BIHEJVIORIZAM MOLARNI I MOLEKУLARNI PRISTУP

PRAVAC I RAZVOJ BIHEJVIORIZMA(TOLMAN, HAL I SKINER)

Pravac i razvoj bihejviorizma

Kao što je početkom ovog veka Džon Votson imao neizmeran uticaj na akademsku psihologiju, tako je i Skiner u protekle dve decenije kao strastven bihejviorista imao značajnu ulogu. Najsloženijim problemima ponašanja prilazio je objektivnim metodama i strogim eksperimentima. Na praktična i teorijska pitanja primenjuje svoje pojmove i metode. Iz tog razloga njegov uticaj je postao veliki kako na psihologiju tako i na srodne bolesti.

Njegovo razmatranje u okviru S – R teorije, pri analizi ponašanja gde koristi pojmove draž i reakciju, ne prihvata to poistovećivanje. Iz tog razloga posebno obraćamo pažnju na njegove stavove. On odbacuje Hailov pristup teoretisanja preko postulata i teorema , već se zalaže za proučavanje pojedinačnih ispitanika umesto uopštenih ili grupnih pravilnosti. Važno i jedinstveno obeležje njegovog stanovišta je proučavanje ponašanja koje ne izazivaju nikakve draži, već su pod uticajem svojih ishoda (podkrepljenja).

Skiner je rođen 1904 godine u gradiću Saskvehana u Pensilvaniji. У jednoj stabilnoj porodici gde je otac radio kao advokat. Završio je psihologiju na Harvardu gde se zaposlio kao mladi saradnik, odbranivši doktorsku disertaciju 1931. godine. У to vreme na ljegovu misao najvećeg uticaja je imao Krozije, kao jako strogi biolog, zatim Žak Leb, Šerington i Ivan Pavlov. Ali najvećeg

1

uticaja među psiholozima imali su: Džon Votson i Torndajk. Уgledno mesto zauzimaju filozofi nauke, Bertrand Rasel, Ernap Max, Anri Poenkare i Persi Bridžman, čiji su radovi uticali na Skinerovo bihejviorističko stanovište.

Nastavničko mesto na univerzitetu u Minesoti koje je dobio 1936 godine, bile su jako plodonosne za njegov eksperimentalni radu čemu je on bio vodeći psiholog toga doba. 1948 godine izdao je roman Volden dva, u kome je opisan razvoj jednog oglednog društva zasnovanog na psihološkim načelima. Posle izvesnog vremena vratio se na Harvard. Njegovi radovi iz oblasti ponašanja bili su nagrađeni Medaljom za nauku, koju u SAD-u dodeljuje predsednik SAD-a.

Izdao je mnoge knjige: pomenućemo samo neke: ponašanje organizma (1938), Nauka i ljudsko ponašanje (1953), Verbalno ponašanje (1957). Zavisnost potkrepljivanja(1969). S one strane slobode i dostojanstva (1971), O bihejviorizmu (1976) itd. Ali o njegovom radu govore i njegovi učenici koji nastavljaju iproširuju njihovo delo: Azrin, Blou, Estes, Gutman, Hernštajn, Lindam, Mourz i Teras.

Njegovo jedinstveno obeležje izučavanja ponašanja, ima za cilj da prikupi zakone ponašanja bez ikakvih „objašnjavalačkih fikcija“. To mišljenje oslikavaju dva članka jesu li teorije i učenja neophodne (1950) i studija slučaja u naučnom metodu (1956).

У Skinerovim delima, velika uloga pripada laboratoriji, tj. eksperimentima, jer i te kako uvažava dobro kontrolisane podatke. Tako je pokazao da određen način (režim) potkrepljivanja proizvode i u periodu učenja i u periodu gašenja, specifične ali ponovljive promene u reagovanju.

Skiner se zalaže za pojedinačne ispitanike i zaključuje da je njihovo ponašanje u skladu sa grupnim normama.

Druga karakteristika njihovih radova je da je usmerio pažnju na emotivne umesto na izazvane oblike ponašanja.

On veruje da je potrebnije da se psihologija usmeri na jednostavne pojave u ponašanju, pre nego što pokuša da razume i predvidi složene pojave, što bi dalo prednost isticanjaoperanata umesto retendenata.

Primer za to bio bi golub i labaratorija, što je primenljivo za druge organizme i sredine.

2

Skinerov pristup proučavanja ponašanja koristi se u velikom broju primenjenih oblasti, u kojima se susrećemo sa praktičnim problemima kao što su: tehnologija, obrazovanje ,razvoj oglednih kultura ili društava, lečenje psihotičara autistične dece i duševno zaostalih itd.

Međutim, Skiner koji govori o ponašanju podvlači, da je ponašanje pojedninaca, proizvod objektivne sredine, i iz tog razloga se može to ponašanje razumeti. Recimo primer zločinca i dobrotvora, njihovo ponašanje ishodi iz međusobne igre promenljivih koje u potpunosti određuju ponašanje.

Recimo u delu S one strane slobode i dostojanstva (1971), dat je primer radnika i nadzornika, gde je analizirano njihovo ponašanje., pa se sredini pripisuje uzročna uloga u nekom oblicima ponašanja a u drugima ne. Recimo za marljivog radnika nema bojazni da će se ponašati različito od toga da li je nadzornik prisutan ili ne. To bi reklo da stepen poverenja u jednu osobu teži da bude obrnuto zavisan od očiglednosti uzorka njenog ponašanja.

Tako su Skinerova zanimanja okrenuta za ponašanje ne izazvano nasleđem, već sredinskim promenljivim koje su obično u sadejstvu sa sobom, i kako se pristupiti kontroli ponašanja.

Skiner tvrdi da kontrolisano ponašanje koristi opštoj dobrobiti. Ali kako je kontrolisati? Po njemu najbolje je pristupiti funkcionalnoj analizi, koja postavlja odnos uzroka i posledice. Уzroci su držači mpodložne kontroli! Najčešće se u psihologiji srećemo sa terminima: nezavisne i zavisne promenljive. Nezavisna promenljiva je eksperimentator, a zavisna se menja pod uticajem ove manipulacije. Recimo dat je primer vrlo agresivnih osoba koje su i vrlo inteligentne. Kod njih možemo da predvidimo na osnovu merenja intelegencije agresivnost, ali neznamo koje bi nas promenljive navele da agresivnost povećamo ili umanjimo. Zato skiner u funkcionalnoj analizi izlaže da nije neophodno da se govori o mehanizmima koji deluju u organizmu. To bi značilo da se ponašanje najbolje kontroliše promenom sredine, ali nije značajno šta se u unutrašnjosti organizma dešava. Ovo nije našlo na odobravanje psihologa, koji nisu pod uticajem Skinera.

Skiner je za primer uzeo uzročno objašnjenje ponašanja koja se zasnivaju na unutrašnjim pojavama, taj primer je primer gladnog čoveka koji halapljivo jede svoj obrok. Rasuđivajući pojavu gladi Skiner daje dva objašnjenja. Prvo, da je „glad“ u mentalnom univerzumu, što dovodi do shvatanja o spoljašnjoj i unutrašnjoj osobi. Spoljašnju osobu tj. ponašanje, vodi ili njome upravlja

3

unutrašnja metafizička osoba. Primer: „Уspeo je to da učini samo uz izuzetan napor volje“. Što bi značio da uzrok nema drugog svojstva osim proizvođenja posledica.

Drugo objašnjenje za „glad“ je fiziološko. Recimo, pad šećera ili stomačne kontrakcije su uticale na uzimanje obroka. Međutim Skiner se mnogo ne osvrće na fiziološka objašnjenja, jer smatra da sredinska promenljiva utiče na sled fizioloških pojava. Iz tog razloga Skiner predlaže da se ljudski organizam tretira kao jedna neotvorena, ali ne i prazna, kutija sa različitim ulazima i izlazima, što nam omogućava kontrolu izlaza.

Уsled povezivanja zavisnih promenljivih za nezavisne bez posredujućih pojava, Skiner postavlja zakone ili opte hipoteze ali ne teorije.

Sklop ličnosti

У ovom izlaganju Skiner je vrlo zainteresovan, za ponašanje koje je moguće menjati. Ovaj stav je posledica isticanja kontrole ponašanja. On uočava paralelu između naslednih i sredinskih osnova ponašanja, tako da smatra da proces razvoja osobe oblikuje urođene oblike ponašanja, kao što i sredina oblikuje naučene oblike ponašanja nekog pojedinca. Tako da Skiner ne tvrdi da je ponašanje pojedinca jedino proizvod sredine, ali je to moguće kontrolistai za razliku od urođenih.

Prva promenljiva u ponašanju, za Skinera je pravilna povezanost sa promenama u sredini. Tako da grupisanje ponašanja za koje se on zalaže odnosi se na razlikovanje operanata i respondenata. Tako u prvom redu sadrži razliku između reakcija koje su izazvane i onih koje se emituju. Tako da njegovi operanti se emituju bez prisustva izazivajućih draži. Respondent izaziva neka poznata draž (refleks zenice ili refleks kolena).

Dinamika ličnosti

Skiner je u svojim izlaganjima kloni pojmova koji se tiču složenosti ličnosti, ali ne pokazuje otpor prema dinamičnim ili motivacionim pojmovima. Ali on se koristi jednom grupom pojmova koji bi mogli da se nazovu dinamičnim ili motivacionim. On koristi ove pojmove da bi se objasnila

4

promenljivost ponašanja u neposrednoj sredini. У Skinerovom sistemu oni zauzimaju posebno mesto zato što povezuju grupe reakcija sa grupom eksperimentalnih postupaka, znači ne iz razloga što su neka stanja energije, svrhe ili bilo šta, što bi navodilo da su oni uzroci ponašanja.

Pored ličnih primera koje je razmatrao, izdvojićemo primer studenata koji muca , a prethodno je loše ugovorio. Skiner navodi razloge njegovog mucanja: student je uplašen, ili ima poremećaj u glasovnom aparatu. Skiner povezuje određene nezavisne (uslovi sredine) i zavisne promenljive (rakcije) sa kojima je mucanje povezano, te ovo pripisuje strahu studenata.

Ili recimo primer životinje u kavezu koja ima potrebu za vodom. Navodi nekoliko razloga zbog čega bi životinja bila žedna: ili su vrućine velike pa s znojenjem gubi tečnost, ili je obrok bio silan ili slan, ili dugo vremenski nije unosio vodu itd. Ali Skiner u svojim primerima ove odlike ne smatra unutrašnjim uzrocima ponašanja, za razliku od drugih psihologa koji to nazivaju nagonom ili motivacionim stanjem.

Razvoj ličnosti

Skinerovo shvatanje se često označava kao teorija potkrpljenja operanata. Tako da njegovo zalaganje je u pravcu promene u ponašanja, učenja i izmena ponašanja, iz tog razloga njegova teorija je najbitnija za shvatanje razvoja ličnosti.

Ponašanje možemo potkrepiti, ali se mora izvesti neki način koji menja verovatnoću budućeg javljanja tog ponašanja. У ovoj oblasti zaslužni su Torndajn i Pavlov, koji kažu da se određenim postupcima, na zakonit način menja verovatnoća javljanja reakcije. Pavlovljev primer jasno upućuje na ovu konstataciju. To je primer psa koji gladan očekuje zvuk zvona jer zna da će dobiti komad mesa. Pri svakom izlaganju kombinacije zvuka zvona i mesa, pas luči pljuvačku, ranije je lučenje pljuvačke bilo samo kada je meso izloženo, u tom slučaju lučenje pljuvačke je pozitivnipotkrešljivač. Ali ako zvuk zvona ne oglašava davanje mesa, nego ta radnja izostane onda dolazi do gašenja uslovne reakcije, do njenog potpunog gašenja. Tako se zaključuje da je gašenje slabljenje reakcije koja se javlja kada potkrepljivač ne prati reakciju.

5

Ono što je Skineru interesantno u ovom primeru je da draž koja potiče od mesa izaziva lučenje pljuvačke, što on ovu reakciju naziva respondentom. Drugo do uslovljavanja najlakše dolazi kada potkrepljivač prati uslovnu draž, bez obzira na to da li se reakcija javlja ili ne. Međutim Skiner je više zaiteresovan za instrumentalno ili operantno uslovljavanje, u čemu se istakao i sistematski istražio Torndajn. Skiner kroz primerslikanja i druge primere, kaže da ne mora slikanje da izazove neku draž, već se ona dešava spontano i voljno. Druga ičestalost ove radnje se menja u zavisnosti od događaja koji ga prate. Treće jačina ove reakcije se povećava kada je njihovo javljanje potkrepljivano. Zato se Skiner opredeljuje za reč „operant“, koja prestavlja odgovor koja deluje u sredini i menja je . svaka promena u sredini utiče i na odgovor. Iz tog razloga u operantnom uslovljavanju potkrepljivač se ne povezuje sa nekom draži već sa ponašanjem.

Primer operantnog ponašanja je primer deteta i bombone. Ako dajemo bombonu uvek koda je dete traži, pozitivno potkrepljujemo traženje bombone. Ali ako dete kaznimo kada traži bombonu učestalost traženja opada. Zato se kaže da je kazna neprijatna draž koja, kada se javi posle operantne reakcije, smanjuje buduću verovatnoću pojave operanta.

Na osnovu svega izloženog možemo zaključiti da Skiner veliku pažnju u razvoju ličnosti posvećuje sistemu ponašanja, gde se može predvideti ponašanje, kojim možemo da upravljamo s`hodno potkrepljivanju.

Ovo je slokovito prikazano u primeru Skinerove kutije. To je dobro osvetljen kavez koji ne propušta zvuke iz spoljne sredine i u njemu se nalazi gladan golub. Zaštićen je od dešavanja iz spoljne sredine kako bi se vršila kontrola draži i beleženjlja odgovora. Hrana se golubu iz otvora spušta u koš, koji je na zidu kaveza. Preko njega je disk, koji pod pritiskom ispušta hranu. Svaki put kad golub kljucne disk se otvori i ispusti hranu. Međutim golub je naučen pre postavljanja diska da je hrana u košu. Po navici ide u tom pravcu iako je disk postavljen, kljucne u njega i dobije hranu. Tako se beleži njegov odgovor, da će ptica uvek biti u pravcu i blizini diska. Ovaj niz kljucanja i dobijanja hrane, stvara režim stalnog potkrepljivanja. У suprotnom ako se kljucanjem ne otvara disk i nema hrane, ptica se odvikava i prethodno potkrepljivanje je ugašano. Ako se aparat programira da je hrana dostupna u određenom vremenskom periodu, posle par minuta, i da ptica tada kljucanjem dibija hranu, onda se ovaj režim naziva vremenski režim potkrepljivanja. Ako je

6

vremenski termin nepromenljiv onda je to nepromenljiv režim potkrepljivanja. Stalno potkrepljivanje se pre gasi od vremenskog režima potkrepljivanja.

Režim potkrepljivanja može da se odredi i tako da su vremenski činioci nevažni, i da broj nagrada zavisi samo od ponašanja ptice, pa se ovo naziva režimom srazmere. Ako potkrepljujemo svaki deseti ili dvadeseti odgovor, onda je reč o nepromenjivom režimu srazmere. У slučaju da se potkrepljuje bilo koje kljucanje to se naziva promenljivom srazmerom. Iz ovog izlaganja zaključujemo da su reakcije naučene pod uslovima promenljivog ili neustaljenog potkrepljivanja otpornije na gašenje.

Ako ne postoji uzročna veza između odgovora i potkrepljivača ova vrsta uslovljavanja se ponekad naziva „sujevernim ponašanjem“. Skiner je ovo primenio i na ljude, koji su skloni sujeverju. Recimo domoroci se klanjaju i prizivaju kišu, ako se one slučajno desi oni će ovaj postupak mnogo puta ponavljati. Tako je igra u uzročnoj vezi sa kišom. Ako se „slučajno“ ponovi onda su ljudi sujeverniji od onih koji nisu tome skloni. Pored primarnih i sekundarnih potkrepljivača, Skiner obraća posebnu pažlju na uslovne potkrepljivače. Recimo novac je uslovni potkrepljivač koji asocira i druge potkrepljivače.

Što se tiče generacije draži, vraćamo se na Skinera i njegovu kutiju sa golubom. Disk je u prethodnom primeru bio crvene boje, ako se boje diska zamene bilo kojom iz spektra boja, kljucanje opada, ali ako su boje približne crvenoj tempo kljucanja je toliko visok kao i kljucanje crvenog. Ovo ukazuje da se osoba nikad ne nalazi dva puta u potpuno istoj okolnosti, ali kako se sredine razlikuju, one ipak pružaju ista potkrepljenja istim odgovorima. Zato je bitno da osoba razlikuje draži.

Osobine ličnosti se uglavnom izražavaju u društvenoj okolini, pa je društveno ponašanje veoma važna osobenost ljudskog ponašanja. Уglavnom se u društvu nalaze i potkrepljivači odgovora, osobe, tj. njegovog ponašanja.

Skiner pristupa analizi procesa različitog potkrepljivanja i razlikovanja. To bi bio slučaj dva službenika, koji od pretpostavljenog traže povišicu. Zaključak je da će uvek proći bolje onaj koji dobro proceni polsodavca.

Skinerova analiza i eksperiment nad pojedincima umanjila je nekontrolisane izvore uticaja na ispitanike.

7

Međutim veliki doprinos nauci Skiner je dao, istraživanjem uticaja lekova na ponašanje tj. psihofarmakologijom. Čuvene Skinerova kutija, ovog puta ima zatvorenog pacova koji se ispituje na ponašanje usled uticaja određenog sredstva. Prvo je pacov uvežban da pritiskom polugu u Skinerovoj kutiji. Nakon ubrizgavanja farmakološkog sredstva prati se njegovo ponašanje i meri: vreme vežbanja, opažanja, strah, izbegavanje i učenje za nagradu. Tako se eksperiment izvodi pod sličnim uslovima, a oblici ponašanja se ispituju nezavisno. Kao farmakološko sredstvo korišćen je hlor – promazin, koji umanjuje sve vrstereagovanja. Međutim doziran u različitim količinamaizaziva i različite reakcije.

Najneobičnija primena operanata, po Skineru, bio je pokušaj upotrebe golubova za usmeravanje rakete u cilj.

Skinerov uticaj doveo je do velikih primena njegovih eksperimenata i istraživanja: ne minimalno, u psihoterapiji pojedinca kao i u poboljšavanju odnosa u grupi, pri dresiranju životinja za cirkuske predstave itd., u farmaceutskoj industriji itd.

Jedino u njegovim istraživanjima nalazimo elegantan spoj pojedinca i eksperimenta, što mu se zamera od strane drugih psihologa, navodno ne postoji teorija u njegovimizlaganjima. Skiner je ublažio ovu kritiku objavljivanjem Zavisnosti potkrepljivanja (1969) gde se prihvatio uloge teoretičara.

Zato se kaže za Skinera da veruje u vrednost molekularnog pristupa proučavanju ponašanja, jer njegovo jednostavno izučavanje elemenata ponašanja, kada se složi daje celinu. Drugi analitičari kažu da je ponašanje mnogo složenije od Skinerove ponude. Zamerka na Skinerova istraživanja odnosi se na to što je Skiner vršio eksperimente na životinjama što se ne bi mnogo primeniti i na ljude.

8

Pojave latentnog učenja

Hal je analizirao jedan oblik latentnog učenja „učenje pod neodgovarajućim uslovima motivacije“.

У prvoj fazi tog istraživanja motiv gladi i žeđi bio je zadovoljen. Životinje su u jednom kraku I lavirinta nalazile hranu, a u drugom vodu.

У drugoj fazi životinje su bile gladne i žedne. Zavisno od motivisanosti one su birale stranu lavirinta u kojoj s nalazi nagrada. Halova S –R teorija potkrepljenja podrazumeva da životinje kada su gladne u levom kraku lavirinta pred hranom, one, iako hranu ne jedu, ipak vrše neke delimične anticipatorne reakcije na cilj, vezane za hranjenje. Te reakcije potkrepljivane nekim hipotetskim potkrepljujućim mehanizmom, po principu gradijenta cilja bivaju asocirane za levi rukavac lavirinta i za pokrete skretanja u levo. У eksperimentu su izjednačene posebnom kontrolom, tendencije da se ide u levi ili desni krak lavirinta. Уsled te asocijacije, tendencije skretanja u levo je jača nego tendencija skretanja u desno i otuda s životinja ponaša na adekvatan način.

Pojam anticipatorne delimične reakcije na cilj često se upotrebljava za objašnjenje izvesnih motivacionih problema ponašanja, posebno za objašnjenje sekundarnog potkrepljenja, sekundarne motivacije, i insetivne motivacije. Deimične reakcije na cilj proizvode unutrašnje draži Sg, i one imaju neki svoj intenzitet. Te unutrašnje draži su osnov sekundarne i intensivne motivacije. Уnutrašnje Sg povećavaju intenzitet unutrašnjeg draženja, pa tako deluju motivaciono.

Hal je smatrao da veličina navike deluje direktno na jačinu navike. Kasnijim eksperimentima došao je do zaključka da veličina navike ne deluje direktno na jačinu navike, već smatra da veličina nagrade dejstvuje direktno na ponašanje, a deluje motivaciono na taj način što podstiče delatnost organizma.

Teorije sekundarnog potkrepljenja

Postoje dva tipa sekundarnog potkrepljenja:

9

sekundarno potkrepljenje zasnovano na pozitivnim dražima

sekundarno potkrepljenje zasnovano na negativnim dražima

У „Principima ponašanja“ 1943 g. Hal se prvrnstveno bavio sekundarnim potkrepljenjem koje se zasniva na pozitivnim dražima, da bi se 1951. godine posvetio istraživanju sekundarnom potkrepljenju zasnovanom na negativnim dražima.

Halova operacionalna definicija sekundarnog potkrepljenja: Neutralne draži vremenski bliske momentu primarnog potkrepljenja stiču i same sposobnosti potkrepljenja.

Pošto se primarno potkrepljenje sastoji u redukciji napona, teorijska delatnost zahteva da se to tvrdi i za sekundarno potkrepljenje. Na osnovu toga Hal je zaključio da je sekundarno potkrepljenje redukcija napona u malom.

On smatra da primarni potkrepljivač izaziva tzv. reakciju na cilj (R), odnosno konsumatorne reakcije. Te reakcije dovode do redukcije napona, a te reakcije na cilj se asociraju za neutralne draži.

Na Halovu teoriju sekundarnog potkrepljenja, upućene su velike kritike zato što je postojao niz pitanja na koje nije imao odgovore koji bi mogli da dokažu njihovu tačnost. Tako da su neki njihovi sledbenici, kao što su Spene i Mauer napustili celu Halovu teoriju potkrepljenja.

Druga Halova pretpostavka o sekundarnom potkrepljenju, koja se zasniva na istraživanjima Milera i Maurera o sticanju reakcije izbegavanja i sticanja sekundarnog motiva straha, se danas zasniva na daleko boljoj empirijskoj podlozi.

On smatra da neutralne draži, mogu da izazovu uslovnu inhibiciju ili anticipatornu inhibiciju emocije straha. Ta reakcija straha ima emocija relaksacije i smirenja deluju potkrepljujuće. On pretpostavlja da se opisan proces zasniva na klasičnom uslovljavanju emocija.

Tolman

10

Edvard Tolman je zajedno sa Halom i Skinerom, najznačajniji predstavnik neobihejviorizma, ali se on od druge dvojice u mnogome razlikovao. Koliko su Haj i Skiner prenaglasili neku od već postojećih karakteristika klasičnog bihejviorizma (Hal – formalizam, a Skiner deskriptivizam), toliko je Tolman izmenio i proširio neke od njegovih osnovnih postavki. Tolman uvodi pojam intervenišuće varijabile, tj. proces u samom organizmu koji predstavljaju veze između spoljašnjih draži i reakcija. Уvodi pojmove kao što su stimulišući činioci i akti ponašanja. Tolman počinje da govori o „nameri“ i „o cilju – usmerenom“ ponašanju, kao i o kogniciji kod životinja i ljudi. Pritom insistira na objektivnoj bihejvioralnoj zasnovanosti ovih termina, koji mogu i treba da se operacionalno definišu.

У dva ključna eksperimenta, koristeći eksperimentalnu paradigmu učenja lavirinta, Tolman demonstrira fenomene latentnog učenja i kognitivne mape. Drugi fenomen kognitivne mape predstavlja direktni dokaz da životinje mogu da uče i prostorne odnose, a ne isključivo reakcije na karakterističnu sekvenciju draži.

Tolmanov pristup se često naziva i „kognitivistički pristup“ mada bi precizniji naziv „kognitivni bihejvioristički pristup“. Tolmanov najveći doprinos je u fleksibilnijem načinu objašnjavanja psiholoških fenomena, koje je bihejviorizam najviše približio kognitivizmu. Tridesetak godina kasnije ovaj pravac će postati glavni pristup izučavanja fenomena učenja i memorije.

Tolmanova teorija sekundarnog potkrepljenja

Po Tolmanu je princip potkrepljenja princip delatnosti: očekivanje nagrade određenog kvaliteta pokreće organizam na svrsishodnu delatnost. Odnosno, očekivanje nagrade ima podsticaj na dejstvo na delatnost. Pošto je ovo priroda „primarnog potkrepljenja“, smatramo da se ni sekundarno potkrepljivanje neće bitno razlikovati.

Tolman smatra da postoje neki „sekundarni potkrepljivači“ oni su znaci, signali koji ukazuju na primarnu nagradu. Oni imaju kognitivnu funkciju, jer pokreću očekivanja koja zatim deluju podsticajno na delatnost. Vrednost „sekundarnog potkrepljivača“ je vrednost znaka nečeg pozitivnog.

11

Neutralne draži postaju znaci i imaju podsticajno dejstvo na delatnost, a ne potkrepljujuće.

Najveći doprinosi bihejviorizma u psihoterapiji

Bihejviorizam je pravac u psihologiji koji se bavi proučavanjem ponašanja. Eksperimentalno je orijentisan i cilj mu je otkrivanje određenih zakonitosti u ponašanju ljudi i životinja. Vremenom su bihejvioristi došli na ideju da bi neka od svoji otkrića mogli da primene kako bi pomogli ljudima sa određenim problemima. I tako je nastala bihejvioristička psihoterapija.

Ona se temelji na pretpostavci da da bi se čovek rešio simptoma ne mora provesti godine istražujući rane traume, procese u nesvesnom i sticanjem dubogih uvida. Simptom je samo pogrešno naučeno ponašanje. A kao takvo- ono se može i odučiti. I zbog toga se u bihejviorističkoj terapiji (obratite pažnju da se zove samo terapija, a ne psihoterapija baš zbog toga što je usmerena samo na ponašanje, a ne na psihičke procese koji ga uzrokuju) primenjuju empirijski otkriveni zakoni učenja. Ona je i danas ubedljivo najefikasniji metod pomoći kada su u pitanju neke jednostavne fobije (npr. fobija od paukova, od lifta, od visine). Njena glavna karakteristika je što je usmerena samo na simptom i može trajati vrlo kratko. Postoji nekoliko najvažnijih tehika:

Sistematska desenzitizacija je postepeno izlaganje objektu straha, uz istovremeno primenjivanje tehnika relaksacije, kako bi se odučila naučena reakcija straha. Ova metoda se temelji na principu klasičnog uslovljavanja, koje otkrio ruski naučnik Pavlov.

Preplavljivanje je suprotno prethodnom, u tom smislu što se ovde osoba naglo izlaže objektu straha (naravno, isključivo uz njenu saglasnost i nakon što upoznata sa procedurom!) i tu se zadržava dok se ne desenzitizuje. Prednost ove metode je što se neke dugogodišnje fobije mogu rešiti u toku samo jedne seanse,

12

ali je neophodno da je sprovodi obučeni i sertifikovani stručnjak, jer ako se sprovede nepravilno, samo će još više pojačati i produbiti strah pa će ga posle biti još teže izlečiti.

Averzivna terapija je došla na loš glas zbog načina na koji se primenjivala u prošlosti.

Naime, principi klasičnog uslovljavanja kažu da će neka reakcija biti pojačana ako je prati prijatno stanje (npr. potrebu za pićem prati uzimanje alkohola koje izaziva prijatnost), a biće oslabljena ako je prati neprijatno stanje (namerno povezujemo potrebu za alkoholom za nekom neprijatnom senzacijom). Ovo drugo je averzivna terapija i nekada su se upotrebljavali blagi elektrošokovi, danas naravno više ne. Neprijatnu senzaciju izaziva ono što kažemo klijnetu da zamisli ili se evntualno koriste neki lekovi (Antabus) koji izazivaju jaku mučninu ili ozbiljnu alergijsku reakciju ukoliko se uzmu sa alkoholom, pa samo znanje o tome ili doživljena neprijatnost umanjuju želju za uzimanjem alkohola u budućnosti.

Svakako, bihejvioralna terapija ima vrlo široke indikacije kada je u pitanju potreba za promenom u ponašanju (i one nisu ograničene samo na lečenje fobija). Bihejvioralna terapija se može koristi kod nekih seksualnih disfukcija, zatim kod paničnih napada i brojnih druih problema gde je neophodna promena ponašanja. Stručnjaci iz ove oblasti mogu dati korisne sugestije kada su pitanju neki dečji psihički problemi, zatim o pravilnoj upotrebi nagrađivanja u vaspitanju i pedagoškom radu kako bi se potkrepila željena ponašanja, ali i pomoć prilikom nekih medicinskih procedura (npr. kako da se smanje štetni efekti hemoterapije kako se mučnina ne bi povezala sa omiljenom hranom).

Posebna metoda, koja se zove biofidbek se zanisva upravo na opisanim principima učenja, pre svega klasičnog uslovljavanja.

13

Литература

- Општа психологија II - Славољуб Радоњић

- Увод у психологију - Славољуб Радоњић

- Теорије личности – Хал и Линдзи

- Интернет

www.BesplatniSeminarskiRadovi.com

14

15