnosti je nešto oko čega se skoro svi filozofi slažu i

gotovo ga niko ne dovodi u pitanje. „Generalno, on izgleda tako neodoljivo plauzibilan

da su ga neki filozofi okarakterisali kao a priori istinu.“8 Ovaj princip se uglavnom

izražava stavom da neku osobu smatramo moralno odgovornom zbog onoga što čini

samo ako je mogla da učini drugačije. Dakle, suštinu principa alternativnih mogućnosti

čini stav da je za moralnu odgovornost neophodno postojanje alternativnih mogućnosti.

Upravo ovo Frankfurt želi da ospori u svom tekstu.

On najpre razmatra nekoliko primera povodom odnosa prinude i principa

alternativnih mogućnosti u cilju odbacivanja doktrine po kome prinuda isključuje

moralnu odgovornost kao partikularizovana teorija principa alternativnih mogućnosti.

Osnovna intuicija povodom problema prinude je da u situacijama u kojima je neka osoba

pod prinudom, ona nema alternativne mogućnosti, te da stoga ne može da učini drugačije

nego što zaista čini. Međutim, Frankfurt pokazuje da bi neko mogao da učini isto ono što

prinuda od njega zahteva, ali iz sopstvenih razloga, te da strogo gledano on to ne bi činio

zbog prinude i da bi stoga mogla da mu bude pripisana moralna odgovornost. Ipak,

ovakve situacije su jako teške za procenu toga da li je data osoba delala iz sopstvenih

razloga ili jedino zato što je bila prinuđena na to, te je gotovo nemoguće utvrditi na

osnovu kog uzroka je data osoba delala. Sa druge strane, mogli bismo lako pretpostaviti

da se data osoba ne povinuje navedenoj prinudi, već da učini upravo suprotno od onoga

što je od nje traženo i da prihvati odgovarajuću kaznu. Jasno je, dakle, da u ovim

situacijama osobama pod prinudom nije blokiran pristup alternativnim mogućnostima, te

da one u navedenim situacijama ipak „mogu da učine drugačije“. Stoga, razmatrane

situacije sa prinudom, strogo gledano, ne predstavljaju primere suprotne principu

alternativnih mogućnosti.

Međutim, navedene primere možemo izmeniti na sledeći način da bismo izbegli

pomenute teškoće. Pretpostavimo da neko, recimo Blek, želi da Džons izvede određeno

8 Frankfurt, H. G., „Alternate Possibilities and Moral Responsibility“, The Journal of Philosophy, Vol. 66, No. 23, 1969, p. 829.

7

delo. Putem odgovarajućeg čipa9 koji je ugradio u Džonsov mozak, Blek je u stanju da

prati i u slučaju potrebe interveniše sa ciljem da Džons izvede delo koje Blek želi da ovaj

izvede. Blek ne želi da otkriva svoje namere i samo u slučaju krajnje potrebe posegnuće

za aktiviranjem čipa koji se nalazi u Džonsovom mozgu. Dakle, sve dok Džons vlastitim

izborom i postupcima ide u pravcu ostvarenja željenog dela, Blek ne čini ništa, već samo

nadgleda situaciju. Jedino ukoliko Džons odluči da učini nešto drugo u odnosu na željeno

delo, Blek će osigurati da ipak dođe do ostvarenja dela koje on priželjkuje da Džons

izvede. Šta god da Džons pokuša da izvede ishod će biti isti, izvešće ono delo koje Blek

želi da bude izvedeno.

Pretpostavimo zatim da Džons odluči da učini željeno delo iz sopstvenih razloga,

ne znajući za Blekovu nameru. Blek ne otkriva svoje namere, jer se sve odvija onako

kako on želi. Džons čini sve ka ostvarivanju željenog cilja, te stoga Blek uopšte ne mora

da reaguje. Jasno je da bi Džons u ovakvoj situaciji snosio potpunu moralnu odgovornost

za svoj postupak kao i u situaciji u kojoj su Blek i njegov čip potpuno izostavljeni. U

datoj situaciji Džons nije mogao da učini drugačije, ali bi on izveo potpuno isto delo, iz

potpuno istih razloga, čak i u situaciji u kojima bi imao otvoren pristup alternativnim

mogućnostima.

U navedenom primeru postoje dovoljni razlozi da Džons izvede željeno delo. Od

njega ne zavisi direktno koje će delo biti izvedeno, ali posredno zavisi od toga da li će to

delo biti rezultat njegovog delovanja ili Blekove intervencije. U oba slučaja on će izvesti

potpuno istu radnju, jer ne može da učini drugačije do da izvede ono što Blek od njega

očekuje. Međutim, ukoliko to učini iz sopstvenih razloga, on će snositi moralnu

odgovornost, jer na nju uopšte ne utiče činjenica da je Blek mogao da interveniše, u

slučaju da je Džons odlučio drugačije.10

Dakle, iako je nemogućnost Džonsa da izbegne da učini nešto drugo već da izvrši

željeno delo dovoljan uslov za izvršenje tog dela, ova činjenica ne mora uopšte da

predstavlja objašnjenje tog dela. Džons je mogao da pomenuto delo izvrši sledeći

sopstvene razloge, a ne zbog toga što nije mogao da učini drugačije. Ova činjenica, dakle,

9 Obično se navodi čip ili neki veoma pouzdan način praćena i uticaja koji Blek vrši nad Džonsom da bi se izbegli metodički prigovori s obzirom na nepouzdanost, zavisnost od ljudskih faktora ili fizioloških uslova pomenutih aktera, ukoliko bi se pribeglo nekim drugim vrstama prinude.10 H. Frankfurt, H. G., „Alternate Possibilities and Moral Responsibility“, The Journal of Philosophy, Vol. 66, No. 23, 1969, p. 836.

8

ne igra nikakvu ulogu u objašnjenju ponašanja Džonsa, te, stoga, ne može da igra

nikakvu ulogu u proceni Džonsove moralne odgovornosti. Iz ovog razloga, princip

alternativnih mogućnosti je, po Frankfurtovom mišljenju, pogrešan i treba ga izmeniti na

sledeći način: „neka osoba nije moralno odgovorna za ono što je učinila ako je to učinila

samo zbog toga što nije mogla učiniti drugačije.“11A ovako koncipiran princip

alternativnih mogućnosti se, po Frankfurtu, ne sukobljava sa doktrinom po kojoj je

moralna odgovornost kompatibilna sa determinizmom.

Uvedimo sada termine koje Fišer koristi u tumačenju Frankfurtovih primera radi

što jasnijeg uvida o prirodi principa alternativnih mogućnosti. Termini koje Fišer uvodi

su regulativna kontrola („regulative control“) i kontrola vođenja („guidance control“)12.

Pod kontrolom vođenja Fišer podrazumeva puku sposobnost da neko izvede određeno

delo. U ovom slučaju kontrola vođenja predstavlja puku sposobnost, odnosno mogućnost,

da Džons izvede delo koje Blek očekuje. Regulativna kontrola bi, pak, predstavljala

sposobnost, odnosno mogućnost, da se učini drugačije u datoj situaciji, tj. sposobnost

ostvarenja alternativnih mogućnosti.

Ukoliko sada analiziramo Frankfurtov primer Fišerovim terminima, mogli bismo

reći da je Džons moralno odgovoran čak i u situacijama u kojima nema regulativnu

kontrolu nad događajima u kojima učestvuje, ukoliko ima kontrolu vođenja u takvim

situacijama. Drugim rečima, iako posedovanje regulativne kontrole, tj. pristup

alternativnim mogućnostima, predstavlja dovoljan uslov za pripisivanje moralne

odgovornosti Džonsu, ono ne predstavlja i nužan uslov za pripisivanje iste, jer je, kao što

smo iz Frankfurtovog primera videli, sasvim moguće da Džonsu pripišemo moralnu

odgovornost čak i u situacijama u kojima nema pristup alternativnim mogućnostima. U

ovim slučajevima je dovoljno da je Džons delao iz sopstvenih razloga, tj. da je imao

kontrolu vođenja nad radnjom o kojoj je reč. Iako je Blekov plan dovoljan uslov za

Džonsov odabir i izvršenje željenog dela, on je irelevantan u proceni Džonsove moralne

odgovornosti. Čak i ako bi Blek, zajedno sa čipom ugrađenim u Džonsov mozak, bio

odstranjen iz date situacije, Džons bi postupio na potpuno isti način i izvršio potpuno isto

delo. Kada je nešto u toj meri irelevantno za ishod dela koje je u pitanju, onda je ono

takođe irelevantno i po pitanju moralne odgovornosti Džonsa.

11 Isto, p. 839.12 Fischer, J. M., „Comaptibilism“, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 57.

9

Dakle, mogli bismo reći da, ukoliko Džons nije moralno odgovoran, to nije slučaj

zbog toga što mu u datoj situaciji nedostaje pristup alternativnim mogućnostima, tj. zbog

nedostatka regulativne kontrole nad pomenutim događajima. Drugim rečima,

posedovanje regulativne kontrole nije nužno za pripisivanje moralne odgovornosti.

Upravo Frankfurtovi primeri pokazuju da je moguće zasnovati moralnu odgovornost čisto

na temelju kontrole vođenja. Prema tome, čak i ako bismo konsekvens argument

prihvatili kao validan, to ne bi značilo da bismo time morali da se odreknemo moralne

odgovornosti. Prihvatanjem konsekvens argumenta prihvatamo da kauzalni determinizam

ukida istinski pristup alternativnim mogućnostima, te stoga moramo da se odreknemo

regulativne kontrole. Ipak, time i dalje ne odbacujemo mogućnost pripisivanja moralne

odgovornosti, s obzirom da je možemo zasnovati čisto na osnovu kontrole vođenja. Nema

razloga da pretpostavimo da je determinizam inkonzistentan sa kontrolom vođenja, jer

uprkos tome što kauzalni determinizam ukida regulativnu kontrolu, on time ne ukida i

kontrolu vođenja.13 Sada je, dakle, moguće zasnovati moralnu odgovornost čak i pod

pretpostavkom da kauzalni determinizam univerzalno važi14, a to je upravo ono što smo

hteli da pokažemo razmatrajući alternativni način pristupa rešenju problemâ koje je

konsekvens argumet stvorio po kompatibilizam.

Međutim, libertarijanci tvrde da je princip alternativnih mogućnosti samo jedan

deo njihove koncepcije slobode volje, i to manje važan deo, te da ukoliko insistiramo na

tome da princip alternativnih mogućnosti ne predstavlja dobru osnovu za zasnivanje

moralne odgovornosti, oni to mogu učiniti, mnogo bolje, putem svog drugog principa

slobode volje – putem principa krajnje ogdovornosti. Naš zadatak je da sada razmotrimo

ovaj princip i utvrdimo da li je zaista on značajniji deo liibertarijanističke koncepcije

slobode volje, kao i to da li je moguće zasnovati moralnu odgovornost na temeljima ovog

principa.

5. Krajnja odgovornost

13 Isto, p. 61.14 Fišer ipak upozorava da ne treba prebrzo da zaključimo od kompatiblizma (između moralne odgovornosti i determinizma) s obzirom na primere u kojima su ukinute alternativne mogućnosti na kompatibilizam s obzirom na univerzalno važenje kauzalnog determinizma. Iako je ovaj postupak u principu izvodljiv, on nije nimalo lak i trebalo bi da se sastoji iz najmanje nekoliko koraka. Ovakav argument u koracima mogao bi biti zasnovan na temelju odnosa kontrole vođenja i kauzalnog detrminizma. Up. Fischer, J. M., „The Importance of Frankfurt-style Argument“, Philosophical Quarterly, Vol. 57, No. 228. pp. 469-471.

10

Po Kejnovom mišljenju, raprava o alternativnim mogućnostima predstavlja

isuviše slabu osnovu za utvrđivanje inkompatibilizma između slobode volje i

determinizma. On smatra da je rasprava o drugom principu na kome počiva sloboda volje

daleko značajnija i da predstavlja čvršću osnovu za utemeljenje moralne odgovornosti.

Ovaj drugi princip na kome počiva sloboda volje naziva se krajnja odgovornost, i on

podrazumeva da izvor ili poreklo naših dela leži u nama, a ne izvan nas i van naše

kontrole. Drugim rečima, ovaj princip pretpostavlja da odluke i radnje koje neka osoba

izvodi predstavljaju njene vlastite odluke i radnje koje nisu u potpunosti determinisane

nekim spoljašnjim okolnostima, bilo biološkim, socijalnim, fizičkim ili nekim drugim.

Kejn definiše ovaj princip na sledeći način: „Da bi bio krajnje odgovoran za neko

delo, agent mora biti odgovoran za bilo šta što je dovoljan uslov ili motiv za izvođenje

tog dela.“15 Stoga, princip krajnje odgovornosti zahteva da je bar u nekom trenutku u

prošlosti osoba bila izvor, odnosno uzrok, svojih postupaka, jer ako bismo pretpostavili

da svi postupci date osobe imaju dovoljne uslove za njihovo dešavanje, to bi značilo da i

ovi dovoljni uslovi opet sa svoje strane moraju imati odgovarajuće dovoljne uslove koje

ih omogućavaju. Jasno je da bismo onda imali jedan beskonačan regres. Libertarijanci

stoga zahtevaju da bar neka dela u prošlosti nisu imala dovoljne razloge za njihovo

dešavanje, tj. da su bila nedeterminisana. Samo u tom slučaju bismo mogli biti krajnje

odgovorni za svoje postupke.

Moguće je, stoga, pretpostaviti da putem određenih postupaka u prošlosti, mi

odabiranjem „puta kojim ćemo krenuti“ zapravo izgrađujemo sopstveni moralni karakter,

koji će u budućnosti biti dovoljan uslov za uzrokovanje naših dela. Ovakve radnje kojima

osoba izgrađuje sopstveni moralni karakter nazivaju se samo-formirajući postupci („self-

foming actions“). Na taj način, libertarijanci su u mogućnosti da izbegnu prigovore kao

što je, na primer, situacija sa Denetovim primerom o Luteru.16 Princip krajnje

odgovornosti ne pretpostavlja da mi u svakom trenutku moramo da imamo pristup

alternativnim mogućnostima, već da neki naši sadašnji postupci mogu biti rezultat

izgrađenog moralnog karaktera. To, međutim, ipak ne znači da mi u takvim situacijama

15 Kane, R., „Libertarianism“, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 14.16 Dennett, D. C, „I Could not have Done Otherwise--So What?“, The Journal of Philosophy, Vol. 81. Issue 10, (Oct., 1984), pp. 555-556.

11

nismo odgovorni. Zapravo, po libertarijancima, mi za te postupke nismo direktno

odgovorni, jer nemamo pristup alternativnim mogućnostima, ali smo ipak odgovorni

indirektno, jer smo odgovorni za formiranje svog moralnog karaktera u prošlosti, putem

samo-formirajućih postupaka.

Dakle, sledstveno principu krajnje odgovornosti mi ne moramo uvek imati pristup

alternativnim mogućnostima da bismo bili odgovorni. Dovoljno je da smo bar u nekim

situacijama u prošlosti mogli da učinimo drugačije, i to u onim situacijama u kojima smo

izgrađivali svoj moralni karakter.17 Libertarijanci smatraju da ovakvim „ustupkom“

rešavaju probleme uzrokovane Frankfurtovim primerima i doktrine po kojoj nedostatak

alternativnih mogućnosti ne isključuje moralnu odgovornost. Međutim, oni ne uspevaju u

tome, jer ipak pretpostavljaju da bar neki od postupaka koje osoba čini moraju biti takvi

da su mogli imati drugačiji ishod. Sve primedbe iznete na račun alternativnih mogućnosti

stoga se sada sa pravom mogu uputiti i principu krajnje odgovornosti.

Libertarijanci zapravo samo naizgled rešavaju pomenute probleme, pomerajući

suštinu problema nazad u prošlost. Bez obzira da li se radi o sadašnjim ili bivšim

postupcima, problem alternativnih mogućnosti ostaje centralni problem libertarijanističke

koncepcije slobode volje. Dakle, ne samo da princip krajnje odgovornosti ne predstavlja

snažniju i originalniju osnovu za utvrđivanje inkompatibilizma slobode volje i

determinizma, već on u sebi, kao jedan od ključnih koraka, već sadrži princip

alternativnih mogućnosti, za koji smo pokazali da ne može biti zdrava osnova za

izgradnju libertarijanističke koncepcije slobode volje i moralne odgovornosti.

Međutim, po mišljenju libertarijanaca, kompatibilisti ne uspevaju da shvate pravi

odnos između principa alternativnih mogućnosti i principa krajnje odgovornosti i u prilog

svojoj koncepciji slobode volje navode argument po kome pristup alternativnim

mogućnostima zapravo ne predstavlja dovoljan, već samo nužan uslov za pripisivanje

moralne odgovornosti. Ovaj argument oni izgrađuju pozivajući se na poznate ostinovske

primere („Austin-style examples“).

6. Ostinovski primeri

17 Kane, R., „Libertarianism“, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 14

12

Videli smo da pristup alternativnim mogućnostima, tj. posedovanje regulativne

kontrole, možemo okarakterisati kao dovoljan, ali ne i nužan uslov, za pripisivanje

moralne odgovornosti, kako s obzirom na Frankfurtove primere, tako i s obzirom na

činjenicu da je moguće da se u nekom trenutku ispostavi da je kauzalni determinizam

istinit. U takvim situacijama ne bismo imali pristup alternativnim mogućnostima. Ipak, to

ne znači da bi time bila ukinuta moralna odgovornost u potpunosti, jer je moguće

utemeljiti moralnu odgovornost samo na osnovu kontrole vođenja. Kejn, međutim, ističe

da je moguće uspostaviti vezu između alternativnih mogućnosti i krajnje odgovornosti,

tretirajući princip alternativnih mogućnosti ne kao dovoljan, već kao nužan uslov za

pripisivanje moralne odgovornosti. On to čini pozivajući se na poznate ostinovske

primere.18

Ostinovski primeri imaju za cilj da pokažu da je moguće zamisliti situaciju u

kojoj osoba ima pristup alternativnim mogućnostima i u kojima su njeni postupci

nedeterminisani, ali joj ipak nedostaje sloboda volje. Najkraće izložen Ostinov primer

sastoji se u tome da je iskusnom golferu ostao još jedan udarac sa distance od jednog

metra da pobedi u golf meču, ali, usled grčevitog trzaja u njegovom mišiću on promašuje

udarac. U ovakvim situacijama možemo reći da je on zaista imao alternativne

mogućnosti, jer je dobar igrač golfa i u nebrojeno mnogo sličnih situacija u prošlosti bez

problema je pogađao. S obzirom da je ishod njegovog udarca nedeterminisan, on je

svakako mogao da učini drugačije, odnosno da ubaci lopticu u rupu.

Dakle, ovo je primer situacije u kojoj je osoba mogla da učini drugačije i njen

postupak je bio nedeterminisan, ali je ovaj postupak ipak posledica greške, slučaja,

odnosno nečeg nenamernog i neželjenog. Kejn stoga zaključuje da je posedovanje

alternativnih mogućnosti zajedno sa indeterminizmom nedovoljan, ali ipak nužan uslov

za slobodu volje. Mogli bismo da zamislimo svet koji je u potpunosti uređen na ovaj

način, svet u kome je sve predodređeno od strane Boga, ali se povremeno dešavaju stvari

slučajno ili greškom, baš kao u Ostinovom primeru. Kejn tvrdi da u ovakvom

nedeterminisanom svetu i pored toga što bismo posedovali mogućnost da učinimo

18 Samo prvi primer koji Kejn navodi je Ostinov, ostala dva su njegova. Up. Kane, R., „Libertarianism“, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 17. i Austin, J.L., „Ifs and Cans“ in Bernard Berfolsky (ed.), Free Will and Determinism, New York: Harper and Row, pp. 295 – 321.

13

drugačije, to ne bismo činili svojevoljno, već slučajno, te stoga, strogo gledano, u

ovakvom svetu ne bi postojala sloboda volje. Jer, ne samo da osoba treba da bude krajnji

izvor svojih postupaka, već treba da bude i krajnji izvor svoje volje, odnosno svojih

odluka. Takve postupke u kojima osobe donose svoje odluke nakon razmatranja dveju ili

više opcija koje stoje otvorene pred njima, Kejn naziva postupcima kojima se određuje

volja („will-setting actions“). Ovakvi postupci mogući su jedino u uslovima u kojima ne

samo da su nam alternativne mogućnosti otvorene, već i da u takvim uslovima možemo

da izabremo i učinimo drugačije svojevoljno, namerno i racionalno. Ovaj trostruki uslov

koji Kejn zahteva za postupanje, prilikom odabira između dveju ili više alternativa, on

naziva uslovima pluraliteta („plurality conditions“) i, zajedno sa postupcima kojima se

određuje volja, on predstavlja nužan uslov za slobodu volje.

Navedeni uslovi, na čelu sa principom alternativnih mogućnosti, moraju biti

dopunjeni principom krajnje odgovornosti. Jedino na taj način, smatra Kejn, moguće je

zasnovati libertarijanističku koncepciju slobode volje. On ovo prikazuje na shematski

način:

„Dakle, imamo sledeći niz zaključaka: 1) sloboda volje zahteva 2) krajnju odgovornost za naše odluke kao i za naše postupke, što dalje zahteva 3) postupke kojima se određuje volja u nekom trenutku u našim životima, što dalje povlači da neki od naših postupaka mora da zadovolji 4) uslove pluraliteta. Ali, ako postupci zadovoljavaju uslove pluraliteta i ako su agenti mogli da učine drugačije svojevoljno, namerno i racionalno, onda su agenti mogli da učini drugačije; i imali su 5) alternativne mogućnosti.“19

Vidimo, dakle, da krajnja odgovornost, kao i sama sloboda volje, u krajnjem

slučaju ipak zavisi od posedovanja alternativnih mogućnosti. To znači da ako sloboda

volje zahteva postojanje krajnje odgovornosti, onda su bar neki od postupaka iz naše

prošlosti takvi da smo u njima mogli da učinimo drugačije. Pokazuje se, ponovo, da ne

samo da krajnja odgovornost ne predstavlja temeljniji i značajniji princip na kome počiva

sloboda volje, već da u potpunosti zavisi od principa alternativnih mogućnosti. A već

smo pokazali da princip alternativnih mogućnosti ne predstavlja valjanu osnovu za

utemeljenje moralne odgovornosti, pa samim tim ni za utemeljenje slobode volje. Videli

smo, takođe, da je moguće zasnovati moralnu odgovornost potpuno nezavisno od

postuliranja principa alternativnih mogućnosti, te da ovaj princip svakako ne predstavlja

nužan uslov za moralnu odgovornost, ali da bi, ukoliko je moguća takva situacija u kojoj

19 Kane, R., „Libertarianism“, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford, 2007. p. 21.

14

bi osoba mogla da učini drugačije, ovaj princip ipak mogao biti dovoljan uslov za

pripisivanje moralne odgovornosti.

Međutim, razmatranje Ostinovog primera jasno nam je pokazalo da možemo

imati slučajeve u kojima posedovanje alternativnih mogućnosti ne predstavlja ni dovoljan

uslov za pripisivanje moralne odgovornosti. Stoga, možemo zaključiti da princip

alternativnih mogućnosti ne predstavlja niti nužan, niti dovoljan uslov za pripisivanje

moralne odgovornosti. Ovo predstavlja poguban rezultat po predstavnike

libertarijanizma, s obzirom da se čitava njihova koncepcija slobode volje, kao što smo

videli, temelji na principu alternativnih mogućnosti. Sa druge strane, kompatibilizam

uopšte ne zahteva ovaj princip za utemeljenje moralne odgovornosti, jer je za moralnu

odgovornost dovoljna samo kontrola vođenja, a ne i regulativna kontrola. Takođe,

kompatibilizam upravo svoju najveću snagu pokazuje u situacijama u kojima se

pretpostavlja da ne postoje alternativne mogućnosti, kao i u slučaju pretpostavke da je

kauzalni determinizam istinit.

7. Zaključak

Razmatrajući odnos između libertarijanizma i kompatibilizma dotakli smo se

nekih od najvažnijih problema slobode volje. Pre svega, ispitivali smo principe na kojima

počiva libertarijanizam i pokazali da ovi principi ne mogu biti dobar osnov za zasnivanje

moralne odgovornosti, pa samim ti ni za zasnivanje slobode volje. Iako je, po rečima

libertarijanaca, princip krajnje odgovornosti mnogo bitniji i jači temelj slobode volje,

videli smo da ovaj princip u krajnjoj meri ipak svoju plauzibilnost crpi iz vezanosti za

princip alternativnih mogućnosti.

Ovaj princip se, pak, pokazao potpuno nepodobnim za zasnivanje moralne

odgovornosti, a samim ti i za zasnivanje slobode volje. Ispitujući Frankfurtove primere

pokazali smo da je moguće zasnovati moralnu odgovornost bez pozivanja na princip

alternativnih mogućnosti. Dakle, čak i pod pretpostavkom da nikada nismo u mogućnosti

da posedujemo regulativnu kontrolu nad svojim postupcima, moguće je zasnovati

15

moralnu odgovornost na osnovu kontrole vođenja, jer ona nije inkompatibilna sa

kauzalnim determinizmom. Na osnovu Frankfurtovih primera zaključili smo da

regulativna kontrola, odnosno posedovanje alternativnih mogućnosti, iako ne predstavlja

nužan uslov za zasnivanje moralne odgovornosti, ipak može biti dovoljan uslov za

pomenutu svrhu. Međutim, ispitujući ostinovske primere, uočili smo da je moguće imati

regulativnu kontrolu, u određenim situacijama u kojima vlada indeterminizam, ali da

prisustvo alternativnih mogućnosti u ovim primerima ne predstavlja dovoljan uslov za

pripisivanje moralne odgovornosti. Stoga, možemo zaključiti da posedovanje regulativne

kontrole ne samo da ne predstavlja nužan, već čak ni dovoljan uslov za pripisivanje

moralne odgovornosti.

Na osnovu iznetih argumenata možemo lako uvideti da problemi sa kojima se

suočava libertarijanizam gotovo i ne dotiču kompatibilizam, te da je stoga jasna prednost

potonje koncepcije u odnosu na prethodnu povodom zasnivanja moralne odgovornosti i

slobode volje.20

Literatura:

20 Kao što je već rečeno, ovde ne želimo da ulazimo u detaljan prikaz kompatibilističke koncepcije slobode volje, niti da razmatramo moguće prigovore i odgovore na njih, jer bi takav poduhvat u velikoj meri prevazilazio ciljeve i mogućnosti ovog rada. Za detaljniji prikaz kompatibilizma, a posebno semikompatibilizma Džona Martina Fišera, pogledati sledeće radove: Fischer, J.M., The Metaphysics of Free Will: An Essay on Control, Oxford: Blackwell Publishers, 1994.; Fischer, J. M. and Ravizza, M. S. J., Responsiility and Control: A Theory of Moral Responsibility, New York: Cambridge University Press, 1998. i Fischer, J. M., My Way: Essays on Moral Responsibility, New York, Oxford University Press, 2006.

16

1. Austin, J. L., „Ifs and Cans“ in Bernard Berfolsky (ed.), Free Will and Determinism,

New York: Harper and Row, 1966., pp. 295 – 321.

2. Borhes. H. L., „Vrt sa stazama koje se račvaju“, Maštarije, Paideia, Beograd, 2006.

str. 55-64.

3. Dennett, D. C., „I Could not have Done Otherwise--So What?“, The Journal of

Philosophy, Vol. 81. Issue 10, (Oct., 1984), pp. 553-565.

4. Fischer, J. M., The Metaphysics of Free Will: An Essay on Control, Oxford:

Blackwell Publishers, 1994.

5. Fischer, J. M., My Way: Essays on Moral Responsibility, New York, Oxford,

University Press, 2006.

6. Fischer, J. M., „Comaptibilism“, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing,

Oxford, 2007. pp. 44-84.

7. Fischer, J. M., „The Importance of Frankfurt-style Argument“, The Philosophical

Quarterly, Vol. 57, No. 228. (July 2007.), pp. 464-471.

8. Fischer, J. M. and Ravizza, M. S. J., Responsiility and Control: A Theory of Moral

Responsibility, New York: Cambridge University Press, 1998.

9. Frankfurt, H. G., „Alternate Possibilities and Moral Responsibility“, The Journal of

Philosophy, Vol. 66, No. 23, (Dec.1969.), pp. 829-839.

10. Kane, R., „Libertarianism“, Four Views on Free Will, Blackwell Publishing, Oxford,

2007. pp. 5-43.

11. van Inwagen, P., „The Incompatibility of Free Will and Determinism“, Philosophical

Studies, Vol. 27. No. 3. (March 1975.), pp. 185-199.

17