Cezare Paveze

No u kojoj si spavala

I no je nalik tebe,daleka no to plae,bezglasno, u dubokom srcu,a zvezde potamnele promiu.Obraz dotie obraz -javlja se drhtaj leden,neko se mui i preklinje te,u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

No pati i ezne za svitanjemsiroto srce koje cepti.O smrknuto lice, potajna muko,groznico koja zalosti zvezde,neki ekaju zoru poput tebeutke motrei tvoje lice.Poiva u noikao vidik mrtav i zatvoren.Siroto srce koje cepti,davnog jednog dana ti si bilo zora.

_____________________________________

Nona uivanja

Zastajemo i mi da udahnemo noU trenu kada vjetar najee brie:ulice su od njega hladne a svi mirisi nestali;Nosnice se diu prema lelujavoj svjetlosti.

Svi mi imamo neku kuu koja u mraku ekaDa se vratimo; neka ena nas eka u mrakuNita ne zna o vjetru ena koja spavaI die; toplina njenog tijelaTo je toplina krvi koja apue u nama..

Umiva nas ovaj vjetar to stie s krajaUlica zinulih u noi; lelujava svjetlostI nae stisnute nosniceGloe se gole. Svaki miris je jedno sjeanjeIzdaleka kroz mrak doao je ovaj vjetarto se obruava na grad: preko brda i livadaGdje je i trava topla od suncaA zemlja pocrnjela od vlage. Nae sjeanjeOpor je miris, neznatna blagostRasporene zemlje koja zimi isputaDah svojih bezdana. Svaki je mirisIzvjetrio u noi, a u gradu samo nas oplakuje vjetar.

Vratit emo se noas eni koja spava,Prozeblim prstima trait emo njeno tijelo,A neka toplina iznenadit e nam krv, toplina zemljePocrnjele od vlage: dah ivota.I ona je topla na suncu i sada otkrivaU svojoj nagosti najugodniji ivot,Koji danju nestaje, a ima ukus zemlje

____________________________________________

Susret

Ovi tvrdi obronci koji su sazdali moje teloi potresaju ga tolikim seanjem otkrili su mi udote ene koja ne zna da je ivim, a ne mogu jerazumeti.

Jedne sam je noi sreo: sikara svetlijapod nejasnim zvezdama u letnjoj magli.Uokolo se sirio miris tih breuljaka,dublji od tame, i najednom se razlee,kao da iz bregova izbi, glas istijii oporiji istovremeno, glas zaboravljenih doba.

Ponekad je vidim, ivi preda mnom,konana, nepromenjiva, kao seanje.Nikada nisam mogao da je shvatim: njena mistvarnost

vazda izmie i nosi me u daljine.Ne znam je li lepa. Mlada je meu enama:kad mislim na nju, prene me seanje davnona detinjstvo provedeno meu ovim bregovima,toliko je mlada. Nalik je jutru. Njene oinagovetavaju mi sva daleka nebesa onih davnihjutara.

U oima ima tvrdu odlunost: najistiju svetlostkoja se ikad rasula u zoru po ovim obroncima.

Sazdao sam je od svih najdraih stvari,a ne uspevam da je razumem.PROCI CU SPANSKIM TRGOM

Nebo ce biti vedro. Ulice ce se otvoriti do obronka pod borjem i kamenom. Ulicni metez nece pomutiti taj ustajali vazduh. Cvece poprskano bojama u fontanama namigivace nalik veselim zenama. Stepenista, terase i lastavice pevace na suncu. Rasirice se ta ulica, kamenovi ce pevati, srce ce damarati sikljajuci kao voda u fontanama - taj glas popece se uz tvoje stepeniste. Prozori ce upoznati miris kamena i jutarnjeg vazduha. Vrata ce se otvoriti. Nemir ulica postace nemir srca u usplahirenoj svetlosti.

A ti ces biti tu - vedra i nepomicna.

28.marta 1950.