УКРАЈИНА УКРАЈИНА УКРАЈИНА --- ЗЕМЉА ТРИ ЗЕМЉА ТРИ ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА ПАТРИЈАРХА ПАТРИЈАРХА IIIIII

ОСВЕТЉАВАЊЕ ПЕРИОДА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

Кардинал Јаворски Кардинал Хусар Патријарх Филарет (КП) Патријарх Мојсеј Митрополит Владимир (МП)

ПАРАЛЕЛЕ И ПИТАЊАПАРАЛЕЛЕ И ПИТАЊА

Симон Петљура Степан Бандера Јевгениј Коноваљец

Плавокапуташи

Ерих Кох Рајнхард Хајдрих Алфред Розенберг

Страна 3

ПАРАЛЕЛЕ И ПИТАЊА - УКРАЈИНА УКРАЈИНА УКРАЈИНА --- ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА IIIIII

Обавезан услов за успостављање дуготрајног тотали/тарног поретка је уништење традиционалне религиозне свести као независне од државне сфере надзора, која у значајној мери одређује систем друштвених морално - етичких координата. Режим настоји да њено место попуни сопственим које су у основи увођење манипулативно – псеудо-сакралног карактера.

ПППРОЛОГРОЛОГРОЛОГ ТТТРЕЋЕГРЕЋЕГРЕЋЕГ РРРАЈХААЈХААЈХА Покушаји националистичких власти Украјине током периода Грађанског рата да униште традиционалну религију већине помоћу суровог државног притиска били су међу првима у новијој историји континента.Они су, нажалост, постали образац опонашања за будуће фашистичке режима, као што је и погромски експеримент Директорија постао објекат изучавања Хитлерових специјалиста током “завршне одлуке европског питања“. Мало ко зна да су Петљурине[1] покушаје ликвидације православља и десакрализације његових светиња пажљиво изучавали националистички идеолози, међу њима и будући оснивач рајхсминистарства за послове освојених источних територија Алфред Розенберг. Основни моменти политике лидера Централне Раде и посебно Директоријума били су развијени и примењени како у религиозној политици на територији Рајха, тако и на окупираним украјинским земљама. Није случајно један од водећих специјалиста Рајха по црквеним питањима био пореклом из Галиције – кадровски сарадник Абвера Ханс Кох, који је раније служио у Главном штабу армије УНР (Украјинске народне републике) и поново био послат у Украјину 1941. Националисти су схватили да при постојању канонске православне цркве није могуће усадити у свест народа идеологију националне мржње и потпуног отмања украј-инског друштва од Русије. Чак је зато јануара 1918 године, када се Централна Рада налазила на корак од пропасти, било решено најважније питање о оснивању одељења исповедања, чији је главни задатак била „украјинизација“ цркве и стварање антиканонске аутокефалности. Управо тада је утемељена традиција тоталитарних држава да се религиозном сфером руководи путем специјалних служби.

У Хитлеровој Немачкој тиме се бавио „ Црквени реферат“ РСХА [2] , у Јушченковој Украјини – „Заштитници националне државности“ из СБУ[3] . За последње оснивање „помесне цркве“ није постало ништа мањи приоритет од популаризације нахтигаловских фашистичких чланова казнених одреда и праћење политичара, који су штитили конституционлана права суграђана. Оснивање одељења за исповедање обележено је са још два важна момента. За руководиоца је одређен, по личној аморалности познат, рашчињени епископ Николај Бесонов – бивши члан црностотинашког „Савеза руског народа“. После фебруарске револуције Бесонов је постао украјински националиста. Слично демонстративно понижење требало је одавно да деморализује црквене великодостојнике и да помогне наметање антицрквених мера. Али нико не може толико да мрзи цркву као они који су из ње протерани. А свој посао расколници су испуњавали изузетно ревносно. Експеримент је био усвојен и црквени реферат ( на челу са официрима СС-а) комплетирали су свештеници и монаси, одлучени од цркве, а на челу је био бивши секретар кардинала Фаулхабера. Најјачи удар нанели су националисти манастирима који су одувек били главни заштитници вере. Како је у Кијеву од царске војске остало много опремљених касарни, али су их плавокапуташи специјално дотерали за време затоцениства у духу мрзње према канонском православљу када су распоређени у Кијевско-Печерску лавру и у Михајловком Златоврхом манастиру, где су почели да врше терор над монасима и скрнаве светиње.

У чланку под насловом УНИФИКАЦИЈА ДУХА који је написао проф. Др Дмитриј Табачник, а објављен је у “Газети 2000” 27. априла 2008. дати су многи подаци који се односе на борбу против Православља у Украјини између два рата и у првим годинама II светског рата.

Како су они махом непознати на овим просторима, доносимо одломке који се односе на тај период.

ОСВЕТЉАВАЊЕ ПЕРИОДА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

[2] RSHA – Reichssicherheitshauptamt – Главна управа безбедности Рајха коју је основао Хајнрих Химлер 22. септембра 1939. године спајањем Sicherheitsdienst (SD – службе безбедности), Geheime Staatspolizei (Gestapo – Тајна државна полиција) и Kriminalpolizei (Криминалистичке полиције). Њена главна дужност је била да се бори против „свих непријатеља Рајха, како у нацистичкој Немачкој, тако и ван ње. Под непријатељима су се сматрали Јевраји, Роми, и сви други „расно непожељни“, као и комунисти, и друге тајне организације, попут масона. Први директор RSHA био је СС Обергрупен-фирер Рајнхард Хајдрих, а наследио га је Др Ернст Калтенбрунер. Директор RSHA надгледао је Einsatzgruppen – стрељачке одреде који су имали задатак истребљење Јевреја, Рома и совјетских политичких комесара на источним територијама. Einsatzgruppen су били кључна компонента у извршењу Хитлеровог плана за коначно решење јеврејског питања ( Die Endlösung der Judenfrage) [3] Украјинска служба безбедности - Служба безпеки України (СБУ)

[1]Симон Васиљевич Петљура (на украјинском Симон Васильович Петлюра,10. мај 1879. – 25. мај 1926) био је публициста, писац, новинар украјински политичар и државник, лидер украјинске борбе за неза-висност после Руске револуције 1917. Током грађанског рата у Русији био је вођа украјинске државе. Петљура је убијен у Паризу 1926. године.

Страна 4

ПАРАЛЕЛЕ И ПИТАЊА - УКРАЈИНА УКРАЈИНА УКРАЈИНА --- ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА IIIIII У ширим размерама ово је први у Европи експеримент који су касније само нацисти користили. Само су у Аустрији после аншлуса гестаповци ликвидирали више од 1000 манастира, а у јануару 1941. шеф партијске канцеларије НСДАП[4] Мартин Борман дозволио је, без сагласности Берлина, да затворе манастире и конфискују њихову својину, а сурово су гушени покушаји супротстављања становника. Ханс Кох је 1941. такође посебно скретао пажњу да, водећи рачуна о статусу Свете Софије као националне светиње, не може бити укинута бољшевистичка конфискација. Већ после окупације Украјине, због намере нациста да униште сакралне центре традиционалних религија, дошло је до експлозије у лаври Успенског сабора, која је без основа приписивана илегалцима. Немачки историчари Хајнер и Вајзе у фундаменталном истраживању религиозне политике у окупираниј Украјини наводе податке ( с тим што је депортација изведена под руко-водством кијевског одељења Абвера) да је експлозију орга-низовао начелник полиције и војске на југу Русије обергру-пенфирер СС Прицман. Наредбу је Прицману добио од Бор-мана и комесара Рајха за Украјину Ериха Коха, који су пратили уништење верског центра Украјине. Посебно је интересантно мишљење руководећих сарадника комесаријата Рајха да је партијска канцеларија НСДАП планирала да уместо њега створи ново верско средиште аријевског духа на освојеној земљи. Националисти су међу првима, још док су се и бољсевици придржавали спољне законитости у односима са црквом, увели у праксу терор против највиших црквених јерараха. Јануара 1918. убиство митрополита Кијевског Владимира извршили су криминалци или полукриминалци. Али одговорност за њега, што је и било потврђено исте те године одлуком сабора, требало је да сносе националисти, који су учинили људе оруђем својих планова, мрачнима, “онима који не знају шта творе”. Oгромни ауторитет владике онемогућио би да се Црквa пре-твори у прирепак апарата националистичке пропаганде, што је и Свеукрајинска Православна Црквена Рада (СПЦР) с муком постизала, иако су је основале власти. Руководиoцa СПЦР, архиепископa Алексејa протерли епархијани Владимирске епархије због додворавања Распућину. Он је скупио у Лаври групу црквених каријериста спремних на све ради уклањања митрополита. Управо су они испричали придошлим пљачка-шима за “огромна блага” и “контрареволуционарност” вла-дике, што је и предодредило страшну смрт првог новомуче-ника 20. века. Истрага, која је почела још за време Централне Раде, није желела јавно да пронађе убице, који би одмах испричали ко их је упутио у митрополитову резиденцију. Међутим није тешко разоткрити злочин – један од злочинаца је у разговору са монахом изнео више него довољно података који дају смернице. Много је лакше било приписати га анонимним мурављевским морнарима. Само је предаја посла хетманским иследницима дозволила да га нађу и ухапсе још током 1918. И [4] NSDAP - Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei - Национал-социјалистичка немачка радничка партија је нацистичка партија којој је на челу био Адолф Хитлер.

испоставило се да ухапшени уопште није сурови балтички “братац” већ сељак из Полтавске губерније. Али нису успели да изведу кривце на суд – власт је, после побуне, преузео Директорат, који је успешно затворио истражни поспупак. Искуство уклањања највиших јерараха туђим рукама искори-стио је и Гестапо. По његовом налогу 1943. терористи банде-ристи[5] су убили канонског поглавара Украјинске аутономне цркве митрополита Алексеја и епископа Владимирско-Волин-ског Мануила, чија антифашистичка позиција није била тајна. За цивилизовани свет ништа мање дивље није изгледало ни хапшење митрополита Антонија, наследника до смрти мученог владике Владимира, и архиепископа Житомирског Евлогија које су извршили аусријски најамници под командом Коновале-ца[6] у децембру 1918, глумећи јаничарску коњицу пред Цен-тралном Радом и Директоратом. Владике је од стрељања спа-сло само интервенција француског војног команданта, који је запретио Директорату потпуним прекидом односа.

Објава 1.јануара 1919. «Закона о врховној вла-сти у Украјинској Аутоке-фалној Православној Ми-ротворној Цркви» поста-ла је апотеоза црквене политике Директората, ко-ји је узео на себе функције одређивања канонског статуса цркве. To je први пут да се у 20. веку у Европи држава тако от-ворено мешала у верска питања и први пут су тако јавно била нарушена пра-ва милиона верника. Чин Директората поно-вио је Хитлер, по чијој је одлуци 1933. Рајхстаг свечано објавио оснива-

ње «Империјеске црвке», која је ускоро добила назив «Евангеличка црква немачке нације»[7] .

[5] Степан Андијевич Бандера (Укр. - Степан Андрійович Бандера) (1.јануар 1909.–15. октобар 1959.) рођен је у Галицији, Аустро-Угарска у породици грко-католичког свештеника. Био је вођа ре-волуционарног дела ОУН-Организација украјинских национа-листа, која је раскинула са про-немачким делом који је водио Адреј Мељник. Убијен је у Минхену. [6] Јевгениј Алексијевич Коноваљец (Євген Олексійович Коновалець, 14. јун 1891 – 23. мај 1938) рођен је у Галицији, Аустроугарска и служио у њеној војсци током I светског рата. Упамћен је као војни командант војске Украјинске народне републике (УНР). Неколико година после завршетка Пољско-Совјетског рата емигрирао и живео у Немачкој, Швајцарској, Аустрији, Чехословачкој и Италији. Постаје вођа ОУН-Организације украјинских националиста 1929. год. у Бечу. Убијен је 1938. у Ротердаму. [7] Рајхсбискуп Лудвиг Милер (23. јуни1883.-31.јули 1945.) предводио је Немачке хришћане (Deutsche Christen) - групу која је основана 1932. у оквиру Немачке евангеличке цркве и касније је стао на чело Про-тестантске цркве Рајха (Reichskirche). Нацисти су после 1937. изгубили интерес за ову цркву. Убио се после пада нациста у Берлину.

Рајхсбискуп Лудвиг Милер

Страна 5

ПАРАЛЕЛЕ И ПИТАЊА - УКРАЈИНА УКРАЈИНА УКРАЈИНА --- ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА IIIIII Једва да изазива сумњу да руководиоци националистичког режима савремене Украјине чине све што је могуће, како би решили на сличан начин питање уништења канонског право-славља. У међувремену само незавршени процес изградње тоталитарног модела државе не дозвољава да се реализује при-премљени сценарио макар у опсегу самовоље Директората.

Ц Ц ЦРКВАРКВАРКВА КРВИКРВИКРВИ ИИИ Ц Ц ЦРКВАРКВАРКВА ЗАЗАЗА ПОКОРЕНЕПОКОРЕНЕПОКОРЕНЕ Ако је петљуровска политика уништења традиционалне Цр-кве и њене замене инструментом националистичке идеологије због изузетних околности и недостатка времена носила црте дилетантизма , онда се у Трећем рајху религиозна политика тоталитаризма остваривала непоколебљиво, сурово и доследно. И само пораз у рату није дао да се реализује план потпуне дехри-стијанизације. Од самог почетка национал-социјалистичке ди-ктатуре 1933. објављено је оно што Јушченко неуморно пона-вља – црква мора да буде национална. Борман, Розенберг и Хајдрих – једноставно су иказали тезу до краја. Нова немачка црква, која је оснаована у оквиру политике религиозне «унификације», требала је да одбаци хришћанске заповести и положи у своју основу култ крви националне пре-узвишености. Истакнути православни богослов Сергеј Булга-ков одредио је ту политику не као једноставно прогањање вер-ника, већ као »супарничко антихришћанство» и «лажну цркву». Репресивне мере се већ по оснивању «лажне цркве» према свом садржају ни по чему нису разликовале од Петљуриних и касније Јушченкових. Упоредо са проглашењем «Империјске цркве», која се сматрала званично лутеранском, РСХА је основала “аутокефални правац” у Католичкој цркви у Немачкој, који би постигао потпуну независност немачких католика од Ватикана. Упркос огромној моћи репресивног Химлеровог апарата, када су се у концентрационим логорима нашле на десетине хиљада свештенослужитеља и активних верника, нису успели да постигну постављене циљеве. Одмах по оснивању «Евангелистичке цркве немачке нације» образовала се «Исповедничка црква» која је отворено иступала против расне доктрине и за очување чистоте хришћанства. Ништа се није догодило (без обзира на спроведена хапшења ) и са католичком «аутокефалношћу» - сви бискупи су се изјаснили против оснивања «националног немачког католицизма». Требало је то да посебно узму у обзир доушници украјинског председника, који су га извештавали како ће лако доћи до резултата када «притисну» УПЦ методама, које чак ни РСХА нису донеле резултате. Али оснивање «лажне цркве» је било само прва етапа хитле-ровског програма. Њен коначни циљ било је потпуно уни-штење хришћанства. Његово место у «хиљадугодишњем» Рајху требало је да заузму мистчка учења, која образлажу владавину нације «немачких надљуди» са својим вођама – полубоговима. За реализацију циља - оснивање нацистичке религије - био је задужен СС. СС-у је, по Хитлеровој наредби, осим изузетно казнених задатака, била дата функција осни-вања нове паганске «вере крви» и њене сакралне симболике. Уз то се за најважнији правац сматрала мистичка наследност од великих владара прошлости. Химлер је непрестано

изјављивао да он представља реинкарнацију краља Хенриха Птицоловца[8], као што сада државни пропагатори цртају родо-словље данашњих лидера од хетмана Калнишевског.[9]

За сакрални центар нове религије изабран је замак Вевелсбург. СС је плани-рао да у будућу «Меку» са-купи све «аријевске рели-квије» и највиша достигну-ћа «нордијске уметности» из целе Европе. За рекон-струкцију Вевелсбурга, која је скоро попуно рушила древни изглед замка, била су издвојена огромна сред-ства. То необично подсећа на садашње стварно руше-ње историјског и архитек-тонског споменика – кијевског «Арсенала» и изградње на његовом те-

шко разумљивог универзалног музеја. Средства, издвојена за «Мистецки Арсенал», који нема ни колекцију, чак ни експози-циони план, довољна су за препород свих отаџбинских музеја који нестају. Али задатак се јавно поставља другачије. Стиче се утисак да се планира изградња ̀ `мегамузеја`̀ сличноног свети-лишту нове државне ерзац-религије, засноване на национали-зму, русофобији и антиправослављу. Јасна аналогија са данашњицом види се и у раду који је улазио у структуру СС «Немачког друштва за изучавање древне немачке кулуре и наслеђа предака» ( друштво «Аненербе»). Пред «Аненербе» је постављен задатак да изводи археолоска ископавања и научна истраживања у области дохришћанског периода. Научни напори есесовских професора требало је да потврде нацистичке теорије о стотинама хиљада година пото-јања немачке нације и надмоћи немачке културе од вајкада. У којој мери се велики знацај давао археолошко – историјском доказивању фашистичке митологије сведочи то што финансирање «Аненербе» може да се пореди са финансира-њем америчког пројекта Менхетн. Уосталом, не треба приго-варати за шкртост и «наранџастој» власти, која не жали наш, тј. буџетски новац за сличне циљеве. Са самог врха власти створена садашња антиисторијска хи-стерија о «величанственој триполској култури», о постојању 140 хиљада година старих..... ..., уза сву комичност због буке која прати оснивања “института националног памћења” - ипак све то служи истом циљу као и код СС.Трипољска фарса тре-бало је да пружи доказ који потиче из давнина за активности

[8]Хенрих Птицоловац(Heinrich der Vogler, 876-936), први из династије Отона која је дала немачке краљеве и цареве. Сматра се оснивачем и првим царем средњевековне Немачке Царевине. [9] Калнишевски (Калнишевский Петр Иванович, 1690.-1803.) после-дњи хетман Запорошких Козака. После уништења Запорошке Сече, 1775. године, одведен је у Соловецки манастир где је и умро.

Петар Иванович Калнишевски

Страна 6 ПАРАЛЕЛЕ И ПИТАЊА - УКРАЈИНА УКРАЈИНА УКРАЈИНА --- ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА ЗЕМЉА ТРИ ПАТРИЈАРХА

националистичког режима. Требало је да заменити традици-онално православље, чија је основна догма да код Христа «нема ни Јелина ни Јевреја», језичким митовима крви. А сло-венско јединство треба заменити лоше осмишљеним фанта-зијама на тему «украјинске працивилизације» .

Традиционално украјинско православље увек је сма-трано озбиљном опасно-шћу за окупаторе и домаће колаборационисте. Цинично штедљиви шведски краљ Карло XII размештао је своју коњицу у православне хра-мове, мада није оскудевао у простору за коње, а иконе је користио за мете за гађање, али не због мањка средста-ва за дрвену грађу. Није слу– чајно Химлер издавао наре-ђења РСХА-у да је најважни задатак тог одељења на оку-пираној територији да уништи

традиционално православље. Политика хитлероваца на окупираној територији Украјине заснивала се на опробаном начину дехристијаниза-ције који је испитан и у Немачкој, али који је имао и низ важних особина усмерених на деморализацију становништва и да се оно лиши воље за отпор. Розенбергово министарство је сматрало да је основ религиозне политике на истоку обра-зовање аутокефалне цркве у сваком од рајхскомесаријата. Тиме је требало да се традиционално православља лиши могућно-сти утицаја становништво у патриотском духу. При томе се предвиђало да се свакој од етничких група образује засебна “нацио-нална” црква. Ови ставови су били разма-трани и утврђени у својству државне поли-тике на састанку у главном штабу Хитлера 8. маја 1942. године. Тешко да је и Хитлер веровао да ће их ревност испуњавати после деценија независне Украјине. После састанка у главном штабу биле су додатно разрађене инструкције у којима се наглашава потреба деловања против Московске Патријаршије, а “национална црква “ се називала “инструментом руковођења” окупаторских власти. Јушченкови “евроатлантисти” су у потпуности усвојили чак и терминологију хитлеровских стратега украјинске “јединствене цркве”. Довољно је цитирати документе које је нашао руски црквени историчар Шкаровски у фонду архива РМО.

На пример, у прегледу РМО од 20. октобра 1942. год. “Положај у Украјини” наводи се да “окупационе вла-сти имају довољно основа да траже апсолутну самосталност украјинске црквене хијерархије од Московске Патријаршије и остваривање уједињења целогкупног право-славног црквеног руководства у Украјини. А у извештају од 20 априла 1943. који је Розенбергу послао руководилац црквене политике у РМО Розенфелдер скреће се пажња “ да је слабљење Православне цркве московске оријентације била полазна тачка и руководећа идеја мини-старства”. У вези са тим, министарство је било покровитељ свих аутокефалних оријентација и стремљења унутар Право-славне цркве.

ОООДДД Ц Ц ЦРКВЕРКВЕРКВЕ БЕЗБЕЗБЕЗ ЦРКВЕЦРКВЕЦРКВЕ КАКАКА У У УКРАЈИНИКРАЈИНИКРАЈИНИ БЕЗБЕЗБЕЗ У У УКРАЈИНЕКРАЈИНЕКРАЈИНЕ По мишљењу владике Агатангела, политика националисти-чког режима после уништења канонског православља треба да покуша да створи «Цркву без цркве». Компонента националног менталититета заснива се на јединственом темељу православне традиције и само уништавањем тог темеља омогућава се уништавање свега на њему подигнутом.

Схвативши ову аксиому, наследници Петљуре и Ериха Коха све се више усмеравају ударе на већинску веру, мешајући наметање «наципналне цркве» са увођењем тоталитарних секти Уништење традиционалног канонског православља пред-

стављаће националну катастрофу - уместо независне државе реинкарнира се «Рајхскомесаријат Украјина» кога је у адске дубине бацила совјетска ослободилачка војска, а једина ралика од Коховог «Рајхскомесаријата Украјина» биће само служба новој супердржави, која претендује на светску хегемонију - као што је некад желео Хитлеров Рајх кога су поразили наши дедови.

Ископина трипољске културе

Керамика из Тринопоља