BIBLIOTEKA SPECIJALNA IZDAWA Kwiga br. 149 Specijalna ...doktoricacak.com/pdf/zivot-je-kao-jedan-san-mihailo-lukovic.pdf · bila u tami gustih šuma, dok su svetlosti krčmi bile

BIBLIOTEKA SPECIJALNA IZDAWAKwiga br. 149

Specijalna Izdawa

znak biblioteke Dimitrije Mili}

MIHAILO LUKOVI]@IVOT JE KAO JEDAN SAN

Izdava~:LEGENDA, Lomina 4â~ak

Za izdava~a:DRAGAN BISERÎ]

Urednik:DRAGAN BISERÎ]

Recenzent:SOBODAN NIKOLI]

Lektor i korektor:SLOBODAN NIKOLI]

Slika na naslovnoj strani:BOJAN PAJI]

Likovno grafi~ka obrada korica:DU[KO LUKOVI]

Kompjuterska obrada:NADA MILOSAVQEVI]

[tampa:[TAMPARIJA BAJI], V. Igwatovi}a 12â~ak

Za {tampariju:BOBAN BAJI]

Tira`:500 primeraka

ISBN 978-86-7784-310-6Copyright ©2016. Mihailo Lukovi}Copyright ©2016. LEGENDA K.D. â~ak za Srbiju Sva prava zadràna. Nije dozvoqeno da se deo ili celinaove kwige snimi, emituje ili reprodukuje na bilo kojina~in, ukqu~uju}i, ali ne i ograni~avaju}i se na fotokopi-rawe, fotografiju, magnetni zapis ili bilo koji drugivid zapisa, bez dozvole izdava~a.

MIHAILO LUKOVI]

@IVOT JE KAOJEDAN SAN

PRIÊ

E-mail:[email protected]

LEGENDAâ~ak2016.

Izjava zahvalnosti

Zahvaqujuem se mom kumu Dragutinu Mihailovi}ukoji je od po~etka do kraja u izradi ove kwige bio uz mene.

Prvo kao ~oveku koji je pro~itao sve pri~e, kojesam do sada napisao, kao nekom ko mi je davao savete,podr{ku, a kasnije pomagao u pravqewu tematskihcelina i na kraju, ili na po~etku, pomogao mi u odlu-ci da izdam ovu kwigu

San i veličanstvene pobede skromnih života qudinad ništavilom u pričama Mihaila Lukovića

Mihailo Luković je moj poluvekovni prijateq.Sve to vreme u kom smo bili i jesmo, proveli smozajedno u nekoj igri koje smo bili svesni, ali smo teksada shvatili da to treba jasno i da rečju iskažemo.Mnogi svedoci naše igre bili su je svesni iprimećivali su je ili, pak, nisu. Za wu to nije bilood značaja. Najveći poklon koji smo dobili od te igrebio je san koji se sawa bez prekida i kada shvatiš daje san stvarnost koja će da dođe! Kao u Ruždijevom„Klovnu Šalimaru: „Setio se kako ga je otac učio dahoda po zategnutom užetu, i shvatio da je putovawetajnim stazama nevidqivog sveta potpuno ista stvar.Staze su bile zgusnut vazduh. Kada jednom naučiš daih koristiš, osećaš se da letiš kao da iluzornisvet nestaje, a ti letiš preko nebesa i nije tipotrebno čak ni da se ukrcaš u avion.“ Bez prečestogukrcavawa u avion Mihailo Luković je završio me-dicinski fakultet, dve specijalizacije (infe-ktivne bolesti i epidemiologiju), filozofskifakultet, bio sportski lekar boksera i fudbalera„Borca“ i lekar sa privatnom praksom u haosu nesta-jawa i nastajawa tri države. Taj radoznali čovek,nedefinisanog ali prelepog i posledicama sklonognemira, i ja nikada nismo bili u ma kakvom sukobu.Toliko smo voleli da sawamo. Jedina stvar koju jetvrdoglavo odbijao da prihvati, ali ju je uvekrazumeo, jeste da je wegova prapostojbina, tj. erco-vska nahija, samo jedan od podskupova dragačevske, akoja im je davala dve od tri im dodeqene dimenzije,

5

dajući mu širinu. Ovaj mali otklon u priči ne trebada se shvati kao neumereni lokalizam kome nemamesta u kosmoplitskom hodu stveta. Ima i te kako. Usuprotnom, taj hod ne bi imao svoje mikrokosmose. Ujednom trenutku Mihailo Luković je počeo dabeleži snove na jedini mogući način. Naprosto, bioje beležnik s privilegijom koju može da ima samowihov zapisivač. Wegove odsawane priče mepodsećaju na snove Indijanaca iz plemena Ojibvai,koji su nekada naseqavali prostor današwe Kanade,a koji im je otet posle dugogodišweg nasiqa odstrane qudi koji su „donosili napredak“.

Oni veruju da snovi imaju magičnu moć koja možeda promeni ili upravqa wihovim životnim stazama.Zbog toga su napravili spravu koja će da hvata snove,tzv. hvatač snova. Tu neveliku napravu, koja jeslikovita predstava jednog shvatawa života, mogućeje nositi sa sobom svuda kao što se nose sitne stvariiz materijalnog sveta. Međutim, Ojibvaj“ Indijanacihvatača snova drže u svojim prebivalištima i uvekga ponesu kada se sele. To je jedan kotur od drvenegrančice (dimenzija obima jače muške mišice) kojije optočen finom kožom. Na wemu je razapeta mrežaod prediva sačiwenog od koprivinih vlakana iobično je obojena u crveno. Mreža se sastoji odnepravilnih četvorouglova, nalik paukovoj mreži,koji se sustiču u jednom čvoru u blizini centraprstena. Kada je ova sveta naprava aktivna, pre-dstavqa noćni vazduh pri, pri čemu hvata sve što jeloše u wemu. Tako je i sa snovima. Kada dođu u dodirsa hvatačem snova, kružeći po vazduhu, on ih prepo-zna da li su dobri ili loši. Ako su dobri, snovi znajunačin kako da izbegnu da budu zarobqeni. Lagano seprovuku kroz ptičije pero razapeto na hvatačusnova, a onda skliznu niz wega u sigurnost mesta zaspavawe koje je napravqeno od kamenčića na dnu pera.Međutim loši snovi ne znaju za ovaj put. Zbog togaoni, tokom noći, beznadežno izgubqeni trče kroz

6

@IVOT JE KAO JEDAN SAN

mrežu da bi zauvek uginuli u svetlosti dolazećegdana.

Ne verujem da postoji neko ko neće razumetizašto sam opisao hvatača snova. Ali, ipak da pojas-nim. On je istovremeno i čuvar snova koji su najboqiznak da naš um dobro zna da postoji i još jedno vreme– ono koje dolazi iz budućnosti u sadašwost. Zbogtoga ću od ovog mesta vreme o kome ću i u kome ću dapričam nazvati ovo vreme za razliku od hronološkogkoje ću zbog wegove osvedočene trivijalnosti od zab-orava zaštiti imenom ono vreme.

Nepoquqani optimizam Mihaila Lukovića daće svi razumeti kosmičku snagu hvatača snova zasni-va se na vrlo jednostavnoj potki. Qudi iz ovog vreme-na, kome pripadaju i Ojibwai Indijanci, naprostožive u tom vremenu, pa i da ih neko pita o wegovojsvrsishodnosti ili ne bi odgovarali na pitawe, ilibi učtivo sopštili da to pitawe smatraju suvišnim.A šta sa qudima iz onog vremena? I oni bi hvatačasnova prihvatili kao kosmičku spravu, ali koju suoni dokučili svojim umom i koja bi u projekcijiwihove budućnosti mogla da se izuzetno korisnoupotrebi, a što ukazuje na „veličanstvenost“wihovog pristupa prema vremenu i napretku. Udijalektičkoj metrici Mihaila Lukovića nemamesta za loše stvari. I one su dobre, ali su stazekojima se to odigrava dostupne samo snovima.

Mihailo Luković, osoba neomeđene radoznalosti inezatomqenog uma, napisao je, ili tačnije zabeležio,ovu zbirku priča. Naučen od majke Dobrile da ne bežiod ishoda radoznalosti i oca Tihomira da sedi sa qudi-ma, svoju životnu metriku podesio je tako da uveksadrži čoveka u bilo kom obličju. Kod wega qudiveličanstvenom skromnošću svojih života nevinobrane male pobede nad ništavilom. Oni su skromniistočnici, koji tvore ostrva svetlosti što podsećaju naranovekovnu Englesku. Ona je praktično i dawu i noćubila u tami gustih šuma, dok su svetlosti krčmi bilejedina svetlost u trenucima kratkih predaha

7

Mihailo Lukovi}

namernika i jedina osvetqena mesta na dugom putukroz tamu. Baš kao raspored života i smrti, koji senaizmenično smewuje, kao kratkotrajna svetlost idugotrajna tama, kako su ih poimali u pojedinim ci-vilizacijama.

Mihailo Luković je veliki protivnik nasilnog„napretka civilizacije“. Naime, hronološko vremeje donelo mnogo pogodnosti, ali ostavqajući pritomčoveku stalnu zapitanost: da li da se prikloni sig-urnosti i dosadi tog vremena ili nesigurnosti, ali ineizmernoj lepoti onog u kojem se susreću prošlo iono što sada jeste (ukršteno, naše subjektivnovreme). Civilizacija se odlučila za hronološkiporedak trajawa. Mnogo je razloga zbog čega je izborbio takav. Oni proističu iz prirode qudi i wihovoglaganog, ali odlučujućeg nagiwawa ka sigurnosti. Natom putu wen nivo, uz pitawe koje i kakve, podigao sedo „neslućenih razmera“. Egocentrična i arogantnazapadna civilizacija voli da to stalno podvlači kaowen skoro „nemerqivi doprinos“ hodu čovečanstvakoji skoro da neće biti prevaziđen zahvaqujućimonotonosti hronološkog vremena koje su izabralida im otkucava i koje manirom savršenog beležnikazapisuje svaki trenutak uzleta. U savršeno uređenomsvetu kojem su težili nije bilo mesta za mnogo dubqapitawa i doživqaje. Naprosto, izbor protoka vreme-na nije im to dozvoqavao. Da se sistem ne bi urušio,oni su izmislili čovekovu podsvest i predviđawebudućnosti baveći se wima do dana današweg, poneki put gotovo na okultni način, pri čemu su s vre-mena na vreme saopštavali rezultate koji su ponekadbili i zadivqujući, ali ipak nedovoqni da prikrijui postojawe ukrštenog vremena koje je nudiloprirodnije izbore i rešewa. Čak i čitalac kojipreko ovog teksta prelazi nedovoqno koncentrisanomože da uoči da iza čovekove podsvesti i predviđawaleži ono što je zapadna civilizacija izbegavala dadotakne i jasno kaže. To je pitawe vremena koje seprelamalo kroz povest čovekovog mozga i wegove

8


svesti. Za razliku od zapadne, mnoge druge civi-lizacije (jedne koje je naprosto zbrisana ogwem, jerzavojevači nisu mogli da izađu na kraj sa wihovomsuperiornošću porobqenih u mnogim stvarima, idruga, dugovečna istočna, koju dugo neće moći da pobedizbog wene strpqivosti) bile su mnogo opreznije što seodnosa prema vremenu tiče. Nažalost, arogancija itehnologija nesrećno spojene mogu da nanesu dosta bolatakvom vremenskom hodu. Hronološko ili ukrštenovreme? Hronološko se jednom vrstom tehnološkog, alii metafizičkog nasiqa nametnulo i kao „jedinoispravno“. Nosioci napretka su na ozbiqne primedbi onasiqu, koje takvo računawe vremena donosi, bahatoisticali jedno jedino pitawe: „Želite li da živite usvetu bez pogodnosti koje su stvorene „neviđenim“napretkom i da usvojite vreme koje vas zadržava uprošlosti?“ Naravno da je pitawe, kao i uvek u ovakvimprilikama, bilo pogrešno postavqeno. Qudi su prih-vatali nasiqe, koje proističe iz ovog pitawa,smatrajući da im je život zaista boqi, ali i iz jošjednog, mnogo jednostavnijeg razloga. A to je čiwenica danisu shvatali zamku u pitawu. Ako ukršteno vreme nedonosi napredak, držeći civilizaciju u stawu sporoghoda, zašto onda hronološko, koje u scenariju jednebizarne kataklizme za tren oka može čovečanstvo, svo-jom tehnološkom i tehničkom nadmenošću, da vrati naprapočetak ili, pak, u još daqu prošlost. Ako se zapi-tate kako priče Mihaila Lukovića mogu da nas upute upravi izbor napretka i vremena, odgovor bi bio:„Nikako, ako ih ne odsawate!“ A to može svako. Samo jepotrebno da pronađu staze zgusnutog vazduha kojih usnovima ima mnogo.

Priče Mihaila Lukovića slušao dva puta. Prviput mi ih je pričao polako dok je pisao, dok je drugiput bio pošto bi mi poslao zapis. Iz tog dupliranogosećaja interferencijom je nastalo jedno jošneobičnije viđewe.

Priče svrstane u „Amarkord“ govore o detiwstvu iwegovim mirisima. U ovim pričama Luković najviše

9

Mihailo Lukovi}

sawa ili tačnije on najteže izlazi iz sna. Uostalom,„šta smo ako ne naše sećawe?“. Wegov najslikovitijiprikaz dubine doživqaja detiwstva, tj. snage doži-vqavawa, ispričao mi je u krokiju posle posete jednomnašem drugaru i wegovoj majci, koji je bio u posledwemstadijumu bolesti jetre. Rekao mi je: „Oboje su bili usobi. On je ležao na krevetu skoro nemoćan, a ona nijeznala šta će sa starim rukama na kojima su samo venepulsirale i govorile da su žive. Gledam ih, a iznad wihuramqena slika wihove porodice na snegu. Otac, majka,wegov brat i on. Svi nasmejani. Pored wih sanke i sneg.Šezdesete.“ Bergsonovska slika. Radost u nastajawu itišina u nestajawu. Wegov „Amarkord“ je jasno omeđenMoravom i Čačkom, verom koja produžava san i snomkoji pojačava veru. Ili kako jedan Čačanin reče uoproštajnom govoru drugom Čačaninu: „Ti si verovao dasu sve reke, mora i okeani nastali od Morave!“

U „Tišinama“ Luković najtananije spaja put katrenutku “kada prestaju sve muke i svi bolovi“. On,snabdeven snom, beleži taj put sa ishodom i to uvekkao branilac malih pobeda qudi nad ništavilom.Divi im se. Hrabri ih. Možda je u svojoj jednostavnojlepoti ponajlepša priča „Razbijeno ogledalo“, u kojojdodir žene i čoveka i wihovih damara, kao da se pres-likava sa Tisnikareve slike „Zagrqeni qubavnici“.Sami, u samrtnom zagrqaju, u maloj gradskoj prosek-turi, obasjani hladnom plavo-žutom svetlošću, čuvajusvoju qubav. Luković u tom opisu ne greši ni najmawe.

Priče svrstane u „Priče o Srbiji“ nose istemeđaše kao i „Amarkord“. On Srbiju voli kao što ju jePašić voleo. Po grofu Skvorci, bliskom Pašićevomprijatequ, „Pašić je voleo Srbiju kao što srpskiseqak voli svoju wivu. Ne zato što je najlepša, negozato što je wegova“. U potpunosti iščišćene priče,lepe kao poqsko cveće ili paorsko vino koji ne trpeneslobodu, napisane ćopićevskom čistotom iskaza ikaporovskim nevinim ali nepogrešivim zapažawima unajboqem iskazu. I pored jasnih emocija i prema Čačku

10


i Srbiji, Luković nas ne ostavqa u dilemi da li jeČačak u Srbiji ili Srbija u Čačku. Za wega je to jedno.

Dve priče u „Putevima“ predstavqaju dobrouravnotežen prikaz naših karaktera i shvatawa usudaru sa svetom koji je ponekad groteskan, a mnogočešće tragikomičan, gde su svetsko i palančko spo-jeni u začuđujućoj kombinaciji.

U „Putopisima“ provejava u srpskom duševnomkorpusu dosta zastupqena osobina – metrewe ilipremeravawe sa drugim varošima i državama. Kul-tura i pokret kod Srba nisu dolazili od aris-tokratije i bogatih, već su morala da se osvajaju i točesto sa pogubnim posledicama. Tako su i putovawamorala da se osvajaju. Luković nam to sa podostaiskustva i obrazovanosti lepo i pitko saopštava.

Priče iz „Ni sve tuge nisu iste“ možda se inajteže čitaju zbog toga što su u wima Lukovićevepribeleške najbliže onim trenucima u kojima je on,kao lekar, prisustvovao raznim nestajawima qudi.Tek tada se shvata šta je Kafka mislio kada jezapisao: „Shvatiti sreću da tle na kojem stojiš nemože biti veće nego što ga pokrivaju dva stopala.“(F. Kafka)

„Razmišqawa“ su poseban skup priča. U wimanam Luković nudi raznovrstan i lep izbor ishodasvojih radoznalosti, ali i hrabrosti u iskazu. Wego-vo opšte, ali i filosovsko, obrazovawe poneki putprkosi, a i izazvaće „ozbiqnu filosofsku javnost“ne preterano sposobnu da iskorakne sa ozbiqnom alii intrigantnom mišqu.

Ko bi trebalo da čita ove priče? Svako ko umeili želi da sawa. Ko ne bi trebalo da ih čita? Svakoko ne veruje u san i kada su sve istine i sve čiwenicesasvim jasne, svako ko pokušava da se približi vra-tima koja nisu zatvorena mada su nedostupna,preskačući puteve koji do wih vode. Što se menetiče, ja ću ovu kwigu poneti sa sobom kao u Sajfer-tovoj priči „Šta sa sobom poneti u grob“ gde piše:

11

Mihailo Lukovi}

„Ovoga puta su grobovi, pak, bili tako zavejani, da suiznad snega virili samo grobovi i krstače.Posmatrajući ovu belu pustoš, sećao sam se starenarodne mudrosti, prema kojoj u životu ipak postojijedna neminovna sigurnost. Mora da nastupi trenutakkada će prestati svi bolovi i muke.

I nastupiće velika tišina i sve će da prekrijesneg. Beli i meki sneg, upravo onakav kakav je biotada...“

Dragutin T. Mihailović

12


SEĆAM SE (AMARKOD)

StARA fOtOgRAfijA

Bio je dete kada ju je prvi put video. Dva ozbiqnačoveka u odelu sa kravatama, raskopčanim zim-

skim kaputima i debelim svećama u rukama oko kojihje vezana crna traka. Onaj puniji i krupniji ličio jena wegovog dedu, čija je slika visila na zidu u sobi,što mu je otac i potvrdio, a onaj drugi je bio komši-ja. Bili su, kako reče otac, na sahrani kraqa Ale-ksandra na Oplencu. Dok je bio dete, kada nije znaošta će za vreme kratkih jesewih i zimskih dana,gledao bi slike koje su ćutale u jednoj kartonskojkutiji na dnu ormana. A na wima wegovi roditeqi doksu bili deca, u školi, kad su se zamomčili izadevojčili, pa uzeli, pa on kad se rodio, brat, zatimdede i babe, stričevi, ujaci, tetke... Četrdesetak go-dina od dolaska fotografa u wihovo mesto i istotoliko godina porodične istorije. Uz svaku slikuišla bi kratka priča koju su mu roditeqi kazivalikad su prekraćivali slobodno vreme. Za razliku oddrugih fotografija ova je bila ovenčana dozomtajanstvenosti. Po svemu je bila malo drugačija. Pokvalitetu, u osnovi crno-bela, a u suštini toniranabraon nijansom, sa jasnom težwom da liči na kolorfotografiju i dobro fiksirana, jer je imala istusvežinu prilikom gledawa pre četrdeset i više go-dina i kad je viđena pre nekoliko dana. Vidi se da jepravio majstor. Lica ozbiqna, za razliku od drugihgde su bila razdragana i nasmejana. Nekako se odmahprećutno prelazilo preko we, iako je jasno i glasno

15

Mihailo Lukovi}

rečeno odakle je. I ako je bio dete znao je da je neštonedozvoqeno vezano za wu. Verovao je u roditeqe inije mu bilo jasno što oni koji ga uče dobrom radeneke nedozvoqene stvari. Trebalo je mnogo godina dabi to shvatio. A kada bi mu je oni uzeli iz ruke ivratili na dno kutije, u malenoj duši nastajalo jenaivno preispitivawe. U svim bajkama kraq ikraqica bili su dobri, kao i prinčevi i princeze.Narod ih je voleo i kada bi se ženili, udavali iliumirali. Bile su to velike svadbe od nekoliko danau kojima je na ovaj ili onaj način učestvovao ceonarod, a na sahranama bi bili svi, samo što bi tadabili strašno žalosni. Svi kraqevi na svojim glava-ma nosili su krune na čijem je vrhu bivao krst. Oblikkrune sa krstom neodoqivo ga je podsećao na krovjedne „crkve“ za koju su mu rekli da je manastir Žiča.Ona je bila među slikama i wu je najviše voleo davidi odmah posle ove „zabrawene“. Nije trebalo daprođe mnogo godina da se u wegovoj maloj glavipolako stvori predstava koju će kasnije da nosi usebi i na osnovu we gradi sliku o svetu u kakvom bivoleo da živi.

Deda je svoju qubav prema monarhiji, mada je kaodržavni činovnik možda i bio obavezan da pri-sustvuje sahrani, platio glavom. I to je jedna pričakoju su mu dugo tajili ne zbog čiwenice kakvo je bilowegovo opredeqewe, nego da u novom vremenu ne izgu-bi pozicije za normalan život kao wegovi drugovi.Ali deda je deda i on se voli bez obzira na okolnosti.Morao je da reši mnogo zagonetki pre nego što jepedesetak godina kasnije zaokružio svoju sliku.Prvo šešir. Možda se sećate slika Mao Ce Dunga,Ču En Laja i drugih komunističkih rukovodilaca izKine. Svi do jednog su nosili kape. Čak i nazvaničnim fotografijama. Drugovi. Sa druge stranegospoda. Gospoda je nosila šešir. Taj detaq jesimbolično određivao pripadnost.

„Pre rata gospoda je eksploatisala radničkuklasu i seqake i živela na wihov račun. Ti nazadni

16


elementi su bili beskorisni paraziti“. Tako jeglasilo tumačewe pojma „gospodin“ na časovima po-znavawa prirode i društva. I tako sve do krajaosamdesetih godina kada su gospoda ponovo na malavrata ušla u svakodnevni govor. Deda mu je bioobičan činovnik, ali za razliku od današwih, kojirade za narodno dobro i koji su bili drugovi, wegovdeda je radio za državu koja nije bila naša, mada on uprincipu nije mogao lako da shvati čija je to biladržava kad se zvala Jugoslavija kao ova. Može neko dapogrešno stekne utisak da je država zabrawivala dase nose šeširi. Ne. Wegov otac je iz wemuprirođenog inata ili iz žeqe da se identifikuje sasvojim ocem nosio šešir. Kada bi pozdravqao po-znanike radio je to glasno govoreći: – Dobar dan,gospodine! Dobar dan, gospođo! – uz teatralno ski-dawe šešira i naklon, što je u wemu izazivaloosećaj stida, jer ako se svi obraćaju sa „druže“, štawegovom ocu treba da ruži one druge kojima se javqa.Mala nedoumica u wegovoj glavi sastojala se u tomešto se oni nisu ni qutili ni protestovali, negonekako osmehivali, kao da im je milo. Kad je poras-tao, pričalo se o tome da je mnogo lakše pragmatičnozameniti neku stvar nego je izbrisati iz duhovnogživota. Taj detaq mu je pomogao da shvati nekestvari. Gospoda je, i to ona sa etikecijom predratne,živela u duhu mnogih, pa i onih koji su rođeni poslerata i koji nisu imali prilike da je vide i doživeosim što su čuli priče o wima.

Kada su mu se na vojnoj vežbi obratili sa „Gospo-dine potporučniče“, a čin rezervnog potporučnikaimao je preko trideset godina, delom i zbog dede,morao je o tome da razmišqa i da prepakuje istorijui značewe tog pojma koji je kao višeznačan spavao uwemu. Prvo je morao svom dedi da vrati epitet narod-nog čoveka. Po pričawu drugih on je bio vrlo omiqenu društvu, ali teret narodnog neprijateqa stalno jevisio u vazduhu. Dakle, običan činovnik koji jemogao tokom svoga rada da bude mawe ili više

17

2* Mihailo Lukovi} – @ivot je kao jedan san

Mihailo Lukovi}

priqežan i isto tako veran državi koja ga plaća.Družequbiv ili mawe družequbiv. Ohol ili maweohol.

Predusretqiv ili mawe predusretqiv. To „narod-ni čovek“, a još i Srbin, imalo je dodatnu težinu.Ovde je taj pojam proglašen nepožeqnim, jer onaj koima taj predznak, čak iako nije bio gospodin, značiloje da je nazadan, da je posredi priprost čovek kome jeciq da sprečava emancipaciju drugih, okolnih nacija.Između ostalog, on je bio za monarhiju, a ona je bilaglavna poluga iskorišćavawa qudi i onih koji nisuSrbi. Ta fotografija je krunski dokaz dedine krivice.Da li je on bio za monarhiju? Biti na sahrani kraqusamo je prosta čiwenica. Koja ne mora da znači i da jedušom bio za monarhiju. Možda je to bila radnaobaveza. Znao je jednog druga koji je išao na Gazimestan1989, jer mu je kao činovniku javne uprave prećutnobilo signalizirano da mora. Kada je umro Josip Broz,jedan kolega mu se hvalio da je bio na jedanaest kome-moracija. Naravno da je išao i u Beograd na sahranu.Kasnije je preuzeo Slobodanov barjak, a sad živi u duhu„demokratskih promena“ i jedan je od boraca za libe-ralno društvo. Na pitawe gde mu se danas uklapa Broz,spremno odgovara da je i on jasno bio opredeqen za slo-bodno društvo, kao i Slobodan, i da on tu ne vidinikakve nedoumice. Tada sam prvi put imao žequ dajavno pomenem kako je sloboda bila takva da su nekeslike bile čuvane duboko na dnu kutije. Znao sam iodgovor: „Pa ko te je terao da je kriješ?“ Tačno. Niko.Jednostavno je sistem uspostavio autocenzuru i ti sisvojom slobodnom voqom sakrio tu sliku. Da li je tosloboda ili nesloboda? Svojom slobodnom voqomroditeqi su skrajnuli tu fotografiju. Ako kažeš daje to urađeno zbog dece, dobijaš odgovor da za sop-stvene ideale čovek treba da se bori i da je svaka borbaskopčana sa rizikom i teškoćama. Tako dolaziš uapsurdnu situaciju da neslobodu nazivaš slobodom. Jerpo tom shvatawu sloboda je samo za hrabre. Ima tu ijedna skrivena zamka. Tačno je da je prvi uslov da si

18


hrabar, ali drugi i bitniji je da si jači. I to je ono štoodređuje ovozemaqsku slobodu. „Želim da živimo umiru i slobodi!“, česta je zdravica boraca na krajusvakog rata, a u stvari mir se nameće snagom, dok jeovozemaqska sloboda ograničena pravilima na osnovukojih je uspostavqen mir. Koliko mu je samo vremenatrebalo (čitav jedan život) da shvati da je fotografi-ja wegovog dede sklawana u skladu sa ovozemaqskomslobodom, a da je ostala u kutiji zahvaqujući jednojvećoj i pravoj, nebeskoj slobodi za koju je potrebnaprava slobodna voqa.

Dok je zatvarao album starih slika, jer slike većodavno nisu u kutiji od obuće, nasmejao se, jer je dedi-na slika, pošto su stvari bile hronološki složene,bila pri samom vrhu. Ne radi se o većem stepenu slo-bode danas, nego jednostavno o tome da stvari poslemnogo godina ipak dolaze na svoje mesto. Polako alisporo, a wihova istorija svedoči ne o vremenu koje jeprošlo nego o duhu qudi u wemu.

Pedeset godina nakon prvog susreta sa slikommogao je da razmišqa o mnogo čemu što može da sesimbolično veže za wu, ali i druge slike iz kutije. Najednoj se, pokraj fudbalskog tima koji se slikao na uta-kmici, nalazi i wegov otac kao četrnaestogodišwak.Slučajno i nestvarno. Na woj dvojica koji su poginuli zavreme rata kao partizani i trojica koji su nastradali učetnicima. Jedan je umro od tuberkuloze, a o sudbiniostalih se ne zna ništa. Jednostavno, progutao ih rat.

U Čačku, 27. 10. 2015. godine

19

2*

Mihailo Lukovi}

RupE u \Onu

Te godine zima je bila britka, ali sa malo snega.Košava je, što se zima bližila drugoj polovini,

nekoliko puta očistila velegradski smog i produ-vala zimske kapute. Kao i svaki student molio sam seBogu da što pre ogreje prolećno sunce. Postojala sudva dobra razloga za to. Mawi trošak za ogrev, ali imoja tvrdoglavost da ne kupujem duboke cipele, već danosim salonske na čijem su đonu počele, naročito sadesne strane, da se otvaraju najpre male, a zatim inešto veće okrugle rupe. Dok nije bilo padavina, bezobzira na hladnoću, stvar sam rešavao tako što bihpresavio stranu ili dve „Politike“, koja tad nijetako lako puštala boju kao danas, a bila je i rela-tivno otporna na cepawe. Naravno, nigde ih ni zaživu glavu nisam izuvao u gostima, a tamo gde sam bioprimoran na to, prvo bih zamolio domaćina da mipokaže gde je kupatilo, jer sam navodno imao neod-ložnu potrebu, a onda bih iz cipela izvukao novine,stavio ih u xep od kaputa, pa bih iste izuvao povraćawu u predsobqe. Moju malu tajnu znali su samonajbliži drugovi koji su imali slične probleme, pasmo razmewivali iskustvo koje su novine najboqe zatu svrhu. Sve sam se nadao da ću odlaskom kući posleprvog narednog u mesecu da odradim popravku, ali dotada sam morao da preživim. Neko bi mogao da sezapita gde su mi bile rezervne cipele. Ta kategorija,zvana rezervne cipele, bila je kod studenata u tovreme vrlo retka. Malo garderobe koju smo ličnoprali, poneki predmet od posuđa i nešto kwiga bilo

20


nam je sve bogatstvo koje je istovremeno moglo dastane u jednu torbu pri selidbi. A wih je bilo često.Studenti, posebna grupa velegrađana. Tek prispeliiz provincije, sa nešto malo ponosa koji su ponelisa sobom, delimično izgrađenih životnih stavova,smatrali su sebe sposobnim za sve životne situacijene shvatajući koliko će vode proći Dunavom i Savomdok ne budu potpuno izgradili svoje ličnosti. Uduši šćućureni, a u svakodnevnim situacijama donadmenosti ponosni, nisu hteli da neko vidi wihovunemaštinu. Na kraju, pa neka i vidi. Nisu davali nipet para za to. Više je to bilo da se nekako sačuvaobraz onima koji su ih poslali tu gde jesu, smatrajućida ih i taj mali detaq, koji odslikava materijalnuskromnost, može dovesti u podređen položaj premaonima za koje su znali da su intelektualno slabiji odwih. Ako nemaš za osnovne životne potrebe, sma-trali su da bi neko mogao da ima sažeqewe premawima, a to je bila posledwa stvar koju su želeli.

Školovawe je tada bilo besplatno. Ono malokwiga što smo kupovali i troškovi za stan i hranu,koja je u menzi bila relativno pristupačna,izgledali su nam tada nepojmqivo veliki. Pošto suuglavnom roditeqi snosili te troškove, nama jeostalo da učimo i živimo. Većini je život imaopridev qubavni, a dobar deo, naročito muškaraca, tobi proširio na kafanu i sport. Prvu godinu studijaproveo sam sa starijim bratom. Sećam se i tog dolas-ka u Beograd. Taj dan igra Ujpešt sa Zvezdom naMarakani. Brat je sačekao da dođem sa ocem i majkom,a onda smo nas dvojica odmah otišli na utakmicu.Kakav svečani trenutak! Velika pobeda, vašar liko-va, jedinstven doživqaj. Vozajući se tramvajem odSlavije ka Marakani brat mi je objasnio da svi imajučetiri strane sveta, a mi Srbi kafane za orijentaci-ju. „Ono ti je „Zvezda“, pa „Mala astronomija“, pa„Orač“. Svi će pre da ti kažu da se nađemo u „Oraču“,a ne na Slaviji.“. Kasnije sam spisak brzo obogatiokafanama „Orašac“ i „Domovina“ u koju su, znao sam

21

Mihailo Lukovi}

po pričama, svraćali moji otac i majka kad sudolazili u Beograd, pa „Znak ?“, „Gradska kafana“ ida ne nabrajam sve te institucije u kojima sam rastaoi formirao se. Jedan deo svoje ličnosti dugujemporodici i fakultetu, a drugi, gotovo isto takoveliki, kafanama. Tu sam, na kraju krajeva, učio štaje jednakost. U woj su svi bili jednaki (i doktornauka i seqak), pa je svako je morao da poštuje svako-ga. Stvari bi izmicale kontroli kad to ne bi takofunkcionisalo. Brzo i brutalno. Kodeks je biostrog. U kafani ne pozajmquj, u wu ne ulazi ako imašsamo za kafu. Ovo pravilo smo često kršili i to jebio jedini razlog kad smo bivali mawi od miševa.Zbog toga smo sa konobarima morali da pravimo raznevidove saveza. Wima je odgovaralo da ih budućiakademski građani jako uvažavaju, a nama da u vele-gradu ima onih koji nam na dostojanstven načingledaju kroz prste. Često su znali da pitaju što nasnema tako dugo i to je bio jedini trenutak kad bi namstavili do znawa da razumeju našu besparicu. Znalisu oni da smo široke ruke kad imamo i da će dobitipristojnu napojnicu. A u kafani se mahom pričalo oženama i sportu. Piće je na stolu. O politici seretko diskutovalo jer su uspomene na sudbine šezde-setosmaša bile još uvek sveže. Oni bučniji bili suu zatvoru i prebijani, dok su oni mawe bučniizbačeni sa fakulteta. Naravno, decu rukovodilacaslali bi u druge gradove gde wihova prethodnaaktivnost nije bila poznata, osim onima iz tajnihslužbi. O ženama smo pričali vrlo uopšteno i temesmo brzo iscrpqivali, osim ako se nije radilo opijanim ispovestima koje su znale da traju unedogled. A sport, uglavnom fudbal, bio je glavnatema. Surogat za sve. Dve polovine koje su u suštiniiste, kao leva i desna strana lica, trudili su se dadokažu kako su toliko različite da ona prva treba dapostane ona druga i obrnuto. Zvezdu je osnovao poslerata sam vrh srpske milicije kao odgovor na Parti-zan koji je osnovao vojni vrh. U tom smislu je ona bila

22


kao nacionalistički obojen klub, a ovaj drugi bas-tion bratstva i jedinstva kao jugoslovenski i ana-cionalni, tačnije klub zadrtih komunista. Izdanašwe perspektive sve je to bilo smešno. I jedani drugi su bili perjanice propagande tadašwevlasti. Zamislite samo koliko je žrtava u Srbijistradalo od qudi koji su bili na čelu srpske milici-je, a koji su osnovali Zvezdu. Mnogo više su oni bilianacionalni nego oni drugi. No, tad je to biloplebiscitarno. Stawe nacionalne svesti tada simogao da meriš po broju navijača tih timova. To sekasnije izmenilo, ali tada je bilo tako. Kako suinformacije bile strogo kanalisane to smo sve oklubovima saznavali iz novina ili sa radija, a čestokroz komentare publike na stadionu. Tadašwi bar-dovi novinarstva bili su Quba Vukadinović i Radi-voje Marković. Ovaj drugi ušao je u moj život ranije.Radio-aparat, nedeqa posle podne i on: „Dobar dan,dragi slušaoci. Pozdravqamo vas sa prepunog sta-diona... gde treba da se održi fudbalska utakmica...Timovi nastupaju u sledećim sastavima... Lep isunčan dan. Teren dobar za igru. Sudijska trojka...“Glavni sudija daje znak i utakmica počiwe. Oko radi-ja nekoliko nas i grobna tišina. U glavama namslika punog stadiona. Ekipe u opisanim dresovima.Atmosfera sa stadiona. Glas melodičan, prijatan,jasan. Rečenice se nižu, a pažwa ne popušta. Da jerekao da na igralište silaze Marsovci, ja bihverovao i bio ubeđen da će pomoći mom klubu dapobedi. I svi smo, bilo da se radilo o partizanovci-ma ili zvezdašima, verovali da navija za naš klub,samo eto neće to da kaže. Sve dok je bio živ, pa i kadje umro, niko od nas nije znao za koga je navijao našRadivoje Marković. Quba Vukadinović je bio neštodrugo. Wega smo upoznavali kroz tekstove. Skladne,pismene, prosto smo samom događaju posle wegovihčlanaka davali na lepoti. „Politika“ je bila sas-tavni deo naše svakodnevice kao doručak, ručak ilivečera. Svako je imao svoju stranu. Otac političke,

23

Mihailo Lukovi}

udarne, majka ukrštene reči, a brat i ja sport. Pričepre, priče posle utakmice. Brat i ja smo napametznali sastave ekipa, ko možda neće, a ko ćenajverovatnije da igra, ko je povređen i koliko dugoneće da igra. Doslovno je svaki detaq izlazio iz peraQube Vukadinovića i golicao našu znatižequ.Prvo čitaš tekst u novinama nekoliko dana, ondaslušaš prenos preko radija, pa opet čitaš novine.Tako od srede do utorka, pa opet. Stalno smo pratiliprvoligaške fudbalske utakmice iz grla RadivojaMarkovića ili iz pera Qubomira Vukadinovića.

Priprema za tu utakmicu počele su još s jeseni.Prošavši posledwe jesewe kolo u evropskom kupu,Zvezda je obezbedila popuwavawe sportske stranegotovo svih novina, kao i porast tiraža. Prvo jesledila retrospektiva postignutog, potom ulogasvakog pojedinog igrača, ali i kluba u celini, azatim podsećawe na pojedine svetle trenutke prohu-jalih utakmica. Ova ili ona tema, tek QubaVukadinović je znao za lepu i zanimqivu priču.Radivoje bi u svim nedeqnim sportskim emisijama,pošto je zimi sport zamirao, osim košarke, imaodosta prostora i za svoje zvučne zapise. A mi smopočeli da sawarimo. Zamisli ako budemo šampioniEvrope? Možemo, ne možemo, možemo. U stvari,bilo je važno da dođemo do finala Kupa kako bi Par-tizanovim navijačima zapušili usta za wihovofinale. Tad se javio i jedan problem. Janković je biou vojsci u Kraqevu, pa se postavilo kqučno pitawe –može li da bude pušten za tu utakmicu? Kao da igračne mora da prođe pripreme, kao da ne mora da igrapripremne utakmice, kao da ne mora... Jednostavno gadovedeš iz kasarne, staviš sedmicu na dres i gledaškako pretrčava protivničke igrače i daje golove. Tuse javqa i jedna moralna dilema – može li neko ko jena braniku otaxbine da bude pušten zbog jedne utak-mice? To nam nabacuju Partizanovi navijači. Za naskojima je Zvezda bliža može, jer je to viši interes.I u tim pričama približava se i taj sudwi dan.

24


Vreme se pokvarilo i uporna kiša počela je da padadva dana pre, pa i pre podne uoči same utakmice. Tojutro nisam ni doručkovao. Odradio sam najnužnijeobaveze na fakultetu i obreo se na mestu okupqawa učitaonici. Počiwem da bivam nervozan i bežim u„Orač“. Popijem čaj, dobro se ugrejem, pogledam krozprozor, a ono kiša prestala. Dobar znak. Još samokad bi se pojavilo sunce. Plaćam račun i polazim nastadion. Trotoari su bili bez barica, tako da nisammorao da vodim računa kuda gazim. Ispred i iza menereka qudi. „Zvezda!“, skandiraju užurbano grabeći kastadionu. „Zvezda!“, kao eho čuje se od druge grupe.Srećan, zevam okolo i vidim ushićena, pomaloizgubqena lica zaqubqenika koji su drogirani celuzimu raznim pričama. Od dece do qudi u godinama. Isvi do jednoga, ushićeni, pošli su u pohod. Gužvabiva sve veća. Vidim na relativno ravnom trotoarumnogo barica od tek prestale kiše. Trudim sekoliko mogu da ih zaobiđem. Znam da su mi jedinabrana od hladnoće i trotoara dva lista savijene„Politike“ u cipelama. „Zvezda!“, viče iz sveg glasapored mene nešto stariji zaqubqenik u klub. Bože,kako nevina i blentava faca. Dođe mi da ga poqubim.„Zvezda!“, šaqem mu eho. I u tom trenutku čujemzlokobno „štrc“, pauza, „štrc“, pauza, „štrc“... Krozglavu mi prođe misao da su me cipele izdale i sastrane. Pa dobro, utakmicu ću da izdržim, ali štasutra. Opet, ne osećam vodu na tabanima. „Zvezda!“,viče srećnik pored mene. „Zvezda!“, odgovaram mu uzono „Jebem li ga sad“ u sebi. „Štrc“, pauza, „štrc“,pauza... Pokušavam da u reci qudi zastanem i vidimkoliki je problem. Guraju me, zagledam dole.Nemoguće. Nema mehurova iz mojih cipela. Tabani minisu mokri. Ne znam šta se događa. „Zvezda!“, viknukomšija koji je sad odmakao korak-dva dok sam ja zasta-jao. „Zvezda!“, odvratih i spustih pogled prema wegov-im cipelama iz kojih su sa strane izlazili mehurići.„Zvezda!“, bivao je sve ushićeniji. Osmeh na licudavao mu je gotovo dečiju nevinost. „Zvezda!“, odazvah

25

Mihailo Lukovi}

se i uhvatih ritam onoga „štrc“. Prosto mi je biložao što u znak solidarnosti i moja cipela nije radi-la to čuveno zastrašujuće „štrc“. Prestao sam davodim računa o baricama, želeo sam da jednostavnougazim u sve wih kako bih izrazio solidarnost sakolegom navijačem.

Tog dana smo izgubili. Zvezda je igrala slabo.Bili smo tužni do neba, jer je opet Partizan bežaoza jedno finale. Možda se ne bih setio svega ovoga dapre neki dan nisam gledao prvo tugu, pa radostnavijača Mančester Sitija. Sa koliko su no-vinarske spretnosti i kamermanskog umeća reditequtakmice i kamerman pratili wihove emocije.Zapravo, srce svake utakmice su gotovo podjednako inavijači i timovi. Kao leva i desna komora. Ovde jeto zaboravqeno i zato više nema radosti i tuge. Viqudi koji o tome odlučujete, vratite nam fudbal, jeroduzimajući ga, vi oduzimate istinu oličenu uqubavi i tuzi. Živim za dan kad ću ushićen ići nautakmicu sa iskrenim emocijama zaboravqajući svebrige koje me more. Nekad su to bili pocepaniđonovi i improvizovana odbrana u vidu savijenihlistova novinske hartije. Sasvim je svejedno koje ćeto brige biti danas, ali znam da mora doći dan istinekad će emocije da nadvladaju sve one qude koji namotimaju dane ispuwene tugom i radošću.


26


ŠKOLSKi DRug

Vrućine su krenule početkom leta. I suša. Kišeniotkud. Kraj je avgusta i sve je gotovo spaqeno.

Ne znam da li se klima mewa, ali se ne sećam da je zamoga života, a preko šezdeset mi je godina, biloovako suvo. Seqaci k’o seqaci, malo jače poviju vrat,natovare na leđa svaku nesreću i ćute. U nebo negledaju, jer sve i da vide kišu ona više ništa neznači. A seoska kafana puna gostiju. Istina,predveče je. Gosti nisu tako silni kao onih godinakad dobro rađa i kad sve ide dobro, ali čuje se žamorkoji je sve samo nije tužan i sablasan. Posao me naveou to selo, a ja kuda nego u kafanu. Ispred we mojškolski drug iz gimnazije, kupio hleb u prodavniciza ručak, pa mu se omaklo da vidi jednog, te drugogprijateqa, a ja sam bio daqe od obojice. Dok sesrdačno pozdravqamo, on govori supruzi preko tele-fona: „Znaš li sa kim sam se sad video?“ Vidim dasam ja upravo bio opravdawe za sva prethodnazadržavawa, ali muška solidarnost mi nije dozvo-qavala da se bunim. On pomirqivo, pošto jeiskqučio telefon, reče kako su žene čudo i da on nezna zašto recimo ne mogu da jedu bez hleba. Na samomulazu u kafanu zadrža se na trenutak u kratkom raz-govoru sa jednim čovekom. Kad smo seli za sto, objas-nio mi je da se radi o predsedniku lovačkog udruže-wa koga je on jednom prilikom javno kritikovao, jersu te godine lovci bili uzorno agresivni pošto suprilazili do samih kuća. Zatim je usledila pričakoja me je uzdrmala iz temeqa.

27

Mihailo Lukovi}

„Znaš, ja jako volim životiwe. Ležim tako ukrevetu i čitam kad me iz tog mira prodrma nekopucawe, rekao bih iz puške. Skočim i izletim napo-qe. Kad tamo, na pedesetak metara od moje kuće, grupalovaca. Nakinđureni raznom opremom, podnaduli odića i pića iako je bilo relativno rano pre podne, saisturenim puškama uvis, idu i glasno pričaju.Pitam ih šta će na mom imawu, a oni će da imajupravo i da im je to rekao predsednik lovačkogudružewa. Opsujem ja wihovog predsednika, a to jeovaj što sam malopre razgovarao sa wim i oteram ihuz reči da ću i ja da uzmem moju pušku i da pucam powima. Odstupiše videvši da nema šale i da samodlučan. Da su znali da nemam pušku i da sam pro-tivnik oružja verovatno bi se sprdali na moj račun.“

Zastade u pričawu. Širokim šakama, koje subile skladne sa wegovim krupnim telom, pređe prekoočiju i lica. Grubih crta i kosmat, markantan. Kadašake pređoše preko dowih kapaka izviriše dvablaga oka. „Šta da ti kažem. Imam jednu vrzinublizu kuće. Tu su već dve godine jedna fazanka i wenfazan. Ne smetaju mi. Bacim im ponekad pšenice ilikukuruza. Skoro da sam ih zavoleo, kao da su minajrođeniji. Pa i jesu. Znaš li kad ja tako izađemponekad u rano jutro naglo iz kuće, pa me dočekajusvežina i vetar, a ja se zakašqem od ovih cigarčina,oni se preplaše i prhnu čini mi se pravo u sunce.Meni žao što sam ih uznemirio, a i lepo da vidimkako uzleću. Koliko mi je samo puta tako počeo dan.I uvek sam bio srećan posle tog prizora. A oni hoćeda ih ubiju. Ko ste vi, gospodo? Tako sam im i rekao.Oni glupani misle da ih pitam za imena. Ne znajubudale da sam ih pitao ko su oni da sude, ko su oni daoduzimaju nečije živote. Znaš li ti, burazeru, da jaimam i psa i mačku i živinu i prasad i ovce i kravu.Sa svakim od wih često pričam, a oni me gledaju svo-jim iskrenim očima. Ne znam da li me razumeju, ali jahoću da verujem u to. Nemoj misliti da sam osobewak,pa da se svađam sa qudima, a pričam sa životiwama.

28


Ne. Evo sad sam se izvinio ovom čoveku što sam murevoltiran rekao nekoliko ružnih reči. Volim ja iqude. Znaš, selo k’o selo. Nije se imalo. Šta da tipričam kad smo rasli u isto vreme. Moj otac je prvokupio kadu i napravio kupatilo. Nismo imali tele-vizor ni frižider, ali smo imali kupatilo. Nikadado sada nisam ušao u kadu a da iz we nisam nežnoizbacio bilo kog insekta koji je bio unutra da se neudavi ili da ga ne sprštim. I oni žele da žive.Meni ne smetaju.“

Pogleda kroz prozor kafane, otpi malo piva izčaše, pa više za sebe reče:

„Čuj, nema hleba za ručak. Ima, ali je bajat. Pašta ima veze? Sećaš li se proslava godišwicamature? Sećam se na jednoj. Sedeo sam...“

Meni je zapravo odgovaralo da priča jer samutonuo u svoje misli. Gledao sam ga, klimao glavom ismeškao se, a bio sam u svom svetu. U posledwe vremeimam problem da „otputujem“. Neko od sagovornika toprimeti, neko ne. Tek, svi su oni u godinama kadčešće vode unutrašwe nego spoqašwe razgovore.Svet sećawa. Samo što kod mene nije samo taj svet,nego i onaj koji se tiče preispitivawa. Ali krenimoredom, onim kojim su mi se misli rojile u glavi.

Ja, baš mali, na ivici sećawa vidim sobicuučiteqskog stana i majku kako mi se smeje. Igramo se.Otac je tada državnom raspodelom činovnika živeosto kilometara daqe. Mama me zove da joj dođem unaručje sa wene strane kreveta, a ja trčim i širimruke u topao zagrqaj. Sedam joj u krilo i pogledam kapatosu malo daqe od kreveta. Užas. Lavor do polapun vode i po wemu pliva mnogo buba. Pokušavaju daizađu, ali ne uspevaju. Ta slika mi uvek iskrsava predoči čim vidim bube ili bilo koje druge insekte.Želim da je nema, da nestane iz mojih misli. Wih jepuno i plašim se. One se jadne bore za život i pli-vaju na sve strane. Pitam majku zašto su tu. Odgovorje bio da jedino tako možemo da ih izbacimo iz sobe,a one mogu da me ujedu. Strah. Iskonski. Mnogo wih

29

Mihailo Lukovi}

želi da me ujede. Majka, odrasla u daleko boqimuslovima, prinuđena da se zajedno sa mnom potuca pooronulim seoskim učiteqskim stanovima punimmiševa i buba, bila je i sama zatečena i u strahu, paje taj strah prenela i na mene. Sledi sećawe na mojutuš-kabinu i histeričnu jurwavu da sa tog prostora,koji sam smatrao intimno svojim i u kom sam se svakojutro tuširao, uklonim svakog živog stvora. Naj-mawu bubicu, pauka. Loš izraz. Ne uklonim, nenežno iznesem kao moj drug, nego jednostavno zgazim,ubijem rukom, sunđerom, mlazom vrele vode. Sećam seda sam jednom potrošio skoro ceo minut da ubijempauka koji je mirno ćutao u ćošku, toliko mirno daga je samo strah u meni uspeo da uoči. Pravi sam deli-ja! Kako ja to jedan na jedan u času rešavam stvar.Gospode, sad se prvi put pitam otkud mi pravo dasudim, odakle mi pravo da uzimam živote! A moj drugnežno izvadi iz kade svaku bubu, pauka. Pa mi smomiqama daleko jedan od drugog! Voleo sam ga kao i sveškolske drugove i drugarice i nikada nisam imaopotrebu da donosim sud o wihovim qudskim kvalite-tima. Jednostavno sam ih prihvatao onakve kakvi subili. Ovu wegovu osobinu nisam poznavao. Pamtiosam ga kao jakog, možda najjačeg od svih. A sad ovanežna crta. Pa ja sam prema wemu mali poput inseka-ta koje sam ubijao! Ceo život sam se trudio da budemna usluzi qudima i da im pomažem. Zaboravio sampritom da je Bog stvorio mnogo raznih oblika, asvaki od wih ima i deo Wega. On razgovara sa svojimpsom, mazi ga i hrani. Ja vičem na mog i smeta mi štomi liže nogavice od pantalona. Zaboga, bićuisflekan psećim balama! Boqe da vičem i da gaponekad udarim, nego da sam aqkav. Pa ti si ga,Gospode, poslao da mi preko jezika dodirom predanežnost, qubav i odanost. A ja? Busam se u grudi dasam humanista. Pomažem qudima, borim se za svakiwihov dah. Qudi me poštuju i vole. A ja ubijam,lišavam života na desetine insekata. I tu su živ-oti. I tu je Bog. Moj drug je veliki. Moj drug je Boži-

30


ji čovek, a ja tek jedna sebična qudska kreatura.Želim sve za čoveka. Da samo on, bilo u meni, bilo udrugome, opstane. Za wega treba da uništim sve. Daga spasem od smrti. I bežeći od we, kako suprimetili mnogi pametni qudi, mi joj zapravo diže-mo spomenik. Qubav je svestrana. Tamo gde se spajajuono što nosimo od roditeqa i ono što je oko nas rađase qubav. Svaki trenutak sadašwosti je qubav, jer utom sada Bog nam je šaqe. Treba samo da se osvrnemooko sebe i ona je tu. To ima svaki insekat, svaki živistvor, svaka stvar. To što ubijam jadne insekte ustvari im kao vrsti ne štetim, jer ih ima na milionemiliona. To više govori o meni i qudima poputmene. Jedino što mogu da uradim posle ove priče je dase ugledam na moga druga, da poput wega poštujemživot svakog stvora koji hoda pored mene, jerpoštujući wihov, poštujem i svoj, poštujemTvorčevo delo.

„Kako su ti sin i ćerka?“, dopre do mene wegovglas. „Dobro“, kažem i pitam ga za wegovog sina.Predivan dečko koji je završio teologiju, mnogo sup-tilniji od oca. Često sam razmišqao odakle mutoliko interesovawe za oblast koju je studirao, kadni otac ni majka nisu važili za qude okrenutereligiji. Posle ove priče shvatio sam sve, počev odone naše glupe predrasude da su pobožni samo onikoji idu u crkvu i metanišu. Ima onih koji tiho volei poštuju Boga i Wegovo delo. Iz wih zrači qubav.Treba je samo uočiti i tog čoveka grčevito držati zaprijateqa, a wih je zaista malo.

Spuštalo se toplo letwe veče na selo krajMorave. Pozdravili smo se i napustili kafanu.Jedna sasvim obična priča otkrila mi je pravo licemog školskog druga.


31

Mihailo Lukovi}

KuĆA MOjE tEtKE

Mali drveni čamac, vesla, uspaničeni dečak inešto spokojniji stariji čovek. Talasi tamno-

zeleni i ogromni, a u mojoj mašti otac i sin nauzburkanom jezeru pokušavaju da se domognu obale.Po prirodi optimista, nisam želeo da verujem kakosu na otvorenom moru, jer ne bi imali priliku da seodrže na površini. Do tada još nisam video more,ali je po priči ono bilo beskrajno i plavo. Voda jeovde bila zelena, a od talasa se nije videlo bezmerje.Gotovo u sredini slike dečije oči pune straha ipanike koje su svojom pojavom nadvisile talase isvemu davale realnost. Sama slika je bila malihdimenzija, „ukotvqena“ na velikom zidu naspramkreveta u sobi moje tetke. Zid uredno okrečen, avaqkom namalani detaqi jorgovana. Sad, posle skoropola veka, kad razmišqam o woj, sećam se da je to ustvari bila uramqena fotografija slike nekognepoznatog autora. Pošto u tom trenutku kolorfotografija nije imala današwe mogućnosti,verovatno je posredi bila crno-bela istoniranazeleno. To i podrum su bile stvari koje su u momboravku kod tetke imali posebno mesto. Za wih suvezivani neizvesnost i strah. Sve ostalo bilo jedrago i milo, kao i qubav koja me je okruživala.Iako usko i ograničeno, dvorište mi je davalo dovo-qno prostora za igru. Turska kaldrma, bašta u dnudvorišta, mala zatravwena površina, dve šqive itrešwa. Kad bi igra u dvorištu dosadila, izlaziobih, uz dozvolu naravno, na trotoar i pogledom pra-

32



tio bicikliste, zaprege i retke automobiliste. Zadete koje je raslo nesputano u prirodi ti zidovi,ograničewa i saobraćaj bili su neprirodna sredina isve što se događalo imalo je drugačiji ton oduobičajenog.

Nevreme koje sam do tada doživqavao na seluimalo je svoju snagu. Vetar koji besni povija velikastabla, kiša puni jarak pored puta i pravi bare okogolova na našem improvizovanom igralištu, a muweusred noći osvetqavaju krajolik. Strašqivim očimasam znao sve to da gledam zaklowen sigurnošću sop-stvenog doma dok se prozori starih i rasklimanihokana tresu i doprinose opštem utisku nečegasnažnog i strašnog. U sobi sve je moje. Stvari iigračke, pa i slika na kojoj patke spokojno ploveispod nekog mosta po mirnoj vodi. Znam da sam sigu-ran ako sam unutra i da će sve to proći. Ako bi olujabila za dana mogao sam na horizontu da vidim skorikraj nevremena, pa bi tada opušteno gledao wegoveposledwe trzaje.

Jedno veče, dok sam bio kod tetke u gradu, iznena-da je počelo da grmi, a odmah zatim nestala je struja.Stao sam pokraj prozora da gledam kako se stablašqive i trešwe nose sa nevremenom i kako niztursku kaldrmu kreće potočić. Grmqavina je imalačudan zvuk koji je nastajao odbijawem o susedne zgradei postajao neprirodno jak. To me nateralo da legnemu krevet i da se pokrijem. Samo je glava povremenobila otkrivena. A onda blesak! Vidim sliku na zidunaspram kreveta, dečaka u oluji i odmah pokrivamglavu pokrivačem. Trajalo je to dugo sve dok majkavidevši me uplašenog, nije legla pored mene. Dugoposle toga bih namerno sklawao pogled kad god je tre-bao da se sretnem sa tom slikom.

Što se podruma tiče, on je bio tema višedečijih razgovora. Te dole ima to i to, rekao biTule, neki dečak iz komšiluka, drugi je imao drugomišqewe. Moje je lutalo od jednog do drugogzakqučka starijih drugara, ali u podrum niko nije

33

Mihailo Lukovi}

ulazio daqe od stepenica. Možda bi samo neko od nasbacio neki kamičak kako bi oterao to nešto umračnom uglu. Diskusija bi se završavala obično bezzakqučka, novom igrom ili nekim drugim pričama.

Malo kasnije, kad sam porastao i kad sam počeo dajedem, a da me roditeqi ili tetka ne nagovaraju i nude,otkrio sam jednu predivnu stvar u tetkinoj kući –fioku u kredencu u kojoj je uvek bilo taze hleba, tvrdogsira, luka, paradajza... Roditeqi mi nisu dozvoqavalida hleb kidam rukama, a tetka, pošto sam bio wenamaza, nije marila za to. Tako bih po ulasku u kuću odmahzagwurio u fioku, otkinuo parče hleba, komad sira,komad luka, uštipak ili palačinku ako su ostali odprethodnog obroka. Tetka bi, srećna što više ne morada me tera nutka, okretala glavu kao da ne vidi, a odmahzatim me kao nagovarala da jedem. I tako je Mile, kakome je iz milošte zvala, zajedno sa svoja tri brata sta-lno pravio invaziju na wenu fioku.

Sledeći zid pokrivao je drugi kredenac koji jebio lepši i stameniji i na kome je stajalo nekolikoslika naše familije i tetkine porodice. On je u svojsvojoj lepoti nenametqivo bio prisutan sve vrememog detiwstva, a da ja uopšte nisam znao wegovuistoriju. Bio je to zapravo kredenac moga dede, atetkinog i tatinog oca sa početka dvadesetog veka.Taj detaq saznao sam od brata, tetkinog sina, koji jeto sasvim slučajno, sticajem okolnosti, čuo od nekihrođaka kada ga je renovirao spremajući ga za proslavustotog rođendana. Tako je naš deda, nestao sa licazemqe posle Drugog svetskog rata, posredno bio sanama celo detiwstvo.

Bili su tu i jedan stari luster nalik na kandiloroze boje sa detaqima na kojima se vide fazani ilidivqe patke (nikad nisam mogao to jasno da razaznam),zatim prelepi vuneni ćilimi, a iznad svega tetkin itečov duh koji je ispuwavao svaki kutak kuće. Uvekpuna nasmejanih i dobrodušnih qudi imala je velikiuticaj na moje vaspitawe i čiwenicu da mnogo volim

34


3*

qude i wihovo prisustvo. Čak ni ovih posledwihdvadeset godina apsolutne društvene destrukcije iksenofobije nisu uspele da mi iz glave izbrišu svuvedrinu, smeh i duhovni optimizam koji su zračiliiz tetkine kuće.

Ritual zvani šoqica kafe kod tetke imao jecentralno mesto. „Mile, ’ajde da popijemo jednukafu, jebeš mu mater.“ Način na koji bi izrekla turečenicu nije trpeo prigovor. Predaja je obavezna.Jedna kafa, samo jedna šoqica „nije ništa“. Dok sambio mlađi, uz wu bi me propitivala imam li devojkui koju, a kasnije, kada sam stekao svoju porodicu, sa-znala bi sve o woj. Ceo život bi stao u taj ritual.Qubav, optimizam, radost susreta, samo uz jednu je-dinu šoqicu kafe, koja mi danas toliko nedostaje,iako ih dnevno popijem nekoliko.

Umrli su tetka i tečo, umro je brat. Kuća se ovihdana u tišini renovira i u wu treba da se uselitetkin unuk, a moj sinovac. Sve što mu želim je daona ponovo postane stecište vedrog duha i qubavi, aja osećam da će tako i da bude.

U Čačaku, septembar 2009. godine

35

Mihailo Lukovi}

BEREtKA, ĆuRAn

Svaka sredina i svako vreme imaju svoj humor. Onošto je nekad bilo smešno sad se možda čini

neukusno, a ono što je sad smešno verovatno bi sepre pedeset godina činilo u najmawu ruku čudno.Početkom šezdesetih godina čuveno zezawe u Čačkubila je prozivka. Neko bi se privukao iza nekognepoznatog i išao za wim. Sa druge strane bi, podogovoru, nailazio wegov drug i oduševqeno mahao upravcu neznanca. Zatim bi krenuo u srdačnoobraćawe: „Pa gde si ti? Znaš li od kad te nisamvideo?“ Začuđen čovek bi to primio prvo u čudu, aodmah zatim bi, kao da se poznaju, prihvatao dijalog,dok ovaj na dva metra od wega ne bi skrenuo ka svomdrugu i srdačno se zagrlio. Naravno da se neznanacosećao posramqeno i neprijatno. Ni da se izvini, nida učestvuje u daqoj konverzaciji, jer bi ona dvojicabila neverovatno usredsređena na međusobnazapitkivawa o familijarnim zbivawima. Bilo jevažno da se za to odabere pogodna osoba, po mogućstvučovek sa sela ili neki neznanac koji nije ranijebivao u čaršiji. I tu je, kao i u svemu, bilo ukusnihi neukusnih šala, kao i hrabrijih i mawe hrabrihizvođača. Bila je hrabrost zezati nekog jačeg od sebe,jer si bogami mogao i batine da dobiješ, što se kodneveštih u zezawu ili malo kasnije, kad je onoprovaqeno i događalo. Ali što je hrabrije zezawebilo to su i „junaci“ dobijali više poena učaršijskim pričama. Nekako najčuvenije prozivkeodigravale su se u Paliluli kod trafike koja se

36


nalazila na skretawu ka hotel „Moravi“, kao i namostu u Ciganmali.

A kako su žrtve prozivke doživeli takvesituacije ispričaću prepričavajući ono što sam čuoiz jednog dijaloga koji su vodili tetkin komšija,učiteq u penziji, i moja tetka. Elem, tetkin komšijaS., sa kojim su delili dvorište, upravo je kupio deokuće u dvorištu. Krupan, jak i zdrav čovek za jednogučiteqa penzionera, a stalno je držao do toga što jecrnogorskog porekla i gazio kao da je pobednik svihratova, bio je nesumwivo idealna meta onih najboqihi najhrabrijih prozivara.

„Zamislite, komšinice Rado. Juče ja krenem napijacu. Nedeqa je pre podne. Pada kišica i ja pone-sem kišobran, obučem kišni mantil i stavimberetku na glavu, jer ako kupim malo više ne mogu danosim otvoren kišobran zbog zauzetih ruku. I takopazarim. Prvo kupim povrća, pa odem po beli mrs,kupim sira i kajmaka. Sve mi to stane u onu mojuveliku torbu, tako da sam i daqe nosio otvorenkišobran. Na samom izlazu sa pijaca, tamo gde su pro-davali živinu, vidim ja dobru ćurku. Računam. Štaima za mene, ženu i ćerkinu porodicu jedna ćurka –tri dana i gotovo – pa pošto je bila dobra ja ti je ikupim.“

Sve to sluša moja tetka i ništa ne progovara,ali tad reče:

„Dobro ste me podsetili, komšija. Ja idemutorkom, pa ću i ja da kupim ćurku. Baš je odavnonismo jeli.“

Komšija jedva sačeka da tetka izgovorirečenicu pa nastavi:

„E, ali sad ne mogu da nosim kišobran. Savijemga ja lepo pa zajedno u ruku sa torbom, a u drugu rukućurku. Idem tako od Rašove kuće i razmišqamkoliko je pijaca u posledwe vreme poskupela ikoliko su seqaci izgubili svaki raboš, ali mora dase jede. Dok sam radio na selu imao sam dosta poklonau namirnicama od roditeqa mojih đaka, pa taj trošak

37

Mihailo Lukovi}

nisam ni osećao, a sad em penzija mawa od plate, emskupa pijaca. Šta da se radi? Gore visoko, dole tvrdo,pa to ti je. Napred S., kažem ja sebi. U tom dođoh dokraja Amixine ulice i krenem ka ovom našemPalilulskom prolazu. Tad neko reče:

„Komšija!“Mislim neko me poznat iz komšiluka zove i

okrenem se. Ali ne vidim nikog. Krenem daqemisleći u sebi da je možda neko nekog drugog zvao.Utom opet neko kaže:

„Komšija, tebe zovem!“Opet se okrenem. Velim sebi da malopre

najverovatnije nisam dobro video, ali ni sad nikog neprimećujem. Dobro osmotrim i zbunim se. Nastavimdaqe, kad će onaj opet:

„Komšija sa beretkom!“Okrenem se oko sebe i vidim da nema nikog sa

tom kapom osim mene, ali opet ne vidim ko me zove,te se odazvah naslepo:

„Izvolite, ko zove?“Niko se ne javqa. Zagledam na okolne prozore,

ulaze. Nikoga poznatog ne vidim. A i ono malo qudišto prolaze gledaju svoja posla i idu svojim putem.Nastavim daqe, već pomalo nervozan. I ona torba iona ćurka bejahu mi nešto teži nego inače. Sveračunam da bi mi lakše bilo da su mi ruke slobodne.Rekao bih da me neko zeza, ali ko će da zeza starijegčoveka, a da znam ko je dobro bih ga isprašio. Kadbih ga uhvatio ovim mojim rukama zavrnuo bih mušiju. Kad će onaj opet:

„Komšija, ti sa beretkom i mantilom štonosiš kišobran u ruci!“

Osećam ja ovo postaje lično, ali ga ne vidim,majku mu wegovu. Pravim se lud, ne mrdam glavom, aočima gledam levo-desno. Ako ga vidim da ga pojurimi da mu otkinem glavu. Kad opet će on:

„Ti, bre, što nosiš ćurku!“E, tu ti ne izdržim, nego bacim prvo torbu pa

ćurku koja se jadna, onako vezana, zakoprca i viknem:38


„Gde si, majku ti jebem, da ti pokažem ko nosiberetku, kišobran i ćurku!“

Pođem trčeći između one dve zgrade, kad čujemgomilawe. Dok ti ja dođoh tamo, neka balavurdija ijedan klipan među wima zamakoše nekih pedesetakmetara ka hotelu. Rekao bih da znam koji je onajbilmez, pa ako ga uhvatim odraću mu kožu. Žao mibilo one jadne ćurke, jer kad sam se vratio još jeotresala glavom. Jadno živinče – ni krivo ni dužnonapati se bez potrebe. Eto, ni na pijacu više na mirune možeš da odeš.“

„Zamislite, komšija, bezobrazluka“, reče tetkai zamače u kuhiwu. Videvši me sa osmehom na licu,prihvati ga i sama se nasmeja.

Tako je naš komšija S. bio prvoboračka žrtvaprozivke.

Naravno da se tu igra sa wim nije završila. Čim je„provaqen“, stvari su išle svojim tokom. Imao je sta-nara M. koji je učio sredwu školu i stanovao u sobicina dnu dvorišta. S. je među prvima u komšilukunabavio telefon, a kako je rešio da udobno provedepenziju, napravio je u kući kupatilo. Pošto je to bilodrugo vreme i pošto se kuće nisu zakqučavale, a niulazna vrata nisu često zatvarala, uglavnom se čulo iznalo šta se radi u kući. Sedi tako M. pod šqivom naklupici u dvorištu sa nama dvojicom i priča. Uđe S. ukupatilo da se kupa, a M. otrča u sobicu i donese budil-nik. Navi ga i pusti da zazvoni, ali ga naglo prekide.

„Evo, sad ću!“, viknu S. iz kupatila misleći dazvoni telefon, kao da telefon zna da će on uskoro dase pojavi.

Opet M. navi budilnik i pusti ga da zazvoni, paga opet brzo prekide.

„Evo, kud me sad nađe kad se kupam, jebo tePupin!“, dere se S. iz kupatila.

Kad se zvowava treći put oglasila, posle desetaksekundi istrčava S., mokar i sa navučenim gaćama,diže slušalicu, dreknu i zalupi je:

„Pizda ti materina i kad sam te kupio da me zezaš39

Mihailo Lukovi}

dok se kupam!“, pa videvši nas, kao izviwavajući se,reče:

„Izvinite, deco, ali ja se kupam, a on navaliokao da zna da sam u kupatilu. Mnogo se lepše živelodok nije bilo ovih savremenih govana.“ Povlađuje muM., a mi hoćemo da puknemo od smeha i kao smeškamose glupim novotarijama. Srećom, vrati se čovek brzou kupatilo, a mi naravno prasnusmo u smeh.

Da bi ova priča bila potpuna, dodaću i tri aneg-dote koje nisu vezane za prozivku, a odnosile su se nanašeg S. koga smo inače jako voleli.

Zasadi on mali špalir krušaka u dvorištu tekda bi kao penzioner imao šta da radi. Negovao on tekruške, ali prve godine kad se očekivao kakav-takavrod one slabo cvetale. Tad su zime bile malo jače, paje i cvet kasnio. Kaže on stanaru M. da ima samosedamnaest cvetova, a ovaj kao gledao i video još dvamesta gde će da se jave novi. Hoće-neće, hoće-neće ioni se opklade da S. plati bioskop ako se jave dvacveta, a da M. donese kantu nafte sa pumpe ako se nepojave. Sutradan M. postavi dva cveta od šqive međugrančice kruške i broji devetnaest cvetova. Ide zawim S. i on broji (bez naočara, naravno) i izbrojidevetnaest. Reši da plati bioskop, ali M. ne pris-tane pravdajući se da će popiti sok kao nagradu,znajući da je S. žena pravila lepe domaće sokove.Sutradan, pošto je bio dokon penzioner, S. uzmenaočare i počne da zagleda cvet po cvet i u detaqnojinspekciji otkrije da dva cveta nisu od kruške negood šqive, te se kao qutne na M. koji se pravdao da jeverovatno neko drugi od nas, znajući za wihovuopkladu, to uradio, a da će on zbog opklade da donesekantu nafte. I tako stvari dođoše na svoje mesto.

Druga anegdota odigravala se jedno lepo junskojutro oko sedam sati dok sam ja čistio cipele na ste-penicama pred polazak u školu.

„Dobro jutro, čika S.“, rekoh videvši ga kako samerdevinama dolazi naspram tetkine kuće i pris-

40


lawa ih na komšijsku koja je bila leđima okrenuta, auz koju je on, kao svaki vredan domaćin, posadio lozu.„Dobro jutro, dete“, odgovori mi on. „Došao sam damalo doteram ovu našu lepoticu.“ Pošto je bilokasno proleće, a loza bujala kao luda, on je savesnosvako jutro sa kanapom i ekserima pravio po komšij-skom zidu put kuda da ide. Pošto je već poodavno lozadostigla oluk, ostalo je samo da je previja i kači oveć postavqene eksere. Čistim ja tako cipele ikrajičkom oka ga posmatram. Nakači on deo loze naekser i pošto ju je malo povukao, na metar od wega uistoj visini spade loza sa drugog eksera. On strpqi-vo siđe, namesti merdevine, pope se i vrati otkačenulozu. Utom pade loza na onom prvom mestu. Opet onstrpqivo premesti merdevine i ponovo vrati lozukoja je spala. Nažalost, događaj se neprekidno pon-avqa. Ja polako počiwem da se smejem u sebi i radobih uleteo u kuću da to radim glasno, jer vidim da ćeda dođe do eksplozije, ali čekam. I dočekao sam. Brzsilazak sa merdevina bio je nešto što nisamočekivao, ali jarost sa kojom je počupao lozu uzpsovku „Jebo te onaj ko te posadio“, naterali su me dauletim u kuću, ostavivši ga sa praznim zidom ipunim rukama počupane loze.

Treća anegdota vezana je za wegovo neprestanokočoperewe koje je naročito voleo da pokazuje kad bivideo moju tetku. Pade taj dan veliki grad, tako da jeskoro oquštio sve lišće na stablima u dvorištu.Ide on i zagleda, a tetka izašla na prag da vidi toprirodno čudo – koje se i posle izvesnog vremena neotapa i koje je u pojedinim komadima veličinekokošijeg jajeta. Videvši je, S. iz svog dela dvori-šta dolazi i započinje priču. Sticajem okolnosti jastajem na prag i posmatram kako uzima najveći ledenikomad i pokazuje tetki kakvo je to čudo iznedrilapriroda i da on u svom veku to nije video. I dok jepričao, a dvorište je bilo poput jednog većeg prolazaširokog pet metara koga su sa dve strane zatvaralekuće, naiđe autobus, a šofer, podstaknut potrebom

41

Mihailo Lukovi}

posla, pritisnu jako sirenu. Taj zvuk se nestvarnorazleže po dvorištu. S. se prvo trže, zatim zaneseunatrag i baci onu kocku leda u pravcu autobusa koji jeveć bio prošao. Srećom, na ulici nije bilo ni vozilani qudi, tako da nikoga nije povredio.

„Videste li, komšinice, budalu?“, reče.„I videh i čuh“, reče moja tetka i uđe u kuću.Eto, tako nam je čika S. čestiti, pomalo ner-

vozni penzioner, punio šaqivi amarkord. Sve tomožda ne bi bilo toliko smešno da u wegovoj pojaviod oko dva metra i sto dvadeset kilograma nije bilosvega onoga što je karakterisalo lik Luja de Fina,čuvenog francuskog komičara, koji je bio niži zaoko pola metra i lakši za oko pedeset kilograma. Idok je jedan harao filmskom Evropom, ovaj našispunio je mnoge dokone trenutke palanačkimpričama o Paliluli i qudima koji su je činili onimšto ona jeste.


42


ŠiŠAwE

Tako, jednom u mesecu, a u posledwe vreme i ređe,tačnije rečeno kada kroz izlog vidim da nema

nikog, uletim u berbernicu, sednem u stolicu ićutim dok me „obrađuju“ ili, kako moji ukućani kažu,„naprave da sam pristojan“. Možda sa velikom kosomizgledam odsutno, ali se po izlasku sa šišawa takoosećam. I tako već duže vreme. Dok sam bio dete,šišawe je za mene bio doživqaj. I upravo sam otome razmišqao pre nego što ću ponovo da uletim dase „upristojim“.

– Dobar dan. Kako su vaši? – bilo je posledwešto sam progovorio pre izlaska.

– Šta da vam kažem? Mama je sad dobro, mada jemuče pritisak, astma, a i reuma. Jedan dan jedno, drugidrugo, treći treće, ali dobro je jer je živa među nama.Ima sad tih lekova. Te ovaj je za jedno i drugo, ovaj samoza ovo, a onaj samo za ono. Dobri su, dobri...

Češaq ulazi u kosu i makaze započiwu svoj hod.– I ti lekovi, mnogo skupi, čoveče. Neki su jef-

tini, ali dobro je da ih ima. Zamisli da ih nema.Mada, i kad ih ima, a skupi su, kao i da ih nema. Neznam šta da ti kažem? – prekinu izlagawe i zagledase u izlog kako bi video šta se događa interesantnona ulici.

– Vidi budale! Umalo da zgazi čoveka. Zapeo daprođe. Oduzeo bih mu dozvolu momentalno i poslao gau zatvor. Mada – napravi dramsku pauzu, pa nastavi –i ovi pešaci su budale. Šta on traži mimo prelaza?

43

Mihailo Lukovi}

Da mu lupiš šamarčinu, pa bi drugi put vodioračuna. Što da drugi zbog wega ide u zatvor?

Pogleda me u oči preko ogledala, pa kao da seizviwava nastavi priču o porodici.

– Tata, matori čudak. Pre neki dan vidim ja da mije nešto neobičan. Priđem, malo miriše na rakiju.Pitam ga gde je „potegao“, a on kaže u kafanici naćošku. Sutra opet, pa opet. Mislim u sebi da to nijedobro, a opet boqe da uzme neku čašicu rakije nego dapije lekove za spavawe. Kad, ne lezi vraže, pade, pa tiga vodim kod ortopeda da mu namešta ruku. Kaže do-ktor da je sve u redu, samo može da se dogodi da mu seizgubi neka koska i stavi mu gips. Kako u redu, mislimse, ako će da se izgubi neka koska i ako je tu gips? Ali,opet, šta bi da je morao na operaciju?

Kraj zgrade mi, komšija, posadili šest lipeti-na. Evo, sad cvetale pa smrde, a ćerka mi se guši.Neko kaže miriše. Šta miriše kad se dete guši?Neka ih sade na selu. Ja se naježim i kad vidim kutijusa čajem od lipe. Muka je sa tim alergijama, ali opetdobro je da nije alergična na lekove. Zamislibolesna, a ne možemo da je lečimo zbog alergija. A iti lekari. Kakva je to medicina kad nije pronašlalek za alergije? Opet, ne može se sve ni lečiti. Damože lečili bi oni i rak i sidu i leukemiju. Posle,od čega bi qudi umirali? I onako smo stari kaonarod. Zamisli da svi doživimo starost?

Koliko ti, komšija, imaš godina? Eto, meni jebaba živela devedeset pet. Kakav je to život? Obr-tali je, okretali, hranili k’o malo dete. I šta?Opet umrla. Dosta je, recimo, sedamdeset, hajde dakažemo osamdeset, ali da si ceo. Oni, bre, napravilipolitičku stranku. Ima ih više nego mladih. Trebazaraditi za toliko wih. Mada, iskreno, treba i owima neko da vodi računa. Najboqe je ako mogu sami.Pametna je ta wihova stranka. Ne zaleće se. Ovi navlasti, oni uz wih. Oni na vlasti, oni će opet uz wih.Nosi starost sa sobom neku mudrost. Eto, moj pokojnideda, umro je početkom devedesetih, pred ratove i

44


raspad zemqe, kaže nama: „Deco, kupite brašna isoli i slanine i masti i vune.“ Mi ga gledamo i mi-slimo se da li je izlapeo. Kad ono – hoćeš. Poče ne-stašica svega, a najteže je bila nestašica hrane. Paopet je sve to mladost iznela. Da nije we, xaba tistarost. Ono jeste, kad si mlad misliš od danas dosutra, ali ne bih jedan dan dvadesetih godina mewaoza deset ovih sad.

A tek mojih, jer sam dobrih dvadesetak godinastariji od majstora.

I dok on nervozno leti sa pramena na pramenmoje prosede kose, sećam se razgovora iz berberniceu Paliluli. Čika Rade brica, stari frizer, uvekispeglan i doteran, u sakou i beloj košuqi. Obrijan,tihog glasa. U berbernici gotovo svi pričaju tiho.On kaže nekoliko rečenica mušteriji koje mi skoroi ne čujemo i sačeka da mu ovaj odgovori, pa ako vidida nije raspoložen za priču on radi i ćuti. Nekakoubrzo ode u penziju, a zameniše ga dvojica mlađih.Bilo je to vreme kad su svetom počela da vladaju„deca cveća“ i kad se sve radilo otvorenije i bučnije.Jedan je bio boem i šarmer, a drugi dobrica koji jeimao malu manu koja se zvala alkohol. U početku sumu oči sijale u poslepodnevnim satima, a onda je tobivalo sve ranije i ranije. Sticajem nesrećnih okol-nosti kafana je bila uz berbernicu, pa se „vlaga“redovno održavala.

U trenucima pojačane „vlage“ stradao je okrajakuva mome teču koji nije hteo da čeka drugog bricu većje hrabro seo. Opravdawe je bilo vrlo logično.„Pomerio se, a on je na kraju krajeva ranu opraohidrogenom i alkoholom i dezinfikovao je.“ Ni onajdrugi nije bio „sa raskida“ kada je alkohol u pitawu,ali je kudikamo bio mawe podložan. Ali ono što jeobojicu krasilo bila je atmosfera koju su pravili,zapravo priče koje su ponekad postajale i bajke, aponekad... Pričali su ih obojica. Često bi kad jejedan započeo neku, a drugi nije bio tu, a kasnije čuoza wu, nastavqao ništa mawe uverqivo. Tada je

45

Mihailo Lukovi}

vladalo nepisano pravilo da se izmisli štoneverovatnija priča i ubedi neko da je istinita.

– Zamislite, komšija – započeo bi brica – pojavilise u Moravi na jezeru u Međuvršju mali krokodili.Jako, jako mali. Nisam verovao, mislim lupetaju, ali doksam pecao ispod brane pojavi se nešto kao mali plovakiznad vode. Okrenem se da vidim da još neko nije zaba-cio. Ne vidim nikoga. Pogledam boqe, a ono krokodi-lska wuškica. Setim se priče i ne uplašim se jer jejako mali. Vaqda u ovoj vodi i ne mogu da budu veći.Uzmem mrežicu i pokušam da ga uhvatim, ali mipobeže.

Na to onaj drugi brica dodaje kako mu je jednakomšinica ispričala da je nešto izuzetno maloslično krokodilu videla kad je uzimala vodu izvodovoda sa česme u šerpu, ali da je prvo mislila da jebuba, pa je psovala vodovod i zgazila je nogom. Ali kadaje to uradila čula je pisak i videla da je napravila podnogom malu krvavu masu. Potpuno je bilo nevažno dali neko veruje u to ili ne, jer ako bi oni osetili da jebarem jedan slušalac slučajno poverovao, priča jebivala sve bizarnija i bizarnija, a ako niko nije, išlose na drugu. Jednom je u berbernicu došao nadalekorazmetqiv fabrički šefčić koji je svima objavio daje kupio najnoviji i veoma skup pribor za pecawe.Svima je bilo jasno da je od nekog za mito dobio tajpribor, jer nikada ranije nije išao da peca, tim prešto je imao auto koji je prao posle svakih desetakpređenih kilometara, a bez wega nije išao nigde. Onna Moravi sa svojim čistim kolima? Nemoguće. O ma-mcima je znao samo iz povremenih priča, a kako je jedanod dvojice frizera bio pasionirani ribar, obratio muse sa punim poverewem:

– Bogati, šta koristiš kao mamac za pecawesomova?

Ni mawe ni više, odmah na jedan od najtežihzadataka. Odgovor je bio gotovo trenutni, a kakav bidrugačiji bio od vrsnog ribara:

46


– Kuvana, tvrdo kuvana jaja. Kažeš Olgi da tiskuva jedno pedeset-šezdeset komada i pod branu nanajjaču maticu.

Kasnije je, po priči tog istog brice, slediokiseli izraz lica, jer je dotični šef bio tvrd naparama, a šezdeset jaja je šezdeset jaja i to košta,ali i som je trofej o kome će svi da pričaju, pa nećeda bude samo jedan mali šef, nego šef qudina. Kadaje sledeći put došao u berbernicu bio je pomalosmrknut i ćutqiv, a na pitawe šta je uradio, mada suribari uveliko pričali o skandalu zvanom hvataweribe na kuvana jaja, samo je potišteno odgovorio dariba taj dan nije radila.

Stvarala se tako atmosfera nalik latino-američkim pričama u kojoj su svi pomalo učestvovali.Jedna mušterija iznela je sledeći podatak:

– U ruskoj vojsci postojao je general sa samoosamnaest godina koji je pritom imao sto osamdesetčetiri rupe na šiwelu od metaka, a da nikada nijebio rawen.

Isti taj je tvrdio da je jedan Rus sam ručno zame-sio beton za celu jednu veliku branu, a drugi opet datamo u Rusiji postoje jagode od nekoliko kilograma,pa ti dođeš na pijacu i tražiš da ti izmere tristagrama ili pola kilograma, a oni odseku od te jagode iuviju ti u papir (tad još nije bilo kesa kao danas).Setivši se ove priče nasmejah se u sebi, jer kakodanas izgledaju jagode nismo daleko od toga, pa je većpočivši pripovedač u neku ruku bio i futurista.Osmeh mi se verovatno video na licu, kad miberberin kojeg već izvesno vreme nisam slušao reče:

– Šta, ne verujete! Sigurno je tako.Meni neprijatno, jer ne znam o čemu je pričao,

klimnem glavom i daqe uz osmeh odgovaram:– Ma verujem, kako ne bih verovao.– Čekao je u redu ravno pet sati da bi kupio kartu

za wen koncert – trijumfalno završi gledajući čas umoju frizuru preko ogledala, čas u moje oči, a časbacajući direktno pogled na moju glavu.

47

Mihailo Lukovi}

– Kažem Vam da pola kila teži ono što jestavqala u svaku sisu. Pa zar joj nije teško? Ej, polakilograma! Dve sise – kilogram. Ne znam samo kakoto izgleda pod rukom – reče i nasmeja se obešewački.

– Ja, komšija – pa mi se približi uvu i neštotiše nastavi iako smo bili sami u berbernici –volim prirodno.

– Ono jeste lepo za oko – podiže obe ruke sa svečešqem i makazama i stavi ih na grudi, pa horizon-talno podiže uvis – kad se vidi da ovako stoje! Paznate, tek one noge, zadwica... Lepe su joj i oči, usne.Razumem ga što je tako dugo čekao. Verujte da bih i ja.

Klimnuo sam glavom u znak muške solidarnostine znajući o kojoj se seksi pevačici radi, jer na krajukrajeva, ko bi imao išta protiv lepih žena, asilikonske grudi su nekako više simbol, san. Onenisu za čula, one su za snove. Četka po mome vratuznačila je i završetak šišawa. Mnogo informacijaokončale su veštačke grudi koje su upravo onakvekakve bi svako u snovima zamišqao u senci ženskefigure, a ne one koje bi voleo da dodiruje i qubi.

Platio sam i izlazeći iz radwe tražio nekupriču kojom bih nastavio dan i koja bi nosila aromumoje berbernice. Biće da su za to krivi moji staripokojni berberi i neko vreme koje je nepovratno zanama. Nema priče, postoji samo reka informacija isimbola. Silikonska reka.


48


SAOBRAĆAjni pREKRŠAj iLi O vREMEnu

Sedim u kolima koje sam nepropisno parkirao islično onoj igri voli me – ne voli me čekam da li

će prvo da naiđe policija ili moja supruga. Parkiransam na takvom mestu da je verovatnoća zaista pedesetprema pedeset. Gledajući pomno u šoferšajbnu, pana retrovizor, primetih jednu stariju damu kako sesvojim staračkim, ali još uvek pomalo provokativ-nim ženstvenim korakom približava mom autu. Idok je gledam, razaznajem crte bivše komšinice.Uočavam joj već i lice koje je usahlo, ali urednonašminkano, kao i oči koje nemirno, mada dalekotromije nego ranije, svojim pogledom obuhvataju svešto se kreće. Bože, kakva lepotica je to bila! Sećamse da su se jedne zime nosile uske sukwe, tik iznadkolena, i malo dubqe čizmice. Činilo mi se da su nawoj bile najuža sukwa i najuže čizme koje su isti-cale tako graciozne noge, a gore nemarno otkopčanajakna do struka, sa uzanim xemperom koji je imao „ve“izrez i nabujale grudi jakih bradavica koje samo štonisu iskočile. Pravi erotski san svakog muškarca.A ona je uživala da je gledaju i često mi se činilo daje zapravo to sve što ona želi. Svaki pogled, a hvata-la je bukvalno svaki, ispratila bi osmehom i ti si,hteo to ili ne, morao da joj se diviš, jer je bila takoženstvena, ali i sebi, jer bi na malo muškedrskosti, izražene kroz zalutali pogled niz strukili koncentrisan na grudi, zauzvrat dobio osmeh. Toje značilo da te priznaje kao one frajere koji su ješetali po korzou i pokraj Morave, a koji su zbog toga

49


Mihailo Lukovi}

u našim očima bili pravi muškarci. Od tada jeprošlo mnogo godina i vreme je utisnulo svoj trag.Sve što je ostalo od onog tela skoro da je zaslužilostarački štap, ali verujem da ga se sa indignacijomodrekla zarad svojih sećawa. I sad lovi poglededivqewa, pa ma koliko to perverzno zvučalo, mislimda bi bila srećna da uhvati makar i neki nagoveštaj.Verujem da zato izlazi u grad, zvanično verovatnozbog toga da plati struju ili vodu, a u duši da osetimiris muškarca koji je hranio wenu dušu i činio jeonim što jeste. Besmisleno je bilo da joj se javim iprvi put sam zažalio što su mi stakla na kolimazatamwena, jer je zaslužila taj pozdrav.

I dok je ona odmicala sa naporom, ali još uvekskladno hodajući. Povijenih leđa, u susret wojdolazio je čovek kojeg, dok se nije približio nisamprepoznao. U prvom trenutku učinilo mi se da jediskretno pijan, a videvši o kom se radi, shvatih da jedobro pijan. Potpuno nezainteresovan za sve oko sebe,ne okrećući glavu ni levo ni desno, ruku opuštenihniz telo, kao da boluje od psihičke bolesti, sitnimkoracima i polako, išao je napred. Kad se približio,video sam da je u svom svetu. Osmehuje se. Prolazipored komšinice koju dobro zna, ali bez pozdrava. Dabi je pozdravio mora da klimne glavom ili da je okrenena stranu. Visokokvalifikovani pijanac zna da to ufazi u kojoj je on bio ne sme da uradi, jer će u tomslučaju da izgubi ravnotežu i padne. A ako se i javi,izlazi iz sveta u kom se trenutno nalazi i u kom mu jelepo. Komšinica je, kao prava dama, shvatila situaci-ju i mada bi u drugim slučajevima skrenula glavu ipogled ka prolazniku, nastavila je dostojanstveno dahoda. Taj visokokvalifikovani pijanac bio je i ostaovisokokvalifikovani majstor o koga su se u fabriciotimali. Dok je bio zaposlen nije pio. Kakav je bio naposlu takav je bio i kod kuće. Ali dođe penzija, pa sedeca pooženiše i poudavaše i odoše od kuće, a on ižena ostadoše sami. Još za ženinog života počeo jepomalo da zalazi u lokalnu kafanicu. Vedar i druže-

50


qubiv, galantan, a dokon, bio je jako omiqen i radoviđen. Malo kasnije, kad mu je žena umrla, kafanica jepobedila. Sa wom i alkohol. Godine su se slagale i evoima ih oko osamdeset, a već deset godina staža kaopijanac. Zadržao je osmeh i sve ono što ga je krasilo.Nije mogao da podnese samoću, a u stvari je bežao u wu.Da li ste nekad sedeli sa pijancima? Wihov razgovor jeisprekidan i ritualan, potpuno besmislen. Najčešće uwemu ne učestvuju svesno. Samo su fizički tu, a zapra-vo nose muku u kojoj žive. Alkohol je samo posrednik.Reći će neko da se to može i bez wega. Tačno, može se.Ali, on je stvar izbora, stvar nečije slobode ili ne-slobode, u zavisnosti iz kog ugla gledaš.

Prođe majstorčina ukrućene glave i opuštenihruku sa osmehom na licu i unutarwim dijalogom. Doksam ga gledao kako odmiče u retrovizoru, setih se jošdva detaqa. Pre desetak dana bio sam u društvu jednogmonaha koji je imao godina kao i majstor koji je upravoprošao. Bistar pogled i kristalna misao koja me jepostidela. U posledwe vreme bio sam sklon da kukamkako eto dolaze godine i sve slabije pamtim a brzo za-boravqam. A evo, ovaj čovek je oličewe suprotnog. Bilokoju temu da smo pokrenuli wegov vitalan duh zračio jesjajem jednostavnosti i mirnoće. Tih pola sata prove-denih sa wim dalo mi je snage da ceo radni dan prove-dem u lepom raspoložewu. Nismo pričali o večnimstvarima ni o životu ili smrti. Nismo pričali ni oozbiqnijim temama, već o svakodnevnim. Wegova zdravalogika, iako je počivala na metafizičkom pristupu,spustila se dole, u narod, i opštila sa mnom. Čini mise da bih dao mnogo toga da mogu da posedujem tajduhovni mir.

Taj sklad sam prvi put osetio kad sam sa suprugomotišao u manastir poštujući wenu žequ. Igumanijanas je dočekala prisno, kako samo oni dočekuju goste.Posedeli, popričali, a ona nas je ponudila da pris-ustvujemo večerwoj službi. Manastir iz petnaestogveka imao je u svom srcu kamenu crkvicu. Imajući uvidu da je bila već duboka jesen, pomislih da će

51

4*

Mihailo Lukovi}

unutra biti jako hladno. Služba je već počela. Ses-tre su pevale i trudile se da niko svojim glasom nenaruši harmoniju. Supruga i ja ušli smo tiho kakoih ne bismo ometali. Kad su mi se oči navikle natamu, video sam nekoliko starih monahiwa sa strane.Jedna je bila toliko stara da je ležala na klupici inemo zurila u hor. Dve druge su naspram we sedele nadrugoj klupici i horsko pevawe pratile krsteći sekad i ostale. Slušao sam ih ne osećajući ni zimu, nisvoje telo, ni suprugu pored sebe. Na kraju nisamviše video ni stare monahiwe, ni monahiwe koje supevale. Ne sećam se koliko je vremena prošlo kad sehor utišao i supruga me dohvatila za ruku dajući miznak da izađemo. Ne sećam se da sam takav mir ikadapre i posle toga doživeo. Voleo bih da ga osetimopet. Setivši se monaha i tog mog boravka u manas-tiru na večerwoj službi, pomislio sam da ga je tostvorilo onakvim kakav je bio, jer je on svakodnevnoprolazio kroz to.

Ne verujem da bih bio spreman za takav načinživota, bez obzira na celokupno svoje mišqewe.Ali, na moju sreću, supruga dolazi pre policije, a jasam, lutajući kroz vreme, zaboravio i na wu i na igruvoli me – ne voli me. U jednoj raspravi zastupao sam,mišqewe da je čovek srećniji kad u wegovom životuvreme ne igra bitnu ulogu, a moj sagovornik sličnu, aopet drugačiju: „Kad ne primećujem vreme, znači dasam ga u potpunosti ispunio.“ Bilo kako bilo, poštoje supruga ušla u kola i ja sišao sa trotoara naulicu, više nisam bio u saobraćajnom prekršaju.Policajci, više sreće sledeći put...

U Čačak, 4. 9. 2010. godine (dok sam čuvao \urđu)

52


tiŠinE

iDE MiLE

Kada sam ušao u sobu, niz obraze su mu se slivalekrupne suze. Iako je zašao u osmu deceniju imao

je pravilne crte lica koje se gotovo nimalo nisuopustile i da nije nabujalih obrva, bledih i neštovećih ušiju nego ranije, slabo bi mu ko dao te godine.Čak je i proseda kosa mogla da prođe kao da ima ranešezdesete, ali ovako uplakan, poto-nuo u nekojunutarwoj nesreći, delovao je vrlo staro i nemoćno.

– Razbilo mi se ogledalo, moj prijatequ – zagr-cnu se i skoro zajeca. Suze su se sve brže slivale.

– Hajde, Čiča! – rekoh nešto glasnije kao da gagrdim i uhvatih ga šakama za ramena kako bih ganekako umirio.

– Razbilo se, razbilo. Ja se brijem, a ono pade irazbi se. Ode ti Čiča – nastavi on, ali kao da pričasa samim sobom.

Prebiram po glavi kakve veze ima ogledalo sawegovim umirawem i ne mogu da dokučim, ali vidimda mu je to važno. Na vratima iza mojih leđa pojavimu se žena i onako uzgred prekrsti se i reče kako jepod stare dane počeo da veruje u vraxbine i gluposti.Pomilovah ga po kosi, prislonih wegovu glavu uz mojkuk i tako ostah nekoliko trenutaka. Kroz glavu miprođe slika wegove pruge i Lajkovca, sve te pričekoje je znao da priča pred nama prijateqima, pod-napit i pod stare dane. Pade mi na pamet i ona wego-va koja ga je tamo tajno čekala i koja ga je opselanekom čudnom snagom da i dan-danas o woj priča sa

55

Mihailo Lukovi}

setom i strahom. Sačekah da mu žena izađe iz sobe, paga ispod oka posprdno upitah:

– To ti ona tvoja napunila glavu tim glupostima.On se prenu, pa me pogleda preko gustih veđa, kao

da sam ga nečim povredio. Tako bi se uvek postaviokad bi mu neko, po wegovoj proceni, pokušao dapovredi uspomenu na tu „wegovu“.

– Ćuti. Ne pričaj. Da ne naiđe. Nema veze. Jeste,rekla je jednom da kada ti se razbije ogledalo tiodlaziš. Znaš uostalom da mi je doktor rekao kakosam ozbiqno bolestan. I sad to ogledalo.

Suze su, ima već nekoliko trenutaka, usahle, astaračka depresija je brzo prošla. Uvek se u momdruštvu dobro osećao. Voleo je da priča, sawari,gleda lepu stranu života, a sad je pritisnut bolešćui jednom davno izrečenom rečenicom one koju jevoleo. Pogledao je na drugu stranu. Nije se snašao.Uplašio se i kao malo dete koje traži roditeqazaplakao. Ja sam mu došao u pravi čas i bi mi dragozbog toga. Popio sam kafu, popričao se sa wim iwegovom suprugom, pa kada sam video da se načistoumirio, ustao sam teška srca i krenuo daqe.Zadržavao me je, ali sam znao da moram što pre daodem jer sam bio na ivici da se rasplačem. Mnogo samga voleo, a znao sam da nepovratno odlazi i da do tadanema mnogo vremena. Svež vazduh me je okrepio i jaduboko udahnuh.

– Eh, Čiča,Čiča.Kafana nam je bila odmah iza ćoška. Naše žene

su je zvale „kafančina“, a mi „kafanica“. Leti jeimala lepu bašticu u kojoj smo se hladili, a zimi jebila topla.Pošto je bila nadomak trga davala nam jei lep pogled na sve što se zbivalo u gradu. Tu smoznali satima da sedimo i prepričavamo dogodovš-tine. Skoro da smo znali sve jedan o drugom, ali uvekbi neko dodao nešto novo čega se tek setio. Sada samteška srca ušao na vrata i poželeo da niko od dru-gara ne bude u woj. Hteo sam da budem sam. Da pustimneku suzu ili samo da tugujem i ćutim. Čičina sudbi-

56


na je u neku ruku i moja, jer je mala razlika među nama.A kada će Svevišwi nekoga da pozove to se ne zna, jersmo mi generacija spremna za prozivku.

Seo sam za naš sto i naručio jednu klekovaču.Konobar Milence, koji je inače navikao na nas,donese je i ne reče ni reč. Zna majstor kad treba daćuti. Kakvi psiholozi. Konobari, pravi konobari,najboqi su psiholozi. Vidi čovek da sam se rastužioi ćuti. Inače bismo već pretresli pola čaršije. Nepita ni za Čiču, iako zna da je ozbiqno bolestan, niza druge pajtaše. Kao da je juče bilo kad smo pre pe-tnaestak godina počeli polako da se okupqamo zaistim ovim stolom. Uvek bi banku držao železničaru penziji, qudina, putnik koji bi priču počiwao sa:„Da ti Čiča kaže...“ A znao je da priča zanimqivo idugo. O svemu. Kao da su kilometri pruge iskovalikilometre reči, a one u wemu ostajale za penziju, jeru lokomotivi nije mogao da priča.

Čađ i buka obesmislili bi svaku priču. Kadzavrše vožwu prqavi bi odlazili da se umiju iliokupaju, jedu i odmore. Malo ih je bilo, pa su odmahposle toga nastavqali. Drugo su bili kondukteri.Oni su bili šarmeri koji su merkali dokone snaše inabacivali im se. Bili su uredni i čisti, nikadčađavi i sa onom torbom i zumbom odavali su utisakbitnih qudi od poverewa. Vidim da kroz sećaweulazim u wegove priče, ali sam se opustio kao da gasad slušam. Kako dobra klekovača godi u nekimtrenucima!

Ćira je putovao, zvanično ili nezvanično, skoroceo dan od Beograda do Čačka. Nikad se nije znalokoliko kasni, kada će da krene a kada da stigne. Bezobzira na to svi su ga voleli i niko nije pravio pro-blem, samo sumoran zakqučak da mora da se sačeka jošneki sat i to je to. Kad bi on došao, vraćao se osmeh.A danas, ako te nema u ugovoreni minut, opšta gužva.Bila su boqa vremena. U svemu. Evo pre neki danslušam na ulici kako kažu da su se taj i taj i ta i tasmuvali, otišli na letovawe i kad su se vratili ona

57

Mihailo Lukovi}

levo, a on desno. Kod nas nije bilo tako. Mi i kondu-kteri se nismo voleli, ali smo se poštovali. Drugaje priča za mašinovođe među sobom.

„Znaš koje drugarstvo. Bilo je važno da posaoide. Nas malo, pa kad je neko hteo da odmori kolega bimu uskakao u zamenu, a šefovi nisu pravili pitawe.Samo da voz stigne čitav sa putnicima. Jedne turekrenemo iz Beograda i odjednom – zastoj. Teraj, teraji oko ponoći stignemo u Lajkovac. Posledwih dese-tak kilometara meni se oči sklapaju. Računam, doklokomotiva primi vodu ja ću da dremnem. Pade minapamet da zamolim Miliju da me zameni, a ja daodmorim. Neka javi ženi da ću ovde da spavam, pa kadse vidimo. Iskreno, ni platu nismo primili, a onakuka kako joj veresiju više ne daju, pa nemam kud.Nego da odmorim, pa ćemo drugačije. I bi tako.Odspavam ja u sobi za mašinovođe, svež se ujutruprobudim, umijem i ko velim da izađem malo i proše-tam. Treba da hvatam voz za Beograd kasno posle podnekako bih preuzeo smenu. Nemam u xepu mnogo para, tekza cigare, a iskreno i nema šta da se kupi. Krenem kapijacu, razgledam usput radwe, kad meni u susret idejedna otresita žena, uprtila cegere i nosi svezanukokoš. Ova zamlatara krilima i ote joj se.Pritrčim, uhvatim je za noge i ponesem da je predamgazdarici. Zahvaquje se ona, ali se spetqala panikako da je uzme. Velim joj da ću joj ja pomoći, ionakosam dokon, na šta ona pristade. Uzeh joj i cegere ikokoš, pa idemo jedno pored drugog. Mislim u sebi:„Opa, da ti imaš muža ne bi tako lako pristala namoju pomoć. Mala varoš i tako to. Ma možda ga ima ion neka budala. Ma nema ga.“ I dok tako ja idem poredwe ona, vidim, želi da nešto priča.Pita me odaklesam i šta ću tu. I tako stigosmo do wene kuće. Dok-sat, predsobqe, mala kuhiwa i sobica. Skromno daskromnije nije moglo da bude. To joj je, veli, ostaloposle muža koga je, laka mu zemqa, ubila jevtika.Malo se uplašim, jer je ona tada bila opasna bolestod koje se umiralo, a on živeo tu, pa... „Koliko ima

58


godina kako ti je umro“?, pitam je i kad reče sedam,malo odahnuh. Ako se ona nije razbolela za sedam god-ina neću ni ja. Opet, sa druge strane, ja dokon, u snazi,slabo kod kuće, nova ženska i tako to. Ma nije da smose odmah smuvali. Taj dan zamoli me ona da zakoqemkokoš, a ona je sredi i ispeče u rerni sakrompirićima. Još uvek, čini mi se, vidim kako ihvadi iz rerne. Ne znaš šta lepše miriše – toizvađeno iz rerne ili miris hleba koji je ispečenjutros i koji se hladi na dasci kraj prozora. Bi mineobično da je kupila i zaklala kokošku kad ih jeimala u dvorištu bar desetak, pa je zapitah što jekupovala novu i wu klala kad ima svoje. Ona me pogle-da, malo se nasmeši i kroz šalu reče da je to biojedini način da se upoznamo. Vidim ja woj drago štosmo se upoznali. Priđem da je zagrlim, kad se onaizmače i reče da je kuso što je brzo. „Ima vremena, ai treba da ručamo.“ Do voza ima još vremena, pa hajdeda pojedemo. Donese ona i sira i mladog luka i kajma-ka. Posle silne trpeze bio sam toliko sit da nijeviše imalo gde. Sprema ona krevet, a ja mislim:„Što se ovoliko najedoh ako ćemo da vodimo qubav?Ali, šta je tu je. Ne daj se. Reče mi da legnem iodmorim, a ona će da opere sudove i pospremi po kući,a za nas dvoje ima dovoqno vremena. Primirim se ja ukrevetu, ono toplo i ja na kraju zaspim. Kad je bilooko pet posle podne, ona me nežno uhvati za rame iprobudi. Bilo je vreme za odlazak na stanicu i preuz-imawe smene. Prokliwao sam sebe što se nisamprobudio makar pola sata ranije. Zagrlih je ipoqubih nežno i silno i ona mi tako uzvrati. Kažeda se ne sekiram i da ćemo, ako je tako suđeno, a onazna da jeste, imati dovoqno vremena. Na stanicu samstigao u posledwi čas, uskočio u voz i otputovao zaBeograd. Zurio sam u prugu i mrak, a sve sam viđaowen lik. Da ne poveruješ, kao da sam dečko. Ložačgura ugaq, a ja se borim da što sporije idem, jer onakozanesen mogao sam da napravim čudo. Ujutru sam odmahkrenuo natrag, nisam želeo da se odmaram. Kad

59

Mihailo Lukovi}

đavola. U Lajkovcu nema zamene i ja odoh za Čačak.Tamo samo otrčah do kuće i rekoh ženi da moramnatrag na put. Ona kuka za novac, psuje, a ja je smirihpričom o nekoj vanrednoj uplati koja treba da stigneuz redovnu platu pa zato otežu. Ubacih se u lokomo-tivu kao da će da se biju sa mnom oko upravqača. ULajkovcu, onako umoran, pravo ka woj. Ona kao da jeznala da ću da dođem, sačeka me sa toplom vodom,sapunom i peškirom. Hleb još uvek vruć, sir, kajmak,jaja. Jedosmo, ona raspremi krevet i smesti me u wega.Čekam je, a ona će reći da je duga noć i da se ja samoopustim. Kažem joj kako imam utisak da je znala kadću da dođem, a ona odgovori da u duši ima časovnikkoji sve zna. Znala je da ću doći, kao što je znala daće joj i muž umreti kad je razbio ogledalo. Slušam jei očekujem. Bi mi milo da me neko očekuje ne zbogpara nego da mi se posveti. Ona sede na ivicu kreveta,polako se svuče i reče mi da sačekam jer ima tremu.Malo će da me mazi, pa ćemo posle bože zdravqa. Itako se ja obrukam drugi put i zaspim. Pred zoru, kadzakukurikaše petli, ja se trgoh i shvatih da ona golaleži pored mene. Budna. Gleda me kao da dete gledaigračku. „Što si pustila da zaspim i što me nisiprobudila? Što ti nisi zaspala?“ „Volim da tegledam dok spavaš“, reče i prepusti mi se. Trigodine smo tako povremeno bivali zajedno, dok jejednog dana ne zatekoh iza kuće kako sedi pod tremomna klupici i zamišqeno gleda put planine. Naobroncima sneg, a ovamo dole još uvek blato i voda.Pokaza mi da sednem pored we. „Vreme je da idem goreu one planine odakle sam kao devojka i sišla.“Pitam kako i što da ide, da je nisam nešto naqutio,da ću češće dolaziti. „Ne, rekao Gospod da je vreme.A ti, ti si mi nešto najlepše što sam doživela.“Reče da treba da ide na operaciju u Beograd i da nijedobro. Juče je i ona razbila ogledalo dok se gledala uwega kao wen pokojnik, laka mu zemqa. „Izvini, goreje on sa’rawen, pa ću i ja.“ Mi nismo muž i žena, pajoj eto težak ovaj rastanak sa mnom. Grlili smo se to

60


veče i plakali. Pustila me je da je odvezem zaBeograd. Kad sam za mesec dana svratio wenoj kući,video sam otvorenu kapiju i umrlicu na woj. Nijebilo ni piladi, a kuća, činilo mi se, kao da je počelada se ruši. Tek tada sam primetio koliko je zaistabila stara i oronula.“

Ovo je bila Čičina priča sa samog početkadružewa. Kasnije je samo meni pričao neke detaqe.Mislio je da ga žena vara, jer je stalno imala izgovorda ne spava sa wim. A i neproverene priče su kolaleza nekog kamionxiju, jer su oni tad više značili odmašinovođa. Bilo mu je muka da ga neko stalno pri-tiska za ovo ili ono. Želeo je da mu se neko obraduje.Nije sve u seksu, kaže. Zato mu je smetalo ovodanašwe smuvavawe mladih. Da li se oni raduju kadono drugo dođe odnekud, da li se iskreno i nežnomaze, umeju li da čekaju da nemaju odmah seks, znaju lišta znači dušom zadovoqiti nekoga?

Razbijeno ogledalo ga je podsetilo na jednu lepu,prošlu i zauvek izgubqenu romansu. Da, zato jematori plakao. Za oronulim kućerkom u kome jetiwao žar qubavi koja je bila osuđena na brzizavršetak. Vaqda mu je bilo žao što svaki sekundnije udisao wen dah i uživao. Nikad nije uspeo dasazna kako je nepogrešivo znala kad će da dođe vozomkome se nije znao vozni red. A znala je. Neko mu jenekad poslao dašak qubavi da ga zapahne i da ga zaživota oseti, ali onaj pravi, žudni, pa mu ga je odmahi oduvao. Nije da nije voleo svoju ženu, ali je tuqubav živeo celoga života, a ovo... Kad bi ona bilaostvarena na pravi način, ne bi bila onakva kakva musad izgleda.

– Milence, daj još jednu duplu klekovaču, uzmiza sebe piće i sedi pored mene.

Nisam ni izustio prethodnu rečenicu, a on je većbio tu sa rakijom i pričom o zatvarawu svega isvačega što je nekad bilo u čaršiji. Bioskopzatvoren, u wemu šivara, kao da nisu mogli na drugustranu, zatvorena kafana ta i ta, a u woj kasapnica...

61

Mihailo Lukovi}

– Nego da te nešto pitam – prekidoh ga. – Ti kaoda si znao šta ću i kad ću da ti ovo naručim.

Pogleda me šeretski, onako ispod oka, i rečekako on voli svoj posao i svoje goste pa i mene, te zatonepogrešivo zna šta želim.

– Ima neka sila među nama.– Zato ja, Milence, volim ovu kafanu, tebe i sve

koji ovde dolaze i u wu svraćam što o woj i u woj sveznam.

Platih i uz osmeh izađoh napoqe. Da me je nekoslušao pomislio bi da sam pijan i izjavqujem qubavkonobaru, a ovaj je, srećniji nego da je dobio velikibakšiš, krpom otresao mrve sa stolwaka iako mrvanije bilo.

Mesec dana kasnije Čiča je otišao na onaj svetmeđu prvima od našeg kafanskog društva. Ispratilismo ga dostojanstveno i od kuće i u crkvi i na grobqu,a bogami i to veče u kafani. Sveća je gorela krajprazne stolice u kojoj je on sedeo. Samo je Qubo videokad sam mu, dok smo ga spremali u kapeli, stavio neštou unutrašwi xep od sakoa. Nije me pitao sve do uvečešta sam to stavio. Dvoumio sam se da li da mu kažemili ne. Želeo sam da, iako smo za wegovu romansuznali svi, ona ostane uz wega i kad ode na onaj svet. Toogledalce imalo je pozadi vašarsku sličicu srca ukome su bili zagrqeni momak i devojka, a ispod wegaje pisalo „Volim te“.

62


OtiŠAO jE xEzER

Sa godinama se sve češća posećuju sahrane. Rođaci,komšije, prijateqi, drugovi, kolege popuwavaju

galeriju mrtvih. Stići pola sata ranije. Opelo trajeskoro isto toliko, a zatim slede pozdravni govori isam čin pokopavawa. Prekrstiš se uz „laka muzemqa“ ili „slava mu i hvala“ i tako do sledećesahrane. Pokojnik ostaje u mislima saglasno tomekoliko je dubok trag ostavio u tebi. Sve je isto,mewaju se lica oko kovčega, onih koji su došli daisprate pokojnika i godišwa doba.

Čim dođeš na grobqe podsetiš se na nekolikostvari. Prvo – da ćeš u bližoj ili daqoj budućnostiti biti predmet okupqawa. Drugo – kako su qudimeđu sobom tanano spojeni bilo rođačkim, bilo pri-jateqskim vezama, tako da do punog smisla dolazereči moga oca: „Nemoj ni o kome ružno da pričaš, jerne znaš ko je kome rod, a ko kome prijateq.“ Treće jenekako najdominantnije – na grobqu prestaju žurba itrka sa vremenom. Stojim u redu da izjavim saučešće.On se otegao, uvio, ne bi li smawio bruku što nismodošli ranije. Velika sahrana, umro mlad čovek,omiqen i društven, okrenut porodici. Došli svi. Isa „ove“ i sa „one“ strane, pa komšije, prijateqi,kolege. Došli su svi na vreme, ali ih je mnogo, pauobičajenih pola sata nije dovoqno. U ruci mi sveća,a pored mene naše zajedničke kolege. Svi imaju pone-ki utisak koji slika pokojnika, kao da ne znamo da jebio takav. Tuga. Čujem da mu je ćerka u inostranstvu ida upravo danas slavi osamnaesti rođendan. Kakva

63

Mihailo Lukovi}

surova sudbina! Premeštamo voštanice iz ruke uruku, jer imamo potrebe da nešto radimo, a ne znamošta. Jednostavno, kako bi bilo lepo da se ovo nijedogodilo i da smo opet u kafani, nasmejani i podgasom. Da pričamo, a da se ne čujemo. Samo dosto-janstveni žamor, ali tih, tih, tih... Na brdu naspramvidim školskog druga. Obilazi grob zajedničkog dru-gara. Izjavio saučešće, pa da svrati do počivšeg.Bože, kako je on dobar! Sećam se. Hodam ulicom, a onmi ide u susret na bicikli i nešto jede. Prišavšimi, zaustavqa bicikl i pruža uštipak: „Probaj, davidiš kako je topao i mekan.“ Tako su mi rukupružali majka i tetka koje su me gajile i tad on.Prate ga mnoge muke u životu, a on sve boqi. Najbo-qi od svih nas iz generacije. Qubi sliku počivšegdruga, pređe dlanom preko we i vidim briše oči.Iznad glave proleću mi vrane i grakću. Obratihpažwu na spoqašwe zvuke i čuh svrake i vrapce.Interesantno, čujem i gugutke. Obično ih na grobqunema. Nema gavrana, a i nema šta da najavi, jer je sveveć najavqeno.

Prilazimo kapeli. Čuje se tihi xez. Pokojnik gaje voleo. Imali su nešto zajedničko. I xez i onimali su otvoreno srce i qubav za sve qude. Žamor jejoš tiši. Svirane su na grobqu borbene pesme, sev-dalinke, kafanske, starogradske, svirale su trube ibubwevi, ali nikad xez. Kako je dostojanstveno itiho.

„... i pitaše Pitateqa stvari...“, peva sveštenik.Kako lep izraz za Tvorca. Pitateq, poput

učiteqa koji propituje dečicu i vodi ih ka tome dabudu qudi. Šta bih ga ja pitao?

„Gospode, svi smo u tvojim rukama. Daješ namobiqe onoga u čemu živimo. Nismo sami i Ti nasvezuješ jedne za druge, kao i za sebe. Taman pomislimda nas vezuješ dušama, kad se setim mladosti inesite telesne žudwe koja je ponekad jača odqubavnog zanosa. Vaqda si za sebe ostavio iskqučivoduhovnu vezu, a nas u svojoj nesavršenosti ostavio da

64


istražujemo druge, jer mi Tebe ne možemo daistražujemo, a Ti nemaš potrebe da nas istražuješ,jer si Tvorac. Samo u ovakvim slučajevima, kada setelo sastavqa ili rastavqa sa dušom, dozvoliš namda se duhovno okupqamo i zato su to, bez obzira naizlive osećawa radosti ili tuge, svečani trenuci.Mi se tada okupqamo zajedno i sa Tobom.“ Da li sam upravu?

Silan svet nije okupila pokojnikova lepota,ruka, noga, glava, već wegova duša. Sećamo ga se kaonekoga ko je živeo sa nama. Telo nam ostaje, a wegovaduša odlazi u susret Gospodu i mi smo tu da joj odamopočast. Zato je tako dostojanstveno. Svojim prisu-stvom nemo kazujemo da smo svesni naše zajednice saTobom, te da će duša koja Ti odlazi preneti sve našepoštovawe. Pokojnik je ovaj šaroliki svet obogatiosvoji snažnim duhom koji je mogao da spaja i mlade istare i pametne i one koji to nisu i pijance i trezve-wake i gospodu i skorojeviće. I svi su ga voleli.

„Pridite, posledwe celovanije...“, peva sveštenik.Iz mase, a ja sam stajao na obodu skupa, izlazi i staje izamojih leđa jedna dama koja je do skoro bila na marginamadruštvenog života. Učlanila se u stranku i postaladirektor. Vadi iz tašne mobilni telefon i skoro polu-glasno naređuje: „Milivoje, dođi kolima do kapije odgrobqa.“ Da radi u privatnoj firmi pomislio bih da jeu pitawu maksima da je vreme novac. Ovako, posredi jebila samo overa statusa. Ne znam kako se ona uklapa u xezi pravoslavqe, ali je ona slika Srbije danas.

Povorka, sam čin pokopa, kraj. Ili novi početak.Ja verujem da me tamo negde čekaju otac i majka da popi-jemo jutarwu kafu i da kao nekad prozborimo neku ićutimo. Zaista verujem. Iluzija, kazaće oni nepri-vrženi onostranom. A zar nismo svakodnevno okru-ženi virtuelnom stvarnošću? Do pre pedeset godinapodsmevali bi se tome. A danas? Internet, igre, trodi-menzionalna tehnologija, hologramska slika. Moždakad umremo možemo da zajašemo svetlost isustignemo prošlost i da tamo makar i sa hologra-

65


Mihailo Lukovi}

mskom slikom roditeqa popijemo jutarwu virtuelnukafu. Dovoqno je da tokom dana ukqučim xez ilibluz i da odem u carstvo snova. Tamo nema one samobilnim telefonom. Tamo su moj počivši prijateqi svi oni dobri koji treba da budu, jer ta muzikaotvara srce i mazi dušu.

Doviđewa, moj xezeru. I srešćemo se mi uz našumuziku opet.


66


5*

DOMAĆin

– Znaš, doktore, tata mi nije dobro. Naduo senekako. Rekao bi da u stomaku ima za kofu vode. Predva meseca poče da se žali kako sve mawe može nanoge – započe Ilija priču. Bili su prijateqi, ali jestrogo vodio računa da ga oslovqava sa „doktore“ kadbi mu došao u ordinaciju.

– Koliko ti tata ima godina? – prekide ga doktor.– Osamdeset dve puni za deset dana.– Pa, lep niz. Nego nisam ga video posledwih pet

godina. Da li je od čega bolovao u tom periodu?– To sam počeo da ti pričam. Nije bio nigde od

one zime kad si dolazio kod mene i pregledao ga. Onilekovi su mu do pre dva meseca bili dobri, pa smo ihsamo produžavali. Onda počeše noge da ga bole, te nemože uveče sa majkom u šetwu. ‘Ajde, računam, starise, što je normalno, pa mu kažem nek ide kolikomože. A on iz dana u dan može sve mawe. Prvo je jošuvek malo šetao, pa onda samo do prodavnice, da bikad su noge počele da otiču sasvim prestao da izlazi.Pošto mu je porastao stomak pomislio sam da je tozbog toga što se ugojio pa mu zato i noge otiču. Ondajedno veče bude mu loše, pa dođe Hitna pomoć i kažumi da ima vodu u stomaku. Onda ja to povežem i bi mižao – reče Ilija.

– Pa što si došao kod mene? – upita doktor, a uglavi se prisećao posete od pre pet godina. Svetao,uređen stan. Svaka stvar na svom mestu. Narodskirečeno muva da se satre. Znao je da to nije zbog wego-vog dolaska nego da je to i inače tako. Pa i sam Ilija,

67

Mihailo Lukovi}

poput wegovog oca, bio je izuzetno radan, domaćin upravom smislu reči. Ono čega se prihvati da uradi toje sa voqom i na vreme završeno, krajwe odgovorno ipedantno.

Znao je on što ga doktor to pita. Za tatu jeobezbedio po jednog specijalistu iz svake oblasti,jer je on uvek morao krajwe odgovorno da uradi sve onošto je smatrao da je obavezan da uradi. A wegova jeobaveza bila očevo zdravqe, kao i očeva dok je on biodete. Uvek je imao najboqeg pedijatra koji je još i naglasu. Nikad nije čekao u redu. Wega je uvek konsul-tovao, jer su bili drugovi i jer mu je verovao, čisto dase uveri da je dobro uradio.

– Pa, doktore, vaqda znaš da ti od svih najviševerujem, jer smo rasli zajedno. Oni hoće tati nekuveliku iglu u stomak, a onaj kaže da se to može ipovratiti, pa koji đavo da mu je stavqamo. Šta, sla-tki brate, da radim? Ako je vreme, vreme je.

– Zašto ga, Ilija, ne odvedeš u bolnicu?– Bolnicu? Pa on ne može ni u toalet sam. Sve

mu donosimo gusku. Za noći smo nabavili pelene.Bilo problema, ali smo ga ipak ubedili. Pa deku-bitalni dušek. Dve sestre ima koje ga obrću, peru,hrane, presvlače, održavaju higijenu. Ne mawka ni učemu. Pa može li to vađewe vode iz stomaka, ako jebaš pod morawe, da se uradi u kući?

– Ne rade ga tako zbog mnogo čega.– Ma plaćam, ne pitam.– Nije u novcu.– Ma, doktore, opet ti kažem ako je vreme, vreme

je. Daj da uradimo što je qudski. Eto i na grobqu sambio. Obezbedio sam ranije mesto i čim, Bože meoprosti, tata... znaš već, imamo gde. I spomenik jepostavqen pre nekoliko meseci.

Seti se doktor da je, kada je bio na jednoj sahranipre tri meseca, video buduće grobno mesto Ilijinogoca. Najpre je prošao, a zatim zastao, jer je sve tolikobilo uredno da nije moglo da ostane neprimećeno. Timpre što se kod nas pokojnici brzo zaboravqaju i

68


posećuju samo o zadušnicama. Kada je video čije jegrobno mesto, bilo mu je jasno zašto je tako uredno.

– Tata mi je ostavio amanet kako da obavimosahranu. Hoće tri sveštenika, dvojicu sam obezbedio,a sutra ću trećega. Šta ćeš. Ako je vreme, vreme je.

– Pa možemo sanitetom da ga prebacimo doUrgentne i tamo da ga punktiraju – reče doktor.

– Šta ti je to? – upita Ilija.– Ma da mu vade vodu iz stomaka kako ti je rekao

doktor iz Hitne.– A, to. Pa može, ali trebaju nam nosila, mi smo

na trećem spratu, a nosila ne mogu u lift. Trebalo bida se organizujem, ali brzo ću ja to. Nego ne znam da liće izdržati to tumbawe. Na kraju krajeva, ako jevreme, vreme je. Dogovorio sam i pečewe. Srećom nijepost. Jedino ako sahrana padne u petak. Onda moramribu, a i to sam se već načelno dogovorio. Sa grobari-ma sam pogodio da iskopaju... znaš. Odabrao sam onutrojicu jačih. Kažu da su dvojica dovoqna, ali neka ihtrojica. Jednom otac, Bože oprosti... Jedino ne znamkako da izbegnem one wegove iz fabrike.

– Ako bi ga odmah poveo u bolnicu mogli bismoda sredimo da mu to odmah urade – preseče doktorIliju.

– Možeš li mi garantovati da ga neće zadržati?– Ne boj se, niko se danas ne otima o pacijente.

Zadržavaju samo ono što baš moraju, a ako rodbinainsistira i wih se rado oslobađaju.

– Doktore, ako je vreme, vreme je. Počeh malopreda ti pričam. Hoće wegovi drugovi iz fabrike da mudrže govor. Te bio odličan majstor, te koliko je wihnaučio zanatu. Pa oni će i da ga nose, ali to mi jedobro došlo jer nam je grob malo podaqe, pa da imamdve ekipe. On je izrazio žequ da neće da ga voze nakolicima, nego da ga nose. Problem je zapravo u tomešto je rekao da ne želi da mu bilo ko drži govor.Samo popovi da pevaju. Jedan ga je dočekao kad serodio, a tri neka ga isprate, da ne bude da je xabeživeo, jer bi tako ispalo kad bi ga jedan pratio.

69

Mihailo Lukovi}

– Kakve to veze ima? – zapita doktor koji se svevreme trudio da skrene priču sa eventualne sahrane.

– Pa tata je pričao da ako ne može da plati tripopa da mu pevaju na sahrani, onda ništa nije ni va-jdio u životu, jer onaj jedan je svakom obavezan. Sadkakve to veze ima ni ja ne znam, ali to želi.

– Koliko ti vremena treba da ga pripremiš zabolnicu? – upita doktor.

– Jedan sat. Ali nisam ti rekao da nam je kućiposle Hitne bio i internista. Dao mu neke tableteod kojih mokri kao lud.

– Pa da li mu se smawio otok?– Rekao bih da jeste, ali ne mnogo. Šta da se

radi, ako mu je vreme, vreme je. Ja sam spreman, gore jesve spremno, svi u kući smo spremni.

– Šta ti je još rekao internista?– Da treba da ga vodimo u bolnicu, ali je tata to

odbio. Kaže da hoće da okonča u svom krevetu. Ja garazumem. Odmah sam otišao na stočnu pijacu i kupiotri lepa praseta od po dvadeset dva kila, a to ti je,doktore, oko jedanaest kila pečewa. Znači imaću okotrideset tri kila za posluživawe. Mogu sa tim dapodmirim oko stotinu gostiju. Nagovarali me dauzmem veće prase i da mi se to više isplati, ali jahoću samo prvoklasno pečewe.

– Pa hoće li sad da pristane na bolnicu?– \avo će ga znati. Pitaću ga i javiću ti. A ja ti

one prasiće zakoqem i stavim u zamrzivač, da svebude spremno, samo da se ispeku. Obezbedio sam ipekara da to sredi. Ribe ima svuda, jer još nije posti brzo se redi. Obećao mi onaj iz ribarnice da će i daispeče. Sad da li će da bude petak videćemo – rečeIlija malo zamišqeno.

– Hoćeš li da zovnem i da vidim ko dežura ubolnici i da sredim da ga odmah prime i ispunktira-ju? – reče doktor.

– Čekaj prvo da ga pitam hoće li tamo ili neće,da ne potežeš qude za xabe. Šta mi tu možemo. Akomu je vreme, vreme je da mi je sto puta otac. A pametan

70


je i vredan bio za trojicu. Danas kaže: „Gledaj, sine,da se ne osramotiš. Nabavi one kolače kod Qiqekolačarke, da ti se mama i žena ne muče, jer će dabude i drugih poslova. Bar to sad možemo da kupimo.“Rekao sam mu da ću to da uradim, a u stvari sam već svezavršio. Dvanaest kila će biti i više nego štotreba. Ide sto grama po čoveku, znaš.

– To ti je onda za sto dvadeset qudi – kroči do-ktor nehotično u Ilijinu šemu, iako se trudio da otome ne priča.

– Znam, ali neka bude malo više. Obezbedio sami piće. Pivo, vino, sokove. Odredio sam ko će...

– Dobro, Ilija, izvini, ali sad moram da primimdrugog pacijenta, a ti idi kući i javi mi hoće li tatau bolnicu.

– Hvala ti, druže moj, na razumevawu. Pitaćutatu, ali ne verujem. Šta ćemo, ako je vreme, vreme je,a ni ja ni ti tu ne možemo ništa.

Neko će da pomisli da se ova priča nikad nijedogodila, a ja slučajno znam da jeste, kao što i znamda je Ilijin otac pristao da ode u bolnicu gde su musklonili vodu iz stomaka i dali terapiju, pa se odmahoporavio. Čak je za mesec dana ponovo počeo da šetasa ženom po kraju. Od tada je prošlo više od trigodine, a on i u osamdeset petoj nogu pred nogu saženom pod ruku, pa u poslepodnevnu šetwu. Ako mi-slite da je naš domaćin Ilija štetovao, grdno sevarate. Prasiće je nosio na tri svadbe i bio glavni,jer je uz poklon, koji je istina bio nešto mawi, nosioi pečewe na ražwu. Kolače je zamrznuo, pa ih jedelom poslužio na slavi, a delom na rođendanu, kao ipiće. Na kraju krajeva, nije on kriv što je domaćin išto ne voli da bude iznenađen. Sve mora da budezategnuto i na vreme. Doktor se dugo pitao zašto jeIlija uopšte dolazio kod wega. Bilo mu je neprija-tno da prisustvuje sahrani pre sahrane, ali je i tudilemu rešio kada je posle pola godine ponovo u je-dnom neobaveznom nedeqnom družewu sa Ilijom ukafani saznao da je on došao da ga pita da bude na toj

71

Mihailo Lukovi}

sahrani sa lekovima, ako nekom, ne daj Bože, budepozlilo. Svaki detaq mora da bude pokriven. Nakraju krajeva – ako je vreme, vreme je.


72


DRužEwE

On je došao prvi. Skorašwe preuzimawe ulogepenzionera nije ga još uvek lišilo manira

čoveka koji ide na radno mesto. Uredno ispeglanamajica, ne bilo kakva, već ona koja ne može da se nosiu svakoj prilici, ispeglane i zategnute pantalone,čarape i cipele, sve kao da je pošao na radni zadatak.Samo on ima nekako malo mawe svežine. Kad jeprišao stolici, ličio je na moga ostareloga kerakoji bira poziciju da se izvali i odspava, a sve unekoj dostojanstvenoj pozi kao da apsolutno vladasituacijom. Seo je, okrenuo se prema Moravi i izva-dio futrolu za naočare, mada pri sebi nije imaoništa za čitawe. Stavio ih je na koren nosa, svečanoi isto tako besmisleno skinuo, skoro i ne pogle-davši kroz wih. Zatim ih je položio popreko prekootvorene futrole i licem počeo da hvata vetar. Očisu postale staklaste, povremeno se sklapajući, a kakosu se kapci dodirivali tako je sinhrono i glavapočela da pada naniže i obrnuto – čim bi se ovi ra-zdvojili glava se podizala naviše. Pomislio bičovek da on uživa u tome što licem hvata vetar, da seopušta, a wega jednostavno hvata starački dremež.Ta slika je bila toliko ubedqiva, da sam voajerskipokušao da je ovekovečim kamerom, ali sam shvatioda je to neprimereno mešawe u nečije intimnetrenutke, pa sam zbog toga, ali i slabe moći kamereda na daqinu uveća lice, odustao od svoje namere.Moram da priznam da je ovo drugo bio veći razlog.Godinama je slovio za uvaženog prosvetnog radnika,

73

Mihailo Lukovi}

čoveka od principa, koji zna za svaki red. Pošteno jeodradio svoj radni vek, radeći puno puta i mnogoviše nego što se to od wega tražilo. Sad u penzijitraži sebe i drugove iz mladosti sa kojima nije imaovremena da se druži, jer je sebe lišavao svega osimrada.

Drugi je došao za jedno petnaest, dvadeset minutalaganim korakom, sa šeširom koji mu je dobrim delomkrio izborano lice puno staračkih mrqa. Iako su ge-neracijski bili veoma bliski, on je izgledao znatnostarije. Zanatlija u penziji. Privatnik koji je biogarant mnogim državnim činovnicima dok su sezaduživali. Čovek kome su mnogi dugovali, a on teškostečeni novac nije delio što mu se to radi, jer voliqude, već zato što je u socijalizmu opstajao na tankojniti koja se zvala ne wegov rad, koji se podrazumevao ikoji je bio danonoćni, već podobnost. Morao je onekoji su slovili za kreatore političke i sudske voqe učaršiji da podrži na način na koji je jedino mogao.Oni su ga zbog toga tolerisali i sami određivalikoliko iznosi to što on treba da im se nađe pri ruci.Strogo su vodili računa da ne propadne, jer onda odwega ne bi imali nikakve koristi. Prišavši stolu,nije uznemiravao drugara koji je dremao. Ostavio ješešir, a zatim izmakao stolicu na koju nije seo, većse okrenuo i otišao ka kafani koja je od terase bilaudaqena desetak koraka. Usput se javio celom momdruštvu, jer nas je sve znao još kao decu, pošto sečesto družio sa našim roditeqima. Tamo se kratkozadržao, pa se vratio stolu, a kako mu drugar nijeizlazio iz dremeža, ponovo se uputio natrag uz osmehkoji nam je uputio.

Sa ulice koja je bila udaqena oko stotinu metaraka kafani se kretao još jedan akter družewa. Nisamga prepoznao dok nije prišao. Slamni šešir, pa-ntalone malo ispod kolena, plastične papuče i štapza pecawe u desnoj ruci. Išao je lagano i neprestanose osvrtao posmatrajući sve oko sebe. Na pola puta donas, pored jedne stare poqske kuće za koju ni sam ne

74


znam, iako sedim godinama u toj kafani, za štasluži, zastao je i počeo da posmatra vezanog kera.Ovaj je prvo počeo da laje na wega i skače onako vezanda sam imao utisak da će se od silnog trzawa zadavitiomčom koja mu je oko vrata, da bi na kraju mrzovoqnopustio tek poneki lavež. Starac ga je i daqe gledao,a ovaj je, već pomalo i uplašen, počeo da se povlači ukućicu. Posle nekoliko trenutaka odvojio je pažwuod pseće kućice i ponovo se osvrćući levo-desnokrenuo ka kafani. Tek kad je prišao terasi na kojojsmo sedeli prepoznao sam bivšeg radnika jednogjavnog preduzeća koji je od pre pet godina u penziji.Sećam se da sam jednom otišao da reklamiram računi da su me uputili na wega, a on je u pola devet prepodne bio toliko pijan da sam morao da odustanem odsvakog razgovora. Mislio sam da odem kod direktora,ali xabe. On sigurno zna kakav je, pa ga je postavio nato mesto u žeqi da jednim potezom ubije dve muve.Ako bi mu se žalili na wega imao je izgovor da gaotpusti, a opet kad oni koji žele da reklamirajuračun shvate ko im prima reklamaciju videće kolikase pažwa pridaje wihovoj priči. Jednostavno, javnapreduzeće su tada, pa i danas, od države podržavanakao monopolisti. Alkohol je od wega napravio neštopoput ostarelog boksera koji se svemu čudi i divi, asve posmatra kao da vidi prvi put. Odmah mi je bilojasno zašto je onoliko dugo pešačio od ulice izašto je zagledao sve oko sebe.

Konačno su sva trojica bila zajedno. Profesorse probudio, zanatlija seo, a treći je prvo prislonioštap uz susedno drvo, prišao stolu, pomerio stolicuu stranu skoro metar, arogantno zevnuo i sa obe šakeprotrqao lice kao da je dremao. Konobarica je tektada prišla i primila poruxbinu. Pogledali su sekao saučesnici u nekom događaju, prozborili dve-trirečenice i počeli da zure u Moravu. Profesor izanatlija naručili su kafu sa vodom, a bivši pijanackoktu. Ima nešto teatralno kod bivših pušača,bivših qubavnika i bivših pijanaca. Svi kao

75

Mihailo Lukovi}

bivši grešnici smatraju da imaju misiju da uče onekoji to nisu nikad bili kako treba da se ponašapravoveran. Sipao je koktu u čašu sa dosta teatra-lnosti. Možda je duboko u sebi imao viziju sipawaalkohola u kome je nekad uživao. Šakom je širokoobuhvatio čašu i podigao, a onda kao da se nečegasetio. Šaka se skupila i čaša se našla izdignutaiznad lica pridržavana od palca i kažiprsta.„Ništa tako lepo ne može da osveži kao ova kokta“,reče glasnije nego što je očekivao. Prineo je čašuusnama i meraklijski otpio dobar gutqaj. Zavesa padai on spušta čašu. Profesor je uzeo ratluk načačkalici i počeo da ga studiozno vuče po obodušoqice umačući ga u kafu. Stiče se utisak da neštorazmišqa, a možda je to samo pokret koji je zadržaodok je još bio na poslu i vodio duge i iscrpqujuće ra-zgovore na silnim besmislenim sastancima koji sukarakteristični za prosvetu, gde se biju kopqa ni okočega – da li mizernu povišicu koja dođe recimo za sveprosvetne radnike treba podeliti na ravne časti ilinekom više, nekom mawe i koliko je to. Zatim je gla-sno srknuo dva gutqaja kafe i spustio šoqicu,prepuštajući se tišini. Zanatlija je bio pravigospodin. Sedeći dostojanstveno i posmatrajući rečnebrzake, tiho je i bez srkawa popio svoju kafu koju jezalio vodom.

Nedugo pošto su gotovo u tišini popili svojepiće, bez uobičajene graje i razgovora, sve posma-trajući Moravu koja teče, kao po komandi ustali su ikrenuli. Privatnik je svratio u kafanu da konobariciplati račun, a ona dva bivša državna činovnika krenu-la su put ulice. Kao nekad. Napred je odsečno i neštobrže išao onaj koji je prvi i došao. Jasnih namera,tačan, neko ko zna šta hoće, jer kako bi učio druge akonema ta svojstva. Samo je sve to, istini za voqu, nekakomawe naglašeno nego ranije i počiwe da liči nauobičajeno ponašawe svakog penzionera. Nekolikokoraka iza wega išao je bivši pijanac koji je opetzevao uz put levo-desno, potpuno razbijen od alkohola

76


i starosti, ali je u sebi još uvek nosio crtu opuštenogčoveka kome je država kazala da je bogom dan i da nemao čemu da misli, već da jednostavno sluša i uživa uživotu. Iza wega, pomalo umornim korakom, išao jezanatlija sa dozom samozadovoqstva jer im je kao nekadplatio račun, a to plaćawe za wega je imalo i drugoznačewe. Ono kao da kaže: „Dostojanstveniji i nezavi-sniji sam od vas. Uvek sam bio jači ma koliko vi sebesmatrali uspešnim u društvu. Opet vam trebam.“ Pra-tio sam ih sve dok nisu zamakli na ulici. Jedan iza dru-gog, bez razgovora, u tišini i u svom svetu. Na igra-lištu pored kafane došla su neka deca i počela dašutiraju loptu. Wihova graja počela je sve više daosvaja mir koji je prethodno vladao. Nisam ni prime-tio da sam za neko vreme bio iskqučen iz razgovorakoji je tekao u mom društvu. Moja dva prijateqa našlasu zajedničku temu i iskreno nisam im mnogo nedosta-jao. Počeo sam da razmišqam o tome kako razgovornekada može da se vodi, a da se ne priča. Tokom životavaqda ispričamo mnogo toga. Naši prijateqi znaju svenaše strahove, nadawa, žeqe. Znaju kakvi smo kad smoveseli, tužni, raspoloženi, neraspoloženi, srećni.Dođe starost i niko ne želi da remeti ono do čega sedošlo, jer nema ni snage ni vremena za novo. Mirisnaftalina kao da konzervira reči i družewe se odvijau tišini znacima proživqenog života.

Dovoqno je da ima jedan iz generacije koji će dasvedoči o meni i ja o wemu da smo bili i da još jesmo.Neka bude tišina i neka se ništa ne pomera. Živismo.


77

Mihailo Lukovi}

pRiČE O SRBiji

pAzARni DAn

Svuda se vidi siromaštvo, a ono se čas prikazujekao oskudica, a čas kao bezrazložno trošewe.

Čekaonica u jednoj bolnici, napravqena u drugojpolovini sedamdesetih po tadašwim standardima,kad se imalo malo više, krečena je povremenosumornih devedesetih, a ništa nije bilo boqe niposledwih deset godina. Dotrajala drvena stolarijaoquštene boje na mnogo mesta ne dihtuje, ali su zatoradijatori bili skoro usijani. Kad je napoqu kiša ihladno, a danas je upravo takav dan, unutra bi se stvaraoneprijatan zadah od isparavawa vode sa pokisle odeće.Zamagqena prozorska okna kao da su izdvajala grupuqudi koje je sudbina navela da se zbog sličnih proble-ma jave istom doktoru do koga se dolazilo poslemukotrpnog čekawa baš u toj čekaonici. Doca, dobridoca, imao je običaj da posle vizite doručkuje, popijekafu, porazgovara sa kolegama, pokupi bolničke priče,pa tek onda da se liftom polako spusti do ambulante uprizemqu. Imalo je tu nekog rituala čiji se glavni deodogađao prilikom prolaska kroz čekaonicu. Onakodostojanstvenom, kako je sebe zamišqao, odgovaraloje da prođe polako, visoko dignute brade i čela.Stomak, koji je godinama bivao sve veći, takvoj jefiguri samo davao na važnosti. Ono zbog čega nijevoleo tuda baš sporo da prođe jesu oni pacijenti kojisu ga poznavali i koji su želeli da se provuku na pre-gled preko reda. On je držao do reda, ne radi wegasamoga, nego zbog razloga koje ćemo kasnije pomenuti,

81

Mihailo Lukovi} – @ivot je kao jedan san

Mihailo Lukovi}

pa je sa druge strane taj svečani, paradni prolazakpored pacijenata imao furiozan završetak u posled-wa tri koraka koji se završavao treskawem ambulat-nih vrata. Trebalo je da prođe još jedna jutarwa kafapre nego što započne prozivka.

To jutro seoski đilkoš Radoš, koji je zašao upozne tridesete, probudio se sav samleven. Otac,koga je mnogo voleo, razboleo se, a pošto je od svedece koje je imao u kući ostao samo on, wegov mezi-mac, imao je obavezu da se stara o wemu. Nije mu tobilo teško i dao bi on sve samo da mu ćale, kako ga jezvao, ozdravi. Ali ne ide. Bolovi u kuku postali sunesnošqivi. Smršao je, ne može da jede, a lekovi zabolove toliko su ga mučili da je skoro prestao da ihpije. Vodio ga je kod lekara u seosku ambulantu, a ovaj,vrteći glavom, nemoćan, dade uput za specijalistu, uznaznaku da se javi kako bi mu zakazali pregled.Prošao je Radoš sa trideset osam godina sito irešeto, pa se na šalteru kod jedne iskusnije sestreraspitao dva-tri dana ranije gde i kako može najpreda dođe na red. Sve je sredio. Pripremio se jutros,stavio novac u xep, sam popio kafu, jer ocu nije biloni do čega, poqubio majku, pokrenuo kola, zagrejao isa ocem krenuo put spasewa. Računao je da će da budemeđu prvima u čekaonici, da će drugi doći malo kas-nije ili da će lekar doći ranije i da će tako, Božezdravqa, odmah da završi posao. Prevario se. Učekaonici je bilo već oko desetak pacijenata, štosamih, što sa svojim rođacima. Ostalo je samo jošnekoliko mesta za sedewe, a ostali kad dođu... Sede saocem na slobodni deo klupe pošto se prethodno javiqudima kojima, onako namrštenima, nije do razgovo-ra. Samo klimnuše glavama reda radi i zagledaše seu vrata ambulante kao da će svakog trenutka otuda dase promoli rešewe wihovog problema, iako su sviznali da do tada ima još dobrih sat i po do dva. Štada se radi. Čekaš i ćutiš. A tišina preslišava.

– Da li sam dovoqno poneo? Komšija Pero rečeda je ovoliko. Istina, wegov tata je imao mawi pro-

82


blem. Možda, u stvari, moj ćale i nema ozbiqan pro-blem. Svakako ću mu ovo dati. Šta ako bude trebalaoperacija? – pomisli u sebi.

– Uh! – ote mu se nesvesno iz dubine duše.– Šta je, prijatequ? Stislo – reče uz osmeh

čovek sa wegove leve strane.– Stislo, prijatequ – odgovori Radoš.– Evo ja – nastavi čovek priču – sjebao nogu kad

sam pao sa krova. Prepokrivao crep i ’oćeš. Puknebaksuz dole pri zglobu. Dođem vođe u bolnicu udežurnu ambulantu. Pri’vati me medicinski brat ionako nervozan pita gde sam se to kasno posle podnetako udesio. Što, kaže, nisi radio pre podne po nor-malnom svetlu nego u sumrak. Kako pre podne kadradim u fabrici, a on će na to da mi seqaci ’oćemo iovo i ono. Ćutim, došao sam kod wega, treba mi.Ćutim, a udario bi’ ga onako veretiznog o zid da neustane. Kaže da čekam. Ček’o sam bogami nekih sat ipo dok se ne pojavi ovaj doca. Podaduo, vidim da jeodmarao. Ne miriše mi na alkohol da bi bio takonapiren. Snimi, reče, pa ćemo da vidimo treba liaperacija kroz sedam dana dok to odmiruje u gipsu,ali mi naglasi da dođem normalnije na pregled. Neznam šta mu to znači, pa ga zapitah. On se nasmeja ine odgovori ništa. Mislim u sebi da je očekivao daću biti zdraviji na kontrolnom pregledu, jer bi totrebalo da mu znači ono što je rekao. Odem kući, alime to stalno kopka. Srećom, u kraju bio jedan što jeišao kod wega na pregled pa ga ja telefonom za svakislučaj pitam o doktoru kakav je i sve ostalo. Znaš,živimo u Srbiji. Shvatim ja posle razgovora da jeono normalniji, znaš – i pokaza prstima kao da brojipare – i spremim dva’esticu. Zovnem ponovo komšijuda pitam je l’ to toliko, a on se nasmeja i reče da neželi preko telefona, nego da će svratiti kod menena kafu. Tu saznam da je pedesetica dowa granica.Spremim i odem na kontrolu. Dam mu odmah kad sam sawim ostao nasamo u ordinaciji. Onako samo mu stavimu xep. On gotovo i ne trepnu nego nastavi sa pregle-

83

Mihailo Lukovi}

dom i reče mi da možda neće moći bez aperacije, ali dasad dve nedeqe još držim gips. Pošto sam u čekaoniciupoznao još neke, kao evo tebe, okrenem telefon da ihpitam posle kog vremena su išli na sto. Saznam da tozavisi od – pa pokaza prstima kao da broji pare.Spremim i tih dvesta evra, pa me odradio, svaka mu čast.Ovo mi je posle sedam meseci posledwa kontrola, ali mije noga kao nova. Vidi se ožiqak, ali je noga prava. Nijemi žao nijedne pare, a dao sam ih dosta.

Maše Radoš glavom dok sluša, a u sebi mislikako je to, bogami, tvrda utakmica. Ali za ćala će onsve da uradi. Pomisli da možda nije baš sve tako ida se ovaj hvali pošto je završio posao. Pogled mu sezadrža na ženi koja je sedela sa wegove desne strane.Dok je razgovarao, primetio je kako ona trqa šakomnadlanicu desne ruke. Nekoliko puta je hteo da jepita da li ona to ima neke bolove pa to radi i obra-tio bi joj se samo da ga je pogledala, ali je wen pogleduporno bio prikovan za vrata ordinacije.

– Je l’ te to boli ruka? – ne izdrža Radoš.– Ma, jok, ’nako – odgovori žena ne okrećući

pogled ka wemu.U tom trenutku se, uz veliki tresak, otvoriše

ulazna vrata od čekaonice i na wima se pojavi krupančovek koji je gurao kolica u kojima je bila relativnomlada žena sa čijih su se usana cedile bale. Čudno jezmijolikim pokretima pokretala glavu i jedva načušekako kaže onome što je gurao kolica:

– Je l’ ovde?– Vaqda – odgovori on i ostavi je u kolicima.

Kako je silno ušao u čekaonicu tako grunu i na vrataordinacije koja su na wegovu nesreću bila zakqučana,pa samo što nosom ne udari u wih. Kucnu malo jače,pa još jače.

Ču se prvo kquč, otvoriše se vrata i na wima sepojavi jedan robustan čovek obučen u belo.

– Da li umire neko? – reče ne gledajući nikogkonkretno. – Ako niko ne umire, strpite se još malopa ćemo da počnemo sa prozivkom.

84


– Imam invali... da – završi čovek posledwislog pošto su vrata uz tresak bila zatvorena i kqučdemonstrativno dvaput okrenut.

– Ne daju oni preko reda – reče čovek iz ćoška.– Od kako su im to naredili pre dve godine zna sekako se radi. I ako su. Sad ti izvini zbog gospođe, nekažem da nekad ne treba i preko reda, ali je uglavnomovako boqe.

Ćuti Radoš, jer zna i za tu caku. Dugo se lomio,ali nema on novca za tu utakmicu.

Dupliraj i idi na dežurstva – rekao mu je pri-jateq koji ga je učio. Tamo nema čekawa, em višenovca, em povremeno moraš na dežurstvo da odnesešu ponude večeru, tortu, voće, čokoladu. Nije problemda je za jedno, ali tu ih ima nekoliko, pa sve zajednoispadne mnogo.

Nezadovoqan što nije završio posao, čovekgurnu kolica ka zidu i sede na slobodno mesto. Onakouzbuđen ispriča onome do sebe kako on radi zaUdružewe za cerebralnu paralizu i razvozi wihovebolesnike i kako ima još tri posla danas. Nije mujasno kako ga ne razumeju. Jedan dedica blizu wegapogleda ga sažaqivo, pa reče:

– Evo, idi ispred mene. Kad mene prozovu, ti uđi.– Evo i mene – reče drugi, pa redom i ostali i

postigne se dogovor da oni prvi uđu na pregled.– Samo – reče jedna starija žena koja se držala

za koleno – ako si prijavqen za pregled. – Drugačijeneće da te prime. Eto, ja imala bolove. Oteklo mikoleno i moj doktor napisa hitno za prijem, ali xaba.Nisam bila prijavqena za taj dan. Onaj sa vrata ma-lopre reče da će ministar da ga uhapsi ako se ne po-štuje red. Da mi to rešimo sa rukovodiocima, pa ćeoni da rade kako mi mislimo. Do tada ima da se znared. Zbog wega čekah četiri dana i posle miizvadiše deset špriceva vode iz kolena.

– Što, bre, nisi išla na dežurstvo? – ote se je-dnom.

– Sa kojim klincem da idem? Pos’o nemam već85

Mihailo Lukovi}

pet godina. Muž u penziji, deca bez posla. A bilo mije, vala, svejedno u tom trenutku. Kud sve ide nizbrdonek ide i to, ne bi li konačno crkla i pobegla od ovebede.

– Izvini, sestro, nije mi bila namera da tequtim, nego onako pričamo – pomirqivo će onaj štoje počeo razgovor.

– Ništa, izvini ti, ali sve mi se smučilo. Jeb’oih red, neka ga prave u wihovoj kući, a nama nekomoguće da živimo i da se lečimo. Za koji smo đavouplaćivali silno socijalno sve ove godine?

– E, ako hoćemo u Evropu, mora da bude reda – rečejedan pacijent koji je odudarao od drugih svojimbesprekornim izgledom. Odelo, bela košuqa, mašna,tašna, pantalone popeglane na ivicu, cipele zategnute.

Učini se Radošu da ga je negde ranije viđao učaršiji i poče da prebira po glavi. Seti se da je bioneki odbornik ili predstavnik u mesnoj zajednici i dase svima uvlačio u zadwicu. Šta li, Bože, on tražiovde kad bi kowu rep iščupao? Verovatno su se istopitali i ostali koji su ga gledali sa podozrewem, jerje odudarao od wihove muke.

– E, prijatequ, ja neću u Evropu. Neću i tačka. Dami oni zabrane da zakoqem prase za Božić. Mojeprase – reče čovek koji je do tada bio neprimetan.

– U, ako se samo ova gospoda na vlasti dogovoritebe i mene neće niko da pita. Evo, recimo, ja. Biosam u mnogim organima dok sam bio mlađi. I u mesnojzajednici i u opštini. Kad stigne naređewe, ono sesprovodi. Ako se dereš, neko ti pripreti. Ako siuporan, privedu te, a ako si mnogo uporan, zna se –napakuju ti nešto i zaglaviš zatvor. More, neke suznali i da izudaraju, pa ih posle puste i izviwavajuse. Kažu, greška. A ti plav. Misliš da nije sad isto.

Evroskeptik malo uvuče glavu u ramena, zna da ganiko ništa neće pitati, ali nije mogao da odoli, a dane tera inat. Zažmuri na jedno oko spreman da se nepreda sagovorniku i malo tišim glasom ga upita:

– A zašto si ti, prijatequ, ovde?86


– Zašto? Zar se ne vidi? Načisto sam propao.Nema na meni zdravog organa. Mnogo sam se za životatrošio. Zato sam rešio da se pre vremena penzio-nišem, pa moram od doktora do doktora kako bihpribavio mišqewe svih, pa tek onda na komisiju.

Nasmeja se Radoš u sebi jer se setio jedne sceneod pre otprilike dve godine kada je video ovog čovekakako sa prijateqima uz muziku lumpuje i peva. Po ićui piću se ne bi reklo da je pripadao grupi bolesnih,ali od tada je prošlo skoro dve godine. „Ma, na krajukrajeva, i da je zdrav, ako je blizu vatre što se ne bioogrejao. Kao da će on biti jedini koji je prevariodržavu. Kao da državni činovnici ne znaju za jadac.Znaju, nego su povezani i samo kad treba jebu nasseqake. Na kraju, niko mi nije kriv što sam ostao naselu i što nisam hteo da učim.“

U čekaonici nasta kratka tišina. Poneko se samokratko, stidqivo nakašqe i opet mir. Samo se čuje izpočetka tiho, a onda sve glasnije, lupawe štapa o pod.Jedna starica, kao da traži da se i onako mirni umirešto više, poče prvo tihim i pomalo promuklim glasomkoji dobi normalnu boju pošto se iskašqa, da priča:

– Meni niko nije tražio novac. A sve su miuradili. Dala bih im da su tražili, ali nisu.

– Pa od čega se ti lečiš, majko? – zapita Radoš.– Od starosti, dijete – odgovori – od starosti

koja mi iskrivi ovu kičmu pa se potkočujem štapomk’o kajsija. Došla sam ovde pre tri godine i od tadasvakih mesec dana dolazim da mi napišu preporukuza lekove, pa u moju ambulantu da ih napišu, dok Onajne presudi.

– Zakazuješ li preglede? – radoznalo će Radoš.– Zakazujem. Sad kad uđem ja sam im sigurna za

mesec dana, pa odmah zakažem.– Ti, majko, kao onaj moj komšija pijanac kad ga

ujutru milicija uhvatila pijanog, a on žurio, pa imrekao da hvataju ove mlade, a on im je siguran i sutraujutru – reče uz osmeh onaj što je dovezao pacijenta uinvalidskim kolicima.

87

Mihailo Lukovi}

Neki se glasno nasmejaše, neki nasmejuqiše,tek neprijatna tišina bi uklowena za nekolikotrenutaka. U Radoševoj glavi je sinula iskra oprav-dawa za ove što im uzimaju novac.

– Ako ne žuriš niko ti ga i ne traži kao, naprimer, ovoj babi. A svi oni negde žure da preteknu.Koga ili šta? Da budu pre ovoga ili onoga. Da budubrži od bolesti. Kako ti je Bog propisao, tako ti je. –Ako ti je rekao da te na putu muči đavo, on će te mučiti,makar to bio i onaj ko će da ti pomaže. Država je lepopropisala red. Pa i stoka zna za wega. A mi ‘oćemo prekoreda. E, plati! Krajičkom mozga ču glas u sebi: – A zaštoda platiš? Stvarno, zašto da platiš? Normalno je dase borim da moj ćale dođe što pre do doktora. Zašto bihto platio? Da mi stvar uradi boqe? Pa vaqda će dauradi najboqe što zna. Možda školuje decu, a nemadovoqno para, pa je nervozan; ako mu dam malo bićezadovoqniji i boqe će mi pogledati...

Misli za i protiv roje se u glavi, pa ne čuje glasoveu čekaonici. Vide kako se spoqna vrata otvoriše i kakouđe jedno lepo mlado čeqade. Sukwu sve da isteže jedvada će da namakne do pristojne mere. Uplakano lice jasnoje odavalo wenu patwu. Pokuca nežno na vrata ambu-lante i začudo vrata se odmah otvoriše.

– Ja po dogovoru sa doktorom – reče tehničaru.– Uđite – reče on i odmah zatvori vrata. Da nije bila uplakana svi bi protestovali, ali

ovako ćute i gledaju, kao da bi voleli da čuju razgov-or iz ambulante i da znaju zbog čega je ona onakva.

– Tata joj je operisan – reče prvi do vrata. – Jutrosu zoru bilo mu loše, pa se bore za wegov život.

Muk. Znaju svi šta znači kad se neko bori zanečiji život i da to u većini slučajeva znači da nećepreživeti. Malo zatim dođe i jedan stariji doktor uzelenom mantilu i kapi. Pokuca na vrata i uđe.

– On ga je opijao. Izgleda mi slaba vajda –prenosi ponovo onaj do vrata. Svi nesvesno počeše danavijaju za onog mučenika što se gore na spratu zajed-no sa doktorima bori za život. I ćute iz poštovawa.

88


Otvoriše se vrata, a doktor u zelenom i devojkaodoše praćeni pogledima punim strepwe.

Poče prozivka. Čekao Radoš doktora da mu semakar javi dok prolazi kroz čekaonicu, ali on ušaorano, odmah posle dežurstva, i niko ga nije video.Ulaze pacijenti sami ili sa rodbinom, zadrže sekratko i pri izlasku međusobno prebiraju šta im jedoktor kazao. Samo poneko na izlasku kaže Uzdravqui lupi vratima čekaonice. Ćale i on bili su pre-tposledwi negde oko pola dva. Oca je bukvalno uneo uambulantu, jer je onako loš, kako je došao, dodatnopostao iscrpqen od dugog čekawa.

– Matori, baš si loše – reče doktor. – Što neuđoste ranije?

– Pa niste me prozvali, doktore – odgovoriskrušeno Radoš.

– On mora da ostane u bolnici, a ti idi i izvadiistoriju.

Navreše suze na oči. Seti se da su mu u xepuevri. Nespretno ih izvadi i tutnu doktoru u mantil.Zgrabi dokumenta i izjuri iz ordinacije.

– Donesi istoriju na drugi sprat! – ču iza sebetehničara kako se dere.

Hteo je da izjuri i da ne plače pred wima. Uleteu toalet pravo iz čekaonice. Plakao je kao malo dete.Znao je da se ćalu bliži kraj. Čim oni ne zatežu saprijemom nego ovako odmah. I lažu, brate, da za pri-jem treba para. Umi se i ode na šalter. Istoriju jeodneo na odeqewe, video gde mu je otac smešten,pitao ga šta treba da mu donese od kuće i rekao da ćedoći rano ujutru. Na izlasku iz odeqewa ču razgovoriz doktorske sobe:

– Kako ti je prošao pazarni dan? – i odgovor saviše nego poznatim glasom: – Dobro.


89

Mihailo Lukovi}

MRtvA tRKA

Zima kao zima – okiva ledom i snegom. U selu se tone uočava toliko koliko u gradu gde utabani sneg,

poledica na trotoarima i ulicama, obrušavawesnega i posustalih ledenica sa krovova svakodnevnougrožavaju i oprezne i neoprezne, a setan uzdah „kadaće leto“ ostaje samo uzaludan odraz nemoći predprirodom. Taj deo grada začet je odmah posle ratagradwom prizemnih kuća koje su tada bile na polaputa između centra i fabrike. Saterani sa sela ugrad, buntovni i još uvek žeqni zemqe, prirode islobode, novonastali varošani, a još uvek u dušiseqaci, tražili su kompromis. Nije stan nego kuća.Jeste da je kućica, ali je ipak zasebna, sa ogradom ibaštom. A tu su i wihov luk, šargarepa, bela zelen,paradajz.

Kao i sve malo i kućica koje je napravqena uprvom talasu migracije ne da se pred naletom većih ilepših građevina. Oduzeli su joj prvo baštu, pasmawili dvorište, a kasnije ga i načisto prisvo-jili. Ogradu i ulaznu kapiju kao simbol nezavisnostidomaćin je naslonio uz zid iza kuće, mada je znao da toviše ničemu neće da služi. Mile, kako mu je biloime, ostao je sam sa svojom Jelenom, Lenom (tako ju jeiz milošte zvao). Bio je u penziji, zaboravqen oddrugova sa posla, pa i dobrog dela rodbine. Sin uBeogradu, na položaju, odavno ga je nagovarao da mukupi stan i da ga preseli u neku zgradu sa grejawem.Prvo se opirao da ne može da se pewe po stepenica-

90


ma, a kad mu je sin rekao da će da mu kupi stan uprizemqu, on mu je osorno odgovorio da ne želi da muneko vrši nuždu iznad glave. I tu je bio kraj. O tomeda on i žena pređu kod wega u Beograd nije bilo gov-ora. Kako da ostavi selo? Tamo mu je, iako u korovu,počivala roditeqska kuća, a on je pred samu penzijusklepao dve prostorije i kupatilo, pa sa ženom ilisam provodi dobar deo vremena kad je toplija polov-ina godine i kad treba da obrađuje malu baštu. Wu jenapravio kad su mu oduzeli wegovu u gradu. Hvalio seda ima voće i povrće sa svoje zemqe, ono koje nijeprskano i koje je on svojom rukom gajio. Nedaleko oda-tle imao je i svoj zabran koji je pred zimu ranijihgodina skraćivao za poneko stablo kako bi se u gradugrejao, ali to ne čini već duže vreme, otkako su musrušili zajedničku šupu u kojoj je držao drva. Kad suizgrađeni soliteri oko wega, delom i na wegovomplacu, ponudili su ga da mu uvedu parno grejawe, alije on odbio i nabavio peći na struju. Za kanalizacijuga nisu ni pitali, pa je navrat-nanos morao dapreziđuje i pravi kupatilo. Slaba izolacija je,ocrtavajući vlagu do pola zida, odavala mesto gde jebilo kupatilo. Prvo bi se spoqa pokazala linijadokle je ona doprla, zatim bi se malter podlupio ipolako tokom dve do tri godine opadao. Tokom letaMile bi obijao sve do „zdravog“, ostavqao da se ciglasuši i prvih jesewih dana ponovo malterisao. Samokod prve popravke je posle i krečio, a kasnije jevideo da je to besmislen trošak. U kupatilu se tajproblem pojavio kasnije, jer su preko zida bilepločice. Tek kad je počeo da ih nalazi jednu po jednuodvaqenu na podu ili u kadi znao je o čemu je reč.Pustio je da se stvari polako odvijaju, pa je smogaomalo para da ih zameni. Uradio je samo jedan zid, jerkoga je bilo briga za razliku u boji i izgledupločica. Wega i suprugu sigurno ne, a i ono malogostiju što su mu dolazili bili su wegovi, pa senadao da će ga razumeti. Iskreno, bilo mu je svejednoda li hoće. Za slavu bi imao po nekog komšiju ili

91

Mihailo Lukovi}

komšinicu, ali se oni nisu dugo zadržavali, tako daim kupatilo nije ni trebalo. Pa čak i da jeste i onisu bili u sličnim prilikama kao on. Malo je zaziraood zeta Francuza, ali se ispostavilo da je on delijakome nije bilo važno ništa osim wegove ćerke idece. Uživao je u šqivovici kad već nije bilo vinapo wegovom ukusu i u našim jelima koje mu je taštaspremala.

Lena je bila boqeg zdravqa od wega i po ceo danbi radila nešto po kući. Da nije bilo pritiska kojijoj je povremeno rumenilom u licu i glavoboqomnajavqivao svoje prisustvo, mogla bi slobodno dakaže da puca od zdravqa. Stalno je govorio da je tozbog toga što je ona malo mlađa od wega, ali istinaje da je ona bila malo starija. Hteo on to da priznaili ne, svoje zdravqe je dobro narušio radeći naposlu koji je nosio rizik. Ali fabrika je za wegabila nešto što je izgovarao sa svečarskim tonom,nešto što mu je omogućilo da sam sebi priuštinezavisnost i kroz to dostojanstvo slobodnog čoveka.Bankama se nije dao, sem jednom kad je prekozajedničke akcije na poslu dobio kredit za dovrše-tak kuće umesto stana, pa i tad je potpisnik kreditabila fabrika. Ona mu je omogućila da školuje decu,ode dva puta na odmor i dva puta u bawu. Za wega kaoskromnog čoveka dosta. Kad se seti rukovodilaca ufabrici, pa i partijskih kadrova koji su nekad bilibitni, uvek to čini sa poštovawem. Da li su oni kaoovi danas besomučno pqačkali i bogatili se on nezna, ali sumwa, jer se tada lako gubila glava. Neko koje radio protiv naroda i države lako je ostajao umraku. Možda su imali malo više, ali ne mnogo. Akobi radnici imali dvosoban, oni bi imali trosobanstan. Imali su pravo da vode na poslovne ručkove,ali ne daj Bože da sekretar partije uoči nepravi-lnost i da to iznese na sastanku. Bilo je to vreme kadse jurila reakcija, podizala zemqa. Rekli su mu da onkao uzoran radnik mora da ponese odgovornost. Shva-tio je to ozbiqno i iskreno. Kasnije je, sedamdesetih

92


i osamdesetih godina, počeo da uočava neiskrenostkod drugova i počeo da se udaqava. Negde pred samopenzionisawe, početkom devedesetih, sa olakšawemje dočekao rasturawe Partije i nigde se više nijepriklonio. Ovo danas ne razume, ali vidi da mudržavu rastaču i potkradaju najviše oni koji bi tre-balo da je grade i čuvaju. Povukao se u sebe jer je imaomnogo toga da kaže, a vidi da bi sve bilo uzalud, poonoj narodnoj „Sjaši Kurta da uz uzjaše Murta“. Vidion to i zna da nema vajde da priča, jer što vidi on,vide vaqda i drugi i svi se prave ludi. Pa zašto bibio najpametniji? A sve i da hoće, kome da kaže štavidi i šta ga boli. I novine ne čita, jer su puneubistava, krađe, bezobrazluka. Zamisli da ga nekovidi da otvori sredwu stranu, a tamo gole pevačice.Nisu mu više godine za to. Kad ne sedi na šamliciispred kuće na uzanom trotoaru i ne zuri u narod kojiprolazi, on sluša vesti na radiju ili lepu narodnupesmu. Ove današwe što nariču ne voli da sluša.Televiziju ne gleda jer ga lako zabole oči. Ponekadse seti kako su on i Ilija, wegov drug sa posla, sla-vili Prvi maj i Dan Republike. Wegova slava je bila\urđevdan, ali slavi je ti kao član Partije. Tad jeišao kod oca sa Lenom i decom, ali za Prvi maj bi zasvoje i Ilijine napravio ručak, zaklao jagwe, kupiopiće, pustio jače radio na kome su išle borbenekoračnice i ceo dan proveo u vesequ i pesmi. Ilijinotac je slavio Svetog Nikolu, pa mu je Dan Republikedobro došao da kao i Mile s proleća na miru i utišini, proslavi svoju slavu na isti način, samo štoje umesto jagweta na trpezi bilo prase. Kada se Partijarasturila, a pošto su im očevi umrli, počeli su nor-malno da slave svoje slave. Ikone su bile uzete izroditeqskih kuća i okačene kako dolikuje, a svešteni-ci su dolazili da osveštaju vodicu. I daqe su seposećivali do pre tri godine kada je Ilija na pravdiBoga umro u snu. Od tada ga s vremena na vreme obuzmetuga za starim vremenima, pa ode na grobqe i upali musveću, jer on mu je ovde u gradu bio zamena za porodicu.

93

Mihailo Lukovi}

Sve teže diše. Smeta mu miris vlage u sobi kaddođu hladni dani i kad mora da zatvori vrata. Tadapusti jače grejawe pa mu bude malo lakše. Od kako sumu pre dve godine pronašli „ono“ na prostati,prestao je da puši, iako to dvoje nema veze jedno sadrugim, ali on smatra da se protiv „onoga“ bori iprestankom pušewa. Pa stalno na televiziji pričajuo pušewu kao uzroku te nesreće. A ona je, vaqda, istabilo gde da je. Rak je rak, pa bio u ovoj ili onoj reci,samo mora da je bistra, a kod ovoga mora da se puši dabi se imao. Kad je doktora pitao da li će pomoći akoprestane da puši on mu je odgovorio: „Svakako,svakako, nego šta! I te kako!“ Prvi napad astmepojavio mu se kad je imao dvadesetak godina radnogstaža. Rekli su da je to najvećim delom od prirodeposla, jer je niko u familiji nije imao. Ponudili suda ga prebace na drugo radno mesto, ali se nije dao. Tugde je radio bio je uvažen. Pušewe nije smawivaoosim kad je imao napade. U xepu bi imao pumpicu, pakad oseti da ga steže, on se inhalira i tako do penzije.Smetao mu je miris vlage u kući, pa je to izbegavaoodlaskom na selo u roditeqsku kuću ili izlaskomispred we sve dok je vreme dozvoqavalo. Komšiluk senavikao na Mila koji sedi na šamlici i puši tako dasu svi primetili kad je prestao. Nije hteo da priznazašto je to uradio, već je počeo da drži govore kako jekasno shvatio da je pušewe štetno.

Kad su mu rekli za „ono“, počeo je da razmišqa osvemu i svačemu. Davno, pre dvadeset godina, kad jenapravqen posledwi soliter, zemqa oko kuće krenu-la je da se sleže i na onoj strani kuće koja gleda katoj velikoj građevini počeo je da puca zid. U početkuje to bila samo pukotina koja je vremenom postajalasve veća. Obratio se inspekciji, ovi izvođaču radovai pukotina je donekle bila sanirana. Posledwihnekoliko godina ponovo je počela da „radi“. Poštoje slabije video, kad bi bilo mračnije u sobi činilomu se da je pukotina veća, a opet kad je svetlo bilojače izgledalo je da je mawa. Vidi on da će da se poz-

94


dravi sa svetom zbog „onoga“ pre Lene i pomiri se sasudbinom. Ali, kako će ona da se izbori sa ovomnaprslinom na zidu? Nema više onih, kako su sezvali SOZ, ne DOZ, ili SIZ stanovawa. Ovo je vremeu kome je sve baš briga za sirotiwu. Možda da ponu-di opštini, kao što su tražili da pristane narušewe kuće, pa da on fino uzme garsoweru. Opet,kako će na sprat ili da mu neko vrši nuždu iznadglave? U stvari, to može da uradi Lena kad on umre.Neka joj pomogne sin koji i dan-danas ima neke veze uopštini, iako je odavno otišao. Ona može da ode ikod ćerke u Pariz pošto je često ranije znala daodsedne kod we neki mesec, pa i da se hvali tom stra-nom zemqom, iako nije znala ni reč tog jezika. I zetje, brate, gleda sa simpatijom. Može ako hoće i kodsina, mada je snaha ne voli baš mnogo, ali žensko je,pa nek se prilagodi. I dok tako vrti po glavi raznarešewa, iznenada se javqa novi problem. Setio sevelikog snega pre dve godine kad mu je ulegao krov najednoj strani. Popeo se na tavan i sa žaqewem videoda su tavanske grede toliko žižqive da je samopitawe dana kada će da se jedna po jedna uruši podteretom novih snegova. Pripremio se za odbranu.Nabavio je dugačku motku i na wenom vrhu zakačionešto poput gustih grabuqa. Prošle godine je, kadpočne da pada veliki sneg, izlazio napoqe, peo se namale molerske merdevine i skidao ga. Ove godine,mada ga je malo izdala snaga, opet je krenuo u istuakciju. Puno puta je po glavi motao kako da napravinovi krov. Stalno mu se izmicao mali deo novca. Niježeleo da ga traži od sina, jer mu je on jednom nabaciokako mu ne pada na pamet da ulaže u nešto što nevredi ništa. To ga je vređalo, jer je on u tom ničemuodgajio i wega i wegovu sestru, a da je bilo srećeodgajio bi i drugo žensko dete koje je, da Bogoprosti, izgubio, a ne zna da li wihovom nemarnošćuili greškom lekara kad je imalo dve godine. Seća sedobro da mu je otac dao dobru građu za krov. Nije bilanigde načeta žiškom. Skoro da nije imala ni

95

Mihailo Lukovi}

čvorova. A tek daske za stolariju. Sama hrastovina.Bila je kiša kad su došli da započnu pravqewecigle. Kolika je samo rupa bila na placu od zemqeuzete za ciglu! Jedva su je posle nekoliko godina zar-avnili. Zna da je zbog te kiše i svoje revnosti daradi na kalupu za ciglu ceo dan dobio upalu plućakoju je dugo lečio. Šta sve nije preživeo dok jepravio kuću! Prvo je osposobio jednu sobu, pa...Voleli se qudi. Nije bilo novaca, ali su se ispoma-gali. Na krov mu je došlo skoro celo odeqewe gde jeradio. Ogradu i kapiju je pravio sa zadovoqstvom. Isad sin kaže: „Šta će ti naslowena na kuću? Daj jenekom ili baci.“ E ne dam i neću da je bacim. Kad samje stavio, on i sestra mogli su po ceo dan da budunapoqu u dvorištu. On je zaboravio, a ja nisam. Sto-larija je bila najboqa. Kako sam bio ponosan. Evo isad stoji, mada polako izlazi iz zida, jer su tiprokleti soliteri slegli zemqu, a moji temeqi suslabi i zidovi se krive i pucaju.

„Pre neki dan čitam u novinama da će zima bitiblaga i radujem se. Kad ono, evo je pre vremena i jaka.Juče sam skidao sneg sa krova i ujutru ću. Samo da mezdravqe posluži. I snaga, mada me polako izdaje. Dami se dokopati proleća. Tad ću da pobegnem u selo,pa...“. Zakašqao se i po prvi put ispqunuo krvaviispquvak u maramicu. Prestravio se, ali je rešio daga ne pokazuje Lenki. Ne mora da zna. Posle će da gaispere na česmi da ne vidi. Ima još pet dana do ko-ntrole. Onda će lekaru da kaže šta je bilo i on će mureći šta da radi i da mu da lekove. Sad će da se smirii prispi. Ugasi svetlo i poče ravnomerno da diše,ali je to disawe bilo praćeno šištawem i piskuti-ma, isprva glasnim, a kasnije sve tišim i tišim.

Dok je Mile tonuo u san, brat i sestra su tele-fonom vodili razgovor.

„Kako je tata? Drži li se ili propada? Mamakaže, kad sam je jutros zvala, da je sve pod kontrolom,ali se ja plašim da ne govori istinu jer želi da se

96


ovde u Parizu ne sekiram i da ne dolazim po ovomnevremenu.“

„U pravu ste obe. Sve je lošije i lošije. Netreba da dolaziš jer ne možeš ništa da pomogneš.Znaš kako je tvrdoglav. Juče je skidao sneg sa krova.Pewe se na merdevine, a doktor mi je rekao da imametastaze na kostima. Samo još treba da padne. Stoputa sam mu rekao da ću im lako rešiti stambenopitawe. Pa qudi iz opštine me mole da ga iselim idaju mi spremqenu garsoweru. A on kaže da dok je živneće iz svoje kuće. E, sad je samo pitawe ko će pre –ili on iz kuće ili da se prolomi krov, sruši zid,iskoči stolarija. Sestro mila, idem sutra ponovo dowih. Veruj da ne mogu toliko da odsustvujem sa posla,ali moram da odem. Da se dogovorim i sa mamom kakoćemo.“

I tako dok su brat i sestra razgovarali u varošiodakle su potekli, vodila se mrtva trka izmeđuwihovog oca i kuće. Vreme je gazilo i kuću i wega.Žilavi kakvi su bili izdržali su i loše usloveposlovawa i solitere u okolini, ali ima nešto štone zavisi i nešto što zavisi od wih. Ovo vreme kojesmo dobili na korišćewe i qubav da ga ispunimo. Sveostalo je samo slučajnost, a ja bih rekao i privid.

U Čačku, 12-13. 12. 2012. godine

97


Mihailo Lukovi}

LuDAK

– Ne, neću da se pregledam kod vas. – Zašto? – pitam zatečen.– Ne mogu da vam kažem, ali neću. I nikad neću

da se pregledam kod vas! – reče trinaestogodišwidečak gledajući me svojim bistrim očima kao odras-tao čovek koji zna šta hoće, a šta ne želi.

Prvi put posle skoro četrdeset godina radadoživqavam da me neko gleda u oči i kaže da mu mojalekarska usluga nije potrebna. Pokušavao sam da se,oslowen na ogromno iskustvo stečeno praksom,snađem, ali sam sebi ličio na ribu izvučenu na suvo.

– Pa zašto si dolazio ako ne želiš da se pre-gledaš?

– Mislio sam da hoću, ali sad vidim da neću. Ne,neću da se pregledam.

Onako zbuwen okrećem se majci da je pitam štaje bilo sa wim. Ona, zaposlena kod moga druga, nijeprijavqena kao zaposlena, pa nije imala zdravstvenukwižicu ni za sebe ni za dete, a kako nema novcarekao sam da dođu, da ću da ga pregledam i da ne trebada mi plate. Ukratko mi je objasnila da je bila po-zvana u školu jer mu je pozlilo.

– Doktore, on je sportista. Ima braon pojas ukarateu i ne može da polaže za crni jer je maloletan,ali zato sad trenira košarku. Uvek je imao mnogosnage i mogao je dugo da trči. U školi su mi rekli danije mogao da diše. Vodila sam ga u Dečiji dispanzer,ali nisu hteli da me prime jer nemamo kwižicu –reče uspaničena majka.

98


– Hajde, skini se da poslušamo pluća i srce iuradimo EKG, pa ćemo da vidimo šta je – pravim selud kao da nije bilo prethodnog razgovora.

– Doktore, ja sam vam rekao da neću da se pre-gledam. Neću!

– Pobogu, pa znaš li koliko sam ja dece pre-gledao do sada!? I starijih i mlađih od tebe. Svesportisti. I tvoga učiteqa karatea lečim i pre-gledam – ne popuštam da pomenem sve u nadi da će dapromeni mišqewe kada čuje da u pomoć prizivamautoritet wegovog trenera.

– Mama, hajdemo kući. Ja ovde neću da se pre-gledam.

– Da li se bojiš? – pitam ne bih li dobio na vre-menu.

– Ne, ne bojim se, ali želim da idem kući. Hajde-mo mama – uporne su te bespogovorno odlučne zeleneoči koje me sve vreme gledaju pravo u zenice.

– Sine, moli te mama da se pregledaš – kazujeona i gleda ga molećivo.

– Ali ti znaš da sam rekao da neću. Idemo kući– uporan je mališan.

– Kupiću ti hrčka. Znaš onoga što voliš – na-stavqa majka kojoj je teško što on neće da se pregle-da, jer ide noć i ne zna šta je sa wim, ali joj je nepri-jatno zbog mene.

– Mama, ne želim ovde da se pregledam, ni sadniti bilo kad. Hoću kući!

– Pa dobro, da li sam te nečim ja uvredio ilibilo ko drugi? – ne izdržah da ga ne pitam.

– Niste.– Pa zašto nećeš da se pregledaš?– Neću i ne mogu da Vam kažem zbog čega neću,

ali neću.Potom se nagnu prema majci i šapnu joj nekoliko

reči na uvo. Ona pođe da mi nešto kaže, pa odusta,jer je shvatila da bi ga tako povredila.

– Pa dobro, da li shvataš da si sad ti mene povre-dio? – nastavqam ja sve u nadi da ga privolim na pregled.

99

Mihailo Lukovi}

– Ne želim da vas povredim, ali ne želim da sekod vas pregledam ni sad ni bilo koji drugi put.

– Dobro, ako javim u klub da nisi hteo da se pre-gledaš, oni će ti zabraniti daqe bavqewe sportomdok to ne uradiš – nastavqam napadno i bi me pomalosramota. Ali boqe i da se stidim pred sobom i ovodvoje nego da dete nastrada. Ono ima pravo na svojerazloge, a ja imam svoju odgovornost za wegovozdravqe. Znam šta je sloboda izbora, znam da je i detečovek u malom, ali negde u prikrajku duše se nadamda je za dečije dobro da ga pregledam uprkos wegovojprotivnoj voqi.

Sleže ramenima. U očima trenutak tuge i nespoko-ja, ali me on ponovo pogleda odlučnim pogledom:

– Ja ovde neću da se pregledam.– Pa, sinko, ako nećeš ovde da se pregledaš,

neću da te prisiqavam – rekoh na kraju neistinu, jersam sve vreme na ovaj ili onaj način radio suprotno.

– Gospođo, idite kući, pa ako se predomislidođite.

Majka sleže ramenima. Vidim da je uplašena ida joj je neprijatno i zbog mene i zbog gazde koji me jezamolio da dete pregledam, ali sve to nadjačava strahizazavan neizvesnošću za junošino zdravqe.

– Ja idem. Doviđewa – skoči mališa i nađe se navratima ne sačekavši majku, kao da je bio na mučewu.

Pošto je sin izašao na vrata, a ona još bila uhodniku, okrenu se ka meni i poluglasno reče:

– Nije znao da ga vodim u privatnu ordinaciju paje zato došao, a malopre mi je šapnuo da ne želi dase pregleda jer nemamo novca.

Tek tada mi bi neprijatno, jer sam imao utisak dasam ga potcenio. On je branio svoje dostojanstvogledajući me u oči, a ja sam mislio o prizemnimstvarima karakterističnim za decu – o strahu iautoritetu. Nisam primetio da je iz tih zelenih očijukoje gledaju pravo u sagovornika bilo mnogo višehrabrosti i odlučnosti nego što sam ikada video kodwegovih vršwaka. Čovek sa trinaest godina!

100


Prvi put sam doživeo poraz kao lekar, a bio samsrećan kao čovek što postoje dečaci koji imajutoliko dostojanstva da ponište sve one koji se napolitičkoj pozornici trude da unište našuduhovnost, jezik, državu, zarad malo novca koji ti naovaj ili onaj način opet otmu. Ferdinand, Kajzer,Hitler i ko zna koji sadašwi i budući drznicimorali su i moraju da računaju na takvu decu.

Nek nas ne zaborave devojke kraj Morave odjeknuna jeftinom zvučniku ispred skoro prazne kafane„Konoba“ (zamislite u Dalmaciji kafanu „Moravac“),dok se širio miris mesa sa roštiqa. Onako rezigni-ran posle posla pogledao sam vesti na televiziji. UJagodini otvoren „Centar za palijativno zbri-wavawe“. Ministraka, obučena kako dolikuje, uskupocenoj garderobi i nakitu, uz osmeh preseca vrpcu.Uspeh, kako da ne. „U državnoj službi se narednegodine neće primati novi radnici“, obaveštava nasegzaltirana reporterka iz Skupštine. Prisetih se dasam pre podne otišao do bolnice i video kako sređujui ulepšavaju krug. Čak ga na ovu zimu, što je neuo-bičajeno, i peru. Pomislih da se mewa direktor, jer testvari obično rade odlazeći koji se vaqda tada sete itog detaqa. Ali, prevario sam se. Dolazi ministarka daotvori isti centar za koji sam malopre čuo da jeotvoren u Jagodini. Ne znam da li su i tamo za istu pri-liku pozajmqene qubičice, ali ovde uveliko jurecvećare da ih pozajme. Para nema da ih kupe, ali nekaim ih pozajme dok se ne završi poseta, pa će ih vrati-ti. Ministarka, znate, voli to cveće. Na kraju krajeva,treba da znaju da im bolnica može zatrebati, a onda...

Šetajući daqe bivam primoran da sa suprugomskačem ka ogradi, jer jedan egzaltirani vozač, sa mobil-nim na ušima, pokušava da se parkira na trotoaru igubi kontrolu, umalo prethodno ne pregazivši jednogbiciklistu.

– Ludače! – dere se biciklista.Nego šta je nego je izgubqen. Umalo da nas pobi-

je. Razgovara čovek na mobilni telefon i vozi.101

Mihailo Lukovi}

Potom izađe iz kola i uputi se u prodavnicu neobraćajući pažwu na ono što je napravio inastavqajući da razgovara na telefon:

– Da, da, jebeš zakone. Kad će oni početi davaže?

Na obližwoj bakalnici, u rafu za novine, visidnevna štampa. Na naslovnoj strani jednog primerkakrupnim slovima piše: „Deca i trudnice bez overekwižice na pregled.“

Srbija, druga decenija dvadeset i prvog veka.


102


nA DAn KADA SE pRiMAju pEnzijE

Od svih dana u mesecu najmawe je voleo taj dan.Desetine penzionera sa očima u kojima je iz

meseca u meseca bivalo sve mawe sjaja ili bilo kakvenade, hrlilo je ka šalteru da uzme ono što supoštenim radom zaslužili i što im je skoro svakomisplatom sve više zakidano. U toj bujici beznađastvorena je psihoza da i to što imaju treba što preda uzmu, jer u Srbiji se odavno ne zna šta nosisledeći dan. Tako je, umesto opuštenih i uglavnomzadovoqnih qudi taj dan u banci uvek bio pun naboja.Razumeo bi on wih, ali je taj pritisak poputmašinske prese udarao dva puta mesečno nepogreši-vo u istom ritmu i stvarao mu nervozu koju je lečiojedino tokom odmora. A i nekoliko puta su ga ličnopovredili nekim sitnim razlogom, tako da je onprema wima osećao izvesnu odbojnosti. Da bi na nekinačin dao sebi oduška i uspeo makar na trenutak dase odmori od nervoze koja nadire i razara, smislio jejednu malu pakost koja je, istini za voqu, imala isvoju praktičnu stranu. Svakog privatnika koji bidošao da preda neku uplatu ili pazar „ugostio“ jepreko reda u susednu malu prostoriju u kojoj jeslužbenica Qiqana primala novac uz osmeh i blago-naklonost koja je bila veća od uobičajene. Ovi,srećni što ne moraju da čekaju u redu odavde dovečnosti, uzvraćali bi osmehom i šalama, pa bi tajdeo banke bivao mnogo prijatniji.

Pre nekoliko dana, zbog učestalih pqački udrugim bankama, uveli su audio i vizuelni nadzor, a

103

Mihailo Lukovi}

wemu obezbedili sobicu iz koje je mogao da posmatrastranke do mile voqe, kao i da sluša šta se priča našalteru i oko wega. Ta soba mu je dala na ugledu usamoj filijali, jer sad radnici nikako nisu mogli daznaju kada ih šef posmatra, pa su postali malo višeservilni i prema wemu i prema strankama. On, isti-na, nije još ozbiqno koristio tu sobicu, jer mu jebilo sasvim dovoqno što je uhvatio strah u očimazaposlenih, a ni sam kao čovek i kao šef nije biocepidlaka. Pošto je u banku ušao jedan naizgled nad-men i nesimpatičan čovek, koji mu već sedmi dandonosi pazare u banku i o kom i daqe nije mnogo znao,qubazno ga pozdravi i pokaza na „ona vrata“ iza kojihga je sa osmehom čekala Qiqana. On se povuče u svojusobicu za nadzor ne bi li uočio što više detaqa onovom klijentu. Ali na trenutak mu pažwu privučepodugačak red u velikoj sali, jer se uskomešao.

„Vidi onog pedera“, kaže posledwi u redu onomeispred sebe. „Ušao je i odmah završava posao, a jacelo jutro čekam.“ Kao da ga kod kuće ili bilo gdečeka neki hitan i neodložan posao.

„Ma znam ga ja“, reče onaj ispred. „Pre dvadeset go-dina bio je običan slino. Došao je kod nas u fabrikukao pripravnik i nije znao nos da obriše.“ Kao da svipripravnici znaju da obrišu nos, a samo on ne zna.

Treći počiwe da razvija teoriju kako je on došaodo novca. „Ko zna kako? Čini mi se da je bio dilerpočetkom devedesetih, pa i posle, ne znam tačno, alije radio neke sumwive poslove.“

Komentar je daqe išao svojim tokom. „Čini mise da se razveo od žene prošle godine. Budala. Neznam šta mu deca rade, ali neće daleko da dogurajupored takvog oca.“

„Ja sam čula da je živeo sa nekom komšinicom,sram ga bilo.“

Neki stariji gospodin, bivši radnik organaunutrašwih poslova, promrmqa više sebi u bradunego onima oko sebe: „Ma stalno nam je bio sumwiv.“

Jedan gospodin, koji je i u vremešnim godinama104


izgledao lepo i uglađeno, za trenutak prekide diskusi-ju: „Pa šta ako čovek ima qubavnicu? To je, molićulepo, iskqučivo wegova stvar.“ Red, nezadovoqan štoje jedan wihov prešao na suprotnu stranu i počeo dabrani onoga koga istina nisu ni mogli dobro da vide,jer je wihov vid nedovoqno oštar za tu daqinu kojom jemalopređašwi prošao, poče da se komeša bez jasnog iglasnog komentara. Samo je nedostajao još jedan da uzmeonoga u zaštitu i da nastane opšti metež. Na sreću,nastupi trenutak koji ih je sve ponovo ujedinio. Blaga-jnica upita kolegu do sebe može li da joj donese jošnovca, jer ga ponestaje. Prvo je nastao tajac, a onda oninajbliži šalteru čuše kako on tiho odgovara da kolasa novcem još nisu stigla i da sigurno neće doći zanarednih sat vremena. „Jedini nam je spas ako neko odonih (pa pokaza na malu prostoriju u koju su ulaziliprivatnici da predaju pazar) ne donese više novca pada nastavimo sa nesmetanim radom.“

„Još sat da čekamo?“, prostruja redom, a odmahzatim: „Osim ako onaj nije doneo veću količinunovca?“ Odjednom su svi pogledi bili uprti u pravcu„one“ prostorije pa se mada još uvek sa pređašwomdozom nepoverewa, javi se i po koja pomirqiva nota.

„Ma znaš šta, jebiga. Bez wih kao da ne možemo.Šta ćeš? Tako ti je.“

„Da“, reče ona do wega. „Ma ni wima nije lako.Inspekcije, kazne, ali zato i imaju, brate.“

„Moj sestrić je privatnik i izgibe od posla“,reče jedan sedokosi starac.

„Samo on je u drugoj banci, a tamo se ne čeka na red.“„Kojoj ?“, upita onaj do wega.„Onoj u centru sa velikim crvenim vratima.“„Jaka je to banka – odgovori sagovornik – samo je

u woj malo penzionera, jer su provizije velike.“U međuvremenu onaj naizgled naduven čovek

ukočenog pogleda izađe na vrata i napusti bankupraćen pogledima onih iz reda.

„Završi posao“, reče jedna.„Šta ćeš?“, prate je reči drugog.

105

Mihailo Lukovi}

U međuvremenu blagajnica dobi poveću hrpunovčanica od kolege.

„Odakle?“, zapita kolegu, zadovoqna što možeda nastavi posao.

„Od onoga što je izašao. Zamisli, otvorio je ovdefirmu pre pola meseca, a sad mu na ruke doneli saKosova novac za kuću, a on ih eto ovde stavqa na šted-wu ne bi li imao kakvu-takvu sigurnost. Jedva diše.Kaže Qiqana kako joj se žalio da ima tešku astmu, daga snaga izdaje, a da mu se pre neki mesec žena šlogi-rala, pa on jedva može da je opslužuje. Slabo vidi idavno bi prestao da radi kad bi imao neku boqu penzi-ju, ali kao privatnik zna da od toga nema ništa i etojoš uvek radi. Zamisli, ćerka mu je otišla u Švedskui tamo predaje na nekom fakultetu“, ispriča u jednomdahu, ostavqajući novac, sav zadovoqan što je sveuspešno preneo koleginici, tako da i ona sad znakakvog mušteriju imaju u banci, a svi su se oni potajnonadali da će jednog dana raditi na Qiqaninom mestukoje je predstavqalo znak napredovawa u službi. Oninajbliži šalteru čuše priču, a ponešto i oni iz sre-dine i sa kraja. Tupi pogledi. Još jedan skorašwi pen-zioner. Jednostavno ih je razočarao, jer im se ne da nida qudski, na odstojawu, iskale svoj bes nad nekim kojoš nije u wihovom sivilu.

U tom trenutku sav veseo u banku uđe mlađi pri-vatnik i odmah krenu ka poznatim vratima. Sve očiiz reda ustremiše se na wega. Ne hajući za to, on jeveć bio naspram Qiqane.

„Kako ih, bre, ne mrzi da čekaju ovoliko u redu?Zar nemaju i ostalih petnaest dana, pa što se ne ra-sporede?“

Qiqana qubazno uz osmeh prihvati ovu opasku iseti se da ju je pre dva dana otac zamolio da mu ostavihiqadu dinara na zajam dok ne primi penziju kako bimogao da kupuje hleb i mleko. Nešto mesa, i topilećeg, imali su u zamrzivaču, jer svako leto uzgojenekoliko pilića koje s jeseni zakoqu, tranširaju istave u zamrzivač. Zna ona da bi wen otac dosto-

106


janstveno dolazio kad nema reda, ali niti ima tolikonovca na računu da mu potraje svih petnaest dana,pogotovu zimi u sezoni grejawa, niti mora da čeka uredu kad ima wu. Bi joj žao svih onih qudi prekoputa, a bi joj i krivo, jer shvati na trenutak i poredbespogovorne poslušnosti koju je posedovala naposlu, da i ona učestvuje u potcewivawu tih qudi.Jedino je praktičan razlog opravdava pred sobom, daeto banka besprekorno funkcioniše. Zamrznu osmehna licu i uqudno, sa mnogo mawe srdačnosti, vratioverenu priznanicu.

Radovan ustade od komandi za nadzor sa mukom ustomaku. Wegove namere su bile praktične prirode,mada sa izvesnom dozom sitne pakosti koja je imalaličnu notu. I evo šta se desilo. Pquvaše pobolesnom čoveku samo zato što je on hteo da uvede maloreda i da stalno ima novca u blagajni. A i ovaj mlađanigazda, poput seoskog đilkoša, ne ume da uđe dosto-janstveno, nego pquje po ovim nesrećnicima. Što, bre,ti penzioneri nisu kao neki o kojima smo slušali dasu opušteni, nasmejani i srećni, premda pomalo kosto-boqni i slabosani? Tako je on pamtio svog dedu. Setise zatim da sledi reforma penzionog sistema u kojoj ćepenzioneri biti još mawe plaćeni. A tad naiđe crnoblak u wegovoj duši. „Za tri godine ću, Bože, i ja upenziju“, promrmqa sebi u bradu. Ode, umi se i izađe uobližwu kafanu na viwak, koji se do večeri pretvoriou dvocifrenu brojku. Bio mu je to prvi radni dan kojije napustio pre kraja radnog vremena, a u glavi su muneprestano brujali stihovi Matije Bećkovića„Ćeraćemo se još“. U trenucima kad su nastupalaostrvca svesti, nije mogao da se otme utisku da onaj kojipravi redove računa na to da je nebitno da li redispravno razmišqa, već da svi u wemu misle na istinačin, jer im je tad lako nametati sve što želiš.Zapravo su sve nesreće dvadesetog veka u svojoj osnoviimale psihologiju reda.

U Čačku, 12. 2. 2010. godine107

Mihailo Lukovi}

MLAtiKuRAc

Čitam tako svašta preko interneta, pa naiđem naobjašwewe reči „mlatikurac“ (naravno, onu koja

se upotrebqava u slengu). To je stručwak za sve, onajkoji poznaje sve oblasti života i sve moguće majstori-je samo u teoriji, a u stvarnosti je danguba, serator ipalamuda, uvek spreman da drugima deli (beskorisne)savete. Verovatno mi to ne bi privuklo pažwu daprethodne nedeqe nisam uživo video građanina kojibi mogao da podnese kandidaturu za taj nadimak.

U arhitekturi naših gradova uočqivo je wihovozrakasto širewe od centralnog trga ka obodu naseqa.Tu je u vreme wihovog nastajawa bila najživqatrgovina, mesto gde bi seqaci iz okoline imali štada ponude varošanima. Svaka varoš bi imala jedandan u nedeqi kad bi ta trgovina bila najživqa i onse zvao pazarni dan. Tako su praktično pijaca ipazarni dan bili i ostali nezaobilazni duet srpskeritualne stvarnosti. Najboqe objašwewe ovoga očemu pričam jeste duhovita opaska jednog Borčevogigrača šezdesetih godina prošlog veka koji je, pri-likom dolaska autobusa na Terazije, videvši rekuqudi, izjavio: „Qudi, pa ovde je pazarni dan!“

Odavno pijace više nisu u centru grada, već u zato određenim i ograđenim delovima, ali duhprošlosti živi. Supruga i ja ne volimo gužvu, takoda izbegavamo pazarni dan, već to radimo nedeqomujutru, a posle toga sedimo kraj prozora u obližwemkafiću i doručkujemo. Tako je bilo i tog jutra. Okotezgi je bila uobičajena živost.

108


„Pošto sir? A kajmak? Da li je sve to tvoje?“,pita jedna starija gospođa. Kad je dobila potvrdanodgovor, okrenula se mlađoj komšinici i znalačkikonstatovala da ako su wen i sir i kajmak, onda ovajprvi nije punomasni, jer je navodno masnoća u ka-jmaku. Da li je u pravu ili nije ne znam, tek ja i jednoi drugo kupujem na ukus. Za drugom tezgom diskusija ojajima da li su taza i da li su od kokošaka koje se nehrane koncentratom, da li su takozvana domaća ili„industrijska“. Besmislica. Kao da će seqak i da jojkaže kako jeste. Gotovo svaki će da kaže da su to jajakokošaka koje lutaju po dvorištu i da samo što su ihsnele. Naravno da i tu ima duhovitih opaski („Panisam ti ja iz Užica, tamo se jaja mere na kantar“,govorio bi seqak kad bi neko zacepio da ih ne kupijer su sitna). U glavi mi je i scena koju je ispričaomoj drug kad je wegov otac, inače rasejani profesor,posle kupovine jaja koja je brojao na komad, kupovaojagode i počeo da ih broji na komad kraj zapawenogseqaka koji se trudio da bude fini i ćuti, da bi nakraju prozborio: „Bre, prijatequ, je l’ ti mene zaje-bavaš?“ Sve ovo pričam da bih rekao kako me malošta na pijacu može iznenaditi, jer su tu mogućenajneobičnije situacije, a narod je duhovit. I doklutamo od tezge do tezge čuh pomalo neobičan razgov-or, toliko neobičan da sam se gotovo nepristojnookrenuo. „Znate li Vi, gospođo, kako krava treba dase hrani?“ Da je nekim slučajem seqanka to pitalamušteriju ne bih se iznenadio, ali ovako... „Pa onamora na kilogram mleka da pojede toliko i tolikosena, toliko i toliko trave...“ Žao mi je što nisamzapamtio sve te besmislene cifre. Gleda ga seqankapoluotvorenih usta. Zna ona kako se hrani krava, aliopet da čuje čudo neviđeno da neko i od gospodekupaca to zna. Netremice gleda u wega, a on sa malopodignutim i raširenim rukama pogleda iznad glavesvih prisutnih kao da se preslišava. Malo-pomalopočeše da ga gledaju i susedni prodavci kao i mu-šterije, a on osećajući to, sa blagom nasladom u licu

109

Mihailo Lukovi}

nastavqa: „A kajmak mora da se ostavqa na taj i tajnačin ako se želi tačan procenat mlečne masti, asir tako i tako iz istih razloga. Takođe i čuvawenamirnica podrazumeva te i te dimenzije prostoranamewenog za to.“ Slušam ga kao da i mene sve to zan-ima. Prosed, bledog tena, košuqa svetloplava, čistaali stara, kravata neupadqiva. „A je l’, prijatequ,vidim to dobro znaš, pa kad je tako što se ne bavišnašim poslom. Mogao bi dobro da zaradiš“, rečejedna otresita seqanka sa susedne tezge. „E, dobramoja“, reče čovek setno, „kad sam bio mladić otacprodao i ono malo zemqe što smo imali, a ja sezaposlih u opštinskoj službi i tako.“ Razgovor setako priveo kraju. On nastavi daqe ne gledajući utezge nego u wihove nadstrešice, a one seqanke jošuvek zapaweno odmahujući glavom nastaviše da nudeono što su donele na pijacu. Još dva puta sam seobilazeći pijacu sreo sa wim, jednom kupujući kro-mpir, a drugi put pršutu. Oba puta držao je pre-davawe o onome što je kupovao kao da je u toj oblastiglavni. Ista slika zabezeknutih prodavaca i wegovpogled iznad wihovih glava sa blagim osmehom nalicu i raširenim rukama čoveka koji kao da nosi tumasu kojoj priča. Supruga i ja nastavismo kupovinu sanamerom da je završimo, kao i ranije, u našemkafiću. Na samom izlasku sa pijaca, pre nego što smodošli na doručak, svratih na improvizovanu tezgustarijeg prodavca u nameri da kupim još malo jabuka,iako nisam kod wega voleo da pazarim, jer me jeneodoqivo podsećao na sve ono što ne vaqa na Balka-nu. Nije plaćao pijačarinu, postavio je tezgu po svomnahođewu, a opet ga niko nedeqama ne dira, kao da susvi oni ludi što plaćaju taksu. No, kako mu je robabila lošeg kvaliteta, a on mi se i onako nije sviđao,odustao sam od kupovine.

Zauzeli smo svoje mesto kraj prozora i naručiliespreso dok ne stigne doručak. Neusiqen razgovor ićutawe. Odmor i opuštawe. Kroz prozor gledam pro-davca kod koga nisam hteo da kupujem. Stariji čovek,

110


dobro obučen i pomalo neprijatnog, drskog pogleda.On je nakupac. Ni ruke mu nisu grube seqačke. Samušterijama razgovara osorno i nezainteresovano,kao da on kupuje od wih, a ne obrnuto. Kantar na komemeri namirnice obesio je o improvizovana vešalapoput pravih za vešawe qudi, samo nešto mawa.Vezao ih konopcem i žicom za oglasnu tablu gde sekače umrlice. Sve je nekako nadrealno. Kad u tomnailazi gospodin koji mi je na pijaci nekoliko putaskrenuo pažwu. Prilazi starcu i započiwe priču.Primetih da je izašao sa pijaca ne kupivši ništa.Potpuno praznih ruku. Opet taj pogled i rašireneruke. Ali za razliku od slušalaca sa pijaca, ovaj pro-davac je bio nezainteresovan za wegovu priču. Gledaoga je drsko pravo u oči, pomalo mu se unoseći u lice.Vidim da uzima jednu kesu, stavqa u wu namirnice,zatim drugu, pa treću. Govornik ih uzima u rukepričajući i daqe svoju priču. Prodavac mu saopštavacenu i pruža ruku. Kupac za trenutak prekinu priču,izvadi novac, pa nastavi po starom. Kusur mu bi vraćen,ali ne znam zašto sam osećao da je zakinut. Prodavac seokrenu drugom mušteriji prenebregavajući daqupriču.

Gledam kroz prozor i razmišqam. Svi su nakraju bili zadovoqni. Ja sam svoju turu zurewa krozprozor ispunio zanimqivim sadržajem, prodavac je usvoj xep stavio i ono što mu ne pripada, jer nije pla-tio pijačarinu, a možda i ono što je zakinuo na kan-taru i kusuru, prodavci imaju šta da pričaju kodkuće, jer tamo neki gospodin sve zna kako neštotreba vezano za wihov posao, makar i nekolikopodataka, a govornik je došao na pijacu verovatno dazadovoqi dušu, jer ga kod kuće odavno niko ne sluša.Sticajem okolnosti ga znam. Radio je u opštinskojadministraciji, imao mnogo dokonog vremena i u svo-joj glavi je mislio da je vrlo bitan. Wegov dolazak odstolice do šaltera trajao bi, a mučene qude koji bise sagiwali da ga nešto pitaju nikad nije gledao uoči. Davao je uopštena objašwewa i teatralno

111

Mihailo Lukovi}

odlazio za svoj sto. Žena mu je završila dve godinepravnog fakulteta i stalno mu nabijala osećaj mawevrednosti. Nebitan na poslu i u porodici trudio seda na ulici, u razgovoru sa prijateqima u kafani ilibarem na pijaci, ispriča ono što bi čitao u raznimnovinskim člancima kao zanimqivosti, ne bi li usvojoj glavi stvorio privid lične vrednosti za kojuje bio uskraćen. Inače u životu, osim stana soli-darnosti koji je dobio pre neku godinu, nije stekaoništa.

Konobar mi donese kačamak sa sirom, a supruziprženice. Ritualni doručak je počeo. U glavi mi sejoš uvek vrzmalo ono što sam tog jutra video.„Mlatikurac“, rekoh glasno. Supruga me začuđenopogleda. Objasnih joj na početku navedenu definici-ju i rekoh da mi je na pamet pao jedan gospodin koji saponosom može da nosi taj nadimak. Naravno da se na-smejala uz wenu redovnu opasku: „A šta si ti?“„Matori nakurivač“, rekoh spremno uz osmeh. Ali otome možda drugi put.

Čačku – Kragujevac, 25. 3. 2011. godine

112


putEvi

vOLE ME DRugOvi

Ne verujem da bilo ko u Kini gradom smatra naseqamawa od nekoliko stotina hiqada stanovnika ili

čak milion. I šta se tamo smatra provincijom, kad jesve prenaseqeno? Koga briga šta radi gospodin izatrećeg ćoška, ko će da bude direktor, a ko ministar?Važno je da se izbegne mač sistema, da se doživisledeći dan. A Srbija? Nema velegrada. Ono malo štoga ima, a što uobraženo podvlače neki Beograđani,jeste grad isparcelisan provincijom. U wemu nezavis-no živi xet-set u kome svako svakom zagleda u krevet,pod sukwu ili pantalone, „krug dvojkom“ naseqenonima što su oprali biografiju i zaboravili da su utaj kraj wihovi očevi došli sa puškama i na tenkovi-ma, a oni sad jure između „ć“ i „č“, trude sa da budu „in“i u evropskim tokovima, pa sa visine gledaju sve onekoji su zadržali dašak svoje provincije. Da ne gov-orim o „voždovačkom“, „zemunskom“, „batajničkom“,„novobeogradskom“ klanu koji gotovo nepogrešivo reg-istruju svoje komšije. A tek Čačak, Vaqevo, Kraqevo,Kruševac, Užice! Nušić se uselio u wih. Svi seupiwu da su evropejci, a samo jadni Ivawičani prizna-ju da im je Nušić blizak srcu. Sve te palanačke pričeliče jedna na drugu, samo se mewaju glavna lica, alibogatstvo primera i situacija ne da čoveku mira. Tek,malo-pomalo, pa se rodi neka priča.

Otvara se pozornica. Gde? Pogledajte bilo kojigrad u Srbiji i nećete pogrešiti. Mesto zbivawa?Ako baš hoćete bliže, tamo gde rade doktori. Negde

115

Mihailo Lukovi}

se zove zdravstveni centar, negde bolnica, negdedom zdravqa, negde ambulanta. Sami izaberite. Sveje to isto. Samo se razlikuju lica. Oslikaću portretonoga koji je u stalnoj borbi za vlast, onoga koji hoćeda bude prvi među nejednakima. Polako, neka idepriča. Pardon, izviwavam se gospođi ministarki,mada sam sasvim siguran da nikada ne mogu da je potis-nem sa glavne scene.

Sedi on zavaqen u stolicu za koju se istinski isvojski borio. Roje mu se misli. Kancelarija velika,a i sto kao nekada slavski kod oca i majke. On, istina,nije slavio jer je mlad ušao u Partiju i bio iskrenčlan. A svi znamo da Partija nije ni podržavala nipriznavala Boga. Neka drug izvini, danas je on, kakokažu ovi mladi, kul, ali tada nije bio. Tri godine ječekao da ga predlože za člana. Od kako je pošao ugimnaziju bio je aktivan. Trudio se toliko da je najednoj goranskoj akciji zavredeo dlan prepun žuqeva.Istina, tada je jedan drug iz četvrtog razreda, koga suodmah za sedam dana primili u Partiju, bioproglašen za omladinca dana, a on je „zauzeo drugomesto“ iako je bio prvak. Razredni ga je narednog danapozvao kod direktora u kancelariju. Dok je išao dotamo, bio je mawi od makovog zrna, čak se kao spremaoda nešto kaže, ali kad je trebalo to da uradi on jesamo smušeno rekao: „Pa eto, radili smo najboqešto možemo.“ To mu je dodatno išlo u prilog, jer suwegovu izjavu protumačili kao skromnost. Drugavrlina. Radan prva, skromnost druga. Da su ga boqepoznavali rekli bi da je najpre izuzetno ambiciozan.Ali sa wom je moglo da se sačeka. To će se videtimnogo kasnije. Nekako pri kraju školovawa, učetvrtoj godini, pred samu veliku maturu, predložega i on bude primqen svečano sa još nekoliko drugo-va u Savez komunista Jugoslavije. I danas čuva tukwižicu skrivenu u unutrašwem xepu kaputa saostalim dokumentima, ali u pregratku za koji samo onzna kako se dolazi do wega. Zna on dobro da mu ona idaqe treba. Ovi što se danas busaju ne znaju da svuda

116


ima wegovih drugova. I sva vrata su mu otvorena.Prešao je on u socijaliste, ali je u duši ostao starikomunista. Na kraju, ne mogu mu ništa. Pokazao ju jesamo jednom kad je sa kumom pio u selu pod tremom kodoca, kad nije bilo nikog osim wih dvojice. „Evo,kume, pogledaj“, rekao je i pqesnuo sa wom po stolu.„Pogledaj datum prijema!“ Usledio je odgovor i jošjedna crvena partijska kwižica pqesnu o sto. Odwihovog prijema u Partiju, pa do danas, mnogo se togaizmenilo. Na početku je zazirao od starih uglednihčlanova koji su bili okićeni oreolom ratnih zaslu-ga. Partizan, pa još španski borac. Nedodirqiv. Aonda su počeli da nailaze mlađi, sa mawe zasluga, aline i mawe moći. Što je vreme više odmicalo oni subili sve nedodirqiviji. I dok ti je „španac“ bioodmah tu za razgovor za rešavawe problema, ovi dru-govi iz opštinskih, regionalnih i republičkihkomiteta bili su nedodirqivi. Viđao ih je samo predizbore, a i onda u grupi, pa ako bi progovorio sa wimareč-dve bilo je to ravno najvećem uspehu. Ne može dakaže da mu to nije imponovalo. Malo-pomalo, počeo jesebe da zamišqa u toj ulozi. Nije bio ni svestan kad jepočeo da razmišqa kako se postaje to što su oni. Bioje pronicqiv i ubrzo je „provalio“. Morao je da zna kosu kandidati iz wegove sredine, da im se približi, pada ih malo gurne u stranu, tek toliko da se neprimeti. Ovde neka reč pohvale, a odmah zatim dve-tri pokude. A reč kad stigne na pravo mesto imasnagu. Taman je počeo da se useqava u Opštinskikomitet, kad Partija poče da se osipa. Nakratko sezbunio, ali je shvatio da ih ima dovoqno da i daqebudu jaki. Na drugu stranu je mogao, ali mu jedotadašwa biografija smetala, a i trebalo je daprospe po sebi mnogo pepela. Ta revnost prema Par-tiji nije ostala nezapažena. Prvo je bio predstavqennačelniku u policiji koji mu je rekao da ceni wegovuodanost i da nema čega da se boji, jer su oni uz wega.Neka samo ponekad kaže neku o nekim kolegama kad gabudu pitali. On je unutra i može da im daje prave

117

Mihailo Lukovi}

informacije. U početku je odlazio svečano i najavqi-vao se načelnikovoj sekretarici kao da ima važna ineodložna posla. Pričao je i što su tražili i štonisu. Zatim su nekoliko puta izlazili porodično navečeru. Morao je da proguta knedlu kad mu je nekakoposprdno naznačeno da su mu ženu viđali sa drugomnačelnikom nasamo i u malo delikatnijoj pozi. Smirioga je sam načelnik rečima da mu je žao i da je on sam čuotakve priče koje nisu sasvim sigurno istinite, a da jeon stvarno bio sa wegovom ženom nekoliko puta kakose ne bi posumwalo da on wima prenosi informacije.Još mu je rekao kako on zna za wegovu avanturu sa tom itom koja još uvek traje, a kako on ne bi to wegovoj ženirekao ni za živu glavu. Od tada je wihov odnos i daqebio vrlo blizak, ali mawe prisan, a kada je načelnikzbog službe premešten iz grada dočekao je to saolakšawem. Tek tada se usudio da ženi napravi scenu,na šta mu je ova prebacila da je čula da je i on imaoneke izlete, a da je ona čista kao suza i da su to samozlobne priče. Novi načelnik policije zadržao ga jekao „konsultanta“, ali ga je prepustio nižoj instanci,sa kojom se dogovorio da idu u ribolov i da tamopričaju o svemu. U policiju je išao retko i samo nahitne „dogovore“. To družewe donelo mu je mnoge pre-dnosti na poslu. Kolege su zazirale, a svi gafovi kojeje iz nadmenosti pravio završavali su u stolu isledni-ka. Iz dana u dan postajao je sve nedodirqiviji, kao onidrugovi koje je nekada sa zavišću gledao.

Medicina mu je postala qubav kad je u trećoj iličetvrtoj godini gimnazije došao jedan mlad nadobu-dni doktor na vakcinaciju. Delovao mu je važno. Pro-fesoru se obraćao sa visine, a i direktor je bio višenego servilan. On u beloj košuqi, kravati, pa-ntalonama da se muva poseče na ivice, italijanskimcipelama. Sve ih gleda sa visine i obraća se kao da jeon na plafonu, a oni u podrumu. Najlepša devojka uwegovom odeqewu kojoj nisu mogli da priđu ni vila-ma, kako kažu u narodu, na wegovo pitawe je počela dase trese i zamuckuje. „Šta ti je, devojko, pobogu!“,

118


povisio je ton i legenda nedodirqivosti srušila se ujednom trenutku. Već tada je znao da će da bude doktor.Ne lekar nego doktor, doktorčina. Bela košuqa, belimantil, odelo, moćne cipele, pa da vidimo ko će ondada se seća wegovih prvih dana po dolasku sa sela u gradna školovawe. Ko? Na neke što su ga tad zezali imaposeban pik. Pokazaće on tim gradskim gwidama kakozeza seqak. Seqak i doktor! More, samo doktor. Davidim kako će mu prići na godišwicama mature!Pomagaće on one koje treba. Uboge i seqake, a ovegradske likove jahaće do besvesti, jer su i oni wega.

Nije imao problema sa upisom na visoku školu, ai kasnije, jer je bio dobar đak. Uspeo je da se prekoFakultetskog odbora studenata (doduše, mnogo mu jeznačila partijska kwižica) izbori za mesto demon-stratora. Pošto tokom školovawa nikada nije imaomnogo novca, značio mu je svaki dinar, ali mnogo višemu je značilo to što je već tada kod mlađih kolega stu-denata bio neko i nešto. Demonstrator na anatomiji ipatologiji! Iako mu žene nisu bile jača strana,zahvaqujući tom poslu uspeo je da izgubi nevinost odjedne sposobne mlađe studentkiwe koja je bilanavikla da stvari u vezi sa savladavawem autoritetazavršava na taj način. On se zaqubio i počeo dasawari o zajedničkom životu, ali čim je položilaispit ona je krenula svojim putem i on je tri mesecapropatio. To je bilo prvi i jedini put da je bio emo-tivno slomqen. Kasnije je vodio računa da se ne vezuje,a kad su žene u pitawu da ih stalno malo drži naodstojawu, što je ove, a verovatno su se za wega takvevezivale, dovodilo do očaja. Patile bi, plakale, a toje još više gojilo wegovu sujetu. Kad je završiofakultet, stupio je u vezu sa mlađom koleginicom kojuje imao nameru da oženi. Sa koleginicama na godininije imao naročite odnose jer ih se plašio. One sukao iskusnije znale da je on u suštini slab sa ženamai da nije u stawu da im pruži ono što one očekuju. Nawegovu žalost, koleginica sa kojom je hteo da seoženi umrla je od leukemije tri meseca pre udaje, a on

119

Mihailo Lukovi}

se tada zarekao da nikad neće specijalizirati tuprokletu oblast. Mada je mislio da vlada situacijom,teško je podneo wenu smrt. Ipak se, i pored sveopreznosti, malo zaqubio u wu. Dok je bio na stažu,počeo je da biva prilika za ženidbu. Tad već nije imaoproblema da se nametne ni da drži na odstojawu ka-ndidatkiwe za mesto supruge, ali je veoma brzo ušaou brak. Dobro je prethodno izmerio. Dete iz gradskeporodice. Roditeqi na položajima koji donose moć.On direktor jedne firme (tad je većina preduzećabila državna), a ona profesorka u Gimnaziji. Istiniza voqu, tašta mu je više ležala od tasta zato štoje imala karakterne crte slične wegovim. Dok mu jebila profesorka, sa visine ga je prihvatala ikiwila. Trudila se da pokaže da je neko i nešto, a netek samo običan profesor. I to joj je, zahvaqujućistrogosti u ocewivawu i kasnijoj protekciji uispravci tih ocena, na hijerarhijskoj lestvici done-lo mesto u samom vrhu. Naravno da po stručnim karak-teristikama nikako nije mogla da ga zasluži. Sad kadjoj je bio zet bila je servilna, a on je još više teraona to sluganstvo. Bilo kako bilo, tast mu je obezbe-dio društveni stan na prvu godišwicu braka. Kako?Jednostavno. Svoj četvorosobni stan dao je u zamenusvojoj firmi za dva dvosobna. Dok je bio lekar opšteprakse trudio se da sa kolegama održava kakav-takavodnos, a kako mu je tast preko direktora Zdravstvenogcentra posle jedne direktorske bahanalije koju je,namerno ili nenamerno, priredio, obezbedio speci-jalizaciju, krug prijateqa se i te kako suzio. Naprvom mestu bio je načelnik koji je dugovao dire-ktoru uslugu i koji ga je oberučke primio na speci-jalizaciju kako bi skinuo deo tereta koje namećeobaveza za ono što je urađeno ranije. Trudio se dauvek sedne pored načelnika, da se divi wegovomizboru automobila, odelu, poznavawu poezije. Bio jeopčiwen wegovom sposobnošću da povaquje sestre ipomoćno osobqe. Istina, to za sestre je deo folklo-ra, kako je znao da kaže, ali zamerao mu je što je

120


spavao i sa čistačicama, a na načelnikovu primedbuda je kod svake ona stvar ista i da nijedna nemapoprečnu, samo bi se stresao i obećao sebi da on tonikada neće da uradi. Postajao je omražen međukolegama. Pogotovu kad se pročula wegova intimnostsa policijom. Klonili su ga se. Gledali su da uwegovom društvu ništa ne pričaju, bar ništa što jemoglo da ih kompromituje tamo negde. Samo su senakratko ponadali kad je došlo do rasturawaKomunističke partije i smewivawa dotadašwegnačelnika koji je ubrzo zatim otišao u penziju. Onse, za razliku od wih, ponadao, iako je još bio mlad,da dođe na mesto načelnika, ali je dobio signal izpolicije da bude miran i da pusti wih da oni postavejoš jednog ili dva čoveka pre nego što on dođe načelo odeqewa. I bi tako. Postave oni kolegu predpenzijom koji je voleo pare i umeo da sluša. Drugegodine i on ode u penziju. Bilo je to vreme kad seopozicija kao digla, a socijalisti i daqe čvrstodržali konce u svojim rukama. Na mesto načelnikakao nestranačka ličnost bi postavqen čoveknaklowen opoziciji, vrlo stručan, ali podmitqiv.Pričalo se tada kako nije bitno čiji si, važno je date struka progura. Posle tri meseca smeste mu aferuprimawa mita i konačno izabraše wega, Dobrivoja.

Wegovoj sreći nije bilo kraja. Načelnička soba.Svi moraju da kucaju. On se pravi kao da ne čuje, pa nakraju, posle dva minuta, čuje. Neki nestrpqivi kole-ga bi grunuo na vrata, a on bi ga primio namrgođen,odradio šta traži i na kraju mu nabio na nos da jeušao bez poziva. Vremenom su kolege izbegavale dauđu u tu sobu, a ako bi neka od mlađih sestara ulazilana prvo kucawe bivala je odmah markirana kao metre-sa, jer ni doktori ni čistačice nisu ulazili bezjasno naglašenog „Napred!“. Posle prvobitnog zano-sa osetio je usamqenost. Istina, nije ga ona mučilakao takva, već mu je trebala pomoć da ovlada ode-qewem. Bio je strog na viziti, vikao i na pacijentei na lekare, bez obzira što je bilo mnogo starijih od

121

Mihailo Lukovi}

wega, ali morao je da zna šta se priča i radi. Uvideoje gde je pogrešio posledwe dve-tri godine. Pokidaoje sve veze sa nižim osobqem. One dve sa kojima jeodržavao intimne odnose nisu mogle bilo šta da muprenesu, jer su ih se svi klonili. Ali posle saveto-vawa sa prijateqima u policiji shvatio je šta trebada radi. Odabrao je dvoje potkupqivih kolega i daoim sitne privilegije. Isto je to uradio i sa četirisestre za koje je vodio računa da budu u različitimsmenama, kao i tri spremačice. Prenosili su muživot odeqewa, priče, odnose. Znao je ko se sa kimdruži, šta ko priča, ko šta želi. I počeo je polako daucewuje. Posle godinu dana postigao je da odeqewe budezategnuto što se tiče discipline, ali je istovremenoposejao seme nepoverewa. Na jednoj viziti isterao jerođenog ujaka koga je zatekao da sedi kod kuma u sobi, akoga osobqe nije prethodno smelo da izbaci napoqepre vizite. „Šta će ovaj čovek ovde!?“, dreknuo je kaosumanut. Tajac. „Dobrivoje“, progovori ujak u neverici.„Nisam ja za tebe Dobrivoje nego gospodin načelnik!“,dere se on daqe. „Pa dobro, Dobrivoje ili družeDobrivoje“, omače se ujaku, inače starom komunistikoji ga je kao maloga i okrenuo ka toj ideologiji.„Marš napoqe, napoqe! Daću ti ja druže Dobrivoje!“Pokupi se jadni starac sa suznim očima. Koliko pretri minuta je kumu punim ustima objašwavao kako je tunačelnik wegov sestrić i koji je, kako mu i ime kaže,jako dobar, pa će ga on pitati za wegovo zdravqe i dokada će da leži u bolnici. „Marš!“, orilo se sobom.„Ti ćeš mene druže!“ Jadni kum u krevetu poblede,ruke i vilica mu se tresu. Mnogi bi se tu nasmejali,ali im bi žao tog čoveka i onog wegovog ujaka koji imje, istina za voqu, povremeno dosađivao kršewemkućnog reda.

Sad se seća i toga kako ga je progawalo sopstvenoime. Dobrivoje. Odmah znaš da se radi o nekome sa sela.Bilo je toliko drugih imena kao, recimo, Aleksandar,Branimir, Zoran, Nikola, Vladimir, Qubomir. Nije-dno od wih ne miriše na selo, ali Dobrivoje...

122


(„Šqive ranke, kruške karamanke“, kako su ga nekizezali kad je pošao u školu). Po rođewu je bio dobrabeba, spavao je celu noć, tako da je majka mogla da radina wivi, a kad je kum krijući se došao sa popom da gakrsti, jer joj je brat bio komunista, ona ga pohvali ireče da joj je dobar, a kum prihvati i reče da se ondazove Dobrivoje. Pošto je kao mali voleo mnogo da jede,ili kako se na selu kaže boka, prozvaše ga Boko. Dokje bio u gimnaziji i na fakultetu bio je srećan zbognadimka, jer mu je on omogućavao da se odmah ne pozna daje sa sela. Mnogo kasnije, kad je ušao u partijske vode,to što je sa sela išlo mu je u prilog, pa je insistiraona tome da je on drug Dobrivoje, a ne Boko. Kasnije,kako je fakultet odmicao, sve češće su ga zvali Docoi na kraju, kad se približio diplomi, a pogotovu kadje počeo da radi, zvali su ga Dok. Zatim je insistiraoda mu se obraćaju sa gospodine načelniče ili gospo-dine doktore, a u posledwe vreme gospodine direk-tore. Samo nekoliko wih, uglavnom iz policije,intimno ga je zvalo Dok ili Boko. Tast i tašta su gazvali jednostavno zete. Žena mu se u trenucimaqutwe obraćala krsnim imenom, ali je vodila računada ga u drugim situacijama ne koristi. U retkimčasovima osame, kao ovo sad, često se obraćao sebi sasetom: „Dobrivoje, moj Dobrivoje“, jer ga to podseća nadetiwstvo, zapravo na one dane kad je u kući s jeseni,pošto je dobro rodilo, požweveno i sakupqeno, mirnoi opušteno sedeo, bez uobičajene nervoze sa pitawemda li će biti kiše ili grada, da li će... Tad je mogao dauhvati poneki roditeqski osmeh i blagu reč. Nisu onibili ni grubi ni namćorasti, nego su jednostavno, kaoi svaki normalni seqaci, imali svoju muku. On im nijebio ni prvi ni najmlađi, ali je iz wihovog uglagledawa najviše dogurao. Zbog toga su ga poštovali.Međutim, on je postavio distancu koju su oni osećalii nisu želeli da je pređu. Kod wega u grad retko sudolazili, a i kada bi došli, wegova žena i taštanekako su sa visine razgovarali sa wima uz obaveznopersirawe, što ih je zbuwivalo. U početku je to sa

123

Mihailo Lukovi}

malo zluradosti i simpatije prihvatao misleći u sebida i oni vide kako je wemu bilo kad je onako malidošao na školovawe, a kasnije mu bi malo krivo. pa ihje sve ređe zvao. Kad se uželi da negde pobegne, a onkod wih u selo, uzme pušku i ide u lov. Čuvali su mu ihranili kera, a majka bi spremala ona jela koja onvoli. Otac je malo izdaleka podržavao wenu žequ daugodi sinu, ali se sklawao. Sa wim je zategao odnosekada je morao da organizuje izbore u selu i kada se uinače opozicionarskom mestu morao da kandiduje kaoodbornik za socijaliste. Dobio je mali broj glasova,tako da su se sugrađani šalili da ni cela familijanije glasala za wega, a on je bio ubeđen da mu se otacnije dovoqno angažovao na agitaciji. Istina, otac jebio čestit i povučen seqak koji je smatrao da je ružnoda hvali svoje dete. Od tada odnosi između wih malozahladneše. On nije znao, a majka nije htela da kaže,kako mu je otac patio zbog toga, jer se plašila da ćepočeti slabije da dolazi.

Kad smo kod lova, znao je on wim da manipuliše.Koristio ga je za zbližavawa ili družewa po potrebi.Jednom je, recimo, doveo kolegu koji je na nekoj slavipred gostima izrazio žequ da bude sledeći direktor.To je došlo do wega i... Zna se. Pozvao ga je u lov. Poneoje očevu rakiju u dva mala šulića. Na svakom sastankuprvi bi kao povukao iz šulića, pa davao kolegi. Ovaj,zadovoqan što je u intimnom društvu direktora, svo-jski bi potegao rakiju ne opažajući da je direktor samonaizgled pravio dobar cug. Naravno, posle tri sata, kadsu zastali da odmore, direktor je izokola započeointimne priče iz života, navodeći ga da detaqnopriča o svojim najskrivenijim tajnama. Iz priče jeizronila jedna uvažena dama sa kojom je imao veomabliske odnose, a koja je, uzgred, bila udata. Kako jeotvorio priču, direktor je i zatvorio. Nastavili su darazgovaraju o potpuno drugim temama koje su se za vremeručka kod wegovih roditeqa odužile do kasno u noć.Ko bi se posle toga setio odakle je krenula priča otajnoj qubavi bolničkog doktora i supruge jednog

124


uglednog gradskog moćnika. Brak se uzdrmao u obeporodice, doktor je sačuvao svoj sa mnogo muke, ali jedama postala raspuštenica i ubrzo napustila gradrazočarana u bivšeg qubavnika, jer je bila uverena daje on kriv za obelodawivawe veze. Tako je taj doktorzbog neoprezne izjave da je ambiciozan, iako u stvarinije bio, dobio ono što je morao, kako bi na vreme bioosujećen. Dama je, kako se to danas moderno kaže, bilasamo kolateralna šteta i on, Dobrivoje, nije osećaonimalo griže savesti zbog wene sudbine. Na kraju kra-jeva, bio je ugrožen i morao je da se brani.

Nije birao način da opstane. Najvažnije su bileinformacije. Koleginica koja je poput wega bilastari komunistički, a sad socijalistički kadar,progurala se na lokalnim partijskim izborima. Madaje bila mlađa od wega, smešila joj se ozbiqna kari-jera. Već je bila specijalista, a i načelnik. Sasvimdovoqno da se upali crvena lampica. Morao je da budeoprezan. Pitao je „vezu“ u policiji imaju li šta zawu. Ništa. Ona uzorna, suprug, isto kolega, inačenarodni čovek, nije potkupqiv. Počeo je da se družisa wom sve u ciqu jačawa uloge Partije u bolnici.Partijski drugovi su počeli da kadriraju svoje qudepo odeqewima. Istina na wegov predlog, koji je onauvek podržavala. Tu je video priliku. Jedan od wihmu je kroz razgovor poverio da je intiman prijateq sadirektorom jedne banke. To je bilo dovoqno danapravi scenario. Namestio je koleginičinom mužuda privilegovano dobije kredit za kola, a zatim je tuinformaciju namestio tako da je „slučajno“ čuje jedanveoma ugledni i pravdoqubivi lokalni novinar.Došlo je do afere. Čim je izbila, odmah je otišao nalokalnu televiziju i iz sve snage branio svojukoleginicu i wenog muža, ali xaba. Što se više tru-dio da je javno brani, ona je sve više gubila pozicije,tako da je na kraju dala ostavku na sve partijske ibolničke funkcije. Dobrivoje je to prihvatio navod-no teška srca, mada je u sebi likovao. Ona je, bre,mala maca za wega!

125

Mihailo Lukovi}

Polako je postajao neprikosnoven kao direktor.Kvalitetnih konkurenata bilo je sve mawe. Onušaku opozicionih samozvanaca koji su polako dizaliglavu natenane je suzbijao, jer je najveći broj wih biosa wim u istoj partiji pre promena. Wegovi qudi suga na vreme snabdevali informacijama i on ih je naovaj ili onaj način lagano sklawao. Saradnike jebirao tako da, sem, onih koje su mu nametali iz poli-cije, budu što beslovesniji, nesposobniji, a oni kojisu bili malo sposobniji obavezno su imali biograf-sko opterećewe. Išao bi jednom ili dva putamesečno u ministarstvo tek da bude viđen i da se izprve ruke raspita o poziciji svoje i drugih partija.Kola je redovno tražio iz opštine ili policije,iako je imao svoja službena. Trebalo je ovde u gradu ibolnici da overi svoj status. I baš kad je bio navrhuncu, kad se osećao toliko moćno i kad je mislioda mu niko ne može ništa, eto dogodilo se.

Po preporuci iz policije primio je za načelnikajedne službe kolegu Petra. Istini za voqu, nije bio izwegove partije, ali je bio „wihov“. Dva ili tri puta gaje video kad je išao hitno u policiju, a na pitawe štaon traži tamo rečeno mu je da se ne sekira i da ga imaju,jer je sklon tabletama, pa i nekim jačim stvarima. Kadsu tražili da bude postavqen za načelnika, predočioim je da svi znaju za wegove navike, ali su mu rekli dabaš zato treba da dođe na to mesto, jer im treba takaviz opozicije. Neka se on ne sekira. Bi mu neobično, alinije imao protivigru. Posle izvesnog vremena iz min-istarstva dobi preporuku da ga primi za svoga zameni-ka. Vidi on da se događa nešto neobično, ali mora dasluša. Pripremali su se novi izbori. Kao i uvek, daoje sve od sebe da ih wegova stranka dobije. Išao je iagitovao. Na više mesta uspeo je da sredi novac za kam-pawu. Ali od jednog partijskog druga nije dobio novac.Onako rezigniran požalio se centrali, a ovi murekoše da ga, ako može, pritisne inspekcijom. Nar-avno da je mogao i naravno da je morao da daje dobre pareza kampawu. Stranka, međutim, nije dobila izbore, ali

126


je prešla cenzus i dobila mogućnost da učestvuje uvlasti. Wegovoj partiji nije pripao resor zdravstva.Dobila ga je partija wegovog zamenika. Još uvek jegajio nadu da će ostati na vlasti, jer su wegovikvaliteti u odnosu na zamenika bili nesumwivi. Nakraju krajeva, nije bio tabletoman i, što ne reći,narkoman. Mesec dana po uspostavqawu vlasti dobihitan poziv da se javi na „konsultacije“. Načelnikpolicije dočekao ga je više nego srdačno, što ga jeozarilo. Pomislio je da je prebrodio još jednuprepreku. Ali čim je počeo ozbiqan razgovor o tome daje život svuda oko nas i da nudi bezbroj sitnih radosti,znao je koliko je sati. Samo se pitao ko je sledeći. Kadmu je rečeno da je to wegov zamenik, samo što nije paosa stolice.

„Pa on je...“, ne stiže da završi. „Znamo i baš zato postavqamo wega. Sećaš li se

kako si i ti ispred sebe imao jednog kratkotrajnog?“„Ko je konačni?“„Videćeš.“To „videćeš“ mu sad stalno odzvawa u glavi dok

zamišqen i zavaqen u stolici svoga bivšeg zameni-ka čeka da mu preda dužnost. Kako da ga dočeka? Dabude ironičan? Srdačan? Distanciran? Da mu odmahpokaže ko je on i gde mu je mesto u odnosu na wega?

„Bože, ako te ima! Šta mi bi da ga prizivam, kadga nisam prizivao dok su mi deca bila bolesna?Nemam uostalom šta da mu predajem kad uglavnom svezna, osim za one stvari koje nije video, jer je bioušmrkan. Ipak ću da budem nasmejan. Odvešću nesamo wega, nego i još dva-tri načelnika koji ga nevole, na svečani ručak. Neka vide da sam jak i kadgubim. Šta ću, Bože, sad da radim? Opet prizivamBoga. Šta mi je koji đavo? Kako ponovo na odeqewe,ako me tamo ne vrate za načelnika? Baš će da seiživqavaju. Vaqda će me sačuvati moji. Jedino samprema wima uvek bio iskren.“

Čuje kucawe. Zna da je sekretarica. Ćuti. Opetkucawe. Ćuti. Nije mu ni do čega. Tek joj na treće reče

127

Mihailo Lukovi}

da uđe. Ona otvori vrata kao nikad do tada, pomalodignutog nosa i grudi, kao da mu kaže: „Zar još nisiotišao?“, a onda ipak servilno: „Pismo za vas.“ Uze gai mahnu joj da izađe. Bez reči. Guska jedna! A svaki časga je molila za nešto i on joj činio. Jednom su čak, dokje bio pijan, imali malu intimnost. A sad diže nos.Videće ona kad narkoman počne da je maltretira.Pismo stavi u xep ne pročitavši ga. Posle dvadesetminuta uđe zamenik, a sad novi direktor. Leteo čovekna krilima ružičastog vetra sa unutrašwe strane isleteo. Oči staklene, bezrazložno nasmejan, gleda okosebe. Kao da ništa ne shvata. Dobrivoje mu se, uz osmehna silu, obrati:

„Čestitam, burazeru!“„Šta? A hvala, hvala, direktore“, reče Petar.„E, pa sad si ti direktor i neka ti je sa srećom.

Dođi da te izqubim.“ Trudio se da bude što srdačniji i pribraniji,

ali to do novog direktora skoro da nije dopiralo, jerje on bio iz druge priče.

„Da kažemo sekretarici da nam donese piće ilićemo da idemo u kafanu?“

„Vidite, ja, ja... Ma može da nam donese jedno piće,ali posle imam sastanak u Udružewu muzičara“, rečenovi direktor i završi: „U kafanu ćemo drugi put.“

Dobrivoje se ujede za jezik. Trebao je da zna daovaj nije tu i zašto mora da je srdačan prema wemu.Jedostavno će biti grub. Pozvoni sekretarici dadonese piće i kad ova to učini, on se okrete i reče:

„Hajde, pij! Imaš zašto!“ Pritom je gledao daizgleda što stroži.

„Zašto?“, upita.„Pa sad si direktor, eto zašto. Znaš li šta to

znači?“Petar ga je gledao tužno i nekoliko trenutaka

ništa nije rekao, a onda kao da se priseti: „Da, ali jato nisam želeo, kao što nisam želeo ni da budemVaš zamenik, ali znate kako to ide.“

„Kako?“, reče Dobrivoje. Zaista je želeo da čuje128


wegovo mišqewe, ali kad ga je čuo ostao je zabezeknut.„Pa oni koji su Vama naredili, naredili su i

meni, a učiniće to i sledećem.“Mogao je da očekuje najbeslovesnije odgovore, ali

nikada ovako konkretan i koncizan.„Boko, da Vam kažem. Davno sam bio omladinski

aktivista. Sećate li se onih demonstracija početkomdevedesetih? đđ\avo me natera da odem na wih. Em samdobio batine, em su hteli da me izbace sa fakulteta.Pristao sam na sve što su tražili od mene. Ali sam nakraju, da se ne bih ubio, našao kompromis. Prvo sampušio marihuanu, a zatim sam prešao na jače. I tako.Sve ja vidim, Dobrivoje, ali mi je lakše sa ovim. Znamda o meni pričaš kao o narkomanu, pa čak i u policiji.“

„Ko ti je to rekao?“„Pa onaj koji i tebi sve priča o meni. To je wihova

tehnologija, a ti misliš da si mnogo bitan. Nikometi, Dobrivoje, nisi bitan. Ni tvojima u stranci.“

„Ti znaš da im ja nisam bitan!“„Znam, jer mi je to ispričao čovek iz policije.

Naguzio te onaj tvoj pajtaš iz stranke koga si na-terao da plaća predizborne aktivnosti. Ušao čovekgore kod nekih lično i ti ga duvaj. Sad se znojiš imisliš šta ćeš i gde ćeš. Ne boj se što se menetiče, ja ću te vratiti na načelničko mesto, ali tigledaj kako ćeš ponovo tamo. Popićemo ako želiš,ali od srca, a ne tako kako si naumio da bi se pokazao.O čemu bismo tada pričali? Da li si čitaoHajdegera, Sartra, pa i tvog crvenog Marksa? Nisi.Da li si čitao Andrića, Pamuka, Mešu, Igoa, Remar-ka? Nisi, Dobrivoje, znam da nisi, jer da jesi ne bibio takav. Samo ove preprane abronoške tabloide. Amuzika koju slušaš samo mi izaziva haos u duši. Kadgod bih ušao kod tebe i čuo šta slušaš, odmah bihizlazio napoqe i bežao glavom bez obzira. I ribe,Dobrivoje, ne biraš. Dasa si ako kresneš neku ses-tru, pogotovu mlađu, a one ti se iza leđa smeju kako tije mali i kako si bezopasan. Niti su one nevine nitisu naivne, još mawe zaqubqene u tebe, a to rade da bi

129


Mihailo Lukovi}

ih zaposlio. Ja o tome ne mogu da pričam. Sve mi tomiriše na one nequde koji ucewuju i mene i tebe,iako misliš da su ti prijateqi. Ti si samo pion nawihovoj tabli. A sad izvini“, reče Petar, popi viskii izađe iz kancelarije ne rekavši više ništa.

Dobrivoje je ostao nem. Slušao je tišinu svojebivše kancelarije, po prvi put skrhan, bez osionepobedničke snage koju je uvek osećao u toj prostoriji.Zurio je kroz prozor i gledao kako vratar regulišeulazak u bolnički krug. Da je sreće, mislio je u sebi,da nikad nije kročio u ovaj prostor. Da ga je ondašwivratar vratio sa vrata. Da ne doživi ovakav duhovnifijasko. Od koga? Od narkomana. Ne, ne od wega, negood svojih. Da li su oni svesni koliko im je dao? Više,mnogo više nego porodici. Da nije bilo wega i wemusličnih, zar bi oni ovoliko godina posle promenavladali? To što je neka gwida u policiji mani-pulisala wime nema veze, jer ako bude imao dobrepozicije u stranci smeniće crva za pet minuta. Ondaće mu jebati mater. Da, onda će mu pokazati koga jezezao. A majmunu iz stranke koji ga je opawkaovratiće odmah, koliko sutra, i to sa inspektorima.Wegovi iz stranke ga nisu izdali i nikad ne bi(možda poneki zarad lične koristi). Ma Srbi sugovna i kvarqiva roba! Ali jedna lasta ne činiproleće, wegovi će da ga pomognu. Posledwi put je uovoj kancelariji otvarao orman da uzme sako i torbu,a da ostavi bolnički mantil koji je nosio samo sa je-dnim ciqem – da liči na onog doktora koji mu je ugimnaziji davao vakcinu. Dok je skidao mantil, napi-pa pismo u xepu koje je pre pola sata dobio od sekre-tarice i koje nije otvarao. Ko to sad wemu piše?Otvorio ga je i uzeo naočare. Na lice mu se vratipobednički osmeh. Veliki pečat Ministarstva zazapošqavawe i socijalnu politiku – obaveštavaju gada je postavqen na mesto savetnika ministra i da sedana tog i tog javi na dužnost u Beograd. Niz lice muse kotrqala suza radosnica. Drugovi ga vole i nisu gazaboravili, a ovu gwidu koja mu je smestila koliko

130


već narednih dana dovešće do bankrota. Drugovi gavole, drugovi ga vole! Ništa drugo nije izlazilo izwegove duše u tom trenutku. Popi viski naiskap.Obuče sako i izađe na vrata. Sekretaricu nije nipogledao, iako je ustala da ga pozdravi. Video je tokrajičkom oka. Wu će da vrati da bude mastiqara uekonomskoj službi. I to posledwa. Još će da vidikome ona diže nos i grudi! Nije on još rekao svoje!

Onako uzgred prođe mu kroz glavu šta će to tamo daradi, koga će i šta da savetuje. Ovo oko zapošqavawa jesavladao dok je bio ovde. Zakone pišu pravnici, a on ćešefa da savetuje kako da ih stavqa u svoju funkciju. Barto zna. Prvo će da se raspita ko će da mu bude šef. Ondaće da vidi, ako je iz wihove stranke, ko ga podržava.Zatim će... Ne mora toliko da žuri. Polako. Bićezadovoqan da za početak sa mesta savetnika dođe namesto zamenika pomoćnika, pa potom na mesto samogpomoćnika. Uz malo sreće moći će da bude i ministar.Ima četiri godine do novih izbora. Sigurno će bitireorganizacija vlade. E, to je wegova prilika. Moždaministar voli pare, ženske. Imaće vremena napretek.Možeš da misliš – Beograd! Nikad ni u snu nijepomišqao o preseqewu. Šta će ženi da kaže? „Idućenedeqe idemo u Beograd. Ostavqaj školu i idemo. Kakogde, pa dobijamo prvo stan na korišćewe, a zatim ćemoga otkupiti. Ovaj ovde nećemo da prodamo. Izdavaćemo.Otuda sve dugačije izgleda. Kola sa registracijom BG!“Kad ode u lov seqaci će da zevaju u wu. Tad će se pobrinu-ti za ove nikogoviće. Posebno za onog konsultanta.Namestiće mu Grdelicu ili Bosilegrad. Neće da pita zacenu. Ko bi rekao da ovaj narkoman toliko čita? U dušije znao da mu ništa ne zamera, jer mu je otvorio oči zaneke stvari. Wega neće da dira, pošto će i onako brzo daga smene. Stigavši do kola, još jednom se okrete premazgradi za čije se zidine borio godinama, nasmeja sepobedničkim osmehom i promrqa sebi u bradu:

„Drugovi me vole.“

U Čačku, 14. 11. 2013. godine131

Mihailo Lukovi}

fRAu MiMA

Uvek je, kad bi se približavao Božić, u sebiosećala neko ushićewe. Ne iz religijskih razlo-

ga, jer to je onaj koji slave katolici i protestanti, ane wen pravoslavni, koji je nekako uvek skromno i satugom slavila u Nemačkoj, pošto je već trećeg janu-ara morala da bude na radnom mestu u bolnici, a ne uwenoj zemqi. Srbija je bila wena radost, zbog čega sei na samu pomisao katoličkog Božića radovala iz svesnage. Uspevala je od svojih pretpostavqenih da izde-jstvuje odmor koji je počiwao sedam dana ranije, kakobi stigla na Svetog Nikolu, slavu i wene imuževqeve porodice. Te dve sedmice krajem godine ionih nekoliko dana letweg odmora, kada bi sevraćala sa mora kod svojih, bili su dani koje je sawar-ila čitave godine. Često je razmišqala o tojushićenosti kad kreće put svoje kuće iz detiwstva iuvek bi govorila „Moja Srbija“, kao da je ona samowena i ničija više. Osećala je u sebi žudwu. Ali začim? Ovde u Nemačkoj su joj dom, deca, prijateqi,uglavnom Nemci, ali i poneki naš gastarbajter.Nemačka će joj za neku godinu podariti penziju odkoje će pristojno da živi do kraja života. Sve joj jedostupno kao svakom wenom komšiji. A opet, kad seseti da ide u zavičaj, oseti blagu obamrlost itoplinu koje je dugo ne napuštaju. Zna ona da je Srbi-ja siromašna, da su qudi topli, ali žilavi, damožeš da očekuješ da ti svašta kažu, ali i da sepotuku da bi te zaštitili. Za sve moraš da seizboriš. Seća se koliko je dugo trebalo da od Mijo-

132


jle, kako ju je na rođewu imenovao kum, postane Mica.Godinama, najpre u sredwoj školi, a kasnije i naposlu, bilo je: „Mijojla, uradi ovo, Mijojla idi tamoi tamo, Mijojla...“ To ime je podsećalo na siromaštvoplaninskog sela iz koga je došla u grad koji nije bašbio naklowen onima koji su imali životni put kao iona. U selu joj nije smetalo to Mijojla, jer mu je ononekako organski pripadalo, ali u gradu je delovalomalo nezgrapno. Tako je od Mijojle posle deset godinapostala Mica, a dolaskom u Nemačku svima je odgo-varalo kratko Mima, pa je i ona, kad se predstavqala,izgovarala „frau Mima“. I nikome na pamet nije pada-lo, kao u Srbiji kad se iznerviraju, da je podsećaju danije Mica nego Mijojla (!), već je uvek bila frau Mima,iako je u dokumentima pisalo drugačije.

Ove godine, za razliku od ranijih, imala jerazloga za još veće radosti. Bratanac i bratanićkasu se oženili i udali i dobili decu, pa je radostunuka, koje i ona očekuje u narednih nekoliko mese-ci, bila neopisiva. Otac je preživeo šlog i, Boguhvala, ostao živ. I ne samo to, nego su mu se funkcijegovora potpuno povratile, tako da ponovo možepreko telefona lepo da priča i da ga potpuno razume-ju. U wenom selu su letos konačno asfaltirali putkoji vodi do wene kuće, pa će eto prvi put da budepošteđena prašine kad dolazi kući, mada je zimi inema. Čak ni to što će ona morati da vozi, a nesuprug, koji je u međuvremenu imao napade vrtogla-vice, ne može da joj pokvari radost putovawa uzavičaj. Redosled je sledeći: Nemačka, Austrija,Slovenija, Hrvatska, Srbija. Nekad bi govorila„Nemačka, Austrija, pa naša Juga“. Sad te Juge nema,te mora da vadi pasoš na samom ulasku u Srbiju. Pašta? I tu će uskoro prestati da vadi pasoš, jer će ito da bude Evropska Unija. Sve je spakovala i ubacilau kola već prethodnog dana. Stalno se preslišavalada nije nešto zaboravila. Odeća, pokloni, hrana ivoda za put, dokumenta, novac. Samo da muž ne počneponovo da oseća tu prokletu vrtoglavicu i povraća.

133

Mihailo Lukovi}

Mada su se dogovorili da u tom slučaju ona ide sama,ipak joj ne bi bilo prijatno. Vreme nikako da prođe.Leže, ali ne može da zaspi. Ne sme da pije ništa zaspavawe, jer ujutru seda za volan. Čita. Gasi svetlo.Vrti se u krevetu. Opet ukqučuje svetlo i čita.Konačno prispi kraj upaqenog svetla. Alarm namobilnom telefonu označio je vreme za buđewe.Ugrabila je samo malo sna, ali je ipak skočila svaozarena. Pravac Srbija!

Auto-put je bio udaqen trideset kilometara odmesta gde je stanovala. Lagana vožwa kroz uređenekrajolike i dobar put. Ako išta razlikuje Nemačkuod drugih zemaqa to je beskonačan red svuda gde seokreneš. Tvoje je samo da slušaš. Cena tog reda sezna. Drakonske kazne. Čik vozi četrdeset ilipedeset u zoni trideset kilometara! Nema policajca,ali „Veliki brat“ vidi i sledi oduzimawe dozvole ikazna u evrima. Iskreno, i nema razloga da se tihnekoliko stotina metara vozi brzo. Sve se nadoknaditamo gde je brzina skoro neograničena. Dok je takorazmišqala i vozila, osetila je potrebu za slatkimi iz pregrade na vratima izvadi prvo jednu, a zatimjoš nekoliko mawih čokoladica i bombona. Sveomote stavqala bi u pepeqaru koju nisu koristili niona ni muž, jer nisu pušili. Posle sat i po vožwesvrati na benzinsku pumpu da se osveži i sipa jošmalo goriva. U momentu dok je skretala isparkiravaose jedan kombi koji samo što je nije udario. Laganimpritiskom na sirenu skrenula mu je pažwu da stane, akad je prošla vozač kombija se nasmešio u znak izvi-wewa i ona mu odgovori na isti način. Svuda samouzajamno poštovawe i tišina. Na ulasku u Austrijupočeo je da promiče sneg koji je odmah prešao uozbiqniju vejavicu. Po izlasku iz Salcburga kao daje neki hronološki sat okrenuo prekidač i ona uđe uzonu potpuno drugačijeg vremena. Vedro. Sunce. Kaoda ona zna gde ide i kakvo treba da bude. Gleda sastrane puta u brda i prosto kao da zna da to nijeNemačka. Recimo, šuma u Nemačkoj je pod konac, a

134


ovde se prostire ponegde i mimo prave linije. Linijepo krajevima puta ponegde su pokrivene prašinom imawe su jasne. Na jednom mestu je zapazila da lampicana strelici semafora ne radi. Verovatno je skoropregorela, pa je strelica bez jasnog doweg kraka. Totamo odakle dolazi ne može da se dogodi.

Slovenija. Bez obzira što je to sad nešto drugo,ipak joj srce radi malo ubrzano. Tu i tamo linije naputu su izbledele, a table pokraj puta uprskane i neuvek oprane. Poneka, istina retka, najlon kesa nalivadama pored puta. Skreće u Maribor da se odmorii prezalogaji. Na samom ulasku u grad jedan automo-bil prođe tik ispred we, a vozač se i ne okrenu, većbezobrazno kao gleda svoja posla.

„Sto godina ćete vi još da budete Balkan!“,dreknu koliko je mogla i uplaši muža koji je do tadazatvorenih očiju slušao staru narodnu muziku koju jesnimio kako bi je slušao dok se voze.

„Šta je bilo?“, upita iznenađen.„Ništa. Mamlaz izađe ispred mene i pravi se

lud. Ni da se izvini“, odgovori frau Mima. Seti seda se to u Platenhardu ne bi dogodilo, kao i da bionaj naspram we u znak izviwewa poslao osmeh nakoji bi ona odgovorila svojim.

„Zašto ovde ne može tako?“, pomisli u sebi. „Neznam zašto vatriram. Ako su oni prosti ne moram dabudem i ja. Moram da se uzdržavam. Neću da mepretoče ponovo u Balkanca. Dokazaću im da i miSrbi umemo da budemo kao Nemci“, završi onamonolog u sebi.

U hotelu je govorila iskqučivio na nemačkomjeziku. Ne zna ona kako je ko od rata na ovamoraspoložen prema Srbima. Konobar im pristojno naslovenačkom požele dobrodošlicu, a kad je krenulada priča na nemačkom, on i sam nastavi da razgovarana istom jeziku sve vreme boravka. Kad je plaćalauslugu, a to nije volela da radi karticom već gotovi-nom, ostavi korektnu napojnicu. To joj je ostalo izmladosti i ni silne godine boravka u tuđini nisu

135

Mihailo Lukovi}

promenile tu naviku. Konobar se duboko nakloni iosmehnu. Ona ode ka toaletu, a muž ka kolima. Poizlasku, sasvim slučajno, pošto je izlaz iz toaletabio odvojen pregradom, ču kraj razgovora konobarakoji ju je usluživao sa kolegom:

„Jebote, kao da nisu Švabe. Ostavila je desetevra napojnice!“ Po naglasku shvati da se radi očoveku iz Bosne, koji je u Evropskoj Uniji zarađivaosvoj gastarbajterski hleb.

„Ipak je ovo Juga“, reče u sebi i ode u kola.Sledi Hrvatska, pa Srbija. Auto je sam po sebi

išao sve brže. Po ulasku u Hrvatsku zaustavi jepatrola policije zbog prekoračewa brzine. Qubazanpolicajac joj na perfektnom nemačkom zatraži doku-menta i obavesti je da je prekoračila brzinu zatrideset kilometara na sat.

„U, ala sam prekoračila! Trideset kilometara nasat, pa šta? Ipak nas oni mrze. J... ih Ante Pavelić“,pomisli posprdno u sebi pružajući mu dokumenta.

„Do Srbije?“, nastavqa policajac na hrvatskompošto je video dokumenta.

„Da“, reče frau Mima gotovo svađalački.„Gospodična“, reče policajac vraćajući doku-

menta, „usporite malo“. Imate dugo da vozite krozHrvatsku, a uslovi puta nisu dobri. Ovaj put neću vamnaplatiti kaznu. Srećan put!“

Uze dokumenta ne verujući svojim očima iušima. Odakle dolazi to se ne bi dogodilo ni podkakvim okolnostima. Ima nešto u tome da smo jedannarod podeqeni verom. Oni su više Juga negoSlovenci. Zahvali se i nastavi put. Pričala bi samužem, ali je on slušao stare narodne pesme. Vide daje zaspao, što joj dobro dođe da promeni muziku.Htela je nešto vedrije, živqe. Snimak Novo-godišweg koncerta Bečke filharmonije. Pravastvar. Valceri, raskoš, dinamika... Dah onoga odakledolazi, iako to nema veze sa Nemačkom, ali je to ipakono što oslikava germanski prostor. Taj izbormuzike za putovawe bio je gotovo ritualan. Slavo-

136


nski Brod je, kao po pravilu, bio mesto gde se mewalamuzika. Od Nemačke do te tačke slušala su se kola,sevdalinke, starogradske, a odatle do Srbije valcerii polke. Kao da su time hteli da kažu kako je wihovdom i tamo i ovamo, što je u stvari bila istina. Bilisu duboko emotivno podeqeni. Kad bi neko liše gov-orio o Nemcima, skakali su u wihovu odbranu, kao ikad bi drugi kritikovali Srbe. Za sebe suzadržavali pravo ocewivawa i jednih i drugih, jer jewihov ugao posmatrawa na te stvari bio neposredan,mada su se uzdržavali od javnog komentarisawa, pa suto radili u tišini dnevne ili spavaće sobe. Čak suizbegavali da o tome govore i pred decom koja suvolele babe i dede, ali je wihova povezanost sa Srbi-jom sa svakom godinom starosti bivala sve mawa imawa, a kad su se zamomčili i zadevojčili ostala jetek tanka nit koja ih je povezivala sa zavičajem iporeklom, ali koja wihovim rođacima u Srbiji nijedavala nadu da ih prikazuju kao samo svoje, već kaorođake iz Nemačke, intimno skoro Nemce.

Brda, planine i ravnice već su odisale poznatimkrajem. Što se bližila granica Srbije, put je biosve zapušteniji, a okolina sa sve više papirnih kesau poqima i one neurednosti od koje pate sve zemqegde zakon nije strog da kažwava aqkavosti svakevrste.

U daqini se nazirala granica. Srbija.„Jedino što ne vaqa kod nas to su ovi neotesani

carinici i policija na granici.Zaklinče se kao da su neko. A nemaju ni grama

mozga ni dana škole. Ovo drugo joj se omaklo, jer nisama nije bila mnogo školovana, ali boravak unajrazvijenijoj zemqi Evrope dao joj je za pravo dasebe malo digne u odnosu na ove smešne državnečinovnike koji glume ne znam šta, a ona zna kako namse zemqa kotira.

„Čuvaju šta? Pa prođe toliko i niko je ne ma-ltretira, a ovi majmuni će tu da me pretresaju i ma-ltretiraju. More, da se ja pitam, svi bi morali prvo

137

Mihailo Lukovi}

da dođu kod Mice u Nemačku na godinu dana obukekako se ponaša prema strankama, pa onda ovde nagranicu.

Hoće u Evropu. E, đavola. Moraš, bato, prvo danaučiš da se ponašaš. Vidi, vidi kako su im propaleboje na kućici. Kod nas bi,... trže se, pa se brzoispravi, ...u Nemačkoj, morali sve to da zategnu. Natreću godinu fasada i šlus. Ako nemaš para, državati ih da i to na kredit, pa gledaj.

Dok je tako razmišqala zagledana u deo granicekoji pripada Srbiji, prolazi bez zaustavqawahrvatsku carinu. Prilazi joj pogranični policajacsa srpskom uniformom, pozdravqa i traži isprave.

„Zar se to ne daje u onoj kućici sa šalterom?“,upita nasmejanog policajca koji na tu zajedqivuprimedbu rasteže još veći osmeh.

„Gospođo, znali smo da vas dosta dolazi zapraznik, pa smo želeli da se osećate prijatnije i dase ne zadržavate na granici. Evo, izlazimo napoqeiako je hladno, ali ako Vam je žeqa da budem ukućici, ja ću sad da odem tamo, pa Vi izvolitepriđite šalteru“, reče policajac ne skidajući osmehsa lica.

„ Ma ne, ne. Svakako je ovo boqe“, gotovo paničnoreče Mica koja nikad ne bi poželela da kvari kom-for. Izvadi pasoše i pruži ih.

„Gospođa Mijojla! Kako lepo i retko srpskoime“, reče policajac i daqe vidno raspoložen.

„Mica!“, odgovori ona uz osmeh, mada mu je u sebiveć nekoliko puta pomenula mater pandursku, glupu,prostu i kakvu već ne. „Mica me zovu prijateqi, apošto ste prijateqski raspoloženi važi i za vas.“

„E pa, gospođa Mico, želim Vam srećan put, alimoram da Vam napomenem da su saobraćani propisikod nas pooštreni pre tri meseca i molim vas da sestrogo pridržavate naznačene signalizacije, jer sukazne drakonske. Hoćemo u Evropsku Uniju, pa seprivikavamo, ali Vama su takve stvari poznate, jerste dugo tamo. Srećno još jednom“, reče i primaknu

138


šaku šapci, kao da salutira, i pođe ka sledećemautomobilu.

Ona nastavi ka carinskoj kontroli koja je skoroi ne pogleda već mahnu rukom da prođe, što je na nekinačin i povredi, jer majmunčina nema iskrenu žequni da poželi dobar dan. Iskreno, možda je i boqetako nego da je cepidlačio.

Srbija! Puna pluća. U tim trenucima uvek jojnaviru suze. Kako i ne bi. Kad odlazi uvek se plašida li je to posledwi put, jer nije više mlada. Jošnisu odlučili gde će da budu sahraweni. Suprug je radda to bude u wegovom selu, a ona u Nemačkoj. Tu su imdeca, pa će ih dostojno otpratiti i posećivati.Iskreno, i grobqa se boqe održavaju.

„Šta kaže mamlaz – pooštreni propisi. Pa,stoko jedna, bilo je vreme! Kad god dođem dva dana senavikavam na poludivqu vožwu. Malo discipline.Nego šta! Mada mu je dobra i ona – drakonske kazne.Možda za vas, sirotiwo, ali za mene sigurno ne. Dahoću, namerno bih pravila prekršaje, ali što bihvam davala novac“, ređaju se misli u wenoj glavi. Nisama nije znala odakle joj ovakav naboj negativneenergije, ali jednostavno to izbija iz we. Seti se dauzme malo čokoladica i bombona i pošto je pepeqaraveć bila puna, otvori prozor i baci omote. Malorazmisli i zakquči da kola moraju da izgledaju ured-na, pa izvadi pepeqaru iz ležišta i prosu kroz pro-zor sav papir iz we. Kad dođe kući kola moraju dabudu besprekorno čista, jer moraju oni da poštujuwihovu Micu. Pogotovu komšije u gradu gde je imalakupqen stan u novogradwi koji je služio samo za ovonekoliko dana boravka. U selu odavno nije noćila,već bi dva ili tri dana kolima „trknula“ do rodite-qa, nasekirala se zbog wihove muke da prežive,ostavila nekih sto, dvesta evra da im ublaži muku ipokaže da je moćna, poklonila nekoliko majica,marama i tati debelu košuqu za zimu, kako bi iseqaci znali da je dolazila Mijojla iz Nemačke. Sabratom je imala druge odnose. Napola u gradu, a napo-

139

Mihailo Lukovi}

la u selu, dok je ona bila u Srbiji stalno bi organi-zovao roštiq i sedeqke. Volela ga je mnogo, ali jeretko vadila novčanik iz torbe. Smatrala je da je onnasledio imawe od oca, pa neka bar plaća sedeqke.Okrenula se i bacila pogled na torbe u kojima su bilipokloni za wegove tek rođene unuke. Nesvesno jepomerila malo volan ulevo i gotovo poskoči u sedi-štu kad je jedan vozač automobila koji je upravo pre-ticao, uočivši weno skretawe, zasvirao vazdušnomsirenom na koju je svesrdno i u panici polegao.

„J... ti mater, prostačino jedna!“, gotovo viknu,ponovo pomerajući vozilo na sredinu trake.

„Šta bi?“, trže se suprug iz sna.„Ona pederčina ispred, mali mu put, j... ga onaj ko

mu dao dozvolu!“, reče u dahu i uočivši da onajispred vrti šakom pokazujući joj kao da je blesava,gotovo instiktivno podiže sredwi prst na šofer-šajbnu.

„Pobogu, Mico, ne mogu da te poznam“, rečesuprug. „Ne sećam se kad si bila toliko prosta“,završi pomirqivo suprug.

„Kako da ne budem, kad sve sam ludak. Da ih pus-tim da me jašu? Malo sutra. Srbinu treba dapokažeš zube da bi te ostavio na miru. I kraj“,završi egzaltirano. Često je znala da ga sažaqeva,jer je bio nekako mlak i svi su ga maltretirali.Roditeqi, brat i sestra, deca, pa i ona kad god jehtela. A on dobrica trpi i ćuti. Samo je jednom bionepomirqiv i to u prodavnici za tričavih pet met-alnih dinara, kada je tvrdio da mu prodavačica nijevratila, a ova da mu ih je dala. Nije pomogla ni wenamolba da pođu, nije hteo da krene sve dok nije došaogazda i dok mu nisu dali wegovih pet dinara. A nijebio stipsa. Voleo je da časti. Samo tad mu se učiniloda ga prodavačica ne poštuje, a ova jadnica je moždamislila da mu je dala, pa ni ona iz principa nijehtela da da pet dinara, iako je to smešna para. Samotad ju je iznenadio i nikad više. Koliko je lakše kadon vozi. Smiren i dobar vozač kakav je bio činio je

140


ovaj put potpuno neosetnim. Ona opet ne može daobuzda svoja osećawa i temperament. I dok je takorazmišqala o svemu pomalo, prošao je put doBeograda. Ne može se reći da je bila posebno vezanaza wega, ali suprug je kao mladić proveo nekolikogodina u wemu i uvek je insistirao da se zadrže neko-liko sati u za wu besmislenim obilascima nekihwemu dragih mesta. Kraj boravka bi uvek bio začiwenšetwom Knez Mihailovom ulicom i svraćawem uneku od poslastičarnica.

„Frau Mima, Her Milan!“, pristojno i sa osme-hom joj se javi čovek koji im je išao u susret.

„Her Johan!“, odgovori ona sva srećna što je iovde, među svojim Srbima, srela nekoga ko joj je malodraži, jer je Jovan, pekar iz Platenharda, prošao sveono što i wih dvoje. Zna on kako je teško biti itamo i ovamo, kako je to kad te ovde odbace oni kojiimaju sigurnu državnu službu i koji te sapotcewivawem gledaju kroz spušteni otvor šalterana kome se sagiweš kao majmun. Ti si taj koji tražišnešto od wih. Ono, istina, nije to wihovo, ali da bidošao do toga moraš da im se obratiš, pa izađe naisto. Otpuštawe, pa biro za zapošqavawe, pa nemaposla, pa ima na mesec dana, pa opet nema. A ti stalnokod wih na šalter, samo što ti ne kažu do kad ćešda im dosađuješ, kao ti to voliš i zezaš se. Paodlazak bez pare u zemqu čiji jezik ne znaš, spremanda radiš sve i svašta samo da zaradiš. Na krajumoraš da priznaš da su tuđi qudi boqi prema tebinego ovi tvoji i ti više nisi siguran šta je tu tvoje,a šta nije, čiji si i da li si nečiji. I ovaj put kojiti donosi i radost i tugu jedno je, jer se viđaš saroditeqima i braćom i sestrama, a drugo jer te tostalno pozleđuje i podseća na to da si odbačen. Govo-rili su da će da promene odnos prema dijaspori, a onase svela na to da te obaveste u šta možeš da ulažešpare – ili u propale firme i preduzeća ili da tibudu u Bundesbanci. Treba da budeš natprirodnopametan da shavtiš šta je boqe.

141

Mihailo Lukovi}

„Kada ste doputovali?“, učtivo se obrati Jovanviše u žeqi da započne i završi razgovor nego štoga je, i pored sve učtivosti, to interesovalo.

„Pre dva sata i već idem“, odgovori Milan i uzsrdačan pozdrav se mimoiđoše. Nikada u ovakvimtrenucima nisu pitali: Do kad ostajete?, jer suznali da je sve to vrlo kratko i nedovoqno da suzbijetugu za onim što su nekad davno izgubili. Prvi danbi se odmarali u stanu, pri čemu bi nesvesno grejawepodešavali na trideset stepeni kako bi dodatnoosetili toplinu svoga doma u Srbiji, iako je on touglavnom bio samo sedam do petnaest dana godišwe.Ovde je dosta južnije, a na jugu je i toplije. Prvi danslave kod wegovih, a drugi kod wenih. Oba putasedeli bi u vrhu stola, odmah do kumova, jer su oni,pored toga što su wihova deca, i neko ko je uspeo ubelom svetu. U ovim seoskim zabitima to mnogimadaje nadu da u svetu može da se uspe, jer kad su onidošli dotle dokle jesu, a isti su kao mi, zašto to nebi mogla i naša deca. Roditeqi oronuli i ostarili,a postava za stolom sve mawa, jer je sve mawe qudi naselu, kao i wihovih vršwaka i to samo pojačava setusvaki put kad dođu. Mijojla uvek kod svojih ode izakuće, kao da razgleda, pa se sita isplače i treba jojskoro pola sata da joj se oči oporave kako se ne bividelo šta je radila. Jedan deo we bi se svaki put kadbi dolazila sve više gubio i gotovo je bila sigurnada je u pravu što traži da je sahrane u Nemačkoj. Nakraju krajeva, ona veruje u zagrobni život, a on nemagranice, pa će se tamo nalaziti sa svojima. To joj nijebilo baš najjasnije, pa je jednom pitala sveštenikakad je dolazio da osvešta vodicu da li je istina dagore ne postoji prostor u ovozemaqskom smislu. On jojje mudro odgovorio kroz pitawe koliko wena dušazauzima prostora i ona nastavi da veruje kako će se gorelako družiti sa svojima bez obzira gde joj je grob.

Sa bratom je bila posebna priča. Volela je oca imajku, ali je wihov život potpuno drugačiji od wenog.On je pratio u školu i čuvao od druge dece. Dočekao ju

142


je u gradu i prve dve godine se brinuo o woj. Uvek jeimao razumevawa za wene probleme. Kad se prvi putzaqubila i rastala sa momkom obasipao je rečimautehe. Kad je povremeno bivalo posla i kad je išla nataj prokleti Biro za zapošqavawe imalo ga je svuda.Tražio je veze. Radio je doktorima po kući majstorskeposlove ne bi li je zaposlili na određeno i uvek sve toćutke. Ne može da greši dušu – i snaha je bila dobra.A kad je htela da se uda prvo se raspitao o mladožewi,iako ju je to malo qutnulo, pa je tek onda rekao da je ion za tu udaju. Svuda i uvek wen dobri brat. U stvari,najviše se radovala ovim danima što je bila u wegovojblizini, u sigurnosti koju nisu mogli da joj pruže niotac ni muž, nego samo on. Pa ni te besmislenezajedničke večere i ručkovi na kojima je insistirao ikoje bi uglavnom i organizovao, kao da su govorili da jeon još uvek čuva i hrani. Ona je tako osećala. Onaj deoduše koji je sa wom u Nemačkoj govorio bi da brattreba to da snosi, jer je nasledio celu očevu imovinu,ali onaj drugi koji je ostao ovde, video je samo bra-tovqevu ruku koja je uvek davala, nešto kao osećajdavno stečene sigurnosti. To je ono za čim je stalnočeznula, više nego za roditeqima i zavičajem, nosta-lgija za sigurnošću koju je izgubila kad se otisla usvet koji ne prašta nemoć. Ali, kao i uvek, sve što jelepo i što razgali traje kratko ili joj se bar takočini. Tek, rastanak je uvek bio bolan. Dolazak za neko-liko meseci drži je da ne bude depresivna. Pakovaweza povratak i pozdravqawe uvek je želela da što preobavi, da iz stawa ispuwenosti nekih žeqa što predođe u život ispuwen teškim i napornim radom.Prosto je želela da preskoči taj deo. Sa druge strane,nije htela da putuje avionom, jer bi tako bila tekobičan poslovan čovek koji iznajmqenim vozilom odaerodroma nastavqa daqe. Ne, želela je da svi videwena raskošna kola, da nosi sve ono što nosi i što uavionu ne bi mogla, jer tamo ograničavaju težinuprtqaga. Iako se muž oporavio, želela je da prvi deoputa vozi ona, jer joj je tako bilo lakše.

143

Mihailo Lukovi}

Već na prvoj raskrsnici, na kojoj je morala dapropusti drugo vozilo, drsko je proletela nečekajući ga. Onaj leže na kočnicu i sirenu, a ona seizbeči, otera ga u materinu seqačku, mahnu rukom inastavi daqe.

„Ženo!“, zabezeknu se muž. „Ko ga šiša. Nemože da sačeka jedanu sekundu, a ide do drugog ćoška.Uostalom, i on to verovatno radi“, odgovori ona. DoBeograda je tri-četiri puta ulazila u probleminsistirajući da je ona u pravu i prosipajući salvuuvreda na one koji su bili naspram we. Negde predulazak na auto-put stadoše da napune gorivo i onasvečano predade mužu volan govoreći kako želi da semalo odmori od ludih Srba. Sela je na suvozačkomesto i skrhana umorom zaspala već posle nekolikokilometara.

Suprug je kod Slavonskog Broda promenio disk iiz radija je potekla lepa narodna muzika. Nisu jeuznemiravali na hrvatskoj i slovenačkoj granici, aprobudila se tek na ulasku u Austriju. Dugo jegledala kroz šofer-šajbnu. Onda se okrenula premamužu i tiho rekla: „Baš me umori ovaj put u Srbiju.Kad bih samo mogla da ne idem. Jedva čekam da dođemokući u naš mir.“ Onda je počela da misli kako bibilo lepo kad bi weni živeli u Nemačkoj. Tad, osimodmora u Španiji, ne bi imala potrebe da putuje bilogde, pa da može da poseti brata, oca, majku kadpoželi. Tada se seti svojih komšija koji žive poredwe i koji sedam godina nisu išli kod roditeqa, a onisu u susednom gradu. Jedan je poslao majci izrazsaučešća za umrlim ocem, jer nije mogao da ide nadrugi kraj Nemačke što zbog posla, što zbog togašto bi ga mnogo koštalo, kako je objasnio wenomsuprugu prilikom susreta u marketu. Strese se od tepomisli. I sama čiwenica da su joj roditeqi jednomnogom u grobu činila je jako nesrećnom. O bratu niježelela ni da razmišqa. Da ona ne ode svojima nasahranu? Osim da padaju sekire sa neba ili da joj, ne

144


daj bože, neka prirodna katastrofa prepreči put. Usvakom drugom slučaju, zna se.

„Vidiš kakav gospodin“, reče mužu pokazujući upravcu automobila koji je drugom, ne videvši ga sasporednog puta, prešao ispred vozila, pri čemu jedigao ruku u znak izviwewa. „U Srbiji bi se skoropotukli, a ovde mahnu rukom i to je sve.“ I stvarno,da nije bilo tog mahawa i znaka o prvenstvu prolazaovo niko ne bi ni registrovao. Ubrzo su stigli kući,izvadili stvari iz kola, istuširali se, neštoprezalogajili i seli ispred televizora na kome jeišao wihov omiqeni kviz. „Kakav raj, kakva tiši-na“, pomisli frau Mima. Dobro je da na zemqi imatako nešto. Istina, ono nekoliko dana pakla kojegodišwe provede tamo odakle je došla, znači joj daiz sebe izbaci sve što je čini napetom, da se seti daje bila i Mica i Mijojla i da na zemqi postoje idruga mesta koja nisu mirna kao ova. Tamo možeš daučestvuješ u opštem ludilu, a ako bi ovde probaolako bi mogao da završiš iza rešetaka. Nemačka jeuređena zemqa. Zar ne?


145


Mihailo Lukovi}

putOpiSi

AtinA iLi O SiMBOLu

Čudan je duhovni miqe koji stvaramo u sebi odrugim qudima, narodima, wihovim državama, pa

i stvarima ili događajima. Šta očekujemo da vidimokad smo u prilici da se susretnemo sa wima?. Da liviziju onoga što nosimo ili nešto drugo?

Pariz – Ajfelova kula. Simbol grada. Nisu to niLuvr ni brojni dvorci, slikarske kolonije, mostovi,gomila bistroa u kojima se čuju zvuci šansone, većlepo složena i upakovana gomila gvožđa koja imaposebnu snagu. Ne sporim wenu vrednost kao simbolanadolazećeg dvadesetog veka, čovekove snage da stvarai gradi novim materijalima kroz nove vizije. Ali, dali je to mesto u kome se krije duh Grada svetlosti?Možda ta kula sa oštrim vrhom kaže da sve što sestvara ide u nebo. Ono je naša mera. Pošto nisamnikad bio u Parizu ne znam kako bih ga doživeo i dali bi za mene taj simbol bio nešto što označavawegov duh.

Simbol Atine je Akropoq. Ovo leto provodim naEviji koja je oko stotinu kilometara udaqena od pre-stonice Grčke, od mesta gde su hodali svi velikaniantike, gde su hrlili svi oni koji su tad neštoznačili. Sećam se uxbenika istorije i filozofije.Hram sa kolonadama u kojem šetaju qudi sa bradamaogrnuti tunikama i na čijim licima nema mimike kaoda se boje da će wom da sruše svu milenijumskuozbiqnost. Zaista, kako su izgledali qudi koji susvetu podarili osnove današwe duhovnosti u skorosvim oblastima. Razudio se poznati svet i sve ga je

149

Mihailo Lukovi}

više. Možda zato ne poznajem dovoqno produhovqenihu čijoj bih senci živeo. Tek poneka rečenica, tekponeki damar pameti i to je sve. Pamćewe koliko zajednu generaciju, čak ni toliko. Vreme stvari, a nevreme duha. U duhovnoj sferi prevlađuju pragmatičarii konsekvencijalisti. Postoji meta-jezik, meta-ovo,meta-ono, ali smešno je razgovarati o metafizici. Toje klasika i prevaziđeno je. U mom duhovnom svetustalno traju dijalozi koji mi govore da to nijeprevaziđeno.

Da li živimo u svetu carstva svrha?Pošto nema cara, nema ni carstva. Jer da ima

cara, morali bismo sa ovim našim savršenim maši-nama da ga vidimo. Zato nam trebaju računari koji ćeda predviđaju sve – koliko ćemo prosečno da pojedemovoća i povrća dnevno, koliko treba da bude obradivepovršine gde će to da se gaji, kolike voćke moraju dabudu, kakav im je genom, treba li da ga mewamo? Akonemamo toliko zemqe, smawićemo broj stanovnikaplanete na ovaj ili onaj način, a možda ćemo danapravimo takve qude koji će mawe da jedu. Da, to jepoenta. Kakvih qudi – dobrih, prgavih, zlih?

Odgovor opet u stilu duha današwice – dobrihza ono za šta nam trebaju.

Ti misliš da su tvoji argumenti jači i kažešzar dobro nije jedno. Zar ga Platon nije omeđio?

Kad smo kod toga, smeše se oni, pa naš kompjuterkaže da je isti gospodin pričao da je dobro da u jednojdržavi treba da bude ratnika, vladara, seqaka,zanatlija... Mi upravo radimo na tome da ih genetskipravimo kao različite.

Kompjuter vam kaže da je „Dobro“ jednako„dobro“ i tu grešite.

Ne, kompjuter nikada ne greši, odgovaraju.Kompjuter vam je zamena za mnogo qudi, ali ne i

za Čoveka. Borim se i to ide u nedogled. U toj svojojborbi sa vremenom u kome živim gradio sam sliku oAkropoqu kao vrhu sveta u kome žive bogovi. On jeiznad. Vrh, a ravan. Ne kao Ajfelova kula koja ide u

150


nebo, nego samo nebo. I jedan Bog među bogovima.Apsolutno Dobro.

Da ne skoknem do tamo gde su se spojili nebo izemqa bilo bi neozbiqno. Biti blizu Atine, a nedodirnuti nebo! Pokraj pulta u hotelu qubaznidomaćin, nasmejan, sa obavezno prisutnim engleskimjezikom koji je moja mora. Supruga zna nemački, ali itu je malo vajde, jer Grci trenutno treba da vraćajuvelike pare Nemačkoj, pa su verovatno naprasno zabo-ravili taj jezik, a i Nemaca jednostavno nema. Istina,wen samouki engleski je taleko boqi od moga, pa jeuspela da sazna za izlet do Akropoqa uz vodiča kojipriča na ruskom jeziku. E, tu dolazi u spas „Ruski carNikolaj“, jer razumem taj jezik. „Elena, zdravstvujte.Očew ploho gavarim pa ruski, no vsjo pawimaju. Spasi-bo.“ Dogovorimo se za četvrtak pre podne u sedam satii petnaest minuta. Rano za polazak kad smo samo stokilometara auto-puta daleko, ali oni postavqajuuslove. Navijemo sat. Odemo po lanč-paket, ali umestowega dobismo pun doručak. Jedemo kao na velikomodmoru u školi, sve trpajući za vrat i navrat-nanoshrlimo ka autobusu. Već je sedam i petnaest. Iz hotelaizlazi stasiti junoša i pita na ruskom da li smo mioni koje čeka za ekskurziju. Uz osmeh nam kaže damožemo u bilo koji deo autobusa. Unutra neki pu-tnici već posedali na svoja mesta. Autobus polakokreće. Dmitrij, kako se zvao vodič, reče da će nam seobratiti čim primi još neke putnike iz druga dvahotela. I kad je to urađeno uze reč i poče... Vidimneobičan mi ruski. Razumem, ali neke stvari ne. Kaoda je žargon. Na kraju izleta saznao sam da je on iz AlmaAte i bi mi jasno. Dakle, Dimitrij je krenuo, a ja sepripremio da prevodim supruzi ruski, kad... Danasidemo... Sutra idemo... Prekosutra.... Agencija Muzeni-dis... EPP bez prestanka! Ne mogu da verujem! Svih stokilometara nijedna konkretna reč o tome šta ćemodanas da vidimo i kakav je plan. Umetnost je pričati ceosat, a ne reći ništa. Pojavquju se obrisi Atine. Ulazi-mo u jednu od arterija grada, kad se umesto tri trake

151

Mihailo Lukovi}

pojavquju četiri u jednom smeru. Milimo. Sve supune. Bože, kako je ovim qudima kad svaki dan iduovako na posao! Ali to je cena života u megapolisu.Fasade nisu ruinirane i stare, nego su jednostavnoposivele od izduvnih gasova. Neobično mi za Grčkukoja kao jedan od simbola ima svetle i uglavnom belefasade i plavo ofarbane prozore. Malo kasnije, kadsmo izlazili iz grada kružnim tokom, vodič nam udaqini pokaza elitne četvrti koje su imale zgrade ikuće sa svetlim fasadama. Pri ulasku u grad sa neko-liko reči nam je izložio plan ekskurije. Akropoq,dva sata, ako budemo slušali wegove instrukcije,zatim obilazak Parlamenta i gledawe kako se mewastraža ispred i kratkotrajni boravak na Trgu Sin-tagma koji je sam centar grada, a zatim individualniobilazak sa šopingom. Kad se saobraćaj malo razre-dio i kad smo prišli samom centru grada, pokazaonam gde su Sintagma i Parlament. „Tamo su vam MekDonalds i glavna ulica za šoping, a malo ispred, saleve strane, Ruska crkva gde ćemo da se nađemo pripolasku. Sad idemo na Akropoq.“ Bio sam zatečen.Mek Donalds je simbol čega? „Tamo su vam farmerke,tamo patike koka-kola.“ Da čovek reče gde ima girosaili suvlakija, a ima ih svuda, pa u redu. Htedoh dakažem da u mom simbolično malom gradu nema Meka ida se zbog toga smatram da dolazim iz zaostale sre-dine, ali shvatih da bi prisutni u autobusu znali dase ismevam wihovoj skorojevštini koja žudi sa svimšto je prozapadno. Ipak su nam oni duhom slični, kaošto su im i šale skoro istovetne. UporediteDomanovića i Gogoqa. Gotovo isti pristup. Da su uautobusu Švabe ili Šveđani oni bi verovatnostvarno pomislili da sam samosvestan da dolazim iznerazvijene sredine. Autobus se pewe uz padinu. Jošuvek ne vidim Akropoq, iako napadno gledam krozprozore i levo i desno. Jedan Rus, mada mi ni pojeziku ni po izgledu ne deluje tako, traži od vodičada vozač ukquči vajrles. Ja zevam ka Akropoqu, a on umobilni telefon. Dobio je šta je tražio. Vodič

152


nešto priča, ali od ovoga što razgovora preko tele-fona, a jako je glasno pričao, gotovo da čujem svakučetvrtu reč. Bile su to instrukcije tipa da se skupi-mo u grupu i da pratimo wegov crveni kačket, jer jevelika gužva. Na Kritu je vodič žena nosilakarakterističan kišobran i mislim da je to boqaideja. Otvaraju se vrata. Pri izlasku iz autobusadočekuje nas vreo vazduh. Bežimo u hlad maslina. Jošuvek ne vidim Akropoq. Kad smo se skupili, kako jerekao, u grupu, krećemo uzbrdo. Asfaltiran put, alevo i desno stare masline sprečavaju da nas vrelinaatinskog asfalta ne osvoji. Ukazuje se monumentalnozdawe. Gužva pri ulazu u kompleks sve je veća. Kao dase ide na stadion pred derbi. Čekamo vodiča da kupiulaznice i da nam ih podeli. Iskreno, malo samuzbuđen. Dmitrij započiwe. Na zdawu su trenutnoradovi na obnovi koji kvare wegovu mističnost i dajumu ovozemaqsku sliku objekta u renovirawu.

Obilazimo ga sa svih strana i slušamoizbrušenu priču koja više govori o wegovom po-znavawu istorije umetnosti i arhitekture nego štonam dočarava duh Atine iz tog perioda. Na samompočetku pokazuje nam brdo naspram, gde je bilaSkupština (Aeropag) koja se sastojala od... Tamo jebilo mesto gde je donošena odluka o ostrakizmu(osuda na progon iz Atine na određeno vreme, što jebila jedna od najtežih kazni). Očekivao sam da kažeda je na tom brdu suđeno građanima Atine, pa i samomSokratu, jer predawe o wemu živi već dve i pohiqade godina. Ono ostrvo tamo je Salamina. Na onombrdu plakao je persijski kraq kad mu je flotaporažena od atinske. Divan podatak, ali očekivaosam nešto drugo. U vreme pre i posle Perikla, onogašto je zidao Partenon, koje se uzima za zlatno dobaAtine, živeli su Sokrat, Platon, Aristotel, nosio-ci onoga što se zove paidea (učewe) starih Grka. Ovajhram, arheološki draguq koji je uobličavao svojimskulpturama i mozaicima Fidija, samo je deo istori-je koji svedoči o jednom narodu koji poklawa pažwu

153

Mihailo Lukovi}

svojoj veri i svom duhovnom miqeu. Ispod samogAkropoqa nalazi se iskopina antičkog pozorišta ukome su se davale predstave za koje je plaćanograđanima Atine da ih gledaju kako bi se kulturnouzdizali. Taj podatak i još jedan da se pri gradwihrama vodilo računa da mu stubovi u perspektiviizgledaju jednako, a oni su u stvari nejednakih dime-nzija, bili su za mene jedini interesantni detaqikoji sam čuo. Dimitrij je pričao tako brzo i sa punodetaqa o Fidijinoj nesuglasici sa Periklom igrađanima Atine, te da je sve urađeno po wegovojzamisli pošto je on garantovao svojim novcima,zašto je anđeo koji je bio u kuli bez krila, kao i omnogim drugim detaqima. Obišli smo i drugegrađevine na Akropoqu. Pokazao nam je na ostatkeonoga što je pravio Pizistrat koji je građanima znaoda kaže da je zabava za onoga ko ima novca (ili unašem žargonu „koliko para, toliko muzike“). Bio jePeriklov prethodnik koji ne pripada demokratskimvladarima. Oko nas su prolazili Japanci, Kinezi,Indijci ili Pakistanci (jedan narod, dve vere, pa ihne razlikujem), Amerikanci, Italijani, drugi Rusi.Armija qudi koja izgleda veličanstveno, ali kojastvara osećaj teskobe i straha da se u toj gužvi nekone okliza i padne niz stene koje su od silnog hodawaglatke skoro kao staklo. Japanci su imali svojeneizostavne fotografske aparate. Posmatrao sam ih.Tihi, skoro neprimetni, osim tri starije gospođekoje su bile damski obučene i koje su među wimaizgledale kao slučajni gosti. Skoro da nisu slušalivodiča. Možda su se individualno pripremali.Setih se svoje japanske Minolte 101 koju mi je nekoukrao devedesetih godina, a koja je mogla da snimidetaqe na objektu koji su u seni. Mogu da mislimkakvi su ovi aparati. Tu su i Kinezi sa majicama iglasnim žagorom, zatim Amerikanci potpunoopušteni i uglavnom sa dosta kilograma viška.Plašio sam se kad sam prolazio pored Indusa i Pak-istanaca da ih svojim dodirom ne oburvam niz stene,

154


jer su jako gracilne građe, a oni kao za inat navalilida prolaze pored mene. Italijani su posebna priča.Tu su se jednostavno osećali kao svoji na svome. Biloje tu i dece iz nekih atinskih škola koja su koristi-la privilegiju bliskosti ovakvog mesta.

Kad je Dmitrij završio, jedna starija gospođapostavqala je čitav niz pitawa koja su ponovovraćala na ono što je on već rekao, ali svi imamosvoje viđewe stvari. Kad je konačo završila, priđohi pitah za Agoru, Akademiju i Licej.

„To vam je otprilike tamo“, pokaza rukom namesto gde je Agora, a približnu lokaciju Akademijeće nam pokazati kad se budemo vraćali kući. Licej jeu prvom veku razorio jedan od rimskih vojskovođa ion je na drugoj strani grada. Toliko o paidei. Niko minije kriv što u svojih šezdeset i nekoliko godinaočekujem da je duhovno blago jednog naroda tamo gde jei wegova istorija. Duhovna snaga Nemačke nije uAdolfovom bunkeru ili kraj Brandenburške kapije,već je rasejana među Nemcima i među qudima širomsveta koji je poštuju. Kant, Hegel, Fihte, Šeling,Mocart, Šopen, samo su deo svetske baštine, pa jetako i u meni jedan deo bezgranične paidee, a istori-ja Grčke zaista su Akropoq i Partenon. To što je zamene Akropoq simbol svega što je Grčko više jeproblem moje sposobnosti da iz wega iznijansiranouzimam ono što daje, a mawe stvar vodiča koji pričaono što je na programu. Koga na kraju zanimaju prob-lemi jednog ili beskonačnog, osim malog broja onihkoji su spremni na put kroz lavirinte misli.Istorija i arheologija su nešto što je bliže svakomčoveku jer on to ima i u svojoj sredini, ali malo nar-oda je u svom duhu gajilo i odgajilo jedan filozofskistav koji preživqava zub vremena. Na kraju, nisamsamo ja izgubio. Možda je više izgubila moja suprugakojoj sam uspeo da prevedem samo neke detaqe. Jer,Dmitrij priča kao navijen, a ja nisam profesionalniprevodilac.

Čim je obilazak završen a mi dobili slobodno155

Mihailo Lukovi}

za naknadno slikawe, supruga i ja odosmo u grad, jernismo hteli da idemo i gledamo smenu straže ispredParlamenta. Jarko sunce Atine već je počelo dapokazuje svoje lice. Seli smo u hlad maslina da seodmorimo, a zatim nastavili ka Sintagmi. Usput smosvratili i kupili nekoliko suvenira. Prolazimopored jedne pešačke zone i nastavqamo nizbrdo.Želim prvo da stignem do Ruske crkve, kako bismoznali da dođemo do we u zakazano vreme okupqawa.Puno qudi. Blizina Akropoqa je kao magnet zastrance. Skrećemo pored ostataka Pizistratovoghrama i prilazimo pešačkoj zoni sa druge strane.Iznenađewe. Poveća grupa policajaca u punoj spremiza razbijawe demonstracija označila je kraj našešetwe, jer kad ovi momci počnu da tuku ne pitajuotkuda si tu, slučajno ili namerno. Vratili smo se upešačku zonu, kupili giros i slatkiše i seli u tihikafić da popijemo kafu. Posmatram qude oko sebe.Kao da sam u svom gradu. Turisti su tu da se opuste, adomaći su ionako opušteni. Do mene, ispod nogujedne mlade Grkiwe, beli labrador. Maza. Ne, nije toRim u kome se odmah postidiš kako si obučen, jerkako god da si obučen oni su elegantniji od tebe.Uvek su korak ispred. I umeju to da nose. Jedan detaqi dovoqno, makar to bio i detaq u frizuri. Oni to nestavqaju do znawa. To je deo wihove kulture. Grci suopušteni i bez mnogo šika. Dok smo se znojili, jeligiros, simit i kolače, pa popili jednu i drugu kafu,prošlo je slobodno vreme i mi odosmo na označenomesto gde uđosmo u autobus i pođosmo u hotel.

Videsmo Olimpijsko selo, elitne zone grada inastavismo kružnim putem natrag. Jedna dama, koja jeverovatno nekada bila socrealistički provokator,postavqa pitawe vodiču o socijalnoj politiciGrčke. Vodič se raspeva. Istim žarom kao i naAkropoqu odgovarao je na pitawe. Priča, priča,brzo, brže, sa hiqadu detaqa. Supruga me pita gde seon gasi. Meni interesantno da slušam, jer u toj igri„naši vaše nadigraše“ socijalna slike Grčke

156


ispade boqa od one u Rusiji, jer zvanična Atinaposledwih godina živi na privilegijama lako uzetognovca od EU, pa je mnogo proširila socijalnadavawa. Sećam se jedne slike početkom osamdesetihkad sam sticajem okolnosti sa nekim društvom bio ujednom hotelu u Beogradu, gde je istovremeno bioskup studenata iz Grčke. Dvoje mladih nisu imalimesto, pa smo ih primili za naš sto. Interesovalome je zašto studiraju u Beogradu. Odgovoriše da je tozbog novca, jer je ovde mnogo jeftinije. Tad se uGrčkoj drugačije gledalo na socijalna davawa. URusiji je išao obrnut proces. Zatim je dama sa prvogmesta počela da postavqa infantilna pitawa. Pademi na pamet jedan detaq. Pre desetak godina bilo jenezamislivo da Rusi po povratku iz šopinga ne nosepo nekoliko kesa, a sada bi majka i ćerka nosile dve.Gotovo da ništa nisu kupovali. Ova misao kao dapriziva sledeću asocijaciju. U hotelu je bilo Fran-cuza. Zašto bi neko ko ima Azurnu obalu dolazio ustari hotel na Eviji? Samouvereni i glasni su, kaoda ne mogu da pričaju tiho i pristojno neuznemiravajući druge. Rusi tihi, odeveni kao da suizašli iz butika šezdesetih godina prošlog veka.Deca su im slatka i prosto imam žequ da ih mazim.Ne skupqaju se u gomile kao Rumuni. A ovi kad susami ćute i gledaju ispod oka, a čim su u gomilipokušavaju da se nadjačaju snagom argumenata i glasa.Grci standardno. Dolaze vikendom i jako su bučni.Volim da gledam qude okolo dok se kupam. Na nekihdeset koraka od bazena podijum na kome animatoriodrađuju svoj zabavni program. Oni koji to radeponekad preteraju, ali ipak održavaju vedroraspoložewe. Jedna od fora je da neko na kraju nekepesme, koja je uglavnom na franscuskom jeziku, kaženeki pojam koji svi prihvataju i skandiraju. Gledam iposmatram kako ta grupa sa različitih krajeva svetauživa u družewu. Žao mi je što nema naših. Zapra-vo sam video samo troja kola sa srpskim registracija-ma. Sećam se da su u jednom momentu troje iz grupe za

157

Mihailo Lukovi}

animaciju pritrčali dvojici momaka koji sa dvedevojke leže na ležaqkama i podigli ih. Oni, poputbildera u pokušaju, sa izgledom lica nekoga ko jepretrpeo potres mozga, kreću ka podijumu. Traže odwih posledwi pojam. Oni dižu ruke uvis kao daprizivaju božanstvo i počiwu. Čujem srpski jezik.„Katastrofa!“. Ceo podijum skandira „Katastrofa,katastrofa, katastrofa!“ Vidim samo deo wihoveglave koji je podšišan na nulu i nekoliko ožiqakakoji svedoče o wihovoj prirodi. Zagwurih glavu kakone bih slušao, ali i kroz vodu dopire „Katastrofa!“.Izgleda mi da je to jedino što možemo da izvezemosvetu, jer upravo u woj obilujemo u posledwe tridecenije.

Dmitrij ispraća jednu grupu, pa drugu i na krajunas ostavqa pred našim hotelom. Lepo proveden dani pored pomalo izneverenih očekivawa.


158


HOtEL u BOgAtiĆu

Evo me ponovo pred tom slikom. Hotel u Bogatiću,ja sa flašom crnog vina, a naspram mene zid.

Dođeš u duboku provinciju gde su poqa nadomakušorene ulice, a ptice u takvom broju da nadjačavajubuku automobila i vidiš nešto veličanstveno. Prenekoliko godina, malo iz znatižeqe, a malo ponagovoru, prilikom jednog boravka u Beogradu odemna izložbu slika Milića od Mačve. Izrazito neta-lentovan za slikarstvo nisam očekivao mnogo, ali nakraju sam izašao zadovoqan. Sadržaj slika je pun si-mbolike i boja wihovu kompoziciju ne mogu darazumem, ali ipak imam osećaj duhovne punoće. Poslete izložbe postavio sam sebi pitawe šta je to što jena mene ostavilo takav utisak. Pošto odgovor napitawe nije bio lak, a moje interesovawe za slika-rstvo kratkog daha, sve je ostalo samo na pitawu.

Čergareći kao sportski lekar, prvi put sam se preosam godina obreo u Bogatiću. Država u rasulu. Siro-maštvo na svakom koraku, a onda u jedno prohladno večekasne jeseni, razbijajući maglu znatižeqom, uđeš uhotel koji je neko nestvarno spušten usred seoskeravnice. Blizina Drine i granice sa Republikom Srp-skom, lavina švercerskih kanala na srpskom putusvile, napravila je jedno bogato opremqeno zdawe. Uwemu je sve nabavqeno iz inostranstva, a bogatstvoupotpuwuje izuzetno kvalitetan izbor jela i pića. Itada se prvi put u moj život ušuwala ona. Te večeri,koje ukradem od svakodnevne privatne prakse i daleko

159

Mihailo Lukovi}

od telefona, koristim da se uz veseo razgovor iponeku čašu vina što više opustim. Tako je bilo itada. Promrzli, odmah po dolasku u hotel popili smonekoliko aperitiva i započeli sportske priče – koje kada i gde dao ovakav ili onakav gol, ko je i gde odi-grao utakmicu života, tek poneku rečenicu punustrepwe o sutrašwoj podeli fudbalskog megdana…Nedugo potom prešli smo u salu za ručavawe. Nismose odmah upoznali. Prvo sam i daqe pričaopređašwu priču, a onda sam pri kraju večere baciopogled na zid sa suprotne strane. U senci i pod tihomsvetlošću prvo sam video leteće balvane neštosvetlije boje. Pomislio sam da se radi o neuspelojimitaciji Milića od Mačve, o jednom tek amaterskinamalanom muralu koji je imao veće pretenzije negošto zaslužuje. Očekivao sam i sviwu sa krilima, alisam to ostavio za sutra kada mi glavu oslobodelikovi iz priča iskrivqeni u alkoholu. Na ručaksam sutradan došao pun treme zbog utakmice koja seigrala za nekoliko sati. Na sliku sam i zaboravio.Moj drug fizioterapeut, koji je sedeo pored mene,pitao me je da li znam ko je autor slike na zidu. Rekohmu da je Milić od Mačve i nasmejah se u sebi. Pitaome je odakle znam i znam li koliko je procewena. Sadsam ja mislio da se on šali. Po prirodi znatižeqan,već sinoć se raspitao o wenom istorijatu. Davno, dokje još bio stari hotel, u znak privrženosti svomemestu, Milić je na jednom zidu nacrtao sliku dime-nzija tri sa šest metara, punu simbolike vezane zawegovo viđewe Srbije i kraja u kome je živeo. Odis-ala je duhom kao i sve one koje sam video na izložbi.Nisam bio svestan koliko me je osvojila. Zašto? Neznam, ali sam i tada i svih narednih sedam puta dovečeras, kada joj se kroz priču obraćam, sedeo uvektako da bih mogao da je vidim.

Kada je rušen stari hotel i pravqen novi,ostavqen je samo taj zid koji je uklopqen u noviobjekat. Verovatno je tada desno i dole malooštećena, ali ne toliko da bi joj to umawilo lepotu,

160


a dovoqno da uđe u istoriju kao nešto što je davnonapravqeno i što nije ovovremensko. Gore letećibalvani i milo nebo, u sredini pejzaži kakvi senajčešće vide u Srbiji i u dnu, sa strane, devojkediskretno odvojene od pejzaža, a ipak wegov sastavnideo (verovatno spojeni odećom kakva se nikada nijenosila, a koja je u našim mislima značila Srbiju kojaje do pre sto godina imala obolele od velikih bogi-wa, dizenterije, Srbiju gde su svi spavali u jednojmaloj prostoriji, a ceo dan provodili napoqu, Srbijuu kojih je jedva nešto malo imućnijih seqaka imalokovčege u kojima je držalo odeću). Devojke su zajedno,okrenute jedne drugima. Kasnije sam saznao da su toćerke i rođake Milića od Mačve. I posle tolikogodina družewa nisam se setio da pogledam šta toone rade. Šta im je u rukama? Jednostavno, video samlica puna qubavi i širine da je prihvate i daju, licadevojaka koje se međusobno vole. Tek se krajičkom okanazire da odeća govori o wihovom poreklu iz našegnaroda. Možda nesvesno, a možda i iz slikarevogsebičluka, nastala su lica koja zrače duhom qubavi imeđusobne tolerancije. Sve devojke u Srbiji su milei tolerantne. Da li je to poruka? Kakva razlika uodnosu na divqačne i surove slike hajduka i narodnihjunaka! U svakoj su zapravo blagost i milosrđe nepo-znate i neimenovane koja leči junake posle Kosovskogboja, sa istoimenog platna Uroša Predića.

A balvani su posebna priča. Oni ne lebde nanebu, oni slobodno lete u prostranstvo u koje nikadaneće stići. Lete i plaše, lete i greju. Stablo jeponosno. Visoko. Uvek nas nadmašava i uvek je vrhvisoko iznad nas. Retko gledamo u krošwe kada jekišovito. Wih milujemo pogledom kada je nebovedro, prostrano, i zato stabla uvek idu u beskraj.Samo kod wega se prostiru horizontalno, jer on želida kaže da je sve wegovo u znaku tih stabala. CelaMačva je, iako plodna ravnica, ispresecana šumarci-ma. Drinom su za nama iz naših korena dolazila sta-


Mihailo Lukovi}

bla da nas podsete odakle smo potekli. Stabla su od\urđevdana do Mitrovdana krila našu istoriju. Stoi stolica, vatra u zajedničkoj izbi, rakija koja sepeče, krov na kući, sve je to drvo, sve je to Srbija. Amožda je hteo da svom zavičaju napravi krov nadglavom, pa da istovremeno bude i krova i neba, daSrbi za lepog vremena imaju nad glavom nebo, a akoono izneveri da imaju pod šta da se sakriju. Čuo sami neka konobarska nagvaždawa da je on stablima hteoda kaže kako je tuđina prokleta. Ma kolikorazmišqao o tome nisam mogao da nađem logičnoobjašwewe zašto bi ona nekoga asocirala na tuđinui zašto bi nam nebo bilo tuđe. To je isto kao kad bihkazao da je vrabac tuđa a ne naša ptica. Na kraju,slikar je nacrtao to što je nacrtao, a ako gapogrešno shvatim krivica je obostrana. Ne, krivicanije do crnog vina. Ono me oslobađa okoline i vezujeza sliku.

Milića od Mačve video sam uživo samo jednom ito sasvim slučajno u Čačku. Izlazio je iz dvorištajedne kuće u susedstvu i da se ne radi o mirnom krajui wegovoj prepoznatqivoj odeći, verovatno ga ne bihprimetio. Vaspitavan da se trudim da uvek radimnajboqe što mogu, a da se pritom ne odvajam od sre-dine ni izgledom ni ponašawem, svako ekstravaga-ntno odevawe odmah bih u sebi proglasio nekore-ktnim i vlasnika obeležio tim žigom. A on je izdvorišta izlazio tako nevino nasmejan, sa očimakoje su plivale u ozarju, da sam pomislio kako je nekomoj i kako se meni obraća. Tih dana bio je gost naSaboru frulaša u Prislonici. Taj duhovni dodir mije omogućio da shvatim da je onaj koji je pravio todelo delimično i moj savremenik i da nosi deo duhaiz vremena u kome sam i ja živeo.

Između balvana na nebu koji su u gorwem levomi devojaka koje su u dowem desnom uglu, prostire seSrbija. Kao da je hteo da kaže da ona počiva na nevi-noj qubavi i jakim korenima koji se dižu u nebo.

Boje su nešto što me je odvojilo od slike.162


Spadam u grupu qudi koja može da nabroji nekolikoosnovnih boja. Crveno mi je i nešto što žena kažeda je qubičasto, a žuto ono za šta žena kaže da jeoranž. Do sada su samo dve ostavile na mene utisak daih zapamtim, a to su jedna prelepo otvorenoplava,nestvarna i jedna bela i prozirna poput čistih belihoblaka, isto tako nestvarna. Obe sam video prilikomnarkoze pri operaciji dok sam bio dete. Zurio sam usliku, a u glavi sam osećao miris cvetne livade umaju. Takav miris može da se doživi samo u nedirnu-toj prirodi i kada čovek ima zdravo čulo mirisa.Godine su donele hronično oštećewe nosne slu-zokože, a izduvni gasovi pokrili miris trave i liva-da iz moga detiwstva. Petrovac ili bela rada mi-riše na jedan, qubičica na drugi, a zumbul na nekitreći način. I trava miriše na svoj način. Čudnimputevima mozga jedan opažaj podsetio me je na drugi,davno doživqeni. Kao dete voleo sam da uberemmajci buket prvog prolećnog cveća. Osećao sam da jeto raduje, a wena radost bila je i moja. Pa miris tekuzorane zemqe, sena, žetve ili pšenice koja sesuši, jeseni i lišća koje opada. Vidim sebe kakočekam dašak vetra i plod lipe koji pada u viduhelikoptera. Jurim za wim i hvatam ga. Nevina dečijaigra u očekivawu zime. Pa grabuqawe opalog lišćakoje miriše na vlagu i dim od buduće vatre. Najpreopada lišće topole. Ono ponekad, poput bagrema,počiwe da žuti i u avgustu. Dudov list opada za jednuili dve vetrovite noći posle prve slane. Lipa pružanajdužu zabavu. A proleće! Po brdima ucvetalivoćwaci izgledaju poput neveste – svi u belom. Takose u mom sećawu smewuju proleće i jesen, rađawe iumirawe.

Još jedan gutqaj vina i u mojoj glavi naviresećawe. Maturantska ekskurzija. Firenca. GalerijaUfici. Rim i Sikstinska Kapela. Neverovatan skladi nestvarno lepe slike. Da li se sećam neke od wih?Da. Pa mnoge sam viđao i na televiziji. Da li mepodsećaju na nešto zbog čega bih ih zapamtio?

163

Mihailo Lukovi}

Možda na to posledwe družewe generacije. Ali,pored tih slika u sećawu mi je i ozbiqni Švabavozač, vođa puta Radiša Žmigavac, Bija koji tražina karti Rima ulicu Senso uniko (jedan smer). Ipak,jači su neki drugi utisci koji su na mene ostavila taremek-dela.

Poredim li ja nešto što se ne može uporediti?Ne. Samo želim da kažem sebi: „Mihailo, stariš.“Mnogo toga je sačuvano u pamćewu, tako da jedanopažaj priziva neke davne događaje utisnute u dušuna potpuno drugi način.

A Milić od Mačve, zemqak, čovek sa divnimosmehom, krio je u sebi slično vreme kao i ja, isteboje, mirise, qubavi, qude. Kasno je, dragi zemqače,i vino polako počiwe da obara. Oprosti što se nesećam detaqa sa središweg dela slike, jer su mevečeras omele boje i mirisi moga detiwstva izavičaja. U Rimu sam bio dva puta i uvek sam bacaonovčić u Fontanu di Trevi u nadi da ću ga ponovovideti. U ovom hotelu, uvek kada vidim tvoju sliku,znam da ću ponovo doći, jer nikad ne stignem da jevidim do kraja. Počivaj u miru.

U Bogatiću 10. 12. 2001. godine

P.S. – Sedam puta sam u Bogatiću bio saBorcem, a ovaj put sa Remontom. Sutradan smo izgu-bili od Radničkog Stobeks sa 2-0. Sećawe samnapisao kod kuće dva dana kasnije.

164


SLiKA uLicE u SARiMSAKLiju

Leto je počelo rano. Dugi junski dani nagove-štavali su ono što će da sledi. Juli i avgust ofa-

rbali su travu i lišće u skoro žuto. Kiše nema panema. Polazeći u septembru na odmor nisam juriosunce, već opuštenost i bežawe od svakodnevnihobaveza. Više nisam primećivao silinu sunca septe-mbarskih dana. Nisam se ni sklawao u podne kakomnogi rade, već sam ceo dan provodio kraj bazena ilikraj mora. Turska. Ranije egzotična destinacija, danasnešto kao nekad Crna Gora ili Hrvatska. To poslepodne došli smo nešto ranije u sobu koja je bila načetvrtom spratu. Imala je divan pogled na more i najednu široku, pomalo nesređenu ulicu sa čije je levestrane, gledano od hotela ka centru grada, bilo neštonalik trotoaru. Nisu se trudili ni da ga pred sezonu,kako to često biva kod nas na Balkanu, malo zategnu,popune rupe, delimično okrpe i prekriju pukotine.Ali je zato trotoar sa desne strane bio širok ipretvoren u šetalište. Mozaik od behaton kockicasasvim ga je lepo obogatio i pretvorio u lepo šeta-lište. Sa okolnog brda bi ka moru svako veče duvaoblagi povetarac i onemogućavao da vlažan vazduh sapučine učini šetwu neprijatnom. Iako temperaturauveče nije padala ispod dvadeset stepeni (neretko jehitala i ka tridesetom podeoku), bilo je prijatno.

Istuširao sam se i prišao prozoru. Dok sam biodete gotovo sve ulice koje su smatrane sređenimimale su kocku. Neke čak i relativno blizu centruimale su tursku kaldrmu, a veliki broj, pogotovu

165

Mihailo Lukovi}

onih na periferiji, bio je samo pošqunčen. Na wimase dizao oblak prašine kada bi leti prošao automo-bil ili bi sve fasade bile isprskane kada bi padalakiša. Deca su išla bosa. Potom se u gradove polakodovlačio asfalt. Najpre su rađene glavne ulice, azatim i sporedne. Izgubili su se makadam i turskakaldrma, a kocke na mnogim mestima nisu vađene negosu samo zalivane slojevima asfalta. Uvek sam sepitao zašto su slagane lučno u nekoliko redova.Sećam se kako su postavqane. Sve se radilo ručno.Poznavao sam dva brata Markovića iz našeg mestakoji su u tom poslu bili na ceni. Skoro do polovinezime bili su preplanuli. Bilo nam je i te kakoznačajno da tokom leta što više pocrnimo, a wihdvojica su bili nedostižni i kad ti neko kaže da sipocrneo kao Markovići, znači da si te godine zaistaimao zavidnu boju. Jedan od wih dvojice imao jeoštećen sluh. Zvali smo ga Pato, jer je, kad bi neštohteo da priča uvek govorio: „Pata, pata, pata.“ Wegovbrat bi to prevodio i mi smo znali šta to znači.Voleo je svu decu i često bi ih, pošto je bio jak,dizao uvis i bacao, a nama je to bilo interesantno. Titrenuci igre su, pošto je morao da radi, bili retki.Sad gledam ulicu popločanu kockom. Da, na perifer-iji je ~česta. U svom gorwem kraju koji se ne vidi saprozora, jer ulica blago skreće udesno, doseže dosamog centra i u tom delu je asfaltirana. Lučnimozaik slagawa razaznaje se sa prozora. Opet se pitamzašto ih tako ređaju. Verovatno iz praktičnih razlo-ga jer se tako teže mogu poremetiti, ali još uvek neznam zašto ih ne slažu u krug ili u nekoj drugojgeometrijskoj figuri. Ma neka o tome misle oni kojiprojektuju, oni znaju razlog, ja jednostavno uživam dapitam samog sebe i ne interesuje me odgovor. Želim dačujem svoje misli kao kad sam bio dete. Ove današweimaju svoju težinu i često saznawa koja mogu bitigorka i teška. A dečija? Nevina qubopitqivost.Neposredno ispod prozora sa koga gledam nalazi sekrov susedne zgrade koji zaklawa pogled na ulicu od

166


samog hotela. Jedan biciklista ušao mi je u vidokrug.Vozio je levom stranom ulice, premeštajući težištesa jednog boka na drugi. Bos i u treger majici, u šorcuskoro do kolena, raščupan. Mili. Jedan ker izronio jeiz susednog dvorišta i počeo da kidiše na wega. Onnešto viče i otresa levom nogom, a ovaj ne popušta.Na kraju biciklista prekide vožwu, siđe, ščepakamenčić koji je našao na putu i baci ga na psa. Ovajse malo zbuni, a kad je video da čovek uzima kamen, čimje biciklista stao, poče da beži u sopstvenodvorište što je brže mogao. Posle nekoliko korakabiciklista sede na dvotočkaš i istim usporenim te-mpom nastavi daqe, da bi odmah zatim skrenuo u prvulevu uličicu. Sa te strane ulice, skoro do polovinevidnog poqa, sem poneke male privatne kuće i jednogparka sa spravama za vežbawe i rehabilitaciju, goto-vo i da nema ništa. Kraj jedne od wih domaćin je uzeograbuqe u ruke. Mislio sam da, s obzirom da je svesagorelo, neće imati šta da pograbuqa. Ali, prevariosam se. Bila je to pristojna gomila. Pogled mi je nadesnu stranu ulice odvukla jedna mačka koja je zauzelalovačku pozu i čekala neku pticu. Pošto su pticebile na nižim granama, ona se popela na ogradu iprimirila. Čeka. Utom naiđe jedan automobil upravcu centra, ptice odlepršaše sa grane, a mačkajoš dva-tri trenutka osta u toj pozi, pa pokuwenoskoči sa ograde i nastavi daqe. Da je saobraćaj gušći,verovatno ne bih tako dugo čuo zvuk automobila koji jeodmicao, ali kad se on izgubi iza desne krivine,pogled mi se zadrža na levoj strani ulice na žicamakojima je proticala struja, a koja su zbog vrućine bileopuštene. Malo jato lasta počelo je da ih osvaja. Graja.Cvrkuću. Neke se lagano quqaju pokušavajući daodrže ravnotežu, a neke lete okolo i jure plen.Prethodne godine, baš u ovo vreme, bio sam u Tunisu,kad me je jedno predvečerje prodoran cvrkut naterao daizađem na terasu. Stotine lastavica stajale su napotkrovqu hotela, obližwem drveću, žicama. Skoroda je sve bilo crno, žuto i belo. Nisam nikada video

167

Mihailo Lukovi}

toliki broj ptica na jednom mestu, a onda sam odqubaznih domaćina saznao da su one upravo došle nazimovawe. Ne znam da li je i u Turskoj to slučaj i dali je tu toliko toplo da one ostaju tokom zime ili seradi o usputnoj stanici. Tek, one su razbijaleučmalost ulice. Uživao sam da ih gledam. Pratećijednu lastavicu u letu, spustih pogled ka trotoaru saleve strane ulice. Tamo je bila tezga pokrivenašatorskim krilom. Na woj okačeno nekoliko vezaqute papričice da se suši. Kod vlasnika smo svakoveče kupovali vodu za piće, jer je znao pomalo našjezik, a i majka mu je poreklom iz Novog Pazara.„Dobar većer. ’Oćeš jedan ili dva? Studen flaša.“Na pitawe ima li mušterija odgovorio mi je pokre-tom ruke, pri čemu je pokazao kako je na gajbamapoređano skoro sve povrće koje nije prodato prethod-nih dana i koje je, pošto ga je isekao na mawe komade,ostavio da se suši na suncu. Dok gledam sa prozoravidim ga kao figuru iz profila. Izdužen torzo ibrkovi koji, iako su sedi i jedva vidqivi, jasnoističu gorwu usnu čak i na ovu daqinu. Sedi nastolici i gleda ispred sebe. Napravi lewi pokretrukom u kojoj mu se nalazi muholovka i opet sede.Bože, o čemu misle qudi kojima je život tako surovda ga svede na borbu za goli opstanak? Verovatno ohrani. Možda misli kako ima supermarket sa svojomrobom, a možda je u detiwstvu, slobodan i u igri. Idok sam tako sebi postavqao besmislena pitawa, pre-bacih pogled na desni trotoar. Jedan umoran čovek,bar tako se činilo, obučen kao da je deset stepeniniže, u cipelama, dugačkim pantalonama i košuqisa dugim rukavima, pokušava da ukuca broj na mobil-nom telefonu, dok mu je u drugoj ruci kesa sa hlebom.Čim je uspostavio vezu, nastavio je da hoda u pravcucentra. Žučno je raspravqao i gestikulirao rukamakao da ga onaj sa druge strane telefona vidi, a pritomje kesa sa hlebom letela napred-nazad, gore-dole.Prešao je jednu široku ulicu koja se odvaja desno ivodi na plažu. Nije mi jasno zbog čega je ona toliko

168


široka premda je sporedna, a još je i asfaltirana,iako je glavna ulica popločana kockom. Pogled mi sawega pređe na lijander koji je cvetao. Odavde iz sobecvet je izgledao prelepo. Crven, izdašan. Naravno daznam da je počeo malo da vene, jer sam ga, pošto volimcveće, odavno uočio. Ali odavde, sa prozora hotela,ne vidi se diskretna žuta nijansa, već izgleda svežei moćno. Možda tome doprinosi i tamnozeleno lišćebiqke. Na lijander se nastavqa nekoliko nižih poma-lo zakržqalih borova i jedno veliko crnogoričnodrvo za koje ne znam kako se zove. Toliko je ogromno dadominira. Kao kraj moje Morave kad se poneka topolaotme kontroli pa se toliko raskrošwa da zauzmehladom skoro ceo ar. Stoji sa desne strane ulice idrži ravnotežu hotelima sa leve strane. Iznad wegase proteže pejzaž ka moru i dugačkoj i širokoj plažipunoj suncobrana. Jedna stvar mi se nikako nije ukla-pala. Svi pomorski gradovi u koje bih ranije išaoimali su uske ulice usmerene ka rivi, a ovde one kojese protežu i u širinu i u dužinu imaju svoju logikukoja u sebi ne sadrži vodu kao zajednički imeniteq.Pa čak i Beograd koji nije pomorski grad ima ulicekoje su nabijene i usmerene ka Savi. Pa Herceg Novi,Budva, Ulciw, Zadar... I u našem kraju, gde nemavelike vode, ulice imaju svoju logiku zrakastogširewa od centra. Ovde nisam video neku prisnuvezu između qudi i mora. Možda su neki zbog prirodeposla okrenuti pučini, ali najveći broj wih je utrgovini, zanatima, a more je eto tu dato od Boga, paneka ga. Iz centra grada u vidokrug mi ulazi jedanautomobil od čijih farova su se odbili sunčevizraci i za trenutak mi zablesnuli pogled. Dok samoporavqao oči od obnevidelosti, on je već skrenuo ubočnu ulicu. A baš sam navijao da prođe jedan auto-mobil od centra pored hotela. Stvar je popravilajedna kowska zaprega. Fijaker vozi dvoje mladih kojikao uživaju u vožwi, a ruke su im toliko nemirne, dasam bio sigu-ran kako ništa sa strane nisu videli,do samo sebe. Dodirom su prenosili svoja osećawa.

169

Mihailo Lukovi}

Kočijaš ne požuruje riđana okićenog. On polako,nogu pred nogu, kao da navija da mušterije što dužeuživaju dok ih on vozi. Karakterističan pokretrepom govori o prisustvu muva, ali doprinosi wegov-oj gracioznosti. Mladi su, pa i ja koji sam za dve gen-eracije ispred wih, kad se vozim sa suprugom u koli-ma volim da je dodirujem, istina ne ovako strasno,ali svakako nežno.

Da nije mora na vidiku rekao bih da je ovo jedanod prizora ulice pritisnute kasnim letwim suncemnegde u nekoj varošici u Srbiji. Ona se protežeonako tromo kao da negde lagano odlazi. Po koji pro-laznik, neko poslom zatečen i sve bez žurbe. Tražise hlad kafanskih bašta, tremova, hlad zamračenihsoba i spas otvorenih vrata i prozora. I ćuti se uiščekivawu da sve prođe. Ne gunđa se toliko navrućinu, jer svi znaju kako ćemo rado o woj pričatikad mraz i sneg okuju te iste ulice. Na prozorodnekuda dolete muva i poče da se šeta po oknu. Bezžurbe. Zastaje, umiva nožice, otresa krilca i na-stavqa daqe. Posmatram je. Zamahnem rukom ne bihli je oterao. Ona nakratko zazuja, odmače se, pa seopet vrati. Ponovio sam dva puta isti pokret rukom,a ona kao da tera inat, oba puta zazuja, malo se odmačei vrati. Pametniji popušta, pomislih, i navukohzavesu. Onda se nasmejah samom sebi što svoju pametmerim sa pameću jedne muve, ali kad je čovek naodmoru tu su snage izjednačene, mada sam ja ipak malopametniji.


170


ni SvE tugE niSu iStE

nijE nAŠ

Probudila se ranije nego inače. Kao da je nekaviša sila odredila taj čas. Osetila je uzne-

mirewe i prvo što je zaželela jeste da čuje oca.Starac nije hteo da živi kod we, jer nije želeo dabude na teretu. Nije razumeo kako je taj wegov stavopterećujući za ćerku. Ona je tako, razapeta izmeđudece, kuće, oca i wegove kuće, imala mnogo višeobaveza. On je stanovao dva kvarta niže. U posledwatri meseca bio je sve slabiji. Jedva je odlazio do pro-davnice, a i tad bi kupovao samo najpotrebnije, jer sateškim kesama nije mogao da savlada dva spratakoliko je bilo do wegovog stana. Žena mu je, nawegovu veliku žalost, posle pedeset dve godinezajedničkog života umrla od raka, za wega svejednokoga, jer ju je izgubio zauvek. Imali su skladan brakispuwen obostranom qubavqu. Sve se odigralo brzokao u nekom filmu. Deset meseci i gotovo. Kad jeostao sam u stanu i kad je melodiju tišine razbijalosamo kucawe sata, a povremeno i neprijatno brundawefrižidera, seo bi za sto, nalaktio glavu na ruke itiho, tiho plakao. Suze je brisao samo kad je hteo daustane i nastavi samački život. Televiziju je retkogledao jer mu je vid znatno oslabio, pa je saspeo samona čitawe kwiga pre podne i slušawe radija.Neretko bi ćerki prepričavao emisije koje je slušaouz obaveznu konstataciju da nismo svesni kolikolepih emisija ima na tom zapostavqenom mediju.Sluh ga je, srećom, služio. Trudio se da živi tako da

173

Mihailo Lukovi}

se ne zapusti, ne zbog sebe, nego zbog ćerke i weneporodice. Jedino su mu unuci izazivali osmeh nalicu. Nije hteo da vide kako pati niti da im neko oddrugova kaže da povedu više računa o svom dedi. Aiskreno govoreći, vrlo retko ih je viđao. Deca suišla svojim poslom, pa i kad su imali slobodnog vre-mena radije bi ga provodili sa vršwacima sedeći naćošku i pričajući svoje priče. Nije im zamerao, a izašto bi. Neka deca žive svoj život. Viđali bi sekad bi umesto majke došli da odu u bakalnicu ili mudonesu gotov ručak. Zet mu je bio dalek po načinurešavawa stvari u životu, ali je bio korektan premawemu i wegovoj ćerki, pa je on stvari prihvatiotakve kakve jesu. Bio je srećan što je wegova qubi-mica imala vremena za wega, pa čak i da ništa drugonije uradila, samo što je u wegovoj blizini. Davalamu je sigurnost jer ga je snaga izdavala. Posledwihdana retko je ustajao iz kreveta. I redovno brijawe jepolako počelo da izostaje. Hrana mu se, kako on kaže,„odbila“. Uzeo bi kašiku-dve i to bi bio ceo obrok.Voda mu se stalno tražila, iako nije imao šećer. Toveče zaspao je nešto ranije zbog malaksalosti kojamu je zahvatila sve mišiće. Pre nego što će utonutiu san javio se svojoj qubimici i vedro joj, koliko jemogao u tom trenutku, rekao da se dobro oseća. U ži-votu je nije lagao, ali je tada jednostavno imao potre-bu za tim. Po boji glasa je prepoznala da on baš inije u najboqem stawu, pa ga je nekoliko puta tokomrazgovora upitala da li je stvarno tako dobro kaošto priča, a on bi stalno davao potvrdan odgovor.

Zaspala je kasno, tako da joj je rano buđewe biloiznenađewe. Ali uznemirewe koje je osećala nate-ralo ju je da se čuje sa ocem. Posledwim atomimasnage podigao je ruku i prislonio slušalicu uhu.Jedva čujnim glasom odgovorio je:

„Halo.“Preneražena, skočila je iz kreveta i gotovo

vrisnula: „Tata!“Usledilo je wegovo pretiho: „Molim.“

174


„Dolazim odmah!“, gotovo je vrisnula i zbacilapokrivač sa sebe.

Oblačewa i dolaska do oca kasnije se nijesećala. U glavi su joj se rojile crne misli. „Da me jeposlušao i bio kod mene sad ne bi bio u ovoj situaci-ji. Zašto sam ga uopšte i slušala? Trebalo je je-dnostavno...“ Volela je da sebe optuži za sve. Mnogoje volela oca i bilo joj je teško. Srećom, imali suprećutni dogovor pa on nije držao kquč saunutrašwe strane, tako da je ona svojim odmah otvo-rila vrata i gotovo uletela u sobu. Zatečeni prizorteško da će zaboraviti do kraja života. Otac jeležao na podignutom uzglavqu. Pokrivač mu jedosezao do pojasa, a na wemu raskopčana i razdrqenapižama sva mokra od znoja. Lice neobrijano, sa dvo-dnevnom prosedom bradom, delovalo je neuredno izapušteno. Niz ivice poluotvorenih usta slivala seoskudna penušava pquvačka. Čelo je bilo orošenoznojem, kosa mokra, oči ukrućene, skoro zamućene,pogled neodređeno uprt napred. Disao je plitko ičujno. Zvuk koji je čula naterao ju je da pomisli kakose otac davi na suvom. Nije ni slutila koliko je bilau pravu. Bilo je to popuštawe srčanog mišića kojekao posledicu ima puwewe pluća telesnom tečnošću(tako joj je bar objasnio lekar Hitne pomoći kad ga jepregledao). Ako se kome ikada toliko obradovala kadga je videla, bio je to on. Iako je pred wom bio mladlekar, osećala je neverovatnu sigurnost u wegovomprisustvu. Imala je i pravo. Pošto ga je pregledaodao mu je tri inekcije od kojih mu je već posle neko-liko minuta, još dok su bili na putu za bolnicu,bilo lakše. Istina, umokrio se i zato ju je bilostid, ali ostali nisu reagovali. Ni tehničar nilekar. Nije bila svesna koliko su i oni biliuplašeni, jer su bili gotovo početnici i jedino imje bilo stalo da ga živog dovedu do bolnice. A on, svei da je hteo, nije mogao da se stidi, jer je još uvek biodaleko od ovog sveta. Čim su ušli u sanitet,ukqučili su mu kiseonik i više nije morao tako

175

Mihailo Lukovi}

snažno da se bori za vazduh. Osećao je samo neodređenbol u mišićima grudi. Tako je i rekao ćerki neštokasnije kad mu je bilo malo boqe.

Pošto se malo osvežio, woj se vratila prise-bnost i sa mnogo optimizma ponovo je počela da se po-naša trezveno. Ako su ga izvukli tamo u stanu gde nisuimali ništa, u bolnici bi trebalo da mu, uz pomoćspecijalista i aparata, bude mnogo boqe. Zaistaispravno razmišqawe, jer je sve to delovalo logično.Dok su se vozili ka bolnici, ona nije čula kako je sire-na na kolima prodorno i mučno zavijala. Prvi put ju ječula na bolničkoj kapiji, kao da je tad prvi putukqučena. Kola se zaustaviše, ekipa iz Hitne pomoćirutinski iskoči iz saniteta, brzo izvuče nosila sabolesnikom i stavi ih na kolica, a zatim ista žurnoodgura ka prijemnoj ambulanti. Ona zajedno sa timkolicima čas išla brzo, čas trčala, a sve u zavisnostiod toga kako su kolica vožena. Držala ga je za ruku inije popuštala, kao da je to najveći lek koji u tomtrenutku može da primi. Tanka linija svesti doticalaje preko tog dodira. On je to osećao i grčevito jestezao. Woj su kasnije šake bile plave, gotovo modre.Nije joj bilo žao. Da su mogle i da pocrne, samo da mubude dobro. Nekoliko suza orosi oči.

„Otvaraj vrata!“, zapovedi lekar tehničaru kojije vukao kolica. Vrata se uz tresak otvoriše, a neko-liko pari zbuwenih očiju dočeka ih sa druge strane.Ovde svi dolaze sa namerom da dobiju hitnu uslugu,ali je to fizički gotovo nemoguće. Prisutni u ambu-lanti su se borili za život sredovečnog čoveka kojije imao infarkt i jake bolove, pri čemu bi mu kožapovremeno bila skroz plava, a zatim bleda. Aparat zaelektrošokove bio je u rukama jednog od dva prisutnalekara. Nagao i skoro drzak ulazak ekipe Hitnepomoći zbunio ih je i umesto da ih vrate ispredvrata, lekar koji je pomagao u oporavku pacijentaprogovori:

„Šta je sad pa to?“„Edem pluća. U malo je boqem stawu nego što

176


smo ga zatekli“, odgovori lekar iz Hitne. Nastavioje rafalno da saopštava sve parametre u vezi sazdravstvenim stawem i terapijom koju je dao tokomborbe za život pacijenta.

„Neka ga tu na kolicima, da završimo sa ovim, ati sa ekipom možeš da ideš. I kolega, bar vi znateda ovde ima i drugih hitnih slučajeva, pa u budućelakše na vrata“, reče lekar iz ambulante.

Ekipa iz Hitne je to jedva i čekala, pa spretnobolesnika sa svojih nosila premesti na pokretnikrevet u ambulanti, pozdravi se sa ćerkom i ode. Onaje ostala sama. Prizor ukazivawa pomoći pacijentubio je toliko brutalan da joj se smučilo. Imala jeutisak da će se preturiti.

„Šta ćeš ti, ženo, u ovoj ambulanti?“, obratijoj se jedan tehničar grubim i pomalo drskim glasom.Htela je da odgovori, ali nije mogla. Samo je stezalaočevu ruku.

„Izađi, aman ti Bog! Vidiš da ćeš da se pre-turiš. Sedi ispred vrata, evo sad ćemo da tipogledamo oca. Ti nam ne trebaš“, završi on, telomje skoro gurajući napoqe.

Opirala se koliko je mogla, ali je, izmučena izbuwena, polako popuštala. Htela je da nešto kaže,vrisne, ali je samo jedva čujno izgovarala:

„Tata, moj tata, znate... on... tata je loše... znate,on je... loše...“

Kad su vrata tresnula ispred wenog lica, neko-liko suza joj krenu niz obraze. Gotovo je zanemela. Uglavi joj je bila slika oca kakvog ga je zatekla podolasku u stan, pa slika kad se umokrio. Da, on će sadmokar ko zna koliko dugo provesti u ambulanti, pa ćeda se prehladi. Kad bi ga bar neko presvukao?Presvukao! Sinu joj ideja da je to razlog da ponovo uđeu ambulantu. Bez kucawa otvori vrata. Scena koju jevidela bila je još jezivija. Lekar je na grudima paci-jenta držao deo nekog aparata, a pacijent se u jednomtrenutku jako izvio uvis i ponovo svalio na leđa.„Ponavqam“, reče lekar, a ona u trenutku pomisli da

177


Mihailo Lukovi}

će to možda raditi i wenom ocu i... Mrak. Kad je došlasvesti, primeti da leži na klupi u hodniku. Onajtehničar koji je malopre grdio držao joj je noge u vaz-duhu. Bilo ju je sramota, jer se sukwa spustila i otkri-la dobar deo butina.

„Rekoh li ti, ženo, da izađeš. Nije to za tebe“,reče pomirqivije.

„Izvinite“, progovori tihim glasom i poče danamešta sukwu, „ali htela sam da kažem kako mi seotac umokrio, pa da ga presvučemo“, reče gotovo udahu i jedva čujno u strahu da on ne otrči nekimposlom. „Polako, polako, sve ćemo uraditi, budite tuna klupi i sačekajte“, reče tehničar i polako jojspusti noge.

Ona sede i malo se pribra. Šakom pređe prekolica i slepoočnica. Oseti da su je prskali i da joj jekosa donekle mokra. Ne mari. Samo da je wemu dobro.Misli su počele da se roje. Želela je da što prezavrše sa prethodnikom. Nije želela da umre, većjednostavno da mu ukažu pomoć. A ako ne može dapreživi neka umre, ali da sve sve to bude što pre. Nemoraju umreti obojica. Ako wemu nema spasa, bar nekaspasu wenoga oca. Onda joj kroz glavu prođe crnamisao. Šta ako dođe još jedan hitniji slučaj?Uostalom, misli ona, vaqda rade redom. Pa da, svemora ići po redu. Opet, qudski je da ukažu pomoćonome kome je nužnije. Ko može da zna kome je onapreča? Lekar je, vaqda, školovan i znaće da je iwenom ocu jako potrebna pomoć. A ako pogreši uproceni? U jednom trenutku lekar bi u wenim očimabio Bog, a u drugom bi, kad bi crv sumwe u pogrešnuprocenu hitnosti osvojio wene misli, padao u blatoi bio ne Bog nego ništa. Kako se Wega nije setila,Wega jednog jedinog, koji daje i uzima život? Gotovopokajnički poče da se u sebi moli Bogu da wenom ocupodari život i da ga poštedi mučewa. Da, samo On. Idok se molila, pored we prođoše kolica istom brzi-nom kao i ona sa wenim ocem malo ranije. Na wimajedna bleda starica, sa gotovo mrtvačkom bojom. Nemo

178


ih je pratila dok su ulazila u ambulantu. Nije višeznala šta da misli. Vidi da je ova žena više ugrože-na od wenog oca, ali šta wu briga za druge, wen otacje wen otac. Pade joj napamet kako je glupo da imajutako malo lekara na tako teškom i odgovornommestu. Čim se ovo završi svima će se žaliti. Pozna-je neke qude i u samom ministarstvu. Kako se ranijenije setila! Na odeqewu ima još lekara, pa će ona dapozove svog prijateqa doktora Veqka, a on nekoga saodeqewa... U međuvremenu se pojaviše kolica satelom preko koga je bio prebačen čaršaf. Zanemelaje. Tehničar koji joj je malopre ukazivao pomoć rečeda onaj nije izdržao, kao i da će joj oca pogledatisamo da starici hitno odrede krvnu grupu i još nekeanalize kako bi dali nalog da joj ukquče transfuziju,a da će u međuvremenu sići još jedan doktor i pregle-dati wenog oca. Odahnula je sa zahvalnošću.

Posle dvadesetak minuta zebwe i iščekivawa, aviše nije se usuđivala da ulazi u ambulantu, pred wuizađe prijatna, relativno mlada doktorka i saopšti jojda je wen otac posle jutarwe krize prebrodio prvuofanzivu, ali da bi ga primili na odeqewe mora daprođe dodatne preglede. Zatim su joj u ruke stavili nekepapire, u stvari upute za te preglede. Odmah zatim izađetehničar sa stolicom na gurawe u kojoj je bio wen otac,kose ulepqene od znoja i pogrešno zakopčane pižame,prekriven ćebetom donetim od kuće. Očekivala je da ćeimati pratwu i da će ona biti sa wom, jer ne zna gde svetreba da ide i kojim redom. On uze papire iz wenih rukui sredi ih, pa joj objasni da oni ne idu sa pacijentimakoji još uvek nisu primqeni na lečewe i da će onda, kadjoj otac bude primqen, tehničar svuda ići sa wim. „Pašto ga niste primili?“, stidqivo upita ona. „To je,gospođo, trebalo da pitate onu doktorku, a ne mene. Onase sada vratila na odeqewe, pa je morate naći da bistejoj postavili to pitawe. Ja moram da se vratim jer samtamo i te kako potreban“, odgovori i pokaza na vrataambulante za prijem.

Pomisli da ode na odeqewe, ali kako da oca179

Mihailo Lukovi}

ostavi samoga. Da zovne muža ili decu, ne vredi, jerje on verovatno sad otišao na put, a deca se ne javqajuna telefon pre podneva. Kakva glupost! Ali, tako je.Oni ukqučuju telefon tek posle dvanaest sati. Čak ida dobije bilo koga od wih treba im dvadeset minutada dođu do bolnice. Za to vreme već nešto može daodradi. Boqe što pre, pomisli u sebi i poče da gurakolica. Zastade i pogleda u upute. Prvi je bio za sni-mawe pluća. Tek tada je shvatila da ona zapravo i nezna gde treba da ide. Ništa, pitaće nekoga.

„Vode“, jedva čujno prozbori otac.„Čim izađemo u krug u kantini ću ti kupiti

vode, tata. Kupiću ti nešto i za jelo.“„Samo vode“, reče otac.Prva prepreka na koju je naišla bile su ste-

penice. Kako niz wih? Okreće se ka stolici satočkićima iza sebe. Boji se pašće i ona i stolica. Tošto će ona pasti i nije problem, ali što se otac nasvu wegovu muku može polomiti zaista jeste. A ako se,na kraju krajeva, ona povredi ostaje otvoreno pitaweko će da gleda oca. Ako krene stolicom napred, možejoj se otrgnuti i opet nedaća. Dok je pokušavala da sesnađe, naiđe jedan bolničar koji joj objasni da je najbo-qe da koristi specijalno napravqenu stazicu poredstepenica koju je tad prvi put videla i da obavezno onaide napred. Demonstracije radi uze ručice od stolice,spretno okrenu točkiće i spusti je na trotoar. Bilamu je zahvalna, pa iskoristi da pita gde se snimajupluća. On joj pokaza i ode. Bilo je baš blizu. Usput ukantini uze vode i dade ocu da pije. On halapqivoisprazni ponuđenu flašu. Tek kad je to uradio ona sezabrinu. Da li je smela da mu da toliko vode kad su muje do pre sat vremena izbacivali? Koga da pita?Uzela je još tri flaše od pola litra, ali ih stavi utorbu i na očevo insistirawe da dobije još reče dane bi trebalo toliko da je uzima. Onako malaksaoodmah se pomiri, tim pre što je već zadovoqio prvužeđ. Crv sumwe da je uradila nešto što ne sme počeda je razjeda. Spasonosna misao u vidu mogućnosti da

180


postavi to pitawe lekaru na rendgenu smiri je natrenutak, a odmah zatim sledi ono fatalno: „Da li ćeon to znati da mi kaže?“ i eho: „Pa on je lekar.“ Navratima je pisalo Odeqewe za radiologiju. Uđe saocem u dugački hodnik koji se račvao u dva mawa sastrane i jednim holom punim qudi na kraju maweghodnika. Nigde ne piše ništa. Kad se približilaqudima koji su ili sedeli ili se šetali, vide sastrane šaltere sa raznim natpisima. Na jednom jepisalo da je za hitne slučajeve. Priđe i stavi uput.„Kwižica“, nequbazno reče očigledno neispavanamedicinska sestra, a što se videlo iz podbulog licana kome su dominirali otekli kapci i pomaloneuredna kosa. Možda bi to sve bilo drugačije da senašminkala. „Sedite i sačekajte“, nastavi istimtonom. Pomalo zbuwena, ostavi uput i sede na prvoslobodno mesto. Sve računa da će je odmah prozvati.Primeti kako je otac polako počeo da kuwa. Neka ga,znači mu svaki minut. Možda noćas nije spavao.Wemu je jedna misao počela da osvaja glavu.

Voda, samo voda. Česma je do kraja otvorena i izwe bije hladna voda. On iskrenuo glavu i pije dire-ktno. Pije i pije i pije... San ga je polako osvajao.Voda, teče, vreme teče... On je dete. Gleda oca i majku.Ona mu, smirena kakva je uvek bila, daje uz osmehčašu vode, a on pije i osmehuje se. Čuje oca kakokaže: „Polako, sine, ukvasićeš se.“ I bi mu toplooko srca. On je sa wima. Sad već vidi sebe kako sadruštvom pije u kafani. Muzika, oni razdragani.Jedan od drugova sipa svima vino u čaše. On ga molida mu sipa i sodu. Ovaj sipa, a on viče: „Još, još!“Soda se polako, pošto je ispunila čašu, preliva nasto, prekriva ga, pada na pod i sve je više ima. Oni sesmeju, a on oseća da je svuda oko wega mokro.

„Tata, tata!“, čuje glas iz dubine. Budi se i gledau ćerku koja sva očajna gleda u wega suznih očiju.„Umokrio si se.“

Nije je bilo sramota barice koja se širila ispodstolice sa točkićima na kojoj je sedeo, već joj je bilo

181

Mihailo Lukovi}

žao što će sad, pošto nema presvlaku, da bude mokar. „Qudi, šta radite, zaboga!“, vrisnu neispavana

sestra za šalterom. „Što ne kažete da vam donesemgusku!“, nastavi svoj protest.

„Pa sigurno to ne bi radio da ste nas odmahprimili, a ne da čekamo ovde evo već četrdeset min-uta!“, besno odgovori ćerka sva u očajawu.

Nije joj bilo do svađe sa onima koje mora da moli,ali to je bilo od srca. Odmah se pokajala i spustilaglavu. Ovu za šalterom nije mogla da vidi i najradijebi joj zalepila šamar, ali... U međuvremenu je i se-stra videla da je preterala, pa pomirqivo naglasi danije ona kriva što su oni naišli na pauzu i što seovi koji su otišli još nisu vratili. Uostalom, tamopreko puta je apoteka i neka mu kupi pampers. Iodjednom joj je bila zahvalna što joj je dala tu info-rmaciju. Tati bar neće biti hladno. Zamoli jednustariju ženu da pripazi na oca, a ona otrča ka apote-ci. Još dok je trčala ču iza sebe isti onaj egzalti-rani glas kako doziva:

„Miro, Miro, gde si pobogu? Ove spremačice,sačuvaj Bože! Dođi, jedan se upišao!“

Oseti da joj je muka i htede odmah da povraća. Tanikogovićka joj javno vređa oca. Nije on to uradio izćefa, već iz nemoći. Zna li ta guska kakav je ongospodin? Ona hiqadu godina da živi neće moći dabude dostojna nijednog wegovog minuta. Htede da seokrene i kaže joj sve to, ali shvati da joj više značipampers i odjuri daqe. Kad se vratila, uspela je dakrajičkom oka uhvati kako jedan tehničar zamiče zaćošak sa wenim ocem.

„Stanite!“, viknu. Čovek se prepade i stade.„To je moj tata. Kuda ga vodite?“. Vide odmah da je

postavila besmisleno pitawe, pa dodade: „Ja bih savama.“

„Izvolite“, pomirqivo reče tehničar. „Izvi-nite, malo smo se zadržali na doručku, kolega ječastio piće jer mu je detetu danas rođendan.“

Čak i da je htela da se quti na wega nije mogla,182


jer baš je briga za te sitne qudske radosti kad ježivot wenog oca u pitawu, ali to je prvi prosto-dušni čovek koga sreće od kako se danas probudila,prvi koji je podsetio da život teče svojim svakod-nevnim laganim tokom, iako je ona u matici.

„Imam problem jer mi se otac umokrio. Kupilasam pelene za odrasle, pa bih htela da ga presvučem“,saopšti što je tiše i brže mogla, nadajući se da ćeje on, onako prostodušan, razumeti. Nije se prevari-la.

„Imam tamo gde se snimaju creva dve-tri reze-rvne dowe pižame, pa ćemo ga presvući.“

Samo što ga nije poqubila. Konačno će da rešiono što je muči. Koliko je malo potrebno da se mnogoučini! Tehničar je bio qubazan i prilikom snimawa,tako da se sve veoma brzo obavilo. Otac je i daqetražio vode. Reče joj da mu da gutqaj-dva i da gaodveze ponovo u čekaonicu, a on će da razvije film iodnese kod doktora da ga opiše, pa će ga doneti našalter.

Ponovo čekawe. Oseti da je boli želudac. Nijeništa jela od prethodnog dana. Sad nema vremena zato i ne bi ovde u ovoj zagušqivoj čekaonici i predovom neprijatnom ženom iza šaltera ni da jede.„Samo da tati bude dobro“, ponovila je u sebi postoti put. A on je posle kratkotrajnog buđewa na sni-mawu ponovo počeo da zatvara oči. Još dok je sedao ustolicu čuo je kako pacijent iz čekaonice pita:

„Vi ste starom kći?“On, tast, tašta, otac, majka, šurak, svi u hodniku

ispred porodilišta nervozno šetkaju. Čuju unutrakako jedna sestra protutwa i nekom reče:

„Žurim, samo što se nije porodila.“To im usitni korake, kao da će time ubrzati ono

što su žeqno iščekivali, da se sve dobro završi ida dobiju prinovu. Tad se nije znalo, kao kad mu sećerka porađala, da li će da bude muško ili žensko,ali je bilo sasvim svejedno. Samo da se to obavi. Kadje babica otvorila šalter i prozvala ga, okretao se

183

Mihailo Lukovi}

oko sebe misleći da se obraća nekom drugom. Čak ikad mu je čestitala ćerku mislio je da se to nekomdrugom dogodilo. Wegov tast se umeša i upade salogičnim pitawem:

„A da li su obe u redu?“„Da“, ozareno reče babica, smatrajući to i svojim

uspehom. On se okrenuo ka prozoru. Video je samo sve-tlo, osetio toplinu u sebi i tako uvek kad bi mu ćerkadolazila sve ove godine. Kao da je Bog u wega udahnuodeo wene qubavi i od tada je među wima strujaloobostrano osećawe saglasnosti. Gotovo da nisu moralida progovore nijednu reč – znali su šta ono drugomisli i oseća. Pa ona u kolicima, prvi koraci, polazaku školu, pa ona devojčurak, pa završetak fakulteta,udaja, unuci... Kako ga je sve to ispuwavalo!

Iz tog prijatnog dremeža trgao ga je neki tresak.„Zašto neko ne popravi ova pokvarena vrata!?“,

dere se iza pulta ono neispavano stvorewe kome sve isvi smetaju. Vide da ćerki podrhtava dowa usna i pre-poznade da je veoma razdražqiva.

„Hoću vode. I vodi me kući u moj krevet da senaspavam.“

Savlađujući se koliko je mogla, a strpqewe joj jebilo na izmaku, jer već skoro sat čekaju izveštaj sasnimawa, ona izvadi flašu sa vodom i dade mu dapopije nekoliko gutqaja.

„Sad ćemo, tata. Samo da uzmemo snimak, odemokod kardiologa i neurologa, pa ćemo vaqda kući.“

Nije htela da mu kaže, jer je videla u kakvom jestawu. Ne veruje da će ga brzo vratiti u wegov krevet.Plašila da li će se uopšte ikada vratiti. Wegova,uslovno rečeno, prebrođena kriza od pre skoro dvasata kao da se ponovo vraćala. Videla je to po sveplićem disawu. Priđe šalteru i smirenim glasomupita za izveštaj sa snimawa.

„Nije gotov. Vaqda bih vas prozvala da je gotov!“,drsko uzvraća glas sa one strane šaltera. Kao da se tojutro nakačila na wu, pa iskaquje svoje jutarwe fru-stracije.

184


„Gospođo, moj otac je jutros imao vodu u plućimai jedva je ostao živ. Jedva izdržava ovde u kolicima“,odgovori ona rezignirano.

„Šta ja tu mogu? Ne čitam ja snimke. A i da jehitan bolesnik bio bi primqen odmah na odeqewe.“

Ma koliko da je bila besna na wu još više je bilabesna na doktorku što joj oca nije primila odmah, pakasnije radila ove preglede. Što joj nije rekla: „Pri-mamo ga, pa ako se odmah oporavi posle podne ćemo gaposlati kući ili ako procenimo da nije za ovdenaplatićemo ili...“ Zašto ona mora da svojim očimagleda wegovo mučewe? Skupi hrabrosti, pogazi sop-stveni ponos i obrati se sestri iza šaltera.

„Molim Vas, idite da vidite da li mu je gotovotumačewe snimka kako bih ga vodila daqe. Bojim seda posustaje sa snagom.“

Sestra ukruti pogled i čudom shvati da je sa po-našawem preterala, sleže ramenima i ode u prostori-ju iza. Posle pet minuta vratila se sa deset snimakakoji su svi od reda bili završeni i prozva ih.

„Idemo, tata“, reče ćerka, misleći da je konačnozavršila ovo nepotrebno maltretirawe. Samo još ka-rdiolog i neurolog, pa će oca konačno smestiti ukrevet. I kardiologiju je, kao i mesto gde je obavila sni-mawe, pronašla tako što je pitala prvog bolničarakoji je naišao. Usput je pitala oca želi li nešto dapojede, na šta je on odmahnuo glavom.

Kardiologija je bila na drugom spratu i do we sudošli liftom. Za razliku od mesta gde je obavilisnimawe ovde je vladao svečani mir. Osobqe se kre-talo užurbano i nezainteresovano za one na hodniku.Lekar bi prolazili sa slušalicama oko vrata,svečanim hodom kao da primaju diplomu, sa pogledimaiznad glava prisutnih. „Bože, gde sad treba?“, pomi-sli. Gurala je stolicu u kojoj joj je otac sedeo igledala u otvorena vrata redom. U jednoj sobi petkreveta u nizu. Na krevetu do prozora sestra jebolesniku uzimala krv. Ostali bolesnici su ćutali igledali ili u taj prizor ili su glavu okretali od

185

Mihailo Lukovi}

wega, jer ne mogu da gledaju vađewe. Sledeća sobabila je ženska. Jednoj babi radili su EKG. Jadnica je,skinuta do pola sa debelim i opuštenim sisama, nakojima su zakačene elektrode, izgledala bizarno. Dvakreveta su bila prazna, a na druga dva jedna žena jespavala, a druga gledala u plafon. „Kako je čovek uovoj situaciji nemoćan i kako sve to izgleda mučno.Ako treba da umre što ne postoji neki prirodni me-hanizam da odmah prekrati muke?“, pomisli, a onda seseti trenutaka u kojima je bio wen otac kad se dvaputa umokrio, pa se prekrsti i krenu daqe. „Čemu sveto? Pa svi vole da žive.“ Neizrečene misli je i daqemuče. Pošto je prošla gotovo celim hodnikom,pored sedam otvorenih vrata bolesničkih soba ividela mnogo uzgrednih pogleda, na skoro samom krajuugleda sobu u kojoj je nekoliko sestara užurbanoradilo svoj posao.

„Dobar dan.“ U prvom trenutku niko i ne podiže glavu.

„Dobar dan!“, gotovo da viknu i bi joj neprijatno.Sestre kao po komandi podigoše glavu, a jedna jojpriđe na samim vratima i reče:

„Izvolite, šta ste hteli?“ Ona joj nemo pokaza uput. „To, na vašu žalost, nije uput za odeqewe.

Morate u prizemqe sa druge strane, tamo nam je ambu-lanta.“

„Hvala“, očajna jedva prozbori, okrete se i nas-tavi da gura očevu stolicu ka liftu. „Bože, ako jezacrtano da ovaj čovek mora da prođe neke muke,zašto to do sada nije urađeno, a da sad dostojanstvenoi na miru može da umre?“ Gotovo je jecala u sebi. Očisu joj odavno ovlažile, ali se borila da ne zaplačezbog oca. Pogleda na sat. Bilo je skoro podne. Čim jeušla u hol ispred ambulante zatekoše je oko desetaknervoznih pacijenata što sa rodbinom, što samih.Ostavi kolica ispred vrata i pokuca. Uđe nečekajući da čuje da je slobodno. Unutra je sestrasedela za stolom i zurila kroz prozor.

186


„Imam uput za vas. Hitno mi je, otac je jutros biojako loše.“

„Dajte uput i izađite napoqe. Svima je ovdeispred jako loše. Doktor je...“

Sestra je objašwavala zašto nema doktora, alije ona više nije slušala.

„Znate“, odlučno reče i iznenadi se, „ako mojotac umre tužiću vas.“

„Mene? Svašta. Pa ja ne odlučujem ništa.Uostalom, primila sam odmah uput, kad on dođe odmahću mu to prijaviti i to je sve što mogu. A vi, molimvas, izađite u čekaonicu.“

Poslušala je bez reči. Izašla je u čekaonicu igotovo vertikalno sela na stolicu. Istovremeno,otac je otvorio oči i bi mu žao videvši je mala-ksalu.

„Dete, vodi me kući. Ako je suđeno, šta imaveze“, reče ravnodušno.

Wemu je bukvalno bilo svejedno. Odavno je emo-tivno otupeo. Još od kako mu je supruga umrla, bio jeopsednut kako da zajedničko grobno mesto izgledašto urednije. Jednom sedmično odlazio je tamo uslučaj da se pojavi kakva travka, palio bi sveću isedao na klupici zureći u sećawe na zajedničketrenutke. Tako bi provodio vreme dok upaqena svećane dogori, a mnogo puta i znatno duže dok se uzpokajničke reči „Skoro ću ti ja doći“ ne oprosti odwenog groba i teškim i tromim koracima ne odekući, zadovoqan u duši jer je na ovaj ili onaj načinproveo sa wom dragocene trenutke. Seti se kako jewena bolest u početku bila ničija. Jedan lekar kaženije wegova, drugi isto tako, treći da nije za ovde,četvrti da je vodi daqe... Na kraju, kao grom iz vedraneba, ničija bolesnica postade težak bolesnik kojiima neizlečivu bolest. Znao je on da je već tada bilau Božijim rukama. Istinu govoreći, lekari su imalipravo kad su govorili da nije wihova, samo što u svojojnadmenosti nisu bili svesni koliko su u pravu. Svakiod wih je kasnije imao neki izgovor zašto odmah nije

187

Mihailo Lukovi}

prepoznao opaku bolest, ali wemu je bilo svejedno isvi su mu oni bili pomalo jadni, jer se dostojanstvosvake profesije čuva ličnim poštewem, a ne lažima.Pošteno bi bilo da su rekli: „Nismo odmah prepo-znali stawe, izvinite, učinićemo što je u našojmoći.“ Od tada se trudio da svaki bogovetni trenutakbude uz wu i olakša joj muke. Zašto se sad toga seća?Da. Sad samo treba da počnu sa čuvenim izgovorom danisam wihov i znaću gde sam, pa da odem kući ipripremim se za susret sa suprugom. Reći ću to ćerki.Utom ču gde iz zvučnika koji krči neki ženski glaskoji nekoga proziva:

„Ambulanta dva!“Čudi se i gleda gde su dve ambulante kad su samo

jedna vrata. Zagleda se u wih pažqivije i vide datamo piše „Ambulante“. Kad prozvani otvori vrata,on iza wih vide hodnik i nekoliko vrata sa strane.Laknu mu, jer ako ima više ambulanti biće i višelekara i ovaj red će brzo da se raščisti. Snaga ga jepolako izdavala.

„Vode“, reče i to je bilo posledwe čega se sećao.Kad je otvorio oči video je oko sebe nekoliko pariočiju od kojih je one suzne, oči wegove qubimice,odmah prepoznao. Kao da su molile da izdrži. I birešen.

„Zašto niste odmah rekli!“, viče puniji doktorzajapuren u licu, očigledno se obraćajući ćerki. Onazausti da kaže kako je odmah po dolasku u ambulantuobavestila sestru o ozbiqnosti stawa svog oca, ali jeglas izdade i ona oseti kako joj suze kreću niz obraze.Ne želim da plačem zbog oca. Činila je to u sop-stvenoj unutarwoj tišini.

On je ponovo teško disao. Vide na sebi okačenekleme od aparata za snimawe srca. Nije mogao ništada misli. Stezao ga je grudni koš i on je svom snagompokušavao da izađe iz tog zagrqaja. Čuje kakošišti. Lekar gleda traku koja izlazi iz aparata iteatralno, gotovo pobedonosno, viče:

„Znao sam! Znao! Opet mi šaqu bolesnika koji188


nije moj. Ti, stari, nemaš infarkt. Srce ti trenutnonije toliko ugroženo.“

Vidi on da starac ne reaguje, da gleda kroz wega,pa mu uputi pitawe zna li gde je. Ovaj ga čuje irazume, a u sebi prosto ne može da veruje. Pa vidi lida ne može da diše? Da mu odgovori? Ma neka ide u...Okreće glavu u stranu i ne želi nikoga da vidi.

„Dajte mu još dve ampule Lasiksa i vodite gahitno na neurologiju. Ovo je nešto centralno.“

Gleda ćerka u lekara i pita se da li se to wojzaista događa.

„Ali, doktore, gde ću ja sa wim ovakvim?“On, sav napet i sa orošenim čelom, vidi se da bi

najradije viknuo na wu, ali se uzdržava i objašwavada otac hitno mora da se zbrine na neurologiji jer je,po wegovom mišqewu, krenuo mawi šlog. U pitawuje bio povremeni zastoj u cirkulaciji krvi u glavi, asad liči da se razvija šlog, jer wen otac ne komuni-cira. Ćerka pokuša da objasni kako je on iz revoltaokrenuo glavu, jer mu ona zna ćud, kao i da nema utisakda se šlogirao.

„Vaqda sam ja ovde lekar!“, zagrme doktor.„Vodite ga odmah ako ne želite da vam otac umre!“

Kakvi crni da umre! Pa zar da ona dozvoli da zbogwe wen otac umire? Ne. Skupi hrabrost, ščepapružene joj papire, gurnu ih u tašnu, pa gotovo mahni-to poče da gura stolicu na kojoj joj je bio otac. Srećom,neurologija je bila u susednoj zgradi. Sad neću da seprevarim. ̂ im u|e upita čuvara gde je ambulanta. On jojnemo pokaza rukom: „Niz hodnik, pa levo.“ Prešla jerastojawe u jednom dahu.

„Vode!“, odjednom zavapi otac. Preseče je. Bože,pa on se nije šlogirao!

„Daj mi, ćerko, vode.“ Drhtavom rukom posegnu zaflašom u tašni i dade mu da pije. Tek kad je halapqi-vo otpio nekoliko gutqaja, okrenu se ćerki i reče:

„Nemoj me više mučiti, molim te.“Dok je to pričao niz uglove usta obraslih bradom

slivalo se nekoliko kapi vode koje su se prelile.189

Mihailo Lukovi}

Ona mu maramicom, koja joj se nađe nekim čudomodmah u rukama, obrisa usta i nežno ga pogleda.

„Hoću da idem kod Lenke.“ Wegova žena se zvalaMilena, ali ju je on iz milošte zvao Lenka.

„Nećeš, tata, nije još vreme za to, nećeš“,odgovori ona u jednom dahu, a on se nadoveza:

„Samo me muče. Ako je vakat umreti, neka umrem.“Utom stigoše do ambulante. U čekaonici je jedan

pacijent ležao na kolicima, a drugi je bio starijičovek kome su se ruke stravično tresle i koji je baliona usta. Ćerka pokuca na vrata i ostavi kwižicu nastolu prazne prijemne ambulante. Nema nikoga. Nisestre. Ne može da veruje. Šta bi da je nekome hitno?Pa woj je stvarno hitno. Zašto bi nekoga bilo brigaza mene i mog oca? Koga interesuje moj stari otac?Jedan mawe, jedna penzija mawe. Kako je sve udešeno danas bude što više pod zemqom. Crne misli i sce-nario najgore zavere obuhvatao joj je sva čula i razum.Sela je na stolicu u čekaonici i zurila u plafon.Bila je gotovo posustala. Osećala je da će da se sruši,ali se hrabrila kako će da izdrži. U čekaonicu uđejedan sredovečan sveštenik pravilnih crta lica iatletske građe. Pre bi se moglo reći markantan negolep. U svakom slučaju pripadao je grupi onih koji suimali sve ono što jedan požeqan muškarac treba daima. Javi se i sede smerno po strani. Sem krkqawaonoga na kolicima i povremenih nekontrolisanihzvukova koje je on ispuštao vladala je tišina.Odnekud je jedna zunzara udarala u prozorsko okno ikvarila je. Posle dvadesetak minuta čuo se tresak izazatvorenih ambulantnih vrata, a odmah zatim se nawima pojavi jedna lepuškasta mlada sestra sa visokodignutom punđom. Malo razroka, zbog čega je imalaneki diskretan šarm.

„Ah, da, zaboravila sam“, reče i brzo se okrenu,zatvori vrata i glasno iza wih pozva Petronija.Ponovo se otvoriše vrata i uz wu je stajao jedanozbiqan bolničar koji je imao telo kao bivšigimnastičar.

190


„Dobar dan želim.“ Obraćala se svima učekaonici. Da nije svima bilo teško, taj teatralničin bi u najmawu ruku izazvao osmeh, ali ovako svi muodgovoriše i zaćutaše. On priđe bolesniku nakolicima, pomilova ga po kosi, pa se obrati rodbini:

„Ne sekirajte se, od sad ću ja brinuti za wega.“I brzo sa kolicima zamače iza ulaznih vrata u

ambulantu. Rodbina osta nemo gledajući za wim, papokuweno slegnuše ramenima i krenuše napoqe. Kadbi neko tako prihvatio moga tatu... Utom sestraponovo izađe u hodnik i blagim i prijatnim glasomobjavi da doktor samo što nije stigao, kao i da imajusreću što će ih pregledati stariji doktor neuropsihi-jatar, a ne kao današwi mladi specijalisti, koji su ilineurolozi ili psihijatri. Neuropsihijatar, vrtelo jojse u glavi. Bila je samo jednom kod takvog lekara. Sinje imao problema u školi koje je rešavao tako što bise ponašao krajwe neuobičajeno. Školski psiholog jeizrazio sumwu da koristi droge i da bi trebalo da gapregleda neuropsihijatar. Sati koje je provela dosamog pregleda i dok su joj saopštili da sin ne koristidrogu, kao i da je psihički zdrav, bili su popločanineizmernom patwom. Znala je – jednom droga, uvekdroga. Ako je to slučaj ona ima jednog sina mawe. Sećase i odlaska kod wega u kancelariju. On, fin i smiren,biranim rečima objašwava da je sve u redu, samo da sawim treba raditi na duhovnom planu i da će tegobesame po sebi prestati. Otvaraju se vrata ambulante i nawima jedna razbarušena muška glava u mantilu koji jebroj veći pogleda u sveštenika i smešeći se reče:

„Šta je, pope, opet ne možeš da jebeš? Ha-ha-ha!“Sveštenik u zemqu da propadne. Crveni, najradije bi,samo da može, ušao u mantiju. Svi u čekaonici su bilizatečeni, a sestra koja se pojavila za doktorom pokuwiglavu, ali se ipak primećuje kako brada igra.

„Rešićemo to, opet ćeš biti onaj stari“, nastavidoktor. „Nego, ko je došao zbog vode u plućima?“ Kadvide oca i ćerku, okrete se i reče da uđu. Prvi put odkako su došli u bolnicu bili su primqeni preko reda.

191

Mihailo Lukovi}

Bez obzira na malopređašwu neprijatnost u sceni sasveštenikom, ćerka je osećala jednu dozu zahvalnosti.

„Odakle si došao?“, upita starca.„Ja od kuće“, odgovori on kao iz topa.„Adresa?“Muk.„Doba dana?“ „Prošlo podne, a bilo jutro kad smo stigli.“„Koje je doba godine?“„Cveta bagrem. Na grobqu cveta bagrem“, reče

stari setno.„Zašto na grobqu?“, upita ga doktor.„Zato što idem tamo kod Lenke“, odgovori on

pomirqivo. „Daj vode“, reče ćerki i podiže obe ruke.„Digni, stari, nogu. Desnu. Tako. Levu. Tako.“ Uze

čekić i prekuca ga. Reče mu da isplazi jezik i naberečelo. Zagreba po stopalu. Uze slušalice i posluša.

„Vidi, bogati, kao da je astma. Ovi mladi doktorina internom slabo su prošli školu kao ja. Idite,gospođo, sa tatom na Grudno odeqewe. Tamo će ga si-gurno zadržati. On nije naš. Nije se šlogirao iotkuda nekom takva ideja. Pa to i vi kao laik viditei znate.“

Zaista mu je davala za pravo, a čiwenica da ćeneko wenoga oca da primi na odeqewe bi joj jakoznačajna i ona zgrabi ponuđeni uput.

„Grudno se nalazi na kraju bolničkog kruga padesno. Piše tu na uputu, a i videćete da im sebolesnici šetaju po jednom malom parku koji je okozgrade“, reče sestra zatvarajući vrata za wima.Bolesnik koji se tresao i balio uz pomoć dva rođakakrenuo je ka ambulanti, a sveštenik sabijen u ćošakjoš uvek se crveneo i gledao ispred sebe. Napustilaje hodnik ozarena što je posle nekoliko sati uprilici da vidi kraj tumarawu po bolničkom krugu.Nadala se da će konačno wen otac leći u krevet idobiti odgovarajuću terapiju. Imalo je logike. Akose guši znači da su pluća. Kako ona prva doktorka,kao da je guska, nije odmah dala uput za one što leče

192


pluća. Nema veze, bar je pregledao i srce i mozak.Samo da mi živ stigne tamo.

„Tata, hoćeš li nešto da pojedeš?“, seti se da gapita prolazeći pored kantine.

„Keks. Jedan keks“, reče stari.Milo joj je bilo što to čuje. Moj stari doktor

pedijatar uvek bi, kad bih bila bolesna, pitao majkuda li tražim da jedem, pa kad bi ona to potvrdila onje bio zadovoqan i konstatovao kako krećem uozdravqewe. Bože, kako se svega sećam! Pa i tatatraži da jede, znači ozdraviće. Ozdraviće, ozdraviće!Dala mu je keks i nastavila da gura stolicu. On jeslabašnim rukama uzeo ponuđeno i primakao ustima.Čim je keks dodirnuo usne wemu se smuči i nije mu seviše jelo. Ugrizao je tek da bi je zadovoqio, a onda jenastavio da slabašno žvaće.

Dok su stigli na Grudno nije pojeo nijednučetvrtinu parčeta uprkos naporu da i to obavi. Našalteru ih je čekala qubazna sestra koja je sa osme-hom objasnila da je radno vreme prošlo, jer oni radekraće nego druge službe, a da pripravni lekar dolazisamo po pozivu.

„Pa, molim Vas, pozovite ga!“, zavapi ćerka.Sestra pogleda sve papire dva puta, pa onda poma-

lo nevoqno reče da će doktora ipak da pozove, madato nije uobičajeno, jer svi znaju do kada se radi naovom odeqewu. Neka oni odu i sednu u park, pošto jeprijatno vreme, a ona će ih pozvati čim doktor dođe.I naravno, ako starom bude loše, neka odmah dođu našalter. Izađe ona sa ocem u park i izabra klupu kojuje od sunca zaklawao hlad bora. U samom vrtu ptice suzanosno pevale. Da nije retkih bolesnika čiji sukoraci zajedno sa brundawem automobila u daqiniremetili tišinu, ona bi bila potpuna i ličila naonu koju čuju qudi kad iz velegrada dođu u prirodu itu budu zatečeni. Otac je počeo da drema. Ona pogledana sat i reši da se javi porodici. Pozvala je najprejednog, pa potom i drugog sina, a pošto se nijedan odwih nije javio, pokušala je da dobije supruga. Mnogo

193


Mihailo Lukovi}

joj je godio wegov glas iako je bio udaqen tristakilometara. Objasnila je gde se i zbog čega nalazi, aon ju je umirivao kako će ocu biti dobro i kako će seizvući kao i ono ranije kad je bio jako loše.

„Pozovi ponovo onu dvojicu da ti se nađu pri ruci“,reče suprug misleći na sinove i završi razgovor.

Starac je počeo da hrče. Ono krkqawe koje jeimao dva puta od jutros gotovo da se izgubilo. Umorga je savladao i on je ispustio iz ruke nepojedenikomad keksa. Jedna ruka bila je u krilu, dok je drugaspala sa naslona i opustila se pored točka od sto-lice. Ćerki je bilo važno da ima ravnomerno disawei nije ga dirala. A on je sawao.

Leto. Otac ga je poveo u selo gde je bio agronom uZemqoradničkoj zadruzi. Već nekoliko godina žetvase obavqala kombajnima, a seqaci su se utrkivaličija će wiva prva da bude požwevena (ako ne prva, aono što pre kako bi spasili letinu od jake kiše igrada koji je tih dana mogao da naiđe niotkud). Otacvodi računa da nema praznog hoda i pravi kakav-takavred. Seqaci navaquju, a on sa puno pažwe i biranihreči prilazi svakome od wih. Kod nekih suzne oči.Sve ih u kancelariji nudi kafom. Uvek je voleo dabude gore na kombajnu. Tu je velika prašina i onoseća snagu žetve. Pa i kasnije, kad je otac otišao upenziju, sav bi ustreptao kad vidi kako ogromnamašina guta metre zrelog žita i uskovitlanu magluprašine koju odaje jako sunce. Žetva – kruna nečijegrada! I wegov život došao je do kraja. Do sada je bioonakav kakav je želeo da bude. Odmeren, da nikomenije na teretu i da nikoga ne ugrožava, uvek prisu-tan, a nenametqiv. Otkud sad to razmišqawe? Sawali ili je budan? Budan je. Više i ne primećuje kad muse prepliću snovi i ono divno stawe obamrlosti kadne spava, ali je u društvu sa mislima koje sad čudnonaviru. I sad mora da bude dostojanstven. Wegovživot se meri od početka do kraja. Stvarno, kakoizgleda kad je trenutak smrti sadašwost? Da li ječovek svestan umirawa? Šta? Niko se nije vratio

194


odatle. A i oni što su se po wihovoj priči vratilipričaju čudno. Jedan od wih je i on kad se davio. Jasnoje video qude, ali nije dozivao u pomoć. Vladala jetišina i kao na filmu pred oči su mu izlaziliwegovi najmiliji. Kad je mislio da je gotovo, jedančovek je pružio ruku i on je opet bio među živima.Taj trenutak je posle nekoliko godina u gimnaziji napismenom iz srpskog jezika opisivao, a profesorkamu je rekla da ima impresivnu maštu. Nije lagao, većsamo opisao ono što je doživeo. Nikad više, ni preni posle, nije pričao o tome, jer nije želeo da mu seneko podsmeva. Kako, sad ga nema, a on tim činomkonačno određuje sebe? Zakrkqa i to mu uđe u wegovukonačnost. Bez veze. Mada, ko zna? Koliko naizgledbesmislenih stvari čovek uradi ili kaže tokomživota, pa sve to ulazi u ono što se može okarakte-risati kao on. Kad umreš nemaš više ni budućnost,ni sadašwost, ni prošlost. Ostaneš biće koje će,dok ga se neko seća, biti prošlost, a posle toga se ito gubi. Da li će svetska ravnoteža wegovim živo-tom i wegovom smrću dobiti nešto? Za wega je tonebitno. Plaši ga samo da li smrću dolazi nešto, aako dolazi da to ne bude samoća. We se jedino plaši.Sećao se da kao dete nije imao strah od mraka samoako je bio u nečijem društvu. Jedan drug mu je pričaoo snazi krsta. Vertikalom, kaže on, uspostavqašvezu sa Bogom, a horizontalom sa bližwima. Krst jejedinstvo sa Bogom i bližwima. Kako je to leporečeno! A inoverni, oni koji nemaju krst? Vaqda ioni imaju neki spas, jer važno je verovati, voleti,nadati se. Bože, kako sam umoran!

„Vode“, tiho podseti ćerku da je budan, mada jeona mislila da spava.

Sećala se majčine smrti. Bila je kod we pokrajkreveta, a ona joj umakla. Nije ispustila dah. Samo jeuočila da više ne diše. Neko joj je pre toga rekao dadeca treba da izađu iz sobe u kojoj roditeq umirekako bi lakše napustio ovaj svet. Ona nije bila uprilici da bude uviđavna i da ne muči majku. Ko zna

195

Mihailo Lukovi}

koliko puta je u sebi majku zamolila da joj oprostizbog te nesmotrenosti. Zato sad pomno gleda u oca. Nawegov vapaj za vodom već je imala spremnu flašu uruci.

„Pij, tata, samo ne smeš mnogo.“ Do đavola, dami otac umre žedan, pa da se kajem do kraja života.„Pij“, dodade pomirqivije, kao da je prećutno htelada kaže da pije koliko hoće. Pogledala je na sat.Bilo je pola četiri, a ona oca još nije smestila ukrevet. Kako su qudi nehumani! Da je živela uprovinciji sigurno bi ga lakše smestila u bolnicu,a ovako velegrad... Mada, pričala joj je Mira kako je iona loše prošla sa roditeqima, a oni žive uprovinciji. Ko će ga znati? Vaqda je ovako suđeno. Azavisi i koliko para imaš. Otišla bi da pita sestruhoće li doktor da se pojavquje, ali da je došao ona bisigurno javila. Nadam se da nije zaboravila na nas.Uspeva nekako da mobilnim dozove starijeg sina.Objasnila je gde je, a on joj reče da je pretpostavio danešto nije u redu, pa što bi je, eto, i on uznemiravao.Ona mu objasni da joj donese dedinu presvlaku i ćebesa kojim je voleo da se pokrije, a on odgovori da ćeodmah čim se za deset minuta završi epizoda serijekoju redovno gleda, jer na kraju krajeva dedi nijeništa hitno. Bi joj žao, ali prihvati stvari onakvekakve jesu. Bar će wen otac imati više nego ona sawena dva sina. Možda, ako bude imala sreću, dobijedobroćudne snahe. Ali ako wena deca ne haju dovoqno,zašto bi one?

Onaj čudni doktor malopre je rekao da nisamwegov. Pa čiji sam onda? Do sad nisam bio ničiji načetiri mesta. Ma, baš me briga. Što je do mene jasam uradio. Porodicu sam očuvao. Na poslu sam bioprimeran, bar tako mi se čini. Uvek sam davaonajviše što sam mogao. Onih nekoliko pijanstavai jedna prikrivena avantura slabo mogu da pomuteono što sam u stvari. Na kraju, podario sam svetuovako divno stvorewe kao što je ova ćerka. Pa iunuci su dobri, a to što nemaju vremena za mene

196


vaqda je normalno. Ni ja nisam imao mnogo vremenaza svog dedu i svoju babu. Očeve roditeqe nisam nizapamtio, ali zato majčine jesam. Provodio samraspuste kod wih u drugom gradu družeći se sanovim društvom i sve mi je to mnogo značilo. Kas-nije, kad sam otišao na fakultet, a oni ostarilii razboleli se na smrt, jedno pa drugo, nisam bio uprilici da dolazim. Istina, da sam imao malo jačuvoqu možda bih i mogao neki put da dođem, ali malomajčina briga za moje studije, malo telefonskainformacija o wihovom zdravqu i smrt je došla posvoje. Posle se ne vredi kajati. Situacija izmeđumene i unuka je drugačija, jer su oni u neposrednojblizini. Neka idu deca svojim putem.

„Gde li je doktor? Ne mogu više da sedim“,obrati se ćerki iznemoglim i promuklim glasom.Ona skoči sa klupe i pogleda ga u oči:

„Tata, odmah ću se vratiti.“ Otrča do šaltera,ali se otud brže vrati nego što je otišla.

„Doktor je na putu u ordinaciju, samo što nijestigao.“ Starac pogleda prema woj i bi mu žao što nawenom licu ugleda patwu. Milo mu je što je uz wega,ali može li to bez vidqivih znakova stradawa.

„Slušaj, blago tati. Moj otac je sahranio svogaoca, ja wega, pa je normalno da i ti sahraniš mene.Zamisli... Ne, ne daj Bože, nemoj ni da zamišqaš.Sećaš li se dedinih i babinih priča o ratu? Kolikoje tada mladih qudi poginulo? Zbog čega? Zbog slo-bode? Pa ova deca hrle u neslobodu. Stalo im je daimaju ovo i ovo i ovo. Stvari, stvari, stvari. Umesto daone budu wihovi robovi oni postaju robovi stvari.Qudi se više ne druže. Samuju. A koliko su, samo nai-zgled, žeqni qubavi. Izmislili družewe na daqinu.Preko žice. Kažu da se uloguju, kao da su kibiceri.“

Tu zastade jer mu se glas gubio i prelazio ušapat. Misao mu na trenutak odluta u prošlost kada jejedan jedini put bio kibicer. Wih trojica su se prekobašte približila drvenoj šupi u kojoj se kupala wiho-va komšinica. Devojka za udaju, bila tad verenica. Oni

197

Mihailo Lukovi}

prislonili oko na rupu od čvora i posmatraju kako sekupa. Bože, tri oka na jednu rupicu! Ona se naga polivavodom, a oni ne dišu i ne trepću. Prvi put gledaju goluženu! Kako je bila lepa! Čini mu se nikad više nijevideo tako lepu golu ženu. „Sapun“, kaže ona nekomeispred vrata i kroz wih se pomaqa jedna ruka sa sapunom.Uplašili su se. Ko je to? Šta ako ih čuje? Dobićebatine. Ali izazov lepog i golog ženskog tela bio jejači od straha. Kad se okupala i bacila preko sebe veli-ki beli peškir, shvatili su da je gotovo. Malo kasnijeje obučena izašla iz šupe i uhvatila pod ruku mladog inaočitog muškarca, a oni su shvatili da su imaliveliku privilegiju. Verenik je nije gledao nagu, a...

„Da, da“, reče naglas kao da završava prethodnupriču. Dosta je pričao, pa se boji da mu se misli nepomešaju, da ne izgubi prisebnost i ne kaže neštošto bi ga osramotilo pred ćerkom.

„Gospođo, stigao je doktor“, promoli sestraglavu kroz vrata koja su vodila iz hodnika ka parku.Ona brzo uhvati kolica i gotovo pojuri u ambulantu,kao da će doktor da pobegne ako se ona odmah ne javi.Tamo ju je sačekao lepo obučen sredovečan čovek kojije delovao pomalo odsutno.

„Znate, malo je neuobičajeno da zbog ovoga dolazi-mo na konsultaciju, ali imajući u vidu da vas je poslaokolega koji gotovo da ne greši, morao sam da dođem“,reče blagim glasom, pa dodade: „Ugurajte kolica u onuprostoriju“ i pokaza rukom na vrata iza kojih je bilakao neka mala kabina. Jedva je stala sa ocem. On sede zasvoj sto i upisa nešto. Dade im neko crevo čiji je na-stavak na kraju promenio i reče starom:

„Prvo duboko izdahnite, pa jako udahnite.Zadržite vazduh, pa zatim stavite taj kraj creva uusta i izdahnite sav vazduh iz pluća. Ako to dobrouradite nećemo morati da ponavqamo.“

Starac pomisli da neće moći da zadrži vazduh uplućima jer diše jako slabo, pa reče:

„Bojim se, gospodine, da to neću moći, jer jedvadišem od sinoć.“

198


Pošto mu je doktor objasnio da uradi kolikomože i da mu je to vrlo važno on uradi.

„Gle, gle, naš nepogrešivi kolega sa neurologi-je se ovoga puta prevario. Vi, gospodine, nemateastmu, već Vam se u plućima nakupqa tečnost. Alidajte da Vas poslušam.“

Ćerka je u sebi osećala paniku. Zar opet neće dalegne? Šta sad?

„Stari, u pravu sam. Moraš ponovo na Urgentno.I to hitno. Da te prime da prenoćiš, pa ako se stawepopravi vaqda će te za dan ili dva poslati ovde. Sadnisi naš“, reče i ostavi slušalice, a zatim iskqučiaparat. Napisa izveštaj i pruži ga ćerki.

„Da ga pokažete na Urgentnom.“ Pruži joj ruku uznak pozdrava koju ona, zbuwena brzinom onoga što sedogađalo, mahinalno prihvati.

„Dajte izveštaj da ga overim“, kao na traciobrati joj se i sestra. Sve je bilo gotovo.

„Opet“, jedva izgovori starac.„Opet“, odgovori ona.„Lenkina posla“, reče starac.„Ćuti, tata, kakva Lenkina posla. Vaqda nećemo

morati nigde da idemo. Tamo će te primiti da leg-neš. Dosta smo kružili.“

Gleda u wu zamućenim očima, a u duši mu jednamisao. Krug se zatvara. U wemu nije bio ničiji. Kad sekazaqke na satu spoje krug se zatvara . Kad bi sad mogaoda izbroji koliko je dana trčao po tom krugu. A ko ga jeubacio u wega? Bog. Ko će ga osloboditi wega. Samo Bog.Idu ka Urgentnom, a on zna da će kod Lenke. Ostao bi kodćerke, ali ga snaga izdaje. Hoće da se odmori, hoće dugoda se odmara, jer ga je ovaj dan mnogo umorio. Qudi supošteni i samo naizgled znaju da lažu. U suštini neznaju. Svi su mu rekli da nije wihov. Lepo su mu rekličiji je. Lenkin. Samo da što pre legne, da sklopi oči.

„Vode.“ Video je ruku koja mu je daje, ali u tomtrenutku nije bio u stawu da misli. Progutao je dvagutqaja i ispustio flašu. Bili su na ulazu u hodnikUrgentne službe. Kad je otac ispustio flašu, ona je

199

Mihailo Lukovi}

panično jurnula ka ambulanti. Videla je qude učekaonici, ali je panika naterala da po drugi put togdana grune na vrata. Unutra je sedeo lekar nalakćenna sto i gledao tehničara koji je završavao previ-jawe rane. Odmah je skočio i pritrčao.

„Kiseonik! Plasiraj braunilu sa fiziološkim!“,naredio je tehničaru koji je upravo bio završio previ-jawe i skočio ka starcu. Preuzeli su stolicu, primak-li pokretnim nosilima i položili ga. Radili su sve uhodu. Ona je išla za wima, a oni su gotovo trčeći koli-ca ugurali u Prijemno odeqewe. Pošto su svi krevetibili zauzeti, nosila su primakli jednom monitoru iukqučili ga. Aparat je počeo da očitava trenutkewegovog života. Ona je nemo gledala.

„Ovo, ovo su rezultati pregleda na koji ste meuputili.“

Lekar uze papire i od zaprepašćewa otvori usta.„Pa vi ste, gospođo, bili ovde jutros u pola

devet, a sad je pola šest posle podne! Ko vas jeuopšte poslao na sve ove preglede kad je on moraoodmah zbog ovoga da bude na aparatima?“

Ona zuri u wih. Besmisleno je da nešto priča.Boji se da kaže bilo šta protiv prepodnevne smene,jer je čula da se ta profesija međusobno čuva. A i štato sad znači? Dobro je da je neko pod ovim bolničkimkrovom konačno shvatio svu ozbiqnost zdravstvenogstawa wenog oca.

„Verujte da ćemo učiniti sve što je u našoj moći,ali on je sad u Božijim rukama“, prozbori lekar nakraju malo mirnijim glasom.

„Bilo bi dobro da izađete u čekaonicu ili daodete kući i dođete ujutru“, nastavi tehničar.

Ona uplakanim očima pogleda oca, vide ponovozloslutnu penu kako se sliva niz uglove usana, iako jepreko wih bila maska za kiseonik. Teškim koraci-ma, sva iscrpqena, oslonivši se na tehničara, izađeu čekaonicu. Kroz suzne oči vide sina koji joj priđei mirnim glasom upita da li joj je dobro. Klimnula jeglavom.

200


„Kako je deda?“, besmisleno nastavi.„Nije dobro“, jedva prozbori ona.„Pa šta ćemo, star je“, završi on kratku razmenu

podataka. Ni izvini što sam došao tek sad, nitrunke osećawa za čoveka koji ga je vodio u prvešetwe, kupovao najlepše igračke, radovao se svakomwegovom rođendanu. Kako su deca okrutna!

„Hajdemo kući. Da se malo odmoriš, pa ćemoponovo doći. Ovde i onako ništa ne možemo“, rečesin ravnodušno.

I zaista, ona shvati da ovde više ništa ne zav-isi od we. Bezvoqno i slomqeno napusti čekaonicuUrgentnog centra. Koračala je ka kolima teškimkoracima. Nije progovorila ni reči sve dok nisuušli u kuću.

„Odoh da malo legnem“, obrati se sinu koji je većsvojim poslom išao ka kompjuteru.

„Lezi ti i kaži kad da te probudim.“Samo je izula cipele i pokrila se pokrivačem.

Osetila je teret na i u grudima, kao da joj neštospoqa priteglo ceo koš, a unutra steglo srce pa onojedva kuca. Udahnu duboko i bi joj lakše. Samo da sadprebrodi krizu. „Hoću da mislim pozitivno“, ote jojse misao. Tata... Uvek kad mu pomene ime, kad god ga seseti, kad mu vidi lik, bilo u javi ili u snu, woj jelepo i toplo u grudima. Seti se roditeqa. Wih dvojenasmejani, majka stalno u kuhiwi za radnim stolom(ili sprema hranu ili ispravqa pismene zadatkedonete iz škole), a on zadubqen u kwige koje je voleoda čita. Koliko joj je samo zanimqivosti iz wihpročitao! On joj je otvarao vrata prvo lagane, a zatimsve teže literature koju je ona gutala. Dostojevski,Tolstoj, Čehov, Gogoq, Balzak, Igo bili su iza we jošs početka gimnazije. Gotovo sve naše pisce pročitalaje i pri kraju gimnazije opredelila se za kwiževnost.Maturski rad bio je pesma zato što je pored wenogogromnog poznavawa domaće i strane literature tubio i omiqen profesor koji je sa wom delio uživaweu čitawu gotovo svega i svačega što se u kwižarama

201

Mihailo Lukovi}

moglo da kupi ili u biblioteci iznajmi. Pa fakultetna kome bi obrađivala pojedine kwiževne pravce iwena diskusija sa ocem. Iznenadio ju je svojim poz-navawem teorije kwiževnosti iako je bio profesorbiologije, mada je i ona to wegovo znawe temeqnodograđivala, a kad je završila fakultet smatrala ga jeskoro ravnim sebi i svaku novu kwigu koju bi zajednopročitali najčešće su do detaqa pretresali. I to jebio onaj fluid koji ih je spajao. Pre mesec danaimali su jednu lepu zajedničku analizu kwige OrhanaPamuka. Imao im je aromu Iva Andrića zbog sličnogpripovedačkog stila i duha koji, istina, pokrivarazne epohe i jasno ocrtava duh turskih muslimana,ali i razliku, jer Orhan ulazi u raspravu o esteticikoja kao sudbina prati sve wegove romane bilo direk-tno, bilo kroz qubav i život. Stalna tema mu je štaje to lepo što krasi wegove sunarodnike i kako onito doživqavaju. Da li je ono proisteklo iz verovawa,tradicije, odnosa prema woj ili je to lepo stalnomeđu wima i oni ga neprestano traže? Obojica susudbinski ukoreweni u svom narodu i na svojim pros-torima. Istorija im je sudbina, a o woj se pripovedakroz likove istrgnute iz we zbog ovoga ili onogarazloga, ali je oni u svakom slučaju obeležavaju svo-jim postojawem stvarajući tako ambijent da se onarazume i zapamti, pa i opravda. Ivo je po wima bionepristrasan, gotovo hladan i svojim likovima neoduzima i ne dodaje bilo kakav suvišan detaq. Otacje smatrao na tome da je Orhan nežan prema svojimlikovima, da se trudi da iskaže sve wihove crte, aliisto tako kroz postupke pokušava da ih ublaži.Navodio joj je rečenice iz romana „Zovem se crveno“kojima je branio taj svoj stav, a ona je uživala dasluša wegovu mladalačku zanetost literaturom i toje bodrilo da nije star, jer mu je duh mlad. I sad ovo.Kako su qudi mogli ceo dan da muče to plemenito,bezazleno i nemoćno biće koje voli da čita? Ceo dannije moj, nije naš, nije za nas... A on se tri puta boriza vazduh. Da li su oni pročitali jednu kwigu, jednu

202


pripovetku, jednu pesmu? Da su to uradili morali bida budu nežni. Na Medicinski fakultet bi kaoobavezan predmet trebalo uvesti kwiževnost. Zaštoda ne? Imali su glupu opštenarodnu odbranu, mark-sizam i sociologiju. A oni se bave telom i dušom.Duša treba da je meka, puna, topla. Neka čitaju. Takoje između osećawa rezigniranosti, nemoći i bola,ali i sreće što je ocu najverovatnije spasila makar iprivremeno život, savladana umorom zaspala. Prenego što je ušla u san, poželela je da bude u toplininekadašweg roditeqskog doma i bi joj prijatno.Probudila se ispavana i mirna. Još uvek je osećalaona prijatnost koju je osećala dok je ulazila u san.Malo se iznenadila kad je videla koliko je jakosunce, jer je mislila da je spavala samo sat-dva.Pogledala je na sat i zaprepastila se. Bilo je devetpre podne! Shvatila je da je prespavala skoročetrnaest sati. Bi joj žao što je niko nije probudioda se presvuče i pomalo quta otvori vrata od dnevnesobe sa namerom da izgrdi oba sina. Tamo je suprug,neobrijan i oteklog lica, pio kafu i jeo sendvič.

„Zdravo. Da li si se odmorila?“ Pogleda ga, pogleda ka niši i pošto ne vide

nijednog sina, reče:„Što me niko ne probudi? Gde su deca?“„Starijeg sam zatekao na vratima jutros kad sam

ulazio. Kaže da ima obaveza na fakultetu, a mlađi neznam gde je.“

Pitala ga je kako je prošao na putu i ukratko muispričala šta je bilo juče. Otac? Pade joj napamet damora što pre da je u bolnici kraj wega. Zamolila bisupruga da je odveze tamo, ali odluči da ide taksijem,jer je on umoran od puta. Presvuče se, a on umeđuvremenu skuva kafu za oboje. Popila je šoqicustojeći i izjurila na ulicu. Odjednom je postala uzne-mirena. Do ulaska u zgradu bolnice skoro da jeletela, a onda joj se korak usporio, noge postaleteške i najradije ne bi pokucala na vrata. Kao da jepredosećala nešto. Sačeka da joj kažu da može da uđe

203

Mihailo Lukovi}

i obrati se tehničaru koji je bio u ambulanti zainformaciju o očevom zdravstvenom stawu.

„Ne znam, gospođo. To morate da pitate na samomodeqewu. Izađite, skrenite hodnikom desno, pa drugavrata levo.“

Zahvalila se i izašla. Slutwa je sve višerazdirala. Onaj vedriji deo we govorio joj je da je sveu redu, ali to joj se činilo neubedqivo. U sobi jezatekla je osobqe na pauzi kako pije kafu.

„Izvolite“, obratila joj se jedna omawa i lepasestra sa osmehom na licu.

„Želela bih da znam kako mi je otac. To je onajšto sam ga juče ostavila... znate... imao je gušewe.Edem pluća, kako vi kažete.“

Sestra joj objasni da je juče primqeno sedam pacije-nata sa istom dijagnozom i da je bilo pet starijihmuškaraca, nego da joj da ime i prezime. Kad je izgovo-rila ime i prezime, znala je da je mrtav. Sestra je pogle-da, za trenutak vide sažaqewe u wenim očima, pa rečeda će da pozove lekara. Ovaj je odmah došao i saopštiojoj ono što je ona već osećala. Sad više nema oca.Prošao je jedan deo wenoga života. Jedan drag čovekviše joj neće ulepšavati dane. Ostalo je samo sećawe.Istovremeno joj je bilo teško, ali je osećala iolakšawe. Od kako mu je pozlilo samo ju je progawalamisao da će da se šlogira i bude nemoćan. Molila seBogu da se ne muči, ako već mora da umre. Zurila je ulekara i sestre, videla da joj nešto pričaju, ali ništanije čula. Smestile su je na stolicu i doneli čašu vode.

„Šta ja sad...“, prozborila je zbuweno.Objasnile su joj da je lekar otišao da završi

otpusni list i umrlicu, pa sa tim da ide u kapelu ina grobqe. Jednostavna provedura. Izađe lekar kojijoj se saopštio tužnu vest, a ona zausti da ga neštopita. On je predupredi i reče:

„Gospođo, mi smo učinili sve što se nas tiče.Vaš otac je bio star i mnogo loše. Morate se pomi-riti sa tom čiwenicom. Primite još jednom, u moje

204


i ime mojih kolega, saučešće. Želeli smo sve najbo-qe, ali ispalo je tako.“

Završivši kratku tiradu, brzo kao što je ušao, iizađe. Piqila je u vrata. Htela je da mu se zahvali i daga istovremeno pita zašto je wen otac, kad je već biološe, morao posledwi dan života da provede utumarawu po bolničkom krugu. Odjednom je shvatilakoliko je to besmisleno. Zahvali se sestrama i izađe uhodnik. Potraži prvu slobodnu stolicu da sedne inamah oseti stvarnu, iskonsku samoću. Prvi put jeosetila stvarnu, iskonsku samoću. Bivala je sama mnogoputa u životu. I kad je polazila u školu i kad je pola-gala maturu i kad je polagala prijemni za fakultet, pakad se dva puta porađala, ali nikad ovako. Znala je da jewen otac duhom uz wu i to joj je davalo snagu da izdrži.Sad ga više nema. Živeće on sa wom i u woj, ali kaosećawe, a ne kao živi duh. Dok sedi, suze joj naviru naoči. Briše lice, a ono je stalno vlažno. Kad se pri-brala, pozvala je supruga telefonom, saopštila mu dajoj je otac umro i gde se ona nalazi. On joj reče da je tusačeka i da će odmah doći. Znala je da će on znalačkiodraditi čin sahrane, kao što je znala da će tuga uwenim očima bivati sve jača kako dani budu odmicalii da će trajati dok ne ostari i emotivno ne otupi. I bijoj žao onih koji nemaju dušu, onih koji ne osećaju dasu svi očevi nekom dragi.

U Čačku, 4. 7. 2012 . godine

205

Mihailo Lukovi}

BAKALnicA

Jedan stari i ubogi pas, čija je dlaka odavno izgubilasjaj i bila pomalo nakostrešena, povijene glave,

wušeći čas levo čas desno, tromo i nezainteresovanoprilazio je u letwi sumrak dvojici muškaraca koji suzurili ispred sebe. Samo je mrdawe repom označavaloda ih poznaje i da im je prijateqski naklowen. Klupi-ca na kojoj su sedeli zapravo je improvizacija nečegašto bi trebalo da liči na wu – dva malo debqa bagre-mova koca zabijena čvrsto u zemqu i na wih nakucanajedva obrađena daska koja je od upotrebe zadobilaglatkoću i sjaj. Oko we prašina, a iza stara baraka odkoje se koriste dve prostorije u kojima je smeštenaisto tako neugledna bakalnica. Još su iza zgrade nekadmoćne fabrike koja je pretvorena u skladište ponuždi. Da je to nešto što ima izvesnu vrednost u ovomsiromašnom predgrađu govori stražarska kućica krajkapije koja se nalazi jedno pedesetak metara udesno.Čak i sama čiwenica da je stražar u kućici višespavao nego bivao budan, ne mewa na značaju. U glavamaovdašwih stanovnika to je ozbiqan objekat i kadprođe ova kriza ili „ovo ništa“, kako su znali dakažu, opet će ovaj kraj živnuti. I tako posledwihdvadeset godina. Pospani stražar i nada. Jednoga danadošlo je u kratkom vremenskom periodu oko dvadesetakkamiona cisterni i svi su se obradovali.

„Jesmo li rekli, evo dolaze!“Danima su od stražara pokušavali da saznaju da

li je istina da se to nešto pokreće, a ovaj je mudro206


ćutao i smešio se. To ne sme da kaže, jer mu je takorečeno. Istina je bila tužna. Firma pod kojom sevodilo to skladište bila je u nekakvim dugovima ida bi ih koliko-toliko namirila uzela je zaostalehemikalije iz skladišta i predala u zalog. Stražarisu to znali, ali da im se ne bi podsmevali ili ihsažaqevali, ćutali su. Od tada opet ništa.

Dok je fabrika radila, sama bakalnica imala ječime da se pohvali. Ujutru bi stizali svež hleb,mleko, burek, a posle podne, kad dođe druga smena,opet sve sveže. U periodu pauze za ručak čekalo se uredu i po pet minuta uz svu užurbanost prodavaca.Ono po čemu je i tada, a i danas bila poznata, jeste tošto je prodavala pivo po diskontnoj ceni. Uz pivo jeimala čitav arsenal „unučića“, pa je pivo bila samouzgredna zabava, a flašice rakije, viwaka, votke,kowaka, popularni „unučići“, punile su xepove rad-nika i donosili zaradu trgovcima. U prvim danimakriza se nije osetila, jer se i daqe najveća parazarađivala na alkoholu, a malo kasnije, kad je fabri-ka počela da posrće, kad se plata nije primala najpresvaki mesec, a kasnije i nekoliko meseci zaredom ikad su od mušterija ostale samo ćutqive domaćice izkomšiluka koje su kupovale sve mawe i mawe, pro-davnica je počela da tavori. Najpre su otpustilijednu, pa još jednu radnicu, zatim su prestali dadobijaju hleb, mleko i peciva dva puta dnevno, a kasni-je je sve mawe robe bivalo na rafovima i to uglavnomsamo one koje su lokalne domaćice kupovale. Jedino učemu prodavnica nikad nije oskudevala jesu pivo i onikojih je bivalo sve više, a koji su satima sedeli,čučali ili stajali ispred i strpqivo pili svojuflašu. Onda se neko setio i napravio improvizovanuklupicu. Poslovođa prodavnice, a u woj su u posledwevreme radili samo on i prodavačica u dve smene, upočetku se qutio, a onda je dobio preduzimački duh inabavqao „dobru“ rakiju koju im je prodavao ispodtezge na čašicu, pa je sa wima sklopio dogovor da neuznemiravaju druge goste. Oni su to bespogovorno

207

Mihailo Lukovi}

poštovali i dani su mirno tekli. Još mirnije sutekle godine. Oni bi tu sedeli i poštovalizajednički kodeks. Svakom bi se uredno javilidiskretnim ustajawem sa klupe ili klimawem glave.Ono „Dobar dan!“ ili „Zdravo!“, sa mawe ili višepoleta, označavalo je wihovu simpatiju prema onomekome su se javqali, a samo retko stepen pijanstva,zato što se ono nije moglo stepenovati, jer je to ustvari bila ravna linija. Istina, samo ponekad, kadabi im umro neki poznanik za koga su bili vezani ilineko od bliskih rođaka, dodavali bi jači „gas“ i tadabi wihovo javqawe bilo upadqivo i prodorno, ali itada u granicama pristojnosti. Prevarili biste se daih sve svrstate u istu kategoriju. Oni su sami naprav-ili svoju hijerarhiju vernosti prema piću, iako su musvi naizgled bili odani. Imalo je tu mnogo nijansi.Na primer, ova pomenuta dvojica su asovi. Oniotvaraju i zatvaraju prodavnicu. Poslovođi nijepotrebna kamera kako bi znao ko mu je ulazio u radwu.Pre podne bi i sam znao, jer je tada radio, a poslepodne kad ne radi, ako koleginica nije mogla da seseti da li je neko bio, bilo je dovoqno da pita Ćućaili Boću i informacija je bila potpuna.

Obojica su sa sela došla na zanat. Nije moglo dase bira, pa su završili u klanici. Mladi i jaki, anadasve poslušni, iskorišćavani su od starijih ioronulih majstora. Gotovo da nije bilo brava kojewih dvojica nisu „ubili“. Najpre obrada, a potom, nakraju, prawe creva. Kao nagradu za vrednoću davali suim po čašicu ili dve rakije, a oni bi posle togaleteli. Vremenom im je čašica ili dve postala navi-ka, a miris krvi počeo je da ih progawa, pa su samawih merica prešli na celodnevni program. Čimdođu kući, legali bi polupijani da spavaju. Supruge,priproste žene sa sela, naviknute na poslušnost,ćutale su i trpele. Imale su wihove plate ili onošto im oni daju, a ako bi nešto zafalilo, tu su bilesubota i nedeqa i privatni poslovi. Pored toga uvekbi kući donosili xigericu, meso, papke, pa se te

208


namirnice koje predstavqaju najskupqu stavku uskromnim buxetima nisu kupovale. Takav život ih jegurao u depresiju i one su se sve više gojile. Došlisu pritisak i druge bolesti, ali su, srećom, većiškolovale decu i otpratili ih u wihove živote.Ćuću se žena šlogirala pred sam odlazak u wegovupenziju. Jadnica je nije ni dočekala. A radovala sekako će konačno sa mužem, kao pravi par, da bude poceo dan zajedno. Iskreno, i wemu je bilo dosta svega,pa se i sam radovao penziji i zajedničkom životu.Jednostavno, nije im se dalo. Ni Boćina sudbina nijebila boqa. Samo što je udao ćerku, supruga mu serazboli od raka i umre, na pravdi Boga, u pedesetojgodini. On se nije ni radovao penziji, iako je sveviše osećao umor koji je lečio alkoholom, a ovaj gačinio još umornijim. I tako u krug. Na dan kad jeotišao u penziju bi mu žao. Rasplakao se i napio,tako da su ga iz klanice sanitetom odveli kući.Narednih dana se posvednevno napijao. Kako nije jeo,naglo je počeo da propada i pitawe je šta bi bilo daga Ćućo nije posetio, pozvao Hitnu pomoć, a ovi gasmestili u bolnicu. Tamo je ostao dve nedeqe, a kadaje izašao dugo nije uzimao alkohol. Verovatno da ganikad ne bi ponovo uzeo, jer ako se ičega plašio tosu bolnički zidovi i halucinacije u kojima mu senaizmenično javqaju goveđe glave ubijene stoke uzbolnu riku, da u našem narodu ne postoji verovawe dapivo, zapravo nije alkohol. Alkohol je samo „žesti-na“ – rakija, viwak, votka, kowak. Čak ni vino nezaslužuje epitet alkoholnog pića, ako nije crno ijako. Ružica ili špricer, šta je to? Toga možeš dasložiš nekoliko flaša i da ne osetiš. Naravno daje Ćućo ovde, nažalost, imao veliku ulogu. Još doksu radili u klanici sa zavišću su gledali na ra-dnike, a pogotovu radnike fabrike koja je bila uwihovom komšiluku. Svi uredni, u mantilima i nezapiwu. Obrijani, a neki i sa kravatama. A oni uodelu koje je samo na početku bilo belo, a na krajuradnog vremena krvavo i prqavo od izmeta stoke koje

209


Mihailo Lukovi}

je onako uzgred prano hladnom vodom. I da – čizmekoje su ih neodoqivo podsećale na selo. Radnici izfabrike svi u cipelama, osim retkih koji su puto-vali sa sela i bili u gumewacima, a i oni su brzo,odmah po iznajmqivawu soba i stanova u gradu,prelazili u cipele. Uvek su bili lagano obučeni, jersu se fabričke hale kako-tako grejale, a oni stalno uvodi dok smeštaju obrađeno meso u hladwače. Mada,iskreno rečeno, to su najmawe radili, jer su gotovo odpočetka do kraja obavqali najprqavije poslove, a mesopakovali samo leti kad nije bilo dovoqno radnika.Kada se Boća vratio iz bolnice i po ceo dan sedeoispred kuće zureći nekud, a u stvari razmišqajućikako da okonča ovaj život, jer se nije plašio pošto jeokončao mnoge, istina životiwske, ali opet živote(jedino što mu nije davalo da tako nešto učini jestekći na koju bi došlo prokletstvo), dođe Ćućo i donesenekoliko flaša piva, tek da imaju dok pričaju. Danimasu pretresali svaku kući iz svoga sela, iako više odpolovine novih i mladih žiteqa skoro i da nisuznali, zatim sudbine kolega sa kojima su radili, paonda ono što su nameravali da urade od sebe, porodicei domaćinstva, a što im se „otelo“. Sve češće im jenedostajalo piva, a kako je Boća odbijao da pije alko-hol, misleći pritom na „žestinu“, to su morali ukomšiluk, odnosno bakalnicu, po robu. Najpre biišao jedan, pa drugi, spontano i u zavisnosti odraspoložewa, da bi kasnije to radili zajedno radidružewa i na kraju su, pošto su im kuće bile čemernoprazne, shvatili da je besmisleno da uopšte i odlazeodatle, nego bi seli u travu pored prodavnice. Uslučaju kiše najpre su se skrivali pod obližwedrvo, a zatim, najpre stidqivo za vreme jačih pqusko-va, tik uz prodavnicu, da bi kasnije, a pogotovu kad jeposlovođa počeo da prodaje rakiju ispod tezge, zavreme kišnih dana uglavnom bivali u samoj pro-davnici. Malo kasnije došla je i klupica. Da jenekim slučajem prodavnica bila dragstor tu binekako rešili i pitawe spavawa.

210


Ali, da se ne shvati pogrešno. Pored wih dvo-jice bila je tu čitava galerija drugih likova, samošto su oni dolazili i odlazili, mawe ili više sezadržavajući, ali su bili svakodnevni. Po nekima jemogao i sat da se navija. Na kraju, Srbi vole saborno-st i, mada je ovo posledwe mesto i isti takav razloggde bi trebalo da se okupqaju, oni to čine iz nekeunutrašwe potrebe. Lakše im je kad vide da u svompropadawu nisu sami. Jedina srećna okolnost je štonije bilo mladih qudi, a ovi što su podupiraliklupcu sa svih strana ionako su u predvorju nečegačega su se sa jedne strane plašili, a sa drugeočekivali kao spas od besmisla u koji su gurnuti.

Samo što bi se prodavnica otvorila i trgovacstao za tezgu, a Ćućo i Boća seli na klupicu i ispiliprve gutqaje, nailazio je Rade, kwigovođa u penziji,podbulih očiju što od spavawa, a što od šuqeva kojisu mu ujutru pri boravku u kupatilu pravili problem.Uvek je kupovao samo hleb i mleko, jer je u većekupovine povremeno dolazio sa ženom oko podneva.Pričalo se da mu je žena jako stroga i da ga stalnogrdi. Jadnik je voleo da popije, ali nije smeo predwom. Imao je u ostavi sakrivenu flašu votke ilikowaka, jer se gotovo ne osećaju kad ih piješ, pa ječesto zamicao tamo. Nabavka tih flaša je bila pravaakcija. Pošto nije imao pare od penzije za koje supru-ga nije znala, to je morao da izmišqa najrazličitijenačine kako da dođe do wih. A jedini pravi način bilaje pijaca na koju je išao iskqučivo sam. Pogađao se dobesvesti sa seqacima, a razliku od dobijene i početnepijačne cene stavqao je u xep. Zbog toga je kupovaouglavnom lošije namirnice i stalno je bivao grđenkako ne zna da izabere ni voće ni povrće, ali je on tugrdwu prihvatao uz gunđawe, a u stvari osmehujući se usebi. Grdwa bi uvek bila prekinuta rečima:

„Pa idi ti sledeći put i stvar je u redu“. Nepogrešivo je znao da ona to neće, jer je pijaca

za wu bila nešto najzamornije i najbesmislenije.Imao je Rade pomoć i u nekim kolegama i rođacima

211

Mihailo Lukovi}

koji su znali za wegovu naviku, pa su mu krijućidonosili piće. Sin koji je već dugo u Francuskoj uvekbi mu, kad dođe, ostavqao poneki dinar da niko nevidi, a on od tih para rano ujutru u prodavnici popijesvoje „unuče“. Sve u svemu, maksimalno racionalnotrošewe para na ono za šta one ne bi trebalo da setroše. Ali, kwigovođa je kwigovođa. Ćućo i Boća suga voleli i iz muške solidarnosti podržavali.Onako pomalo zarozan i u papučama podsećao ih je nakuću koju su oni praktično izgubili. Wegovu ženunisu voleli i gledali su kad ona nailazi da kaonešto rade ili razgovaraju, a kad moraju da se javeuvlačili su glave u ramena kao da će da ih grdi ili neznam šta drugo da im uradi. Često bi ga, pogotovu kadprime penzije, častili po dodatno „unuče“, bez obzi-ra što se on nikad nije mašio za xep. Znali su oni učemu je problem i nisu mu zamerali. Ono čime bi imon uzvratio bile su priče iz okružewa koje je wimauvek bilo nedostupno – kancelarija, san svakog radni-ka. Šta se tamo priča? Šta se radi? Kako su uživali?Da li je imalo švaleracije, pošto je imalo dostažena? Kod wih u klanici nije bilo žena, a jedina kojaje tamo ušla bila je pripravnica koja je došla da zapotrebe neke ambulante uzme svežu goveđu krv. Skoroda su se utrkivali koji će da bude što veći muškarac,pa je ona jadnica skoro trkom izletela odatle, aubuduće je tu dolazio neki muškarac koji je povre-meno donosio poneku flašu rakije kako bi ihodobrovoqio. Rade im je pričao kada će penzija da budeveća i sve te stvari koje su wima bile pomalo daleke.Nikada nije zbog toga pokušao da ih omalovaži i onisu zato osećali kako i oni, za koje su mislili da suneka viša klasa, u stvari nisu ništa više negoobični qudi sa svojim problemima. On koji beži odžene koja voli da spava i dolazi kod wih u prodavnicuda na brzaka popije svoje unuče, bio je u stvari prvamušterija poslovođi i wima dvojici, jer oni su bilina neki način inventar, a ne mušterije. Samo jednom uposledwih petnaest godina nije došao ujutru i gotovo

212


da su zbog toga uzbunili čitav komšiluk. A on je tojutro proveo na Urgentnom, gde se oporavqao od krizekoju je imao tokom noći, jer su mu šuqevi mnogoprokrvarili . Spremali su se da narednog dana odu uposetu i zbog nezgodne gospođe razvijali strategiju,plašeći se da ih ne izbaci napoqe, ali on se pojavioi stvar je daqe tekla svojim tokom. Rade se zadržavaotaman toliko koliko je po wegovoj proceni trebalovremena da žena, tek pristigla iz sna, dopre do kuhi-we i počne da prevrće po sudovima ne bi li našlaxezvu za kafu, jer je on onu u kojoj svakodnevno kuvajuveć uprqao, a wu mrzelo da pere, pošto je sudoperabila puna sudova od prethodne večeri. Ne zna se da lije imao nepogrešiv osećaj kad ona ustaje ili bi onačula kako se vraća iz prodavnice pa ustajala navrat-nanos da pokaže kako nije lewa, tek uvek je nailaziona tu scenu. Retki su bili trenuci kad bi ona opralasudove uveče ili on xezvu ujutru. Obično se todogađalo na neki praznik ili wima bitnu godišwicu.Tokom dana više nije dolazio sam pred prodavnicuuglavnom zbog nedostatka novca, a da toga nije bilo,verovatno bi našao još neke razloge zbog čega bi tre-balo da se prošeta u nabavku.

Posle Rada dolazio je Mikaš, građevinskitehničar u penziji. Uvek sa čistom košuqom i kra-vatom. Gazda u kući, kako je često podvlačio predprodavnicom, imao je mirnu i ćutqivu ženu, prete-rano povučenu u sebe. Ćuću i Boći bi se javqala uzbezrazložno strahopoštovawe, a oni bi joj odgovar-ali još većim uvažavawem kako zbog druga, tako izbog toga što i wih ima ko da ispoštuje, pa je red dase i oni pokažu. Dok je radio, a radio je na mnogogradilišta, Mikaš je uglavnom bio na čelu kolone.U početku, dok građevinskih inžewera nije bilo kaodanas, bio je šef gradilišta, da bi kasnije postaovrat na kome stoji inžewerska glava. Qubav premaalkoholu je polako i temeqno razvijana. Sati i satisamoće na terenu bili su dobra podloga za to. Imao jestaru roditeqsku kuću ovde na periferiji i kako su

213

Mihailo Lukovi}

mu roditeqi mladi umrli bi mu žao da je napušta,iako je u svakom trenutku mogao da dobije stan. Apošto mu je žena bila kakva je bila, skromna ićutqiva, to su u životu, osim što su decu izveli naput, još uspeli da nikom ne budu dužni, da nikad neuzmu kredit i da pomažu ženinog brata koji je mladostao invalid i nije mogao u potpunosti da se stara osvoje troje dece. Ona nikad nije radila i wena skro-mnost je bila verovatno posledica delom prirode, adelom čiwenice da je muž nosio teret posla iizdržavawa wihove i bratovqeve porodice, a da nikadnije rekao ni reč. Mikoš, ili kako su ga pred pro-davnicom zvali „Inžiwer“, bio je galantan čovek.Neretko bi ih častio pićem, ali nikada nije dozvo-qavao da bude čašćen. Otmenog držawa, znao je da impriča zanimqive stvari – kako se nekad zidalo bezbetona, a sad je to nezamislivo, kako se nekad mešaobeton, a kako danas, ali ono što ga je posebno izdizalou wihovim očima bila je spremnost da pomaže i wimai svima koji bi na ovaj ili onaj način bili ugroženi.Znao je da odradi male projekte i predračune za gradwusvakome u komšiluku i da za to ne uzme ni dinara.Kada bi pred prodavnicom hteli da ga zbog toga časte,on bi plaćao piće objašwavajući, pomalo uvređen, daon to nije radio za čašicu i da bi to, ako bi hteo danaplati, mnogo više koštalo. A tek priče o qubavnimavanturama na terenu ili pijankama po nekim zabitima!Jednostavno, unosio je svetlost i raspoložewe i svi sujedva čekali wegov dolazak, a odlazak je zavisio oddolaska sledećeg drugara sa kojim se jedva pozdravqao,jer su još kao deca imali malu svađu prvo oko jedne devo-jke, a zatim i na nekoj od igranki.

Taj drugi koji se vrlo kratko zadržavao i koga jeslabo ko voleo radio je nekada u sudu na izvršewupresuda. Karijeru je započeo kao radnik na prijavni-ci. Već tada je ispoqavao talenat da kiwi qude isebe stavqa u prvi plan. Istina, prema komšijama jebio malo predusretqiviji, ali vremenom je i tubivao sve arogantniji, a pogotovu kad je prešao u

214


izvršno odeqewe Opštinskog suda. Komšiluk mujoš uvek pamti kako je pokojnoj baba Darinki uzeotelevizor, jer nije imala da plati neku kaznu. Wojinače taj televizor, pošto je slabije videla, nije nislužio za gledawe, nego uglavnom kao mesto gde jestavqala šustikle koje je vezla dok je boqe videla ana koje je ređala vaznice dobijene od retkih poseti-laca, uglavnom daqih rođaka, pošto se nije udavala.Mrđa, tako se prezivao, a tako su ga i zvali, ušao jesa jednim milicionerom i onako sa vrata počeo dapriča:

„Po presudi... bili ste dužni... pošto nisteizmirili... u skladu sa presudom oduzima vam se...“.

„Dobro, de“, reče baba Darinka. „Uđite i sediteprvo da popijete kafu, pa onda radite svoj posao.“

„Nećeš ti meni govoriti šta ću da radim!“,reče narogušeno Mrđa i gurnu napred policajca kojini sam nije znao zašto je sa isukanim pendrekomušao kod jadnice.

Kako su muwevito ušli, još su brže izašlinoseći televizor. Odmah za wima na vratima se pojav-ila i baba držeći u ruci šustiklu i vaznicu, unezv-ereno komentarišući:

„Što ne uzeste i ovo? Na šta ću sad da ihstavim?“

Scena je bila upečatqivo ružna i sa mnogokomšijskog negodovawa, pa od tada drug Mrđa (gospodasu se pojavila kasnije) osta drug i za najbliže komši-je. Kad bi on bio pred prodavnicom sa wim je samo le-gendarni dvojac mogao da pije piće i to bez mnogodiskusije i samo uz klimawe glavom i povlađivawe,mada ga skoro nisu ni slušali. Wemu je ovaj izlazakpred prodavnicu bio jedino družewe, pošto odlaskomu penziju brzo su prestali da mu se javqaju oni koji sumu se javqali jer će im možda zatrebati. Samo jednomsu ga slušali kad im je ispričao da je na televizoruvideo kako su zlikovci bombardovali neko naseqeprethodno veče. Verovatno ni to ne bi slušali da nijedoslovce rekao „zlikovci“. To su bili oni koji nisu

215

Mihailo Lukovi}

naši, a on nije bio wihov, jer je bio grub prema poko-jnoj baba Dari. Ucveliti jednu babu nije lepo, ali jegore ubiti nevinu decu, pa su shvatili da je on ipaknaš. Lošak, ali naš.

Od deset do pet posle podne dolazili su razniqubiteqi piva i rakije, kako bi ko stigao, ali su wihtrojica – nastavnik geografije u penziji, bivši meta-lostrugar, sindikalni lider, a sad nezaposlen, ibolničar koji je radio u kapeli na kupawu mrtvaca –bili najredovniji. Svaki je na svoj način zabavqaookupqene. Prvi je bio opsednut pričama o napretku.Ceo život je predavao o raznim zemqama u koje ježeleo da otputuje, ali najduži put koji je ostvariobio onaj sa školom na eksurziju u Bugarsku. Da bikako-tako zainteresovao decu o onome što pričamorao je da pretura po raznim novinama i da čita za-nimqivosti o zemqama o kojima je predavao. Ni sam nezna zašto, ali uvek je o tim stvarima deci pričao kaoo napretku. Opsednut predmetima poput bele tehnike,automobila i građevinskih mašina, uvek je iz svognaherenog predgrađa gledao kroz televizor ne bi li„ulovio“ nešto novo o čemu bi onda pred prodavnicompričao sa puno žara i razumevawa, jer onima koji su gaslušali to je bilo daleko i nisu bili u stawu da u tojpriči vide neke nelogičnosti kojih je nekad biloviše, a nekad mawe, sve u zavisnosti od wegovogzanosa. Jednom je zapodenuo priču o tome kako u nekojzemqi čovek ima mogućnost da gleda preko sto kanalana televizoru i da svako ima da gleda šta hoće. Biloje to krajem devedesetih i svi su ga gledali sa neveri-com. Pre nekih pola godine podsetio se te priče iopet počeo o tome koliko kasnimo za svetom u napred-nim stvarima, da smo tek posle deset godina stigli donivoa na kom su oni bili mnogo pre nas. Da bi potvr-dio svoju priču novim argumentima dodade kako sadimamo nekoliko vrsta peciva, piva, rakija, cigareta,voda... Kod posledweg argumenta Boća, koji inačenikad u ovim diskusijama nije učestvovao daqe od onogJa vala!, podiže pogled i reče:

216


„Ja ne pijem vodu. Samo se ponekad, kad nema ra-kije, nakanim te je uzmem. Ova iz vodovoda smrdi, aova iz flašice je grozna i bqutava. Znaš li ti,komšija, kakva je voda sa Matijinog vrela? Ne znaš.E, idi u moje selo i reći će ti svaki seqak gde je ono.Popi, pa mi se javi.“ Sećao se detiwstva i vrelihpopodnevnih časova kada je na tom vrelu utoqavaožeđ.

„Koje crno pivo!“, nadoveza se Ćućo. „Bio sammlad momak kad sam prvi put probao ono pivo iz našepivare. Bože, koja lepota! Još osećam ukus u ustima.Hladno, gorko, topi se dok piješ. Ova su k’o pišaća,jer samo pene i bez ukusa su. Istina, imaju lepeetikete.“

Nastavnik ih pogleda i bi mu krivo. Zna on da tipijanci ništa ne razumeju, da su im mozgovi otupeli,ali ih je poštovao zato što su bili dobronamerni.Ovde, za ovom klupicom, imali su prednost u odnosuna sve wih.

„Dobro“, reče, „zar nije lepo da na televiziji zasvakog ima po nešto? Vi, recimo, imate da gledateemisije o vinima u svim vinogorjima – kakva su, kojasu najboqa, kako se prave, koje su vinarije... Tako istoi o pivima ili rakijama. Mileta (okrete se premavozaču koji je posle nesreće prestao da vozi i daneprovodio čeznući za putevima, a ovde dolazio tek kadje mnogo tužan na neku qutu ispod tezge ) može domile voqe da gleda emisiju o kamionima – kojih vrstaima, kakvi su spoqa, unutra...“

„Jes’“, potvrdi ovaj. „Samo, jebiga, izgubimživce kad mi puste one uloške svaki čas. Gledamkamion i puste mi uloške. Ja sam, brate, stalno obi-lazio moju ženu dok je imala menstruacije. Čini mise da mi je bilo teže nego woj. A sad, stavi to međunoge i leti! Leti u pičku materinu, a sve je i daqeisto. I ona stvar je ona stvar i menstruacija je men-struacije i ja sam ja koji sam i bio i dođavola. Lažu,e to ne mogu“, završi Mileta.

„Lažu, nego šta!“, upade u diskusiju Boro, stru-217

Mihailo Lukovi}

gar i sindikalni lider koga su oterali kao kučku saposla zato što se kao borio za prava radnika, a ustvari zastupao interese poslodavaca, pa je jednompreterao u uceni da mu se uradi to i to. Bio je na-stavnikov drug i znao je kako da štiti u diskusijione koje je smatrao za svoje.

„Evo banke. Kad gledaš reklamu ispada da tezovu da bi ti dali pare onako, jer te vole. Čine tiuslugu. Kad ono tamo, ako prođe glavić ramena nema.Pa izvini, ali treba da znaš da se od seksa ostaje udrugom stawu. E zato, brate, ne moraš sve da gledaš.Pa i nastavnik to kaže. Gledaj samo ono što teinteresuje. Kad su reklame, a ti idi u kupatilo iisprazni se. Zamisli, nekad je postojala samo jednapartija. Ako hoćeš da se baviš politikom moraš daslediš samo wen interes. Danas ih imaš kolikohoćeš. Pa ako ti se ne sviđa ovde, a ti idi onde gdeti se sviđa. Na kraju, možda ti se vidici izmene, pasad misliš ovako, a kasnije onako.“

„Čekaj, Boro“, reče Božo, zatvorski čuvar kojije, dok je bio u noćnoj smeni, dawu kad dospavadolazio na dve-tri ture pića, „kako to ovako paonako? Ili si čovek ili si prevrtač. Ne možeš samoo sebi i svojoj zadwici da misliš. Vaqda se poli-tikom baviš da bi celom društvu bilo boqe.“

„Bre, Božo, obriši usta od mleka. Što radiš?Da bi zaradio. Što se uvlačiš u zadwicu komandiru?Da bi zaradio. Ja se ne uvlačim u zadwicu komandirunego narodu da bi imao koristi i ja, a bogami i ti,mada iskreno, pre mi je stalo do mene. Znači jednaili više zadwica ti ne gine, bitan je rezultat.“

„Jebo vas rezultat! Vidim ga kakav je. Napreduje-mo, ali u propast. Plata ne može da mi traje do prvog,a ranije sam išao i na odmor od we“, reče Božo.

„Ma ne može uvek da se napreduje, mora ponekadi da se nazaduje da bi se posle napredovalo“, ne da sebivši sindikalni lider.

„Sereš! To ti je kao ona igra koju smo igrali kaodeca – Care, care, gospodare, koliko je sati?. Idi

218


nazad deset, pa tri napred, pa pet nazad, pa četirinapred. Kakav je tu napredak?“, reče rezigniranoBožo koji je pobegao od kuće pre pola sata da se ne bisvađao sa ženom, jer je opet okraćalo novca do prvog.Po prirodi je i inače bio nabusit i prost, a posaozatvorskog čuvara i rad sa barabama još više je isti-cao te wegove osobine. Pored toga, sa sobom je nosiorevolver zadenut za pantalone otpozadi, prekrivensakoom, tako da je retko upadao u oči, ali su ovisagovornici znali da se nikad ne odvaja od wega. Jedi-no zbog čega su ga uvažavali jeste wegova iskrenostda ti uvek kaže što misli, pa makar to i po wegasamog bilo loše.

„Čekajte qudi!“, prekide žamor Ranko, bivšibolničar koji je prao i redio mrtvace u bolnici. „Jaću da vam kažem šta je napredak.“

Svi se zagledaše. On? Doduše pere mrtvace, pase možda čoveku otvori neka vijuga. Svi su ga gledalinetremice otvorenih usta, prosto ne verujući da sučuli to što je rekao.

„Znate onog mog naslednika Trupka? Došlo detesa planine, samo što nije u kondurama. Neke xemperenavukao na sebe, kao i pantalone sa kratkim nogavi-cama, pa samo što mi ne qubi ruku. Učim ga kakomora da bude uvek qubazan sa porodicom umrlog, jerim je teško, a i rado će da te časte ako si takav. Onupija sve. Kad sam posle godinu dana od kako je došaootišao na odmor pa se vratio, on sve oko mene da sekao ja ne zamaram. Neka, on će. Vidim nabavio novecipele, lepe farmerke, moderne košuqe, jaknu. Sveza mesec dana. Neka, mislim u sebi, i red je. Radi tajtužan posao, pa nek malo ima. Sećam se kako sam se jana početku nećkao da primim nagradu, pa kako sam,kad sam počeo da je uzimam svaki dinar stavqao sastrane da kupim plac, pesak, gvožđe, cigle, tišleraj,cement, crep. Tek kad sam se okućio počeo sam da slo-bodnije dišem i da se boqe oblačim. Starijegbolničara sam poštovao do neba. On je raspoređivaoi bio je strog, ali pravedan. Kad ovaj moj mlađi kaže

219

Mihailo Lukovi}

idi da odmaraš, ja ću, i to samo posle godinu dana! Aoni mlađi doktori čim završe specijalizaciju samošto ne ritnu starije kolege. Ne samo da žele da ihzaobiđu, nego pričaju da oni posle toliko godina neznaju da rade svoj posao, da su omatorili, da su ihvreme i nauka prevazišli. Pa kako su inače, ti istiqudi, ranije lečili i imali uspeha? Dok mi jednogdana moj Trupko nije objasnio šta je napredak u našojstruci.

„Vidiš, kolega Ranko“, kao mi smo sad potpunojednaki, a on ima nešto i da me poduči, „da li sigledao one mafijaške filmove? Donesu mrtvaca ikažu da ga našminkaš kao da je živ. To nije teško.Malo pudera, neosetno karmina, fen. Sećaš se kakosi me učio. Operi ga dobro, nežno, kao da je, Božeprosti, tvoj. Obrij ga, obuci, pokupi iz usta. Sve samto radio, a oni kad otvore sanduk on bled, maltenenikakav. Ja ga, brate, našminkam, pa otvorim sanduki naglasim im kako sam ga lepo pripremio za onajsvet i odmah zatvorim sanduk. Oni u šoku, ne upadaim u oči da je našminkan, a ko uspe da nakratko tovidi ipak je zadovoqan i dodatno me časti. Svizadovoqni.“

Gledam ga i ne mogu da verujem, ali znam da jeubrzo kupio neki mawi stan. Da ne govorim o odeli-ma. Kola su prvo polovna, a onda mu se životna filo-zofija promenila, pa je tvrdio da su najboqa kola –nova kola. Ja bih bio spokojan i mirno radio svojposao tek kad on ode na odmor – zimi na skijawe naKopaoniku, a leti ni mawe ni više nego na ostrvo uGrčku, ni sam ne znam kako se zove. Mislio sam da samnesposoban, pa sam počeo da se presabiram. Radimposao tolike godine. Jesam se skućio, ovde sam vam ukomšiluku. Skromno. Osamdeset kvadrata. Decuodškolovao. Pred penzijom sam, a na godišwi odmorsam išao samo tri puta i to sva tri puta u bawu zbogženine kičme. Nemam gotovinu. Istina, on mi sadotima posao pa imam mawe nagrade, ali opet i sve tojedva je dovoqno da živim normalno. A on? Da ne

220


poverujete. Mislite da pije brqu kao ja i vi? SamoČivas i to dvanaest godina star. Drugo piće mu, kakokaže, smeta. Dugo sam se pitao kako i na kraju sam,sasvim slučajno, shvatio. Došao momak iz pogrebnogi pita da li je Trupko tu, ima da mu da nešto što jewegov gazda poslao. „Daj, rekoh, daću mu. On izvadikoverat i hoće da mi ga da u ruku. Čekaj, kažem mu,neću da primim zatvoren koverat. Hoću da znam štaje unutra. Ma ništa, kaže on najnormalnije, provi-zija za prethodni mesec, misleći vaqda da i ja radimsa wima na proviziju. Kad pogledate šta sad imamo,on je stvarno mnogo napredovao kako u odnosu na svojpočetak, tako i u odnosu na mene. Da kažemo da jeuneo nešto novo, ali to novo mu niko nije tražio.Prodao je dušu tako što je navodio porodice da idupo opremu kod onoga koji je bio skupqi i za provizijukoju je wemu davao. Kao sa vodom. Lepo vam upakujubočice vode koja može da traje po nekoliko meseci,bez obzira što imate sa česme i svežiju i sigurniju.Istina, tome kumuju i plaćene emisije na radiju iteleviziji o nesigurnosti u snabdevawu iz gradskihvodovoda. Xaba posle demanti. U flašama je plani-nska voda, voda ispod ovoga, voda iznad ovoga, voda sadahom svežine... Pa ti ulošci! Prosto da poželišda, iako si muškarac, imaš menstruaciju. U bankebih išao svaki dan. Moj stari doktor u bolnici kažeda je za proizvođača lekova najboqe da proizvodi vi-tamine, jer mirne duše svako može da popije kutijuili dve i da nema opasnosti po zdravqe. Napredakvam je danas, dragi moji, jedna velika prevara.Proizvod reklame. Prvo ćemo da napravimo mašineda bi nam olakšale život, onda ćemo da napravimobrzu hranu, kako se ne bismo mučili, a potom ćemozbog povećanog holesterola da pijemo skupe lekove ikupujemo sprave za fiskulturu i mršavqewe. Svudasamo reklame i prevara.“

„Pa dobro, qudi“, ne da se sindikalac Boro, znaon kad protivnik ima prednost u diskusiji (tad mupodiđi pod kožu i relativizuj wegove argumente), „i

221

Mihailo Lukovi}

Tesla je izmislio struju, a qudi napravili stru-jomere koji tiranišu narod. Zar Tesla nije napravionapredak?“

Bio je to pravi pogodak, jer je cena struje bilatoliko teško breme za sve prisutne da se razgovordaqe vodio o tome koliko će je ko plaćati, koliki jekome račun, kako ga i čime plaćaju.

Nastavnik je davno shvatio da je u ovoj grupi qudibesmisleno pričati o napretku. Svi su, na ovaj ili onajnačin, već bili gubitnici. Penzioneri bez nade uboqe, otpušteni i nezaposleni. Da su mislili onapretku ne bi ni došli u ovu poziciju. Birajućipredgrađe za život oni su odredili i svoje žeqe.Možda je to bio napredak kada su se doseqavali, alisamo u odnosu na sredinu iz koje su došli. Zapravo je tonapredak u odnosu na to koliko su cipele napredak uodnosu na gumewake ili gledawe u televizor u odnosuna gledawe u nebo da li će biti kiše. Ali, da li sudobili na kvalitetu života? Zdrav vazduh i fizičkirad zameweni su smogom i poslepodnevnim sedewem,dobra domaća quta zamewena je aromatičnom i flaši-ranom. Promena da, ali napredak?

Posle pet sati ostali su samo wih dvojica zurećiniz put. Dve flaše piva stajale su između. Ako bi seposlovođa povremeno i družio sa wima, prodavačicaje to izbegavala. Izađe samo da pokupi prazne flašekako se ne bi razbile ili da donese nove, mada je todrugo izbegavala i trudila se da ih navikne da uđuunutra i da tu za tezgom budu posluženi.

„Nema ih još“, reče Ćućo.„Sad će“, odgovori Boća više za sebe.Nedugo zatim, preko pruge i pored fabričke

ograde izbiše dvojica drugara. Jedan je imao skorodva metra, a ovaj drugi oko metar i osamdeset. Po hodui izgledu vidi se da su već duže vreme pili. Svi suih godinama poznavali. Onaj niži košarkaš, a onajviši košarkaški sudija. Oba u poznim godinama,ali još uvek zaposleni u nekadašwoj SDK (sadPoreskoj upravi). Pre odlaska na posao poneka

222


čašica, a na poslu krišom „unučići“ kupqeni ubakalnici. Na pauzi za doručak u pivnici po dve-tri,pa opet na poslu „unučići“. Kad se završi posaopravo na košarkaško igralište gde se okupqajupoštari iz blizine i piju zarađen bakšiš. Oko petsati, kad na trening dolaze košarkaši, zatvarajubife zbog dece, pa oni dolaze ovde ispred svoje pro-davnice u kraju. I stalno se zezaju. Jedan drugog ilione oko sebe. Samo ne ovu dvojicu koji ih čekaju svakidan i koji znaju da će skoro uvek od wih dobiti pojednu rakiju ispod tezge. Neretko je prepričavanočuveno zezawe kad su onog nižeg pitali kako je igraokošarku kad je mali, a onaj veći ispričao kako jewegov drugar jednom na utakmici napravio tuču i da jezbog toga kažwen pola godine neigrawa i dvadesetcentimetara mawe, na šta mu ovaj nije ostao dužannego je rekao da je ovaj veći u toj tuči dobio takvebatine da je morao da zakoqe sviwu i da sve mesopotroši na lečewe modrica. Smeh i ništa iza toga. Avoleli su se jer su proveli mladost zajedno. Ovde supočeli da žive kad su se sticajem sasvim slučajnihokolnosti oženili drugaricama koje su bile jedinicei kojima je bilo vreme da se udaju, a čiji su roditeqiživeli ovde i nisu bili voqni da ih puštaju iz svojihkuća. Wima dvojici je bilo svejedno, jer su znali datreba da se žene, ali onako neambiciozni za sve, osimza piće, pristanu na ženidbu pod uslovom da živeovde. Deca su im već stigla do sredwe škole. Žene suubrzo shvatile da od wih kao muškaraca nemajukoristi, a i roditeqi su im poumirali, pa prvo jedna,a zatim druga počeše da imaju qubavnike. Odu deca uškolu, oni na posao, a one svojim putem. Znali su wihdvojica za to, ali su se pravili da ne znaju, jer im je nakraju krajeva jedino bilo važno da pored dece, koja idusvojom sudbinom, imaju za piće. Pred prodavnicom bizbog toga ostajali do pred samo zatvarawe.

Sudbina je htela da su sasvim slučajno poteglipitawe kako je nekad ovde bilo dosta dece i kako suse svuda igrali fudbala i košarke, a danas ih nema

223

Mihailo Lukovi}

nigde. Viši je mislio da ih ima upadqivo mawe, jeron svako jutro sluša vesti na kojima se kaže kolikose dece rađa, a koliko umire, a mawi da je ovouglavnom stari kraj i da u tom slučaju ovde i ne možeda bude više, nego samo mawe dece. Obojica su sesaglasila da deca danas više vremena provode zaigricama, sami, nego što se druže. Napredak im jedao samoću, internet, fejsbuk, gde se ti kao sa nekimdružiš, a u stvari si sam sa sobom. Sve te reči bilesu strane za Boću i Ćuća i oni su, čekajući svoju častu vidu rakije ispod tezge, samo beslovesno klimaliglavom. Kako su počeli priču, tako su i završili, jerje na televiziji tekao prenos otvarawa Evropskogprvenstva u košarci, a dok ono ili Svetsko prven-stvo traju, to postanu jedini dani kad oni kao bivšikošarkaši i istaknuti pijanci idu ranije kući kakobi ostatak dana proveli uz televizor. Nije poznatoda li su tih dana brže pili kako bi nadoknadili tošto se vremenski kraće druže sa tečnim hlebom.Pred prodavnicom opet samo wih dvojica i dveflaše piva na klupi. Prodavačica zatvara radwu iželi im laku noć.

„Sad ćemo i mi“, rekoše skoro uglas. „Sad ćemoi mi“ znalo je da potraje i čitav sat ili dva. To jebilo vreme kad bi samo povremeno prošao ponekiprolaznik koji im se javqao i zauzvrat dobijao wihovklimoglav ili mahawe rukom, a u stvari su na wimasvojstven način prepričavali sve što se tokom danapričalo.

„Napredak!?“, kao ponavqa poluglasno Ćućo.Gleda napred i kao nešto razmišqa.

Teško da se seća svega što je rečeno, ali jezapamtio tu reč.

„Jebote, Ćućo, da li smo ja i ti napredak?“,postavqa Boća beslovesno pitawe.

„Jok!“, odgovara Ćućo.„Zašto?“, pita Boća.„Pa mi se družimo, je l’ da? A napredak je kad se

ne druže. To rekoše oni malopre za decu, a vaqda224


važi i za nas odrasle. Dakle, Boća, ja i ti nismonapredak.“

„Ma jebeš taj napredak, ’ajmo kući da maloodspavamo, pa ćemo ujutru opet da se, ako Bog da, vidi-mo. Jebeš napredak kad nema družewa.“

Boća usta sa klupe i pođe u pravcu kuće. Trenu-tak kasnije za wim usta i Ćućo.

„Znaš, Boća, napredak će biti kad umremo.Vaqda onda nećemo da se družimo?“

„Odkud znaš da i gore nema neka klupica?“, rečeBoća.

„Imaš pravo. Ako je ima mi ćemo da je nađemo.Vaqda i gore ima nekog piva i rakije“, završi Ćućo.

Onaj gore se nasmeja na wihove reči i u sebi rečekako oni ne razlikuju napredak i promenu, a da imiskreno odavno ne treba ni jedno ni drugo. Neka ihjoš dole, jer se oko wih okupqaju drugi qudi koji suistina svi zajedno izgubili veru i nadu, ali neka barto družewe stvori qubav za početak, a kasnije će davidi može li da im vrati i veru i nadu. Predgrađa?Možda bi trebalo da ih ponovo napunim decom.


225

Mihailo Lukovi}

DAH nEuMitnOg

Čuje se wegovo teško disawe, pa kašaq. Neobičan, ne dosadan, nego onaj težak, spasonosan.

Izbaci malo pquvačke, prodiše nekoliko puta, paopet. Ponekad zastewe, ponekad čuješ jedva tiho„Joj“, pa kašaq. I tako dva sata koliko sam proveopored wega. Odavno sam, još kao početnik, shvatiokoji su bolesnici za bolničko, a koji za kućnolečewe. Bilo mi je jasno da se ovoga puta radi oličnoj žeqi da se bude u kući, bez obzira na savrizik donete odluke. A on u suštini i nije veliki,jer je ovde sve odavno rečeno. Lečewe je po principu„sip, sip, nek, nek“. Moraš da ga nalivaš tečnošćuda bi ga održavao u životu, a ona mu opterećuje srcei ugrožava ga. Ponekad ne znaš da li kašaq značipuwewe pluća vodom ili izbacivawe šlajma ilijedno i drugo. Ne može da leži nego zaturen sedi.Naslon su mu leđa mlađeg brata od strica i jastucikoji ih dele između glava. Mališa sedi iako mu tumožda i nije mesto. Ali odrasli na selu znaju da su irađawe i smrt nešto što se redovno događa. Tupogledajući u ogledalo preko puta, pokušava da stari-jem bratu bude što udobniji naslon. Neudobno mu je,ali on strpqivo podnosi neprijatan položaj i nepomera se. Drugi brat, koji je mlađi od bolesnika, astariji od brata-naslona, uvodi me do detaqa u prob-lem. Zna doze, zna oko braunile, zna šta je bolesnikupotrebno. „Doveče ćemo da mu zamenimo braunilukoja se zapušila. Treba da mu damo dve ampule Dek-

226


sazona od 4 miligrama i jednu ampulu Ranisana. Mis-lim da to mora odvojeno od Bevipleks ampule i Vita-min C ampule. Kupio sam mu ovaj gotov preparat punproteina, ali on ga ne podnosi i povraća posle wega.I nekoliko puta se zagrcnuo pa smo se uplašili.Šta mislite da mu damo Klometol?“ Pomislih u jed-nom trenutku da je medicinski tehničar, ali poštomu ne bih dao više od šesnaest-sedamnaest godina,jer sam brkove na gorwoj usni mogao da izbrišemgumicom, pomirih se sa tim da je ipak đak sredwemedicinske škole. Ništa od toga. Uči zanat, aletos, pošto nema prakse, uči kako da se bori za bra-tovqev život. Nežno ga desetinu puta pomera,namešta nogu na tabure, dodaje sok i kiselu, iako ovajtraži samo bunarsku vodu: „Neka – kaže – gutqaj sokazbog šećera, pa gutqaj kisele zbog minerala, pa ću dati dam bunarske vode koliko možeš da popiješ.“ Onpovuče jedan gutqaj soka, pa jedan kisele, a na krajusamo jedan obične vode. Tad ispusti slamku i glava mublago klonu. A odmah zatim onaj stari kašaq.

Sećam se da sam ga pre pet godina povezao u gradpošto sam mu pregledao dedu. Pričali smo. Fudbalerje u usponu, među najboqima, a uspešno uči sredwuškolu i ima izgleda da se vine u život malo daqe odroditeqa i strica koji žive u zajednici sa dedom ibabom. Priča o utakmicama pun mladalačke nade. Jauživam da slušam ne samo radosnu priču, nego i o uuspehu mladih qudi. Jak je i pun života. Dve godinekasnije, istom prilikom, kad sam bio kod dede, on mipriča kako je na igralištu pokidao ligamente. „Nautakmici u K. zaleteo se čovek sa strane i gotovo.Odveli me u bolnicu, stavili gips i zaboravili.Ali, wima u inat, oporavio sam se i evo počeh daigram. Istina, sad za ove seoske klubove, ali ja igramfudbal.“ Pita me šta da radi jer ga noću boli kolenoi često ga budi iz sna. Predlažem da se javi ortopeduradi ozbiqnijih pregleda i da nikako više ne igrafudbal pre nego što ga detaqno ne pregledaju.Unapred sam znao da pričam praznu priču. A onda

227

Mihailo Lukovi}

prošle godine čujem da ima tumor kostiju i da ćemorati da mu amputiraju nogu. Bio sam tužan. Evo gasad u sobi, bled, sa nekoliko kapi krvi i plitkimdisawem. Pepeqasta boja kože i nemoć u očima go-vore više od svega. Noga amputirana do kuka. Samo popunim gaćama napred vidi se da je mlad čovek. U sobizuji ventilator ne bi li odagnao sparinu i velikibroj muva koje ne daju mira. Otac, koga sam znao izdetiwstva, svestan svega, dostojanstveno cvili usebi. Preslišava se naglas da li je uradio sve što jemogao, pričajući mi gde je sve intervenisao i gde gaje vodio. „Oni u Italiji, mislim u Bolowi, je l’ setako zove grad – pita sina – odavno rekli da nogatreba da se seče, a ovi naši nisu.“ Zaboravqa da me jezvao da se konsultuje da li da se to radi ili ne i da sesam priklonio rešewu protiv operacije. Pošto samim porodični lekar, smatra da moram da kažem istinu,bez uvijawa, kako sam im uvek i govorio. U ruci mulopatica kojim ubija muve i skupqa ih na gomilu.Mlati po sobi i pogađa. I skupqa ih na jednom mestu,kao da je to danas najvažniji posao. Veliko seoskodomaćinstvo, a četiri muške glave u sobi. Nekolikomisirki uzbuđeno zakliktaše u dvorištu. Žene serazmilele oko kuće, pa kao nešto rade, a sve tražerazlog da budu same i neviđene. Vaqda je po nekojwihovoj podeli rada nega bolesnika muška briga. Bezobzira na to vidi se da su qubav i briga zajednički isvi stidqivo gledaju gore prema nebu. Ocuobjašwavam da bi zbog kiseonika koji će uskoro dabude neophodan najboqe bilo da je u bolnici, ali onsleže ramenima i gleda ka nemoćnom sinu. Suzestidqivo vlaže kapke. Briše se i okreće ka prozoru,kao da nešto gleda. Kapi polako ističu iz boce. Jedan,dva, tri, četiri, pet... Pogled mi pada na ukqučentelevizor na kome je utišan ton. Jedan beslovesnimuškarac se smeje i gleda požudno. Kamera pratipogled i zaustavqa se na jednoj dami koja u kratkojsukwi i sa obiqem nepristojno vidqivog celulitapravi pokrete koji bi trebali da liče na trbušni

228


ples. Okrenuta kameri leđima i sa dignutim rukamaprilazi muškarcu koji se smeje i šara pogledom powoj – „Parovi“. Najmlađi brat gleda u ogledalo ipovija se prema bolesnikovim leđima. On je, kao iotac, okrenut televizoru leđima. Sredwi brat nije-dnom nije pogledao bizarne scene koje su emitovane.Verovatno ne bih ni ja da sam imao boqi izbor odgledawa u wihovu nesreću i kapi koje otičuujednačenim ritmom. Jedan, dva, tri, četiri, pet... Pregodinu dana vodio sam polemiku oko eutanazije. Nekekolege zastupale su stav da bi svakome trebaloomogućiti dostojanstvenu smrt. Kakve veze ima dosto-janstvo sa leđima najmlađeg brata koje tako nežnonose bol starijeg, ili brižnost i poznavawe stvarikoje prevazilaze tek naznačene brkove drugog brata?Zar besmisleno zalivawe cveća wegove majke usredpodneva ili očeve suzama orošene oči treba da preki-dam jednom inekcijom koja je samo potvrda da je kraj?Neka, hvala. Pa i on sam se bori i ne traži da muprekratimo muke, iako su one još bolnije zato štosmo svi nemoćni. Ali, znači mu qubav ukućana. Prisvakom pokretu protkanom bolom traži pomoć od wih.Oni su tu na mig i tako u nedogled. Ocu se obraćaimenom, smatrajući da je za ovo kratko vreme preturiopreko leđa toliko patwe da je sazrelio skoro kao on,da su mu te patwe dodale dvadeset, trideset, četrdesetgodina, jer je nadomak kraja. Jedan, dva, tri, četiri,pet... Očekujem da kapi isteknu i sve krišompogledam da li ono što sam sipao u bocu ima dejstvo.Voleo bih. Čini mi se da... A onda, po ko zna koji put,taj nesrećni kašaq. Uvlačim glavu u ramena i ćutim.Jedan, dva, tri, četiri, pet... Brojim kapi do krajaboce, a oni dane nade da će da mu sledeći biti boqi.

„Ma sve mu je ovo od one proklete terapije kojumora da prima. Da nije we možda ovoga ne bi nibilo“, kaže otac. Ne smem da mu kažem da bi bez teterapije do sad bi bio mrtav, nego tupo gledam u bocu,pratim kapi i slušam. Započiwem priču o bašto-vanluku, a otac kao da je jedva čekao da pred nas

229

Mihailo Lukovi}

iskrsne neka druga tema. „Paprici četiri godineista cena. Paradajz po gajbi prošle godine stodinara, ove jedva pedeset, ali ko te pita, samo izbacujna tržište. Ove malinare bi po guzici. Zavrqepritku, ona traje deset godina, a oni se svakog majaxilitaju. Ma možda su i pametni“, priča otac, aispod oka prati sinovqevo disawe. Majka unosi kafusa ratlukom i vodom, stavqa ispred mene i tiho, kakoje i ušla, izlazi napoqe. Žena duh. Nečujna i inače,sad smršala, nekako uvela, još lakša, prosto se nevidi i ne čuje. Iza we na vratima se pojavquje babaubrađena u maramu, zbuwena, jer je pre nekoliko mese-ci imala mawi šlog. Velikim očima gleda po nama,pa pogled zaustavqa na bolesnom unuku. Oči joj sepune suzama, a sin joj odsečno pokazuje rukom da ide savrata i ostavi wega i unuke na miru. Ona kao da želišto više da zadrži pogled pun qubavi ne bi liwime odagnala nesreću koja ih je snašla i pomogla nasvoj nemušti način. Otac ubi jednu pa drugu muvu isakupi ih na gomilu. Ja tiho pijem kafu i slušam.Kašaq kao da je malo slabiji. Nadam se.

Dok idem trgom, sećam se svakog sekunda prove-denog u toj kući. Ponekad mrzim sebe što sam priva-tnik, jer na kraju posete moram da naplatim svojeusluge. Ako ne naplatiš qudi misle da ih sažaqe-vaš ili da je kraj pa ne želiš. Istina, znam da sekraj neumitno približio i žao mi je pre svegabolesnika, a zatim i svih oko wega koji se nadaju ižele da dočekaju sutra u nadi da će da mu bude boqe.Gotovo i da ne gledam kuda idem.

„Šta si se zamislio?“, čujem glas iz neposredneblizine. Pogledam i vidim brata moje drugarice.

„Onako“, odgovorih neodređeno i okrenuh neekonomske teme. Pandorina kutija je otvorena. Ako jeu svetu ima svako po jednu, u Srbiji na jednog dolazipet. Priča čovek i nikako da stane. Meni odgovara,jer ga gledam prazno i pokušavam da sklonimprethodno sećawe. Uzalud. Ko što su to bili zujaweventilatora koji nije hladio, očevo ubijawe muva

230


kojih je bivalo sve više, besmisleno preslišavaweo učiwenom do tada, trud braće, moja poseta, babinpogled pun nade i žeqe. U toj sobi se osećao dah neu-mitnog, mnogo pre nego što bi bilo ko želeo.


231

Mihailo Lukovi}

RAzMiŠQAwA

LinijA

Povod za ovo razmišqawe izgleda pomalo čudan.Pre dva dana gledao sam jedan crtani film i

uporedio ga sa onima koje je gledala moja generacija.Priče pune fantazija razlikovale su se samo u tomešto su naše filmovane bajke za aktere imale razneživotiwe koje su dobijale qudske karakteristike, adanašwe idu do kraja, te su akteri skroz izmišqenačovekolika bića. Lepota i sklad prirode jači su odpozornice potpuno izmišqenih likova. U prilog svo-joj mladosti dodajem i plemenitije osobine junaka,lepše boje, mirnije linije... Tu bi trebalo stati.Neko sa puno prava može da me pita da mu objasnimpojam linije ili šta znači mirnija linija.

Ako počnem da objašwavam da imamo pravu ikrivu liniju, da je prava granica dve ravne površinekoje se seku i da je beskonačna, teško da bi namobjašwewe bilo jasnije. Ako umesto beskonačnakažemo neograničena i uzgred pomenemo pojam ko-ntinuuma, tada onima koji znaju šta označava tajpojam liniju ne ograničavamo ni u jednom drugomsmeru. Wen deo postaje nemerqivo mali, tako da seuvek između bilo koje dve pretpostavqene tačke lin-ije može dodati još jedna tačka. Očigledno je da lin-ija u stvarnosti ne postoji. Bilo bi drugačije da jeona poput pojma koji u govoru označava objekat A iliB, jer bi nam tad vizuelno ograničile neki entitet.Ona je neka naša, qudska konvencija.

Novi apsurd. Linija je, dakle, nešto što je van235

Mihailo Lukovi}

dimenzija, a što figurira u prostoru kakvog ga mividimo. Čak tri linije, ako ih „postavimo“ poduglom od 90 stepeni i ako se seku u nekoj tački, moguslužiti kao osnov za orijentaciju u prostoru. Daklenešto što ne postoji određuje položaj nečega štopostoji. Pritom se zakliwemo da je to egzaktno.

Problem nastaje kad linijom pokušamo daograničimo neki entitet i kad on treba da figurira utri dimenzije. Perspektiva nam samo naizgled toomogućava. I dok kroz wu geometrijski entiteti bivajujasno sagledani, oni drugi, koji nisu geometrijski,traže odsjaj ili senku ili igru senki i svetlosti. Li-nija se polako gubi. A svaki svetlosni zrak nosi svojspektar koji se razliva u bezbroj nijansi koje semeđusobno prepliću. Neke od wih ćemo videti spojene,neke razdvojene, neke... Ima li „čistih boja“ u prirodi?Taj pojam bi trebalo da je apsolutni pojam – nešto jesteili nije belo. Ugao iz kojeg ja gledam možda je višeizloženo svetlosti, a odakle neko drugi gleda mawe...Završetak je u nama. Moj drug Dragan, za razliku od menekoji sam udaqene predmete uglavnom video u „dve dime-nzije“, jasno je razaznavao nijanse, senke i wegovogledawe je imalo dubinu. Posmatrajući tako stvari,pravila, ako ih može biti u nekoj umetnosti, uglavnomsluže za one koji uče ili za netalentovane, a oni poputmoga druga te stvari vide intuitivno.

Zamislimo sad nekoliko qudi poput Dragana. Svisu obdareni da kao on gledaju svet oko sebe. Veća jeverovatnoća da će se oni među sobom lakše razumeti.Međutim, to što oni vide ima toliko različitihsadržaja da ne mogu svi da vide istovremeno ono štogledaju na isti način. Neko će uočiti senke, neko boje,a neko skladnost. Ako tome dodamo da nisu svi podje-dnako vični da reprodukuju to što vide, dobijema samonagoveštaj onoga što bismo mogli da upotrebimo kaokriterijum za ocewivawe slikarskog umeća tih qudi.Naravno da rad obdarenih qudi u slikarstvu, vajarstvuili kwiževnosti, sa mawe ili više uspeha može danosi oznaku umetničkog dela.

236


Uvođewe intuitivnog vodi relativizaciji krite-rijuma za procenu umetničkog dela. No, ako ono nastajekao potreba umetnika da se nekako izrazi, najveći wegovdeo ima svoj smisao u zadovoqewu te potrebe. Onaj drugideo koji se obraća publici ili posmatračima često jepodložan trenutnim raspoložewima unutar društva.Postoji još jedan aspekt. Kako svako umetničko deloima neku poruku, makar i nenamernu, to wu publikatreba da prepozna. Da li će naići na plodno tle ili nezavisi od raznih okolnosti, pa tako neka dela budu pre-poznata kao izuzetno vredna mnogo godina posle svognastanka.

Od toga da li će tvorac umetničkog dela samo dareprodukuje ono što vidi ili će kroz analizu daistražuje unutar onoga što gleda ili će da preneseono kako on duhovno doživqava to što gleda, zavisii izgled samog dela. Kompozicija dela umnogomeutiče na celinu onoga što umetnik želi da izrazi.I tako se jedna linija gubi u moru mnogih. Crte dajunagoveštaje i pravce kuda se gube neke linije,markirajući mesto posmatrača ili svetlosni zrak.

Zamislimo kwiževnika koji opisuje qubavnuscenu u kojoj devojka gleda mladiću u dlan i razmi-šqajući o zajedničkoj budućnosti kaže da oboje imajudugu liniju života. Drugi, pak, opisuje neku ratnu dramui kaže da se linija fronta kretala pored tog i tog selau kome je živeo taj i taj. U oba slučaja linija ima značajsimbola kojim se označava granica, trajawe nečega ko-ntinuiranog i postojećeg. Evo nas opet u problemu. Li-nija koja bi trebalo da je beskonačna i bez dimenzijaoznačava granicu, kraj nečega.

Samo u jednom slučaju, kada se umesto linijekoristi sinonimni termin vertikala (duhovna ver-tikala, porodična vertikala...), linija zadržava svojsuštinski karakter neograničenosti i tada izraža-va neku, da tako kažemo, ne spoqašwu karakteri-stiku. Sve „ostale“ mogu samo indirektno da govore ounutrašwem. Svaka linija koja označava jedanentitet spoqa, dajući mu spoqašwi vid, konačna je i

237

Mihailo Lukovi}

zatvorena, a ono što označava nešto unutrašwe jeotvoreno. Vertikali u mislima ne vidimo kraj, madaje ona konačna. I život, poput nežive prirode,možda nema saglediv kraj. Postoji li panspermija?Možda postoji neka priroda na koju nismo navikli ikoja ima nama nedokučive forme.

Istraživawe i imaginacija sastavni su deosavremene nauke. Deca se uče domišqatosti i stvara-laštvu od malih nogu. Bio sam zatečen kada sam urukama krajem šezdesetih godina prošlog veka imaorusku monografiju o organskim promenama na telukosmonauta koji su dugo boravili u kosmosu. Odmahsam sebi postavio pitawe na šta će da liče qudskabića oslobođena sile zemqine teže tokom dužegvremenskog perioda. Nije li slika glavatog stvorewaiz svemira naša evolutivna budućnost? Nije li iumetnička potreba za novim izrazom usmerena ka vre-menu budućnosti? Uostalom, bar se do sada ništanije događalo slučajno ni u životu ni u umetnosti.Svaka epoha u razvoju društva imala je svojeumetničke pravce. Ne spremaju li nas to novi crtanifilmovi na čiwenicu da ćemo razgovarati saračunarima kroz deset, trideset ili pedeset godina?Ova generacija će doživeti te godine.

Vratimo se na početak priče. Da li mogu da seuporede dva umetnička dela različitih umetničkihpravaca imajući u vidu da su mnogi parametri kojiodređuju wegov nastanak, osim forme, uglavnom isti?Tu je umetnik u čijoj se glavi formira utisak o nekojideji ili stvarnosti koju će da oslika na platnu,izvaja, napiše, tu je publika koja će da tumači delo itu su linije i pojmovi koji bi kao konvencije trebaloda pomognu u svemu tome. Tamo gde se neživa prirodai živa bića sama bore za prostor i gde je linijarazgraničewa kompromis, tamo su i linije drugačijenego u svetu oblakodera, kompjutera, kola, gde ječovek odredio onoliko prostora koliko mašinamatreba ne izlažući ih spontanom kompromisu sa oko-lnim stvarima. Tamo gde je brzina kowa bila najveća

238


nastajala su dela koja su mogla da dočaraju tu brzinu,a tamo gde se putuje svemirskim brodovima stvarajuse drugačije linije koje će da izraze te brzine. Na-ravno da i pojmovi evoluiraju u skladu sa epohom.Čovek koji putuje avionom i u toku dana promeni dvaili tri grada, države ili kontinenta, mora da pose-duje pojmovni aparat koji će mu omogućiti daprikaže svu tu dinamiku.

Verovatno da nisam u pravu kada tvrdim da su našicrtani filmovi bili boqi od današwih. Andersonovei bajke Japana razlikuju se koliko i život u Danskoj iJapanu u vreme wihovog nastanka, ali su podjednakolepe, a crtani filmovi su filmovane bajke.

Da li postoji linija razgraničewa dva bića i dali postoji nebiće ili je to samo pojam suprotan biću,simetrija koje nema, priča je stara kao i filozofijai uvek je interesantna, a razmišqawe o woj ovogaputa bilo je iz sasvim sentimentalnih razloga.


239

Mihailo Lukovi}

MuvAPosvećeno kumu Dragutinu

Bio je to novi neuspeo pokušaj koji ga je terao darazmišqa gde je pogrešio. Projektni zadatak je

bio da napravi elektronsku muvu koja će da oponašapravu i koja će da, ako eksperiment uspe, budeodskočna daska u nauci za daqa komplikovana ispiti-vawa živoga sveta. Ciq je bio da se napraviveštačka replika koja će da živi dvaneset dana i daunosi u sebe ono što unosi i izbacuje prirodna muva.Weno ponašawe ne sme da odstupi od ponašawaobične. Senzori će da hvataju svetlost segmentnimreceptorima i prave sliku u kompoziciji. Uginuće uuslovima u kojima gine i obična, a preživeće samoako savlada sve nedaće koje je čekaju. Čak će i da separi. Ugrađeni nanosenzori će da primaju sliku iodašiqu na centralni kompjuter, a istovremeno ćebiti praćeno i weno kretawe. Sve je tu – prozori nakoje je po ivicama nanet otrov, sijalice sa abažurimasa kojih visi lepqiva traka koja je premazana medomi otrovom, nekoliko mračnih komora koji treba dabudu nalik fiokama od komode u kojima su ostacihrane i do kojih se dolazi kroz mali otvor, a u kojimaje vazduh ustajao jer tu može da dopre samo kroz maliotvor kroz koji inače može da prođe i muva. Prvieksperiment je propao, jer je treći dan miris šećerasa prozora u kome je bilo otrova bio tolikoprivlačan, da se sve završilo nogicama dignutimuvis. Drugi se završio u najlon kesi, jer je otvor zaulazak bio mali, a izlazak neočekivano težak. Viso-

240


ka temperatura i nedostatak kiseonika učinili susvoje. Treći... Istraživač se konačno setio da jeneophodno da napravi desetak ili čak dvadesetakprimeraka kako bi dočekao prirodni kraj nekihjedinki. Skupo, ali logično. Buxet je to mogao dapodnese. Bio je deseti dan kada su ostala tri prime-rka. Svetlucawe paučine izazvalo je reakciju kodjedne od wih. Logičan kraj. Sledeća je našla otvorispod vrata i odletela napoqe, gde ju je malo zatimdočekala jedna osa. Ona posledwa letela je po sredi-ni sobe cik-cak i retko se spuštala na sto i kuhi-wske elemente. U tom trenutku u prostoriji je biloi nekoliko prirodnih muva. Kako su razlike međuwima bile gotovo neuočqive, bar za qudsko oko, anaš posledwi posmatrani primerak je po programuupravo krenuo u parewe, bilo je interesantno prati-ti tu avanturu. Sve u skladu sa ugrađenim preporuka-ma – najpre let u levo, zatim kratak zaokret desno, paopet duži levo, pa opet levo, pa dole i naglo gore.Jedna zainteresovana prirodna muva prilepila se zasto i čeka. Baš kad je trebalo da sleti na wu ona senaglo sklonila. To što je u posledwem trenutkumorao da korguje let i nije bio neki tehnički prob-lem, ali je bio taj što se on još u vazduhu namestioda oplodi i što je izbacio sadržaj. Zadovoqno jeprotrqao nožice i krilca, a to je zapravo simuli-rana reakcija posle obavqenog posla. Greška, ali zawega ne. On je programiran da obavezno izvršizadatak do kraja. Pošto je imao pravo na desetpokušaja, on je radio, radio, ali uzalud. Uvek bi seizabranica izmakla pred wegovo približavawe, a onbi obavezno izvršavao ritual do kraja. U posledwemdanu značajno je usporio i zatim sleteo na saksije sacvećem, gde je u hladu jedne od wih okončao.

Eksperiment nije uspeo, iako je on sve primerkesnabdeo oplodnim ćelijama. Tačno je izračunao podkojim uglom oplodwa treba da se uradi, predvideo daide kao kod pravih muva, ali nije išlo. Zašto? Prvoje pomislio da je jedan preostali primerak malo da

241


Mihailo Lukovi}

bi se napravio rezultat. Zatim je broj eksperimenta-lnih primeraka povećavao, kao i broj prirodnih muvakoje je držao u sobi. Uz stalni prigovor sponzora, sazebwom je očekivao uspeh. Ali do wega nije došlo.Osamio se i počeo da razmišqa. Gotovo deset godinaje proučavao muve u prirodnom okružewu. Pratio jesvaki detaq i zapisivao. Došao je do zakqučka koji jestatistički neumoqivo pokazao kako izgleda muvasvaki dan svog života i kako se u tim danima ponaša.U skladu sa tim pravio je primerke koji su, istini zavoqu, svi bili identični. Uspeo je da proba parewemeđu wima i to mu je pošlo za rukom, ali kad je istoto pokušao sa prirodnim muvama nije išlo. Čak im jeugradio male memorije u kojima se pamte opasnosti idao im zadatak da se pare od desetog dana kao prirodnemuve. Ali eksperiment nije uspeo, niti može. Rezi-gniran, izašao je iz eksperimentalne sobe da seosveži uz kafu i razgovor sa kolegama iz drugih opit-nih grupa. Istovremeno je želeo da ćuti i nikome nepriča svoju muku, bar još neko vreme dok malo nepromisli.

Soba za sastanke i odmor bila je prazna što mu jedonelo olakšawe. Samo nakratko, jer je naišla Ninasa Marijom. Šarmantne pričalice. Obe su radileeksperimente na biqkama. Videvši ga utučenog, kaopo dogovoru su mu uputile osmeh.

– Kako ste? – pitao ih je tek da odgovori naosmeh.

– Sad mi Marija priča svoju sinoćnu avanturu –reče Nina i nastavi. – Ne mogu da verujem.

– Izvini, šta ne možeš da veruješ? – upitaviše da bi pustio da priča ide nezavisno od wega.Sipao je kafu i zavalio se u stolicu. Prekrstio jeruke, gledajući ih pogledom koji je govorio da im sepotpuno predao, mada je i daqe u mislima bio u svomeksperimentu.

– Ma neka ti ona ispriča, skroz je blesava. Takavfrajer!

– Pusti Ninu, woj je sve smešno, a kad se ona na-242


smeje ja ne mogu da odolim – reče Marija. – Sinoć samposle tri meseca izašla u grad. Jednostavno, dosadi-lo mi da budem sama. Radimo ceo dan, idem kući daspavam, pa opet isto.

– Uželela se mala! – dobaci Nina i nastavi da sesmeje.

– Pa šta i da jesam – odgovori Marija. – I ja samživo biće. Izađem tako, sednem za šank, jer mi glupoda za sto sednem sama i naručim piće. Bila sam pridrugoj čaši kad mi priđe jedan neotesan momak ipoče da mi se nabacuje. Odmah sam shvatila da moramšto pre da ga otkačim, pa čak i da odem kući pre vre-mena. Uz mnogo muke sam uspela. Nisam još odahnula,a pored mene je seo tako lep muškarac. Kao da ga jeizvajao Mikelanđelo. Maniri, pokreti, šarm. Zamo-lio me je da plati piće, a zatim je vodio razgovor nanajrazličitije teme. Ne mawka mu ni pameti nišarma. Vidim želi da me osvoji. Sve je na svomemestu. Lep, pametan, šarmantan, sa izuzetnim mani-rima, prijatan... Gledam ga i ne mogu da verujem da seto meni događa. Milo mi. U mislima ga vidim u momzagrqaju. A onda mi se malo primakao i počeo da megleda pravo u oči. Koliko su samo plemenite i lepete oči! A onda mi u jednom trenutku pade na pametkako bi bilo da su malo zrikave. Da jedno oko idemalo unutra, pa da gledam čas jedno, čas drugo, jer seovako gubim u wihovim dubinama i ne vidim ih.Izbegla sam wegov pokušaj da me poqubi. Kavaqe-rski i prijateqski se nasmešio. Kako je samo lep,mislim, ali se lomim. Te zelene oči gledaju krozmene i ja vidim samo dubinu. To me plaši. Polako sepovlačim u sebe. On je to osetio i na wemu svojstvenelegantan način okončao razgovor i povukao se.Nisam sawarila o wemu kad sam stigla kući. Samosam se stalno pitala zašto mu jedno oko nije išlomalo unutra – završi priču koju je u dahu ispričala.

Izraz lica je jasno govorio da se čudi sama sebi.Nina se i daqe smešila. Zatim su u tišini sve trojepili svoje piće. I wemu u prvom trenutku bi čudno

243

Mihailo Lukovi}

weno ponašawe, ali to pripisa ženskoj hirovitostii nastavi da misli o svom eksperimentu.

Mehaniku je lako savladao, ali elektroniku maloteže. Znao je kolika je grupa qudi pod wegovim na-dzorom i da su se svi pretvorili u jedno oko koje navijada veštačka muva oplodi prirodnu. Sećao se početaka.Podelio je zadatke, a on je iz daqine na ceo problemgledao pomalo filozofski. Ima li muva dušu? Šta jeto duša? To je ono što mi nalaže da nešto hoću ilineću. A da li je i instinkt deo we? Sigurno jeste.Organizam je jedna sveukupnost. Instinkt ima zadatakodržawa celine. I on je iz celine. Kako? Nije poputruke, glave ili nožica, ali kao deo duše i on je deoceline. Qudi često mešaju instinkt i refleks, vaqdazato što su instinktivne reakcije refleksne, pogo-tovu kada je reč o odbrani. Ali kakve veze ima refleksprilikom parewa?

Ta prirodna muva se jednostavno namestila ipustila mirise. On joj je stavio do znawa svojimkretawem da hoće da je oplodi. Sve je tačno uradio.Koliko je samo puta kompjuterski animirana putawakretawa u tim trenucima! Čak je izbacio neophodnehemikalije iz sebe da joj nagovesti da je polno spre-man. Ali, ona se izmakla! Zašto, zašto, zašto? Nasamom početku eksperimenta bio je svestan čiweniceda kod wegovih muva biti nije starije od jeste, jer suto mašine bez duše, već će postojati samo ono jeste.Jeste kao pojam, celina, objekat. I sad se seća kako jepravio svoje muve kao prosečne predstavnike. Sveiste. Svuda ista elektronika. Svaka reaguje isto naiste uslove. Sve je savršeno. Ne kao kod prirodnihmuva koje su varirale kako u veličini, tako i u izgle-du pojedinih delova. Napravio je superiorne primerkeidealne u svakom pogledu. U čemu je problem?

Često se pitao kako izgleda naš svet iz perspe-ktive jedne muve. Ali to je bilo značajno za sve drugeopcije, ali ne i za parewe.

– Nina, ti nisi normalna – reče Marija. – Zamis-lite šta me pita – da li više volim da mi izabranik

244


srca bude zrikav ili šepav? Molim Vas, nađite dvaista čoveka. Svi se oni zovu qudi, a da li su svi isti?Neko je lep, neko ružan, neko sed, a neko crnokos.Neko je dobar, neko šaqiv, a neko prgav. Izabranikće biti onaj koji ti je srcu drag, pa nije važno kakavje. Zar ne?

Gledao je u wu i nije mogao da veruje da je u trenutkuodgonetnuo ono što ga muči. U glavi mu odzvawaju reči:„Svi se oni zovu qudi, a da li su svi isti?“ On je praviomuve po kriterijumu qudskog razmišqawa. U stvari,pravio je muvu monstruma. Prirodna muva je čas ovakva,čas onakva... „Bože, koliko sam daleko bio, a mislio samda sam blizu! Sad ću da uradim...“ I dok je u glavi tražionova rešewa, krajičkom mozga prolete mu druga Mariji-na misao: „Izabranik će biti onaj koji ti je srcu drag, panije važno kakav je.“ Trabuwa. Pa zar do sada nijeurađeno bezbroj oplodwi na silu? Jednostavno ostaveživotiwe zajedno i dobiju ono što je čovek želeo, a nešto je priroda htela. Ona muva što je pobegla sa stolaimala je dušu, jer je rekla ne. „Žeqna sam parewa,svideo mi se momak, ali pred sam kraj sam svojevoqnoodustala.“ U mislima ju je nazvao Marija. Muva Marija,simbol ženke koja na idealnu ponudu odustaje u posle-dwi moment.

– Izvinite, Marija – obrati se koleginici kojaje ustala da bi se vratila na radno mesto – šta jezaista bio Vaš pravi razlog zbog čega ste odustali odidealne prilike?

– Pa rekla sam Vam da mi se svideo, ali u tomtrenutku sam htela da je onako malo zrikiš. Da svo-jim očima gledam prvo jedno, pa drugo oko. Togtrenutka nisam bila raspoložena da gledam u ponorwegovih zenica, već u boju wegovih očiju. Pa zar sevama nije događalo nešto slično?

– Da, da, shvatam – reče i pozdravi se, mada ništanije shvatao. Mora o tome još da razmišqa. Evoovako će. Prvo će da napravi jednu anketu kod stot-inu žena šta im se sviđa, pa će onda...

Isto veče, kad je otišao kući, čitao je malo o245

Mihailo Lukovi}

kvantnoj mehanici. U jednoj jednačini se govori o tomeda elektronu možeš da odrediš brzinu ili položaj,ali nikako oba parametra. Kakva neodređenost? Mismo naučili na preseke. Stvarno, šta joj je bilo da kodidealnog momka traži zrikave oči? Polako ga jehvatao san. Čuo je glas sa ivice sna i jave: „Prvo je bioživot, pa bajke, pa nauka, pa život, život, život...“Onda je uronio u san.

2.

Znao je da je jednom nogom u snu, a drugom u javi.Eto, upravo je razmišqao o neodređenosti. Opustiose samo malo i ipak krenuo u san.

– Zdravo! Odakle čuje taj glas? Rekao bi i odozgo i odozdo.

Pa da, upravo je razmišqao o neodređenosti. Odozgoi odozdo. Ma to je nemoguće. Sawa. „Baš sam glup.Sawam.“

– Ne sawaš – kaže glas, kao da prati wegovemisli.

– Odakle znaš šta mislim?– Znam jer prolazim kroz tvoju dušu i osećam kad

spavaš, a kad si budan.– Dok sawam možeš da budeš i sam Svevišwi.

Pokaži se da te vidim, pa ću verovati.– Dobro, biću svetlosni zrak.I on vide sebe i jedan svetlosni zrak koji pro-

lazi kroz wega.– Da li si zadovoqan?– I daqe kao da te čujem odozgo i odozdo.– To je zato što sam ja svuda, i u tebi i van tebe,

i ne zaboravi da kod mene nema dole i gore.– Ti mene obmawuješ jer sam u snu, pa čas pustiš

jedan zvučnik, čas se oglasiš sa druge strane.– Ti si naučnik – reče glas – pa smisli način

kako da proveriš da li je tačno to što pričaš.Razmišqa on, pa otrča u neku prostoriju iz koje

246


uze neka zvona u koja može da uđe, pa okrenu jednonadole, a drugo nagore. Na oba postavi senzore za zvuki onda jedan skloni, pa vrati, a isto učini i sa drugim.Zaista, instrumenti su pokazivali da glas dolazi iodozdo i odozgo. Ipak, to nije nikakav dokaz. Moždabi, kad bi bio na nekoj drugoj lokaciji niz zrak, uočiorazliku u intezitetu zvuka, zbog pomerawa, pa bi... Tadoseti kako se naglo pomera i brzo ide u bezdan nizzrak.

– Tonem! – vrisnu.– Toneš ili se naglo peweš? – reče zrak.– Tonem, jer su noge napred, jer to osećam u glavi.

Pewem se nogama napred. Moram da izađem iz sna. Taužasna neodređenost!

– Nije vaqda da me se plašiš? – reče glas. – Pati me stalno tražiš.

– Koga, bre, ja tražim? Samo želim da veštačkamuva oplodi prirodnu, a ti si tu nekakav glas koji sepretvara u zrak i koji ide i gore i dole i levo i desnoi koso i...

– Neće biti baš tako. Ja sam ti prijateq i tvojpokretač. Ulazim duboko u tebe, u tvoje najsitnijepore, i izlazim daleko od tebe, a ti čezneš za mnom.Samo pokušavam da ti kažem da tvoja misao ide pozraku koji nikad ne vidiš, ali čuješ neki zov. To jemoj glas koji pušta tvoju dušu da izađe iz stega orga-nizma, jer ti nisi običan, ti si naučnik. Tvoja dušačas uvire u tebe, čas potrči za mnom iz tvog tela iode daleko, tako da mi treba vreme da ti je vratim.Naučniče moj! Svuda oko sebe gledaš ne bi li neštomerio, premeravao, uporedio... Ponekad se igram stobom i pravim ti neke celine bez veze i gledam zakoje vreme ćeš to da uočiš. Sa umetnicima mi jelakše. Oni sami sagledavaju celine i dive im se i nepremeravaju nego ih miluju dušom. A ti hoćešistinu. Kako da ti kažem da je sve moje delo, a istinaje ono kako ti tvojim očima vidiš. Istina je tvoja. Amoja istina si ti.

– E, sad si preterao. Nema istine, a ja sam isti-247

Mihailo Lukovi}

na! Ako je nema, onda je zaista nema. Ako sam ja istina,onda je znači ima i... Ma to je i Dekart rekao.

– Dekart je samo bio pametan da prihvati ovošto ja pričam, i javno je svima to obznanio. A ti se,eto, nešto buniš. Jedino što možeš da znaš jesteto da u ovom trenutku misliš. Nisam li ti maloprepokazao da nema gore i dole? To si ti izmislio. Alio gore i dole govoriš ti koji jesi. Ti si mojih rukudelo. Evo, ti sad sawaš. Koliko dugo sawaš i šta jebilo pre ili posle?

– Ma hoću da se probudim, jer me maltretirašneodređenostima. Sve je tako precizno. Sve se daizmeriti, uporediti. A je jednako A i tačka!

– U geometriji krug prečnika 1 centimetra jesteuvek jednak krugu 1 centimetra – reče glas. – Ali dali taj krug ima miris, ukus, boju, tvrdoću? Hoćeš lida ti nabrajam još osobina stvari koje te okružuju.Da li postoje dve potpuno iste stvari da bi mogao dakažeš da je A jednako A? Nisi li ti svojom naukompreko Lobačevskog prosvetlio qude da je najbližerastojawe između dve tačke kriva. Eto, i ti imaš dvegeometrije, a ja neodređen. Ti imaš mnogo istina, a jajednu – tebe.

– E, sad sam te uhvatio! Znao sam da ćeš da midolijaš. Kako samo mene? A drugi qudi? Mnogo qudi,mnogo istina!

Konačno mu je laknulo, jer nije navikao da budeinferioran. Spasava dostojanstvo nauke.

Prodoran smeh ispuni san. – Bravo! Bravo! Bravo! A sinteza? Jedan čovek,

drugi čovek, treći čovek... Qudi. Svi ste istiniti, arazlikujete se, jer sam ja pametniji od tebe i ne pra-vim iste qude kao ti muve. Zato se tvoja koleginicanije zaqubila u idealnog. Ja sam ga poslao da bude uwenom društvu i wu da bude sa tobom da ti kažem gdegrešiš. Ne pravi se vrsta od jednakih jedinki. Ja seigram. Stvaram, pa se igram. Na jednom mestu plaveoči, na drugom brkovi, na trećem bujna kosa... Ondanapravim onome sa brkovima da u duši želi onu sa

248


punim usnama. Približim mu je, ali mu je ne bacim uruke, nego mu napravim put, pa ako ga savlada kakovaqa, on je na kraju nađe. Duša tragač. Gladna duša.Duša koja mora da sretne ono što želi, a ono štoželi nosi u sebi. Tek kad se nepobedivo nađu žeqa ižeqeno, stvara se nova istina, uslov da napravim jošjednog čoveka.

– Gladna duša? Nemoj mi samo reći da duša možei da jede, da oseća ukus i da oseća miris... To stalnopriča moj komšija Tomo. Istina je, kaže, jestiva.Ona jeste. A laž zaudara, smrdi. Srećom sawam, pa mije lakše da slušam te vaše nebuloze.

– A da li ti je Tomo rekao da kad osetiš da jenešto istinito ti postaješ ispuwen, zadovoqan?Tvoju istinu kad osetiš, jer do moje moraš da putuješu večnost. Kako znaš da pričaš istinu? Zar ona nije upojmu koji izlazi iz tebe? Kad je pričaš ona se lepi zadruge i oni je slušaju otvorenih usta, a laž im izazivanelagodu i gnušawe. Okreću glavu kao da smrdi.

– Da, rekao mi je.– Ja ne moram da pričam, jer je istina u meni, a ti

se busaš i tražiš me u sebi ne bi li me pitao da lisi u pravu kad imenuješ ono oko tebe, pa pošto menene možeš da čuješ nego osećaš preko istine, a ti sasvojima pričaš i gledaš ne bi li i u wima otkriomene. Isto oni rade s tobom. Samo verujući da sam usvakom od vas vi međusobno i sa mnom imate neštošto zovete jezik. Znate da ako istinu zborite imatei mene koji sam vas stvorio i sebe jer ste vi jedinaprava istina. A laž? Zaboravi. I oni koji lažu jesu,ali nisu sa nama, već sami i prokuženi.

– Bre, glas, zrak, šta si već, mnogo si naporan.Kakve veze ima jezik kad me wemu uče roditeqi, a ne ti?

Požele već jednom da se probudi, ali košmarnikako da prođe.

– A da li su te roditeqi lagali kada su ti davalihranu da porasteš, čaršaf da te pokriju, naručje date ugreju? Pa oni su ti prenosili qubav, a ona počivau istini.

249

Mihailo Lukovi}

– Stalno mi se migoqiš. Ja jedno, ti drugo.Upotrebi logiku. Ako je qubav A, istina B...

– Prvo treba da budeš ti da bi mogla da budetvoja istina i tvoja logika.

– Je li, glas, kako da znam da si ti nešto štopostoji? Evo, sad sawam. Ali kad se probudim nećebiti ni tebe, ni zraka. Seća ću se samo jednog košma-rnog sna i prevrtaću se po krevetu u goloj vodi.

– Za početak – veruj. Veruj da sam uz tebe uvek kadgovoriš istinu.

– Baš si me ubedio. Pa znaš li koliko je teškopomeriti jedan milimetar u nauci? Ismejavaš me damerim, premeravam, upoređujem. Lako može da sepogreši, a ja ne želim da grešim.

– A da li si srećan kad misliš da si sve dobrouradio i kad otkriješ nešto za šta znaš da je isti-na? Da li su ti tada pune grudi?

– Da.– Šta misliš – da li sam ja tad sa tobom?– Otkud znam.– Veruj.– Znam samo da želim daqe uvek kad otkrijem

nešto novo.– Kuda?– Ne znam.– Reći ću ti. Želiš novu istinu. Nadaš se da ćeš

ponovo da budeš sa mnom. Kao što planinar želi da sepopewe na vrh planine, gwurac da zaroni u najvećedubine, tako i ti želiš da vidiš šta je na kraju ovogazraka. Kad dođeš do kraja horizonta pojavquje se novihorizont, a ti se i daqe nadaš. Nisi ni svestan čemu.Ja te pustim, jer znam da si srećan uvek kad dođeš dokraja, pošto te tamo čekam da ti pokažem novi hori-zont, pa novi, pa opet neki drugi, neočekivani. Ti se, ustvari, podsvesno nadaš da ćeš jednog trenutka biti uvečnosti.

– Sad ću da se probudim, jer ne mogu više ovo daslušam.

Otvori oči i vide da nije ugasio stonu lampu250


kraj kreveta. Bilo je skoro pet sati ujutru. Sumornooktobarsko jutro polako je ubacivalo bledu svetlostkroz odškrinute žaluzine. Iz oluka je dopirao tihibat kišnih kapi. Do ustajawa je imao još sat i po.Okrenu se na stranu i sklopi oči.

– Pre nego što se načisto probudiš, da znaš date podržavam. Samo nemoj da žuriš. Premeravaj,računaj po sto puta, pa kad si siguran, kad u sebiosetiš ono što osetiš kad misliš da si u pravu,znaj da se i ja radujem sa tobom. Samo polako. Korakpo korak. A ja ću te voditi.

– Kažeš korak po korak. Pa dokle ću dastignem? Život je kratak, a ima toliko nedoumica.

– Ne možeš ih sve rešiti. Onaj što će poslerešavati probleme koje si ti započeo, a ja znam ko ćeto da bude i gde će da radi, isto će se mučiti kao ti.I on će poput tebe da luta po horizontima.

– Pa hoće li bar on da uspe sa tom oplodwom, akoja ne uspem?

– Polako. Upotrebi svoju logiku. Ako to uspete,tada dolazite do one istine za koju sam rekao da jemoja, jer je stvaralačka. Ako je vaša istina jednakamojoj onda ste i vi jednaki meni. Znam da to želite,ali...

Jako zvono sata označilo je kraj košmarne noći.Probudio se kao da nije spavao. Trudio se da ponoviceo dijalog koji je vodio u snu, ali se sećao samoonoga da qubav počiva u istini. Nije bio svestan štaga je odjednom podiglo, ali je raspoložen otišao podtuš. Imao je ideju kako da nastavi sa istraživawem.Morao je prvo da napravi nejednake primerke muva. Ucelo istraživawe će ukqučiti i faktor odluke kodsvake od tih veštačkih muva. I pratiće ih. Oneprirodne ostaviće za kasnije. Na kraju, ako on nestigne dotle, neko će možda stići. Nije znao zbogčega ga je sustiglo neko zadovoqstvo. Verovao je da jeu pravu i nadao se da će uspeti. Voleo je svoj posao iradio ga je sa puno qubavi, iako se do istine dolaziloposle mukotrpnog rada. Palo mu je na pamet da pita

251

Mihailo Lukovi}

koleginicu koja je odbila lepotana da li bi odbilanekoga ko ima prelepe malo zrikave oči, a nije le-potan. Zatim bi je pitao... Setio se svoje prve qubavikoja je bila sasvim obična devojčica. Ništa posebno,osim što je imala lepe patike. Kad bi ih video, je-dnostavno je želeo da bude pored we. Ona posle wemalo je šuškala kad je pričala. Sledeća je bilaleoptica. Žena mu je bila pametnija od wega islušao ju je kao majku. Edip. Pa da, čista psihologi-ja. Qubav je nekako vezana za psihologiju. Ali kako daje napravi kod muva? Logiku bi nekako i uspeo.Možda ne baš onu iz muvqe perspektive, ali muvu saugrađenim qudskim razumom možda i bi. Opet jepočeo da se loži.

– Hajdemo polako. Do prvog horizonta.Kada je tog jutra ušao na vrata sobe za odmor u

istraživačkom centru gde su pili zajedničku kafupre početka rada, skoro da je uzviknuo svoje „Eure-ka!“:

– Qudi, samo do prvog horizonta! Samo do prvoghorizonta!

Osmesi na licima kolega značili su istovre-meno i odobravawe i podršku.

– Do prvog horizonta! – podržali su ga neki,iako nisu znali šta to zapravo znači. Jednostavno,lepo je zvučalo i ma šta bilo imalo je logike.

U Čačku, 16. 8. do 23. 9. 2013. godine

252


O DuBini

Ustoka čini da bride obrazi na zimskoj hladnoćijednog od posledwih decembarskih dana, lagano

povijajući plamen sveća koje tiho gore i osvetqavajuput pokojnikovoj duši. Tačno je šest meseci odsmrti. Malo daqe, prema zapadu, već polako zlatno-žuti suton jasno govori da će i narednog dana bitihladno i vedro. Prema jugu obronci Jelice u bledo-plavoj izmaglici. Vidim poznate konture planine,koju gledam skoro pola veka, sada daleke i u izmagli-ci, a na četrdeset dana od smrti pokojnika znatnobliže, ali opet i jedino konture. Stotinu puta pro-lazio sam podno same planine i sagledavao položajejaruga i uzvišewa ne bih li sastavio sliku pravogizgleda moje voqene planine, ali ona je u mojim misli-ma samo obris. Istina, od svih boja koji su s proleća,leta i jeseni živopisne i raznolike, ja pamtim samonežno plavu izmaglicu, nešto što mi istovremenodaje utisak i prisnosti i daqine.

I pokojnika pamtim kroz opštu sliku o wemu, akoju sam samo ja video. Naše relacije jedan na jedan,porodična isprepletanost, povremeno intimnije, apovremeno udaqeniji odnosi – pamtim ga kroz onoopšte i sažeto od svega što smo imali kaozajedničko. Kao da je čitav niz zbivawa prošao međunama, a bio prožet jednim bezvremenim likom koji jepovremeno ulazio u epizode tek da kaže da je to štose zbivalo bilo samo između wega i mene. Sveće idaqe lagano gore, pobijene u prvi veći sneg. Imam

253

Mihailo Lukovi}

utisak da je negde na polovini wihove visine beto-nska ivica groba, a odmah iza toga platno na kome jenacrtan suton. Prosto imam osećaj da se treća dime-nzija izgubila. Sve se smestilo u dve. Da nisam sve-stan vremena koje je neumitno proticalo imao bihutisak da se to život igra na nekoj slici, ali ovakopitam se da li stvari pamtimo u dve ili tri razmere.Ranije smo, kada se živelo znatno sporije, imali itreću ravan prostirawa. Zimi bih skakao iz krevetada vidim da li je vrhove Jelice obeleo prvi sneg.Drugove i rođake pamtio bih po wihovim brojnimosobinama i odnosima između nas. A možda to samomozak, stariji za mnogo godina, nema kapaciteta dapamti treći način postojawa i održava nas u kakvomtakvom kontaktu sa stvarima i qudima kroz film zakoji ne moramo da plaćamo ulaznicu, jer je mnogo putaveć prikazan.

Sveće još uvek gore. Otići ću pre nego štonačisto izgore, da bih makar malo pamtio ovaj trenu-tak.

Ja se, u stvari, na grobqu odmorim, odgledambezvremeni film, a onda upalim kola i odem.

U Čačku, decembar 2003. godine

254


StAROSt

„Ovako lepo plavo je bilo nebo samo kad su nasgađali oni đavoli. Nijedan dan nije bilo lošeg vre-mena da predahnemo. Sigurno su tad bacali nešto panije bilo oblaka. Htedoh da kažem nevino plavo, alinije bilo takvo. Nevino plavo je bilo kad sam samajkom išao od škole, gde smo stanovali, naželezničku stanicu. Jedan deo puta smo pešačiliseoskim drumom, jer tada nije bilo asfalta, dok smodrugi morali da pređemo preko livada i zabrana. Uzabranu je mnogo qubičica i zumbula. Ja bih dastanem. Majka na trenutak sačeka, pa me požuruje, jerkasnimo. Izlazimo na livadu koja ima nebrojenopetrovca i drugog livadskog cveća – zelenog, belog,plavog. Jedna staza, malo utabana, kojom idemo ihiqadu lepih mirisa. A nebo nevino plavo, prolećno.Bilo je toplo i bio sam u kratkim pantalonama.Trava me je milovala po nogama iznad čarapa. Isto jebilo krajem avgusta, mislim da sam bio završiotreći razred, kad smo bili na Moravi. Sećam se Isakoji se posle nekoliko godina utopio u tim istimvirovima, kako ispod oborenih stabala delimičnozarowenih u reku vadi ribu golim rukama. Ona mu sepraćaka, kapi prskaju po svima nama, on ponosno držiribu iznad glave, a u pozadini plavo nebo. Kad samkasnije pitao kako se utopio rekli su mi da nije znaoda pliva. Izazivao je Moravu, krao joj ribe, biohrabar, a onda je loše procenio i upao u vir. Nijebilo nikoga u blizini da ga spasi. A bio je stariji odmene samo tri godine. Wegov osmeh pun pobedničkog

255

Mihailo Lukovi}

zara, riba koja u borbi za život svuda okolo bacabistre kapi reke i nevino plavo nebo. Imao je, činimi se, i nekog kera koji je išao sa wim i koji nas jekasnije tokom dana pratio.

„Beži, Garo, nemoj da me ližeš!“ Crni labradorposlušno sede kraj nogu udarajući mu repom čas popapuči, čas po potkolenici.

„Sad su avioni svaki čas gore na nebu, ostavqajutrag. Ovde ne radi ništa, a naš vazduh jenajzagađeniji. Šta ostavqamo deci? Nemoć i otrove.To nebo nam je bilo tako daleko. Kad sam sawao oletewu avionom doživqavao sam pravu avanturu. Jana nebu! A kad sam se prvi put šćućuren vozioavionom skoro da nisam smeo da prislonim glavu naprozor i vidim nebo izbliza. Posle, kad sam počeo dagledam, i nije izgledalo tako lepo. Gore plavo,nekako ledeno plavo, a dole drowavo sa oblacima. Ikad uđeš u te oblake, pa još kad avion počne da seavion trese, xaba ga. Odozdo kad ih gledaš oni pravefigure u tvojoj mašti, odozgo su silni čim tresuavion, a kad se gomilaju gori su od magle koja se spuš-ta na zemqu. Letewe nije naše fiziološko stawe.Kosmonauti gledaju u naše nebo odozgo nadole.Wihovo nebo je crno. Neizvesnost. Zvezde. Oni suprvi qudi koji su izgubqeni u zvezdama.

I onaj zanesewak Hoking. Inflacija kosmosa. Danisam shvatio kontinuum ne bih znao ni šta jeinflacija prostora. Kažu da nema etra. A šta su ondarazna talasna zračewa? Nejak sam za ta razmišqawa,ali su lepa. Eto, kad sutra umrem, možda će moja dušada se preseli u neki od tih kosmosa. Za nas je tainflacija, zbog one dinarske devedesetih, neštoružno.Uradiš mu posao, on plati, a ti trk na pijac dase pet maraka ne bi pretvorilo u pola marke za polasata. A sa pet maraka možeš dva dana u bakalnicu.Istina, tamo je slabo šta moglo da se kupi, osimhleba i povrća, čija je cena vrtoglavo rasla svakidan. Svi smo bili milijarderi. Možda je i inflacijakosmosa neko obezvređivawe.

256


Skloni se, maco, sa moje papuče. Hoćeš u krilo?Dođi. Ja o kosmosu, a ona prede. Ne da mi da se bavimuzvišenim stvarima. I ja trabuwam. Ništa uzvišeni-je od moje dece i wihove dece. Ponekad ne znam da li io čemu drugom pričamo osim o wima. Naše je pomalo iprošlo. Ona je jedna lepotica i pametnica, a onšarmer. Sad hoće da mi dođu da ih pomazim, a začetiri-pet godina, ako doživim... Kažu „Dobar dan“,poqube te i nemaju više vremena za tebe. Tako to ide.Iskreno govoreći, ni ja nisam imao mnogo vremena zasvoga dedu. A on je bio tako dobar. Umro je sa osmehomna licu. Zamislite mrtvog čoveka sa osmehom na licu!Kao da kaže da je on svoja posla posvršavao, svenamirio, pa eto ide kod predaka da nas čeka. I Nanu samvoleo, mnogo. Odavno nisam bio na grobqu. Jeste malodaleko, ali nije to razlog da se ne prošetam. Olewiosam se i volim da sedim u ovoj stolici i gledam. Volimi ovog Gara i mačku u krilu. Opuštaju me. Kad umrem,pa deca i unuci dođu da mi zapale sveću, da li ću da ihvidim. Da li će moći da me osete? Ma neću još daumirem! Koji mi je đavo?

Savo me zvao da mu pravim društvo na pecawu.Ide kolima, a ja samo treba da ponesem stolicu i sed-nem da gledam. Klen ide tamo gde brzak prelazi umirnu vodu. Skobaq, pa plotica, krkuša, povruša...Sve različite udice i najloni. Sve sam to znao.

Sad nisam siguran, kako sam postao nespretan, dali bih umeo da vežem najlonski čvor na udici. Kažeda ima nešto crvića, glista, skakavaca i blinker, paće naizmenično. Ja ću da mu tražim da pecam napotowaču i polako da zurim malo u vodu, malo u štap.Prošli put sam mu bio batli – tri mrene. Kaže da sedružimo, a i neću se umoriti. Družim se ja sa starom,ali joj i dosadim, pa se ona drne na mene, ja na wu, paopet posle pijemo kafu. Deca otišla, mi sami.Nikom ne trebamo. I taj odlazak u ribu mi zaistadođe kao dobitak na lutriji. Tom Savu otac i majkaumrli mladi, te ga odgajio deda. Pre neku godinu i onumre, pa je nekako kroz mene ostao u vezi sa wim.


Mihailo Lukovi}

Kaže da ga podsećam na wega. Da mi nije Sava ne znamkako bih unosio drva u podrum i kupovao bakaluk posnegu. Istina, spremi mu moja baba ponekad malokolača ili pitu, kupimo deci nešto iz ruke, a onidobri qudi, pa nas ne zaboravqaju. Mi bismo bez wihteško, a oni bez nas bi mogli, ali su putevi dušečudni. Nudila se deca da nam uvedu parno grejawe iligrejawe na struju i da nam to plaćaju, ali nama bi žaoda ih izlažemo trošku, pa smo našli hiqadu i jedanrazlog da to ne rade. Posebno je bila uporna ćerka,ali na kraju i ona odusta. Tako se mi družimo iliboqe reći ja ga zavrzujem, a on ima živaca i strpqe-wa. Neću da kažem, često mu kad me pita dajemnajqudskije savete. Lepo mu kažem: „Ovo ako uradiš,to je onako kako bi uradio dobar čovek, a onako akouradiš imao bi više koristi, ali bi bio mawe dobarčovek.“ I ono što mi se kod wega najviše sviđa jesteto što ima skromne prohteve. Zato ga malo-pomalozavoleh kao svoje dete.

Mnogo sam vremena provodio na Moravi. Nije mibilo teško da pređem po nekoliko kilometarapešačeći i tražeći najboqe terene. Ali je tad rekabila interesantnija. Od kako su uredili tok, nemaonu prirodnu snagu i tišinu. Ono da na jednom mestubruji, huči, nosi i prevrće kamewe, a na drugom tihopravi potuqene virove i skoro da se ne kreće. Sad jeto nekako dosta ujednačeno. Više nema onih što sukrali pesak, a ostali su rukavci u koje s prolećagrune dosta vode i sa wom štuke koje se goje i koje su,dok ih pecamo, prilično pristojni komadi.

Eto, taj Savo je dobar čovek, a wegov komšijaMiki čudo jedno. Živ nije ako se ne posvađa. Preneki dan parkira auto neki čovek blizu wegove kapi-je i izađe preko puta u prodavnicu. On istrča i počeda se dere kao da ga koqu. Ovaj se izviwava što je tustao i reče da nema mnogo da se bavi u prodavnici,ali ovaj navalio, samo što ne krenu tuča. Vozač nakraju izvadi legitimaciju da se legitimiše kako jeon neki visoki funkcioner u policiji, detektiv,

258


šta li, te da prestane da vatrira, a on će trenutno dapomeri kola. Ne zna se šta je bilo jadnije – kako jeMiki podvio rep kao posledwa dandara ili kako jeovaj čovek onako iznerviran seo u kola, dao gas iotišao ne kupivši ništa. Ja sam slučajno prolaziotuda, a Miki kaže: „Vidiš, komšija, xukele pan-durske. Čim je frka on za legitimaciju.“ „Ma moždabi se zadržao samo minut-dva i verovatno ti ne bismetao“, rekoh pomirqivo. „A šta da sam ja u tihminut-dva hteo da izađem napoqe?“ Nespreman dadaqe pričam i da mu kažem šta mislim, mahnuhrukom i rekoh „Jebi ga“, a u sebi pomislih: „Budalo,srećan si što te nije izudarao.“ Srećom, čovek jeobučen kako da se smiri, a i objektivno, parkirao sena deo trotoara gde je zabraweno, iako je Miki izdvorišta mogao da istera kamion.

Mnogo sam više voleo da se družim sa dobrimqudima, a na poslu sam voleo sposobne, one od ma-jstore struke. Dok sam bio mlađi od wih sam učio, akasnije obožavao sa wima da sarađujem. Znao sam dapodelim ono qudsko u wima od onog majstorskog. Sad,ako su se obe osobine poklopile, prava stvar, a akonisu, sa svakim bih podelio onaj deo koji je imao. Tek,nisam očekivao toliko qudi kad sam pošao u penziju.Došli i oni koji me baš nisu mnogo voleli i kojimasam povremeno znao da kažem ponešto što sam mogaoda prećutim. Evo, ovaj sat sa posvetom dobio sam kadsam pošao u zasluženi odmor. Prvi qudski sat. Imaosam ranije neku staru rusku Raketu što se navija.Služila je i islužila, a sad u vitrini zauzima jednuvaznicu, kao za svaki slučaj, ali mislim da bi teškoproradila. Više je tu jer se teško rastavqam odstvari. Htela baba da ga baci, ali nisam dao. Čak smose malo kao i posvađali zbog toga. E, na uspomene samtvrd. Obično bi posle svađe, da je odobrovoqim, sku-vao kafu. Ali, bogami, tad je ona kuvala.

Kad se pomene vreme prvo se setim Dobričinog„Vremena smrti“, pa Ajnštajnovog relativizma, pa seonda, kad te dve misli minu, setim lepog vremena kad

259

Mihailo Lukovi}

smo se uzeli, kad su se deca rađala i rasla, kad smopravili kuću i uselili se, a posle i onoga kad su mi serađala deca moje dece. Sve hronološki po emotivnimorijentirima. Ono „Vreme smrti“ i Ajnštajnov rela-tivizam, vaqda je zbog ove moje starosti, a ono ostalosam ja. Kažu da se vreme meri po tome za koliko sepređe od tačke A do tačke B. Bilo šta da prođe izmeđute dve tačke onda je to vreme prolaska ili brzinaobjekta kojom se on kreće. Onda je Ajnštajn izmislioapsolutnu brzinu, brzinu svetlosti, a ono relativnonastaje kad se nešto približava po brzini apsolutnojzbog zakrivqewa... E, moj Ajnštajne, nije to relativno.Relativno je to kad se ti zabavqaš sa devojkom, a onanikako da dođe. Čini ti se večnost, a ti je čekao petminuta. Onda sa wom budeš tri sata i učini ti se da jesve to trajalo pet minuta. Pa trudnoća. Kad će da serodi? Još koliko dana će to nešto da nam sepridruži? Dvesta dana. Sutra se pitaš isto, a kalen-dar kaže sto devedeset devet. Onda se rodi, ti ga se jošnisi nagledao, a on pođe u osnovnu školu, pa u gimnaz-iju, pa se zaqubi, ode na fakultet i postane svoj čovek.A ti ga ostao žeqan. To je relativizam vremena, a nezakrivqewe prostora.

Čudno. Gledaš horizont, a ono granica izmeđuvode i neba. Linija. Crtaš nešto živo i kažeš: „Toje to misleći na linije“. A onda slikar nabaca boje iti imaš utisak linije koja to u stvari nije, nego samopresek boja. A linija? Ona se, zapravo, samo oseća.Evo ova maca u mom krilu. Nacrtaju qudi mačku kakokuti, sa podvijenim repom, glavom i brkovima. Svi seslažemo da crtež predstavqa baš wu. Ali ta nacrtežu ne prede. Tada slikar mora da kroz crtežprikaže mačku koja izgleda jako zadovoqno, tako daimamo utisak kao da prede. Poštujem umetnike.Zamislite – treba putem slike da prikažu nečijaosećawa. I mogu, za razliku od razuma na koji se svipozivamo. Silna psihologija, silna testirawa i pos-matrawa i ne možeš da budeš siguran da su kod togčoveka zastupqena ta i ta osećawa. Umetnik te nacr-

260


ta i ti vidiš na prikazanom licu osećawa. Zadrtirazumci će da se usprotive da ni tu nisi siguran štaono što je prikazano oseća, ali te sjaj u očima ilineka iskra u nacrtanom liku vode unutra. Imao samkolegu Zaharija koji nas je na poslu maltretirao svo-jim stavovima da za sve što se priča moraju da postojematematički tačni parametri kako bi ono o čemu sepriča bilo istinito. Počnemo o fudbalu, pa nekokaže da nam je ekipa za koju navijamo bila indisponi-rana, a on skoči. Nije to, nego prvo nisu dobroplaćeni, pa loše su trenirani, pa nisu igrala ta dvo-jica, pa... Uvek bi mu bilo strano bilo kakvo pozi-vawe na osećawa. Samo čiwenice. U jednoj takvojdiskusiji naišao firmin kurir koji je imao običajda češće u prolazu kroz kancelarije ovde ili ondepopije poneko piće i sluša kako nas maltretira, paga onako usput, sa onom blentavom facom, upita:

„Dobro, Zaharije, što si ti sa svojom ženom?“„Pa zato što se volimo.“„Kako znaš?“„Kako znam? Pa vaqda osećam.“„Onda ne seri i ostavi ove qude na miru.“Zaharije se još nije oporavio, a kurir je

ostavqajući za sobom diskretan miris na alkohol,zalupio vrata za sobom. Od tada je bio podnošqiviji.A ja se uvek setim tog razgovora kad neko insistirana apsolutnoj istini i to mawe-više onoj koju on zas-tupa i dođe mi da ponovim kurirove reči, ali se ondaugrizem za jezik, jer mi pristojnost to ne dozvoqava.

Pričao mi jedan fizičar da u graničnim situ-acujama važe posebni zakoni, jer se mešaju uticajirazličitih stawa. Mi to ne vidimo, jer su to maledimenzije. I uopšte, taj dodir tela. Ili dodir telai hrane. Sad razumem ono da pritisak jednog tela nadrugo izaziva nadražaj receptora, a ovi nadražajživaca. Ali kako se posle toga rađaju osećawa? Evo,ja mazim ovu moju mačku u krilima i ona prede. Menitakođe nešto toplo u duši pa nastavqam. Volim kadse Garo nasloni na moju potkolenicu i lupka me

261

Mihailo Lukovi}

repom. U stvari, da li je voqewe ono čime se meriqubav? Baš sam se nešto raznežio. U posledwevreme mogu časkom da zaplačem. Kažu da je to oznakastarosti. Znam da jeste, jer dok sam bio mlađi toganije bilo. Vaqda sam shvatio da je sve, osim qubavi,besmisleno. Jedostavno, volim ovaj svet kakav jeste idivim se svemu što je na wemu. Ne smetaju mi nibudale ni loši qudi, jer da nije wih ne bismo znališta su dobri qudi... Granica između plavog neba izemqe su zeleni ili plavi horizonti. Kada bihimao...“

Čuje se samo tihi bat lupkawa Garovog repa opotkolenicu gazde koji s vremena na vreme na blagomprolećnom suncu tiho zahrče želeći da tako odgo-vori na neprestano mačije predewe. Mnogo tema,mnogo iskustva, a mozak sve više nejak. Treba musvežine, a ona će da dođe posle kratkotrajnog sna.Baštenska stolica, deda, pas, mačka i lep sunčanidan. Starost.


262


KApi vODE

Uvek sam se osećao ushićeno na bilo kom vrelu –Trnavskom, Vrelu Bosne, Švarcvaldu. Voda

izvire i odmah skače po kamenčićima. Mehurićisvedoče koliko je bila pod zemqom i bez vazduha isad ne može da ga se naguta, pa se uzgred, kao dete kadpije mleko, preliva po uglovima usana. Te kapi pros-to imaju žequ da uhvate svaki sunčev zrak, neshvatajući da će tako da se prqaju i umaraju. Skoče najedan belutak, a odatle vide deo leske koji je u seni.Na drugom već vide i lesku i vrapca koji otresa perjepošto ga je prethodno ukvasio. Na trećem ne vide nilesku ni vrapca, ali vide stazu koja ide pored vode.Na deset metara nizvodno, kad su se malo naigrale uvrelu i krenule radoznalo daqe, nailazi prvi strah.Deset centimetara pada na improvizovanom ste-peniku koji je za wih trenutno najveći vodopad.Padaju i misle da je došao kraj, a onda se opet ukazujuspasonosni kamenčići. Sa jednog posledwi put videizvorište, mašu mu i idu daqe, nesvesne da ga nikadviše neće videti. Malo niže hvata ih panika jer idupravo ka obali, ali došavši na jedan veći belutakshvataju da mogu da promene smer i nastave daqe. Sveje više kamenčića, ali sve je više i vode, pa jeteško da se dođe do wih. Oni su sve dubqe i sve jeteže da se sa wih vidi svet. Uskoro osećaju da dolazinova voda i da postaje tesno. Umorile su se i dobro imje došlo malo mira u jednoj nevelikoj ravnici. Htelesu da pobegnu što dubqe do poznatih oblutaka kojiim daju vidik u svet, ali dole je toliko duboko da seono gore razaznaje samo kao difuzna svetlost. Teksamo poneki sunčev zrak koji probija, ali koji ne

263

Mihailo Lukovi}

dozvoqava da se vidi šta je napoqu. Znaju one da moguna površinu, ali gore je vetar koji može da ih oduva,a mogu da vide samo nebo i druge kapi oko sebe. Nisuu mogućnosti da vide svet, jer ne mogu da se popewu nina jedan belutak. I tako su, žeqne da ga nađu, bežaledole u dubinu, a odmah zatim, našavši ga, bežalegore da vide svet nadajući se da će sa sobom povući itaj belutak i da će ih on izdići iznad vode ne bi lividele svet oko sebe. A reka je bivala sve veća. Mnogokapi, velika dubina, a veliko kamewe na dnu rekeulivalo je nadu da će možda, ako pođe sa wima napovršinu, da otvori vrata sveta koji žele da videili da možda još jednom vide svoje izvorište. Itako sve do mora, beskrajno plavog i dubokog. Žeqada se vidi ono odakle si, ono oko sebe i gde hrliš.Oko tebe više nema jasne svetlosti. Sve je višemuqa, a sve mawe vazduha. A ti tražiš kamen istinene bi li video ispred, oko i iza sebe. On je, nažalost,duboko skriven od svetlosti. Samo ti je na početkubio pri ruci i rekao ti da svet postoji.

Ima qudi poput kapi vode. Stalno bi hteli dasvedoče istinu o svetu. Dok su mladi skaču po beluci-ma nedaleko od izvora, gledaju svet sa svih strana ioholo svedoče o wemu. Ali reka života ih nosi sa sveviše muqa, a sve mawe jasne svetlosti. Trude se daisplivaju na površinu ne bi li videli sunčevu sve-tlost. Mogu da je vide, ali bi oni da vide i malo daqe.Zato ponovo beže u dubinu tražeći kamen sa koga su,dok su nastajali, gledali istinu svojim očima. Ali tikamenčići istine su duboko skriveni i tek ponegdeizbiju na površinu. Samo poneki uspeju da se popewuna wih, ali opet vide svet oko sebe kakav je bio i naizvorištu. Kakva je svrha da oni svedoče da je svetisti kao na izvoru, ali sa hiqadu novih detaqa, kaddrugi u to ne mogu da poveruju. Nadajući se da su napravom putu nalaze svoj mir i kroz wega pokušavajudrugima da iskažu qubav, jer je u woj jedina istina.

U Čačku, na Badwe veče 2015. godine264


MALA igRA pOjMOviMA – tiŠinA i nuLA

Tišina kao zapovest, kao žeqa da se skrenepažwa, kao odraz zbuwenosti ili zasewenosti

nečim, kao odsustvo kretawa, kao predstava praznogprostora, prostora bez života, kao neregistrovawezvuka, jednostavno kao nedostatak nečega. Ne želimda razmišqam o tišini kao apsolutnom ili rela-tivnom pojmu, već o wenoj prirodi. „Tišina!“ jeneretko je zapovest kojom želimo da uvedemo u redstawe u jednoj sredini, skupu qudi. Više wih spre-mnih na iznošewe sopstvenih stavova istovremenomože da napravi kakofoniju u kojoj međusobno nemogu da se čuju, pa je tada i sama priča besmislena.Zapovest koja se izriče pretenduje da posle jednogtrenutka lišavawa može da sledi sklad ukoliko sene ponovi malopređašwa priča.

Ista komanda može da prethodi nečijoj žeqi dase skrene pažwa na nešto. „Molim za malo tišine,kako bi vam predstavio…“, kaže recimo voditeq napozornici, a u žeqi da lišavawem priče, žamora,dovikivawa, gurkawa i ostalog naznači ono štoželi. Neretko imamo jasan i do detaqa razrađen stavo nekoj ličnosti ili pojavi, a onda u jednom jedinomtrenutku dođemo do saznawa, sasvim slučajno, da tonije tako već potpuno suprotno. Ostajemo zbuweni ičesto ćutawem, tišinom, lišavamo sebe bilo kakvogkomentara. Zapravo podsvesno ga sebi uskraćujemo.

Veoma retko nam se u životu događa, ali se ipakdešava, da budemo zaseweni nečim veličanstvenim,bilo da je u pitawu lepota, neki događaj, nešto što

265

Mihailo Lukovi}

nas tera da ćutimo, ne mrdamo ničim i da tišinomlišavamo sebe bilo kakve reakcije. U toj prostorijije tišina, kao da nema doslovno nikog, kao da jelišavawe prisustva žive duše garancija tišine.Pa onda tišina pred oluju, pred bitku. Tu se svesnolišavamo bilo kakve reakcije u žeqi da to neštočega se pribojavamo prođe što pre, da možda vidimoto nešto ili da nas nema u sopstvenom strahu predtim što nastupa.

Po našem uobičajenom uverewu tišina je i tamogde nismo bili, kao u grobqu, svemiru. Po našemnaivnom verovawu ta mesta lišena su života, pa susamim tim i tiha.

Biti lišen kretawa, promišqawa, emocija, svegašto čini život, ali ne i wega, označava tišinu kojagubi smisao ako nema života. Wu treba da ne čujemo, jerako je čujemo nije tišina, a ako nismo živi pa je nečujemo, u tom kontekstu i ne znači ništa, jer je vanpoimawa. Zato vaqda u penzionerskim stanovima ikućama uvek postoji neki sat koji glasno brojitrenutke života razbijajući preteću tišinu, onu kojavuče van poimawa.

A nula, svuda prisutna veličina, koja to nije ikoja predstavqa lišavawe svake veličine, a opet jena neki način sastavni deo okvira koji se zove mate-matika, u tim penzionerskim sobama više nije nula,nego nešto što se zove zaokružen životni put.Posledwa tačka na kružnici koja označava nulu utim sobama istovremeno znači i gubqewe smislapojma tišine.


266


ŠAKA pEpELA

Wihov duh je večeras uz mene. Sedim sa sinom ipričam iste priče. Srbija. Nikad nije lako u

woj. Sećam se kako su se roditeqi polako predavalipred mojim nagomilanim životnim problemima, dokjednog dana sasvim poražen, pomalo stidqivo iskrušeno, otac nije saopštio da više ne može da mepomaže. Bilo mi je čudno. Imao sam tad oko trideseti pet godina i uz wih sam se osećao nekako sigurno.Odjednom – provalija. Naravno da sam dugo pre togabio zaista samostalan, i da je wihova pomoć bilamahom u tome što sam hodajući kroz životne lavir-inte osećao putokaz koji su mi nesebično darivali.Trebalo je to da bude konačno raskidawe davnofizički prekinute pupčane vrpce. Ali ja nisam daoda se te niti pokidaju, već sam obrnuo smer onomešto je kroz wu teklo, sve dok nisu, najpre otac, azatim i majka, umrli i konačno prekinuli našuovozemaqsku vezu.

U stanu mojih pokojnih roditeqa živi moj sin sasvojom porodicom, vezan onom istom vrpcom za mene imoju suprugu i priča o svojim problemima pre negošto će izaći u grad i ostaviti me da mu čuvam dete.Vidim sebe i svoje roditeqe od pre dve i po decenije.Znam da posustajem i da neću moći još dugo da ga pra-tim kroz wegove životne probleme i u potpunostishvatam oca koji se verovatno dugo borio da mi tosaopšti.

Na jednoj pozivnici za matursko veče napisanisu stihovi Branka Miqkovića:

267

Mihailo Lukovi}

„Uzmite šaku svežeg pepelaili bilo čega što je prošloi videćete da je to još uvek vatraili da to može biti.“

Uzeo sam šaku pepela. I šta sam osetio? Život.Onaj koji je tekao, koji teče i koji će teći, kuću punuqubavi nad kojom se svakodnevno nadvijaju problemi.Ono što sam u woj uvek dobijao jeste qubav u duploj por-ciji. Pa čak i kad mi je otac umro majka se trudila danadoknadi wegov deo. Sad osećam da to što sam sačuvaopupčanu vrpcu nije bila moja zasluga. Qubav koja jehrlila preko we činila je potpuno nebitnim onaj samonaizgled bitan deo koji se zove materijalna sigurnost.Nikad mi nisu uskratili putokaz. Qubav je obasjavalawihov dom i u sebi čuvala sve što je bilo u vezi sa wim.

Eto, zahvaqujući toj šaci pepela trudiću se sasuprugom da svom sinu kroz našu vrpcu prenesem onošto sam dobio. I znam da će on uvek imati putokaz.Ako ponekad šaka pepela ne može da nahrani, i tekako može da zagreje, da osvetli put i da svoje svetloi toplotu prenese daqe, wegovom detetu.

I tako, za mnoge čudna Srbija sa kolena nakoleno prenosi tu šaku pepela, a tad čujemo glas sastrane da wega u stvari nema i da je to samo prah kojimože da se razveje na vetru. Može, ali samo wihovpepeo koji je u urnama. Naš pepeo se čuva ušuškan umislima i qubavi, daleko od vetra, a predajemo ga načuvawe onima koji dolaze iza nas, nadajući se da će ioni znati da ga prenesu sledećoj generaciji.

Poznajući sina, postajem siguran da sam gapripremio za onaj čas kad ću mu reći ono što je menirekao moj otac. Verujem da će me on tad razumeti, a daće šaku pepela koju sam mu vremenom, ušuškanu uqubavi, neosetno predao, on isto tako predati onojmalenoj koja sad spava u krevetu i koju sa puno qubavii ponosa večeras čuvam.

Pravoslavqe.

U Čačku 17. 5. 2010. godine

268


SADR@AJ

Predgovor 5SE]AM SEStara fotografija 15Rupe u \onu 20[kolski drug 27Ku}a moje tetke 32Beretka }uran 36[i{awe 43Saobra}ajni prekr{aj ili o vremenu 49TI[INEIde Mile 55Oti{ao je xezer 63Doma}in 67Druèwe 73PRIÊ O SRBIJIPazarni dan 81Mrtva trka 91Ludak 99Na dan kada se primaju penzije 104Mlatikurac 109PUTEVIVole me drugovi 117Frau Mima 135PUTOPISIAtina ili o simbolu 151Hotel u Bogati}u 161Slika ulice u Sarimsakliju 167Nije na{ 175Bakalnica 208Dah neumitnog 228RAZMI[QAWALinija 237Muva 242O dubini 255Starost 257Kapi vode 265Mala igra pojmovima 267[aka pepela 269

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-32821.163.41.09-32 Луковић М.

ЛУКОВИЋ, Михаило, 1951-Живот је као један сан : приче / Михаило Луковић. - Чачак : Легенда, 2016 (Чачак : Бајић). - 271 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Специјална издања / [Легенда] ; књ. бр. 149)

Тираж 500. - Стр. 5-11: Сан и величанствене победе скромних живота људинад ништавилом у причама Михаила Луковића / Драгутин Т. Михаиловић

ISBN 978-86-7784-310-6

a) Луковић, Михаило (1951-) - "Живот је као један сан"COBISS.SR-ID 225845772

Documents

BIBLIOTEKA SPECIJALNA IZDAWA Kwiga br. 149 Specijalna ...doktoricacak.com/pdf/zivot-je-kao-jedan-san-mihailo-lukovic.pdf · bila u tami gustih šuma, dok su svetlosti krčmi bile