Bogovi modernizmaVilijam Čitik

Možda najbolji način da pokažemo kako su misaone navike uvedene modernizmom retko podudarne sa islamskim naukama je da promislimo o svojstvima modernizma - pod kojim podrazumevam mišljenje i norme "globalne kulture" u kojoj danas živimo. Očigledno je da štagod da karakteriše modernizam, to nije tevhid, osnovni princip islamske misli. Tačnije je reći da modernizam karakteriše upravo ono što je suprotnost tevhida. Neko može ovo nazvati širkom, odnosno pridruživanjem drugih Bogu, ali za većinu muslimana, ova reč je previše emocionalno opterećena da bi mogla biti od pomoći u ovoj diskusiji. Zato, neka mi bude dopušteno da karakterističnu crtu modernizma zovem taksir, (mnoštvo), što doslovce predstavlja suprtonost tevhidu. Tevhid znači učiniti stvari jednim, a religijskom kontekstu povrdu da je Bog jedan.

Modernoj epohi i misli nedostaje jedan centar, orijentacija, jedan cilj, uopšteno, bilo kakav jedinstveni smer. Drugim rečima, ne postoji jedan "bog." Bog je ono što daje značenje životu i usmerava ga, a moderni svet dobija svoje značenje iz mnogo 'bogova'. Putem stalnog intenziviranja mnoštva, bogovi su se bezbrojno umnožili, a ljudi obožavaju štagod bogovi od njih traže.

Proces uvećanja mnoštva postaje očigledan onda kada uporedimo opšti tok islamske misli sa tokom istorije evropske civilizacije. Sve do modernih vremena, islamsku misao karakterisala je sklonost ka jedinstvu, harmoniji, integraciji i spajanju. Veliki musimanski mislioci vladali su mnogim disciplinama, ali su na njih gledali kao na grane jedinstvenog stabla tevhida. Nije postojala nikakva pritivrečnost između astronomije i zoologije, fizike i etike, matematike i prava ili gnosticizma i logike. Svima su upravljali isti principi, jer je sve potpadalo pod sveobuhvatajuću Božiju stvarnost.

Istoriju evropske misli karakteriše suprotan trend. Iako je u srednjevekovnom periodu postojao značajan deo jedinstvenog mišljenja, od tada su se rasipanje i mnoštvo neprestano uvećavale. Renesansni čovek mogao je da zna mnogo o svim naukama i poseduje jedinstvenu viziju. Danas, međutim, svako je stručnjak za neku majušnu oblast znanja, a informacije progresivno rastu. Rezultat svega toga je međusobno neshvatanje i opšta disharmonija. Nije moguće utemeljiti ni jednu jedninicu razumevanja, a stručnjaci u različitim disciplinama nisu u stanju da ostvare istinsku komunikaciju. Pošto ljudi ne poseduju ujedinjujuće principe, to za posledicu ima stalno rastuće mnoštvo ciljeva i bogova, haos koji se stalno pojačava.

Svako obožava jednog ili drugog boga. Niko ne može da opstane u apsolutnom vakumu, bez ikakvog cilja, značaja, smisla i orijentacije. Bogovi koje ljudi obožavaju su reference koje daju smisao i sadržaj njihovim životima. Razlika između tradicionalnih i modernih predmeta obožavanja je u tome što je u modernizmu skoro nemoguće potčiniti sva manja božanstva jednom vrhovnom bogu, a kada se to učini, vrhovni bog je proizveden od strane ideologija. To ni u kom slučaju nije bog tevhida, Koji je apsolutna i vrhovna realnost, pored Koga ništa nije stvarno. Međutim, on može biti dobra imitacija jednoboštva, posebno onda kada religija stupi u područje politike.

Postoji mnoštvo božanstava u svetu taksira. Spominjanje samo nekih važnijih značilo bi nabrajanje mitova i ideologija našeg vremena - slobode, jednakosti, evolucije, progresa, nauke, medicine, nacionalizma, socijalizma, demokratije,

1

marksizma. Ali možda su najopasnija ona božanstva koja su najteža za prepoznavanje. Ona nose bezopasna imena kao što je briga, komunikacija, potrošnja, razvoj, obrazovanje, informisanje, životni standard, menadžment, planiranje, proizvodnja, projekat, sredstva, služenje, sistem, blagostanje.

Oni koji misle da ove reči nemaju ulogu božanstava treba da pogledaju knjigu Plastične reči (Plastic Words) Uva Perksena (Uwe Poerksen). Njen podnaslov je još poučniji: Tiranija unificiranog jezika (The Tyranny of a Modular Language. Perksen objašnjava da je moderna upotreba jezika - upotreba koja je postala dominantna nakon Drugog svetskog rata, proizvela grupu reči koje su se pretvorile u najdestruktivnije tiranine koje je svet ikad video. On ih ne naziva "božanstvima", jer kao lingvista očigledno nije zainteresovan za teologiju. Ipak, on ih naziva "tiranima", što je dobar prevod kur'anskog imena džabbar. Kada se ovaj naziva primeni na Boga, onda znači da Bog ima apsolutnu moć nad stvorenim svetom. "Tiranija" ima loše konotacije kada stvorenja polažu pravo na nju, jer ukazuje na to da su ona pokušala da uzurpiraju Božiju moć. U slučaju plastičnih reči, moć je uzurpirana od strane reči koje oblikuju diskusiju društvenih ciljeva.

Kako Perksen ukazuje, ove tiranske reči, imaju najmanje trideset zajedničkih crta. Najvažnija je ta što nemaju definiciju, i pored toga što oko sebe poseduju auru vrline i dobročinstva. U lingvističkom smislu, to znači da ove reči u sebi kriju mnoge sadržaje, ali su lišene značenja. Ne postoji nešto kao "briga" ili "blagostanje" ili životni standard", ali večini ljudi te reči sugerišu mnogo doborih stvari. One su apstraktni izrazi koji izgledaju naučno, i zato nose auru autoriteta u svetu u kome je nauka jedno od najvažnijih božanstava. Svaka od njih nešto neodredivo pretvara u bezgranični ideal i budi beskrajne potrebe. Kada se potrebe jednom probude, one izgledaju kao očigledne i brzo prerastaju u preku potrebu. Kur'an kaže da je Bog bogat, a ljudi siromašni i u potrebi za Njim. Danas, ljudi se osećaju siromašni i u potrebi za ovim malim tiranima.

Oni koji govore u ime plastičnih reči stiču prestiž i moć, jer predstavljaju nauku, slobodu i progres. Kao rezultat, zanemaruju se i marginalizuju drugačija mišljenja, pošto, zamišljamo, samo potpuni idiot će se pobuniti protiv brige i razvoja. Svako treba da sledi one koji čija je jedina briga da brinu o nama i pomažu nam da se razvijemo.

Ulema koja govori o ovim mini božanstvima su "eksperti". Svaka plastična reč postavlja ideale i ohrabruje nas da mislimo da samo eksperti mogu da nam pokažu kako da ih dostignemo, zato moramo da im poverimo naše živote. Mi moramo da oponašamo naučnu ulemu, koji postavljaju šerijat za naše zdravlje, blagostanje i obrazovanje. Ljudi izjave stručnjaka tretiraju kao fetve (pravne odredbe). Ako eksperti postignu konsensus (ijma'), u tom slučaju moramo da uništimo zajednicu kao žrtveni dar razvoju, i onda nemamo izbora osim da sledimo njihov autoritet. Ulema najbolje zna.

Svaka plastična reč čini da se druge reči pokažu kao nazadne i zastarele. Mi možemo biti ponosni što obožavamo ova božanstva, i svi naši prijatelji i kolege će nas smatrati prosvetljenim kad god izgovorimo odgovarajuće litije u njihovu čast. Oni koji i dalje starog Boga uzimaju za ozbiljno, ovu nelagodnu činjenicu mogu sakriti obožavanjem novih bogova zajedno sa starim. I očigledno, mnogi ljudi koji nastave sa tvrdnjom da obožavaju starog Boga će iskriviti Njegovo učenje tako da izgleda kao da nam i On kaže da služimo novim bogovima.

Shvatanje prirode lažnih bogova oduvek je bilo u središtu pažnje intelektualnih nauka, ali ono ne može biti predmet razmatranja prenetih nauka. Neko na osnovu oponašanja prirodno može da prihvati jednoboštvo (tevhid), što znači da se ono nalazi

2

izvan domena prenetih nauka. Tevhid se mora razumeti ako ljudi veruju u njega, čak i kada je njihovo shvatanje daleko od savršenog. Veliki deo intelektualne tradicije se bavi objašnjavanjem tevhida i načinom na koji razjašnjava stvarnosti vere - Boga, anđele, pisma, poslanike Sudnji dan, i "odmeravanje dobroga i lošega u njemu". Kako muslimani treba da shvate ove stvarnosti? Zašti bi trebalo da veruju u njih? Istinska vera nikada ne sme biti slepa, već posvećenost onome što se stvarno zna da je istina.

U razmatranju pitanja Boga i drugih stvarnosti vere u svetlu tevhida, važno je objasniti ne samo šta su oni, već i ono što oni nisu. Kada ljudi ne znaju šta je Bog, lako im je da usvoje običaj obožavanja lažnih bogova, što ih ostavlja nezaštićene od taksira modernog sveta, mnoštva božanstava koje moderni način mišljenja nalaže da služe.

Nikakav oporavak intelektualne tradicije neće biti moguć ukoliko pojedinci sami naprave korak na tom putu. Tradicija se nikad ne može oporaviti oponašanjem ili delovanjem zajednice, već samo pojedinačnom posvećenošću i ličnim ostvarenjem. Vlade i uprave ne mogu da počnu da rešavaju problem. Shvatanje se ne može naturiti ili propisati zakonom, već samo odgajiti u srcu.

Mngi muslimani danas prepoznaju da je Zapad platio previsoku cenu za modernizaciju i sekularizaciju. Oni vide kako su u svim modernim društvima nastale razne društvene krize, i razumeju da su ove krize na neki način povezane sa gubitkom religijske tradicije, maksimalnim besmislenošću modernog života i gubitkom moralnih smernica i načela. Ali veliki broj istih ovih ljudi govore nam da je islam drugačiji. Islam može da usvoji tehnologiju, progres, razvoj i stručnost, a da u isto vreme sačuva svoju moralnu i duhovnu snagu i izbegne društvenu dezintegraciju Zapada. Drugim rečima, oni smatraju, muslimani mogu da zaborabe tevhid, krenu putem taksira, a da ne pretrpe negativne posledice.

Ovde je posebno iznenađujuć stepen do koga savremeni muslimani izgleda da misle da se islamski poredak može uvesti kroz moderne države, sa njihovom istorijski besprimernom sposobnošću da indoktriniraju i prisililjavaju. Aktuelna nastojanja da se to učini jasno pokazuju da se "islamsko" društvo lako može pretvoriti u još jednu verziju monstruoznog totalitarizma koji je takođe u potpunosti karakteristika modernog sveta. Sveprožimajuća birokratija, tehnologija, svetopogled taksira i njihova nepokolebljivo prisvajanje svih ljudskih odnosa znači da je svet sve više i više dehumanizovan i otvoren za manipulacije.

Činjenica da veliki broj ljudi smatra da islam može da procveta i istovremeno usvoji moderna božanstva pokazuje da su oni izgubili viziju tevhida koji je islamskom mišljenju pružao život. Oni ne mogu da vide da je sve međusobno povezano, i nisu uspeli da shvate da obožavanje lažnih božanstava nužno dovodi do raspada svakog reda - ne samo korupcije individualaca i društva, već i sveta prirode. Drugim rečima, kada ljudi odbiju da služe Boga kao stvarnost koja zahteva da Mu služe, onda ne mogu ispuniti svoje ljudske funkcije. Kada ljudi odbiju da žive u harmoniji sa transcedentnim principima koji određuju kakve stvari zaista jesu, oni izazivaju haos i nered u prirodi i društvu. Kur'an sažima ovaj proces u sledećem ajetu: "Zbog onoga što ljudi rade, pojavio se metež i na kopnu i na moru". (30:41) "Korupcija" (fasad) definiše se kao nedostatak "blagotvornosti", a blagotvornost je wholeness, zdravlje, ravnoteža, harmonija, povezanost, red, sjedinjavanje, i jedinstvo individualnog, društvenog i kosmičkog nivoa. Može se uspostaviti samo putem tevhida,ili "činjenjem da stvari budu jedno".

Postoje mnoge i velike prepreke koje sprečavaju oporavak intelektualnog nasleđa. Na društvenom planu one se mogu videti u različitim verovanjima i stavovima koje su usvojili muslimani savremenog dodba kao rezultat njihovog gubitka intelektualne

3

samostalnosti i njihovog slepog oponašanja normi utelovljenih u idealima, institucijama i strukturama modernog sveta. Među ovim preprekama su politizacija zajednice, monolitne interpretacije islamskih učenja i nezamislivo pristajanje na ideološke propovedi muslimanskih lidera. Međutim, možda najdublja i najpogubnija od njih je opšti trend odbacivanje svega osim površnosti spoljnih obeležja islamske tradicije.

Kao i druge religije, islam se temelji na tradiciji pod kojom ne mislimo na ukupan zbir prenetog i intelektualnog nasleđa. Ipak, mnogi muslimani ne vide protivrečnost između verovanja u moderna božanstva i prihvatanja autoriteta Kur'ana i sunne. Da bi to uradili, oni treba da previde trinaest vekova intelektualne istorije islama i pretvaraju se da nikom nije potrebna pomoć velikih mislilaca iz prošlosti da shvate i tumače Kur'an i sunnu.

Moramo imati na umu da je samo opšte prihvaćena dogma u modernom svetu odbacivanje tradicije. Veliki proroci modernizma - Dekart, Ruso, Marks i Frojd - sledili su raznovrsna božanstva, ali su svi bili sloćni da su stari bogovi neupotrebljivi. U viđenju islama, Božiji poslanici sudeluju u tevhidu. Proroci modernizma sudeluju u mnoštvu (taksir). Božije jedinstvo se može odbaciti samo kada se na Njegovo mesto uvedu druga božanstva.

U islamskoj teologiji, Bog je qadim, "drevan" ili "večan". Postojao je oduvek i postojaće zauvek. U modernizmu, bogovi su novi. Da bi ostali novi, oni treba često da se menjaju ili modifikuju. Novo je nekako uvek iznad starog, koje je staromodno i zaostalo. Nauka uvek pronalazi nova otkrića, a tehnologija neprestano pruža nove izume koji brzo postaju potreba. Sve što nije obuhvaćeno procesom obnove smatra se da je mrtvo.

Originalnost je ime jednog od bogova "novina". On vlada zapovedajući nove stilove i modele, a njegovi sveštenici se svuda nalaze, posebno u reklamama i sredstvima masovne indoktrinacije. Mudžtehidi za modu govore ženama kako da se oblače, ali svakodnevno oni menjaju svoje fetve. U svetu umetnosti originalnost se obožava otvoreno i razmetljivo kao najveće božanstvo. Ili, uzmimo moderne univerzitete na kojima profesori često usvajaju poslednje teorije čim one stignu iz Pariza.

Najveća opasnost od mržnje prema tradiciji koja je opšta među modernim muslimanima je u tome što su prihvatili boga novina - kao i mnoge druge - bez ikakvog razmišljanja o tome šta rade. Kada su u pitanju muslimanski mislioci i intelektualci, oni nisu imali ništa da kažu za protekih trineast vekova. Oni bi hteli da zadrže svoj islamski identitet, ali zamišljaju da je za to dovoljno da sačuvaju odanost Kur'anu i sunni a zanemare njihove velike komentatore. Za takve ljude, bogovi koji vladaju su progres, nauka i razvoj. Oni misle da mi znamo mnogo više o svetu od ljudi iz drevnih epoha, jer "mi" posedujemo nauku. Naravno, oni sami ne poseduju nauku, već su prosto čuli i poverovali da je naučno znanje istinsko znanje. Oni znaju veoma malo o ciljevima i metodama nauke, a ništa o islamskoj intelektualnoj tradiciji. Oni su slepi imitatori intelektualnih pitanja, odnosno, na nivou gde bi trebalo da se bore za njihovo shvatanje. Ono što je još gore, radi se o selektivnom oponašanju, pošto oni prihvataju samo autoritet "naučnika" i "stručnjaka", a ne velikih muslimanskih mislilaca iz prošlosti. Ako je to rekao Ajnštajn, onda to mora biti istina, ali ako su to rekli al-Gazali ili Mula Sadra, onda to ne može biti istina, jer nije naučno.

Najzad, predložimo da najosnovniji problem modernog islama, problem koji postoji u svim religijama, je taj što vernici trpe od onoga što se tradicionalno zove "složeno neznanje" (džahl murakkab). "Neznanje" je nešto čega nisi svestan; isto tako

4

ne može se biti svestan "složenog neznanja" kada ne znaš. Previše muslimana ne zna šta je islamska tradicija, oni ne znaju da misle na islamski način i ne znaju da ne znaju. Prvi korak u lečenju neznanja je da se prizna da se nešto ne zna. Ljudi mogu krenuti u "potragu za znanjem" (talab al-'ilm) samo onda kada budu svesni svog neznanja, potragu koja je, po rečima Božijeg poslanika, "obaveza za svakog muslimana".

Ono što je upečatljivo za sukob savremenog islama sa modernizmom jeste da muslimanima nedostaje intelektualna pripremljenost da se izbore sa situacijom. Muslimanski mislioci - osim nekoliko časnih izuzetaka - ne dovode u pitanje legitimitet modernih božanstava. Oni radije raspravljaju o najboljem načinu da im služe. Drugim rečima, oni smatraju da muslimanska zajednica mora da se izmeni i prilagodi kako bi ostvarila ideale koje predstavljaju moderna božanstva, a posebno ona koja su naznačena od strane plastičnih reči. To znači da bezbroj savremenih muslimana za sva vremena traže najbolji način da usaglase njihovu zajednicu sa pobijanjem tevhida.

5