Биографија краља Петра II Карађорђевића

КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ, СИН КРАЉА АЛЕКСАНДРА I, РОЂЕН ЈЕ 6. СЕПТЕМБРА 1923. ГОДИНЕ. ПОСЛЕ УБИСТВА КРАЉА АЛЕКСАНДРА У МАРСЕЈУ, 1934. ГОДИНЕ, О ПЕТРОВОМ ВАСПИТАЊУ СТАРАЛО СЕ НАМЕСНИШТВО НА ЧЕЛУ СА КНЕЗОМ ПАВЛОМ . ПЕТАР ЈЕ ПРОГЛАШЕН ЗА КРАЉА, А УЈЕДНО И ЗА ПУНОЛЕТНУ ОСОБУ, ДРЖАВНИМ УДАРОМ ОД 27. МАРТА 1941. ТАДА МУ ЈЕ БИЛО СВЕГА 17 И ПО ГОДИНА.

МАЛОЛЕТНИ КРАЉ ОДМАХ ЈЕ УПАО У ВРТЛОГ СВЕТСКИХ ДОГАЂАЈА, У КОМЕ СЕ НИСУ СНАШЛИ НИ МНОГИ СТАРИЈИ И ИСКУСНИЈИ ОД ЊЕГА. У АПРИЛСКОМ РАТУ ПРЕШАО ЈЕ, ЗАЈЕДНО СА ВЛАДОМ, НАЈПРЕ У КАИРО, А ПОТОМ У ЛОНДОН. ГЛАВНИ ГРАД БРИТАНСКЕ ИМПЕРИЈЕ БИО ЈЕ СТЕЦИШТЕ ЗА СВЕ МОНАРХЕ И ВЛАДЕ ОКУПИРАНИХ ЕВРОПСКИХ ЗЕМАЉА. ДА ЈЕ КОЈИМ СЛУЧАЈЕМ ХИТЛЕР ОСВОЈИО И ВЕЛИКУ БРИТАНИЈУ, СЛЕДЕЋА СТАНИЦА ЗА СВЕ ЊИХ БИЛА БИ КАНАДА.

ЕНГЛЕЗИ НИСУ БИЛИ ДОБРИ ДОМАЋИНИ ЗА ОВЕ ЉУДЕ У НЕВОЉИ, НИТИ ДОБРИ САВЕЗНИЦИ ПОКОРЕНИМ НАРОДИМА. ЊИХОВ ЦИЉ БИО ЈЕ МИНИМИЗИРАЊЕ СОПСТВЕНИХ ЖРТАВА, БЕЗ ОБЗИРА КОЛИКО ЋЕ КОШТАТИ ДРУГЕ. У ПРАКСИ, ТО ЈЕ ЗНАЧИЛО ДА ЋЕ ЕНГЛЕЗИ ДОЗВОЛИТИ КОМУНИСТИЧКОМ ДИКТАТОРУ СТАЉИНУ ДА ОКУПИРА ПОЈЕДИНЕ ЗЕМЉЕ, ЧИЈИМ СУ ВЛАДАМА И КРАЉЕВИМА БИЛИ ДОМАЋИНИ, У ЗАМЕНУ ЗА СВОЈУ НЕДОВОЉНУ АКТИВНОСТ У БОРБИ ПРОТИВ СИЛА ОСОВИНЕ. ЕНГЛЕЗИМА СЕ НАЈВИШЕ СУПРОСТАВЉАО ПОЉСКИ ПРЕМИЈЕР, ГЕНЕРАЛ СИКОРСКИ, СВЕ ДО СВОЈЕ ПОГИБИЈЕ У АВИОНСКОЈ НЕСРЕЋИ, ДОК СЕ ИЗ ЛИСАБОНА ВРАЋАО ЗА ЛОНДОН. ЕНГЛЕЗМА СЕ ОПИРАО И КРАЉ ПЕТАР, АЛИ, КАО И СВИ ДРУГИ, БЕЗ УСПЕХА.

НАЈВЕЋА ПРЕПРЕКА КОЈУ СУ ЕНГЛЕЗИ ИМАЛИ ДА САВЛАДАЈУ КАКО БИ МОГЛИ ДА ТРГУЈУ СА СРБИМА, БИО ЈЕ ЂЕНЕРАЛ ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ СА СВОЈОМ ВОЈСКОМ. ТОКОМ ЛЕТА 1943. ГОДИНЕ ЕНГЛЕСКЕ ВОЈНЕ МИСИЈЕ ПРИ ЧЕТНИЧКИМ ЈЕДИНИЦАМА ПОКУШАЛЕ СУ ДА ИЗВЕДУ ПУЧ ПРОТИВ ЂЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА, АЛИ СЕ ОДМАХ ДОШЛО ДО ЗАКЉУЧКА ДА ЈЕ ТО НЕМОГУЋЕ ЗБОГ ЊЕГОВОГ ''НЕПОКОЛЕБЉИВОГ'' АУТОРИТЕТА. ''ЈЕДАН НАЧИН КОЈИ БИ БИО УСПЕШАН , БИО БИ ОПОЗИВАЊЕ ОД СТРАНЕ КРАЉА'', САВЕТОВАО МУ ЈЕ ПУКОВНИК БЕЈЛИ, ШЕФ ЕНГЛЕСКЕ ВОЈНЕ МИСИЈЕ. ПРИТИСАК НА КРАЉА ПЕТРА, У ТОМ ЦИЉУ, ПРЕУЗЕО ЈЕ ЛИЧНО БРИТАНСКИ ПРЕМИЈЕР ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ. КРАЉ НИЈЕ ОДОЛЕО ПРИТИСЦИМА И ПРЕТЊАМА ОВОГ МОЋНОГ ЧОВЕКА. СМЕНИО ЈЕ ЂЕНЕРАЛА ДРАЖУ СА ПОЛОЖАЈА МИНИСТРА ВОЈСКЕ, МОРНАРИЦЕ И ВАЗДУХОПЛОВСТВА 1. ЈУНА 1944. ГОДИНЕ. ГЛАВНИ УДАРАЦ ДОШАО ЈЕ 12. СЕПТЕМБРА ИСТЕ ГОДИНЕ, КАД ЈЕ КРАЉ, ПРЕКО РАДИО ЛОНДОНА, ПОЗВАО СВОЈУ ЛЕГАЛНУ ВОЈСКУ, ЧЕТНИКЕ, ДА СТАНУ ПОД КОМАНДУ

ОРУЖАНИХ СНАГА ЈЕДНЕ ИЛЕГАЛНЕ ПАРТИЈЕ, КОМУНИСТИЧКЕ. ТАЈ ГОВОР ТРЕБАО ЈЕ БИТИ ОДРЖАН 6. СЕПТЕМБАРА, КАО ТРАДИЦИОНАЛНА РОЂЕНДАНСКА ПОРУКА, АЛИ ЈЕ ДАТУМ ПОМЕРЕН ЗБОГ КРАЉЕВОГ ОПИРАЊА ЧЕРЧИЛУ. ПОСЛЕ ЈЕДНОГ ТАКВОГ ПОТЕЗА, КРАЉА ПЕТРА, МНОГИ ОФИЦИРИ СУ ПУЦАЛИ СЕБИ У ГЛАВУ, А САМ КРАЉ ЈЕ ПОСЛЕ ПИСАО: ''ИМАО САМ ОСЕЋАЊЕ ДА САМ ИЗНЕВЕРИО СВОЈЕ НАЈБОЉЕ ПРИЈАТЕЉЕ''. ЂЕНЕРАЛ МИХАИЛОВИЋ ЈЕ ПОСЛАО СЛЕДЕЋУ ДЕПЕШУ ВЛАДИ У ЛОНДОНУ: ''НАЈТЕЖИ И НАЈСТРАШНИЈИ УДАР НАНЕО НАМ ЈЕ КРАЉ, ЧИЈИМ СМО СЕ ИМЕНОМ ЗАКЛИЊАЛИ. БОГ И НАРОД НЕКА МУ СУДЕ''. ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ НИЈЕ УЗЕО У ЗАШТИТУ НИ СРПСКИ НАРОД, НИ СРПСКУ ДИНАСТИЈУ, КАО ШТО ЈЕ ТО ОБЕЋАВАО. ТАКО ЈЕ ПЕТАР II, СА КОМУНИСТИЧКОМ ДИКТАТУРОМ, ПОСТАО ВЛАДАР БЕЗ ЗЕМЉЕ , НАШАО СЕ У ДРУШТВУ МНОГОБРОЈНИХ СРПСКИХ ЕМИГРАНАТА. ОНИ ГА НИСУ ОПТУЖИВАЛИ ЗА ГРЕХ КОЈИ ЈЕ ПОЧИНИО. АЛИ ЊЕГА ЈЕ ТА РАНА ИСУВИШЕ БОЛЕЛА. СА ЊОМ ЈЕ, ПРЕРАНО, ОТИШАО У ГРОБ, 1970. ГОДИНЕ.