Антон Павлович Чехов

Медвед

Шаљива игра у једном чину

Посвећена Н. Н. Соловцову

Превод: Зоран Божовић

ЛИЦА Јелена Ивановна Попова, удовица с јамицама на образима, спахиница.

Григориј Степанович Смирнов, човек средњих година, спахија. Лука, лакеј Попове, старац.

Салон у кући Попове.

I

ПОПОВА (у дубокој црнини; не скида очију с једне фотографије) и Лука. ЛУКА: Не ваља вам то, госпођо... Само упропашћујете себе... Собарица и

куварица отишле су у јагоде, све живо се радује, чак се и мачка препустила уживању, па по дворишту шета и птичице лови, а ви цео дан

седите у соби, као у манастиру, и немате никаквог задовољства. Да, богами! Скоро ће година дана како из куће не излазите!...

ПОПОВА: И нећу док сам жива... Аи зашто бих излазила? Мој живот је већ завршен. Он почива у гробу; а ја сам се закопала међу ова четири зида...

Обоје смо мртви. ЛУКА: Ето сад! Не могу да вас слушам, богами. Николај Михајлович су

умрли, ту се ништа не може, божја воља, лака им земљица... Ожалили сте

их као што је ред... и доста, треба имати мере. Не можете целог живота плакати и носити црнину. И мени је својевремено стара умрла... Па шта?

Месец дана сам је жалио и оплакивао, па престао, јер, ако ћемо право, ни моја стара не заслужује да целог живота за њом кукам. (Уздише) Суседе

сте све заборавили... Нити куд идете, нити кога примате. Живимо, извините, као пауци, на бели свет не излазимо. Ливреју су ми мишеви

изгризли... Да нема пристојних људи, па хајде де, али округ је пун господе... У Риблову борави пук, официри као бомбонице, не можеш их се

нагледати. А у логору сваког петка бал и скоро сваког дана војни оркестар свира... Ех, моја госпођо! Млади сте, лепи, као румена јабука, требало би

да уживате у животу... Лепота не траје вечито! Кроз десетак година, сами ћете пожелети да се прошетате као пауница и господу официре заслепите,

али биће касно. ПОПОВА (одлучно) Молим те да ми о томе никад више не говориш! Ти

знаш, откако је Николај Михајлович умро, живот је за мене изгубио сваки

смисао. Теби се чини да ја живим, али то је само привид! Ја сам се заклела да за живота нећу скидати ову црнину нити гледати белог света... Чујеш

ли? Нека његова сен види колико га волим... Да, ја знам, за тебе то није

тајна, он је често био неправедан према мени, окрутан, па... па чак и

неверан, али ја ћу му бити верна до гроба и доказаћу му да знам да волим. Тамо, на оном свету, видеће ме онакву каква сам била пре његове смрти...

ЛУКА: Боље би било да, уместо што то говорите, прошетате по врту или наредите да се упрегну Тоби и Великан па да посетите суседе...

ПОПОВА: Ах!... (Плаче) ЛУКА: Госпођо!... Шта вам је? Заиме Христа!

ПОПОВА: Толико је волео Тобија! Кад год је ишао Корчагинима и Власовима, њега је јахао. И како је вешто управљао! Колико је

грациозности било у његовој појави док је из све онаге притезао узде! Сећаш ли се? Ех, Тоби, Тоби! Нареди да му се да мерица овса више.

ЛУКА: Разумем, госпођо! (Оштро звоњење) ПОПОВА (уздрхтавши) Ко је то? Кажи да никог не примам!

ЛУКА: Разумем! (Одлази)

II

ПОПОВА (сама).

ПОПОВА (посматрајући фотографију) Видећеш, Nikolas, како ја умем да волим и да праштам... Моја љубав ће се угасити тек онда када престане да

куца моје јадно срце. (Смеје се кроз сузе) Па зар те није стид? Ја, добра, верна женица, затворила сам се и бићу ти верна до гроба, а ти... зар те

није стид, тврдоглавко? Варао си ме, правио сцене, по читаве недеље остављао си ме саму...

III

Попова и Лука.

ЛУКА (улази, узбуђен) Госпођо, тамо неки човек пита за вас. Хоће да вас види...

ПОПОВА: Јеси ли му рекао да откако ми је муж умро никога не примам?

ЛУКА: Рекао сам му, али он неће ни да чује, каже да је ствар веома важна. ПОПОВА: Ја не примам!

ЛУКА: Рекао сам му, али... напаст нека... тгсује и право у собу упада... већ је у трпезарији...

ПОПОВА (љутито) Добро, замоли га да уђе... Каквих све простака има! (Лука одлази) Како су неувиђавани ти људи! Шта хоће од мене? Зашто

нарушавају мој мир? (Уздише) Не, изгледа да ћу заиста морати да се повучем у манастир... (Замишљено) Да, у манастир...

IV

Попова, Лука, Смирнов.

СМИРНОВ (улазећи, Луки) Тикване, много да причаш... Магарче! (Угледавши Попову, достојанствено) Госпођо, част ми је да вам се

представим: артиљеријски поручник у оставци, земљопоседник Григориј

Степанович Смирнов! Принуђен сам да вас узнемирим због веома важне ствари...

ПОПОВА (не пружајући му руку) Шта желите?

СМИРНОВ: Ваш покојни супруг, с којим сам имао част познавати се, остао

ми је дужан, по двема меницама, хиљаду двеста рубаља. Пошто сутра морам да платим камате аграрној банци, молио бих вас, госпођо, да ми тај

новац дате још данас. ПОПОВА: Хиљаду двеста... А за шта вам, је мој муж остао дужан?

СМИРНОВ: Куповао је од мене овас. ПОПОВА (уздишући, Луки) Дакле, Лука, не заборави да наредиш да Тобију

даду мерицу овса више. (Лука одлази, Смирнову) Ако вам је Николај Михајлович остао дужан, ја ћу вам, разуме се само по себи, платити, али,

извините, молим вас, данас немам расположивог новца. Прекосутра се из града враћа мој управитељ, па ћу му наложити да вам исплати сав дуг,

међутим, сада не могу да вам испуним жељу... Уз то, данас је тачно седам месеци како ми је умро муж, и ја сам сада у таквом расположењу да немам

нимало воље да се бавим новчаним стварима. СМИРНОВ: А ја сам сада у таквом расположењу да ћу, ако сутра не платим

камате, главачке одлетети на добош. Полисаће ми имање!

ПОПОВА: Прекосутра ћете добити свој новац. СМИРНОВ: Мени је новац потребан данас, а не прекосутра.

ПОПОВА: Извините, али данас вам га не могу дати. СМИРНОВ: А ја не могу да чекам до прекосутра.

ПОПОВА: Шта да радим кад га немам! СМИРНОВ: Значи, не можете да платите?

ПОПОВА: Не. СМИРНОВ: Хм!... Је ли то ваша последња реч?

ПОПОВА: Да, последња. СМИРНОВ: Последња? Заиста?

ПОПОВА: Заиста. СМИРНОВ: Баш вам хвала. Имаћемо то на уму. (Слеже раменима) И још

треба да будеш хладнокрван! Малочас сретнем порезника, пита ме: „Зашто сте увек љути, Григорије Степановичу?" Како да не будем љут, молим вас?

Новац ми је преко потребан... Од куће сам кренуо још јуче у зору, обишао

сам све своје дужнике и да ми је бар један од њих вратио дуг! Уморио сам се као пас, ноћио ђаво би га знао где... у јеврејској крчми крај бурета

ракије... Најзад, дођем овамо, седамдесет врста од куће, у нади да ћу добити свој новац, а дочекују ме „расположењем"! Па како да не будем

љут? ПОПОВА: Чини ми се да сам била јасна: чим се управник врати из града,

добићете новац. СМИРНОВ: Ја нисам дошао управнику, него вама! Којег ће ми ђавола,

извините за израз, ваш управник! ПОПОВА: Извините, гооподине, али ја нисам навикла на такве изразе, нити

на такав тон. Ја вас остављам. (Журно одлази)

V

СМИРНОВ (сам)

СМИРНОВ: Ма шта кажете! Расположење... Пре седам месеци умро јој муж! А ја... морам ли ја платити камате или не? Питам вас: морам ли ја платити

камате или не? Умро јој муж, расположење и свакојаки трикови...

управитељ некуд отпутовао, ђаволи га однели, а шта ја да радим? Да

побегнем од својих кредитора ваздушним балоном? Или да се залетим и треснем главом о зид? Дођем Груздеву, није код куће, Јарошевич се

сакрио, с Курицином сам се смртно завадио и умало га кроз прозор нисам избацио, код Мазутова... колерика, код ове... расположење. Ни једна

битанга не плаћа! А све је то отуд што сам их сувише размазио, што сам слабић, шмоља, жена! Сувише сам нежан с њима! Али причекајте само!

Показаћу ја вама! Нећу дозволити да се шегачите са мном, ђаво да га носи! Остаћу и дреждаћу овде све док ми не плати! Брр!... Што сам љут данас,

боже, што сам љут! Од једа сав треперим, не могу да дишем... Фуј, боже драги, чак ме и нека мука хвата! (Виче) Хеј, матори!

VI

Смирнов и Лука.

ЛУКА (улази) Шта желите?

СМИРНОВ: Дај ми кваса или воде! (Лука одлази) Заиста, каква логика! Новац ми је потребан као хлеб, а она неће да плати, јер, замислите, није

расположена да се бави новчаним стварима!... Права женска, бапска логика! Ето, зато ја никада висам волео и не волим да разговарам са

женама. Лакше ми је да седим на бурету пуном барута него да разговарам са женом. Брр!... Сав сам се најежио, толико ме је разбеснео тај шлеп!

Довољно је да макар и издалека угледам поетично створење, па да ме од једа спопадну грчеви. Просто да човек излуди!

VII

Смирнов и Лука.

ЛУКА (улази и доноси воду) Госпођа су болесни и не примају. СМИРНОВ: Губи се! (Лука одлази) Болесни и не примају! Ако нећеш, не

мораш... Ја ћу остати и седећу овде док ми не даш новац. Ако недељу дана

будеш болесна, и ја ћу недељу преседети овде. .. Ако годину дана будеш болесна, и ја ћу годину... Ја ћу своје, драга моја, узети! Мене нећеш

разнежити црнином и јамицама на образима... Знамо ми те јамице! (Виче кроз позор) Семјоне, испрежи! Нећемо скоро путовати! Остајем овде! Рећи

ћеш тамо, у коњушници, да коњима даду овса! Олет ти се, живино једна, леви припрежеи заплео у дизгине! (Подражавајући кочијаша) Та не мари...

Даћу ја теби та не мари! (Одлази с прозора) Одвратно... несносна врућина, дуг нико не враћа, ноћас сам лоше спавао, а сад још и овај црни шлеп о

расположењем... Нешто ме глава боли... Како би било да попијем мало вотке? Па добро, да попијем. (Виче) Хеј, матори!

ЛУКА (улази) Шта је по вољи? СМИРНОВ: Дај ми чашицу вотке! (Лука одлази) Ух! (Седа и посматра се)

Нема шта, лепо изгледам! Сав прашњав, чизме прљаве, неумивен, неочешљан, на прслуку слама... Госпођа је сигурно закључила да сам

разбојник. (Зева) Мало је непристојно у оваквом стању ући неком у салон,

али шта могу... ја овде нисам гост, већ кредитор, а како кредитори треба да се облаче, то нигде не пише...

ЛУКА (улази и доноси вотку) Господине, ви себи много дозвољавате...

СМИРНОВ (љутито) Шта?

ЛУКА: Ја... ја ништа... ја, заправо... СМИРНОВ: Знаш ли ти с ким разговараш?! Завежи!

ЛУКА (у страну) Обесио нам се, ђаво, о врат... Вода га понела (Лука одлази)

СМИРНОВ: Ох, како сам љут! Толико сам љут да бих, чини ми се, цео свет смождио... Опет ме нека мука хвата... (Виче) Хеј, стари!

VIII

Попова и Смирнов.

ПОПОВА (улази оборених очију) Господине, у својој усамљености ја сам се одавно одвикла од људског гласа и не подносим вику. Најлепше вас

молим, не нарушавајте мој мир! СМИРНОВ: Исплатите ми новац, па ћу отићи.

ПОПОВА: Рекла сам вам јасно и гласно: тренутно немам расположивог

новца, сачекајте до прекосутра. СМИРНОВ: Ја сам, исто тако, имао част да вам јасно и гласно кажем: новац

ми је потребан данас, а не прекосутра. Ако ми га не дате данас, не остаје ми ништа друго него да се сутра обесим.

ПОПОВА: Али шта да радим кад га немам? Баш чудно! СМИРНОВ: Значи, нећете сад да ми дате новац? Је ли тако?

ПОПОВА: Не могу... СМИРНОВ: Кад је тако, онда остајем овде и седећу све док ме не

исплатите... (Седа) Кажете да ћете то прекосутра учинити? Одлично! У том случају, преседећу овде до прекосутра. Ево овако... (Скаче) Питам вас:

морам ли ја сутра платити камате или не?... Или мислите да се шалим? ПОПОВА: Господине, молим вас не вичите! Ово није коњушница!

СМИРНОВ: Ја вас не питам за коњушницу, него да ми кажете... морам ли ја сутра платити камате?

ПОПОВА: Ви не умете да се понашате у женском друштву!

СМИРНОВ: Извините, али ја умем да се понашам у женском друштву! ПОПОВА: Не, не умете! Ви сте неваспитан и неотесан човек! Пристојни

људи не разговарају тако са женама! СМИРНОВ: Ах, то је врло занимљиво. Па како да говорим са вама? На

француском? (Љути се, врска) Мадам, же ву при... како сам срећан што нећете да ми дате новац... Ах, извините што сам вас узнемирио! Данас је

тако дивно време! И та црнина вам тако дивно стоји! (Клања се) ПОПОВА: Глупо и непристојно.

СМИРНОВ: (подражавајући је) Глупо и непристојно! Ја не умем да се понашам у женском друштву! Госпођо, ја сам у свом животу видео много

више жена него ви врабаца! Трипут сам због њих на двобој излазио, дванаЕст сам их оставио, девет је оставило мене! Да! Некада сам и ја

правио будалу од себе, био нежан и слаткоречив, разбацивао се новцем и клањао лепоти... Волео, патио и уздисао на месечини, венуо, копнео и

смрзавао се... Волео страсно, лудо, на све могуће начине, ђаво да ме носи,

брбљао као сврака о еманципацији, пола иметка страћио сам на нежна осећања, али сада... хвала лепо! Сада ме нећете преварити! Доста је било!

Очи чарне, очи страсне, румене усне, јамице на образима, месец,

шапутање, притајено дисање... за све то, госпођо, ја сада не дам ни

пребијене паре! Присутни се изузимају, међутим, све жене, и младе и старе, пренемажу се, афектирају и сплеткаре, пакосне су и лажљиве,

неуравнотежене, ситничаве и бездушне, логика им је немогућа, а што се тиче ове ствари (удара се по челу), ту ће врабац, извините на отворености,

сваког филозофа у сукњи за три копља надмашити! Погледаш по неко од тих поетичних бића: муселин, етар, полубогиња, милион уздаха, а кад

завириш у душу, најобичнији крокодил! (Хвата се за наслон столице, столица прашти и ломи се) Али најодвратније је то што тај крокодил, ко

зна зашто, уображава да су нежна осећања његово ремек-дело, његова привилегија и монопол! До ђавола, обесите ме о овај ексер наглавачке ако

жена може волети иког осим пудлица!... У љубави она зна само да цмиздри и слини! Док мушкарац пати и жртвује се, дотле се сва њена љубав своди

на то да маше шлепом и да настоји да га што боље искористи. Ви имате ту несрећу да сте жена, па према томе, по себи самој, познајете женску

нарав. Кажите ми поштено: јесте ли икад у свом животу видели искрену,

верну и постојану жену? Нисте! Верне и постојане су само старице и ругобе! Пре ћете наћи рогату мачку или белу врану него постојану жену!

ПОПОВА: Дозволите, ко је онда, по вама, веран и постојан у љубави? Да није мушкарац?

СМИРНОВ: Да, мушкарац! ПОПОВА: Мушкарац! (Злобан смех) Мушкарац веран и постојан у љубави!

Ма шта кажете, то је за мене новост! (Ватрено) С каквим правом ви то говорите? Мушкарци верни и постојани! Кад је већ тако, рећи ћу вам да је

од свих мушкараца које сам познавала и које познајем најбољи био мој покојни муж... Волела сам га предано, свим својим бићем, како може да

воли само млада, озбиљна жена, дала сам му своју младост, срећу, живот, сав свој симетак, живела сам само за њега, обожавала сам га као пагагака,

и... и шта? Тај најбољи од свих мушкараца варао ме је на сваком кораку, и то на најбестиднији начин! После његове смрти у столу сам му нашла

шкрињу пуну љубавних писама, а за живота... тешко ми је да се

подсећам!... остављао ме је саму по читаве недеље, на моје очи удварао се другим женама и варао ме, разбацивао се мојим новцем, подсмевао мојим

осећањима... И, упркос свему томе, ја сам га волела и била сам му верна... Штавише, он је умро, а ја сам му још верна и привржена. Закопала сам се

међу ова четири зида и до гроба нећу окидати црнину... СМИРНОВ (смејући се презриво) Црнина!... Не разумем за кога ме ви

сматрате? Као да ја не знам зашто ви носите тај црни домино и зашто сте се закопали међу ова четири зида! Наравно! То је тако тајанствено, тако

поетично! Кад какав јункер или безумни песник наиђе крај ваше куће, погледаће у прозор и помислити: „Овде живи тајанствена Тамара која се из

љубави према мужу закопала међу четири зида." Знамо ми те трикове! ПОПОВА (планувши) Шта? Како се усуђујете да ми тако нешто говорите?

СМИРНОВ: Живи сте се закопали, али ипак нисте заборавили да се напудеришете!

ПОПОВА: Како смете тако да разговарате са мном?

СМИРНОВ: Не вичите, молим вас, нисам ја ваш управитељ! Дозволите ми

да ствари називам њиховим правим именима. Ја нисам женско, и навикао

сам да отворено износим своје мишљење! Молим вас да не вичете! ПОПОВА: Не вичем ја, него ви! Молим вас, оставите ме на миру!

СМИРНОВ: Дајте ми новац, па ћу отићи. ПОПОВА: Не дам!

СМИРНОВ: Даћете, даћете! ПОПОВА: За инат нећете добити ни копејке! Можете да ме оставите на

миру! СМИРНОВ: Ја немам то задовољство да вам будем супруг или вереник, па

вас молим да ми не правите сцене. (Седа) Ја то не волим. ПОПОВА (тешко дишући од беса) Сели сте?

СМИРНОВ: Да, сео сам. ПОПОВА: Молим вас да одете!

СМИРНОВ: Дајте ми новац... (У страну) Ах, што сам љут! Што сам љут! ПОПОВА: Не желим да разговарам с простацима! Изволите напоље! (Пауза)

Нећете да одете? Зар не?

СМИРНОВ: Не. ПОПОВА: Не?

СМИРНОВ: Не! ПОПОВА: Добро! (Звони)

IX

Пређашњи и Лука.

ПОПОВА: Лука, изведи овог господина! ЛУКА (прилази Смирнову) Господине, изволите изићи, кад наређују!

Немате ту... СМИРНОВ (поскочивши) Завежи! С ким ти то разговараш? Салату ћу од

тебе направити! ЛУКА (хватајући се за срце) Боже... Сви свети!... (Пада у фотељу) Ох, зло

ми је, зло ми је! Не могу да дишем!

ПОПОВА: Где је Даша? Дашо! (Виче) Дашо! Пелагеја! Дашо! (Звони) ЛУКА: Ох! Сви су отишли у јагоде... У кући нема никога... Зло ми је! Воде!

ПОПОВА: Изволите напоље! СМИРНОВ: Не бисте ли могли бити мало уљуднији?

ПОПОВА (стежући песнице и лупкајући ногом о под) Ви сте једна сељачина! Неотесани медвед! Грубијан! Монструм!

СМИРНОВ: Како? Шта сте рекли? ПОПОВА: Рекла сам да сте медвед, монструм!

СМИРНОВ (прилазећи јој) Дозволите, ко вам је дао право да ме вређате? ПОПОВА: Да, вређам вас... па шта? Мислите да вас се плашим?

СМИРНОВ: Ави мислите ако сте поетично створење да можете вређати а да не будете кажњени? Да? На двобој!

ЛУКА: Господе боже! Сви свеци!... Воде! СМИРНОВ: Пиштоље!

ПОПОВА: Мислите ако имате јаке песнице и биковско грло да вас се

плапшм? А? Ви сте један грубијан!

СМИРНОВ: На двобој! Не дозвољавам никоме да ме вређа и нећу се

освртати на то што сте жена, што сте слабашно створење!

ПОПОВА (трудећи се да га надвиче) Медвед! Медвед! Медвед! СМИРНОВ: Време је да се најзад ослободимо предрасуда да само мушкарци

морају плаћати за увреду. Кад је равноправност, нек' је равноправност, ђаво да га носи! На двобој!

ПОПОВА: Хоћете ли пиштољима? Изволите! СМИРНОВ: Из ових стопа!

ПОПОВА: Из ових стопа! Од мужа су ми остали пиштољи... Одмах ћу их донети... (Журно се удаљава и изненада враћа) С каквим ћу уживањем

сатерати куршум у ту вашу тврду главу! Ђаво давас носи! (Одлази) СМИРНОВ: Уцмекаћу је као врапца! Нисам ја балавац, ни сентиментално

дериште, за мене нема слабих створења! ЛУКА: Милостиви господине!... (Пада на колена) Молим те, сажали се на

мене, старца, и иди! Смртно си нас заплашио, и још тражиш пиштоље! СМИРНОВ (не слушајући га) Двобој, у томе и јесте равноправност,

еманципација! Ту су оба пола равноправна! Устрелићу је из принципа! Али

каква је то жена? (Подражава Попову) „Ђаво да вас носи... Сатерати курпгум у ту тврду главу..." Каква жена! Зажарила се, очи јој блистају... И

изазов је прихватила! На часну реч, први пут у животу видим тако нешто... ЛУКА: Остави нас, милостиви господине! Бићемо ти вечно захвални!

СМИРНОВ: То је жена! Такве се мени допадају! То је права жена! Не нека туњава, покисла кокош, него ватра, барут, ракета! Да ти је просто жао

убити! ЛУКА (плаче) Господине... идите, милостиви господине!

СМИРНОВ: Заиста ми се допада! Заиста! Мада има јамице на образима, ипак ми се доиада! Спреман сам чак и дуг да јој опростим... и љутња ме је

прошла... Необична жена!

X

Пређашњи и Попова.

ПОПОВА (улази с пиштољима) Ево пиштоља... Али пре него што почнемо, покажите ми, молим вас, како се пуца... Никад у животу нисам држала

пиштољ у руци. ЛУКА: Господе, спаси и помилуј... Идем да потражим баштована и

кочијаша... Где нас ова напаст снађе... (Одлази) СМИРНОВ (разгледајући пиштоље) Видите, има неколико врста пиштоља...

Постоје, на пример, Мортимерови пиштољи, специјално за двобој, са капислама. А ово су пиштољи типа Смит и Весон, с троструким дејством, с

екстрактором и централним ударом... То су одлични пиштољи!... Пар стаје најмање девет стотина рубаља... Пиштољ се држи овако... (У страну) Очи,

очи! Ватрена жена! ПОПОВА: Овако?

СМИРНОВ: Да, тако... Затим подижете ороз... и, ево, овако нишаните... Главу мало забаците! Руку сасвим испружите... Ето тако... Затим, ево, овим

прстом притискате ову стварчицу, и то је све... Најважније је да се не

узбуђујете и да нишаните полако... И да пазите да вам рука не задрхти. ПОПОВА: Добро... Није згодно да пуцамо у соби, изиђимо у врт.

СМИРНОВ: Слажем се. Али ја вас упозоравам да ћу пуцати у ваздух.

ПОПОВА: Само је још то требало! А зашто?

СМИРНОВ: Зато што... зато што... Уосталом, то је моја ствар! ПОПОВА: Уплашили сте се? Је ли? Аааа! Не, господине, нећете се извући.

Изволите за мном. Нећу имати мира док вам не прострелим чело... то чело, које толико мрзим! Уплашили сте се?

СМИРНОВ: Да, уплашио сам се. ПОПОВА: Лажете! Зашто нећете да пуцате?

СМИРНОВ: Зато што... зато што ми се... допадате. ПОПОВА (смејући се злобно) Ја му се допадам! И он се усуђује да ми то

каже! (Показује на врата) Изволите! СМИРНОВ (ћутке одлаже пиштољ, узима капу и одлази; на вратима застаје,

пола минута се немо гледају; затим он почиње да говори, прилазећи јој неодлучно) Чујте... Јесте ли још увек љути?... И ја сам љут као рис,

разумете ли... како да се изразим... Видите, ствар је у томе, овакви случајеви, ако ћемо право... (Виче) Зар сам ја крив што ми се допадате?

(Хвата се за наслон столице, столица прашти и ломи се) До ђавола, какав

вам је ово намештај! Ви ми се допадате! Разумете ли? Ја... ја сам се готово заљубио!

ПОПОВА: Одлазите од мене, мрзим вас! СМИРНОВ: Боже, каква жена! Никад у животу нисам видео тако нешто!

Пропао сам! Изгубљен сам! Упао сам у мишоловку као миш! ПОПОВА: Одлазите, иначе ћу пуцати!

СМИРНОВ: Пуцајте! Ви не можете схватити колика је срећа умрети под погледом тих дивних очију, умрети од револвера који држи та мала

баршунаста ручица... Полудео сам! Размислите и одлучите одмах, јер ако одем одавде, више се никада нећемо видети! Одлучите... Ја сам племић,

честит човек имам десет хиљада рубаља годишњег прихода... куршумом погађам копејку бачену увис... имам изврсне коње... Хоћете ли да ми

будете жена? ПОПОВА (огорчена, прети пиштољем) На двобој! На двобој!

СМИРНОВ: Полудео сам... Ништа не схватам... (Виче) Хеј, матори, воде!

ПОПОВА (виче) На двобој! СМИРНОВ: Полудео сам, заљубио сам се као клинац, као будала! (Хвата је

да руку, она вришти од бола) Ја вас волим! (Пада на колена) Волим! Као никада у животу! Дванаест жена сам оставио, девет је оставило мене, али

ниједну нисам волео тако као вас... Разнежио сам се, распекмезио и расцмиздрио... клечим на коленима као будала и нудим вам брак... Брука,

срамота! Пет година се нисам заљубљивао, заклео сам се да то ни убудуће нећу чинити, и одједном сам се заљубио као пинтер у даску! Нудим вам

брак. Да или не? Нећете? Не морате! (Устаје и нагло полази према вратима)

ПОПОВА: Чекајте... СМИРНОВ (застаје) Дакле?

ПОПОВА: Ништа, ништа... Одлазите... Уосталом, чекајте... Не, одлазите! Мрзим вас! Или не... Немојте ићи! Ах, кад бисте знали како сам љута!

(Баца пиштољ на сто) Прсти су ми отекли од ове напасти... (Од беса цепа

марамицу) Зашто стојите ту? Купите се! СМИРНОВ: Збогом.

ПОПОВА: Да, да, одлазите... (Виче) Куда ћете? Чекајте... Уосталом, идите.

Ах, како сам љута! Не прилазите ми, не прилазите!

СМИРНОВ (прилазећи јој) Како сам љут на себе! Заљубио сам се као гимназијалац, клечао на коленима... Све ме жмарци пролазе... (Грубо)

Волим вас! Баш сам нашао кад ћу ее заљубити! Сутра треба платити камате, почела је косидба, а сад још и ви... (Узима је око срука) Никада то

себи нећу опростити... ПОПОВА: Одлазите! Руке к себи! Ја вас... мрзим! На двобој!

Дуг пољубац.

XI

Пређашњи, Лука са секиром, баштован с грабљама, кочијаш с вилама и радници с моткама.

ЛУКА (угледавши Попову и Смирнова како се љубе) Исусе! (Пауза) ПОПОВА (оборених очију) Лука, рећи ћеш тамо, у коњушници, да Тобију

данас уопште не дају овса.

Завеса