ANTROPOLOGIJA MATERIJALNE KULTURE

(izvor : belesci sa predavanja El Grande-a)

POJAM MATERIJALNE KULTURE

Antropologija je nauka o čoveku (opšte).Etnologija proučava pojedinačne kulture (pojedinačno).

DEFINISANJE MATERIJALNE KULTURE:Materjalna ispoljenja kulture; Ispoljenje ideja jedne kulture;Ideja je na višem nivou od materije (obično se idejno i materijalno smatraju kao suprotsavljeno);

KLAHTON i KREBER su izdvojili sedam kategorija definicija kulture (normativne, deskriptivne, istorijske, generičke, strukturalne...);Da bi smo definisali pojam materijalne kulture, moramo poći od definisanja samog pojma kulture.Na uopštenom nivou, prema sadržinskom kriterijumu, definicije kulture delimo na:

1. TOTALISTIČKE2. IDEACIJSKE (konceptualne, mentalističke)

Jedna od prvih totalističkih definicija kulture jeste TAJLOROVA definicija koja se sastoji od nabrajanja različitih elemenata kulture; mana ovakvih definicija je to što one ne daju vezu između elemenata (nema objašnjenja).Kultura je sveukupnost načina života, i ideje i materijalnog.

KOEN – materijalna kultura je u jednakoj ravni sa ostalim elementima kulture.Od sredine XX veka, totalitarističke definicije gube značaj, a postaju dominantne KONCEPTUALISTIČKE ili ideacijske definicije.Osnovna odlika IDEACIJSKIH definicija jeste stav: kultura kao idejni sistem znanja i verovanja u jednoj grupi, kultura postaje mera ponašanja članova date grupe. Odbacivali su pojam kulture kao nečeg konkretnog (akta, ponašanja...).

Kultura je sistem mišljenja, šema za život, konceptualni kod koji ljudi koriste da bi objasnili sebe i svet oko sebe.

Kultura kao idejni sistem (ovo je redukcionistički stav, jer se kultura ne može svesti samo na to);

Skripte SF-a nisu namenjene da se koriste umesto obavezne literature, već uz nju. Niko ne garantuje potpunu ispravnost ovih skripti (sve podatke bi trebalo proveriti). Niko ne garantuje pozitivan ishod na ispitu, u slučaju učenja samo iz ovih skripti. Na našem sajtu (www.studentski-forum.org) možete naći i kompletan spisak uže i šire literature preporučene od strane profesora.

OSNOVNI PRISTUPI U OKVIRU KONCEPTUALNIH DEFINICIJA:

1. ETNO-NAUKE (60/70-ih godina) – GUDINAF, ŠNAJDERIz ovih nauka se razvila KOGNATIVNA ANTROPOLOGIJA (Čikaška Antropološka škola).

GUDINAF – kultura je znanje koje je potrebno da bi se predmet napravio (naglasak je na idejnom koje prethodi materijalnom).

KULTURA = KOGNACIJABavili su se izučavanjem sistema klasifikacija, formulisali su skup standarda koji postaju vodič za interpretaciju drugih; vodi članove zajednice ka određenom ponašanju i procenjivanju drugih.

KULTURA JE SKUP STANDARDA KOJI IMAJU AUTORITETIzložili su tezu da kultura funkcioniše kao jezik, (jezik kao model kulture) – ideacijski kodovi.Prema GUDINAFU, kultura nije materijalni fenomen, ali ni ljudi, kultura je organizacija tih stvari.

KULTURA JE IDEJNI SISTEM ČLANOVA NEKE ZAJEDNICEGUDINAF je istakao ideacijski i fenomenološki nivo kulture (odnosno stvarnosti). Unutar zajednice mora postojati konsenzus između članova u vezi sa fenomenološkim aspektima kulture (raznim materijalnim predmetima i slično).

KULTURA KAO SIMBOLIČKI SISTEM (jezik kao model) – ne uzimaju se u obzir manifestacije, ne ugrađuju ih u strukturu kulture(NAPOMENA: Materijalni predmeti – ispoljavanje ideja – nemaju značaja van značenja koje im pripisuju ljudi; Verovanje da većina članova neke zajednice dali iste ideje – neodrživo)

Insistirali su na EMSKOM pristupu i bili su skeptični prema upoređivanju i uopštavanju.

2. STRUKTURALIZAM – KLOD LEVI-STROSIstiče se univerzalnost ljudskog uma, zatim sistem suprotstavljenih znakova – proces opozicije.

Kultura se manifestuje kroz suprotstavljene znakove bazične strukture ljudskog uma – BINARNE OPOZICIJE – tako funkcioniše ljudski um.Kultura ne figurira kao pluralistički koncept, kultura je jedinstveni globalni sistem znakova, unutar koga svako društvo ispoljava varijacije. Um je taj koji nameće kulturno uređenje, red .

Interesovanje nije usmereno na konkretne običaje, etno-eksplikacije i sl., već na bazične elemente strukture. Strukturalna analiza se zasniva na bazičnim, binarnim opozicijama (plus i minus).

- 2 -

Zastupa se ETSKI pristup, objektivistička pozicija istraživača – objektivnu etnografsku činjenicu otkriva naučnik.U osnovi nastanka društva, nalaze se tri osnovne razmene – razmena žena, informacija i dobara.Fenomen razmene se nalazi u osnovi društva – društvo kao vrsta ugovora.LEVI STROS ne pridaje značaj značenjima koja daju ispitanici učesnici kulture (čovek je determinisan strukturom svoga uma) – čovek je neaktivni faktor.

OSNOVNA OPOZICIJA: PRIRODA – KULTURA, a ne opozicija između različitih društava i kulutre.FIKSIRANO ZNAČENJE (nepopunjeno)

3. SIMBOLIČKA, INTERPRETATIVNA ANTROPOLOGIJA – KLIFORD GERC

Poriče univerzalnost značenja u jednoj kulturi, ono zavisi od konteksta. Naglašava PLURALITET, višeznačnost kulture.Odriče svođenje kulture na pravila, tipologije, nastoji da izbegne izdizanje kulture na nivo autonomnog sistema izvan čoveka.Svaki događaj ima potencijalno značenje, ali je to značenje suštinski dvosmisleno (kako ga mi shvatamo i kako ga izvođač shvata) – interpretacija zavisi od konkretne situacije.Insistiranje na detaljnim etnografijama.

KULTURA – KONTEKST U KOME INSTITUCIJE , DOGAĐAJI MOGU BITI UČINJENI RAZUMLJIVIM .Ovo značenje primenjuje i na materijalnu kulturu (koja ima značenje teksta).Materijalnu kulturu ne možemo definisati bez pregleda stanovišta o kulturi uopšte, bez opšte teorije kulture.

RAZVOJ kulture možemo pratiti od SOFISTA.Evolucionističke definicije kulture, pluralistički koncept kulutre – BOAS, BENEDIKT..., gube na značaju i posle 60-ih, dominiraju konceptualističke definicije kulture – GUDINAF, ŠTAJNER – kultura kao sistem mišljenja, znanja, koji je poseban u svakoj pojedinačnoj kulutri; kulturu svode na idejni red (sistem znanja i mišljenja, kojim pripadnici date kulutre uređuju svet oko sebe) – sve postoji samo kroz priznavanje značaja stvarima.

KULTURA JE ORGANIZACIJA SVIH STVARI, to nisu materijalni fenomeni i ljudi, materijalna ispoljenja nisu kultura, zanemaruje se fenomenološki red.Postoje dva reda stvari (ovo je analitička podela, ona ne postoji u stvarnosti):

1. IDEACIJSKI 2. FENOMENOLOŠKI

IDEACIJSKI RED – nematerijalni sistem ideja, nije opažajan, bitan je razgovor prilikom proučavanja, dok kod fenomenološkog nije; karakterističan je za svakog

- 3 -

pojedinačnog člana; tipski ideal – predstava idealnih tipova, iskustvo kojim organizuju svoj život i zajednicu;FENOMENOLOŠKI RED – događaji, ponašanja, artefakti, ljudi, okolina, predmeti, sve što je vidljivo, karakteristično za jednu zajednicu; obrasci delovanja (statistički obrasci);

MATERIJALNA KULTURA – SVI FIZIČKI OBJEKTI KOJE ZAJEDNICA STVARA ILI MODIFIKUJE ONO ŠTO UZIMA IZ PRIRODE.Savremena shvatanja ističu značaj izučavanja odnosa ljudi i predmeta, a ne postavljanje razlika među njima.

PJER BURDIJE – njegov pristup materijalnoj kulturi (proučavao je etnologiju Alžira, sociolog, ali je izašao iz čisto sociološkog okvira).

NACRT ZA JEDNU TEORIJU PRAKSEOd 70-ih godina naučnici su nastojali da reše stare probleme.KULTURA je stalan proces stanja i promena.

Jedno od GODELIJEOVIH polazišta uvodi pojedinca kao nekoga ko stvara kulturu.KULUTRA – SISTEM PRAVILA I NORMI KOJI SE PRENOSI SA GENERACIJE NA GENERACIJU (kritika: nije jasno kako se pravila i norme usvajaju i prenose).On prihvata psihološki pristup – posmatra učenje kulture (interaktivni odnos).

BURDIJE odbacuje stavove klasične, tradicionalne psihologije (PIJAŽE), jer ona ne pokazuje jasno kako dolazi do kulturnih razlika.Kultura se uči individualno, kroz interakciju pojedinaca sa drugim ljudima i stvarima u kontaktu sa okruženjem, kroz svakodnevnu aktivnost.

Kultura nije skup eksplicitnih pravila, već implicitnih; samo okruženje je kulturno konstruisano.Kritika: nemogućnost usvajanja apstraktnih pojmova samo kroz posmatranje i participaciju, kroz svakodnevne aktivnosti, neka znanja se moraju eksplicitno objašnjavati, a ne samo implicitno.

U okviru teorije prakse materijalna kultura je značajan element u kulturi; materijalni elementi mogu imati različita značenja u zavisnosti od konteksta i vremena (različite strategije manipulacije javnim simbolima).

KULTURNI KAPITAL – MATERIJALNA KULTURA

- 4 -

POSTMODERNIZAM (ekletički pokret, različiti teoretičari)Od 70-ih godina, materijalna kultura se multidisciplinarno izučava kao skup fenomena (nisu posmatrani izolovano) i deo socio-kulturnog sistema; elementi materijalne kulture su objektivizacija kulture (ne izučava se izolovani artefakt).Proces izrade i upotrebe predmeta je proces učitavanja kulture u njih, i to različitih sadržaja kulture. Sistem materijalne kulture (materijalizacija ideje) može da predoči ustrojstvo kulture (baš kao što to mogu i mitovi, društveni odnosi... – jedan od načina za razumevanje ljudskog ponašanja); ona je i proizvod i deo kulture istovremeno (holistički pristup).

OSNOVNE POSTAVKE POSTMODERNIZMA:- Velika kritičnost prema objektivnim znanjima o kulturi - Veliki relativizam - Pažnja se usmerava na istraživača - Kultura kao interpretacija (na primer GERC ) (propratno – samo možemo da

interpretiramo neke segmente kulture)- Stalno upućivanje na preispitivanje u nauci (nepostojanje aksioma)

EMSKI I ETSKI PRISTUP U PROUČAVANJU KULTURE(obe teže objektivnoj činjenici, samo je nalaze u različitim izvorima)

Ove termine u antropologiju je uveo MARVIN HARIS (razvoj antropološke teorije). Pre toga dolaze iz lingvistike – KENET PAJK (fonetsko i fonemsko).

ETSKI PRISTUP (vidljivi elementi kulture):- Naučnik i naučni pristup- Insistira na realnosti koju može dati samo istraživač – upućuje na objektivno

stanje stvari, do kojeg se dolazi posmatranjem- Analize su određene unapred i značenja postoje i bez nas- Izučava se ponašanje sa stanovišta onog ko je izvan posmatranog sistema- Blizak pozitivističkom shvatanju- Značenje i funkcije fenomena se ne uzimaju u obzir, istraživači na osnovu

svog znanja uvode referentne kategorije (šeme koje su unapred određene, a nezavisne od proučavane kulture)

MARVIN HARIS – dvodimenzionalna stvarnost:1. Baza, infrastruktura (način proizvodnje, tehnologija)2. Porodična organizacija i politička ekonomija

...to predstavlja objektivne činjenice.

EMSKI PRISTUP (po M. HARISU):- Realnost je posledica kulturnog znanja pripadnika zajednice (odnosi se na

nematerijalne činioce)- Nastoji da prodre do sistema značenja i upotrebe, da otkriju kulturne

kategorije i značenja

- 5 -

- Pitanje uporedljivosti, kada se koristi emski pristup + problem prevodljivosti

kulturne kategorije na naučni jezik

Ovi pristupi su komplementarni (ne možemo imati čist emski pristup).

MARVIN HARIS (razvoj antropološke teorije, emska i etska distinkcija)Kulturni materijalista (uticaj Marksa), mehanički materijalizam – ekonomski faktori utiču na sve aspekte kulture – pristalica ETSKOG pristupa, retko je koristio emske podatke.

- Ekstra somatska baza – materijalne vidljive podatke o ponašanju ljudi – tako se naziva ETSKI pristup.

- Interpretacija ne zavisi od vrednovanja samih učesnika – apriori su po svom karakteru

- Otkrivanje objektivnih kategorija koje su primenjive na sve kulutre – unapred utvrđene katgorije na osnovu nauke i naučnog znanja

EMSKI pristup polazi od misaonog stanovišta pripadnika grupe – interpretacija učesnika; fenomeni, događaji, objekti, su fenomenološke varijabile. (TVRDI pristup – orijentišu se na materijalno i MEKI pristup – orijentišu se na kulturno)

- Operiše unutar sistema da bi došao do logike samog sistema- Kulturna objektivnost određenog predmeta, fenomena i slično- Funkcija i smisao su promenljivi, zavisno od konteksta, protoka vremena...

ETSKI pristup nastoji da dođe do objektivne realnosti (univerzalije)NAPOMENA – do EMSKOG podatka dolazi se RAZGOVOROM (slični podaci – uopštavanje), do ETSKOG podatka dolazi se POSMATRANJEM;

VEŽBE:1. MODERNA:- racionalna- realistička- sistematična- koherentna- pouzdana- autokorektivna- interpretacija objektivnih činjenica- vrednosno neutralna

2. POSTMODERNA- pozicionirana (perspektivna)- kontigentna- običaj, akademska praksa – deo celokupne kulturne produkcije- tekst- „all science is ethno science“

MODERNA – „red iz haosa“ ; POSTMODERNA – „red iz reda“

- 6 -

REALNOST

OBJEKTIVNA (SUBJEKTIVNA) (ONTOLOŠKA) EPISTEMOLOŠKA

TEORIJSKA STILSKA

REALIZAM je način mišljenja o svetu, o stvarnosti i nauci, stil pisanja ili metafizička dogma (teorija), koja tvrdi da stvarnost postoji nezavisno od ljudskog duha, znanja, projekata, interesa, svesti, karaktera, ličnosti.ONTOLOŠKI REALIZAM – podrazumeva sve što je izneseno u prethodnoj definiciji – svet i stvarnost postoje nezavisno od naših teorija.EPISTEMOLOŠKI REALIZAM – stvarnost je rezultat moći čoveka.

Pitanja postmodernista: za koga, zašto, gde, sa kojim resursima je sprovedeno i objavljeno, da li je deo akademske kulture, kakva je pouka?

Logički empirizam (ili pozitivizam), metafizika (tvrdi da zna šta proučavamo) – konstitutivna, a metodologija je regulativna (kako treba da sprovedemo istraživanje, kako da dođemo do objektivnosti). Logički empirizam smatra da postoji empirijska osnova nauke – građa, činjenice koje su teorijiski neutralne, opservacioni iskazi.OBJEKTIVNOST – posle KANTA možemo saznati istinu nezavisno od naše interpretativne, posmatračke pozicije; dva značenja objekta:

1. ONTOLOŠKI2. EPISTEMOLOŠKI

ONTOLOŠKI: proučavani entiteti postoje nezavisno od našeg pokušaja da ih proučavamo.EPISTEMOLOŠKI: naše teorije, pojmovi, uverenja, stavovi su rezultat naše moći da objektivno opišemo postojeću realnost

- 7 -

ARTEFAKT – PRIRODA I KULTURA (lat. veštački stvoriti)

Materijalna kultura obuhvata izučavanje kulture preko artefakata; predmeti su odraz određenog sistema. Artefakti su objektivizacija kulture; mi o određenoj kulturi učimo od predmeta.Materijalni artefakti se javljaju kao konkretne forme koje društvo vezuje za sebe i čini ga zavisnim od sopstvene definicije sveta, kroz procese pridavanja značenja.Fizička priroda artefakta je beživotna, ali postaje aktivni kulturni element i pokazuja odnos artefakata i ljudi. Artefakt je veštački stvoren; termin sadrži dualizam prirode i društva. Klasična definicija artefakta dolazi iz arheologije – ARTEFAKT JE BILO KOJI PREDMET KOJI JE ZAJEDNICA STVORILA (NAPOMENA: insistira se na tehnološkom aspektu ljudskog delovanja, što podrazumeva dihotomiju: priroda/kultura)

Kartezijansko shvatanje: DEKART – dualizam prirode i kulture.- postoje artefakti koje čovek nije napravio (kamen Ćabe/Kabe).

Artefakti su svi oni delovi materijalnog okruženja, koji su kulturno označeni, bez obzira da li je proces kulture vidljiv ili je uočen na nivou predstava, značenja, (prema ovoj definiciji i telo funkcioniše kao artefakt).

- koncept priroda i prirodan (i određivanje šta je prirodno je deo prirodne konceptualizacije) su vrlo različiti (Descola and Pallisson – Nature and Soicety (proveriti)). Problem prirode i prirodnosti je veliki problem u antropologiji; postoje 3 stava:

1. Kulturno znanje je samosvojno (relativistička pozicija)2. Ne odbacuju komparacije, ali odbacuju univerzalizam3. Zalažu se za metadiskurs

Javlja se problem kako klasifikovati društvo, a da se ne zapadne u racionalističke teorije.PARSONS stvara kategorizaciju odnosa ljudskih društava prema okruženju (kriterijumi su dominacija : zaštita; kontinuitet : diskontinuitet):

1. ORIJENTALIZAM (eksploatiše prirodu) – čovek je neodređen2. PATERNALIZAM – čovek je neodređen 3. KOMUNALIZAM – insistira se na zajedništvu između čoveka i prirode

PREDMETI su artefakti u užem smislu, osim specijalnih predmeta kao artefakata, važne osobine za razumevanje predmeta su: oblik, funkcija, materijalnost, značenje, vrednosti, zadovoljavanje potrebe.Proizvodnja i upotreba predmeta uslovljena je potrebama; zadovoljavanje potreba je kulturno determinisano. Materijalna kultura izučava sve aspekte jednog predmeta, što ukazuje da se artefakt može razumeti samo u određenom kontekstu .

D. MILLER – „Artefacts and the meaning of things“- klasifikacija artefakata je realtivna kategorija, po MILERU može biti:

1. NAUČNA, ANALITIČKA – različiti kriterijumi, ali nijedan nije sveobuhvatan;DŽUD PROUN predlaže klasifikaciju artefakata po funkciji; predmete deli na:

- 8 -

1. umetničke 2. za razonodu 3. predmeti u širem smislu 4. pomagala 5. za modifikaciju sredine 6. primenjenu umetnost

Zamerka ovoj klasifikaciji je što jedan predmet može biti višefunkcionalan.

2. PERCEPTIVNA ILI KULTURNO ODREĐENAMEDLIN S. određuje objekte u odnosu na druge objekte koje mogu da stvore (NAPOMENA: svako društvo može da naglasi sopstvene principe klasifikacije (oni su kulturno uslovljeni) – onda su i percepcije kulturno uslovljene npr. Eskimi imaju više termina za sneg od nas).

FORMALNA ANALIZA PREDMETA

FORMALNE FAZE ANALIZE PREDMETA:1. DESKRIPCIJA – sastoji se iz nekoliko faza:

a) FORMALNA ANALIZA – detaljan opis, rekonstrukcija istorije predmeta (uz pomoć istorijsko-etnografske građe), autentičnost

b) ANALIZA SUPSTANCEc) ANALIZA MATERIJALAd) ANALIZA KORIŠĆENIH TEHNIKA U IZRADI (npr. intarzija – različite

vrste drveta)e) ANALIZA SADRŽAJA, dešifrovanje motiva (neophodno kada je reč o

umetničkim predmetima)Deskripcijom se predmet smešta u opštu kategoriju.

2. DEDUKCIJA, EVALUACIJAOmogućava određenje mesta izučavanih predmeta u klasi srodnih od opštih ka specifičnim; možemo vršiti:

- procenu kvaliteta izrade (spoljna evidencija)- kvantifikaciju (validnost i vrednost) – redak, čest, unikat

3. INTERPRETACIJA – KONTEKSTUALIZACIJA – SPEKULACIJASmeštamo predmet u širi kulturni kontekst; pored deskripcije i dedukcije potrebne su nam informacije i u drugim domenima da bi smo utvrdili mesto tog predmeta.Analizu možemo vršiti funkcionalnom analizom – manifestne i latentne funkcije (funkcije, značenje, upotrebe, koje poruke šalje, ko ih prima...).Na taj način, izučavanje materijalne kulutre može da otkrije i promene u društvu.

PREDMET MATERIJALNE KULTURE- Materijalna kultura se bavi izučavanjem materijalne kulture – ide protiv

fetišizacije, jer briše oštru granicu između ljudi i stvari (MILER I TILI), bavi se ljudima kroz materijalno, a ne predmetima po sebi, što nas vodi do koncepta kulture, do veze elemenata i celine.

- Ekonomsko ponašanje uvek je određeno kulturom.

- 9 -

- Od 60/70-ih godina, uvodi se ideacijski i značenjski nivo pojava; dolazi do

promena paradigmi i tada se formira materijalna kultura (NAPOMENA: vreme i kontekst pojave materijalne kulture).

1968. postavlja se pitanje pravednosti poretka – ekološki, feministički, hipi pokret, postavljaju društvu pitanje smisla poretka; počinju interesovanja za viđenje sveta „drugog“, šta „on“ misli o svetu (NAPOMENA: kognativna atnropologija – stvari se ne mogu posmatrati van konteksta značenja)

- Osamdesetih godina, studija kulture (omladinske kulture, pop kulture) u Britaniji doživljavaju vrhunac.

PROČITATI: "Journal of Material Culture" – D. MILER I C. TILI(NAPOMENA: MILER i TILI – definicija materijalne kulture: Proučava odnose između ljudi i stvari u različitim prostornim i vremenskim kontekstima.)

ARDŽUN APADURAI, autor dela (zbir tekstova) koje je nastalo kao proizvod saradnje između antropologa i istoričara, predmet njihove saradnje bili su PROCESI RAZMENE PREDMETA. Rituali se ne nalaze na marginama društvene stvarnosti, već su ključna tačka društvene reprodukcije – ključni zaključak ove saradnje.

(NAPOMENA: Nema ni oštre granice između „umetničkih“ i „običnih“ predmeta, sve zavisi od konteksta upotrebe; Predmeti predstavljaju društvene odnose, ali ih i grade – konstruišu; menjaju socijalne identitete.)

IGOR KOPITOF – KULTURNA BIOGRAFIJA STVARI;IGOR KOPITOF – KOMODATIZACIJA KAO PROCES;

KOMODATIZACIJA : SINGULARIZACIJAROBA : DAR

IN – OUT SISTEMIRUT OLDENZIL – RODNI ODNOSIDANIEL MILLER – ARTEFAKTI I ZNAČENJE PREDMETA

- 10 -

KONCEPT IDENTITETA KAO ANALITIČKE KATEGORIJE

Well, he can’t be as me,he doesn’t smoke the same cigarettes as me...

Identitet je jedna od kategorija koja se najviše ispituje poslednjih 20 godina. U savremenim društvenim i humanističkim naukama postoji više različitih perspektiva i polazišta za razmatranje identiteta. Međutim, čini se da postoji opšta saglasnost da identitet nije nešto što naprosto jesmo ili što bi trebalo uzeti zdravo za gotovo. Identitet je pre nešto što bi trebalo da bude stalno ispitivano i na čemu se „radi“.

SOPSTVENI IDENTITET, kako iznosi GIDINS (možda je Gibons!!), predstavlja „MISAONO ORGANIZOVANI PODUHVAT“.

Problematizovanje identiteta nije samo teorijski značaj. Naprotiv, postavljanje pitanja o identitetu, ili o određenom njegovom aspektu, znači postavljanje pitanja o tome koji su mogući načini (pre)oblikovanja nečijeg identiteta, što može omogućiti veću kontrolu nad sopstvenim životom. Načelno postoji podela na:

1. ESENCIJALISTIČKI ili NATURALISTIČKI KONCEPT IDENTITETA (staro shvatanje)

2. KONSTRUKTIVISTIČKI KONSTRUKT IDENTITETA (novo shvatanje u antropologiji)

ESENCIJALISTIČKI KONCEPT IDENTITETA:Predstavljen je idejom da postoji autentično i stabilno jezgro identiteta pojedinca ili bilo kog oblika socijalnog grupisanja (reč je o jednom za svagda datom identitetu). Jezgro identiteta je sakriveno iza slojeva veštački nametnutih uloga i maski. Sve što je potrebno da bi se otkrila esencija identiteta jeste pravilan izbor metodologije , odgovarajuća metodologija (primer ovakvog identiteta bi bio nacionalni identitet).Ovakav koncept nam ne pokazuje promene kroz vreme kod nosioca određenog identiteta, predstavlja „homogena“ viđenja identiteta, polazeći od zajedničke istorije kao jednom za svagda date, ovaj identitet je statičan. Identitet je posmatran kao nešto što je dato izolovanim i samodovoljnim pojedincima. Esencijalistička paradigma je neadekvatna za objašnjavanje promene ili transformacije i u istorijskom i u biografskom smislu, danas je uglavnom odbačena (ne pokazuje nam da li se nešto promenilo).

KONSTRUKTIVISTIČKI KONCEPT IDENTITETA (ne stanje već proces):Identitet se posmatra kao:

- ISTORIJSKA KATEGORIJA - PROCES KONSTRUKCIJE, proces koji nije nikad završen, koji se stalno

menja i uvek je „u procesu“;PROCES = IDENTITET, identitet se stalno menja (ko smo i u kakvim smo odnosima sa drugim grupama).

- 11 -

STJUART HOK – EFEKAT GRANICE (isključivanje – uključivanje), identitet se konstruiše kroz razlike (razlika nije vrednovanje sama po sebi, ali postaje pri stvaranju identiteta), kroz opozicije npr. „MI – ONI“, muškarci – žene i sl.Identitet je nešto što je spolja u odnosu na pojedinca, konstruisan u socio-ekonomskom, kulturnom i drugom okruženju. Konstruišu se putem pridavanja kulturnih značenja, raznim na primer obrascima ponašanja. Indetitet je stalan proces, a ne stalna konfiguracija istih karakteristika, shvaćen je kao proces, višestruko konstruisan u procesu tokom različitih diskursa (nekada i suprotstavljenih diskursa).DISKURS označava (istorijski) određen način na koji se znanje o određenoj temi društveno konstruiše; diskurs konstruiše određenu ontologiju i određenu epistemologiju.

MIŠEL FUKO – SOCIJALNI KONTSTRUKTIVIZAMU njegovom smislu, pojam diskursa obuhvata određenu formaciju ideja, slika i oblika društvene prakse koji utemeljuju način na koji se o određenim stvarima govori i razmišlja, način na koji se stvaraju određene forme znanja i ponašanja vezane za određenu temu ili pojavu.Diskurs je istorijski određen način na koji se znanje o određenoj temi društveno konstruiše, određena formacija ideja, ponašanja, oblika društvene prakse i sve to utemeljuje način na koji se razmišlja o pojedinim temama, o stvarima o kojima se govori javno, ono što se prezentuje.Po FUKOU, IDENTITET JE DISKURZIVNA KATEGORIJA. Odnosi moći oblikuju diskurse, a samim tim i identitet. Moć (mediji, korporacije...) treba posmatrati u terminima upravljanja ponašanjem (delovanje moći unutar diskursa). Moć „kao usmeravanje ponašanja struktuira moguće polje akcije drugih“, tj. usmerava rezultat izbora između nekoliko mogućih načina ponašanja i moć na taj način utiče na proces oblikovanja identiteta.Konstruktivistička definicija ističe FRAGMENTARNU PRIRODU IDENTITETA, sastavljenu iz različitih elemenata. Svaka pozicija u kojoj se pojedinac (ili grupa) nalazi iziskuje određeni identitet, IDENTITETI SU POZICIONI!

NAPOMENE: Različiti identiteti jedne osobe mogu se sukobljavati.Zamerke FUKOU – isuviše potencira ulogu društva u formiranju identiteta, zanemaruje aspekt samog pojedinca.Identitet je relativni pojam.STJUART HOL (Hul?) – Who need’s identity?

- 12 -

D. MILER – ARTEFAKT I ZNAČENJE STVARI

ANALIZA TEKSTA:- centralna tema- centralni citat- intertekstualna veza- društvena aplikacija, upotreba van akademske rasprave

Osnovno pitanje koje MILER u ovom tekstu postavlja jeste: šta je to materijalna kultura i kako pristupiti proučavanju materijalne kulture?

- Svaki artefakt je proizvod određenog istorijskog društva.- Artefakt mora da potvrdi naš identitet.- Dualizam između ljudi i stvari nije toliko oštar, koliko se obično misli, naime

mi pravimo stvari, ali i one utiču na nas.- MILER smatra da je potrebno napraviti METAKONTEKST za proučavanje

antropologije.

Artefakt uvek uključuje materijalnost u užem smislu, ali on uvek ima i značenje:ARTEFAKT = FIZIČKA SUPSTANCA + ZNAČENJE(npr. sveća na nivou značenja čini artefakt)Značenje artefakta je naročito važno za antropologe, značenje može da dovede u pitanje materijalnost nekog predmeta – isti predmet može imati različita značenja u okviru različitih društava, tako da i njegova fizička supstanca onda nije ista.

- Veza između GLOBALIZACIJE i LOKALNOSTI:Na koji se način adaptira primljeno, kako se reinterpretira u lokalnoj kulturi?To nikada nije prosto pitanje, već prilagođavanje lokalnom kontekstu – globalnim je moguće ojačati svoju lokalnost.

- MILEROVA DEFINICIJA MATERIJALNE KULUTRE: ODNOS IZMEĐU LJUDI I STVARI (približavanje ljudi i stvari).

RUT OLDENZIL – ROBNI ODNOSI I TEHNOLOGIJAMcVEJ (valjda) – LJUPKI PREDMETIPJER LEMONIJE – OD CRNE STRELE DO KONKORDA

- 13 -

IZUČAVANJE MATERIJALNE KULTURE U ISTORIJSKOJ PERSPEKTIVI

PARADIGMA – konceptualni prostor u kome određena disciplina treba da deluje, podrazumeva određenu metodologiju i tehniku, kao i pitanja koja se smatraju osnovnim

EVOLUCIONISTIČKA PARADIGMA:KLASIČNI EVOLUCIONIZAM

- proučavanje materijalne kulture je u osnovi evolucionističkog pravca- hipotetički nivoi razvoja društva i kulture- tehnički pronalasci, mehanički principi u okviru tehnologije, kao merila

razvoja kulture, odnosno određenog društva – tehničko merilo- evolucionisti su zaslužni za prve muzejske zbirke iz oblasti etnologije- na klasične evolucioniste imali su uticaj ČARLS DARVIN i njegova teorija

evolucije; SPENSER;

SPENSER: društvo se razvija po univerzalnom zakonu evolucije.- opšta teza klasičnih evolucionista: Jednolinijski razvoj od nižih ka višim

formama – opšta teorija kulutreMORGAN se smatra najznačajnijim predstavnikom klasičnog evolucionizma;Proširivanje izvora životnog opstanka, odnosno tehnologija je ključno merilo razvoja, odnosno prelazak iz niže u višu formu.MORGANOV (NAPOMENA: veza između tehničkih faktora i socijalne organizacije (razvoj intelektualnih kapaciteta)) doprinos je naročito značajan u etnologiji srodstva (terminologija srodstva).Veliki uticaj je izvršio na MARKSA i ENEGELSA.

- Evolucionističke ideje su imale odraza i u arheologiji, naročito u periodizaciji prošlosti; KRISTIJAN TOMASEN (podela praistorije kameno/metalno doba) – socijalne evolucije imaju širi odraz.

NAPOMENE: MORGAN – promiskuitet odbačeno; jer je uređenje seksualnih odnosa neophodno za organizaciju društva; (žrtva ljubavne seksualnosti) – preduslov za društvo (GODELIJEOVA interpretacija FROJDA);Evropocentrizam (zapadno društvo kao reper civilizacije)

KULTURNA EKOLOGIJA:Druga varijnata opšte evolucionističke teorije, glavni predstavnik DŽ. STJUART – TEORIJA DRUŠTVENE PROMENE (1955.).

- Kulturna ekologija se zanima za uticaj prirodne sredine na socijalne i kulturne formacije; promene unutar njih; smatra se „američkom specijalnošću“, teorija je nastala u SAD početkom 20. veka.

Osnovna kategorija ove teorije su KULTURNE OBLASTI.- Uticajem ekologije na socijalnu strukturu su se bavili FORD, GERC, ali ne u

okviru evolucionizma.- Evolucionisti 19. veka nisu uzimali ekološke faktore u okviru svojih analiza,

već tehničke; od 70-ih godina se povećava interes za ovu vrstu analize.

- 14 -

- STJUART (1902. – 1969.) je bio KREBEROV učenik, smatra se

stručnjakom za južnu Ameriku; od 30-ih godina razvija KONCEPT VIŠELINIJSKE EVOLUCIJE; KONCEPT KULTURNE EKOLOGIJE, zastupnik je teorije „srednjeg obima“.

SOCIOLOŠKE: kulturne norme raznih zajednica određene su specifičnim formama njihovog prilagođavanja prirodnoj sredini (ŠOŠONI).Kulturna ekologija proučava prilagođenost i odnos kulture i prirodne sredine, pri tom razlikuje dve pojave:

1. Osobine prirodne sredine2. Iskorišćavanje prirodnih resursa (tehno-ekonomski resursi)

Priroda i kultura, odnosno njihov odnos, moraju se uzeti u obzir prilikom analize razvoja nekog društva. Kulture nema pre zadovoljenja egzistencijalnih zahteva života, kultura je u određenoj meri determinisana prirodom .KULTURA – TRIJADSKI ODNOS:

1. MATERIJALNI USLOVI 2. SOCIJALNA ORGALNIZACIJA 3. IDEOLOGIJA (religija)

Kulturu je delio na jezgro (jezgro = tehno-ekonomski faktori) i periferiju.Jezgro je najviše povezano i zavisno od sredine, tj. jezgro – to su tehno-ekonomski faktori (poput delatnosti povezanih sa prehranom i slično).Ekologija je okvir koji određuje druge osibine kulture, najviše utiče na jezgro, odnosno materijalne uslove, manje utiče na socijalnu ogranizaciju, a najmanji je uticaj ekologije na ideologiju, odnosno religiju.Kulturnu periferiju čine sekundarna obeležja kulture, odnosno kulturni elementi koji se primaju difuzijom ili samostalnim stvaranje, a nisu oslonjeni na prirodnu sredinu, odnosno ne nalaze se u direktnoj zavisnosti od prirode.Kritika koja je upućena STJUARTU isticala je da on nije jasno prikazao vezu između jezgra i periferije; veza između jezgra i prirode je dominantnija od veze između jezgra i periferije. Sa razvojem društva smanjuje se njegova zavisnost od ekologije.STJUART je istakao da „složena“ društva sa razvijenim tehnologijama više zavise od društvene nadgradnje nego od ekologije. Uzročni primat prirodna sredina ima na prvom stupnju razvoja. Studije kulturne ekologije su najviše orijentisane na seoske sredine. Odnos prirode i kulture je promenljiv. STJUART je nastojao utvrditi u kom obimu obrasci ponašanja koji su izazvani prirodnom sredinom, utiču na ostale elemente kulture.

- KULTURNA INTEGRACIJA- SOCIO-KULTURNI TIPOVI I OBLASTI- Kako odrediti prirodnu sredinu i šta je to priroda?

Odnos prirode i kulture je dijalektičan. Izbori koje kulture prave su određeni uslovima koje kulturi pruža priroda, a sa druge strane određena je i svojom istorijom. STJUARTOV pristup stavlja naglasak na višelinijski razvoj i na ekološki uticaj, zatim naglasak na procesu adaptacije, na konceptualnom i metodološkom nivou.Kulturna ekologija je nastojala da spoji ideje kulturnih i prirodnih nauka.

- 15 -

Teorija evolucije je pomerena sa opšte na teoriju „srednjeg obima“ koja se bavi specifičnim aspektima određene kulture (različitostima).Tokom kasnih 60ih godina, javlja se prva generacija antropologa obrazovanih pod STJUARTOVIM uticajem (Kolumbija Univerzitet).

NEOEVOLUCIONIZAM:Ovaj termin se koristi da bi se podvukla razlika na klasični; neoevolucionizam se razvija posle II svetskog rata.

LESLI VAJTSebe nije nazivao neoevolucionistom, već se smatrao direktnim nastavkom MORGANOVE ideje, označavaju ga američkim marksistom. On odvaja kulturu od organske stvarnosti, kultura je NADORGANSKA, NADINDIVIDUALNA, kultura je SUI-GENERIS, ona ima sopstvene zakone koji su izvan psihičkih i socijalnih zakonitosti.Uvodi pojam KULTUROLOGIJA, zahtev za samostalnom naukom o kulturi, a ne da se ona proučava u okviru antropologije. Kulturu treba proučavati po principima prirodnih nauka, odnosno EGZAKTNO.Razlikovao je tri sloja stvarnosti (sveta):

1. FIZIČKI – čija je osnovna jedinica ATOM 2. ORGANSKI – ĆELIJA 3. KULTURNI – SIMBOLI

Kultura određuje čoveka, čovek ne kontroliše svoju kulturu, već kultura određuje čoveka, a isotvremeno stvara i samu sebe. Čovek nije stvaraoc kulture, čovekova slobodna volja i aktivnost su mit. VAJT se ne bavi pojedinačnim kulturama, zastupnik je kulture opšteg obima. Njegova osnovna pretpostavka: Kultura služi zadovoljenju čoveka kao vrste, a ne pojedinca. On se vraća klasičnom evolucionizmu u smislu tehnološkog determinizma; objašnjenje razloga kulture daje putem sledeće formule:E x T = K

- E = energija- T = uspešnost oruđa ili tehnologija- K = kultura

Ova formula jasno pokazuje njegovu težnju ka egzaktnošću. Savladavanje prirodnog okruženja uz što manji utrošak energije utiče na razvoj kulture.Kulturno-istorijski tok je samoodređujući, neumitan. Nema interes za objašnjavanjem pojedinačnih kultura. KULUTRA JE KUMULATIVNA, odvojena od čoveka.

VAJTOV STAV PREMA BIOLOGIJI :- Simbol je zamenio gen, a ljudi žive u univerzumu simbola, gde dominira

kultura, a ne biologija.

ZAJEDNIČKE KARAKTERISTIKE STJUARTA I VAJTA :- ETSKI pristup,- Zanemarivali su pojedinca,

- 16 -

- Isticali su kulturnu TRIJADU (1. tehno-ekonomski faktori, 2. socijalna

organizacija, 3. ideologija)- Uzročni prioritet u razvoju kuluture davali su tehno-ekonomskim faktorima- Kulturu su posmatrali sistemski, kao integralnu celinu koja ima svoju

unutrašnju dinamiku odnosaRAZLIKE IZMEĐU STJUARTA I VAJTA :

- STJUART : multievolucionizam- VAJT : jednoliniski evolucionizam, teorija širokog obima- STJUART : specifičnosti kultura, kulturne varijacije u određenoj ekološkoj

sredini za razliku od VAJTA- STJUART – REDUKCIONISTA, jer kulturu svodi na uticaj sredine- VAJT : kultura je sui-generis realnost, treba proučiti dinamične odnose njenih

delova, kulturu ne možemo svesti na jedan fenomen- STJUART : treba uzimati u obzir i sredinu da bi se objasnila kultura i njen

razvoj (REDUKCIONISTA)

SALINS je smatrao da je razlika između VAJTA i STJUARTA u biti razlika između opšte i pojedinačne evolucije.

SALINS – Stone Age Economics (1972.)ERMAN SERVIS – PRIMITIVNA SOCIJALNA ORGANIZACIJA; EVOLUCIONISTIČKA PERSPEKTIVA; POREKLO DRŽAVE I CIVILIZACIJE)Njihovi radovi su naročito značajni u domenu arheologije; zalagali su se da se etnografska garđa usaglasi sa arheološkom. SALINS se smatra začetnikom EKONOMSKE ANTROPOLOGIJE, period razvoja ove antropološke discipline je od 30ih do 70ih godina, pun procvat doživljava tokom 70ih.SALINS i SERVIS su prihvatali klasičnu evolutivnu šemu razvoja društva:GRUPA – PLEME – POGLAVARSTVO – DRŽAVA.Institucija poglavara je ključna u materijalnom, odnosno ekonomskom, socijalnom i drugom razvoju društva.

- Osnovno pitanje u okviru SALINSOVE teorije:Šta je ekonomija? A posebno, šta je ekonomija u primitivnim društvima?ŠTA JE ARHAIČNI OBLIK EKONOMIJE KOJI JE DOVEO DO DANAŠNJEG OBLIKA?SALINS se bavio lovno-sakupljačkim društvima (australijska plemena), sa jedne strane i neolitskim društvima u Africi i Melaneziji, za koje je karakteristično spaljivanje površina koje su kasnije obrađivali, sa druge strane (vrlo širok etnografski materijal).On je nastojao da pobije tezu da je ekonomija primitivnih društava – ekonomija bede, usmerena samo na preživljavanje, nepovoljni ekološki uslovi, primitivna oruđa i pod stalnim pritiskom gladi, na rubu egzistencije. SALINS je ovo pobijao i izneo tezu da su primitivna društva, prva društva obilja.U antropologiji postoje 3 osnovne grupe, odnosno tri teze i definicije ekonomije:

1. FORMALISTI (FRSKOVIC, BURING, LE KLER) koriste kategorije koje koriste ekonomisti, poput: nerazvijena sredstava, nerazvijena tehnologija; ciljevi u arhaičnim društvima su isti kao i u kapitalističkim – stvaranje viška; FORMALISTI polaze od modela zapadnog društva: arhaična društva predstavljaju nerazvijeni model

- 17 -

zapadne ekonomije, sredstva nisu odgovarala ciljevima, odnosno stvaranju viška vrednosti.

2. MARGINALISTI (DŽ. DALTON i velika većina nemarksističkih ekonomista tog vremena), pristalice sadržajne definicije ekonomije, ekonomiju su definisali kao društvene oblike proizvodnje, potrošnje i raspodele materijalnih dobara u određenom društvu i određivanjem uvode specifičnosti.

3. SUPSTANTIVISTI (SALINS i GODELIJE), odbacuju formalističku definiciju ekonomije, sadržinsku definiciju smatraju tačnom, ali da nije sveobuhvatna; insistiraju da se društva proučavaju onakva kakva su, da se izučavaju njihove razlike, a ne odmah njihove univerzalije. Ekonomiju ne posmatraju samo kao formalnu i racionalnu, već i kao kulturnu i socijalnu kategoriju koja zavisi od odnosa moći (politike) i religije; ekonomija zadovoljava potrebe društva kao celine.

Razlike između formalista i supstantivista su IDEOLOŠKE.- SALINS je proučavao razvoj institucija moći, koje će dovesti do nastanka

države; poricao je ekonomsku bedu u primitivnim društvima – merio je vreme utrošeno u radu kod BUŠMANA i izneo je zaključak da oni rade samo nekoliko sati dnevno (3-4), a uspevaju da proizvedu koliko im je potrebno – EKONOMIJA ANTI-VIŠKA, društvo usmereno protiv ekonomije. U pogledu društveno definisanih potreba za ova društva se može reći da imaju minimalnu definiciju potreba, moguće je bilo proizvesti zalihe, ekonomija je funkcionisala ispod svojih mogućnosti – to su društva obilja (Bušmani, Aboridžini) – oni proizvode da bi živeli, a ne žive da bi proizvodili. SALINS je proučavao lokalne oblike načina proizvodnje domaćinstva u arhaičnoj privredi i kod takozvanih NEOLITSKIH društava;

Glavne odlike načina proizvodnje domaćinstava (NPD):- Dominantna podela rada po polovima- Proizvodnja u cilju zadovoljenja potreba- Autonoman pristup domaćinstvu, odnosno sredstvima za proizvodnju- Centrifugalni odnosi

U različitim proizvodnim uslovima postoje različite odlike domaćinstava, odnosno jedinice proizvodnje.Domaćinstvo je funkcionisalo kao autonomni segment, u okviru šire socijalne zajednice. SALINS zaključuje da primitivna ekonomija, odnosno primitivne zajednice teže autarhičnom idealu, pokušavaju da izvedu na minimum zavisnost u odnosu na druge (ideal političke nezavisnosti – autarhični ideal); razmena između društava se bazira na principu reciprociteta. Ideal autarhičnosti postoji unutar društva prema drugima; a ne samo izvan, prisutna je tendencija za samostalnošću domaćinstava. Razvijene su, naravno, kolektivne obaveze, solidarnost upravo da bi društvo opstalo, tako se suzbijaju egoistični elementi, centrifugalnost. Način proizvodnje domaćinstva ima negativan stav prema nedovoljnoj ekonomiji, ali i prema ekonomiji viška.

STRUKTURA SEGMETIRANOG DRUŠTVA – idealtipski model

- 18 -

(patrilinearni model)

Segmetirana društva imaju relativnu samostalnost.

KULTURNI MATERIJALIZAM (u okviru evolucionističkih teorija)MARVIN HARIS (The Rise of Athropological Theory) – može se smatrati začetnikom kulturnog materijalizma. Insistira da se antropologija sve više približi prirodnim naukama. Zadatak antropologije je da objasni uzročnosti, sličnosti, razlike u ljudskom ponašanju, da koristi tehnike i metode prirodnih nauka. Na njega je uticao SKINER (bihejviorista) koji je imao prilično redukcionistički pristup; STJUARTOV uticaj je očigledan u HARISOVOM interesovanju za međuuticaj ljudi i njihove sredine, ali HARIS kulturu shvata kao sistem veza između ljudi i sredine, dok je kod STJUARTA taj uticaj jednosmeran.HARIS društvenu organizaciju shvata kroz tri nivoa:

1. INFRASTRUKTURA (materijalne prirode) (NAPOMENA: proizvodnje i tehnologije)

2. STRUKTURA (NAPOMENA: a) ekonomija domaćinstva i politička ekonomija; b) reguliše disciplinu u društvu;)

3. NADGRADNJA (NAPOMENA: bihejvioralna i mentalna nadgradnja)Prioritet daje materijalnim prinudama (NAPOMENA: najviše utiče na proizvodnju hrane) – infrastrukturni materijalizam kao kod MARKSA.PROIZVODNJA i TEHNOLOGIJA čine BAZU ili INFRASTRUKTURU, one su usmerene na reprodukciju populacije.EKONOMIJA DOMAĆINSTVA I POLITIČKA EKONOMIJA ČINE STRUKTURU (uže i šire socijalne grupacije). Funkcije strukture su regulacija discipline u društvu.BIHEJVIORALNA I MENTALNA NADGRADNJA čine NADGRADNJU; prva se ispoljava u muzici, umetnosti... a druga u tradicionalnim vrednostima.

Infrastruktura i struktura određuju nadgradnju, ovaj proces može donekle važiti i obrnuto. Kultura je rezultat akumulacije (NAPOMENA: a ne prevazilaženje kontradiktornosti – MARKS) pozitivnih odluka do kojih se dolazi kroz niz pokušaja i grešaka.BARET (The Rebirth of Anthropological Theory) – misli da je HARISOVO objašnjenje mehanicističko i da on nije dosledno ispratio MARKSOV dijalektički materijalizam.

HARISOV osnovni stav jeste da je proizvodnja u velikoj meri zavisna od sredine, a iz ovog sledi da antropologija treba biti usmerena ka materijalnoj osnovi društva.STENLI BARET – HARISOV pristup naziva MEHANIČKI MATERIJALIZAM, a ne KULTURNI materijalizam. Drugi autori smatraju da nije bio toliko dogmatičan.

SOCIO-KULTURNE ČINJENICE PO HARISU IMAJU 4 ASPEKTA:1. PONAŠANJE 2. MENTALNA SVOJSTVA

- 19 -

3. SISTEM VREDNOSTI 4. OSEĆANJA

On insistira na primenjivanju i EMSKE i ETSKE perspektive (emski i etski pristup prate bihejviorističko polje). Naročito kada izučava ponašanje (čime se najviše bavio) on razlikuje emski od etskog prostora: ponašanje po etskom pristupu – objašnjenje ponašanja daje istraživač, a po emskom pristupu – objašnjenje ponašanja daje nam informator (teme: demografija, ishrana, rat sredina).Kulturni materijalizam daje prednost etnografiji; socio-kulturni materijalizam predstavlja metodologiju; značajni kulutrni materijalisti su: ROS, FERGUSON, POTAK, DŽONSON, LEMBER.

MORIS GODELIJE – IDEJNO I MATERIJALNO U TEORIJI MORISA GODELIJEA

Rođen je 1934., diplomirao je psihologiju i filozofiju, bio je asistent kod BRODELA, a zatim kod LEVI STROSA. Dobitnik je HUMBOLTOVE nagrade; 60ih godina započeo je istraživanja na Novoj Gvineji (Nova Gvineja i Papua su glavni tereni njegovog proučavanja).DELA:

1. Racionalnost i iracionalnost u antropologiji2. O pretkapitalističkim društvima3. Antropološka nauka o primitivnim društvima4. Ekonomska antropologija – osporeni domen5. Proizvodnja velikih ljudi, moć i muška dominacija6. Idejno i materijalno7. Transformacija srodstva

UTICAJ NA GODELIJEA:Pošto ima filozofsko obrazovanje, to je uticalo na GODELIJEOVA razmatranja u okviru antropologije. U vreme njegovog dolaska u pariz na studije, bio je jak uticaj egzistencijalizma, koji će uticati na njega (zanimalo ga je objašnjenje društvene logike, način funkcionisanja društva), kao i uticaj marksizma – to su bili prvi uticaji na GODELIJEA. Njegovo približavanje marksizmu je proisteklo iz toga što je on hteo da utiče na promenu društva, na promene života ljudi (aktivan politički stav – levičar).MARKSOVA ideja koja obuhvata pojam progresa je veoma uticala na GODELIJEA; po MARSKU progres ne predstavjla samo linearno kretanje, već je to prelaz iz jednog oblika kontradikcija u drugi oblik. Pod ovim uticajem GODELIJE razvija svoju sledeću ideju: LJUDI NE ŽIVE SAMO U DRUŠTVU, VEĆ GA I STVARAJU. Čovek mora imati ideju u kakvom društvu želi da živi. Ideja koja je podstakla GODELIJEOVU teoriju, bila je MARKSOVA ideja po kojoj su ljudi ti koji proizvode kulturu i stvaraju istoriju. Aktivan odnos prema društvu i čovekove kulturne predstave se po GODELIJEU upisuju u telo – TELO KAO KULTURNI ARTEFAKT, TELO JE ARTEFAKT SOCIJALNIH I KULTURNIH ODNOSA. GODELIJE preokreće tezu da je ekonomska baza u osnovi društva i ističe da je ideja, IDEJNO JE U OSNOVI DRUŠTVA. Naime, on se bavi jednom filozofskom temom: šta je to što se dogodilo da se konstituiše ljudsko društvo? On smatra da je

- 20 -

IDEJA, MISAO U OSNOVI DRUŠTVA. Kada je čovek postao čovek, on je počeo da se organizuje, da živi u društvu ljudi koji su živeli u nekim grupama, morali su da imaju neku ideju kako bi trebalo da izgleda ta grupa, društvo, odnosno prvo bi morali imati ideju u kakvim odnosima žele da žive. U SVAKOM MATERIJALNOM SE NALAZI IDEJA I ZATO MATERIJALNO NE MOŽE BITI U OSNOVI DRUŠTVA. Nije prinuda ta koja održava društvo, već pristanak, oni koji su potčinjeni se uvek predstavljaju kao da nešto duguju onima koji su nadređeni.Društvo, po HEGELU i MARSKU nikada nije samo konglomerat pojedinaca; po njima, do fetišizma robe dolazi otuđenjem od sopstvenog roda (što je najviše ispoljeno u kapitalizmu). Javlja se izjednačavanje odnosa među ljudima i odnosa među predmetima, a to je proizvod istorije i civilizacije ljudskog društva. MARKSOVO shvatanje ideologije je značajno uticalo na GODELIJEA – ideje vladajuće klase su istovremeno i vladajuće, dominantne ideje datog društva (MARKSOVA postavka). Vladajuća ideologija postaje izraz materijalnih odnosa koji postoje u društvu. Vladajuća materijalna snaga je ujedno i vladajuća ideološka snaga; vladajuća ideologija se ne nameće silom, već nastoji da njene ideje budu prihvaćene od većine članova društva, predstavlja ih kao želje, kao interes svih, ona nastoji da svoje ideje predstavi kao zajednički interes svih (osnovna MARKSOVA postavka, koja je bitan koncept i za BURDIJEA). U marksističkoj interpretaciji kultura se pojavljuje kao ideologija, kao način legitimisanja određenih društvenih odnosa koji postoje u društvu, a to su najčešće odnosi moći, nejednakosti...Materijalni uslovi života uslovljavaju kulturu i ideologiju. MARKS ističe sledeći ideju: Klasna borba je istovremeno borba za intelektualnu i kulutrnu prevlast (ta borba će prestati, odnosno, ona će se završiti u besklasnom društvu). Proizvodnja materijalnih uslova života uslovljava sve ostale elemente, pa je tako i kultura uslovljena materijalnim odnosima.GODELIJE je revidirao ovo MARKSOVO stanovište smatrajući da se KULTURA NE MOŽE SVESTI SAMO NA ODRAZ MATERIJALNIH ODNOSA. Proizvodne snage se ne sastoje samo iz materijalne realnosti, obavezno postoji i serija predstava i ideja koje ljudi materijalizuju. (NAPOMENA: idejno ne pripada samo nadgradnji već i bazi)Proizvodne snage predstavljaju realnosti koje su isto toliko nematerijalne koliko i materijalne. Ideje i misli su aktivan učesnik u stvaranju baze, tako da ih ne možemo odvojiti u nadgadnju. Ljudska bića imaju istoriju, jer transformišu prirodu.

NEKOLIKO VRSTA MATERIJALNOSTI:- Priroda koja je van uticaja čoveka, postoje delovi prirode na koje čovek ne

može da utiče;- Priroda koju čovek indirektno transformiše, bez svesne namere i svesti o

posledicama (erozija);- Priroda koja je transformisana direktno od strane čoveka, i koja ne može biti

reprodukovana bez čovekovog rada;- Delovi prirode koji služe i kao materijalna osnova ljudskoga života, na primer

– oružja, oruđa, ljudsko telo;- Delovi prirode koji služe kao materijalna osnova društva u svim njegovim

dimenzijama;

- 21 -

Deo prirode je direktno podčinjen čoveku (biljke i životinje), a deo prirode je transformisan ljudskom mišlju i aktivnošću. Po GODELIJEU je nemoguće razgraničiti idejno, ideacijsko i materijalno u bilo kojoj ljudskoj aktivnosti, odnosno kada govorimo o društvu. Granica između prirode i kulture nestaje kada pristupimo onom delu prirode koji je direktno potčinjen čoveku (ono što je proizvedeno ili reprodukovano). To je onaj deo prirode koji je transformisan putem ljudskog delovanja i ljudskog svesnog mišljenja. Čovek mora svesno delovati, u svesnoj ljudskoj aktivnosti je deo prirode koji je humanizovan. Kada istražujemo društvo moramo obavezno uzeti u obzir i nesvesno i njegov uticaj na stvaranje kulture. Određene vrednosti se reprodukuju kroz vreme samo u koliko su prihvaćene kao automatske.

GODELIJE je nastojao da ekonomsku antropologiju zasnuje kao posebnu disciplinu, međutim, kasnije je to promenio, jer ekonomiju možemo razumeti samo kao element kulture, ona ne postoji kao odvojen element društva.Osnovni predmet antropologije je: kako ljudi proizvode društvo u kome žive.Proizvodne odnose GODELIJE definiše kao celinu društvenih odnosa koji određuju pristup prirodnim izvorima koje određeno društvo koristi, zatim odnosi koji organizuju različite procese rada i koji određuju preraspodelu proizvoda rada.Svi društveni odnosi mogu funkcionisati kao proizvodni odnosi (npr. srodnički odnosi (so kao novac kod Barija (proveri)), reilgijski odnosi).Razlika između baze i nadgradnje je razlika između funkcija, a ne institucija, ne postoji samo jedna baza.

„UZROČNOST U POSLEDNJOJ INSTANCI“ – šta je u osnovi društva na čemu je bazirano društvo.Istorija svakog pojedinačnog društva je deo globalne evolucije. Proučavanje pojedinačnih društava nam može pokazati kako funkcioniše opšti mehanizam. GODELIJE ne pravi uobičajenu razliku istorije i evolucije .

- 22 -

DIFUZIONISTIČKI PRISTUP

- Krajem XIX veka, evolucionistička dogma bila je dovedena u pitanje sa dve strane:

1. DIRKEMOV struktural-funkcionalizam (do četvrte decenije XX veka nije imao značajniji uticaj u antropologiji) dovodi u pitanje postavke evolucionizma – društvene činjenice se ne mogu objasniti individualnom psihologijom, jer postoje izvan individualne svesti; društvene činjenice pripadaju području koje čine moralna, verska, pravna i logička pravila, a ona čine posebnu stvarnost koju DIRKEM imenuje kao KOLEKTIVNU SVEST ; kolektivna svest snagom prisile oblikuje svest pojedinca.

2. Takozvano KULTURNO ISTORIJSKA ŠKOLA, ovo usmerenje ima nekoliko varijanti, a osnovne su:

- ŠKOLA KULTURNIH KRUGOVA (čijim se osnivačem smatra FRIDRIH RACEL, a rodnim mestom Nemačka i Austrija, gde je evolucionistička škola bila najmanje utemeljena)

- Takozvani ISTORIJSKI PARTIKULARIZAM (čijim se utemeljivačem smatra FRANC BOAS)

ŠKOLA KULTURNIH KRUGOVA- Nemački difuzionisti su evolucionistima zamerali slabu osnovnu pretpostavku

njihove teorije o paralelnom razvoju svih kultura i njihovom položaju kroz identične stupnjeve razvoja, kao i isticanje da se neke kulture duže zadržavaju na nižem stupnju, nazivajući ih primitivnim kulturama.

Razvoj kultura su objašnjavali kroz migracije i difuziju, kroz širenje kulturnih elemenata.Osnivačem škole kulturnih krugova smatra se FRIDRIH RACEL, koji se suprotstavio evolucionističkoj tvrdnji o jednakim predispozicijama ljudskog duha i tvrdnji da ljudi svugde imaju jednake stvaralačke i proizvođačke ideje.Difuzionisti smatraju da postoje centri ili jezgra iz kojih izvire i širi se kultura. RACEL ističe da jedno kulturno dobro stvarano jednom i na jednom mestu biva šireno iz mesta svog stvaranja, a to širenje kulturnih dobara odvija se putem kulturnih kontakata, migracija, putovanja, osvajanja ( kulturni kontakti mogu biti malivolentni i benivolentni). On smatra da je neophodno izučavati geografsku rasprostranjenost kulturnih formi i ulogu migracija u tom širenju. Naglašavao je da ne postoje prostorna ograničenja u širenju kulturnih elemenata i kulturnih kompleksa. Ova škola je, sa neznatnim varijacijama, razvijala ovakva RACELOVA stanovišta. Prema pripadnicima ove škole cilj etnologije je bio da se pronađe ta osnovna, izvorišna kultura u kojoj su se stvarali i iz koje su se širili pojedinačni kulturni elementi; ti pripadnici su LEO FROBENIJUS, VILHELM ŠMIT, FRANC GREBNER, AKERMAN. Njihovo osnovno pitanje bilo je: koji je kriterijum za ustanovljenje tih kulturnih veza koje se traže?

FRIDRIH RACEL – KRITERIJUM FORME- U istraživanjima istorije luka u africi ustanovio je kriterijum za utvrđivanje

stvarnih kulturnih veza, to je forma, oblik kulturnog elementa; isti oblik ukazuje na srodnost kulturnih elemenata i na njihovu difuziju.

- 23 -

FROBENIJUS – KRITERIJUM KVALITETA

- Modifikovao je ovu pretpostavku o širenju kulturnih elemenata; na osnovu svojih istraživanja u Africi i Melaneziji zaključuje da postoji ne samo srodnost kulturnih elemenata, nego i celih kultura i uvodi pojam KULUTRNOG KRUGA (ne uzima se u teritorijalnom, nego u sadržinskom smislu). On u utvrđivanju izvora, širenja i istorijskih veza između kultura, osim oblika uvodi i kriterijum količine – količina istih klturnih elemenata pokazuje veću ili manju vezu između kulura.

ADOLF BASTIJAN, evolucionista, srodnost udaljenih kultura zasniva na pretpostavci o psihičkom jedinstvu naroda, a difuzionisti široku rasprostranjenost kulturnih elemenata objašnjavaju migracijama.

GREBNER i AKERMAN – delo „Kulturni Krug u Okeaniji“, a nešto kasnije „Kulturni Krug u Africi“; VILHELM ŠMIT – „Kulturni Krug u Americi“.

Osnovna postavka ove škole: Što su krugovi bliži izvorišnoj kulturi, oni su i primili veći broj kulutrnih elemenata, a oni koji su udaljeniji, primili su manje kulturnih elemenata; širenje kulture vršilo se u koncentričnim krugovima (ova osnovna postavka može se šematski predstaviti).Ovi kulturni krugovi (ciklusi ili kompleksi) u sebi sadrže određen broj različitih kulturnih elemenata, na primer nomadskom kulutrnom krugu pripadaju: plemenski način života i odgovarajući elementi materijalne i duhovne kulture.Bilo koji kulturni element je moguće svrstati u odgovarajući kulturni krug. Postoje čvrsto povezani kulturni kompleksi i nepromenljivi kulturni krugovi, koji se javljaju u celom svetu istim redosledom (pojedinačne kao celine sa svojom kulturnom logikom). Kulturni element je sastavni deo kulture i ne može se od nje odvajati (organsko shvatanje kutlure, koje će biti potpunije razvijeno kod BOASA), važno je ne samo to kako se kulturni elemenat implementira u drugoj kulturi, nego i njegov dalji život (možda je sve negacija).Ne postoji kultura koja je u potpunosti autohtona, u kulturama svih naroda nalazimo strane elemente, kulture nisu zatovrene, to su otvoreni sistemi. Difuzionisti ne teoretišu aspekt komunikacije kultura, uzajamne otvorenosti kultura koje razmenjuju kulturne elemenete nego se taj proces razumeva mehanički i površno.Radikalnu verziju difuzionističkog shvatanja nalazimo u shvatanjima britanskih difuzionista RIVERSA i ELIOT SMITA (zastupnik pan-misirske etorije kulture: centar – egipatska civilizacija). Ograničenja ovakvog shvatanja kulture i njenog razvoja jesu kruto i mehaničko povezivanje elemenata kulture i moglo bi se reći jedna jaka dimenzija kvantitativnosti u razmišljanjima o kulturi; u objašnjavanju kulturne dinamike, promene neopravdano i preterano svođenje kulturnih promena samo na difuziju (vrsta redukcionizma), malo je moguće da su sve kulture nastale samo u jednom ili u malom broju centara iz kojih su se širili kulturni elementi ili kompleksi.Značaj ove škole jeste ukazivanje na važnost kulturnih kontakata i na saznajni potencijal kulturnih dodira i kontakata, ali na tom globalnom teorijskom nivou često se radilo o nategnutim i konstruisanim pretpostavkama o migracijama i prenošenju kulturnih elemenata. Kulturne oblasti zasnovane na rasprostranjenosti elemenata materijalne kulture često se ne poklapaju sa onim koje su ustanovljene na osnovu

- 24 -

socijalnih ili religijskih običaja (elementi materijalne kulture se najlakše i najbrže prenose, zatim dolaze elementi socijalne kulture, a najsporije se prenose elementi duhovne kulture).MALINOVSKI (njegova zamerka BOASU i difuzionističkom pravcu), vodeći predstavnici ovog pristupa su muzealci, muzejski istraživači, koji u okviru rasprave o kulturi raspravljaju samo o elementima materijalne kulture kao glavnog i poistovećivajućeg indeksa kulture.Vreme u kojem se razvijala ideja o difuziji jeste vreme osnivanja muzeja i slivanja raznih elemenata materijalne kulture usled kolonijalnih osvajanja i otkrića raznih naroda i kultura. Kulturne veze među prostorno udaljenim kulutrama su proizvod određenog društvenog stanja.

FRANC BOAS – ISTORIJSKI PARTIKULARIZAMOva škola je od svih difuzionističkih škola imala najveći uticaj u antropologiji. BOAS se oštro suprotstavio krutim spekulativnim pretpostavkama evolucionista i smatrao je da je umesto globalnih evolutivnih šema razvoja potrebno izučavati posebne oblasti, rekonstruisati njihovu istoriju, da bi se postiglo razumevanje kultura. Svaka kulturna tradicija i svako razdoblje poseduje svoj vlastiti i jedinstveni duh koji se kvlaitativno razlikuje od svakog drugog. BOASOVA era označava i promenu u antropološkom poimanju kulture u odnosu na evolucioniste – to je značilo odbacivanje MONISTIČKOG i vredonosno opterećenog koncepta kulture po kome je razvijena evropo-američka civilizacija, postavljena kao mera civilizovanosti i u odnosu na koju su druge kulture označavane kao primitivne, zaostale. Ovaj preokret u poimanju kulture, poklopio se sa razvojem metodologije i terenskih istraživanja različitih naroda u obe Amerike, Aziji, Africi i Okeaniji.1896. u delu „Rasa, jezik, kultura“, u čuvenoj kritici metodološki nedovoljno zasnovanog komparativnog metoda, BOAS se zalagao za „detaljna izučavanja običaja i to u kontekstu sveukupne kulture plemena koja praktikuju te običaje i istovremeno istraživanje geografske rasprostranjenosti tih običaja među susednim plemenima“. Naglasak je pre bio na difuziji, a ne na evoluciji kulutrnih odlika i ova orijentacija takozvani BOASOV istorijski metod je doprinela razvoju dugotrajnih i detaljnih izučavanja plemenskih zajednica. Ovakav pristup je doveo do razvoja PLURALISTIČKOG KONCEPTA KULTURE – svaka kultura je lokalizovana, posmatrana kao kultura određene društvene zajednice. Istorijsko shvatanje kulture je polazilo od shvatanja da svako društvo ima autonomni svet vrednosti i značenja (shvatanje kulture iznutra, EMSKI pristup, vrednovanje kulture na način na koji ona samu sebe doživljava).HOLISTIČKO SHVATANJE kulture kod BOASA (mnogo potpunije će ovo shvatanje biti kod funkcionalista) – svaka kultura mora biti posmatrana i istraživana kao totalitet celina, a svaka kulturna odlika mora biti posmatrana i objašnjena u svom kontekstu. Ovakva pretpostavka holicizma proizišla je iz istoricizma, a to je podrazumevalo da je svaka kultura realnost po sebi, predstavlja jedinstven sistem, i ta celina nije prost zbir, skup sastavnih delova, nego je nadahnuta osećanjem druge vrste. Ovakvo shvatanje kulture je DETERMINISTIČKO – uključena je bila pretpostavka da kultura oblikuje ponašanje. BOASOVSKI koncept kulture uključivao je u sebe, ne samo vidljive elemente kulture (artefakti ili vidljivo ponašanje – fenomenološki pojavni red), već i motivacije i vrednosti (ideacijski nivo) – BOAS je

- 25 -

upravo vrednostima i motivacijama, idejnom nivou , nivou ideja i predstava davao prioritet u objašnjavanju kulturnih oblika i kulture kao celine. Ovo shvatanje proističe iz poimanja OBAVEZUJUĆEG KARAKTERA TRADICIJE; postoji jedna obavezujuća sila tradicije koja deluje na nesvesnom nivou, ta sila je tradicija koja nas uči kulturi našeg društva. Tradicija deluje prinudno, daje uputstvo za život koje je obavezujuće za sve članove određene zajednice. Ponašanje može biti pre objašnjeno navikom i automativizmom tradicije , nego utilitarnim i racionalističkim motivima . Iznad pojedinca na kolektivnom nivou postoje nevidljive sile prinude koje nas uče obavezujućem ponašanju, koje rukovode ponašanjem.Osnovni proces u razvoju kulture je DIFUZIJA i PREINAČAVANJE – problem prijema kulturnog elementa koji je difuzijom stigao u novu kulturu. Kada je jedan elemenat kulture došao u novu kulturu, dolazi do njegovog preoblikovanja da bi se uklopio u novu kulturnu sredinu, odnosno KULTURNU CELINU. BOAS je kulturu shvatao kao skup različitih elemenata (pačvorak - patchwork), koji su difuzijom doprli do istraživane kulture. Jedno od slabosti ovog pristupa jeste u tome što postoji mogućnost da kultura ne bude čvrsto integrisana, da kulturni elementi budu slabo povezani.BOAS smatra da postoji stalna težnja da se kulturni elementi različitog porekla međusobno povezuju. Integracija ne može biti konačno dovršena, jer stalno pristižu novi elementi, proces difuzije nikada ne prestaje . Prema BOASU, kulture nikada nisu u potpunosti integrisane.BOASOVA kritika škole kulturnih krugova bila je usmerena protiv njihovog: mehaničkog povezivanja elemenata i protiv toga da je moguće da čitavi sklopovi kulturnih elemenata nepromenjeni putuju i šire se. Postoje vrlo različiti obrasci rasprostiranja, neki elementi koji su u jednoj kulturi bili tesno povezani, to ne moraju biti u drugoj kulturi i ne moraju zajedno putovati.BOAS nastoji da ustanovi sudbinu, život tih kulturnih elemenata kada jednom dospeju u kulturu koja ih je primila, da ustanovi lokalne varijante oblika i njihovog preinačenja i uklapanja u novu celinu.U svojim anti-evolucionističkim i anti-racionalističkim naporima BOAS razvija teoriju u kojoj je osnovni objašnjavajući faktor kulture i kulturne dinamike iracionalna navika tradicije. Kulturne ideje postoje u svakom pojedincu na nivou nesvesnog, i ti nesvesni obrasci se ispoljavaju u materijalnim i nematerijalnim ostvarenjima kulture. Objašnjavajući odnos između pojedinca i kulture, on smatra da je važna osobina pojedinca to da njegovim ponašanjem rukovode navike. Jedan način, obrazac mišljenja i ponašanja putem ponavljanja prelazi u nesvesno, postaje automatski.U slučajnim inovacijama BOAS vidi prostor u kome je moguće razmišljati o kulturnoj promeni, naime on nije do kraja tako determinisan ovim nesvesnim, u analizi umetničkih izraza ostavlja prostor za ono što naziva „igra uobrazilje“, odnosno izvestan svestan nivo akcija koje čine prodor. Njegovo objašnjenje prirode promene je pre u individualnim činovima koji menjaju obrazac, koji će kasnije biti nastavljen tako promenjen.Razumevanje ljudskog ponašanja može biti samo delimično, ako se ono shvati samo kao ispoljavanje svesnog, racionalnog mišljenja, nesvesni obrasci mišljenja kodifikovani u običajima za koje se vezuju osećajne asocijacije, emocije, daleko su značajnije za razumevanje kulture. Da bi se osvetlile institucije i elementi kulture,

- 26 -

istraživač mora da shvati tradiciju društva o kome je reč. Nesvesni obrasci su ti koji obrazuju i oblikuju kulturu, a tako i njena materijalna ispoljenja.

KRITIKA DIFUZIONIZMA: difuzionisti su kulture posmatrali nezavisno jednu od druge i ono što je povezivalo te kulture su samo elementi koji su putovali od jedne do druge. Oštro su kritikovali i odbacivali evolucionizam, a u osnovi oni su odbacivali samo tezu o jednolinijskom globalnom razvoju, nisu tražili jedan isti put kojim bi kulture trebale da prođu.

Jedan od doprinosa ove škole jeste odbacivanje evropocentričnog merila.Uviđajući posebnost kulture kao celine i priznajući različitost ponašanja, difuzionisti su stvorili osnovu na kojoj će dalje raditi R. BENEDIKT i B. MALINOVSKI.

KAJ BIRKET SMIT(KULTURNO-ISTORIJSKI PRISTUP)

U njegovom konceptu kulture spoljni uticaji i pozajmice imaju, bar približno istu vrednost kao i vlastita ostvarenja (sa pozicija autohtone kulture).On smatra da su različite, prostorno udaljene kulture međusobno povezane, i daje kriterijume na osnovu kojih je moguće ustanoviti povezanost kultura i stepen njihove srodnosti.

1. KRITERIJUM FORME ili OBLIKA PREDMETA – sličnost oblika određenih predmeta svedoči o povezanosti kultura, što je veća sličnost postoji veća verovatnoća da su te kulture imale nekada zajedničko poreklo. Kada se u sličnosti formi radi samo o sličnosti koja proističe samo iz funkcije predmeta ne možemo odmah pretpostaviti da postoji nekadašnja povezanost kultura (ako su predmeti samo funkcionalno povezani), moraju se upoređivati one osobine u obliku predmeta koje nisu direktno povezane sa utilitarnom svrhom predmeta (sličnost u značenjima delenja značenja). Iz ovog proističe da on smatra da sličnost prestava u vezi da nekim predmetom pokazuje veću sličnost datih kultura.

2. KRITERIJUM KVANTITETA – što je veći broj sličnih predmeta među različitim kulturama, veća je i mogućnost srodnosti tih kultura (sličnost u više aspekata, time se povećava srodnost).

3. KRITERIJUM KONTINUITETA – pojava sličnih kulturnih elemenata u različitim geografskim oblastima ide u prilog kulturnoj povezanosti tih oblasti, koje BIRKET SMIT tretira kao kulturne celine (ne koristi termin KULTURNI KRUG); kulturne celine su za njega, jedinstvene zone koje se odlikuju sličnim kulturnim elementima.

Kulturni elementi se mogu širiti pojedinačno i u kompleksima, s tim da prenošenje kulturnih elemenata u većim kompleksima prethodi njihovom pojedinačnom prenošenju.Primer KRPLJI – krplje su rasprostranjene od Skandinavije preko Alpa, Japana i nekih predela severne i severoistočne Amerike; BIRKET SMIT pretpostavlja da su u dalekoj prošlosti ove krplje bile rasprostranjene preko celog severnog šumskog

- 27 -

pojasa, ali su se održale samo u udaljenijim područjima ovih oblasti, gde ih nisu zamenili napredniji oblici krplji i skija.Geografska rasprostranjenost kulturnih elemenata ukazuje na kulturnu povezanost oblasti u kojima nalazimo te elemente; iz ovoga on izvodi zaključak da je ta kulturna oblast nekada obuhvatala veći broj istih ili sličnih elemenata u materijalnoj kulturi, društvenoj organizaciji, religiji.U koliko su postojale mogućnosti kulturnog kontakta koje su omogućile širenje kulturnih elemenata, to je dovodilo do stvaranja kulturne celine, naime BIRKET SMIT ne ističe da su kulture u okviru jedne kulturne celine imale jedinstveno poreklo, nego ističe da između njih postoji izvesna sličnost (na primer – arapska kultura, arabijsko poluostrvo, sever Afrike, Španija).

POREKLO KULTURNIH ELEMENATA U NEKOJ KULTURI:Ne postoje sigurni pokazatelji koji ukazuju na poreklo nekog kulturnog elementa, ali određuje kriterijum na osnovu koga bi se moglo odrediti poreklo kultirnog elementa i to na liniji autohtono – uvezeno (primljeno): ispitivanje uklopljenosti , odnosno neuklopljenosti kulturnog elementa u prirodnoj i kulturnoj okolini .BIRKET SMITOV KONCEPT KULTURE:Kultura je zbir duhovnih snaga, ljudskih znanja, umeća i razumnog delovanja, koji su često zajedno (zajedno u smislu da se slažu, odgovaraju), a nekada i u suprotnosti slepom igrom instinkata i sna (ili snage?).Kulturu stvaraju i nose pojedinci i društvo istovremeno, oba su nosioca njene nužne pretpostavke.Kultura prevazilazi prirodu, ali u njoj ipak ima svoje najdublje korene i razvija se kao njen najsavršeniji cvet.Kulturu posmatra HOLISTIČKI: svaki kulturni element zadovoljava potrebe celine i može se posmatrati samo kao deo te celine. Odnos među delovima je harmoničan, ali ta harmonija nikada nije potpuna, jer je kultura otvorena za nove uticaje i protok novih elemenata, svaka kultura je spremna da primi nove elemente.Uslove za nastanak kulture deli na:

- unutrašnje - spoljašnje

Unutrašnji uslovi su duhovne prirode i smatra da se čitavo društvo, kao nužan uslov svake kulture izgrađuje na kontroli i artikulisanju nagona i sklonosti. Kultura je odgovor na određeni ograničeni broj potreba i instinkata (biološka osnova kulture); ono što to reguliše je društveni i porodični život koji proističe iz kontrole nagona, što u sebi sadrži snažan podsticaj za razvoj drugarstva, altruizma, koji su stožer svake kulture.Spoljašnji uslovi su socijalna i geografska okolina. Pod geografskom okolinom podrazumeva ne samo lokalne prirodne uslove, već i mogućnost komunikacije sa drugim zajednicama da bi došlo do kontakta i razmene.Kulture i narode delio je na kulture CENTRA i kulture PERIFERIJE . Centar je bio u starom svetu pre svega u oblasti jugozapadne Azije, odakle su se kulturna otkrića prenosila na zapad i istok.Kulturna promena ima svoj početak u individualnoj promeni. Da bi jedan kulturni elemenat bio primećen on se mora poklopiti sa bar jednom društvenom potrebom u društvu u koje dolazi – to je uslov da element koji dolazi bude primljen.

- 28 -

Duhovne predispozicije ljudi su svuda iste, ali spoljašnji faktori (priroda, geografski uslovi) ne omogućavaju svuda isti razvoj ljudi i kultura.

NASTANAK I RAZVOJ KULTURA:- PUTEM OTKRIĆA I PRONALAZAKA, BIRKET SMIT pravi razliku

između otkrića i pronalazaka: otkrića su ono što negde postoji, ali nije primenjeno (npr. korišćenje snage vetra), a upotreba otkrića u određene svrhe, odnosno nadogradnja otkrića je pronalazak; oni se prenose sa generacije na generaciju u obliku akumuliranog znanja;

- PUTEM POZAJMICA I PREUZIMANJA, preuzima se samo ono što može da se uklopi u određenu kulturnu i prirodnu sredinu;

- PUTEM UKRŠTANJA STARIH I NOVIH ELEMENATA;- PUTEM PROMENE UPOTREBE, ADAPTACIJE;

Za BIRKET SMITA kultura je kao biološko biće, može da raste i da se širi, ali uviđa razliku između biološkog i kulturnog širenja, koje je svesno širenje.On navodi više razloga za širenje kultura: od oponašanja do otmica žena koje donose nove elemente jer su iz drugačijih kultura, zatim ratovi, trgovina...On smatra da se isti kulturni krugovi javljaju svuda i istim redosledom u čitavom svetu. Ne radi se o čvrstim kompleksima i nepromenljivim kulturnim krugovima, već o kulturnim slojevima poreklom iz različitih vremenskih i geografskih odseka. Različiti kulturni elementi se prenose različitom brzinom, nelogično je očekivati da čitavi kompleksi bivaju jednovremeno prihvaćeni (na primer zabavne priče se brže prenose od religijskih običaja). Važna je i geografska udaljenost od centra (izvora); što može da utiče na raspadanje datog kulturnog kompleksa i njegove razjedinjenosti (staro se meša sa novim i možda se ukrštanjem dobija nešto novo, stari običaji dobijaju novo značenje).BIRKET SMITOV (stav??) predstavlja kombinaciju kulturno-istorijskog (postoje kulturni slojevi sastavljeni od elemenata različitog porekla; po ovom pristupu kultura se izgrađuje sloj po sloj, talozi nasleđa) i funkcionalističkog pristupa (holističko poimanje kulture).FUNKCIONALISTIČKA škola doprinosi shvatanju kulture svojim uvidima o vezama i odnosima koji povezuju kulturu i čine njenu strukturu.

- 29 -

SAVREMENI DIFUZIONISTIČKI PRISTUPI

Predmeti materijalne kulture su korišćeni da bi se pravile klasifikacije i tipologije kulturnih oblasti, da se identifikuju i označavaju društva, da se određuje stepen njihove sličnosti ili srodnosti i na osnovu toga prave pretpostavke o mogućoj povezanosti tih društava. U tom procesu klasifikacija kultura elementi materijalne kulture su korišćeni da bi se istakla kulturna različitos, ustanovile hronologije, da bi se rekonstruisala praistorijska društva i predstavila savremena. Elementi materijalne kulutre su sistematizovani u određene kategorije kojima su pridavana značenja i te su kategorije bile osnova za komparacije (istorijske, vremenske, geografske i sl.). Rezultati jedne ovakve metodologije bile su studije istorijske i geografske rasprostranjenosti elemenata u kojima je takođe ukazivano na načine difuzije pojedinih artefakata, stilova ili proizvodnih tehnika. Ova istraživanja su bila naročito plodotvorna u onim slučajevima kada su bila sprovedena pod striktnom hronološkom, istorijskom i geografskom metodom.Difuzionistički pristup problemu širenja i različitih vidova materijalne kulture mnogo je zastupljeniji u arheologiji nego u antropologiji (u sredini u kojoj je potekao).U arheološkim objašnjenjima praistorijskih društava ideja o difuziji pogotovo udružena sa predstavama o velikim migracijama stanovništva korišćena je kao objašnjenje gotovo svih upečatljivih promena u kulturi praistorijske Evrope. U verziji etnologa ovaj pristup podrazumeva postojanje centra i periferije, centar je dominantna kultura, a periferija je podređena kultura, koja je uvek shvaćena kao pasivni primalac. Novina koja je uvela arheologija jesu odnosi moći; ali i dalje je nerešeno pitanje koji su to specifični, unutrašnji društveni uslovi koji stvaraju situaciju u kojoj jedna kultura počinje da se širi (klasični difuzionisti nisu dali odgovor na ovo pitanje, u suštini oni ga nisu ni postavljali).Smatralo se prirodnim da dominantna kultura ima dužnost da se širi, nije se zalazilo u specifičnu prirodu odnosa kojih dovode u dodir sa drugim zajednicama.U poslednjoj deceniji u okviru istraživanja dalje se razvija model centra i periferije u kojima se napred pomenute slabosti ublažavaju.Arheolozi su model centra i periferije preuzeli iz koncepta IMANUELA VALERŠTAJNA, odnosno iz njegove koncepcije o svetskom sistemu unutar kojeg postoji povezanost između različitih društava i kultura. Njegov model nastoji da odnose među zajednicom tretira sa globalnog stanovišta, odnosno širenja elemenata kulture, pa i elemenata materijalne kulture, se posmatra kao sistem razmene među zajednicama koje su uključene u interakciju, a koji je shvaćen kao širi od svake kulture pojedinačno ili grupe kultura.CENTAR se definiše kao eksploatatorski konzument resursa sa periferije kroz različite odnose eksploatacije.PERIFERIJA predstavlja zajednice koje su u mogućnosti, ali i u obavezi, da zadovolje zahteve iz centra.Zagovornici ovakvog sagledavanja modela CENTAR – PERIFERIJA, ističu da je njegova dobra strana to da može da objasni dijahrone pojave zahvaljujući stanovištu da centar i periferija nisu jednom za svagda dati i nepromenljivi, već se ove uloge mogu menjati kroz vreme. Mana ovog modela je ta što nedovoljno ističe sinhronu dimenziju (stanje u jednom određenom trenutku). Najnovija antropološka proučavanja masovne potrošnje i globalizacije daju neophodnu korekciju. Ovi antropolozi globalne

- 30 -

ekonomije, poput APADURAIA i MILERA, smatraju da ta ujednačavanja nikada nisu do kraja izvedena, naime lokalne kulture imaju snage da prisvajaju globalen procese, ali ih one spuštaju na svoj lokalni nivo i daju im svoje lokalno značenje – globalizacija nikad nije izvedena do kraja. U poređenju sa klasičnim difuzionizmom, model CENTAR – PERIFERIJA uvažava potrebu da se kontakti među zajednicama objasne specifičnim uslovima unutar samih zajednica. Ukida se ideja o trajnim kulturnim žarištima i uvodi se mogućnost promene tih uloga (centra i periferije).Ključni element u ovom modelu jeste odnos dominacije i subordinacije koji određuje prirodu odnosa između centra i periferije, koji je viđen kao eksploatatorski.Difuzionistički arheolozi pomerili su fokus interesovanja sa zajednica koje su upadljivo različite i veoma geografski udaljene, na kulturno srodne i geografski bliske zajednice (npr. MARSEL MOS – teorije razmene i ekonomska antropologija su prihvatile ovaj mikro plan, međusobni uticaji na užem planu). VALERŠTAJNOV koncept centra i periferije ne pomera fokus proučavanja sa difuzije i adaptacije na interakciju i međuzavisnost. Ovaj model se prevashodno odnosi na društva kapitalističkog sistema, tako da omogućava i proučavanje reginalnih odnosa.Društva se više neposmatraju kao ograničeni i zatvoreni objekti , već dinamički entiteti uklopljeni u širi sistem u kojem grade različite odnose na različite načine.Nedostatak ovog modela objašnjen je u tome što previše pažnje se stavlja na ulogu centra i načine na koje cetnar počinjava i eksploatiše teritoriju, pri čemu je potcenjen pojam periferije, nedovoljno je objašnjen način njenog razvoja, a pogotovu je malo objašnjeno na koji način periferija utiče na centar.KULTURNO-ISTORIJSKI PRISTUP KOD NAS je bio dominantan između dva rata, naročito je bio razvijen i institucionalno etabliran (postavljen) u hrvatskoj etnologiji (do kraja 70ih apsolutno dominira, a bitan je i danas na katedri) – BRANIMIR BRATINIĆ, MILOVAN GAVACI. Na našoj katedri zaštitnik ovog pristupa bila je ĐURĐICA PETROVIĆ (proučavala je kulturne kontakte u primorju i istraživala po venecijanskim i dubrovačkim arhivima, i kulturne slojeve na tlu cele bivše Jugoslavije).Difuzionizam u Srbiji nije nikada izrastao u školu.

- 31 -

FUNKCIONALISTIČKI PRISTUP(BRONISLAV MALINOVSKI)

Rođen u Krakovu 1884.; u početku je studirao prirodne nauke, tokom studija pročitao je FREJZEROVU „Zlatnu granu“, što je u velikoj meri uticalo na njega i odlučio se za antropologiju kao svoju profesiju. Studirao je u Lajpcigu, profesori su mu bili KARL BRINER i VILHELM VUNT (ostavili trajno obeležje). BRINER je proučavao primitivne ekonomije i naučio MALINOVSKOG da ceni ekonomsku dimenziju života kulture. VUNT se bavio psihologijom naroda. MALINOVSKI je kasnije kritikovao ovaj pristup, ali je psihologizam i proučavanje psihičkog života ostala njegova trajna preokupacija.

1910. emigrirao je u Englesku; za period boravka u Engleskoj vezani su najplodniji periodi njegovog rada. Radio je kao predavač na Londonskoj školi za ekonomiju. Pred kraj života odlazi u SAD; radio je takođe kao predavač i tu umire 1944. godine.

„PORODICA KOD AUSTRALIJANSKIH DOMORODACA“ – 1913. prva publikacija.„ARGONAUTI ZAPADNOG PACIFIKA“ – 1922. godina, rezultat višegodišnjeg boravka na Trobrijandskim ostrvima, delo je postalo mera metodološke korektnosti; 1916.-1918., u dva maha boravi po godinu dana na Trobrijandima, po isteku svojih istraživanja odlazi na Kanarska ostrva i tu piše, završava Argonaute.Posle toga u Londonu postaje predavač, 1927. prihvata katedru za antropologiju osnovanu na Londonskom Univerzitetu; 1936. odlazi u SAD.Imao je paralelnu karijeru istraživača i predavača; brojni su njegovi naslednici koji su negovali ono što se često naziva ne metodom, nego DOKTRINOM MALINOVSKOG.

EDMUND LINČ – uticaj funkcionalista nije počivao na nacionalnoj koherenciji argumenata i teorijskog sistema, već u ličnoj harizmi propovedi.

U vreme kada se MALINOVSKI opredeljivao za etnologiju, intelektualnom klimom, koja se formirala, dominirale su dve dogme: EVOLUCIONIZAM (naročito utemeljen u Engleskoj) i MATERIJALIZAM (sociološki evolucionizam je samo refleksija biološkog evolucionizma, mada mu istorijski prethodi). MALINOVSKI nije prvi koji je otišao na teren, ali je uspeo da ubedi struku da je to bio početak; postao je uzor terenskog rada, a njegova knjiga paradigma etnografske monografije. METOD STACIONARNOG ISTRAŽIVANJA, posmatrao kao raskid sa prethodnim nesistematičnim posmatranjima kultura, njegov metod je NAUČNA ETNOGRAFIJA. Uvodi bar dve novine: ANTROPOLOŠKI HOLIZAM – stanovište po kome kulturu treba posmatrati kao sistem, kao složenu celinu međusobno povezanih elemenata i da DRUŠTVENE ČINJENICE DOBIJAJU ZNAČENJE SAMO U ZAVISNOSTI OD SVOG POLOŽAJA UNUTAR SVOG TOTALITETA, a to nije ništa drugo do skup, odnosno sve institucije jednog društva uzete zajedno.

NAUČNA TEORIJA KULTURE (1941.) – izlaže osnove svoje funkcionalističke teorije koju gradi na pozitivističkim osnovama; koja je tesno povezana sa empirijskim činjenicama proisteklim iz istraživanja „kultura je integralna celina koja se sastoji od

- 32 -

oruđa i potrošnih dobara, ustavnih propisa za razne društvene skupine, od ljudskih ideja i verovanja, veština i običaja. Bilo da razmatramo jednostavnu i primitivnu kulturu ili krajnje složenu i razvijenu kulturu; uvek imamo posla sa ogromnim aparatom delom materijalnim, delom ljudski, a delom duhovnim, zahvaljujući kojem je čovek u stanju da uspešno rešava karakterne, specifične probleme sa kojima se čovek suočava.“.

KULTURA JE INSTRUMENTALNA, ona je sredstvo za rešavanje problema, ona zadovoljava osnovne i izvedene potrebe, odnosno ona čoveku služi da zadovolji ove potrebe.

Suštinu istraživanja čini procena ne samo izolovanih činjenica nego i bitnih relacija i veza. Zadatak istraživanja je otkrivanje funkcionalnih relacija i veza između dva realiteta od kojih je jedan socijalni entitet ili društvena grupa, a drugi je primarni, to je ekonomski entitet, i sekundarni, to su politika, religija, predstavljaju funkcionalni odgovor društvenih grupa (dešifrovati!!!).

Osnovne funkcionalne postavke (aksiomi):1. Kultura je, u suštini, instrumentalno sredstvo pomoću kojeg čovek savladava i

preobražava konkretnu prirodu, ograničava i zahteve sopstvene prirode i podmiruje svoje potrebe;

2. Kultura je sistem objekata, aktivnosti i ponašanja u kome svaki elemenat ima sopstvenu svrhu;

3. Kultura je celina međusobno povezanih elemenata; 4. Aktivnosti, ponašanja i objekti organizovani su oko važnih i vitalnih zadataka

u institucije, na primer – porodica, klanovi, opština, pleme, i u organizacione grupe za ekonomsku saradnju, političke, pravne i vaspitne interese;

5. U odnosu na vrstu aktivnosti, kultura se može raščlaniti na različite aspekte: vaspitanje, društvena kontrola, ekonomija, sistem znanja, verovanja i moralnosti;

Kulturni proces uvek obuhvata ljudska bića koja se nalaze u određenim odnosima putem jezika ili nekog drugog tipa simbolizma.ORUĐA, ORGANIZOVANE GRUPE I SIMBOLIZAM jesu tesno povezani i čine KULTURNI PROCES.„Etnograf mora da nauči da se ophodi prema materijalnoj kulturi“.On smatra da je nemoguće shvatiti pirogu – trobrijandski čamac – ako se ostane na nivou proučavanja samog predmeta kao takvog. Elementi materijalne kulture po muzejima ništa ne govore, oni tek nešto znače ako su smešteni u svoj ekonomski, sociološki i psihološki kontekst – zahtev za totalitetom.

Zamerke upućene MALINOVSKOM (npr. EVANS PRIČARD):- opsesivni realista, pragmatičar, fanatični empiričar, što znači da su za njega

najveći stepen pouzdanosti imale one informacije koje su sakupljene neposrednim posmatranjem etnografa i drugim načinima u kojima je etnograf sam učestvovao, informacije iz druge ruke nemaju naučnu vrednost.

- „teorijski empiričar“ – E. LINČ.

- 33 -

Osnovni elementi istraživačkog rada:- intenzivna tehnika terenskog rada - korišćenje profesionalnih informatora - priroda organizacije građe prilikom pisanja, sve se izlaže i prikazuje kao celina

i moralo je da ima smislaOvakav stav kao insistiranje u prvenstvu terenskog rada ograničavaju mogućnost saznavanja o jednoj kulturi i onemogućavaju teorijska uopštavanja. Prednosti ovakvog rada na terenu i građe koja se tako prikupi obezbeđuje prisustvo „koeficijenta realnosti“ čime je MALINOVSKI objašnjavao uspešnost svog rada – uspostavlja se ravnoteža između teorijske spekulacije i „živog života“, prakse zajednice; OPSESIVNI EMPIRIZAM tekovina je koju je MALINOVSKI osatvio kao epistemiološko nasleđe. Pokazao je kakav cilj sebi etnograf može da postavi na kraju analize i kada pokušava da da smisao institucijama. Akteri društvenih zbivanja nisu nikada do kraja svesni celine sistema u kome učestvuju, on taj zadatak konstruisanja složene celine daje etnologu. Kultura kao celina je konstrukcija etnografa i ona ne mora kao takva da postoji i najčešće ne postoji kao takva u svesti pripadnika određene zajednice. Konstruisanje šeme kulture oslanjajući se na posmatranje, u poslednjoj etapi se konstruišu šeme koje omogućuju da se shvate institucije; njihova povezanost;Šema obuhvata:

STATUT(sistem vrednosti jedne zajednice)

OSOBLJE PRAVILA, NORME(grupa združena na osnovu nekih načela)

MATERIJALNI APARAT

AKTIVNOSTI

STATUT (POVELJA) – sistem vrednosti date zajednice;OSOBLJE – grupa ustanovljena na osnovu određenih načela, dužnosti, povlastica;PRAVILA, NORME – podrazumevaju stečene tehničke veštine, običaje, pravne norme i etičke zapovesti koje članovi prihvataju ili su im nametnuti;MATERIJALNI APARAT – svaka organizacija se temelji na materijalnoj sredini i sa njom je čvrsto povezana;AKTIVNOSTI – zavise od sposobnosti, moći, poštenja i dobre volje pripanika, odstupanja od pravila i normi su moguća, jer su to ideali postignuća, a ne njegova nužna realnost.

Zanemarivao je ideacijski nivo, idealne konstrukte, vrednosti, ideje (sve idejne konstrukte koji se nisu slagali sa oni, što je video, MALINOVSKI je odbacio).Istina je za njega bila pragmatična, objektivno vidljiva, nalazi se u onom što ljudi čine, a ne u onom što ljudi mislie (fenomenološki nivo, a ne ideacijski).MALINOVSKI je tragao za teorijom srednjeg obima, koja bi bila između empirijskog istraživanja i teorijskog uopštavanja.

- 34 -

Kultura je suviše apstraktna, a pojedinac je suviše konkretan.

STRUKTURALIZAM

Rodno mesto strukturalizma u metodološkom smislu je lingvistika; nastajao je u više različitih intelektualnih centara u Evropi, u Rusiji su razvijene ideje o funkciji jezika kao sistema i počelo se sa prenošenjem ovog metoda analize i van jezičkog područja.Osnova strukturalizma bila je da predstavlja analizu velikog sistema, a da se strukturalna analiza bavi analizom odnosa i funkcija najmanjih konstitutivnih elemenata tih sistema. Predmet analize se shvata kao sistem (veliki sistem); a metod se odnosi na analizu odnosa i funkcija najmanjih sastavnih elemenata tog sistema.U lingvistici najznačajnija figura, koja je inspirisala mnoge etnologe, bio je FERDINANDE (FERNAN?) DE SOSIR, imao je svoju jezičku teoriju koja nije bila zapisana, tek posle njegove smrti rekonstruisali su je njegovi učenici. Zanimala ga je socijalna, društvena i kolektivna dimezija jezika, a ne funkcionisanje individualnog govora. Pravi razliku između jezika (LONGUE) i govora (PAROLE): JEZIK je apstraktan sistem pravila karakterističan za ljudsku zajednicu, a GOVOR je konkretna realizacija tog sistema, bilo od strane pojedinca ili od strane grupa. Govor je ono što mi kao individue u različitim situacijama, odnosno kakav vokabular koristeći ta pravila stvaramo od tog jezika. Ne zanima ga građa, jezički izraz, već ga zanimaju apstraktna pravila i modeli. Svaki znak je spoj označavajućih i označenih. Jezik je jedan sistem znakova. OZNAČAVAJUĆE je psihološki utisak zvuka, ili bilo koji utisak koji se ostavlja na naša čula, a OZNAČENO je pojam o toj stvari. Priroda veze između označujućeg ili označenog – ta veza je arbitrarna, proizvoljna, konvencionalna i označavajući je linearan, merljiv i ograničen.

KLOD LEVI STROS je posle II svetskog rata (uveo?) ove lingvističke principe u antropologiju; sledio je i druge uticajne lingviste i njihove lingvističke principe: TRUBENSKOJA i JAKOBSONA. Od TRUBENSKOJA preuzima 4 bazične procedure koje određuju strukturalistički pristup, a to su:

1. STRUKTURALNA ANALIZA ISTRAŽUJE NESVESNE STRUKTURE 2. ELEMENTE I STRUKTURE STVARA KAO RELACIONE, A NE KAO

NEZAVISNE ENTITETE3. STRUKTURALNA ANALIZA SE UVEK ODNOSI NA SISTEM (traži, traga

i pretpostavlja da taj sistem postoji)4. PREDLAŽE OPŠTE ZAKONE KOJI SE ODNOSE NA BAZIČNE

ORGANIZACIJE OBRASCA NEKOG FENOMENASve ove procedure se baziraju na uverenje strukturalista o psihičkom jedinstvu čovečanstva i o univerzalnim funkcijama ljudskog uma koja funkcionišu na principu binarnih opozicija.Strukturalistički metod u književnosti, lingvistici, je pored LEVI STROSOVE analize mitova primenjen još u jednom pravcu, koji se zove NARATOLOGIJA (proučavanje različitih oblika narativnih struktura, od mitova do legendi) – začetnik ovog pravca 60ih bio je RONALD BART. Osnovni analitički postupak u naratologiji je izdvajanje, apstrahovanje ograničenog broja bazičnih pravila čijom se primenom dobija neograničen broj površinskih struktura. Strukturalisti su se više zanimali za dubinske strukture, a mnogo manje za površinske, prolazne (efemerne).

- 35 -

Jedna od osnovnih zamerki je to što je u njihovim objašnjenjima individua potpuno zanemarena, ne razmatra ličnu odluku pojedinca i zato se strukturalizam često označava kao anti-humanizam.Od 60ih godina, LEVI STROS struktuira STRUKTURALNU ANTROPOLOGIJU u domen semiologije i strukturalizam počinje sve više, u antropologiji, da se izjednačava sa semiologijom i semiotikom. Semiologija označava ono polje proučavanja koje se bavi sistemima znakova, pravila i konvencija svake vrste, od ljudskih i životinjskih znakova, jezika, gestova, arhitektura, odevanja, mitologija, literatura.

PRIPREMANJE I KONZUMIRANJE HRANE:KLOD LEVI STROS – „Kulinarski trougao“MERI DAGLAS – „Čisto i opasno“

KLOD LEVI STROS je po prvobitnom opredeljenju u obrazovanju bio filozof i sociolog. 1934. je otišao u Brazil da bi predavao sociologiju. Susret sa antropološkom literaturom i amazonskim urođenicima uticaće na napuštanje sociologije, nakon čega se posvećuje antropologiji (samouk je).Uticaji: geologija, pishoanaliza i marksizam (zaranjanje u dubine nesvesnih struktura), muzička umetnost, kao inspiracija i objašnjenje, analogija za objašnjavanje funkcionisanja mitskih priča, kao priča i struktura (LINEARNO VREME, vreme u kome teče priča i CIKLIČNO VREME, vreme u kome se struktura stalno ponavlja).

DUBINSKE STRUKTURE U FUNKCIONISANJU KULTURE:Jedan od osnovnih problema kojima se LEVI STROS bavio bili su srodnički odnosi i sistemi – ELEMENTARNE STRUKTURE SRODSTVA, 1949. zatim se njegovo interesovanje usmerilo i na proučavanje mitova, da bi utvrdio univerzalne zakone i pravila koja generišu konstrukciju mitova u celom čovečanstvu, odnosno traženje univerzalnih zakona koji rukovode mitološkim mišljenjem.

Dela: „Rasa i Istorija“ (1952.), „Tužni Tropi“ (1955.), „Strukturalna Antropologija“ (1958.), „Mitologike“ (tokom 60ih godina).

Osnovna pravila koja je preuzeo iz lingvisitke (4 pravila), LEVI STROS je primenio u antropologiji.Strukturalna antropologija u njegovim interpretacijama postaje metod za izučavanje ljudske misli, prirode te misli i o ograničenjima te misli koja joj postavlja ljudski um kreirajući je. Nije ga zanimao sadržaj i pojam bilo kojeg fenomena kojeg je proučavao, odnosno ne ono što je raznoliko, nego ono što je objedinjavajuće, sistem pravila, zajedničke odlike, ono što je trajno, vanvremensko, aistorično, nasuprot konkretnim, raznolikim i prolaznim formama na površini.On uvažava istoriju, ali je u svom opusu ne primenjuje mnogo. Smatrao je da mnogo toga povezuje istoričare i antropologe, različitim putevima idu ka istom cilju: ISTORIČARI se bave konkretnim realnostima socijalnog života iz nečeg čega ljudi nisu svesni (univerzalnog), dolaze do konkretnog, a ANTROPOLOZI polaze od konkretnih osobina i idu ka univerzalnim. Zadatak istraživača je da utvrdi strukturu

- 36 -

proučavane pojave, način na koji su osnovni elementi povezani i prirodu te veze i logiku funkcionisanja te strukture.

MERI DAGLAS (francuski racionalizam – britanski empirizam)Veliki deo svoje karijere je provela na Oksfordu, koji u principu školuje strukturaliste.60ih godina XX veka započinje terenska istraživanja u Africi, i narednih 20 godina to je bio njen teren.Zanima je društveno funkcionisanje simbola i jedna od njenih ključnih tema su rituali (rituali predstavljaju predmet njenih istraživanja kontinuirano). Proučavala je ne samo religijsku praksu, nego i savremene religijske sisteme i religijske spise, npr. propisi ishrane kod Jevreja prema Levitskom zakoniku. Struktuiranjem hrane struktuiramo društvene veze.Tehnike prerade hrane LEVI STROS koristi kao marker, graničnik koji određuje društvenu komunikaciju i odnose (endo i egzo kuhinja).SVI LJUDI U ČOVEČANSTVU JESU JEDNAKI, ONO ŠTO JE RAZLIČITO JE STEČENO KULTUROM.

MERI DAGLAS – ČISTO I OPASNO (PROPISI LEVITSKOG ZAKONIKA)Analizira koncept koji unosi red, a to je koncept svetosti, uspostavljanje etičkog kodeksa kroz ishranu.Svetos je atribut boga, koju obični ljudi obezbeđuju u svom životu kroz dobijanje blagoslova.„Rad boga kroz blagost je u suštini uspostavljanje reda...“.

DEŠIFROVANJE OBROKA (zbornik implicitna značenja, antropološki eseji 1985.)MERI DAGLAS vrši analizu jelovnika britanske porodice koja pripada srednjoj klasi:

- šta je to što jednu zbirku namirnica ili nekoliko jela pretvara u društveno prihvatljivu kategoriju obroka?

Ona smatra da društveno kategorisanje hrane i značenja koja se pojedinim obrocima hrane pripisuju, otkriva društvene granice među socijalnim kategorijama, socijalnim prilikama i društvenim grupama.Analizira svakodnevni jelovnik, sastavljen od niza obroka – doručak, ručak, večera, zatim analizira jedan od tih obroka i na kraju analizira strukturu jednog jela.Na svakom nivou analize izdvaja elemente primarne i sekundarne strukture (različite kombinacije elemenata primarne strukture). Tako analizirajući sistem ishrane dolazi do formule A + 2B – ova elementarna struktura se ponavlja (A nosi strukturu, a B – prateći elementi) i njenim umnožavanjem se stvaraju složeniji obroci; daljim usložavanjem stvara se struktura posebnih obroka, npr. svadbeni, slavski obrok.Svaki i najsloženiji obrok u sebi sadrži ovu najmanju strukturu, više puta ponovljenu i u odnosu na tu osnovnu strukturu se gradira i klasira sistem obroka.

Struktura društvenog događaja:1. Odnos između jela i pića 2. Odnos između toplih i hladnih jela 3. Odnos između složenih i jednostavnih jela

- 37 -

Svaka od ove 3 dihotomije je razlika između „nas“, porodice i onih izvan porodice, npr. poziv na jelo, toplo i složeno – znači poziv na intimniji odnos – na ovaj način struktuiramo odnos izvan porodice.

LEVI STROS – moguće je utvrditi neke, za ljudski duh opštevažeće činjenice koje prethode konkretnoj organizaciji bilo kojeg određenog društva ili društvene klase. U strukturalnoj antropologiji on to naziva „NESVESNOM PRIRODOM KOLEKTIVNIH POJAVA“. Ti univerzalni principi deluju u mozgu „ civilizovanih “ ljudi, kao što deluju i u mozgovima „ primitivnih “ ljudi. Razlika je u tome što je ta logika primitivnog mišljenja u tehnološki visoko razvijenim društvima, uz pomoć stečene kulture i obrazovanja, prekrivena gustim slojevima mnogovrsnih posebnih logika , specifičnih za umetne uslove visoko razvijenih društava. LEVI STROS je nastojao da proučavanjem mitova nerazvijenih naroda nađe tu primitivnu univerzalnu logiku, u njenom netaknutom obliku, skrivenu logiku smisla, dubinsku strukturu, iza onog što se pojavljuje on traži suštinu, bit .

Potpuno vezivanje za strukturalizam, odnosno njena teorijska orijentacija može se nazvati strukturalizam, s tim što pojam strukture shvata drugačije nego LEVI STROS. Poimanjem strukture ona se približava autorima koji kritikuju strukturalizam LEVI STROSA, poput GODELIJEA, BURDIJEA, zbog toga što nju ne zanima apstraktna, univerzalna, opšte čovečanska struktura, nego je zanimaju realne postojeće društvene strukture, veze između SIMBOLIČKIH SISTEMA I DRUŠTVENIH PONAŠANJA KOJI ZAJEDNO TVORE STRUKTURU DATOG DRUŠTVA. Njena analiza je uvek društveno utemeljena, odnosi se na jednu posebnu društvenu grupu u jasnom istorijskom i društvenom kontekstu.U epistemološkom smislu, osnovni zahtev njenog pristupa, koji je označen kao strukturalistički jeste: DA SE UTVRDI NA KOJI NAČIN KULTURA UNOSI RED, STVARA RED, PUTEM LOGIČKIH PRAVILA, KATEGORIZACIJE ISKUSTVA, U USPOSTAVLJANJU JEDNE ZAJEDNICE (pretpostavka je da kultura uređuje prvobitni haos). Kulturni sistem svojim pravilima uređuje haos. MERI DAGLAS smatra da je veća mogućnost da pojedinci i društvene grupe učestvuju u kreiranju i rekreiranju tog simboličkog reda stvarajući simbolički univerzum; a ne sposobnost uma da stvara binarne opozicije.Prevashodno je zanima funkcionisanje malih grupa, što je karakteristika britanskog empirizma, ona to nasleđuje.Osim čiste lingvistike, ona se oslanja i na socijalnu lingvistiku (BEJZIL BERNŠTAJN).Od 70ih MERI DAGLAS proširuje svoja interesovanja od prvobitnih proučavanja religije i religioznog ponašanja na analizu materijalne kulture koju je obogatila svojim pristupom koji je karakterističan po tome što povezuje elemente materijalne kulture sa ostalim sistemima koji postoje u društvu – religijskim sistemom, sistemom srodstva itd.„Svet Dobara“ (1979.) – osnova za građenje i uspostavljanje novog polja istraživanja – ANTROPOLOGIJA POTROŠNJE. Redefiniše ekonomsko poimanje potrošača kao isključivo racionalnog (u izboru predmeta) i daje potpuno novo viđenje procesa potrošnje i razmene dobara, i za ekonomiste i za antropologe.

- 38 -

Dela:KAKO INSTITUCIJE MISLEKONSTRUKTIVNO PIJENJENAČINI MIŠLJENJA (1995.)KRITIČKI ESEJI O DOBROM UKUSU

LEVI STROS – „Kulinarski Trougao“Osnovna teza: pribavljanje hrane je univerzalna kulturna kategorija (poput jezika).OPŠTI TROUGAO koji se može naći u svim društvima (s tim da pripadnici različitih kultura različito shvataju šta je sirovo, gnjilo i sl.):

PRIRODA SIROVO (PRESNO) KULTURA ZGOTOVLJENO GNJILO

Sirovo, zgotovljeno i presno su tri različita stanja u kojima se hrana može nalaziti:

PRIRODAZGOTOVLJENO

PEČENO (uslovno sirovo)

KUVANO DIMLJENO KULTURA KULTURA

Usredsređuje se na tehnike pripremanja hrane, a ispušta znanja o toj pripremi.

- 39 -

RAZMENA

DARIVANJE – DAR I UZDARJE

Razmena je sredstvo putem kog ljudi pomeraju i premeštaju dobra od jedne do druge osobe ili od jedne do druge grupe. Premeštanje dobara može se vršiti u različitim kontekstima, kao što su proces nasleđivanja, zaveštanje, pljačka, ali između svih ovih transfera dobara, razmena je po mišljenju mnogih naučnika najvažnija.Ne razmenjuju se samo materijalna dobra, nego i socijalna dobra. Etnografska građa, odnosno etnografski primeri nam kazuju da razmena zauzima najveći deo u transferima koje ljudi primenjuju, njen oblik je veći od bilo kog drugog oblika transakcija ljudi.Suštinski doprinos antropologa jeste da ove procese kretanja predmeta, ekonomske transakcije smeste u kulturni i društveni kontekst i povežu sa vrednostima, predstavama i značenjima. Sa obzirom na obim i sadržaj razmenjivih stvari, koji je izuzetno širok, antropolozi su utvrdili da postoje kulturna ograničenja u procesu razmene.Definicije onoga ko razmenjuje (osobe ili grupe), šta, kada, na koj način i po kojim pravilima razmenjuje i šta nam ta procedura govori o društvenim odnosima društva koje je u pitanju; onoga što se daje i onoga što se prima, koji je period uzvraćanja; sva ova pitanja su regulisana pravnim, moralnim pravilima u svakom društvu i ona izražavaju nešto što bi mogli označiti kao trijumf socijalizacije.Analizirajući princip funkcionisanja razmene i darivanja (jedan od mogućih oblika razmene) antropologija je nastojala da da odgovore o vrsti socijalnih odnosa koji se uspostavljaju prilikom razmene i darivanja.

ANET VAJNER – RECIPROCITET

Bavila se problemima razmene na Trobrijanskim ostrvima. Ističe da tradicionalne antropološke teorije razmene počivaju na tvrdnji da su sistemi razmene i darivanja zasnovani na uzajamnom principu reciprociteta – uspostavljaju se odnosi uzajamnosti zasnovani na ujednačenim uslugama, dužnostima i protivuslugama. Takav odnos pretpostavlja izbalansiranu regulaciju moći, statusa i obaveza između darivaoca i primaoca (onaj koji nešto daje treba da primi ekvivalentan dar).U MOSOVOM eseju o daru (koji se u teorijama razmene i darivanja smatra klasičnim, pionirskim delom), glavna odlika procesa razmene i darivanja – recipročnost je teorijski uobličena.Kasnija etnografska istraživanja su pokazala da ne postoji društvo u kome postoji samo ovako idelano izbalansiran oblik, recipročnost razmene. Kroz procese razmene i darivanja ustanovljavaju se značajne statusne nejednakosti pojedinaca i grupa.Da li recipročna darivanja predstavljaju socijalni, moralni ili čisto ekonomski fenomen?ARISTOTEL, HOBS povezuju recipročnost sa pravdom i moralnošću. MARKS smatra da su primitivna društva zasnovana na uzajamnosti i moralu, i u njima vlada egalitarizam.DIRKEM (teorija društva) smatra da u primitivnim društvima reciprocitet funkcioniše kao „društveni cement“ i recipročnost upućuje na interakciju i građenje društvenih veza. On razlikuje dve evolutivne faze društva:

- 40 -

1. Primitivno društvo – zasnovano na mehaničkoj solidarnosti, egalitarna

razmena, potisnutost pojedinca u korist kolektiva2. Moderno društvo – organska solidarnost, ugovorni odnosi, različite pozicije

pojedinaca u društvu, hijerarhijsko ustrojstvo.

MARSEL MOS – „ESEJ O DARU“ (1923.-1924.)

Analizira dva sistema razmene:1. KULA – opis jedne institucije koja je prisutna na svim nivoima društvene

stvarnosti; Kula predstavlja metafrou cele kulture Trobrijandskih ostrva, daje pečat celokupnom političkom i društvenom životu Melanežana. Kula je oblik međuplemenske razmene, koja obuhvata površinu od oko 150 hiljada kvadratnih kilometara okeana i oko 1000 partnera na 20ak ostrva. Kula ring – neprestano kretanje dve vrste predmeta, narukvica i ogrlica.

2. POTLAČ – oblik totalnih PRESTACIJA (lat. prestatio – naknada). Karakteristična je dominacija principa rivaliteta i antagonizma. Stariji oblik prestacija čine neantagonističke prestacije, a mladi oblik antagonističke. Svi oblici uzajamnog obavezujućeg darivanja koji postoje u jednom društvu čine totalne prestacije.

Ne razmenjuju se samo stvari koje su ekonomski korisne, već i svečanosti, ljubaznosti, vojne usluge, deca, žene, pesme itd. Tržište predstavlja samo jedan aspekt razmene.Totalne prestacije podrazumevaju:

1. Obavezu da se pokloni daju 2. Obavezu da se pokloni prime 3. Obavezu da se primljeni darovi uzvrate

TRI BAZIČNA TIPA RAZMENE:1. NEANTAGONISTIČKE PRESTACIJE – karakteristične za lovačko-

sakupljačka društva, segmentirana društva u kojima sve počiva na razmeni (M. MOS, Priručnik za Etnologiju).

2. TOTALNE NADMETAČKE PRESTACIJE – uvode hijerarhiju, odnosno klasno-socijalnu diferencijaciju društva (M. MOS – Esej o Daru).

3. TRGOVINA – (RUPA!!!) (lat. prestare – staviti u ruku, ugovor da se jedna stvar vrati).

Fenomen razmene i dara je suštinski za razumevanje funkcionisanja društva, u smislu zasnivanja društva, odnosno uspostavljanja i funkcionisanja društva.MOS je smatrao da je razmena neophodna da bi se uspostavilo društvo (kasnije je to preuzeo LEVI STROS).

Zašto postoji fenomen razmene?Zašto predmet, kada je dat, mora biti i uzvraćen?HAU – duh stvari, mana, životni princip, svaki predmet poseduje HAU. Predmet je (pomoću ovog principa) neraskidivo vezan sa prvobitnim vlasnikom; HAU, duh stvari uvek nastoji da se vrati svom prvobitnom vlasniku.

- 41 -

Kroz dar dajemo deo svog identiteta, dar je, u izvesnom smislu, produžetak osobe.JOHANSEN (specijalista za MAORE, (valjda delo!!!) Maori i Njihova Religija) i FIRT (jedan od istraživača MAORA (utilitarista)) smatraju da je MOS previše spiritualan, kritikujući ga da se opredelio samo za jednu dimenziju – HAU; fokusirao je pažnju na ritual žrtvovanja šumi i iz toga izvlačio pažnju. Usmerio je pažnju samo na duhovne mehanizme, moralne i religiozne mehanizme koji daju predmetima dušu koja tera predmet da se vrati svom vlasniku.Povezanost ekonomskog interesa, socijalno-političkog nadmetanja i velikodušnosti.

MOSOVA DEFINICIJA RAZMENE: RAZMENA JE ŠIROK I TRAJAN UGOVOR (ekonomska razmena predstavlja samo jednu epizodu).Onaj kome date dar, posmatraćete ga kao da je dužan da vam ga vrati, odnosno primalac dara je u odnosu razmene dužan da u određenom vremenu vrati darodavcu dar, odnosno dug („odložena razmena“ – darivanje).Razmenom dara se uspostavljaju manje-više trajni socijalni odnosi, upravo zbog duga koji nikada ne može biti u potpunosti vraćen, čak i kada se darivaocu vrati potpuno isti predmet, predmet jednake vrednosti, u ovakvom odnosu, kada se jednom stvori između pojedinaca ili grupa, nikada više ne može biti uspostavljen potpuni ekvilibrijum i to je razlog zašto se razmenom putem darivanja stvaraju trajni odnosi (NAPOMENA: ključne razlike između darivanja i razmene (trgovine)).Za razliku od darivanja, prilikom robne razmene (trgovine) nema nastavljanja odnosa, nakon završene transakcije. Problem vrednosti, u ekonomskom i društvenom smislu, je suštinsko pitanje za razumevanje razmene i dara.MOS je smatrao da je MALINOVSKI preterivao kada ju je odredio kao izuzetan tip razmene. Za MOSA Kula je samo jedan oblik antagonističkih prestacija (predmeti su imali svoju istoriju, svoje ime, svoj pol – narukvice su bile ženskog pola, a ogrlice muškog). Kula je oblik dara koji je vođen duhom rivaliteta i postizanja prestiža pojedinca i grupe kojoj taj pojedinac prirada (prestiž i interes su dva povezana motiva).Zamerao je MALINOVSKOM da nije uzimao u obzir individualne prestaciaje, ali to nije tačno, jer individualne prestacije funkcionišu po istim principima kao i razmena dara između grupa (ono što ponestaje je uzimanje u obzir lokalnih varijanti određenog fenomena).Odnos između ljudi i stvari: na stvari se projektuju osobine ličnosti, pa i emocije onih ljudi koji ih poseduju.(VELIKA PRAZNINA, OPET JE NEŠTO PRESKOČENO!!!)ŽORŽ BATAI – Prokleti Deo (preteča postmodernizma u Francuskoj)

- 42 -

KLOD LEVI STROS (PREDGOVOR MOSOVOJ SOCIOLOGIJI I

ANTROPOLOGIJI)

Osnovni problem klasičnih teorija o daru jeste da su polazile od pretpostavke da razmena podrazumeva recipročnost, tj. ujednačavanje odnosa.Prema MOSU bazična razmena počiva na recipročnosti, uzajamnosti, solidarnosti.Tokom evolucije društva dolazi do nerecipročnosti.LEVI STROS je preuzeo od MOSA poimanje razmene (razmena je širok i trajan ugovor) i stanovište da se razmena nalazi u osnovi društva, društvo funkcioniše po principima razmene. Prema LEVI STROSU, u osnovi društva je DRUŠTVENI UGOVOR. Za razliku od MOSA on smatra da razmena mora biti konceptualizovana kao sistematska celina kojoj nisu potrebni spoljni podsticaji. Dar, razmena dobara, potiče iz strukture ljudskog uma, te joj nije potrebna spoljna motivacija.RAZMENA JE LOGIČKA STRUKTURA KOJA POSTOJI U „LJUDSKOJ PASIJI ZA DAROM I DARIVANJEM“. Razmena je svojstvena načinu funkcionisanja ljudskog mozga.Bazičnu strukturu društva uopšte MOS nije shvatio do kraja jer je razmenu razdvajao na 3 elementa – DATI, UZETI, UZVRATITI – odnosno MOS nije došao do bazične strukture. LEVI STROS će ova tri elementa redukovati na dva – DATI i UZVRATITI. Razmena je zajednički imenitelj različitih društvenih aktivnosti. On ističe da empirijsko posmatranje odnosno etnografske činjenice ne moraju uvek pokazivati da postoji bazična struktura razmene, ona ne mora uvek biti vidljiva, ali se društvene aktivnosti baziraju na razmeni, dati i uzvratiti.Uvek postoji razmena, to je osnovni zahtev da bi ljudsko društvo moglo uopšte postojati.

U osnovi društva, odnosno društvenih odnosa leže tri bitna principa razmena:1. RAZMENA DOBARA (ekonomski odnosi)2. RAZMENA INFORMACIJA (misaono-jezički odnosi)3. RAZMENA ŽENA (porodični odnosi), ovu razmenu je smatrao

univerzalnim fenomenom i u evolutivnom smislu, ona ima logički prioritet (prva se pojavila u istoriji ljudskog društva).

Razmena žena (obaveza da žene budu date drugoj grupi) je bazična i osnovna razmena i nju je LEVI STROS povezao sa tabuom incesta.Žena je socijalno dobro jer rađa decu i neophodna je za biološku reprodukciju grupe.Muškarci iz jedne grupe se odriču žena iz svoje grupe i daruju ih muškarcima iz druge grupe.Žena je dar par exelance zbog svojih reproduktivnih sposobnosti, ona je znak i vrednost razmene uzajamnih i recipročnih odnosa, uzvrađanje žena je obavezna.KRITIKA:

- Ženu svodi na reproduktivni agens, ističe samo njene bio-reproduktivne sposobnosti, odnosno ženu je redukovao na seksualnost i reproduktivnu ulogu (žena – priroda, muškarac – kulutra);

- Fenomen razmene žena je najčešći ali nije univerzalan (GODELIJE, A. VAJNER);

- 43 -

- Celokupno društvo je svodio na fenomen razmene (fundamentalni osnov je

razmena, kojim se uspostavljaju socijalni odnosi između učesnika razmene), nije fenomene i probleme razmene vezivao za kontinuitet, trajanje društva kroz vreme (GODELIJE je povezao razmenu i kontinuitet);

OSNOVNE LEVI STROSOVE IDEJE:- Analiza srodničkih sistema, analizirao je i klasifikovao bračne sisteme (tipove

razmene žena) i otkrio različite principe na kojim funkcioniše razmena uopšte;- Uvek postoji recipročnost, samom činjenicom da postoji uzdarje;

ELEMENTARNI OBLICI RAZMENE:1. OGRANIČENA I DIREKTNA RAZMENA

(A ↔ B), (A → B → A)Simetrična razmena, svaki od učesnika razmene je i davalac i primalac

∆ O = ∆ O (grupa A) (grupa B)

2. GENERALIZOVANA ILI OPŠTA INDIREKTNA RAZMENA(A → B → C → ... → A)

Zatvara se krug, bez obzira na vreme; potrebne su najmanje tri grupe da bi se žene između datih grupa razmenjivale na ovaj način; unutar ove razmene primaoci istovremeno i davaoci. Kada se krug zatvori, započinje sledeći ciklus i otvara se novi talas.

Oblik razmene u kojoj ne dolazi do zatvaranja kruga: tzv. preskriptivni brak (oženiti ćerku očeve sestre) (UBACITI ŠEMU PRESKRIPTIVNOG BRAKA!!!)

Materijalna dobra obično cirkulišu u suprotnom smeru od razmene žena, npr. fenomen nadoknade za nevestu (suprotno ovome, MIRAZ ide u istom smeru kao i razmena).

LINČ (LIČ valjda usta te pusta): razmena je mreža odnosa zaduženosti; inicijalni dug (dug kojim je uspostavljeno darivanje) ne može biti izmiren u ovim trojnim odnosima. Svako uzdarje samo je delimično uzvraćanje duga, nikada nije potpuno izbrisano osećanje zaduženosti, dug ne može biti anuliran, teži se da se odnosi ujednače, tj. postoji moralna obaveza za tim.MOS je smatrao da u društvu dolazi do regulacije, postoji moralna obaveznost uzvraćanja.GODELIJE ističe da društvena logika dara i uzdarja nije u tome da dugovi budu poništeni, već da budu izjednačeni i da se formiraju odnosi uzajamnosti.

- 44 -

LEVI STROS je polazio od direktne razmene koju je smatrao prvobitnijom u evolutivnom smislu.Krug ne mora biti zatvoren, postoje različiti tipovi razmene u različitim kontekstima.Kroz razmenu se produkuju odnosi nejednakosti.

SALINSKULTURNO DEFINISANE POTREBE

Tri osnovne grupe ekonomista: FORMALISTI, MARGINALISTI, SUPSTANTIVISTI (kojima pripada i SALINS).Ekonomija nije samo racionalna kategorija, ekonomija ne podrazumeva samo odnos između sredstava i ciljeva. Ekonomija, kao socijalna i kulturna kategorija zavisi od političke i društvene organizacije, odnosa moći, religije itd.PRINCIP ANTI-VIŠKA VREDNOSTI predstavlja socijalni ideal primitivnih društava – produktivnost se zadržava na veoma niskom stupnju.Primitivna društva karakterišu četiri osnovna strukturalna odnosa:

1. PODELA RADA PO POLOVIMA 2. PROIZVODNJA U CILJU POTROŠNJE 3. AUTONOMAN PRISTUP SREDSTVIMA ZA PROIZVODNJU (ne postoji

vlasnik koji ima primaran pristup)4. CENTIFUGALAN ODNOS IZMEĐU JEDINICA PROIZVODNJE, A

OSNOVNA JEDINICA JE DOMAĆINSTVO.

Odnosi među domaćinstvima, među članovima domaćinstava i odnosi u celoj zajednici predstavljaju osnov SALINSOVE teorije dara i razmene.

IDEAL AUTARHIČNE PRIVREDE je u stvari IDEAL POLITIČKE NEZAVISNOSTI koji predstavlja ideal funkcionisanja društva.Potreba za nalaženjem mehanizama za nabavljanje sredstava kojih nema u datom domaćinstvu dovodi do odnosa razmene i razvoja trgovine. Primitivna društva nastoje da smanje rizik zavisnosti, ali postoji i neophodnost ulaska u odnose razmene koji traže da se uzme i uzvrati.

PROBLEM POGLAVARSTVA:Kako se došlo tokom istorijskog razvoja do socijalne nejednakosti, i na kraju do stvaranja klase i države?FENOMEN POGLAVARSTVA U PRIMITIVNIM DRUŠTVIMA predstavlja prelazni stupanj, razlike se ne zasnivaju na posedovanju ekonomskih dobara.BIG MAN – osoba koja se razlikuje u odnosu na druge članove, inače egalitarnog društva, besklasnog društva.Zahtevi da bi se postao BIG MAN su govornička veština, velikodušnost. On ne zadržava i ne nagomilava dobra koja proizvodi uz pomoć članova svog domaćinstva – preraspodela dobara je ritualno izvođena.Kako BIG MAN dolazi do posedovanja tih dobara, koja raspodeljuje:

- putem POLIGINIJE - uspostavljanjem odnosa klijentelizma ;

- 45 -

Redistribucija dobara je, za SALINSA, važan oblik za razvoj socijalnih odnosa i uspostavljanje hijerarhije tokom istorije.Klijentelizam – osoba ne mora da ima formalnu moć, ali ima neformalnu moć na osnovu koje ostvaruje veze sa ljudima koji mu pomažu da održi tu moć.SALINS insistira na tome da postoje različiti sistemi razmene, ne mora uvek postojati recipročnost.Razilkuje 3 OBLIKA RAZMENE ili RECIPROČNOSTI koje podrazumevaju različite oblike društvenih odnosa.

1. GENERALIZOVANA RAZMENA :Postoje mnogobrojni oblici razmene, od čistog dara (dar koji ne zahteva uzdarje), do cenjkanja, trgovine.MOS je poricao mogućnost postojanja čistog dara. SALINS prihvata pojam čistog dara, preuzeo ga je od MALINOVSKOG i redefinisao ga je.LINEAGE – srodnička zajednica, njeni članovi su srodnički povezani, imaju zajedničkog pretka, kojeg poznaju (kada članovi zajednice ne znaju tačnu vezu sa pretkom, koji može biti MITSKI predak, onda je to KLAN ):1. DOMAĆINSTVO (u centru) 2. LINEAGE (rodovska zajednica, prvi krug) 3. SELO (drugi krug) 4. PLEME (treći krug) 5. MEĐUPLEMENSKI SEGMENT (četvrti krug)

U domaćinstvu, koje je sačinjeno od srodnika koji žive zajedno, NE (valjda!!!) pojavljuje se generalizovana razmena: A → B (→ A), UZDARJE ne mora biti direktno vraćeno ili može biti čak veoma udaljeno.Članove domaćinstava karakteriše geneološka bliskost, žive zajedno kao jedna socijalna i ekonomska jedinica.

2. OBLIK UJEDNAČENE RECIPROČNOSTI odnosno DIREKTNA RAZMENA karakteristična je za LINEGE, SELO i PLEME (može)

3. NEUJEDNAČENA RECIPROČNOST Ne podrazumeva se solidarnost, moral, moguće su prevare, varanja.Nasuprot MOSU i drugim autorima, SALINS ističe da nije u svim uslovima i svim slučajevima prisutna solidarnost. On je posmatrao socijabilnost, tip društvenih odnosa i razmenu, kretanje društvenih dobara.Pojam morala i etičkih kategorija nije univerzalan; moralne kategorije su, po SALINSU, kontekstualne kategorije i nikada nisu potpuno usvojene.

- 46 -

SAVREMENE TEORIJE RAZMENE

Zajednički stav savremenih teorija jeste da razmena ne mora da znači recipročnost, ona može da skriva i odnose moći i dominacije; kroz razmenu se stvara hijerarhija.Izučavaju se: PREDMETI – ko ih daje, ko ih stvara, ko ih nabavlja, kome se daju... (biografija predmeta) i LJUDI koji učestvuju u razmeni, implikacije na socijalnu organizaciju, ako ih ima, verovanja vezana za razmenu...

ANET VAJNER – KEEPING WHILE GIVINGSuštinski odnos kroz razmenu je nejednakost.Da bi se razumela razmena dara, neophodno je uzeti u obzir dobra koja se ne razmenjuju, koja su van cirkulacije, pratiti biografiju stvari (videti KOPITOF – Biografski Pristup).Razmenu dara ne možemo svoditi niti razumeti razmenu samo na osnovu tri pravila: DATI, UZETI i UZVRATITI.Predmeti koji imaju izuzetnu vrednost vezani su za identitet pojedinca ili grupe. Ne može se društvo svesti samo na razmenu, pojmovi identiteta i kontinuiteta su takođe veoma važni (strateška dobra).Keeping While Giving – paradoks, to je ono što čini logiku društva, ono što čini društvo i društvene odnose.

PITANJE ŽENSKIH DOBARA – većina strateških dobara su ženska dobra, npr. žene najčešće čuvaju ova dobra.Proces reprodukcije društva ne znači nedostatak promene. Predmeti koji se vezuju za poreklo zajednice, predstavljaju oznaku identiteta zajednice, oni se teško otuđuju. Takvi predmeti su STRATEŠKA DOBRA, odnosno fiksne tačke na kojima se formira identitet društva. Određene stvari imaju subjektivnu vrednost, koja ih izdiže iznad razmene, ali deluju kao regulator razmene (ti predmeti vezani su za prošlost, istoričnost, kontinuitet i identitet). Strateška dobijaju ulogu APSOLUTNE VREDNOSTI, ona su legitimizacija moći. Ovi predmeti premošćuju promenu, koju svako društvo proživljava.Kontrola značenja: transmisijaKontrola nad strateškim dobrima.

GODELIJE – GIVING FOR KEEPINGIstiče važnost dara u funkcionisanju društva i formiranju društvenih odnosa.Kritikuje MOSOVO i LEVI STROSOVO stanovište da je razmena u osnovi društva, na suprot tome on je isticao simboličko; ono je primarno.Analiza predmeta koji se daju, na osnovu predmeta koji se ne daju, ne otuđuju. Ne može se društvo svesti na recipročnost, kontinuitet i identitet su bitni.Zagonetka rituala koje predmeti nose – moguće je dati i sačuvati dar (vlasništvo je neotuđivo).Pravilo da je vlasništvo neotuđivo primenjuje se na dragocene predmete koji se daju, ali teže, međutim ne primenjuje se na svete predemte (oni se nikad ne razmenjuju).Ono imaginarno što se nalazi u predmetu povezivao je sa odnosima moći. U onom što se čuva najveća je koncetnracija imaginarne moći i simbolička vrednost.Posebno jedinstvo otuđivih i neotuđivih stvari – društvo počiva na ove dve realnosti.

- 47 -

Keeping 4 Giving and Giving 4 Keeping – ovako funkcioniše društvo.

M. STRATHEM – The Gender of the Gift

POTROŠNJACONSUMPTION STUDIES

Antropološki pristup potrošnji javlja se krajem 70ih godina XX veka. Dve ključne knjige koje predstavljaju osnovu zasnivanja ANTROPOLOGIJE POTROŠNJE:

1. MERI DAGLAS i BARON IŠERVUD – The World of Goods2. BURDIJE – Društven Kritika Ukusa

M. DAGLAS i A. APADURAI urdili su zbirku tekstova DRUŠTVENI ŽIVOT DOBARA (dobra = roba masovne potrošnje).DANIJEL MILER (najviše usredsređen na potrošnju), uredi zbornik UVAŽAVAJUĆI POTROŠNJU (materijalna kultura i masovna potrošnja).U delu svet dobara, potrošnja je postavljena kao predmet istraživanja antropologa i to sa jednim neutralnim predznakom, ako ne i pozitivnim, jer se do tada potrošnji u antropološkim monografijama pridavalo mesto na margini interesovanja prilikom proučavanja primitivnih društava, jer se smatralo da su ova društva putem potrošnje, odnosno upotrebe dobara masovne potrošnje, gubila svoju autentičnost.Prisustvo dobara masovne potrošnje u primitivnim društvima zabeleženo je mnogo ranije, nego što su autori hteli da priznaju. M. DAGLAS je legitimisala naučno proučavanje potrošnje, do tada to je bila privilegija ekonomista (potrošač – racionalno biće). Ona je proces potrošnje vratila u društveni kontekst i tako postulirala antropologiju potrošnje – proučavati potrošnju i transakcije koje se vrše kao uklopljene u zajednicu, kao procese koji se dešavaju među ljudima i koji nisu čisto nacionalni, nego su nacionalni sa stanovišta određene kulture. Kultura i društvo su ti koji određuju ko će trošiti, šta će trošiti, pod kojim uslovima, šta ko neće trošiti, šta niko ne sme trošiti, a sva ova pravila u stvari izražavaju različite grupne i lične identitete, društvene filozofije, religijske kosmologije, etička načela, određuju suštinu čovečnosti.Prihvata tezu o racionalnosti potrošača, ali je dovodi u vezu sa svojom postavkom kulture; njena definicija kulture je strukturalistička, uređivanje iskustva, pravljenje reda u haosu na svim nivoima, poduhvat uređivanja čovekovog sveta, struktuiranje sopstvenog iskustva, a taj red treba da ima smisla za nosioce te kulture, KULTURA – SMISLENI UNIVERZUM. Racionalnost potrošača – smisleni univerzum, nastoji da ga učini dostupnim čulima, uz pomoć stvari koje troši, iz čega se može nazreti izjava o identitetu potrošača.Predmeti koji se kupuju, koriste, razmenjuju, troše, upotrebljavaju, da bi se konkretizovali brojni oblici društvenih veza koje čovek tokom života uspostavlja, čine vidljivi odnos društvenih veza koje čine društveni život.D. MILER ističe da postoje dva načina na koje su antropolozi ranije mogli da pristupe proučavanju potrošnih dobara, a da se za disciplinu ostvari dobitak u saznajnom smislu.

- Kako potrošna dobra, kada budu uvedena u tradicionalnu zajednicu, mogu biti PREZNAČENA i

- 48 -

- Kako se zatim uklapaju u taj kulturni sistem u koji su došla;

Postoje sredstva u tradicionalnim društvima kojim novopridošle stvari bivaju PREZNAČENE i uključene u kosmologiju, npr. KAVA ceremonija na ostrvu Fidži: novac je u zajednicu uveden putem rituala, gde se magijskim delovanjem neutralisala sposobnost novca da stvara razdvojene sfere razmene, promenjena je njegova funkcija. Novac je u toj zajednici postao sredstvo ceremonijalne razmene – aproprijacija usvojenje od strane kulture (to može biti bilo koji artefakt stran datoj kulturi).

MERI DAGLAS je potrošnju dobara definisala kao upotrebu materijalne imovine koja se nalazi izvan trgovine i van domašaja zakonske regulative. Definišu je društvene norme i kultura. Kultura je ta koja svojim mehanizmima i vrednostima ograničava i uobličava proces potrošnje. To može da bude i društvo, društvene norme ili društveno uređenje.

Na koji način se jedan neprekinuti tok kapitala, roba i usluga ograničava i definiše u saglasnosti sa vrednostima kulture? U savremenim društvima regulisanje potrošnje je krupna i fundamentalna oblast u kojoj se regulišu važna pitanja za ljudsku egzistenciju; u okviru toga se i donose moralni sudovi – šta je čovek, čovečnost, odnos prema životu i smrti, odnos prema roditeljima, kako ćemo ostariti, kako i da li ćemo brinuti o budućnosti svoje dece itd.U okviru određenog vremena i prostora pojedinac koristi potrošnju da kaže nešto o sebi, svojoj porodici, svojoj okolini. Organizovanje investiranja kapitala je drugi problem na koji je ukazala DAGLAS (npr. da li ćemo kapital uložiti u budućnost, odnosno, školovanje dece ili za zbrinutu starost i sahranu i sl., što zavisi od toga kakva je ljudima hijerarhija vrednosti).

DOBRA SU VIDLJIVI DEO KULTURE.Izbor koja će se dobra trošiti ili ne trošiti utiče na izgradnju identiteta; može postojati zabrana ili ograničavanje korišćenja određenih dobara što takođe utiče na identitet.

ARDŽUN APADURAI je uredio zbornik "Društveni Život Dobara"; tom prilikom je okupio istoričare i antropologe u zajedničkom istraživanju, čiji rezultat čine dva važna saznanja i metodološko-teorijsko bogaćenje:

- Istoričari su od antropologa naučili da uvažavaju značenja predmeta koja se konstituišu kroz njihovu društvenu upotrebu;

- Antropolozi su zahvaljujući istoričarima uvideli potrebu da se jedan predmet sagledava u jednoj istorijskoj perspektivi, priznali su važnost istoričnosti i tako na neki način prevazišli dotadašnji pristup po kome su predmeti i klase predmeta posmatrane kao "zaleđeni" izraz društvenih odnosa – društveni odnosi se menjaju, tako da menjaju i artefakte, njihova značenja, ali ne i njihovu supstancu.

Rezultat ovih zajedničkih istraživanja je bilo redefinisanje pojma robe i prevazilaženje dihotomije između dara i robe. APADURAI ističe da je "roba vrsta predmeta koja poseduje specifični potencijal, a taj potencijal jeste da bude razmenjena za novac ili neku drugu robu koja ima ekvivalentnu vrednost".

- 49 -

Zahtev za prevazilaženjem dihotomija: prevazilaženje dihotomija je šira naučna tradicija čija je teza bila istraživanje kompleksnosti pojava, proučavanje elemenata jednih oblika u drugim oblicima i potenciranje zajedničkih elemenata pre nego onih koji potenciraju polarizovanost.

LUIS VIRT, sociolog grada, pristalica je dihotomnog karaktera; on suprotstavlja grad i selo kao korenito različite oblike fizičke, urbanističke i socijalne organizacije.ROBERT REDFILD kritikuje ovakav pristup, odnosno dihotomni koncept; istraživao je kulture u centralnoj Americi i istakao da tamo ne postoje tako čisti oblici, već postoji urbano-ruralni kontinium na čijim se krajevima nalaze ti zamišljeni čisti tipovi.Zbornik "Društveni Život Dobara" redefinisao je usko određenje robe koje potiče od MARKSA → roba je produkt koji je principijalno, namerno određen da bude razmenjen i to za ekvivalent u novcu. Rodno mesto robe po MARKSU je KAPITALIZAM; roba je vezana za institucionalne, psihološke i ekonomske oblike kapitalizma. Roba predstavlja posebnu klasu predmeta, odnosno neki predmeti su po svojoj prirodi roba. Predmet, da bi bio roba, mora da zadovolji određene uslove proizvodnje:

1. ANONIMNI PROIZVOĐAČ 2. OTUĐENI KARAKTER RADA KOJI JE ULOŽEN U PREDMET I KOJI

GRADI NJEGOVU VREDNOST;

Kasnije je ENGELS dodao još dve karakteristike važne za određenje robe: Roba je namenjena za potrošnju drugim ljudima, a ne onim koji ih proizvode.

APADURAI je izvršio deesencijalizaciju pojma robe – status robe ne zavisi od nekih unutrašnjih nepromenljivih svojstava robe, nego od konteksta u kome se roba nalazi.ROBA je predmet koji se nalazi u određenoj situaciji u kojoj se mogu nalaziti i druge vrste predmeta u različitim trenutcima svog života, odnosno svoje upotrebe.Kada deesincijalizujemo i robu i dar, zaključujemo da svaki predmet, zavisno od situacije u kojoj se nalazi, može biti i roba i dar.Ovakvo poimanje donosi dva važna pomaka:

1. Obraća se pažnja na relacione karakteristike predmeta, situacija ili kontekst, a na suštinske karakteristike (na osnovu kojih predmet jeste roba ili nije roba);

2. Ostvaruje se i metodološki pomak od proučavanja proizvodnje na proučavanje upotrebe predmeta, njegove razmene i trošenja.

ROBNA SITUACIJA u društvenom životu jednog predmeta je "situacija u kojoj razmenjivost predmeta u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti za neki drugi predmet predstavlja njegovo značajno društveno svojstvo".ROBNA SITUACIJA se raščlanjuje na tri elementa:

1. ROBNA FAZA U ŽIVOTU SVAKOG PREDMETA 2. ROBNI POTENCIJAL SVAKOG PREDMETA – proizilazi iz niza standarda

kojima se utvrđuje stepen razmenljivosti predmeta u svakom društvu i istorijskom kontekstu (sfere razmene)

3. ROBNI KONTEKST u koji može biti smeštena svaka stvar, osoba ili vrednost.

- 50 -

Robni kontekst se odnosi na mnoštvo i raznolikost socijalnih prostora unutar kulture ili između kultura koji omogućavaju da se robni potencijal predmeta poveže sa robnom fazom u njegovoj biografiji.(Npr. BRAČNE TRANSAKCIJE, odnosno razmene žena su primer odnosa u kome se robni potencijal osoba, odnosno žena realizuje i one se tretiraju kao vredna sredstva razmene i oživljavanja socijalnih odnosa).Sva društva mogu da se nalaze na jednom širokom luku komoditizacije, od minimuma do maksimuma; tendencija je ka sveopštoj komoditizovanosti.

MORIS GODELIJE, SO – NOVAC I ROBNI PROMET KOD BARUYA U NOVOJ GVINEJI

Unutar složene mreže rodbinskih odnosa, proizvodnje i moći u primitivnim društvima, dar je bio glavni oblik razmene i nadmetanja među pojedincima i grupama.

BOAS (potlač) i MALINOVSKI (kula) su otkrili da su se primitivni ljudi, osim borbom za opstanak (tradicionalna slika o primitivnom čoveku), bavili i prikupljanjem dragocenih predmeta (ukrasa od perja, kuglica, svinjskih i delfinskih zba, bakrenih pločica) i PRETVARANJEM DRAGOCENIH PREDMETA, POSREDSTVOM VEŠTE STRATEGIJE RAZNIH DAVANJA I DARIVANJA, U FOND MOĆI (MALINOVSKI) TJ. U SREDSTVA ŠTO SU IM OMOGUĆAVALA PRISTUP FUNKCIJAMA I STATUSIMA KOJI SU BILI NA NAJVEĆOJ CENI U NJIHOVOM DRUŠTVU.Pogrešnost objašnjavanja primitivnih oblika nadmetanja i razmene kao "arhaičnih" oblika trgovačke konkurencije, dar kao oblik "posudbe sa složenim kamatama", a dragoceni predmeti kao oblici novca (preuzimanje uobičajenih pojmova iz političke ekonomije).Predmeti raskoši darivali su se ili preraspodeljivali kako bi se ostvario neki društveni odnos (brak, pristup tajnom društvu, plemenski politički savez) ili da bi se ponovo uspostavili poremećeni društveni odnosi (žrtve precima, naknade za uvrede ili ubistva), ili da bi se stvorio ili simbolički izrazio neki viši društveni položaj (potlač, predmeti raskoši što ih uglednici, poglavice ili kraljevi akumuliraju i preraspodeljuju). DRAGOCENI PREDMETI PRIMITIVNIH DRUŠTAVA NISU BILI KAPITAL I RETKO SU SLUŽILI KAO NOVAC, TJ. SREDSTVO TRGOVAČKE RAZMENE. BILI SU SREDSTVO, DRUŠTVENE RAZMENE, mnogostruke i složene simboličke vrednosti, ali ograničena opticaja i upotrebe, sa granicama koje je odredila struktura društvenih odnosa proizvodnje i moći. Dragoceni predmeti pri ulasku i izlasku iz svakog datog društva dobijali su privremeno oblik robe koja se razmenjivala po fiksnim ili barem vrlo stabilnim cenama. Međutim, unutar svakog društva ne cirkulišu više kao roba, nego kao predmeti za darivanje ili preraspodelu u procesu društvenog života, rodbinskih odnosa, proizvodnje i moći. Vrlo često su dragoceni predmeti na koje nailazimo u primitivnim društvima dvostruke naravi, ujedno su roba i nisu roba, "novac" i predmet za darivanje ovisno o tome da li se trampe između skupina ili cirkulišu unutar njih – isti predmet menja funkciju, ali od njegovih dveju funkcija druga je dominantna, jer se razvija i dobija smisao zbog potreba dominantnih struktura prvobitne društvene organizacije, tj. rodbine i vlasti; oni su ujedno i predmeti trgovačke razmene i predmeti društvene

- 51 -

razmene, dobra za trampu i dobra za raskoš i darivanje (smisao im je dolazio iz najskrovitije dubine društvenih struktura). Pomenute funkcije se nisu stapale čak i kad su se poklapale i kombinovale.Da bi neki dragoceni predmet postao "novac" nije dovoljno da on cirkuliše kao roba, već i da se može razmeniti za više različitih vrsta robe.

PLEME BARUYAAkefalno pleme sastavljeno od 13 patrilinearnih rodova; koleno je osnovna društvena jedinica (svako selo okuplja 3 do 5 segmenata kolena što pripadaju raznim rodovima); glavna privredna delatnost: ratarstvo, uzgoj svinja i proizvodnja biljne soli; koleno je zajednički vlasnik zemlje; podela rada po polovima.So se dobija od pepela slane biljke; Baruye dele poluge soli na tri kategorije, zavisno od veličine, dajući im različita imena i pripisujući im različitu cenu razmene.Korisnik deli so rođacima po bračnoj vezi (šuracima, zetovima), ukrštenim rođacima, osobito po majčinoj liniji, ponekad nekim prijateljima (posebno drugovima po inicijaciji). Od 15 proizvedenih poluga soli podeliće ih 5 ili 10. Preostale poluge su namenjene potrebama njegove obitelji i njegovim vlastitim, a i njegovih roditelja, ako su još živi. Poluge se spremaju iznad ognjišta, koristiće se prigodom raznih svečanosti (približno pola poluge godišnje) i za razmenu.A – razmena soli za usluge (stručnjak koji pravi so, vrač, prijatelj)B – razmena soli za proizvode

1. RAZMENA UNUTAR GRUPE – slabo je razvijena jer je promet dobara regulisan pre svega uzajamnim uslugama među rođacima, susedima i prijateljima (npr. zamena komada soli za čeljusne kosti svinje, od koje se pravi opasač od svinjskih zuba, potreban za inicijacije).

2. RAZMENA SA STRANCIMA – razmene su se odnosile na skup proizvoda koje smo podelili u 4 kategorije:

- SREDSTVA ZA PROIZVODNJU : kameno sečivo za izradu sekira, čelične sekire i mačete (posle 1945.)

- ORUŽJE : lukovi, strele, kamene toljage- RASKOŠNA DOBRA : obredni ukrasi od perja, školjaka i bisera, magijski

predmeti, svinje- DOBRA ZA SVAKODNEVNU POTROŠNJU : ogrtači od kore

Cena razmene varira u zavisnosti od proizvoda koji se razmenjuju. Stope razmene različite su za različita plemena, ali kada se sa nekim plemenom stopa utvrdi, više se ne menja.Ugovori o trgovini i zaštiti između članova različitih plemena, grupa, oni su se obavljali iz generacije na generaciju, a trgovački partneri nasleđuju se od oca.Trgovina – mir pod oružjem; u takvoj perspektivi, mreža razmena u određenom razdoblju izražava kako političke odnose između plemena, tako i komplementarnost njihovih privreda.

SO – proizvod namenjen pre svega razmeni, to je roba, ima upotrebnu (NAPOMENA: obredni predmet), potrošnu i prometnu vrednost, so funkcioniše kao novac, ona je opšti ekvivalent, može se zamenjivati za sve druge vrste robe, obavezni posrednik za pristup svim vrstama društveno raspoložive i potrebne robe (so nije univerzalni

- 52 -

ekvivalent, ne razmenjuje se za dobra za svakodnevnu potrošnju – slatki krompir, tara (taro??), zatim zemlja i rod nisu roba i ne ulaze u sferu razmene novca – soli).

PREDGOVOR, MARKSIZAM I ANTROPOLOGIJA

- Antropološki aspekti ekonomskog života - Pokušaj zasnivanja ekonomske antropologije: osnovni pojam – način

proizvodnje, to je tipična kompleksna struktura koju čine razne "instance" – ekonomska, politička, ideološka (spoj strukturalizma i marksizma).

U primitivnim društvima, sistemi srodstva i religija mogu imati ulogu dominantne "instance", oni mogu funkcionisati kao proizvodni odnosi. Tu odnosi srodstva zapravo predstavljaju privrednu strukturu (okreće MARKSOVU postavku). U tim društvima odnosi srodstva su istovremeno i proizvodni odnosi i predstavljaju privrednu strukturu.

PROIZVODNI ODNOS u brojnim primitivnim i seljačkim društvima je SRODSTVO u drugim društvima to može biti POLITIKA (npr. stara Grčka) ili RELIGIJA (npr. u Sumeru i Asiriji).Razlika između infrastrukture i nadgradnje ili tačnije proizvodnih odnosa i nadgradnje, u načelu, je razlika među funkcijama, a ne među ustanovama. Kod Aboridžina isti društveni odnosi poprimaju različite funkcije, a da među njima ne dolazi do zbrke. U razvijenom kapitalističkom, industrijskom društvu različitim funkcijama odgovaraju različite ustanove, i privreda je prividno odvojena od politike, religije i rodbinskih odnosa.

POJAM UZROČNOSTI U POSLEDNJOJ "INSTANCI" ne upućuje na postojanje hijerarhije razina ili ustanova u društvu, već UPUĆUJE NA POSTOJANJE HIJERARHIJE FUNKCIJA.U RAZLIČITIM DRUŠTVENIM DELATNOSTIMA POSTOJI HIJERARHIJA KOJA SE MERI NJIHOVIM UČINKOM NA REPRODUKCIJU DRUŠTVA.Neka društvena delatnost i društveni odnosi koji organizuju izričito prevladavaju u nekom društvu (dakle, i svešću i predstavama njegovih članova) samo ako i isključivo ako ta delatnost i ti društveni odnosi funkcionišu kao proizvodni odnosi. Zato što funkcioniše kao proizvodni odnos, ta delatnost zauzima prevladavajući položaj u društvu i u svesti njegovih članova.U svim društvima srodstvo je ono što uređuje poreklo i brak, ali to ne preovladava u svim društvima. Izričite funkcije srodstva, uobičajene i sveobuhvatne, društveno uređuju reprodukciju života, no uređujući brak i poreklo, one nisu dovoljne da srodstvo prevladava tamo gde to uređuje. Isto bi se moglo reći o politici i religiji, kada vladaju reprodukcijom društva. Potrebna je još jedna funkcija – smatramo da je to samo onda kada ti različiti društveni odnosi, povrh svojih izričitih funkcija, u neku ruku čine društveni okvir prisvajanja prirode, okosnicu proizvodnih odnosa kojima vladaju.

DRUŠTVO, SISTEM DRUŠTVENIH ODNOSA HIJERARHIZOVANIM PREMA PRIRODI NJIHOVIH FUNKCIJA

- 53 -

Društvene predstave i ideologija imaju funkciju ne samo u funkcionisanju, nego i u samom stvaranju novih društvenih odnosa (i to na osnovu problema razloga prevlasti neke ustanove i promene prevlasti u istoriji).Ideologija ne može biti jedna instanca odvojena od drugih i smeštena na neki način, na vrh nadgradnje, s jednim zadatkom da "ozakoni" proizvodne odnose koji postoje u nekom društvu kako bi služili za "reprodukciju" tih odnosa i oblika eksploatacije čoveka od čoveka, što ih ti odnosi mogu sadržavati. Ideologija je za nas realnost prisutna u svim društvenim odnosima i to od početka njihovog oblikovanja. Odlučujuća uzročnost načina proizvodnje za organizaciju i reprodukciju društva.Dva elementa koji nerazdvojivo sačinjavaju svaku moć vladanja – jača snaga nije nasilje, već ideološki pristanak onih kojima se vlada, da se njima vlada. Da bi se došlo na vlast i na njoj zadržalo (jedan deo društva, muškarce u odnosu na žene, jednu grupu, kastu ili klasu u odnosu na druge), prisila deluje slabije od pristanka, fizička sila manja od uveravanja misli, koje povlače za sobom pristanak volje i saradnju. Kako i zašto oni kojima se vlada pristaju da njima vlada ako ne zbog toga što misle, što uviđaju da je u njihovom interesu i da je zbog toga njihova dužnost da služe onima koji su ih učinili slugama. Potrebno je da oni kojima se vlada i oni koji vladaju dele iste predstave, istu ideologiju što nastaje iz najjače snage vlasti jednim nad drugima, iz pristanka koji se temelji na priznavanju zakonitosti te vlasti.Činjenica da se odnosi dominacije i eksploatacije izvorno prikazuju kao razmena, i to razmena usluga, bitno je da se razume stvaranje, održavanje i nestanak tih odnosa tokom istorije.Udaljiti se od ljudi i njima vladati, približiti se bogovima i prisiliti ih na poslušnost, možda su samo dva istodobna oblika istog procesa, onoga kojim počinje put što vodi do klasnih društava i države.

EL FINI

P.S. Izvinjavam se na eventualnim greškama, al pak cenim da je bolje i lakše sažvakati moje pravopisne greške i greške koje sam posejao u brzini kucanja, no greške i zao rukopis autorke (NEPISMENE AUTORKE) sveske iz materijalne kulture... Nadam se da sam većini olakšao posao (dada STOKE LENJE, mene NIJE mrzelo da prekucavam (ŠATRO))...P.P.S. Sve uvrede koje su izreečene u zagradama unutar samog teksta, su upućene BAŠ i UPRAVO autorki (NEPISMENOJ AUTORKI) koja je poreklom IZBOSNE (ne, nije greška, napisao sam UPRAVO onako kako ljudi iz Bosne izgovaraju :P)...

AUTOR: El Grande

- 54 -