Cink i Mamac

8/16/2019 Cink i Mamac

1/22

[525

М А Р К О А В Р А М О В И ЋБиблид 0350-6428, 46 (2014) 153, с. 525–546

Научни чланак

У Д К 8 2 1 . 1 6 3 . 4 1 . 0 9 - 3 1 А л б а х а р и Д .

Марко АВРАМОВИћ

(Београд, Институт за књижевност и уметност)[email protected]

КЊИГЕ ОГЛЕДАЛА:

ЦИНК И МАМАЦ ДАВИДА АЛБАХАРИЈА*

Кључне речи: постмодернизам, породична тема, роман о оцу, роман омајци.

Апстракт: У раду се напоредо разматрају романи Цинк и Мамац ДавидаАлбахарија, који припадају истом тематском кругу Албахаријеве прозе, алии различитим стваралачким фазама овог писца. Уочавају се сличности, али ибитне разлике које постоје између ова два текста.

…као да сам на леђима носио умрлог оца

а на грудима мајку склупчану у црној одори...Давид Албахари, Мамац

1. Одавно је у критици примећено да дела Давида Алба-харија функционишу по принципу спојених судова (в. Пантић1996). Стога „свака нова књига овог писца (дакако, у већој илимањој мери) може се, у исти мах, читати и као свођење и комен-тар претходно освојеног искуства и као иновацијско проширењетог искуства” (Пантић 1996: 205). Захваљујући оваквом Албаха- ријевом концепту, могуће је у његовој прози накнадно вршити различите облике циклизација. У критичким интерпретацијамаАлбахаријевог опуса најчешће је истицан његов „избегличкициклус”, који сачињавају романи Кратка књига (1994), Снежничовек (1995) и Мамац (1996) (в. Јерков 1997). Њима се понекадпридодаје и роман Светски путник (2001), као својеврсна рекапи-тулација претходно наведеног циклуса (в. Брајовић 2011). Такође,у критици постоји и мишљење да романескну избегличку или„канадску” трилогију заправо сачињавају романи Снежни човек, Мамац и Мрак (1997) (в. Лонгиновић 2003).

* Текст је настао као резултат рада на пројекту „Смена поетичких па- радигми у српској књижевности ХХ века: национални и европски контекст”(178016), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развојаРепублике Србије.


2/22

526]

С Т У Д И Ј Е И

О Г Л Е Д И Осим тога, треба истаћи и да се у Албахаријевој прози лако

уочава и циклус прича и романа, који се означава као породични.1 Прозна остварења која улазе у тај циклус могу се пратити почевод прве објављене Албахаријеве књиге, збирке прича Породично

време (1973), преко доброг дела прича из књиге Опис смрти (1982)и неких из збирке Једноставност (1988), све до кратког романа Цинк (1988) и већ помињаног романа Мамац. У ствари, тај циклусу Албахаријевој прози још увек се не може посматрати као за-кључен, с обзиром на то да се и два његова романа из последњихгодина, у питању су Брат (2009) и Ћерка (2010), могу посматратии као део овог циклуса. Они, међутим, могу бити читани и каоњегово пародирање, поготово роман Ћерка.

Структуру Албахаријеве макроцелине са породичном темати-

ком два основна остварења (иако је породичним темама, као штосмо већ истакли, Албахари посветио и знатан број својих прича),ипак, сачињавају романи Цинк и Мамац. И то не првенственозбог тога што је овде породична тема уобличена у форми романа,који представља повлашћену књижевну врсту нашег времена, већпре свега због фигура оца, којом се писац бави у Цинку, и мајке,која доминира романом Мамац, и које засигурно представљајуцентралне фигуре сваког породичног круга.

Повезаност Цинка и Мамца занимљива је и стога што се ради о делима која припадају различитим фазама Албахаријевогстваралаштва. Наиме, Владислава Рибникар је у својој студији„Историја и траума у романима Давида Албахарија” напоменулада се његово стваралаштво дели на „два јасно раздвојена периода”(Рибникар 2006: 613). „Први обухвата романе и приповедачкезбирке написане пре његовог одласка у Канаду, између 1973. и1993. године” (Рибникар 2006: 613), а врхунац овог стваралачкогпериода представља управо роман Цинк. Према истој ауторки,„друга фаза почиње кратким романом Снежни човек (1995) иукључује све од тада објављене књиге” (Рибникар 2006: 613–614).

Владислава Рибникар, ипак, напомиње да ова подела није моти-висана једино променама у пишчевом животу и мењању местаборавка, али исто тако напомиње да разлози за њу нису ни ис-кључиво књижевни:

Албахаријева поетика и књижевни сензибилитет се у међу-времену нису променили онолико колико би се на први погледмогло учинити. Рез који запажамо у његовом стваралаштву не ис-кључује присуство континуитета и могао би се објаснити првен-

ствено радикалним променама историјског и културног контекстакоји је утицао и на њега као писца и на нас као његове читаоце.(Рибникар 2006: 614)

1 О значају који породична тематика игра у Албахаријевој прози сведочии наслов крајем прошле године објављеног зборника о књижевном делу овогаутора који гласи Слике (из) породничног времена – О књижевном делу Давида Албахарија. О овом Албахаријевом прозном циклусу види и Горуп 2003.


3/22

[527

М А Р К О А В Р А М О В И ЋУпоредно читање Цинка и Мамца може стога добро показа-

ти додире, али и разлике између ова два периода Албахаријевогстваралаштва. Јер однос између ова два романа, и то ћемо се унашем раду потрудити да прикажемо, јесте однос и сличности и

разлике, и поетичког континуитета и поетичке промене.

2. Цинк је кратки роман написан у фрагментима, према пост-модернистичком концепту о распаду „великих прича”. Овом роману, снажно обележеном метафикционалношћу, дилема о не-могућности уобличења једне „велике приче” је иманентна, па сетоком читавог текста романа главни јунак креће између могућно-сти и немогућности да се жељена прича напише. Овај роман је,када се појавио, означен као „приповест хандкеовског типа” (Пан-

тић 1996: 204). Сасвим је сигурно да му је као директни предтексти узор за његову фрагментарну организацију текста послужиоХандкеов кратки роман код нас објављен под насловом Ужаспразнине2. Са овим Хандкеовим романом Албахаријев текст,поред готово идентичне формалне организације, разбијеностина фрагменте од којих многи не прелазе дужину већу од једне реченице, дели и сличан тематски оквир. С тим што, за разлику одХандкеа, који приповеда о мајци, Албахари свој роман посвећује реконструкцији успомене на оца, и односу отац–син. У Цинку ончак и цитира Хандкеов последњи фрагмент који гласи: „Каснијећу тачније о свему томе да пишем” (Албахари 1995: 68) и додајена то: „Није тачно. Разумевање се догађа одмах; ’касније’ можешсамо да знаш, што не значи да си разумео” (Албахари 1995: 68).Оваква Албахаријева реплика може се односити на Хандкеову, поАлбахарију, заблуду да ће касније о свему томе, о односу премамајци, моћи тачније да пише. Наиме, Хандкеов син-приповедачсвој текст исписује, такорећи, непосредно, непуна два месецанакон мајчиног самоубиства, док Албахаријев приповедач својупричу покушава да напише неколико година после очеве смрти.

Отуда, Албахаријев јунак може да укаже на заблуду Хандкеовогприповедача, јер и након неколико година његово разумевањесопственог оца и његовог живота није ништа боље.

Ипак, за разлику од Хандкеовог, текст Албахаријевог романаима два нивоа, један чине одломци приче у настајању означеникурзивом, док други представљају фрагменти у којима приповедач расправља о свом искуству писања, затим забелешке са путовањапо Америци и такође фрагменти сећања на приповедачевог оцаИсака3. Прецизније, роман се састоји од приче и коментара који

је окружују, али у коме коментари, према правилу прозе изразите

2 Овај Хандкеов роман, који у оригиналу носи наслов Wunchloses unglück, код нас је објављен у два наврата и то под различитим називима. У првом издањуиз 1983. године роман је насловљен као Ужас празнине, док је у другом издањуиз 1995. године објављен под насловом Безжељна срећа, који је много вернијиоригиналном називу књиге.

3 Очево име помиње се само на једном месту у тексту романа.


4/22

528]


О Г Л Е Д И метафикционалне оријентације, каква Цинк јесте, односе превагу.

У ствари, прича коју главни јунак првобитно жели да напише биваометена због присуства сећања на приповедачевог оца: „испредприче стоји прозиран али непробојан застор, сачињен од сећања

на његовог оца” (Албахари 1995: 53). Тачније речено, прича о оцу,која Цинк полако постаје, и коју приповедач мора написати да бимогао да настави да пише друге приче, настаје из гриже савести,али и из жеље да се искуство трансценденције, искуство смрти,које је сада у власништву приповедачевог оца, уведе у причу. Безовог оностраног искуства не може се обликовати „велика прича”,каква би она о оцу требало да буде.

Успешност писања стога се у роману повезује са мотивомсветлости, па је тако ова реч једна од најчешће употребљаваних

у Албахаријевом тексту:Седео сам испред прозора, прстију ослоњених на руб писаће

машине, и покушавао да смислим начин на који ћу светлост сапочетка приче да претворим у већу светлост на крају. (Албахари1995: 24)

Ова светлост у Албахаријевом роману:

је још увек метафора која говори нешто о повлашћеном месту

смисла, мистичног и наративног места приче која се у свом ауто- ритету позива на Закон оца и на сопствена телеолошка значења,будући да и она, таква озарена светлошћу, потиче од самог Бога.(Росић 2005: 121)

Међутим, приповедачева сумња и његово удаљавање одсветлости спречавају га да обликује причу. Сумња стоји насупротсветлости уз чију помоћ се прича склапа:

У тој другој ненаписаној књизи, или бар на самом њеном по-

четку, било је толико светлости да сам, иако приморан да затворимочи, веровао да ме ништа неће спречити да је приведем крају, ње-ном природном крају. (Албахари 1995: 20)

Овај Албахаријев покушај да се исприча целовита прича ооцу, која би представљала ону „велику причу”, самодефинишућу,коју постмодернизам не признаје, завршава се неуспехом. Каосигнал да се ради о великој причи о прецима, у којој се налази и једина истина о нама самима, могу послужити и многе назнаке

које Албахари у текст уписује из простора сакралног. Тако очевкрај, али и жеља за причом, почиње у светом граду Јерусалиму.Истовремено, ту се рађа и приповедачева сумња:

... све је постајало тешко одредљиво, ко ова реченица и поузданостс којом су обележена места Исусовог пада на путу за Голготу ства-

рала је у мени додатну сумњу [...] Некад се од божанског требаудаљити, није све у приближавању. Наредног јутра испричао сам


5/22

[529

М А Р К О А В Р А М О В И Ћто оцу. Он је и даље лежао на леђима, укочен, изгубљен, полуза-

творених очију, нем. (Албахари 1995: 39–40)

Описана очева немост тера јунака и приповедача да узме у руке Талмуд и тако покуша да поврати веру у изгубљену целови-тост јер „у Талмуду пише да је отац човеков његов краљ, али тајнаук више нико не памти”. (Албахари 1995: 75)

Стога није необично што и први фрагмент у коме се отацнепосредно тематизује описује ситуацију којој приповедач дајенескривену библијску паралелу:

Први пут сам га тада видео голог […] сада је лежао на леђи-ма, шлогиран, раширених ногу, са цевчицом убоденом у млитавпенис. Када се Ноје напио и разголитио, његови синови Шем и Јо-

сеф су ходали натрашке до њега, лица окренутих на другу страну,да би га прекрили огртачем.Трећи син, Хам, који га је видео а ни-шта није учинио, проклет је заувек. А шта сам ја могао да урадим?Да ходам унатраг кроз болничку собу? Узео сам чаршав и, лицемпрема њему али обореног погледа, покушао сам да га покријем,али он ме је ухватио за руку и зауставио. Понекад се његово сасу-шено тело пунило неочекиваном снагом. Одустао сам. Пребациосам чаршав преко столице. Ако је дошло време за клетве, нека седесе. А све време сам желео да се сагнем и боље разгледам његовпенис и мошнице, као да сам у тим наборима, поред његове, могао

да прочитам и властиту будућност. Док је он говорио: Извади миту цевчицу, извади је, молим те. (Албахари 1995: 16)

Приповедачева осећања према оцу у овој ситуацији показанасу као вишеструка. Са једне стране, он осећа грижу савести збогжеље да свог покојног оца потпуно „открије”, односно да о њемуисприча потпуну причу. С друге, ова прича мора настати и збогтога што, и на то јасно упућује жеља приповедача да разгледаочеве гениталије, прича о сопственом оцу несумњиво открива

порекло и идентитет самог приповедача Цинка. Упућивање набиблијску ситуацију у датом контексту указује на приповедаче-ву жељу да своју причу обликује по узору на неку старозаветнуповест, у којима је јунак увек снажно обележен својим порекломса мушке стране.4 Илузија коју је приповедач имао непосреднопо смрти оца кратко се одржала:

... помислио сам да је благодет смрти у томе што неко напоконпрестаје да буде нечији син: скида се са тебе застор и, бар за нековреме, ходаш као да свет припада само теби. Ужасан је то осећај и

не може се дуго издржати. Ужасан је, наравно, зато што је леп, ишто свака лепота исцрпљује. Али човек не треба да тежи за лепо-том већ за истином. (Албахари 1995: 33)

4 Генеалошка прича стога и јесте један од најчешћих старозаветних моделаприповедања, многе приче почињу од излагања генеалошког стабла.


6/22

530]


О Г Л Е Д И Ипак, приповедачу не полази за руком да исприповеда цело-

виту причу. Од приче остају само фрагменти и крхотине. Разлозиза немогућност да се прича о оцу исприча су вишеструки. Ту сепресецају разлози који долазе из идејне и поетичке сфере времена

у којем Цинк настаје са личним разлозима самог приповедача. Цинк је тако, према Радоману Кордићу, „могућно тумачити каоегземпларну драматизацију постмодернистичке поетике” (Кор-дић 1998: 46). У својим метапрозним коментарима, приповедач разоткрива текстуалност саме приче, и њену нужну раздвојеностод предмета о коме жели да говори:

Наравно, писање је залудан посао. Никада неће бити речи којеће заменити срце; никада неће бити потпуних описа; никада нећебити слова која ће знати шта трава осећа. (Албахари 1995: 70)

Исто тако, објективност приповедања није могућа, и стогаправа прича о оцу заувек остаје недоступна:

Свака биографија је залудна у истој мери у којој аутобиогра-фија полаже право на истину. Један сведок није довољан, а исказдва сведока се никада неће подударити. Права биографија захтевацео живот, или бар онолики колики је субјекат биографије прожи-вео. Мерено димензијама књиге, била би нам потребна оноликакњига какву још нико од нас није видео, а ни она не би одговорилана најједноставнија питања. (Албахари 1995: 27)

Неизбежност субјективног дојма, као и дефинитивни расцепкоји постоји између речи и ствари, чине покушај да се „права”и „истинита” прича о очевом животу исприча неуспелим и не-могућим. „Прави садржај приче, тј. истина живота не може сеиспричати: прича живота припада живљењу, а не приповедању”(Јерков 1994: 160–161). Такође, у неизбежној субјективности инеистинитости испричаног, велику улогу игра и несавршеност

памћења, јер, према приповедачевим речима, „сећање је сигурно једино када је заборављено; све остало, чак и ово, поготово ово,само је варка: одраз у кривом огледалу. (Албахари 1995: 64)

С друге стране, најважније искуство које је отац сада посе-довао, искуство смрти, приповедач није у стању да опише. Тај„прелазак из мноштва у самоћу”, исто тако, остаје с оне странесиновљевог искуства. Приповедач каже да су у тренуцима уми- рања очеве очи гледале около „са знањем које мени вероватно нећеникада бити доступно” (Албахари 1995: 28). Праву причу о само-

ме себи могао је да исприча једино сам отац, који је у тренуткунастанка приче мртав. У ствари, право присуство била би не чаки очева прича, већ сам очев живот, који се неповратно изгубио.5 Стога је највећи домет приче, и самог романа Цинк указивање

5 „Постмодернизам”, наводи тако Радоман Кордић, „и јесте покушај не-могуће драматизације реалног, покушај, могу ли тако рећи, причања реалногприче”. (Кордић 1998: 35)


7/22

[531

М А Р К О А В Р А М О В И Ћна празнину, на некадашње очево присуство, јер „соба умрлих

је соба одсуства, нема тог присуства које може да послужи каозамена” (Албахари 1995: 50). Уосталом, и један од, не случајнозавршних, фрагмената романа гласи: „Могу да покажем то место

на којем је стајао” (Албахари 1995: 78). Овде се нужно присећа-мо оног чувеног Витгејнштајновог да постоје ствари о којима семоже говорити, али постоје и оне на које се само може и указати,показати. Читав Албахаријев текст иде у овом другом правцу.

Поред овог радикалног епистемиолошког скептицизма којидолази из области савремене теорије, немогућност да се причао оцу, очева прича, исприча долази и из сасвим приватне сфере.Наиме, у очевом животу за сина постоји доста празнина. Отац освојој прошлости, поготово о времену које претходи Другом свет-

ском рату, о времену младости, логорском искуству током рата,као и о првој породици која је настрадала у Холокаусту никаданије говорио, или није говорио са сином: „све оно што је билопре рата као да се није десило, не, као да се десило, али као у сну.Можда је због тога често вриштао ноћу, ударао рукама око себе,викао: ’Мама! Не дај ме, мама!’” (Албахари 1995: 44) Недостатак разговора између оца и сина открива тако и недостатак блискости.Већ је речено да Цинк представља неку врсту коментара на до-тадашња претходна Албахаријева прозна остварења. Једно таквоместо односи се и на коментар његових ранијих породичних причао оцу, али и сведочи о „правим” породичним односима:

Никада нећу бити као тај човек, веровао сам. „Тај човек”, такосам мислио о њему; речи „мој отац” дошле су много касније, кадасам почео да пишем приче. Тада сам још убеђивао себе да причанастаје „измишљањем живота”, да се из „зрнаца стварности” раз-вија нестварна конструкција речи и реченица приповедања. Отудасе између „мог оца” и „мене” разливају осећања, „струји привр-женост”, а истина је била сасвим другачија: ћутали смо, нисмо седотицали […] Шетње поред реке, тренуци поверавања, губљење умагли, све сам то измислио. (Албахари 1995: 55)

Из овог недостатка блискости и настаје грижа савести, као ипотиснути импулс који се враћа и приморава приповедача да сеса планиране приче преусмери на покушај приповедања о оцу.Писање јесте, такође, и покушај да се умрлом оцу накнадно при-ближи. Иако је током очевог живота мислио да су њих двојицапотпуно различити, након очеве смрти син је на себи почео пре-познавати особине свог родитеља: „када га више није било осетио

сам како из мене извиру сличности” (Албахари 1995: 56). Отудасе повратак оцу кроз покушај да се прича о њему напише можесхватити и као покушај саморазумевања. Међутим, приповедачизриче спознају да нема тих речи које га могу приближити оцу.Због непознавања кључних догађаја из очевог живота, припо-ведање о њему своди се само на фрагменте попут наредног, у


8/22

532]


О Г Л Е Д И којима се, такорећи таксативно, набрајају очеве особине којих је

приповедач успео да се сети:

Никада нисам чуо да виче. Три пута сам видео како плаче.Десетак пута су по њега долазила кола за хитну помоћ. Једном смозаједно били на фудбалској утакмици. (Албахари 1995: 67)

Или се, када је исцрпљена прича о његовом последњем пу-товању у Јерусалим и њиховом заједничком повратку, своди самона исечке из сећања који су о оцу преостали. Никакав узбудљиви развијен наратив не успева да се обликује. Никаква прича са јасним почетком и крајем, заплетом и расплетом не успева да се роди. Чак и када се приповедачу за тренутак причини да је натрагу открића судбоносних догађаја о њиховој породици: „Да

ли сам био на почетку откривања породичне тајне? Да ли самоткрио прижељкивани почетак распада породичне митологије?”(Албахари 1995: 22), када једном приликом у његовом сећању издетињства изроне само он и отац без осталих чланова породице.Међутим, не долази до обликовања било какве породичне драме,испоставља се да је то само сећање на једну обичну посету пред-стави сваштоједа у сали на Новом Београду.

Занимљиво је на овом месту уочити и у каквом се односуналазе фрагменти исписани курзивом, који представљају причу

коју приповедач-син покушава да пише, у односу према причи ооцу, која се у коментарима успоставља. У ову причу, тј. оно што је од ње приповедачу успело да напише, такође продиру тренутнеопсесивне мисли о односу отац–син самог њеног аутора. Самошто у овој причи долази до двоструке инверзије, није у питањуотац–син однос, већ отац–ћерка. Исто тако, отац у овој причи јесте приповедач, док је његов родитељ овде представљен каодевојка, његова ћерка. Ова инверзија треба да нам сугерише односизмеђу „стварности” и „фикције”, и начин на који се елементи из

„стварног” света транспонују у свет „фикције”. Међутим, иако једошло до камуфлаже у „фикционалном” тексту, однос двоје иакоизмењених протагониста остаје исти. У ствари, у тој причи се теку највећој могућој мери открива страх главног јунака, и могућаоптужба мртвог оца која лебди над његовом главом:

Ти никога не волиш, каже девојка.Човек јој је окренут леђи- ма, као много пута до сада, и иако му не види лице, добро зна дасе сада све круни с њега; када на крају закорачи према њој, лицеће му бити празнина, ништа. (Албахари 1995: 72)

Без ове љубави, без ове блискости, неће остати само крхотинеи празнине у причи о оцу, и главни јунак и приповедач ће постати,како је горе речено, „празнина” и „ништа”.

3. Албахаријева прича о оцу и његовој смрти, која је исто-времено и смрт приче, могла би се у неком слободнијем тумачењу


9/22

[533

М А Р К О А В Р А М О В И Ћпосматрати и као приповест о смрти надређене дистанце, Бога,

који се такође може доживети као наш отац. Ова надређена ин-станца представља везивно ткиво „велике приче”. Човек је наконове смрти препуштен самом себи. У прилог томе може послужити

и чињеница да и Албахаријев роман има у својој позадини одјекеДругог светског рата. Приповедач је тек гласник. Гласник о смртиоца и приче. Након тога остали су само фрагменти који се не могуспојити. Након ишчезнућа оног трансцендентног, може се припо-ведати само о одсуству и немогућности да се приповеда. Говор опразнини може бити једино немост, зато се у Албахаријевој прозиговор често и повлачи пред ћутањем. Али ипак, приповедање сенаставља, па у Цинку можемо наћи и исказ попут овог: „Заштотолико верујем у светлост?” (Албахари 1995: 34), који просто

„искачу” из текста, као и светлост која се привремено појављујеи изненађује приповедача. Кроз Албахаријев роман Цинк целимсвојим током „провејава” светлост. У ствари, читав овај Албаха- ријев кратки роман може се схватити и као покушај да се светлост,као симбол нечег метафизичког, текстуално уобличи. Моменти укојима се главни јунак приближава епифанијском, а рекло би сесамим тим и религиозном искуству, можда би се могли означитикао „религиозно несвесно” овог романа.

Искустава и сусрета са оностраним у Цинку има још. Такои једна од централних сцена овог кратког романа, по којој он иноси назив, има својеврсни епифанијски карактер. Међутим, доиспољавања овог „религиозно несвесног”, ипак, у Албахаријевом роману не долази. На самом крају, када је приповедачев отац већмртав, на вратима се појављује девојка из осигуравајућег друштвакоју приповедач поистовећује са анђелом:

Тада је неко зазвонио, а када сам отворио, девојка пред врати-ма упитала ме је да ли желим да осигурам живот. Имала је светлукосу и светле очи; запазио сам и облину колена. Одмахнуо сам

главом и затворио врата. Анђели увек долазе прекасно. (Албахари1995: 78)

На овај начин се Албахаријев роман, ипак, затвара за иску-ство религиозног доживљаја. „Метафизичка и трансценденталназначења приче, остају, међутим, са оне стране нараторових врата”(Росић 2005:127) јер „девојка не прелази симболичну препрекукућног прага” (Росић 2005:127). Јунаков отац не бива спасенинтервенцијом неке натприродне, божанске силе, нити долази

у посед знања о смрти. У ствари, у неку онострану силу се уп- раво изражава сумња, тј. говори се о њеној сувишности. На тајначин, чини се, Албахаријев Цинк стиже до граничног искуствапостмодернизма, на саму границу религиозног доживљаја у којине може да ступи. Прихватање могућег спасења споља било биискорак из простора постмодерне, зато Албахаријев приповедачанђела и оставља испред врата свог дома.


10/22

534]


О Г Л Е Д И 4. Осам година након објављивања Цинка, Албахари је напи-

сао Мамац, роман који се може читати као комплементаран овомпрвом, као други стуб Албахаријевог породичног циклуса, „на-ставак ауторове повијести ’породичног времена’ започете у Цинку

– фигуру изгубљеног оца смијенила је фигура умрле мајке ококоје, као око једине наративно дјелатне инстанце, кружи укупнатекстуална енергија књиге” (Брајовић 1997: 227). На повезаностдва романа указао је накнадно и сам Албахари у једном свомесејистичком запису:

Прича о мајци као живој историји [курзив М. А.], та причакоја стоји у средишту романа, директан је одговор, нека врста при-че-огледала у којој се одражава прича о оцу као окончаној, мртвојисторији, коју сам десетак година раније написао у кратком рома-

ну Цинк. (Албахари 2004: 40)

Посвећеност романа фигури мајке, али и повезaност са Цин-ком може се наслутити већ из његовог наслова. Наиме, насловнаименица „Мамац” садржи у себи реч „мама”, којој је додато још једно „ц”, слово које представља како прву графему речи „цинк”,тако и последње слово у речи „отац”. Као да је именица „мама”грађена по угледу на именицу „отац”, као да је претворена уоблик мушког рода, па се добио наслов књиге „Мамац”. Наслов

упућује на однос који постоји између Цинка и Мамца, однос раз-лике и сличности, блискости и удаљености, који смо помињалии на почетку текста, или како га је сам Албахари описао, односогледала.

Поред тога што је Мамац књига о мајци, он је у мањој мерии књига о оцу. Уз мајчину, у роману се такође помиње и очеваприча, а мајчин и очев лик се у роману граде по принципу опо-зита. О чврстој повезаности ова двa дела, већој, рекло би се, негоизмеђу било које друге две Албахаријеве књиге, сведоче и пасуси,

реченице и ситуације из Цинка које се понављају у Мамцу. Попутситуације на аеродрому где приповедач, као и у Цинку, жали штосе није досетио да прошверцује нешто хашиша: „а ја сам самостајао и мислио како пропуштам прилику да нешто прошверцујем,сто грама хашиша на пример” (Албахари 2005: 89). Реченицу којасе у Цинку понавља неколико пута као лајтмотив „Увек то радимприповедам о другима, а у ствари приповедам о себи” налазимои у Мамцу. Поред ове изражене аутоцитатности, метатекстуалнислој је исто тако оно што повезује ова два романа, као и путовање

на aмерички континент. Друга рефрен реченица Цинка, „Онда самотпутовао”, преноси се и у Мамац.Поред ових истоветних делова у Мамцу постоје и сегменти

који асоцирају на ситуације из Цинка, али су грађени као њиховаантитеза. Следећа ситуација из Мамца је добар пример за то:


11/22

[535

М А Р К О А В Р А М О В И ЋУјутру када сам улазио у собу са шољом чаја и лековима, из-

бегавала је да ме погледа у очи, као што сам ја, ноћу, под оскудномсветлошћу стоне лампе, настојао да не видим њен стомак, бедра,замршене стидне длаке”. (Албахари 2005: 71)

Док је јунак првог романа настојао да што ближе осмотри оче-ве гениталије за време његове болести, у Мамцу син-приповедачокреће главу приликом сусрета са мајчиним интимним деловима.Веома честе су реченице попут ове: „Када је отац умро, стан сеодмах напунио људима; када је мајка умрла, нико није дошао,бар не тог дана” (Албахари 2005: 78). Приповедач најпре говорио ситуацији која се тиче оца, и која призива у сећање сцену којапостоји у роману Цинк, да би у наставку истакао разлику која је постојала између оца и мајке, а самим тим и разлику која по-

стоји између његова два романа. Овим поступком је мајчин лик,у ствари, грађен као антитеза очевом лику из Цинка, док је и сам Мамац замишљен као нека врста контрапункта књизи написанојосам година раније.

Отуда, поред свих сличности и дозивања на садржинскоми метатекстуалном нивоу, постоји разлика у форми. Наиме, док је Цинк књига састављена од крхотина, од кратких фрагмената, Мамац је исписан у једном пасусу, што је постао манир Албаха- ријевих романа писаних у његовој канадској фази, која још увек

траје.6Исто тако, док у Цинку приповедач покушава да реконстру-

ише очеву прошлост, односно да од фрагмената састави причу освом родитељу, која је истовремено и његова прича, он у Мамцу реч даје мајци. Ту је управо и разлика од стране аутора помену-та, о „мртвој историји”, чији је репрезент јунаков отац, и „живојисторији”, коју представља лик мајке, која о себи може да говори.Мајчина прича стоји насупрот очевој немости. Отац симболизујепрошлост за коју је приповедач Цинка убеђен да је остала не-

повратно иза, док је мајка симбол живе историје, која се у земљиприповедачевог порекла у Мамцу управо одвија.

У ствари, снимање мајчине исповести на магнетофонскетраке и јесте мотивисано жељом да се мајчина прича, прича опрошлости, историји и породици сачува, да не буде изгубљена каоочева, од које су остали само делови који се не могу саставити,па причи преостаје само да приповеда о себи. Мамац, у ствари,почиње управо на месту где се Цинк завршава. Непосредно послеочеве смрти и сахране, чијом се сценом и завршава Цинк, припо-

ведач-син одлучује да сними мајчину исповест: „Рекао сам јој дато чиним због оца, због тога што нисам био довољно мудар дасачувам његову исповест, и да ће њена прича заправо попунитипразнину која је иза њега остала” (Албахари 2005: 14). Лако се,у ствари, може закључити да је приповедач-син Цинка исти лик

6 Од описаног модела бернхардовског романа у једном пасусу, Албахари је одступио само једном, у случају романа Мрак, из 1997. године.


12/22

536]


О Г Л Е Д И као и приповедач-син Мамца. Али док приповедач у Цинку кроз

писање тежи да успостави покидани контакт са покојним оцем,да премости разлику која постоји између њих и у њиховим суд-бинама, он у Мамцу жели да линије континуитета прекине, да

прекине са сталним понављањем историје у његовој земљи. Такопрема Зорану Милутиновићу:

Приповедање представља нараторов покушај да прекине ла-нац и ослободи се од компулсивности понављања мајчиног жи-вота. Књига коју пише је књига сећања, које ће га ослободити одкомпулсивних понављања... Приповедач Албахаријевог Мамцажели да се ослободи од притиска прошлости тако што ће је пре-творити у причу (нав. према Павловић 2013: 183).

Ратни сукоб чији су плен, половином века, постали његови родитељи, и који се наставља на самом његовом крају, приповедачжели да избегне. Да га овај сукоб не би усисао, како сам каже, онсе исељава у Канаду. Моменат распада учинио се главном јунакуза тренутак и као отварање простора слободе, у коме може дапотпуно неоптерећен прошлошћу сам изабере свој идентитет иприпадност. Учинило му се да се нашао у истој ситуацији као ињегова мајка пола века раније:

Моја мајка се родила уочи распада једне монархије и уочи рађања нове државе, и целог свог живота, можда управо збогтога, неће знати коме доиста припада, што је најтежи облик при-падања. Када се њена нова земља, Југославија, распала у Другомсветском рату, могла је, као бескућник који није био ничији, дапомисли, бар на тренутак, бар у мојој свести, да је напокон сло-бодна, јер највиша слобода је када никоме не припадаш. (Алба-хари 2005: 39)

Стога, за разлику од путовања у Цинку, када је главни јунак

настојао да са собом у Америку понесе што више ствари са собом,приповедач Мамца жели да све што понесе на северноамеричкиконтинент буде потпуно ново, нетакнуто свакодневицом стареземље:

Све ствари су биле нове, кошуље, мајице, панталоне, пати-ке које сам купио последњег дана, ништа није смело да подсећа,ништа да има други смисао, ништа да буде оно што није било.(Албахари 2005: 134)

Једина ствар коју је приповедач понео од свог прошлог жи-вота и која представља везу са његовим коренима јесу траке саснимљеном мајчином повешћу, траке које никад након снимањау старој земљи није преслушао:

Када смо завршили снимање, спаковао сам траке у картонскекутије и ставио их у орман с књигама из којег их, ако не рачунам


13/22

[537

М А Р К О А В Р А М О В И Ћкречење, више никада нисам извадио, све док се, пре две године,

нисам одлучио за одлазак. (Албахари 2005: 29)

Међутим, на другом континенту он се, након две године ок-левања, одлучује да преслуша траке, и моменат када приповедачпушта траке на свом магнетофону јесте и почетак Албахаријевог романа, и тренутак када наративно клупко Мамца почиње да сеотплиће. У ствари, „Мајка: живот”, како гласи натпис на магне-тофонским тракама, представља потенцијалну књигу, коју желида напише или приповедач или његов канадски пријатељ, писацДоналд: „испричао сам му о тракама са мајчином исповешћу и рекао да верујем како се од тога може направити књига” (Алба-хари 2005: 17). Жеља за писањем јавља се због могућности да се јунак кроз писање о својој прошлости ослободи терета који је

са собом донео. Још лакше би према главном јунаку приче билокада би успео да наговори Доналда да ту причу напише он: „Акобих успео у томе, мислио сам, ако бих га навео да запише мојуисторију као да је његова, онда бих се ослободио најтежег од свихбаласта, онда бих био слободан” (Албахари 2005: 137).

Приповедач-син осећа потребу за писањем и уобличавањеммајчине приче и због осећаја „да мајчин глас, сада када је мртва,припада само мени, на онај интиман начин на који нам, на при-мер, припада посета гробу вољене особе” (Албахари 2005: 21).

Мајчина прича, прича о једном животу у бурним историјскимвременима двадесетога века, јесте оно чега главни јунак жели дасе ослободи. Он се жели ослободити како историјскога наслеђа,тако и језика на коме се та прича може испричати. Одлучивши данапусти земљу, приповедач је чврсто одлучио да напусти и својматерњи језик, онај који је и дословно и метафорички постојао још само као снимак мајчиног гласа на неколико магнетофонскихтрака. Одлуку о овом напуштању матерњег језика приповедач једонео још приликом слетања на тло новог света:

Тако сам и изашао са последњег аеродрома, с кофером и тор-бом у рукама, и одвезао се у град са осећањем да не морам, уко-лико то пожелим, више никада да проговорим на свом језику […]када сам сео у такси, оног тренутка у ствари, када сам таксистииздиктирао адресу хотела на другом језику, помислио сам да вишеникада нећу проговорити на свом. (Албахари 2005: 126)

Ова одлука повезана је са жељом и свешћу о нужности ус-вајања новог идентитета, ако се жели напустити не само простор,

већ и сећање на догађаје који доносе бол. Према приповедачу,са променом места мења се и наш идентитет. Људи који у новуземљу донесу старе проблеме настављају заувек да живе на дваместа, како сам каже: „управо у томе се крије мој проблем, и несамо мој, већ проблем свих оних који долазе и, доносећи оно што је требало оставити са собом, само тапкају у месту уместо да секрећу напред” (Албахари 2005: 134).


14/22

538]


О Г Л Е Д И Приповедач Мамца донео је чврсту одлуку да раскине са

својом прошлошћу и то зато што „онај ко живи са историјом, неживи са животом, мртвац је чак и када је жив” (Албахари 2005: 96).Стога одлука о забораву матерњег језика представља и најбржи

начин за ослобађање од прошлог идентитета, јер „одустајање од језика представља једну од бржих смрти” (Албахари 2005: 127).Међутим, овакво радикално одрицање од сопственог идентитетадоводи до тога да се приповедач приликом свог боравка у Канадиосећао као празна љуштура: „Ништа од тога није остало у мени.Ништа, у ствари, не постоји у мени. Откако сам овде, ходам каопразна шкољка, као пуж из којег допире хук непостојећег мора”(Албахари 2005: 26).

Ово осећање празнине приморава приповедача да осети сил-

ну узбуђеност и да се чудно понаша приликом сусрета у Канадиса људима и језиком његове некадашње земље, али и да, ипак,истрајава у свом завету ћутања:

Чак и када се на улици, у аутобусу или, што се најчешће деша-ва, у неком тржном центру, сретнем са будућим досељеницима избивше земље и обавију ме мекоћа босанског изговора, војвођанска

развученост или било који од мимикријских облика мог језика, непроговарам, ћутим, каткад само пођем за њима [...] и тако их пра-тим, идем од радње до радње, незаинтересован за оно што доиста

говоре […] већ жељан да се утопим у том мору звукова у којемсам једино могао природно да се осећам [курзив М. А.]. Ниједнањихова реч није доспевала до мене, али је зато сваки њихов гласбио и мој, и немо сам уобличавао усне, покретао језик, припремаобруј гласних жица, подешавао резонантност усне дупље”. (Алба-хари 2005: 122–123)

Приповедач издваја ситуацију сусрета са брачним паром изуже Србије у канадском тржном центру. Након што их је пратиоон доспева у њихову непосредну близину, брачни пар и он по-

сматрају се у огледалу једног излога. Једино такав сусрет, прекоогледала, могућ је сада између њега и њих, јер их раздваја, да сепослужимо метафором једног другог српског писца из Канаде,стаклени зид језика. Овај сусрет изазива код Албахаријевог ју-нака огромну жељу да опет проговори својим језиком. Међутим,пошто је избегао да проговори захваљујући брачном пару који је побегао од њега због његовог чудног понашања, приповедачдоноси одлуку да више никaда не проприча на свом матерњем језику: „Ако тада нисам повикао на свом језику, онда никада нећу

рећи ни речи, рекао сам Доналду” (Албахари 2005: 124).Доналд, који је и нека врста учитеља и водича приповедачевог

за сналажење у новом свету, сматра да су траке које је са собомглавни јунак донео основни његов проблем:

... веома гласно рекао да се управо у томе крије мој проблем,и не само мој, већ проблем свих који долазе и, доносећи оно што


15/22

[539

М А Р К О А В Р А М О В И Ћ је требало оставити са собом, само тапкају у месту уместо да се

крећу напред. (Албахари 2005: 134)

И сам Доналд је својим саветима покушао да утиче на при-

поведача, да крене у промену сопственог језика и идентитета иостављању прошлости иза себе:

Ако хоћеш причу, рекао је, онда мораш прво да заборавиш језик, је л то јасно? [...] Онда, рекао је, урадиш ово, и хитрим по-кретом згужвао мапу као да подиже влажан столњак. Дошло ми једа крикнем, јер док је месио мапу моје бивше земље чинило ми секао да гњечи моје рођено срце [...] А сада, рекао је Доналд и спу-стио бедни смотуљак на сто, сада можеш да пишеш. О чему, успеосам да шапнем. О томе како си између света од папира и стварног

света, рекао је Доналд, изабрао прави свет. О томе, рекао је, какоси покушао да сачуваш свет од папира и како си увидео, рекао је,да у њему, осим набора и напрслина и понеких подеротина, немазаправо ничега [...] А сада, рекао је, сада ћемо попити још по једнопиво, а онда иди кући и пиши, овде више немаш шта да тражиш”.(Албахари 2005: 150–151)

Иначе, занимљиво је овде приметити да су Доналдови ставовиу неку руку подударни приповедачевим метапоетичким ставовимаизнесеним у роману Цинк. Доналд је писац са америчког конти-

нента за кога су историја и прошлост оптерећујуће и без којихсе може али и мора живети. Занимљиво је да у неким тренуцимаДоналдови искази изгледају као пародија метапоетичких исказаиз Цинка који су тада били у власништву приповедача и главног јунака. Овакву подударност у својим разматрањима примећујеи Жељко Милановић који каже да „Доналдов лик можемо разу-мети као Албахаријев поетички алтер его са којим он расправљао променама у сопственој поетици” (Милановић 2012: 183).Сродност Доналдових ставова са ставовима приповедача Цинка

може се наћи и у наредној реченици из Мамца: „Доналд би мисигурно рекао да се учитељ увек повезује са светлошћу, а ја садазнам, стиснут у овој канадској кућици, да прави наук може да сенађе и у одсуству светлости” (Албахари 2005: 121). За разликуод приповедача Цинка који је изворе своје инспирације тражиоу метафизици и присуству оностраног, приповедач Мамца ћена крају романа свој „прави наук” потражити у мраку историједвадесетог века.

5. Након оног раније наведеног коначног Доналдовог усме- равања, приповедач одлази и покушава да напише причу на ен-глеском језику. Поред промене језика, долази и до промене формеу којој се пише. Наиме, приповедач је на српском језику у својојстарој земљи писао поезију. Међутим, ова промена не иде баштако глатко. Прича коју уз помоћ енглеског речника главни јунакпише садржи у себи много аутобиографских елемената. Говори


16/22

540]


О Г Л Е Д И о песнику који напушта писање поезије и прелази на прозу. Око

песника се води рат и умире му мајка. Он осећа како „повестњеног живота постаје у њему стварна, како га увлачи у себе иприморава да одигра одавно утврђену улогу” (Албахари 2005:

155). Приповедач овим биографским елементима и сопственимтренутним дилемама унетим у причу придодаје и измишљеникрај, о девојци која улази у живот главног јунака, и која доносинеку врсту смирености и новог задовољства. У тој појави се можевидети и сличност са девојком-анђелом из Цинка. На крају приче,девојка и главни јунак одлазe корачајући кроз блато. Међутим,приповедач је свестан да је ова последња секвенца приче из-мишљена и да такав излаз у тренутку писања не постоји. И сампрелазак у нови језик не доноси потпуно спокојство приповедачу

и аутору приче. Он предосећа да извршити такву промену нећебити нимaло лако. Наиме, његови стихови изворно написани насрпском, а сада уметнути на два места у нову причу, нису добилиадекватан превод:

Били су пуни праскавих сугласника и дугих самогласника, ита смена праска и опуштености, то је оно што нисам успевао дапоновим на другом језику, што није, дакако, било важно за самупричу, али је у мени будило осећање нелагодности и подсећало меда се живот не може сећи као пита са месом или, што ми је драже

за поређење, чоколадна торта. (Албахари 2005: 156)

Када је причу завршио, главни јунак ју је послао поштомДоналду, да се изјасни о њеној вредности и о успешности његовогпреображаја. И тек у том моменту, моменту чекања Доналдовепресуде, приповедач-син одлучује да преслуша траке са мајчиномпричом. Тек тада жели да још једном чује матерњи језик који јеуправо напустио. Међутим, ово није једина мотивација главног јунака за преслушавање трака на којима је снимљен мајчин глас.

Његов поступак учињен је и из разлога што приповедач мисли даби мајка подржала његову одлуку за променом властитог животаи одбацивањем прошлости, јер се „отац стално освртао, док јемајка ишла напред” (Албахари 2005: 29).

Мајчина прича потребна је главном јунаку да би га избавилаод осећања стида и гриже савести због напуштања како земљеу којој је рођен, тако и матерњег језика. Он на једном месту иотворено каже да и у старој и у новој земљи постоје они који бига осуђивали и говорили да је напуштање свега из прошлости разлог за стид. Али како јунак Албахаријевог романа каже: „тешиме помисао да то не би рекла моја мајка” (Албахари 2005: 171).

Мајка је била та која је после Другог светског рата и губиткапрвог мужа и двоје деце успела да настави са својим животом ида почне из почетка. Речи Циганке која је мајци гледала у длан икоје је мајка често понављала, „да оно што нож одсече одсекао је”,представљају и за приповедача водиљу у његовој одлуци. Када


17/22

[541

М А Р К О А В Р А М О В И Ћ је мајка тако поставила ствари, тек тада је могла да се ослободи

баласта прошлости и да настави са животом:

Од тог часа, каже мајка, све се изменило, и више нисам осећа-ла никакве аветињске удове. Оно што нож одсече, одсекао је, ионај ко се гади патрљка, нема ништа осим тог патрљка. (Албахари2005: 80)

Мајчино искуство и мајчина прича потребни су јунаку-при-поведачу, и он се, док са стрепњом очекује Доналдов долазак,присећа једне вештине коју је његова мајка знала и која је и њемусада неопходна: „Пиљим у мрак, ћулим уши, и набрајам у себи шта је све моја мајка знала: да пресади у ствари сваки цвет у правомтренутку и у саксију праве величине” (Албахари 2005: 183).

Назначена вештина је неопходна због жеље приповедача дањегово пресађивање у нову средину успе. А моменат тог пре-сађивања јесте баш сам Доналдов долазак. Приповедач је у рукеканадског писца ставио карту која одлучује о његовој будућој суд-бини. Отуда тај долазак и јесте замишљен као катарзичан моменату финишу самог романа.У тренуцима када су траке престале дасе врте а глас са њих утихнуо, и када је мајчина повест завршена,долази Доналд. Поменута смена има и симболичан карактер:

Један живот се, симболично и практично, завршава у истомдану у којем, симболично и практично, започиње нови живот. Из-лази мајка а улази Доналд; тако би писало у драмском тексту кадаби све ово било позоришна представа а не стваран живот. Негдесе затворе једна врата, негде се отворе друга, светлост почиње дабуја, начас је цела сцена окупана сјајем, и онда, знатно касније,пада завеса. (Албахари 2005: 174)

Приповедач се опростио са мајчиним животом, језиком икомплетном својом прошлошћу и спреман је да преузме иденти-

тет за који се нада да му Доналд доноси. У ствари, он треба да сеса Доналдом изједначи, да постане исти као он. Отуда и Доналд јесте нека врста пројекције самог приповедача, слика његовогновожељеног идентитета. Уосталом, није ни случајно што До-налд такође има источноевропско порекло, његов отац је стигаоу Канаду из Украјине.

Са Доналдовим доласком његов живот би требало дефини-тивно да се промени, и приповедач ће кренути са раскрсницена којој се налази, ни потпуно ослобођен од повести сопствене

породице, ни потпуно у новој земљи. У том тренутку неизвесногишчекивања приповедач још једном зазива своју мајку као особучија му животна прича коју је управо чуо сведочи о могућностипотпуне промене живота и започињању свега изнова. Иако је раније много више видео сличности са оцем него са мајком, онжели да на известан начин понови њену животну путању:


18/22

542]


О Г Л Е Д И сасвим је извесно да више нисам онај који сам некада био, као што

је извесно да, после Доналдовог одласка, више никада нећу битионај који сам сада […] Мајка је, међутим, била у праву: живот увекмора да се живи из почетка; у џепу можеш да имаш прегршт фото-графија и то је све, нема освртања, нема поређења, нема трагања

за сличностима и разликама. (Албахари 2005: 180)

Иако се неке ствари у животу не могу променити приповедач Мамца мисли да је промена језика и земље сасвим остварљиваи могућа:

Мајка се, наравно, не може заменити, али земља и језик, за-што да не? Једино тако, рекао сам, могу да престанем да будемтуђа залога, дуг или завет, па чак, ако пожелим, и успомена. (Ал-

бахари 2005:186)

У тренутку самог Доналдовог доласка на крају романа при-поведач почиње свој коначни преображај: „Удишем ваздух као да је то сасвим други ваздух, као да то више нису моја плућа, као дато више нисам ја” (Албахари 2005: 187). Међутим, преображајсе не извршава, прижељкивана метаморфоза остаје неостварена.Замишљени Доналдов улазак у приповедачеву кућу се не догађа,канадски писац остаје на прагу приповедачевог стана, само мупружајући на много места преправљан рукопис: „Рукопис јевидим док га овлаш прелиставам препун исправки, подвученихместа и прецртаних речи, запажам и низ великих упитника”(Албахари 2005: 188). Из овако ишараног текста приче јасно семоже наслутити да приповедач није успео да се роди као писацна свом новом језику. О изостанку ових очекивања такође говории то што сам Доналд не ступа у приповедачеву кућу већ остаједа стоји скамењен на њеном прагу. Као да постоји паралелизамизмеђу завршних сцена Цинка и Мамца. Као што је у Цинку Албахари до врата приповедачевог стана довео девојку-анђела,

тако је и у Мамцу пред приповедачева врата постављен канадскиписац Доналд. Међутим, ни девојка ни Доналд не прелазе при-поведачев праг. Као што је приповедач Цинка остао ускраћен занеко метафизичко објављење за којим је жудео, тако и приповедач Мамца остаје ускраћен за жељени преображај. Исто тако, немо-гућ је и повратак писца Албахарија на поетику Цинка. Јасно једа потпуни раскид са сопственом прошлошћу није могућ, и да језапочињање новог живота само илузија. На једном месту романаи сам приповедач осећа „да живот није ништа друго до сламка

на ветрометини историје и да, што год чинио, не могу ништа даучиним да би то изменио” (Албахари 2005: 130).

Уосталом, добар пример тога је, парадоксално, и припове-дачева мајка. Наиме, иако се главном јунаку Мамца чинило да јемајка савршени пример и учитељ почињања живота из почетка,испоставља се да то и није баш тако. Слушајући мајчину исповест,схватамо да у њеном животу, ипак, постоје неки континуитети.


19/22

[543

М А Р К О А В Р А М О В И ЋИако је након рата, упркос смрти њене прве породице, мужа у

логору и двоје деце у железничкој несрећи, успела да настависопствени живот, мајка се и тада поново удала за Јеврејина, при-поведачевог оца. Своју нову децу, коју је добила са другим мужем,

одгајала је у јеврејском духу, и то зато да би одржала

Documents

Cink i Mamac