Antifasizam Pred Izazovima Savremenosti

AntifAizAm pred izAzovimA sAvremenosti

ZBORNIK RADOVA:Antifaizam pred izazovima savremenosti

IZDAVA:Alternativna kulturna organizacija AKO

Vojvode Bojovia 13, Novi Sad

UREDNITVO:Mr Milivoj BelinPetar Atanackovi

AUTORI I AUTORKE TEKSTOVA:Dr Olga Manojlovi Pintar, Dr Olivera Milosavljevi, Dr Ranko

Konar, Mr Milivoj Belin, Dr Todor Kulji, Sran Miloevi, Milan Radanovi, Vladimir Markovi, Mr Mihael Antolovi, Yvonne Robel i

Kathrin Herold

RECENZENTI:Dr Radmila Radi

Dr Tvrtko JakovinaDr Vladimir Unkovski-Korica

PROjEKAT PODRAlARosa luxemburg Stiftung - Southeast Europe

PREVOD:Milo Zori

lEKTURA I KOREKTURA:Sava KuzmanoviPetar Atanackovi

DIZAJN:Dako Milinovi

PRElOM:Branka arkovi

TAMPA:Zola, Novi Sad, jun 2012.

TIRA:500

SADRAJ

UVOD................................................................................................................9

PRVO POglAVljE: Savremenici faizma....................................................21

Olga Manojlovi Pintar, panija kao paradigma antifaizma.......................21

Olivera Milosavljevi, Ko e se suprotstaviti novom faizmu?.....................33

Ranko Konar, Sukob naunog i revizionistikog u naoj savremenoj istoriografiji.......................................................................................................41

Milivoj Belin, O meuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoriareve struke.................................................................................................................45

DRUgO POglAVljE: Ideoloki temelji revizionizma.................................55

Todor Kulji, Anti-antifaizam.......................................................................55

Sran Miloevi, O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava.........................................................................71

Milan Radanovi, Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti. Zakon o rehabilitaciji i njegova primena kao para-digma istorijskog revizionizma u Srbiji............................................................81

TREE POglAVljE: Antifaizam kao rtva istorijskog revizionizma i politikog relativizma......................................................................................115

Olivera Milosavljevi, Uzurpirana pobeda..................................................115

Ranko Konar, Istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti...........................................................................................................121

Vladimir Markovi, Politiko naslee antifaizma......................................139

Olivera Milosavljevi, Ponavljai na barikadama kolaboracije...................169

ETVRTO POglAVljE: Kultura seanja: nemako iskustvo...................175

Mihael Antolovi, Masovna demagogija ili diktatura finansijskog kapitala? Interpretacija nacizma u Zapadnoj i Istonoj Nemakoj (19451965)..........175

Yvonne Robel i Kathrin Herold, Romi kao rtve genocida: Politika seanja u (Zapadnoj) Nemakoj od 1945....................................................................193

O AUTORIMA..............................................................................................217

9Uv

od

10

Jugoslavija je imala jedan antifaistiki pokret: Generali taba Druge Armije NOVJ Radovan Vukanovi, Koa Popovi, Ljubo Vukovi i Blao Lompar u Srbiji 1944.

11

Uvod

Ko kontrolie prolost, kontrolie sadanjost.Ko kontrolie sadanjost, kontrolie budunost.

Dord Orvel

U faizmu ne postoji borba za ivot, naprotiv, ivot se ivi samo zbog borbe.

Zbog toga, pacifizam je kolaboracija sa neprijateljem.Umberto Eko

Jedan od najuticajnijih istoriara dananjice Erik Hobsbaum na-pisao je da je najvei progres koji je oveanstvo doivelo u XX veku bio praen i nezapamenom varvarizacijom i eljom ljudi da unitavaju druge ljude.1 Tragino i traumatino iskustvo XX veka poduava da je to bio period dominantno obeleen nasiljem i smru, a kljuni pokreta tragike minulog veka bila je ideologija faizma. Faizam je kao dravni poredak, u prvoj polovini prolog veka, bio re-zultat krize kapitalistikog sistema, ali istovremeno i pokuaj njegovog spasavanja u vremenima akutnih kriza. Pored razvijenog faistikog pokreta u drutvu i prijemivosti tih ideja nezanemarljivom broju ljudi, dakle, snanije legitimacijske osnove, mora postojati i elja vladajue klase, pre svega predstavnika krupnog kapitala za savezom sa faizmom. U meuratnom periodu kada se faizam konstituie kao ideologija, a u nekim zemljama i vladajui poredak, narastaju unutranje protivrenosti u evropskim drutvima, zbog tek zavrenog rata i nestabilne ekonomske situacije. Kapitalizam u 20-im i 30-im go-dinama XX veka nije pronaao reenje za siromaenje srednjih sloje-va i radnitva, zbog ega se poveavaju unutarklasni antagonizmi u mnogim evropskim drutvima, jaajui revolucionarne i komunistike snage, to je, prirodno, plailo vlasnike krupnog kapitala. Zato su oni preko svojih medija, politikih partija, intelektualnih krugova, itd. markirali tzv. neprijatelje, one koji su navodno krivi za optu soci-jalnu devastaciju: jevreje, masone, komuniste, homoseksualce, itd. U savezu sa faizmom krupni kapital je dobijao apsolutnu potinjenost radnitva njegovim udaljavanjem od revolucionarnih leviarskih ide-ja i pokreta; a takoe je obezbeivao i mogunosti nove akumulacije kapitala putem planske privrede, ulaganjem u industriju naoruanja, kontrolu nadnica, ograniavanje konkurencije i iznad svega osvajanje novih izvora sirovina, trita i jeftine ili besplatne radne snage.21 Erik Hobsbaum, Interesantna vremena. Jedan ivot u XX veku, Podgorica, 2005.2 Za razliite interpretacije odnosa i meuzavisnosti kapitalizma i faizma postoji brojna literatura obeleena viedecenijskim disputima istoriara o tom pitanju. Videti zbornik Faizam i neofaizam, Zagreb, 1976.

12

Temeljni okvir svakog faizma ini totalitarna nacionalna drava u kojoj se pod kontrolu stavljaju sve sfere drutvenog ivota. Reju, konstituisanje drave bez drutva. Fundamentalni sadraj faizma ini autoritarni nacionalizam, jer je nacionalizam rodno mesto svak-og faizma. Vani elementi svakog faizma su i mitski iracionalizam, militantni i borbeni antikomunizam, antisemitizam i antidemokratija. I najvaniji element faistike ideologije jeste rasizam uenje da postoje vie, superiorne vladajue rase i nie, inferiorne rase koje se mora-ju potiniti ili istrebiti, u emu je i sutina diskriminacije i nejednakos-ti. Nasuprot faizmu, stajao je i stoji antifaizam kao pokret, nastao dvadesetih godina XX veka, koji ukljuuje sve pojedince i organizacije u svetu koji su se pre, tokom i posle Drugog svetskog rata borili protiv faistikih i rasistikih ideja. Pre poetka rata 1939. antifaizam je bio izrazito antiratni i pacifistiki pokret, jer je faizam podrazumevao rat, pa je prirodno antifaizam zastupao ideju mira. Meutim, kada je rat poeo, antifaizam zastupa izrazito borbenu poziciju, tj. da se faizmu mora suprotstaviti silom i da se on samo u ratu moe konano pora-ziti. Iz tog vremena je ostala uvena reenica antifaista: Mir e biti totalan ili ga nee biti, ali je i utvrena maksima da je samo aktivni i borbeni antifaizam smislen i istorijski utemeljen. Antifaizam nije nestao nakon poraza nacistike Nemake i njenih saveznika. Intenzi-viranjem nacionalistikih ideologija, relativizacijom i normalizacijom faizma, pojavom radikalnog desniarskog istorijskog revizionizma i negacionizma, antifaizam ostaje aktuelan kao pokret koji tei podiza-nju politike svesti i posveen borbi protiv faizma svim dozvoljenim sredstvima.

jedan od principa istorijske nauke, koji bi trebalo da je dobro poznat i u najiroj javnosti, predstavlja shvatanje po kojem u istraivanju prolosti nije mogue postojanje konanih istina, nepromenjivih, jed-nom datih i za uvek vaeih iskaza i interpretacija. Iz tog razloga se i moe rei da neprestano preispitivanje utvrenih nalaza i saznan-ja predstavlja jednu od uobiajenih pojava u naunom bavljenju prolim dogaajima. Meutim, to istovremeno ne znai da je svako tumaenje i (pre)vrednovanje istorijskih zbivanja jednako znaajno ili vredno, odnosno, da bi ga na jednak nain trebalo tretirati, budui da su objanjenja istorijskih procesa i fenomena uvek odreena i fakto-rima koji su sa one strane naunosti i racionalnosti. Naime, ne bi tre-balo gubiti iz vida injenicu da se iza tumaenja uvek kriju razliite motivacije i da se zbog toga ona, po pravilu, najee nalaze u funk-ciji neega drugog, neega to sa samim tumaenjem, naizgled, nije neposrednije povezano. Bez pretenzije da se na ovom mestu priziva

13

nauna nepristrasnost ili deideologizacija nauke, jer bi to pred-stavljalo upravo iskaz dat sa jedne jasne ideoloke pozicije,3 ovde je re o naglaavanju tih ideolokih motivacija i funkcija razliitih, naiz-gled nepristrasnih tumaenja prolosti i o pokuaju da se jedan takav, pseudoobjektivnou zaodenuti opti trend iskrivljavanja, koji traje ve decenijama, uini vidljivim. Re je ne vie o usamljenim primerima ili jednom trendu meu ostalima, ve o sistematskoj pojavi, optem mes-tu navodnog istraivanja i olakog procenjivanja istorijskih zbivanja u Srbiji i jugoslaviji u proteklim decenijama, pre svega u toku Drugog svetskog rata (ali ne samo i iskljuivo tada). Ovde se, dakle, misli na fenomen koji se naziva istorijskim revizionizmom.4

Istorijski revizionizam kako ga definie Todor Kulji predstav-lja preradu prolosti noenu jasnim ili prikrivenim namerama prav-danja uih nacionalnih ili politikih ciljeva.5 Drugim reima, u sluaju istorijskog revizionizma na delu je ne samo prevrednovanje tj. novo ili modifikovano tumaenje prolosti, ve neposredna prerada (falsi-fikovanje, izostavljanje, izvrtanje, itd.) istorijskih injenica i izvoenje odgovarajuih objanjenja, koja imaju krajnje utilitarnu vrednost u odreenom kontekstu. Istorijski revizionizam u tom smislu predstav-lja jednu politiku utilitarizaciju istorijskog bavljenja prolou i na-laza koji su iz njega proizali. Utoliko istorijski revizionizam, kao deo ireg pojma kulture seanja, i kao jedan nedvosmislen primer upotrebe prolosti, predstavlja jasan odraz politike kulture u jednom drutvu, odnosno, govori o dominantnim politikim vrednostima u njemu.6 Piui o strukturnoj matrici koja je na Zapadu povezivala istorijski re-vizionizam i pravo, Vladimir Petrovi je izloio sledeu sistematizaci-ju: pravno normiranje odreenih aspekata prolosti istoriografska revizija pravne norme politika eksploatacija istoriografske revizije poricanje zloina pravno sankcionisanje poricanja zloina.7 Na postjugoslovenskom prostoru prisutni su svi segmenti revizionistike prakse, sem poslednjeg. I upravo u ceni koju ova nerazvijena i dehu-manizovana drutva plaaju zbog apsolutnog odsustva bilo kakvog pravnog, pa najee i moralnog sankcionisanja poricanja zloina, 3 Naime, pozicija u kojoj akteri sebe doivljavaju kao osloboene od uticaja ideologije, jeste ideoloka pozicija, jer ima par excellence ideoloki karakter. Vidi: luj Altiser, Ideologija i dravni ideoloki aparati. loznica, 2009.4 Za dobar primer teorijskog objanjenja revizionizma videti Vladimir Petrovi, (Ne)legitimni revizionizam: pravo i (pseudo)istoriografske revizije na zapadu i istoku, u: Revizija prolosti na prostorima bive Jugoslavije, Sarajevo, 2007, str. 2142. 5 Todor Kulji. Istoriografski revizionizam u poslesocijalistikim reimima, u: Balkanski raomon. Istorijsko i literarno vienje raspada SFRJ, Beograd, 2002, str. 9.6 Todor Kulji, Kultura seanja. Teorijska objanjenja upotrebe prolosti, Beograd, 2006, str. 7.7 Vladimir Petrovi, (Ne)legitimni revizionizam: pravo i (pseudo)istoriografske revizije na zapadu i istoku, str. 27.

14

sadrano je i reenje izlaska iz zaaranog kruga duhovne i materijalne pauperizacije i zaostalosti.

Frekventnije manifestovanje istorijsko-revizionistikih tendencija u jugoslovenskom i srpskom drutvu, javlja se jo u toku druge polovine 80-ih godina XX veka, a do svog punog izraaja dolazi nakon 1990. go-dine. Promene u udbenicima i nastavnim programima predstavljale su samo manji deo ovog novog fenomena, jer je istovremeno vrena sistematska difamacija partizanskog pokreta i antifaizma uopte, te su temeljnom i relativno sistematinom primenom damnatio memoriae uklanjani tragovi antifaistike tradicije iz javnog prostora: menjani su nazivi gradova, ulica, trgova i ustanova, uklanjani pojedini spomenici, dok je u odnosu prema drugim tragovima te tradicije ispoljen do tada nevien stepen planskog apstrahovanja. Ipak, najtee konsekvence plime istorijskorevizionistike orijentacije podnela je sama istorijska nauka, uruavanjem vlastitih temelja i kritiko-heuristikih profe-sionalnih metoda. Kako bi istoriografija prevashodno trebalo da tei razumevanju i objanjavanju prolosti, vano je iskazati jasnu taku razlaza izmeu ideoloko-politikih revizionista i profesionalne ori-jentacije, koja uz sve nedostatke, istrajava na osnovnim metodolokim principima struke. Differentia specifica u odnosu na revizionistiki talas nije i ne bi smela da bude ideoloka, nego pre svega metodoloka. Savremeni revizionizam nije utemeljen u istorijskim izvorima, on ne otkriva nepoznanice u prolosti, ve svojom iskljuivou i simplifi-kacijama samo svedoi o aistorinoj orijentaciji dela istoriografije koji ga aktivno praktikuje. Istoriara, naime, obavezuju njegovi izvori i el-ementarni principi struke.

U savremenosti periferizovanog i provincijalizovanog postjugo-slovenskog prostora, pod uticajem dominantnih ideologija, nacional-izma, pojmovi i istorijski fenomeni se ne poznaju, ne izuavaju, ali se samopodrazumevaju. Tako su i fenomeni faizma i antifaizma ba-nalizovani i ispranjeni od svakog realnog smisla i sadraja. U takvim okolnostima je mogue manipulisati njima u tenji za konstruisan-jem novog identiteta i nove istorije u kojoj se nasuprot racionalnoj, istraenoj i nauno verifikovanoj slici prolosti, pojavljuje: naciona-lni antifaizam etnika, patriotska vlada Milana Nedia, skrupu-lozni hrianin ljoti, partizanski genocid nad Nemcima, nevine rtve Blajburga, otkrivaju se navodne grobnice komunistikog terora iz 1944, svakodnevno im se multiplikuje broj rtava, spektakularno se hapse i poniavaju ili prebijaju na ulici devedesetogodinjaci, manje ili vie opravdano prepoznati kao simboli partizanske borbe... Ipak, ni te

15

grobnice, kao i novcem poreskih obveznika plaene specijalne dravne komisije za utvrivanje rtava komunistikog terora, sa ciljem njiho-vog ugraivanja u same temelje dananjeg drutva i dominantne ide-ologije, ne slue prevashodno kompromitaciji socijalizma, te mrane komunistike prolosti, kako vole da kau, nego slue normalizaciji faizma prirodnoj tenji svakog nacionalizma. Ne bi trebalo imati il-uziju, ne rehabilituje vladajui nacionalizam u Srbiji etnike zbog istori-jske pravde ili istine, kako tvrde, ne ak ni zbog samih etnika i njihovog komandanta, ve prevashodno zbog toga da bi njihova ideologija nas-tavila da ivi; kao to cilj hrvatskog nacionalizma nije kompromitacija partizanske borbe, nego relativizacija temeljnih vrednosnih orijentacija i podela u samoj Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, pa samim tim i normalizacija ustakog pokreta i reafirmacija ideologije koja se nalazila u njegovoj osnovi.

Ipak, uprkos poslednjih godina nametnutim temama i iskljuivim bavljenjem gubitnicima (vojnim, politikim i moralnim) u Drugom svetskom ratu, valja se jo jednom podsetiti, kada je re o antifaizmu na junoslovenskom prostoru, samooevidnih istorijskih istina zas-novanih na faktima i viedecenijskom radu generacija istoriara. ju-goslavija je imala jedan antifaistiki pokret, partizanski (NOVj pod komandom josipa Broza Tita) koji je izvojevao pobedu nad faizmom na ovim prostorima. jugoslovenski su se partizani, voeni najviim humanistikim i internacionalistikim principima, beskompromis-nom i u svetu proslavljenom antifaistikom borbom, jedinim au-tohtonim i samostalnim pokretom otpora u kontinentalnoj Evropi, ali i autentinom socijalnom revolucijom, nametnuli kao stvaraoci nove jugoslavije tog neponovljivog emancipatorskog projekta, koji je od-govorima na istorijske izazove faizma 19411945, ali i celokupnim posleratnim razvojem, narode ovih prostora udaljio od istorijske perif-erije, nainivi ih po prvi put subjektima, a ne samo objektima vlastite istorije.

Zbog toga je danas, kada se poruuje iz uticajnih centara politike moi i od istoriara bliskih tim centrima, da je relativizacija istorijske istine i gotovo svih dostignua naune istoriografije poeljan obrazac miljenja i kada sledstveno tome sudovi donose politike odluke konstituiui imaginativnu sliku istorije, to zakonomerno uvlai postjugoslovenski prostor u novi krug iracionalnih mitologizacija, kljuna pouka da su navedena drutva, kao i pripadajue im istorio-grafije pluralnog karaktera, ak mnogo vie nego to to izgleda na prvi pogled, te da je vano istrajavati na onim orijentacijama, strukturama

16

i pojavama, koje su i do sada odsudno i prekretno doprinosile plu-ralizaciji tih drutava, ali i odbrani istoriareve struke, suoavajui ih sa neprijatnim, ali neophodnim realitetom, dajui time svoj doprinos koliko razvoju kritike svesti, toliko i traganju za istinom u prolim zbivanjima.

***

Urednici zbornika su izborom tekstova, od kojih su neki ve ob-javljeni, nastojali da nedvosmisleno ukau na vanost i aktuelnost rasprava o faizmu i antifaizmu, postulirajui pre svega neprocenjiv znaaj antifaistike tradicije i njene etike i simbolike vrednosti, za srpsko, ali i ostala drutva na postjugoslovenskom podruju. jedno od osnovnih pitanja koje se nalazi u fokusu interesovanja ovog zbornika, jeste koji su to savremeni izazovi pred kojima se naao antifaizam, pre svega, u Srbiji i na koje bi sve naine na njih moglo da se odgovori. Iako svesni da definitivni odgovori na ova pitanja ne mogu da se prue i da, u tom smislu, ovaj zbornik ne moe predstavljati konanu re u bor-bi protiv normalizacije faizma a istorijski revizionizam i nije nita drugo nego jedan od vidova diskurzivnih praksi tog procesa to nas ipak nije omelo u intenciji da postavljamo pitanja, analiziramo, kritiki promiljamo, te da se, koliko je to mogue, suprotstavimo viegodinjoj i sistematskoj relativizaciji istorijske istine, rehabilitaciji dokazanih kvislinga, pa i iz tih procesa proizaloj legitimizaciji faistoidnih ideja u drutvu.

***

Prvo poglavlje u zborniku nosi naziv Savremenici faizma i poinje radom panija kao paradigma antifaizma Olge Manojlovi Pintar. Sukob u paniji 19361939, koji je tema ovog teksta, predstavljao je prvi ve-liki obraun antifaizma i faizma i stoga zauzima fundamentalno, ali i konstitutivno mesto u antifaistikoj kulturi i poretku seanja. Naime, u paniji su bile nagovetene sve one strahote koje e u godinama koje su sledile zadesiti ne samo evropski kontinent, ve gotovo itav svet. panija je predstavljala prvu rtvu u, kako se inilo, trijumfalnom po-hodu faizma prema svetskoj dominaciji i prvi pokuaj snaga interna-cionalnog antifaizma da taj pohod zaustave. Iako zavrena neuspe-hom, tragina panska sekvenca posluila je kao pouka i inspiracija u buduim, ovoga puta uspenim, borbama protiv faistike ideologije. Poslednji deo rada Olge Manojlovi Pintar tematizuje odnos jugoslov-enske javnosti prema panskom graanskom ratu: razliit odnos pre-

17

ma dogaajima u paniji u toku 1930-ih godina, znaaj koji su iskustva iz panije imala za Narodnooslobodilaki pokret, kao i kasnije kon-tinuirane pokuaje difamacije panskih veterana, koji su do izraaja doli upravo u vreme raspada Jugoslavije i nestajanja svega onoga to je kao neponovljiv emancipatorski projekat predstavljala. Temu os-tatka prvog poglavlja predstavlja, zapravo, jedna knjiga: re je o isto-imenoj dvotomnoj monografiji Olivere Milosavljevi,8 koja se fokusira na percepciju faizma u jugoslovenskoj, pre svega beogradskoj, javnos-ti izmeu dva svetska rata. Kroz tekstove same autorke studije, Oli-vere Milosavljevi, kao i istoriara Ranka Konara i Milivoja Belina, italac se informie o inspiracijama i uzrocima za nastanak predstavl-jane knjige, kao i o njenoj izuzetnoj vrednosti i aktuelnosti, pogotovo u vremenima kada se istorijski revizionizam etablirao, pokuavajui da, svojim interpretacijama s one strane naunosti, sebe ugradi u same temelje drutva i njegovog identitetskog koda.

Ideoloki temelji revizionizma je naslov druge po redu celine u zborn-iku. Ovo poglavlje sastoji se od tri teksta: najpre rada Todora Kuljia, naslovljenog sa Anti-antifaizam, a za kojim sledi tekst O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava Srana Miloevia. Ova dva rada nastoje da utvrde koji su to osnovni elementi ideologije istorijskog revizionizma, koja mu je drutvena i politika funkcija i koji su naini njegovog delovanja i manifestovanja u naunoj i vannaunoj stvarnosti. Polazei od ispitivanja anti-antifaizma i an-tikomunizma, kao dva glavna inioca ove ideologije, autori su kao glav-ni motiv detektovali pokuaj da se na ideolokim temeljima nacional-izma i tzv. antitotalitarizma izvri svojevrsno nacionalno i ideoloko ienje antifaistike tradicije i koncepta antifaizma, pod ime se, zapravo, moe otkriti upravo jedna tiha normalizacija samog faizma. Na kraju poglavlja sledi tekst Milana Radanovia Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti, koji pro-pituje noviju zakonsku regulativu u Srbiji i njeno mesto u sprovoenju revizionistike politike.

Tree poglavlje zbornika, Antifaizam kao rtva istorijskog revizion-izma i politikog relativizma, donosi etiri teksta. Kroz dva rada Olivere Milosavljevi Uzurpirana pobeda i Ponavljai na barikadama kolaboracije, analizu Ranka Konara Istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti i kroz tekst Politiko naslee antifaizma Vladimira Markovia, u ovom poglavlju se istrauju manifestacije opteprisutne relativizacije, falsifikovanja i difamacije antifaizma u Srbiji. Osim toga,

8 Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma 12, Beograd, 2010.

18

ispituju se motivi za ovakav odnos struktura moi prema antifaizmu, kao i mogui uticaji koje e ovakve prakse ostaviti, kako na polju naunih istraivanja, tako i u onome to bi se moglo determinisati kao kultura seanja i vrednosna orijentacija jednog drutva. Upravo kroz razotkrivanje osnovnih motivacija i naina delovanja revizionistike politike, ovi tekstovi istiu ogromni znaaj i vrednost antifaizma, kako za budui razvoj srpskog drutva, tako i za jednu alternativnu, ali postojeu tendenciju u drutvu, koja bi trebalo da doprinese razbijanju monopola dominantne ideoloke matrice i time nesumnjivo utie na pluralizaciju istorijske nauke, ali i politike zajednice u kojoj egzistira.

Poslednja celina zbornika nosi naslov Kultura seanja: nemako iskustvo i tei da upozna itaoca sa (u domaoj javnosti slabo pozna-tim) problemom kulture seanja, razliitim interpretacijama fenomena nacizma, kao i njihove politike percepcije u samoj Nemakoj. Ovo poglavlje donosi dva teksta: prvi je rad Masovna demagogija ili dikta-tura finansijskog kapitala? Mihaela Antolovia o razliitim tumaenjima nacizma, kao i nastanka i propasti nacistikog sistema, u Istonoj i Za-padnoj Nemakoj u razdoblju od 1945. do 1965. godine. Posebno mesto u ovom radu zauzima analiza mesta tih razliitih ocena u onovremen-im ideolokim i politiko-legitimacijskim sukobima unutar nemakog drutva i izmeu reima dve Nemake.

U tekstu Romi kao rtve genocida: Politika seanja u (Zapadnoj) Nemakoj nakon 1945, ije su autorke Ivon Robel i Katrin Herold, razma-tra se politika seanja u zapadnom delu Nemake nakon Drugog svetskog rata, pre svega sa fokusom na primeru seanja na stradanje Roma, kao jednu esto potiskivanu ili zaboravljenu epizodu. Ovaj rad istrauje na koje je sve naine tokom godina i decenija zaboravljano ili marginalizovano stradanje jednog dela stanovnitva, te kako je jedan ovakav odnos povezan sa iroko rasprostranjenim i duboko usaenim predrasudama prema romskoj populaciji i koje su se sve kontroverze javljale tokom dugogodinjih pokuaja da se na dostojan nain obelei masovno unitenje Roma u Nemakoj.

***Ovaj zbornik nastao je u okviru istraivakog projekta Od glo-

rifikacije do odbacivanja: 70 godina od poetka rata i antifaistikog ustanka u jugoslaviji, koji je u toku 2011. godine realizovala Alterna-tivna kulturna organizacija AKO (Novi Sad), uz podrku Rosa Luxem-burg Stiftung Southeast Europe (Beograd). Utoliko zbornik radova pred-stavlja samo poslednji u nizu koraka, koji AKO i pojedinci okupljeni

19

oko ove organizacije realizuju nekoliko godina unazad.9 Viegodinji rad na istraivanju istorijskog revizionizma i, ujedno, aktivnom su-protstavljanju uticajima ove ideoloke orijentacije, koja se ve uspela do pozicije ne samo legitimnog, nego i dominantnog obrasca tumaenja prolih zbivanja, nastavlja se kroz novi projekat i u toku 2012. godine.

Novi Sad / PotsdamMaj 2012.

Mr Milivoj BelinPetar Atanackovi

9 Meu ranije objavljenim publikacijama na ovu temu spadaju i: Partizanke. ene u narodnooslobodilakoj borbi, prir. Z. Petakov, D. Milinovi, Novi Sad: AKO, 2011.; Seanje je borba. Renik pojmova NOB-a, ured. Z. Petakov, D. Milinovi, Novi Sad: AKO, 2011.; Izgubljeno u tranziciji. Kritika analiza procesa drutvene transformacije, ured. A. Veselinovi, P. Atanackovi, . Klari, Beograd: RlS, 2011. Sve publikacije dostupne su na internet stranicama http://www.csi-platforma.org/publikacije i http://www.rosalux.rs/sr/publikacija.php?id=1

21

Sav

rem

enic

i faizm

a

22

Rat u paniji 19361939. bio je prvi veliki sudar faizma i internacionalnih snaga antifaizma: Pripadnica radnikih milicija Maria Jinesta, Barselona, jesen 1936.

23

prvo poglavlje

Savremenici faizma

Dr Olga Manojlovi Pintar

panija kao paradigma antifaizma1

APSTRAKT:Sukob u paniji 19361939, koji je tema ovog teksta, predstavljao je prvi veliki obraun antifaizma i faizma i stoga zauzima fundamentalno, ali i konsti-tutivno mesto u antifaistikoj kulturi i poretku seanja. U paniji su bile anticipirane sve strahote koje e u godinama koje su sledile zadesiti ne samo evropski kontinent, ve gotovo itav svet. panija je predstavljala prvu rtvu u, kako se inilo, nezaustavljivom pohodu faizma prema svetskoj dominaciji i prvi pokuaj snaga internacionalnog antifaizma da taj pohod zaustave. Iako zavrena neuspehom, tragina panska sekvenca posluila je kao pouka i inspi-racija u buduim, ovoga puta uspenim, borbama protiv faistike ideologije.

KLJUNE REI:panija, graanski rat 19361939, faizam, antifaizam, Jugoslavija, KPJ

Danas govorimo o antifaizmu i antikomunizmu. U nekim drugim vremenima govorili bismo o faizmu i komu-nizmu. ini se da ve i ovako odreenje svedoi o savre-menom trenutku u kome stvarnost gledamo kao u nekom ogledalu, preciznije iskrivljenom ogledalu. Razmiljajui o naem razgovoru o antifaizmu u Srbiji danas, odluila sam da njegove principe izrazim kroz podseanje na dogaaje iz ne tako davne, ali neprolazne prolosti, na dogaaje od pre sedamdeset i pet godina koji su se odvijali u paniji. 17. jula 2011. godine se, naime, navrilo sedam i po decenija od izbijanja panskog graanskog rata koji je trajao do 1. aprila 1939. go-dine. Taj dogaaj prepoznajem kao paradigmu 20. veka, kao saimanje 1 Izmenjena i dopunjena verzija teksta objavljenog u katalogu izlobe No pasaran, Arhiv Srbije, 2011.

24

ideolokih koncepata ija su sukobljavanja i negiranja, ali i preplitanja obeleila prolost u kojoj smo iveli, ali i vreme nae sadanjosti.

O njemu je danas mogue govoriti kao o dramatinom politikom dogaaju, ali i kao o sloenom drutvenom i istorijskom fenomenu. Brojni uglovi posmatranja i analize koji nuno ukljuuju sagledavanje kompleksnih uzroka koji su ga izazvali, kao i posledica i naslea koje je ostavio, stavljaju ga u centar svakog razmiljanja o ideolokim kon-ceptima i politikim praksama savremenih drutava i jasno izdvajaju kao vanu etapu istorijskog procesa koji je obeleio 20. vek. Razliita tumaenja naina na koji je u toku tri godine trajanja rata problema-tizovan odnos monarhista i republikanaca, centralista i federalista, ateista i klerikalaca, nacionalista i socijalista, komunista i anarhis-ta, predstavljala su okvire sistema vrednosti svakog drutva koje se panskog graanskog rata sealo, ili ga je nasilno brisalo iz kolektivnog pamenja. Razliita vrednovanja sukoba antifaistikih i faistikih snaga, u kome su reformske i revolucionarne ideje suprotstavljene anahronim i autistinim drutvenim konceptima i njihovim promoter-ima, uobliavala su odnos prema prolosti i na taj nain konstituisala line i kolektivne identitete.

U periodu od tri godine koliko je rat trajao, gotovo pola miliona ljudi je ubijeno, umrlo od gladi i bolesti, stotine hiljada su izbegle, ra-seljene. Razrueni su gradovi, spaljena sela. Ubijanja civila i brisanje itavih naselja sa lica zemlje postali su prepoznatljivi simboli sukoba. Vojske nacistike Nemake i faistike Italije iskoristile su ga kao po-slednju probu oruja i nove ratne taktike pred izbijanje Drugog svetsk-og rata. U trenucima kada je na svetskoj politikoj sceni dominirao Hit-lerov Trei rajh, a Musolinijeva vojska marirala kroz Etiopiju, borba pristalica panske Republike je predstavljala jedini izraz borbenog (veina e sigurno rei: A kakvog drugaijeg?) antifaizma koji je poivao na ideji solidarnosti u odbrani slobode. Jedan od uesnika rata, tada mladi student u Pragu, Ivo Vejvoda 1938. godine je borbu protiv faizma video kao borbu protiv svoje vlastite zaostalosti, nepismenosti i predrasuda koja unitava strano nasljedstvo prolosti u sebi i izvan sebe, rasvetljuje sve tamne kutove zemlje i svijesti i zakljuio: Zato danas mi i stojimo svi u istim redovima: i ja, praki student i do mene profesor Madridskog univerziteta i do njega buntovni radnik iz For-dovih tvornica i oduevljeni soboslikarski pomonik iz Splita i ribar sa australskih obala i trgovaki pomonik iz Beograda, slovenski rudar iz Trbovlja i pariski metalac iz Renaultove fabrike i andaluska seljanka i


25

katalonski vinogradar svi, svi oni kojima pripada ivot i budunost.

Ustav koji je Druga panska republika usvojila 9. decembra 1931. godine znaio je snaan zaokret u dugom procesu dekadencije panske kolonijalne imperije. Otvorio je mogunost federalizacije drave i sti-canje autonomije za Kataloniju, Baskiju, Galiciju. Novim Ustavom ene su dobile pravo glasa, crkva je odvojena od drave i njena imovina nacionalizovana. Agrarno pitanje, kao kljuno za uspostavljanje nove drave, stavljeno je u centar svih politikih rasprava. Meutim, tako korenite promene nuno su naile na odlune protivnike koji su op-struirali njihovu realizaciju. Novim politikim realnostima snano su se suprotstavile desniarske i konzervativne stranke, ali i neki od najistaknutijih republikanaca. Ocenjeno je da lanovi Ustava koji su se pre svega odnosili na poloaj crkve u novoj dravi vreaju verska oseanja veine graana i stoga moraju biti suspendovani. Posledica suprotstavljenih stavova i miljenja su bile burne promene vlada i kljunih politikih linosti, koje su kulminirale pokuajem pua gen-erala Mole, Sanhurha i Franka. Meutim, njihov neuspeh da puem os-voje vlast, ali i nesposobnost vlade Republike da jedinstvenom, brzom i organizovanom reakcijom porazi puiste, imali su za posledicu teak, krvav i dugotrajan rat.

Dve panije, kako je pesnik Maado video sukobljene strane, stale su jedna nasuprot drugoj, a zemlja je podeljena dugim linijama frontova. Odmazde i streljanja civila koja su vrena prvih meseci rata odnela su brojne ivote. Antoan de Sent Egziperi je tih meseci pisao: U graanskom ratu neprijatelj je iznutra; ovek se bori gotovo protiv sebe samoga. Verovatno zato ovaj rat dobija tako strane oblike: vie se strelja nego to se bori. Smrt je ovde neka vrsta zarazne bolnice.

Na stranu republikanaca stali su Sovjetski Savez i Meksiko. U paniju su poeli da dolaze i dobrovoljci iz itavog sveta, a u jesen 1936. godine, Kominterna je donela odluku o formiranju Internaciona-lnih brigada. Tokom naredne tri godine stiglo je preko 40.000 ljudi sa svih kontinenata iz vie od pedeset zemalja. Dolazei iz razliitih sredi-na i sa razliitim vizijama budunosti, svi su imali isti motiv: unitenje faizma. Meu njima je bilo i preko 1.700 dobrovoljaca iz Jugoslavije.

Frankove snage su podrale faistike zemlje Italija, Nemaka i Portugal u kako je isticano krstakom ratu protiv komunizma. U isto vreme, odbijanje Engleske, Francuske i SAD da podre republikansku vlast, dodatno je otvorilo prostor za sve snanije uplitanje militantnih

panija kao paradigma antifaizma

26

faistikih drava. Njihova neutralnost, koju je osnailo i formiranje Komiteta za neintervenciju Drutva naroda, znaila je zapravo osudu socijalnih reformi koje je sprovodila vlada Narodnog fronta i distanci-ranje od prakse nacionalizacije zemlje. Uverene da je sukob u paniji potrebno izolovati kako ne bi ugrozio svetski mir, a pre svega kako ne bi proirio ideje socijalistike revolucije, vodee evropske demokrati-je zapravo su iroko otvorile prostor nadolazeem faizmu u Evropi. Pozivi na aktivni, borbeni antifaizam brojnih pisaca i umetnika, gubili su se pred pastirskim pismom panskih biskupa u kome se pozdravlja Frankov reim, i odlukom Vatikana da posle Nemake i Italije prizna Frankovu vladu.

U gotovo potpunoj meunarodnoj izolaciji, stalna sukobljavanja su dovela do iscrpljivanja republikanske armije. I pored svega, sukobi tokom 1937. i 1938. godine nisu prestajali. O njihovoj razornosti moda najbolje svedoi jedan dnevni izvetaj republikanske vrhovne kom-ande u kome je stajala naizgled neobina reenica za strogi stil vojnog izvetavanja: Menja se oblik panskog tla.

Teka situacija na frontovima i izostanak meunarodne politike podrke, uslovili su nesuglasice meu lanovima koalicije Narodnog fronta. Odluka Komiteta za neintervenciju o nunosti povlaenja svih stranih trupa sa teritorije panije bila je razorna za pozicije republikan-skih snaga. Gojko Nikoli je u svojim memoarima slikovito opisao odlazak stranih dobrovoljaca iz panije: Rastajem se od panije sa zaveljajem knjiga na ramenu i diplomom poasnog graanina. Ne vidjeh ni Madrid, ni Casa de Campo, ni Casa de Velasquez, ni Grana-du. Doivjeli smo poraz. Ali panska revolucija nije prestala da traje. Nastavila se na osebujan nain: njeno sjeme i iskustva raznijeti su po svim zemljama gdje su ivjeli interbrigadisti. Nisu uspjele da ih za-trune Staljinove istke. Mi, u Jugoslaviji, borbom protiv zavojevaa, vraali smo na svoj nain i dug prema paniji, osveivali smo njene rtve. Duni smo joj ostali sve do danas za privilegiju koju nam je dala, ustupivi nam svoje tlo da se na njemu borimo i za nau stvar.

Tokom tri ratne godine, u paniji su trajali procesi socijalne revolu-cije i uspostavljanja agrarnih kolektiva i saveta. Pomo Moskve koja je primarno bila usmerena na vojne snage nije, meutim, podrazumevala punu podrku realizaciji autohtone verzije panske revolucije. Podela zemlje je predstavljala pokuaje ostvarenja socijalizma, ali su razliita sh-vatanja komunista, socijalista, anarhosindikalista i trockista o pitanjima preraspodele zemlje i organizacije radnih kolektiva uslovljavala stalne


27

sukobe. U uslovima tekih politikih pritisaka i ratnog stanja, razlike meu strankama socijalista i komunista su se proirivale. Nemogunost sporazuma unutar koalicije levice, kao i potpuni izostanak meunarodne podrke kljuno su doprineli slomu Republike. 1. aprila 1939. pobeda je pripala Fransisku Franku. Veliki Unamuno je to vreme saeo u reima: Franko je pobedio, vladao naredne etiri decenije, ali nije ubedio.

Posle poraza panske republike blizu pola miliona izbeglica prelo je Pirineje i zatrailo azil u Francuskoj. Meu njima su bili i pripadnici Internacionalnih brigada. Prvi improvizovani logori su organizovani na plaama u Arele sir Mer, Barkare, i Sen Siprien, Gir, Verne a sve to su im francuske vlasti omoguile bila je bodljikava ica.

* * *

U jugoslovenskoj javnosti, kao i u veini evropskih zemalja, tokom trajanja panskog graanskog rata preovladavalo je uverenje da upravo taj dogaaj predstavlja potencijalni rizik za izbijanje novog svetskog sukoba. U uticajnijim dravnim medijima definisan kao najvea opasnost za svetski mir, sukob u paniji je svesno potiskivan na margine javnog polja. Kako je pisao ivojin Balugdi u Politici prvog dana nove 1937. godine: Svet je u stalnom strahu od onoga to se ne vidi, a to se samo nagaa. Politike elite su isticale da se francusko-engleski savez ispoljava kao jedina mona zajednica, koja je reena da brani mir u svetu, pred ijom reenou moraju ustuknuti svi zavojevaki podvizi ma sa koje strane oni dolazili. I karikature Pjera Kriania su jasno pokazivale strah od graanskog rata u paniji kao bombe koja bi mogla da razori krhki evropski mir.

Postajalo je sve jasnije da je u svetskoj politici dolo do dramatine promene snaga. Evropa se tokom poslednjih godina etvrte decenije vratila reimu iste sile, a iz meunarodnih odnosa su iezli i poslednji ostaci ma kakvog pravnog naela ili pravnog pravila. Liberalni politiari su verovali da samo demokratski princip moe da obezbedi mir, i da je njegovo ouvanje stoga primat meunarodne politike. Strah od izbijanja i realizacije socijalistike revolucije na Pirinejskom poluostrvu je, meutim, snaio pozicije desnice, koja je na svaki nain onemoguavala irenje pozitivne slike o republikanskoj koaliciji u paniji. Prema svedoenjima Vladimira Dedijera, zbog afirmativnog pisanja o vladi Narodnog fronta, iz Politike su 1. maja 1937. godine izbaeni ivojin Balugdi, Oton Krstanovi, edo Kruevac, Aleksa Markii i on sam.


28

U takvoj situaciji, prikupljanje pomoi za Republiku i slanje dobro-voljaca u redove panske republikanske vojske ilegalno je sprovodila Komunistika partija Jugoslavije, verujui da samo aktivan otpor faizmu moe da dovede do njegovog sloma. Mojsije Stevanovi, jedan od uesnika rata koji je poginuo u paniji, taj stav je obrazloio reima: Zadaa nas, kao protivnika rata, nije u tome da svijemo glavu i da kaemo: neemo rat, a da dozvolimo da faizam prodere sve nae slobode, sav napredak, kulturu, nauku... Da bismo se borili protiv rata, treba unititi faizam i znati: dok je on, mora biti rata, sa njegovim zbrisanjem sa zemljine ku-gle zbrisae se i svaka pomisao o pokoravanju jednih naroda drugima, o pustoenju, ruevinama i pljaki. Zato mislim da je svima vama jasno zato mi prvoborci za svetski mir, najvei protivnici rata zato se bori-mo s pukom u ruci. Borimo se protivu rata, jer faizam znai rat.

Ilegalni Proleter je bio najsnaniji promoter ideje odbrane Republike, koji je jasno isticao da se u paniji ne vodi borba za diktaturu proletarijata, ve borba za odbranu demokratske republike od faistike najezde. Proglas KPJ koji je pozivao na solidarnost u borbi protiv faizma i uee u borbi Internacionalnih brigada Proleter je objavio ve na leto 1936. godine. Kao glavni krivac za sukob istaknut je Hitlerov faizam i sasvim suprotno od zakljuaka Politike konstatovano je da e svetski mir biti ugroen ukoliko ne doe do meunarodne pomoi Republici i direktnog uplitanja u sukob.

Jugoslovenske vlasti su, u skladu sa proklamovanom politikom neutralnosti, na sve naine opstruirale odlaske dobrovoljaca u paniju i spreavale gotovo svaki vid afirmativnog izvetavanja o republikan-skim snagama. Uoavajui mane oklevajue politike velikih evropskih sila pobednica, levica je iskristalisala stav da je panija postala poligon meunarodnih intriga i kombinacija i prostor za odmeravanja sna-ga. Na suprotnoj strani, konzervativne politike snage nisu nijednog trenutka dovodile u pitanje stav po kome je glavni krivac za izbijanje traginog rata bio meunarodni komunizam.

Preko 1.700 jugoslovenskih dobrovoljaca koji su uspeli da stignu u paniju bilo je rasporeeno u brojnim jedinicama, od kojih su na-jpoznatije bile uro akovi, Dimitrov, Matija Gubec, Toma Masarik, Petko Mileti, Ivan Cankar. Gotovo polovina njih se ni-kada nije vratila iz panije. Oni koji su po zavretku rata uspeli da stignu do Jugoslavije spremno su se ukljuili u Narodnooslobodilaku borbu. Preko 250 boraca Internacionalnih brigada je nastavilo borbu protiv faizma, ali je gotovo polovina u njoj poginula. O veliini hero-


29

jstva panskih boraca najbolje svedoi injenica da je ak 59 uesnika panskog graanskog rata i kasnije partizanskog pokreta u Jugoslaviji proglaeno za Narodne heroje, a da su tridesetorica dobila in gen-erala. Posebno je intrigantna analiza kljunih odluka i dogaaja koje je rukovodstvo partizanskog pokreta donosilo tokom Drugog svetskog rata i koja jasno pokazuje veliki uticaj panskog iskustva. Od naina organizacije ivota na osloboenim teritorijama, do zakljuaka zase-danja AVNOJ-a, uoljivo je koliko su odluke panske republike odre-dile ratnu praksu jugoslovenskih komunista.

Pozicija panskih boraca je u socijalistikoj Jugoslaviji bila neu-pitna i pored povremenih politikih razmimoilaenja. Ideje prokla-movane tokom borbe za ouvanje panske republike nikada nisu dovoene u pitanje. Sa raspadom socijalistike Jugoslavije one su, meutim, proskribovane, a nai panci su pred naletom revizioniz-ma postali objekat politikih pakvila i prvi simbol socijalistike Jugo-slavije koji je nasilno potisnut iz kolektivnog pamenja. U Beogradu danas ulice vie ne nose imena Mate Vidakovia, Milutina Blagojevia, Franje Ogulinca, Petra Drapina, Marka Orekovia, Franca Rozma-na... Imena Petra Drapina, Koste Naa, ikice Jovanovia, Blagoja Parovia, Mijata Makovia, Mojsija Stevanovia, Boidara Petrovia, Dimitrija Koturovia, Koe Popovia, Guida Nonveillera, Lazara Latinovia, Lazara Udovikog i mnogih drugih, potisnuta su na mar-gine kolektivnog seanja, ili pak negativno interpretirana. Pokuaji difamacije uesnika panskog graanskog rata i vulgarne interpre-tacije njihovog borbenog angamana predstavljali su nain dekon-struisanja sistema vrednosti koji je inio jedinstvo jugoslovenske za-jednice. Zaboravljena je hrabrost ljudi koji su se odazvali pozivu Pab-la Nerude doite da vidite krv na ulicama i rtvovali svoje ivote u borbi protiv faizma.

O moralnoj nepotkupljivosti i snazi interbrigadista svedoi i nji-hov proglas upuen javnosti u vreme dekonstrukcije jugoslovenske za-jednice. Sa Skuptine Udruenja panskih boraca odrane u Sarajevu 22. i 23. oktobra 1984. godine, upueno je pismo Centralnom komitetu SKJ: Danas smo ve suoeni sa kritinim stanjem svestrane privredne, politike, idejne i moralne krize. Nema podruja drutvene delatnosti koje se ne gui u nagomilanim posledicama pogrene politike... Par-tikularizam je postao glavni inilac i motiv pojedinane, republike i regionalne aktivnosti, to se ve due vremena porazno odraava na zajednike opte interese. Kao iskreni leviari, traili su hitno odravanje vanrednog Kongresa SKJ ije je delegate trebalo da bira


30


baza, a ne forumi. Ne iznenauje to su od strane dravne i partijske elite panski borci pozvani na partijsku disciplinu.

Raspad jugoslovenske socijalistike zajednice koji je zapoeo dekon-strukcijom njenih kljunih simbola. panski borci su bili prvi i kljuni oznaitelj drutva koje je uniteno. Njihova reafirmacija sutinski snai ideje savremene levice koje poivaju na idealima solidarnosti i jedna-kosti ije su temelje snano udarili revolucionarni pokreti 20. veka.

31


33

Dr Olivera Milosavljevi

Ko e se suprotstaviti novom faizmu?

Okolnosti u kojima ivimo poslednjih dvadeset godina odredile su promenu mog interesovanja u istraivanju prolosti. Dijametralno razliit odnos koji mi kao savre-menici imamo prema svom vremenu i posebno, dijametralno razliit odnos koji smo imali prema nacionalnoj homogenizaciji i Miloeviu osamdesetih, kao i prema ratu i zloinima devedesetih godina, opre-delio me je da se zainteresujem za temu oblikovanja javnog mnjenja i javnog govora, jer samo ono to je javno prisutno moe da objasni kolike su mogunosti saznanja savremenika. Drugim reima, nuna je bila provera esto prisutnog alibija da kao obini graani neto nis-mo znali ili nismo mogli znati. Taj isti alibi se iz devedesetih godina prenosi i na one aktere i savremenike iz ratnog i predratnog doba sa kojima se danas eli uspostaviti kontinuitet. To je bio razlog to sam se zainteresovala za javno zastupane ideje koje su aktere vodile i nain na koji su savremenici, tj. obini ljudi mogli da ih razumeju na osnovu onoga to im je bilo dostupno i javno prezentirano. Predmet mog in-teresovanja je javna aktivnost aktera i savremenici kojima su ta znanja bila dostupna.

Karakteristika dananjeg govora o prolosti optereenog dominantnom ideologijom je njeno osavremenjivanje brisanjem nepoeljnih aspekata i pravdanjem poeljnih. Zamislimo nekog istoriara kroz sto godina koji e pisati o naem vremenu i o naim postupcima suditi sa pozicija tadanjeg znanja, tadanjih merila i tadanje naknadne pameti koja e ukljuivati sve promene koje e se u narednih sto godina desiti.

Ako bi postupao na nain na koji se kod nas danas govori o prolosti on bi iz slike koju bi napravio za to budue vreme i po merilima tog vremena, iskljuio naa dananja saznanja i nau percepciju sopstvenog vremena, a o naim postupcima bi sudio na osnovu merila te zamiljene 2111. godine. Iz te slike bi bilo iskljueno sve to se ne uklapa u buduu poeljnu prolost, pa bi se moglo desiti da dananji marginalci, voljom te budue ideologije, budu proglaeni herojima naeg vremena. Otpri-like tako izgleda dananji odnos prema prolosti od pre mnogo decenija.

34

Kada sam pre est-sedam godina sakupljala grau za knjigu o ko-laboraciji u Srbiji nisu me zanimala tajna postupanja pojedinaca i grupa nepoznata tadanjoj javnosti, nije me zanimalo da proniknem u ono to su eventualno tada mislili, jer bi to nuno ostalo na nivou spekulacije i mojih dananjih elja da im neto pripiem ili da ih od neega odbra-nim. Zanimalo me je samo ono to je apsolutno pouzdano, a to to je pouzdano je ono to su javno rekli ili uradili, to su njihovi savremenici od njih uli i videli, a to je direktno uticalo i na njihova miljenja i postupanja. Da li su oni tada iskreno verovali u ono to su radili bilo mi je irelevantno, kao to mi je irelevantno da li je Hitler verovao u ono to je radio, i kao to mi je irelevantno da li dananje politike elite veruju u ono to javno govore i rade. Jer samo ono to se govori i radi direktno odreuje i sudbinu i postupke savremenika. Dakle, mene ne interesuje ona tajna istorija koju savremenici ne vide, jer i kada utie na nji-hove ivote, ne utie na njihovo miljenje i postupanje. Primarno me zanima javna istorija, ono to je poznato savremenicima, to utie na javno mnjenje, to odreuje njihovo postupanje. Konkretno, za ocen-jivanje Miloevieve politike potpuno je irelevantno da li je on intimno bio nacionalista, komunista ili ameriki ovek. Njegovo delanje je bilo nacionalistiko i samo je ono nacionalistiko u njemu odredilo i postupanje njegovih sledbenika.

Kada sam zavrila knjigu o kolaboraciji otvorila su se nova pitan-ja. Govor o kolaboraciji esto skree upravo na ta spekulativna razma-tranja, npr. da li je Nedi intimno bio antisemita, da li je imao slobodu odluivanja da bude to to jeste, koliki je stepen prisile na kolaboraciju bio prisutan, da li su savremenici u uslovima Drugog svetskog rata imali uopte mogunost izbora... Meni su, naprotiv, bile samo vane injenice da je Nedi potpisivao antisemitske uredbe, da mu niko nije vodio pero u ruci kada ih je potpisivao, da su njegovi savremenici za to znali jer je bilo javno objavljivano, da je na postupke mnogih to uticalo, da su mnogi to osetili na svojoj koi. Njegovi zamiljeni motivi ko-jima se danas pravdaju ovakvi postupci potpuno su irelevantni jer su u domenu spekulacija i dananjih lepih elja. Kao i svi ostali savremenici i on je imao mogunost izbora i taj izbor je napravio.

Jedna teza koja se opet sa pozicija dananjih merila esto potee ipak je morala biti proverena. Ona glasi da savremenici nisu mogli imati punu sliku zbivanja, da nisu znali da je rat neizbean, da su bili zateeni dogaajima. U pokuaju upoznavanja savremenika faizma i provere ovih teza nastale su i ove dve knjige. Bilo je nuno vratiti se jo jedan korak u prolost u odnosu na vreme Drugog svetskog rata i


35

videti ta su savremenici uopte znali o faizmu, da li su znali da je rat neminovan, ko e ga i kada izazvati. Nisam pola sa definisanim od-govorima na ova pitanja, ve sam naprotiv krenula samo sa pitanjima i oekivala sam da iz svega to je objavljivano javno dobijem odgovor. Dakle, trebalo je nai nain da se utvrdi koja su saznanja savremenici uopte imali i dokle je njihova postupanja odreivala neka nepoznata sudbinska sila (kako se danas esto misli), a odakle je bila u pitanju svesna radnja i njihov izbor.

Pokazalo se, kada je re o ratnoj i predratnoj prolosti, da nam savremenici i njihovi dananji interpretatori daju dijametralno razliite odgovore. Interpretatori e tridesete godine videti kao normalno, prirodno stanje iz elje da ih, preskakanjem i brisanjem komunistikog perioda, proglase za prolost sa kojom treba uspostaviti kontinuitet. Ako, meutim, posluamo savremenike iz 1933. koji su tada iveli, uemo da su tridesete godine bile Titanik za koji se oekivalo da svakog trenutka udari u ledeni breg, da su bile nesreno doba, da su bile bedna sadanjica koja se mora promeniti, da je Evropa ozbiljno bolesna, da je u njoj moralno zagaena atmosfera, da sedi na buretu baruta, da se nalazi u predveerju novog klanja, da te godine predstavljaju nesvareno varvarstvo koje vodi u haos.

Slino je i sa slikom Drugog svetskog rata koji se danas interp-retira na bazi pretpostavki da je neto trebalo ili nije trebalo uraditi, da nije trebalo ui u rat, da je trebalo saraivati sa Hitlerom jer je on neto obeao... Ako posluamo, meutim, savremenike, uemo kako tvrde da je dogovor sa Hitlerom nemogu, da je manir njegove poli-tike krenje svega to, kako su u ironiji govorili, sveano obea, pa je posle plebiscita u Saru 1935. sveano obeao da je zavreno sa pomeranjem nemakih granica, da je posle anlusa Austrije 1938. sveano izjavio da vie nema teritorijalnih aspiracija u Evropi, da je posle cepanja ehoslovake est meseci kasnije, sveano izjavio da vie nema teritorijalnih zahteva u Evropi...

Kolaboracija se danas pravda sa argumentom da savremenici nisu imali, niti su mogli imati punu svest ni saznanja o tome ta faizam jeste i emu tei, nisu mogli znati za koncentracione logore i masovna ubijanja, sa tezom da je rasizam bio opte mesto i da su tada svi mislili u rasistikim kategorijama, pa da se pozivanje na rasu ne moe nazvati rasizmom.

Pregledajui dnevno, gotovo sve novine, asopise i knjige koje su izale u Beogradu u periodu od 1933. do 1941. dola sam do nekoliko


36

nedvosmislenih zakljuaka:

da su obaveteni savremenici znali o faizmu moda i vie nego to mi danas znamo,

da nije postojala nijedna strana ove ideologije ni njene prakse koja nije bila poznata savremenicima u Beogradu,

da su ve 1933. znali da se stvaraju koncentracioni logori, da su znali kako izgledaju i kakva im je namena,

da su sve znali o rasnoj teoriji, o antisemitizmu i o progonu Jevreja, i to mnogo pre poetka Drugog svetskog rata,

da su sve znali o imperijalistikim planovima faizma i o njego-vom militarizmu,

da su verovali da je novi rat neminovan, samo su greili u pro-ceni koje e godine izbiti, da li e to biti 1936, 1938. ili 1939,

da su beogradske novine odmah posle Minhenskog sporazuma pisale da e sledea Hitlerova rtva biti Poljska jer je to pravac kojim se ide ka Ukrajini i napadu na SSSR.

Pokazalo se nedvosmisleno jasno i sledee:

da nisu svi mislili u rasistikim kategorijama, naprotiv, da ko-liko je bilo rasista u zemlji toliko je bilo i estokih kritiara rasizma koji su protivnike obeleavali kao Hitlerove sledbenike,

da nisu svi koji su bili protivnici faizma bili spremni i da se bore protiv njega, naprotiv, da su neki od tih deklarativnih antifaista smatrali da treba ekati da se stvari same od sebe vrate u normalno stanje, dok su drugi bili spremni da sa zadovoljstvom posmatraju ve-liki okraj komunizma i faizma, prieljkujui unitenje komunizma koje e doi od faizma...

Analiza miljenja i pisanja savremenika svedoi i da odnos prema ideologiji i praksi faizma nije uopte bio jednosmeran, odnosno, da je u velikoj meri zavisio od ideolokih opredeljenja autora koji su o njemu pisali. Zato sam njihove stavove podelila u nekoliko ideolokih struja na leviarsko-komunistiku struju, liberalno-demokratsku,


37

konzervativno-nacionalistiku i profaistiku, jer su se bitno razlikova-le, prva i poslednja su ak bile dijametralno suprotne, i jer je svaka od njih imala odreene karakteristike u oceni faizma, predvianjima budunosti i posebno u izboru strane u buduem sukobu. Ilustracije radi, ranih tridesetih godina, dok su konzervativni pisci u beograd-skoj javnosti Hitlera nazivali gospodinom Hitlerom, a zadivljeni desniari mesijom, leviari su ga u svojim ilegalnim novinama zvali krvavim psom i krvolokom.

Zakljuci do kojih sam dola, sa aspekta vladajue ideologije, nisu danas popularni:

nije popularno rei da su savremenici imali punu svest o im-plikacijama faistike ideologije i prakse, jer to onda povlai zakljuak da nije postojao faktor nepoznavanja stvarnog stanja, i delanja samo u funkciji nunosti preivljavanja,

nije popularno rei da je bilo struja koje su bile oduevljene Hit-lerom i pojedinaca koji su ve 1933. bili fascinirani, na primer, njegov-im Zakonom o sterilizaciji koji je tada obnarodovan, jer to onda povlai zakljuak da ovakva morbidna ideja u delu danas glorifikovanog graanstva uopte nije bila neprivlana.

nije popularno rei da je najeksplicitnije negativan stav o faizmu i antifaizam najspremniji na borbu, dolazio od tadanje levice, jer to onda navodi na zakljuak da narodnooslobodilaka borba pod vostvom komunista i njihova pobeda u ratu, nije uopte bila sluajna niti rezultat zavere erila i Staljina, ve oekivana zavrnica zbivan-ja iz prethodnih godina.

Ali bez obzira na njihovu nepopularnost i nesaglasnost sa dananjim ideolokim zahtevima, to jesu zakljuci ovih knjiga jer one nisu pisane sa ciljem da opravdaju sadanjost i prue legitimitet vladajuoj ideologiji i onim selektivno izabranim delovima prolosti na koje eli da se nadovee (na ta se ponekad svodi dananje pisanje o prolosti), ve naprotiv, pisane su sa ciljem da sa pozicija znanja i javno iskazanih uverenja ljudi iz tridesetih godina objasne i njihova kasnija postupanja u Drugom svetskom ratu.

Nikakva enja da se u britanskim, amerikim, nemakim ili naim arhivima otkrije neki sudbonosni dokumenat koji e promen-iti istoriju i potvrditi da je sve bilo drugaije, tu stvarnost ne moe


38

da izokrene. U sukobu savremenika (ma na kojoj strani bili) i njihovih dananjih tumaa, ja verujem savremenicima. Kakva god da je bila, njih je vodila samo njihova, a ne naknadna pamet iz 2011. godine.

Re na promociji knjiga Savremenici faizma I i II, u Novom Sadu 26. maja 2011.


39


41

Dr Ranko Konar

Sukob naunog i revizionistikog u naoj savremenoj istoriografiji

Dvotomno delo Olivere Milosavljevi izuzetne je dokumen-tarne i istoriografske vrednosti. U njemu autorka anal-izira odnos prema faizmu i njegovu percepciju od strane beogradske intelektualne elite i javnosti 19331941. Zapravo, re je i o svojevrsnom politikom portretu te elite i javnosti, njenom shvatanju faizma i njegovim refleksijama do poetka rata u Evropi i kasnije u Jugoslaviji.

U metodolokom pristupu, ti procesi u Jugoslaviji kompariraju se sa istorijskom stvarnou u vodeim evropskim zemljama (Italiji, Nemakoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji), i spoznajama faizma u njima. Takvim pristupom, a posebno vienjima faizma od njegovih savre-menika, relativizirane su naknadne istorijske ocene i reminiscencije o mnogim linostima i pokretima u vreme Drugog svetskog rata na pro-storima Jugoslavije. Toj metodolokoj alternativi Olivera Milosavljevi ostaje dosledna doprinosei objektivno odbrani i afirmaciji onog isto-rijskog miljenja koje je lieno ideolokih i drugih reminiscencija i im-plikacija. Ona o tom vremenu sudi pouzdano i dokumentovano, ne ostavljajui prostora za interpretacije koje tee subjektivistikim oce-nama pojedinih linosti i pokreta prema faizmu za vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.

U tom kontekstu, u delu se otvara i kljuno pitanje: da li se per-cepcije faizma od strane njegovih savremenika i danas interpretiraju u istom duhu ili su one izloene radikalnijoj reviziji. O tome Olivera Milosavljevi ve dugo pie i s pravom upozorava na dublje motive revizionizma u naoj savremenoj istoriografiji. Ovim delom ona to potvruje kroz odnos prema faizmu u naoj novijoj prolosti, koji je poprimio aistorijski karakter. Dokazuje se da su savremenici (intelek-tualci Kraljevine Jugoslavije) imali jasnu predstavu o faizmu i njego-vom karakteru, ali i izgraenu svest o svom moguem opredeljenju prema prilikama koje su nastale u Jugoslaviji posle njene okupacije 1941. (ve se jasno raspoznavala polarizacija prema 27. martu i Tro-jnom paktu, o ideji da nije trebalo pruati otpor monijem okupatoru,

42

da treba prihvatiti novi evropski poredak i dr.)

Posebnu vrednost dela ine dokazi o procesima politikih dife-renciranja u okupiranoj Jugoslaviji, i koliko su ona uslovljena evrop-skom empirijom, a koliko su izraz specifinih jugoslovenskih prilika. U tom kontekstu u Evropi su se do rata ve iskristalisala tri politika sh-vatanja: 1. mogue saveznitvo Italije i Nemake protiv evropskih de-mokratija, ukljuujui i SSSR; 2. antikomunistika alijansa faistikih drava i demokratija protiv SSSR-a; 3. saveznitvo faistikih drava i SSSR-a protiv demokratija. U intelektualnim srpskim krugovima samo su prva dva shvatanja razmatrana kao istorijski mogua. Prvo se smatralo najverovatnijim i redovno se razmatralo ve od 1935. Opti rat pominjali su i leviari i desniari, ali iz razliitih pobuda. Zanim-ljivo je da tree saveznitvo niko nije ni pominjao, ak i posle potpisiv-anja sovjetsko-nemakog ugovora o nenapadanju.

Analizom jugoslovenske stvarnosti uoavaju se i odreene specifinosti. Tako se upozorava da iz redova srpske inteligencije koja je bila naklonjena SSSR-u, sem ranog Svetislava Stefanovia, niko ne pristupa faizmu, niti se faizam smatra leviarskim pokretom i dr.

Intelektualne elite imale su jasne stavove i o moguem otporu prema faizmu. Liberalne grupacije verbalno su branile status quo, iako su bile svesne da je ta opcija u najveoj krizi. One su uglavnom bili bez ikakvog aktivizma, pasivizirane, kolebljive i mnogo vie okre-nute zaotravanju jugoslovenskog nacionalnog pitanja, nego borbi protiv faizma. Konzervativci su bili u ambivalentnijoj poziciji ver-balno su branili postojee stanje i poredak koji ih je terao u nevoljni verbalni antifaizam, ali ih je odbrana nacionalizma gurala u faizam. Borbeni antifaizam imanentno se suprotstavljao nacionalizmu kao izvoritu faizma i objektivno sumnjao da se nacionalizmom moe izgraditi antifaistiki otpor i pokret jugoslovenskog karaktera. Otu-da nije sluajno da je levica, odnosno komunisti, bila nosilac stvarnog antifaistikog otpora i pokreta u Jugoslaviji.

Oko tih pitanja se i javljaju ideje za revizijom istorijskih ocena, jer se smatra da je antifaizam u Srbiji imao iru osnovu. Posebno je prisutna teza o antifaistikom karakteru pokreta, odnosno tzv. Jugo-slovenske vojske u otadbini, koja sem formalnog naziva, nije imala nita jugoslovensko u sebi, posebno u nacionalnoj strukturi i dravno-pravnoj orijentaciji.

Dr Ranko Konar

43

U celini gledano, delo Olivere Milosavljevi veoma je inspirativno za dublje istorijsko prosuivanje nae prolosti i njenih aktera iz vre-mena Drugog svetskog rata. Mnoga dokumenta omoguavaju sasvim uverljive naune stavove o tome ko se, zato i kako odnosio prema faizmu na jugoslovenskim prostorima. Otuda je ovo delo stvarni do-prinos naunom miljenju koje ne dozvoljava nikakve spekulacije i politizaciju istorije, jer je zasnovano na izuzetnim dokumentarnim os-novama. Protagoniste revizionizma u istoriji ne krasi velika privrenost dokumentima ve reinterpretacija postojeih i istraenih.

Re na promociji knjiga Savremenici faizma I i II, u Novom Sadu 26. maja 2011.

Sukob naunog i revizionistikog u naoj savremenoj istoriografiji

45

Mr Milivoj Belin UDK: 930(497.11)1918/1941:329.18

O meuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoriareve struke

APSTRAKT: U radu se analizira istoriografsko delo Olivere Milosavljevi, posebno u kon-tekstu vremena u kome je nastajalo i drutvene uloge koju je imalo. Poseban akcenat u tekstu je stavljen na analizu dvotomne monografije Savremenici faizma, kao svojevrsne intelektualne istorije meuratne Jugoslavije.

KLJUNE REI:Istoriografija, istorijski revizionizam, nacionalizam, Jugoslavija, Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma

Biti istoriar znai zavetovati se onome to je suprotno, bez zastajanja, proizvoditi diskurs osloboen sistem-atizovanja i predrasuda...,1 pisao je osniva francuske nove istorije Lisjen Fevr. Ne poinjem sluajno ba ovim citatom izlaganje o istoriografskom radu Olivere Milosavljevi i vremenu u kome je nastajao, jer je re o istoriarki koja nikada nije pratila struju ni dominantne i poeljne ideoloke obrasce u drutvu. Prouavala je radnike savete i samoupravljanje osamdesetih kada je sistem nezadrivo klizio u dekadenciju i delegitimizaciju, da bi se raspao u vreme kada je trebalo da krajem 80-ih godina prolog veka objavi knjigu o tome, ali nijedan prestoniki izdava nije bio dovoljno zain-teresovan da u vreme ekspanzije nacionalistike ideologije objavi nauni i racionalni pogled na vaan segment istorije zemlje koja je tako intenzivno i sistematski razarana u to vreme.2 U prvoj polovi-ni 90-ih pisala je o zloupotrebi autoriteta nauke kao jedan od prvih istoriara koji je kritiki i nauno sagledao ulogu SANU u pripremi rata.3 U vreme kad je ratni projekat Miloevia i njegove intelektualne

1 Lisjen Fevr, Borba za istoriju, priredila Dubravka Stojanovi, Srpska knjievna zadruga, Beograd, 2004, str. 112.2 Magistarska teza, objavljena u Beogradu 1983. glasila je: Radniki saveti u Beogradu: 19491953. Tema doktorske disertacije, odbranjene 1987. na Filozofskom fakultetu u Beogradu: Drava i samoupravljanje 19491956.3 Olivera Milosavljevi, Zloupotreba autoriteta nauke, u: Srpska strana rata. Trauma i katarza u

46

elite bio na vrhuncu, uestvovala je u pisanju prekretnog zbornika Srpska strana rata.4 U vreme pokidanih veza na razvalinama disoluci-rane Jugoslavije bila je meu prvima koja je prihvatila ideju dijaloga izmeu istoriara Srbije i Hrvatske.5 Za sve to vreme nacionalistike ideologije i njenih krucijalnih elemenata antijugoslovenstva, antiko-munizma i antititoizma bavila se istorijom socijalistike Jugoslavije, ocenjujui u svom radu Jugoslovenstvo, velikodravlje i demokratija ju-goslovensku ideju i dravu kao rezultat racionalno izgraene isto-rijske svesti.6 Uprkos tome, jugoslovenska ideja izgubila je sedam-deset godina voenu bitku sa jugoslovenskim nacionalizmima ija je dugovenost i nepromenjivost potvrdila da je to dominantna ide-ologija XX veka, ilavija i otpornija od svih drugih.7 Bilo je teko u tom vremenu istrajavati na pozicijama kritikog istoriara, sueljavati se svakodnevno sa mrnjom, predrasudama, dravnom propagan-dom i autoritarnom nacionalistikom ideologijom koja je kao svoj cilj imala velikodravlje, a kao metod koristila nasilje, emanirano kroz rat i njegov modus operandi, zloine. O njima e bez zadrke govoriti u brojnim javnim istupima i intervjuima. Nakon tzv. demokratskih promena, koji istorijskoj nauci nisu donele manje (samo)poniavanja i zloupotreba nego u vreme 90-ih, kada je itava srpska istorija pret-vorena u hagiografiju zlatnih doba i heroja, sve do 1945. kada je doao mrak i ukinuta demokratija, pa je zbog toga iz samih vrhova vlasti poruivano da se na pomen efa kvislinke uprave Milana Nedia mora stojati u stavu mirno, Olivera Milosavljevi objavljuje mono-grafiju o kolaboraciji u Srbiji 194144. potisnutu i retko obraivanu temu u poslednje tri decenije.8 Jedna je od prvih u srpskoj istorio-grafiji koja je pisala o rasistikim uredbama Nedieve vlade koje je istorijska nauka iz razliitih motiva preutkivala.

Tokom 2005. kada je vlast skuptinskim odlukama oktroisala is-torijsku istinu vrei nasilje nad kritikom istoriografijom,9 poruivala istorijskom pamenju, I deo, priredio Neboja Popov, Samizdat B92, Beograd, 2002, str. 340374.4 Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamenju III, priredio Neboja Popov, Republika, Beograd, 1996, str. 832. 5 Dijalog povjesniara/istoriara je zbirni naziv za meunarodne naune skupove istoriara, pre svega iz Hrvatske i Srbije i Crne Gore, te za knjige/zbornike radova plenarnih izlaganja, izjava i saoptenja podnetih na tim skupovima. Od 1998. do 2005. odrano je deset dijaloga i posle svakog skupa je izaao zbornik Dijalozi istoriara/povijesniara. 6 Olivera Milosavljevi, Jugoslovenstvo, velikodravlje i demokratija, Tokovi istorije, 1-2/1996, INIS, Beograd, 1996, str. 173.7 Olivera Milosavljevi, Ideologija ili Jugoslavija?, u: Stvaranje i razaranje avnojske Jugoslavije, Drutvo za istinu o antifaistikoj narodnooslobodilakoj borbi u Jugoslaviji, Beograd, 1996, str. 333.8 Olivera Milosavljevi, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 19411944, Beograd, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, 2006, str. 418.9 Re je o Zakonu o izmenama i dopunama zakona o pravima boraca, vojnih invalida i lanova njihovih

Mr Milivoj Belin

47

je vlastima da slave pobedu nad faizmom, a preutkuju pobednike kako bi otvorili prostor da slave gubitnike a preutkuju njihov poraz.10 Pobunivi se protiv zloupotrebe istorijske nauke, pisala je da se ne slave gubitnici i ne izjednaavaju sa pobednicima nad faizmom zbog njih samih, slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da ivi.11 Najzad u odbranu struke je napisala jasnije nego drugi, isto-riju ne piu pobednici, istorija se pie sama i ostavlja dovoljno tragova svoje stvarnosti da uvek iznova moe da se rekonstruie.12

Neto ranije, neposredno nakon pada Miloevia, kada su nove vlasti pokuavale da ubede javnost u prirodnost demokratskog nacionalizma objavila je monografiju U tradiciji nacionalizma, gde se takoe meu prvima pozabavila stereotipima srpskih intelektualaca o nama i drugima kroz itav XX vek.13 Ova knjiga je posebno znaajna u kontekstu tada vrlo aktuelnih i precenjenih autora poput Marije Todorove,14 koja je pokuala da iskljuivo Zapadu pripie rune stereotipe o balkanskim narodima, a upravo knjiga Olivere Milosavljevi govori da su Balkanci sami jedni o drugima pisali i govorili najgore pogrde, potvrujui ilavost atavistikih antagonizama u proizvodnji negativnih stereotipa. U vreme ve dominantne i do kraja institucionalizovane revizije Drugog svetskog rata podigla je svoj glas, ne izlazei iz domena nauke u ijoj je nii tako vrsto ukotvljena, protiv olakih i istoriografskih i sudskih rehabilitacija.15

U drugoj polovini prole decenije kada je sistematska medijska kampanja protiv vodee srpske istoriarke dr Latinke Perovi, kao nesumnjivo dravni projekat, dosezala svoje amplitude odluila je da zatrai i uspela da dobije, za sada jedino svedoenje te vrste od Latinke Perovi. Iz njihovih razgovora proizala je knjiga injenice i tumaenja koja je u velikoj meri razbila jednodimenzionalnost javnog diskursa kada je u pitanju interpretacija one krhke, manjinske, ali

porodica, iz decembra 2004. U prvom lanu novog zakona, kojima je najvii zakonodavni organ imao pretenziju da izvri istorijsko izjednaavanje partizana i etnika, izmeu ostalog stoji: Status boraca NOR-a, u smislu ovog zakona i u pogledu prava utvrenih ovim zakonom, imaju i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadbini i Ravnogorskog pokreta, poev od 17. aprila 1941. do 15. maja 1945. godine. Slubeni glasnik Republike Srbije, br. 137, 24.12.2004.10 Olivera Milosavljevi, Lana ulaznica za Evropu. Kako se slavi pobeda, a preutkuju pobednici, Danas, 23.05.2005, str. 10.11 Olivera Milosavljevi, Skaske za gotov novac. Kako se slavi pobeda, a preutkuju pobednici (2), Danas, 24.05.2005, str. 8.12 Isto.13 Olivera Milosavljevi, U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca o nama i drugima, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002, str. 338. 14 Re je o knjizi Marije Todorove, Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek, Beograd, 1999.15 Olivera Milosavljevi, Kolaboracija: tekst bez konteksta, http://pescanik.net/2009/03/kolaboracija-tekst-bez-konteksta/


48

uvek postojee tendencije kako u srpskoj istoriografiji, jo vie unutar srpske intelektualne elite.16

Sem u svim dijalozima istoriara/povijesniara, uestvovala je i bila ef regionalnog projekta Kultura seanja,17 kao i vrlo zapaen uesnik na projektu Srbija u modernizacijskim procesima.18 O modernizaciji je ostavila sem svojih radova o kritici patrijarhalnog obrasca u srpskoj istoriji i neizbrisivu reenicu da je bitan preduslov ideje modernizacije naputanje tradicionalistike paradigme, poto nikakav tehnoloki progres, moderne ideologije i knjika obavetenost ne mogu trajno da znae progres ako se mitska svest odrava kao poeljno obeleje nacionalnog bia.19

Jedna je od retkih koja je ozbiljno shvatila svu pogubnost prie o dobrom nacionalizmu nakon 2000-te, pa je u istoimenom radu iz 2007. pokuala i uspela da ga dekonstruie, poruujui da je u nacionalistikim politikim i intelektualnim krugovima stvoren kon-senzus oko stava da je nastupilo doba rehabilitacije ideologije i njenog spasavanja putem utemeljenja u sam identitet drutva.20 Time je, med-ju prvim teoretiarima nacionalizma kod nas, precizno ukazala na raz-liku izmeu nacionalistike ideologije i identiteta, jasno apostrofirajui manipulativni karakter teza koje su iznoene u javnosti.

Istraivanjima i radovima iz oblasti socijalistike Jugoslavije, postavljala je tu tematiku u naune i racionalne okvire, izmetajui je iz poslednje dve decenije kanonizovanog i bezmalo konsenzualnog, a u osnovi vulgarnog i demonizujueg diskursa imanentnog ovdanjem arijskom narativu. Borei se sa dominantnim stavom o nelegitimnosti istraivanja druge Jugoslavije, napisae antologijsku reenicu: Poto vie nema komunizma, a nema ni Jugoslavije izbrisana je i njihova istorija.21 Nije u svemu napred reenom o istoriografskom delu

16 Olivera Milosavljevi, injenice i tumaenja. Dva razgovora sa Latinkom Perovi, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010, str. 308.17 Kultura sjeanja: 1918. Povijesni lomovi i svladavanje prolosti, ur. T. Cipek i O. Milosavljevi, Disput, Zagreb, 2007, str. 246; Kultura sjeanja: 1941. Povijesni lomovi i svladavanje prolosti, ur. S. Bosto, T. Cipek, O. Milosavljevi, Disput, Zagreb, 2008, str. 182.18 Olivera Milosavljevi, Elitizam u narodnom ruhu, u: Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka 3. Uloga elita, ur. Latinka Perovi, igoja tampa, Beograd, 2003, str. 125152; Olivera Milosavljevi, Otac genije ljubimac: Kult vladara najtrajniji obrazac vaspitavanja dece, u: ene i deca. Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka 4, ur. Latinka Perovi, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 188291.19 Olivera Milosavljevi, U tradiciji nacionalizma, str. 9.20 Olivera Milosavljevi, Dobri nacionalizam, http://pescanik.net/2007/03/dobri-nacionalizam/21 Olivera Milosavljevi, Jugoslavija je bila naa prva Evropa, u: Snaga line odgovornosti, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2008, str. 13.

Mr Milivoj Belin

49

prof. dr Olivere Milosavljevi izuzetak ni voluminozna dvotomna monografija o srpskim, tj. beogradskim intelektualcima i javnosti prema najvanijem fenomenu meuratnog perioda, faizmu.

Monografija Savremenici faizma Olivere Milosavljevi je temeljno promiljeno, moderno koncipirano istoriografsko delo visoke unutranje koherentnosti, koje se odlikuje preglednou i jasnoom izlaganja, nepretencioznim stilom i dunom skrupuloznou u izvoenju konanih sudova. Ipak, iako je odabrala da izvor govori mnogo vie od nje, autorka je pokazala i u ovoj studiji, kao i u prethodnim, visoko izraenu i intelektualno neprevazienu interpretativnu sposobnost tumaenja istorijskih injenica, pojava i procesa.

Polazei od savrenog razumevanja epohe o kojoj pie, vrste koncepcijske strukture i metodoloki preciznog hermeneutikog postupka, Olivera Milosavljevi je posmatranu monografiju, sazdanu na irokoj izvornoj osnovi segmentirala i konceptualno uobliila u dva toma: (Percepcija faizma u beogradskoj javnosti 19331941. i Jugoslavija u okruenju 19331941) i pet velikih tematskih celina: Ideologija, Praksa, Mir ili rat, Slika sadanjosti (Ima li faizma u Jugoslaviji?) i Slika budunosti (O desniarskim vizijama budunosti). Svako od ovih poglavlja je dalje precizno, znalaki i logino struktuirano na manje problemske celine.

Zaslugom izdavaa, Helsinkog odbora za ljudska prava u Srbiji, estetski odlino opremljena knjiga, Savremenici faizma, predstavlja vaan doprinos istorijskoj nauci ve samom injenicom da je raena na temelju analitiko-sintetikog pristupa posmatranoj tematici, viegodinjem iitavanju brojnih, pre svega primarnih izvora, dnevnih listova, novina, broura, knjiga, asopisa (politikih, knjievnih, medicinskih, pravnih, etnografskih, religijskih, vojnih, satirinih, prosvetnih, umetnikih, privrednih...) Svi ovi izvori podvrgnuti su metodolokom postupku u najboljem duhu kritike istoriografije. Znajui da je istorija, kako je govorio Lisjen Fevr, pre svega nauno voeno ispitivanje izvora,22 Olivera Milosavljevi je u heuristikom pogledu gotovo nenadmano utemeljila svoju monografiju. Zbog toga se intelektualna istorija Olivere Milosavljevi, prva te vrste kod nas, kree u jasnim okvirima simbolikog dijalokog diskursa, jer istorija i nije nita drugo do dijalog prolosti i sadanjosti putem izvora,23 kako je pisao Edvard Halet Kar, te, autorka dosledno istrajava na interaktivnosti sa vlastitim izvorima, postavljajui im prava pitanja, 22 Lisjen Fevr, Stopiti svoj ivot s istorijom, u: Borba za istoriju, priredila Dubravka Stojanovi, Srpska knjievna zadruga, Beograd, 2004, str. 3435.23 Edvard Halet Kar, ta je istorija? Gradac, aak-Beograd, 2001, str. 2425.


50

karakteriui i nadograujui svoj metod pored ve pomenute vrste empirijske zasnovanosti i veoma izraenim, ne estim, ali veoma upeatljivim i misaonim zakljucima, te smislom za istorijsku sintezu, ime je pronala pravu meru izmeu vokacije da uoptava i zadatka da izvri ekspertizu,24 kako je pisao francuski istoriar Alen Buro.

Istoriari jo na elementarnom stupnju svog obrazovanja ue da je fetiizovana teorija distance neophodna u istraivanju svakog dogaaja, pojave, procesa, linosti. Od manipulacije ovom premisom su poslednje dve decenije polazili mnogi revizionistiki apologeti kolaboracije u Drugom svetskom ratu. To je trebalo da znai da se u saradnju sa faizmom ulazilo iz nerazumevanja tog fenomena, esto i neobavetenosti, a najee iz potrebe za ouvanjem bioloke supstance naroda, kako vole da kau, dakle, iznuenosti. I u tome je vrhunska vrednost Savremenika faizma, jer se itanjem knjige dolazi do nedvosmislene spoznaje da su upravo savremenici imali ne ravno nama, nego i bolje, istananije, minucioznije poznavanje faizma od nas danas. Nije njima bilo potrebno iskustvo holokausta da bi prepoznavali apsolutno zloinaku prirodu faistike ideologije. Sistematizujui odbranu kolaboracije dananjih revizionistikih istoriara, Olivera Milosavljevi ve u uvodu knjige postavlja kljuno pitanje: Da li su ovdanji intelektualci doekali okupaciju u Drugom svetskom ratu sa ve izgraenim uverenjima o sopstvenom izboru strane u ratu?25 Njen odgovor nije ni aproksimativan, niti zasnovan na utisku, ve je rezultat kompleksnog i mukotrpnog istraivakog puta i nedvosmisleno glasi: Da, savremenicima je sve bilo jasno i poznato. Znali su i za rasnu teoriju, i za koncentracione logore, i za progon i ubijanje Jevreja, i za spaljivanje knjiga, i za unitavanje kulture, i za proterivanje najvienijih intelektualaca, i za imperijalistike planove Hitlera i Musolinija, znali su i ta znai sintagma ivotni prostor, znali su i da dolazi novi rat, i da e biti svetski rat I sva ta znanja su prezentovali javnosti.26 I zaista, itajui sve ove analize u beogradskim pisanim medijima, jasno je da savremenicima gotovo da nije bilo nepoznatih i skrivenih elemenata ideologije ili prakse faizma. Zbog svega toga, naglaava autorka, ostajalo je sasvim malo prostora za zbunjenost savremenika. Upravo je u tome i najvea vrednost ove monografije, jer posle nje vie nee biti mogua tvrdnja da je bilo iji istorijski izbor tokom Drugog svetskog rata bio sluajan ili iznuen. Podelivi intelektualnu elitu na levicu, liberalizam, konzervativizam i faizam, autorka konstatuje, na osnovu temeljne analize izvora, da su jedino leviari i desniari, nezavisno od njihovih radikalno suprotstavljenih orijentacija, imali jasno artikulisane ideje i da je na njihovoj strani bio jedini pravi aktivizam. Taj dijametralno suprotni aktivizam obeleili su eksplicitni antifaizam 24 Alen Buro, ak Le Gof, u: Istoriari, priredila Veronik Sal, Klio, Beograd, 2008, str. 285.25 Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma 1. Percepcija faizma u beogradskoj javnosti 19331941, str. 11. 26 Isto, str. 1112.

Mr Milivoj Belin

51

levice i eksplicitna kolaboracija desnice. Izmeu je bila barutina, kako se govorilo u vreme Francuske revolucije. Najzad, najvanije dostignue knjige i njen najvredniji zakljuak bi se mogao svesti na to da kao to antifaizam u ratu nije bio sluajan, ve je proisticao iz dubokih ideolokih naela zastupanih pre rata, kao to pasivizacija pojedinaca nije bila sluajna, ve se nadovezivala na stalno iekivanje da se stvari same od sebe vrate u normalno stanje, tako i kolaboracija nije bila ni sluajna ni iznuena. Ona je predstavljala logian nastavak profaistikih ideolokih naela zastupanih godinama ranije...27 Dakle, kada je o intelektualnoj eliti re, niiji konkretni potezi tokom rata nisu bili proizvod niti trenutka, niti iznude, jo manje neznanja ili sluajnosti, ve najee u deceniji ranije duboko usaenih uverenja.

Svojom dvotomnom monografijom, pisanom retko savesno i akribino, Olivera Milosavljevi nije samo ispravila i popunila tako uoljive i vapijue beline u domaoj istoriografiji, ve je i kao malo ko drugi dalekosenou svojih zakljuaka i interpretacija dala znaajan doprinos formiranju kritike svesti domae istorijske nauke kao fun-damentalne humanistike discipline. Zbog svega toga e intelektu-alna istorija Jugoslavije u meuratnom periodu, kao i istorija Drugog svetskog rata na ovim prostorima biti nezamisliva bez istraivakih re-zultata sabranih u knjizi Savremenici faizma. Vrednije naslee Olivera Milosavljevi nam nije mogla ostaviti.

Re na promociji knjige Savremenici faizma III u Beogradu, 20. aprila 2011.

27 Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma 2. Jugoslavija u okruenju 19331941, str. 201.


53

Ideo

lok

I temeljI r

evIzIo

nIzm

a

54

uvanje bioloke supstance naroda: Pripadnici kvislinkih formacija odvode graane na streljanje

55

drugo poglavlje

IdeolokI temeljI revIzIonIzma

Dr Todor Kulji

anti-antifaizam1

APSTRAKT: Prikazani su glavni obrasci pravdanja i relativizovanja faizma u savremenoj srpskoj, a delom i u hrvatskoj kulturi seanja. Upadljivo je instrumental-izovanje, nacionalizovanje i ignorisanje antifaizma, slabljenje levice i medi-jska nadmo anti-antifaizma. Zakljuak je da je u atmosferi normalizovanog nacionalizma potiskivanje antifaizma teklo neravnomerno u Srbiji i Hrvats-koj, te da su potrebe elita na vlasti vaan filter koji proputa samo korisnu prolost.

KLJUNE REI:Antifaizam, kultura seanja, istorijski revizionizam, Srbija, Hrvatska, levica

Nakon sloma Hladnog rata radikalno se menja kultura seanja, a time i odnos prema faizmu. Nova sadanjica, koja otvara novu budunost, uvek trai i novu prolost. Nerazdvojiva povezanost prolosti, sadanjice i budunosti je osnovna crta ljudske temporalnosti i istorijske svesti. Prolost ne ine dogaaji po sebi, nego deavanja snabdevena aktuelnim smislom. Premda je svaka istorija naizgled osobena i neuporediva, na kraju 20. veka javlja se kod prevladavanja prolosti niz sadraja koji nisu lokalne prirode: otpor i kolaboracija sa nacizmom, izravnavanje starih rauna u ime pravde, stvaranje integrativnih mitova radi ponovnog uvrenja nacionalnog identiteta i izmirenja pocepanog drutva nakon sloma evropskog so-cijalizma i blokovske podeljenosti sveta. To su opti drutveni podsti-caji koji nenamerno i postupno ujednaavaju pisanje evropske istorije.2 Izgleda, meutim, da ujednaavanju doprinosi i jedan drugaiji vaan proces. Naime, nakon sloma evropskog socijalizma svuda je uzdrmana 1 Rad je objavljen u Godinjaku za drutvenu istoriju, sveska 13, 2005. Rad objavljujemo uz dozvolu autora.2 Judt, Tony, Europas Nachkriegsgeschichte neu denken, Transit 15/1998 (Wien).

56

antifaistika kultura seanja. Anti-antifaizam se lagano probija pod platom nove istoriografske objektivnosti. U ovom prilogu bi treba-lo pokazati kako domae politike elite i revizionistika inteligencija nameu nove anti-antifaistike obrasce seanja?

Izmeu dekretiranog antifaizma i anti-antifaizma

Antifaizam, antikomunizam, antikapitalizam i antitotalitarizam su idejni obrasci koji su oblikovali misao o drutvu 20. veka, ali su i danas aktivni. to je udaljenije istorijsko iskustvo koje je stvorilo ove obrasce, to je oevidnija rastegljivost njihove ideoloke upotrebe. Da je antifaizam za to dobar dokaz pokazuje ne samo njegovo razliito akcentovanje, nego i njegovo negiranje, tj. anti-antifaizam.

Termin anti-antifaizam u pozitivnom smislu najpre je poela da koristi nemaka ekstremno desniarska grupa Evropa nacija 1972, oznaavajui antifaizam kao politiku represiju, a levicu, antifaiste i mirovne pokrete kao neprijatelje nacije. Danas je u Nemakoj izraz An-ti-Antifa oznaka za neonaciste koji skupljaju podatke o antifaistikim aktivistima da bi se protiv njih borili nasiljem. Ovi podaci se objav-ljuju na crnim listama, desnog fronta. Parole ko je antifaist, taj je takoe komunist, i antifaizam je prerueni marksizam slue da se antifaizam potisne iz javnih debata. Pored pozitivne, pojam anti-antifaizam ima i negativnu vrednosnu verziju. U ovom drugom smis-lu re je o nastojanju da se faizam opravda ili relativizuje, a prisutno je u raznim delovima drutva, od nauke do militantnih ulinih neona-cista.3

U haotinoj idejnoj tranziciji na Zapadnom Balkanu u posledn-jih petnaestak godina anti-antifaistika kultura seanja postala je he-gemona. Vano je uoiti da poiva na snanoj izmeni idejnopolitikih premisa: antitotalitarizam je potisnuo antikapitalizam, antifaizam je nacionalizovan, a anti-antisocijalizam je iezao. U Srbiji se anti-antifaizam iskazuje u raznim verzijama: patriotski intelektu-alci svrstavaju Milana Nedia u sto najznaajnijih Srba,4 etnici se u udbenicima proglaavaju antifaistima i u parlamentu stiu boraka prava, 20. oktobar 1944. tretira se kao okupacija a ne kao osloboenje, briu se antifaistiki simboli iz naziva ulica, i sl. Navoenjem proiz-voljnih brojeva rtava komunistikog nasilja nova istorija socijalizma pie se depnim raunarom. Ve time je nova kultura seanja otvor-3 Das Spektrum der Anti-Antifaschisten, Eine Einleitung, Lotta Nr. 21/2005, p. 15.4 Intervju sa Dejanom Medakoviem iz 1993, u: Serbian Unity Congress, www.suc.org/culture/library/OCI/zablude-i-greske-43-04-24.html

Dr Todor Kulji

57

ila vrata za rehabilitovanje raznih kvislinga. S druge strane, u znaku antijugoslovenstva tee nacionalizacija lokalnih zaraenih strana u Drugom svetskom ratu. Reju, anti-antifaizam relativie zloine faista, rehabilituje kvislinge i iznova vrednuje rtve i delate. Ipak tre-ba dati pravo i onima koji upozoravaju da se kritika antifaizma javlja i kao reakcija na preideologizovanu funkciju antifaizma u socijalizmu i na beline socijalistike istoriografije. Komunistiki antifaizam je imao vanu ulogu u imunizaciji socijalizma od kritike. Meutim, restaura-cija ovinizma i religije samo se delom moe tumaiti zasienou dek-retiranim komunistikim antifaizmom.

Kod komunistike kulture seanja na faizam ratni period izmeu 1941. i 1945. veto je saet u naraciju o sedam ofanziva. Ovu dekre-tiranu sliku istorije naglo je krajem 20. veka zamenila jo izrazitija iskljuivost: negiranje antifaizma, pri emu se i ono to je bilo raciona-lno, progresivno, evropsko i prosvetiteljsko odbacuje kao totalitarno. Skoro da vie nije neobino to to izmenjenoj kulturi seanja osnovni ton daju dojueranji komunisti, a novi anti-antifaisti. Konverzija je normalizovana. Od pre neku godinu u slubenim srpskim kalen-darima praznika nema Dana pobede nad faizmom, Dana osloboenja Beograda niti Dana ustanka, za razliku, recimo, od Crne Gore, gde svi ti praznici i dalje postoje. Na evropskim sveanostima povodom 60 godina pobede nad faizmom, a neto pre toga i na obeleavanju saveznikog iskrcavanja na Normandiju, Vlada Srbije nije delegirala svoje veterane, nego su oni koji su otili to uradili kako su znali i ume-li.5 Povodom Dana pobede, Rusija je prole godine odlikovala srpske borce, ali to nije uinila njihova drava. Odrana je samo sveana aka-demija na kojoj je uinjen pokuaj da se nekako pomire etnici i parti-zani.

Faizam se moe trajno odravati u seanju (upozoravanjem na njegove savremene oblike), relativisati (poreenjem sa drugim zloinima) ili ignorisati (smatrati nebitnom ili efemernom epizo-dom u nacionalnoj istoriji). Ima, dodue, i drugaijih verzija neutral-izovanja faizma preko njegove eksternalizacije. Istini za volju, svuda se antifaizam nacionalizuje, relativizuje, dekomunizuje i decentrali-zuje. Makedonci i Albanci iste antifaizam od komunista, prosrpski deo Crne Gore je za pomirenje partizana i etnika, Srbija i Hrvatska su legalizovale nekomunistiki etniki i domobranski antifaizam.

5 Biseni, Dragan, Kontroverze i savremena znaenja Dana pobede, 9. maj 2006. http://www.freeb92.com/zivot/nauka.php?nav_id=197111; Milosavljevi, Olivera, Lana ulaznica za Evropu, Danas, 23. maj 2005.

Anti-antifaizam

58

Antifaizam se neretko priprosto nacionalizuje i saobraava normal-izovanom nacionalizmu: Mislim da su komunisti nacionalni izdajnici, a kaem da su ravnogorci branili zapadnu demokratiju u Jugoslaviji.6 ak i Albanci u svom prilagoavanju EU dekomunizuju antifaizam.7 Na slian nain je Srbima u BiH danas potreban iskonstruisani etniki antifaizam u istorijskom utemeljenju entitetskog suvereniteta. Iz istih razloga Hrvati katolie Blajburg kao krini put iz ijih rtava se napa-ja Nova Hrvatska. Prihvatajui antifaizam kao opte civilizacijsko opredeljenje i povezujui ga sa Domovinskim ratom na osoben nain se zamagljava njegova antiovinistika komponenta. Najmanje bi iz pomenutog trebalo zakljuiti o konanom trijumfu potisnute istinite prolosti. Na delu je zapravo vie trivijalno i providno saobraavanje antifaizma dananjici i budunosti nacionalne drave.

Pomenuti proces poslehladnoratovske instrumentalizacije antifaizma postupno sazreva u skladu sa politikim pregrupisavan-jima, a anti-antifaistika naracija se uobliava. Treba navesti nekoliko faza ovog procesa. Nakon dugog dekretiranog antifaizma kao temelja bratstva i jedinstva i balansiranja nacionalizama usledila je Titova smrt, a zatim perestrojka i poetak latentne borbe oko monopola na rtvu srpskog naroda krajem 1980-ih, kao pokrie izmene odnosa u feder-aciji. Otvaranjem sporova oko udela nacija u NOB-u sredinom 1980-ih jugoslovenski antifaizam se poeo nacionalizovati. Usledilo je razbi-janje SFRJ, a zatim graanski rat. U Srbiji je, meutim, tokom 1990-ih antifaizam slubeno i dalje prisutan, ali je, njemu nasuprot, opozicija dosledno gradila anti-antifaizam. Ravna Gora probija se kao alternativ-no mesto prvog i autentinog srpskog antifaizma, Beograd i Srem-ski front kao nova srpska mesta komunistikih zloina, kvislinzi kao rtve, a 7. juli 1941. je od Dana ustanka preobraen u dan kada je Srbin ustao na Srbina. Nakon 2000. ova nastojanja ugraena su u slubeni poredak seanja. Republika je ostala bez Dana Republike, monarhisti su proglaeni ravnopravnim antifaistima, bivoj kraljevskoj porodici vraa se imovina, a sve glasnij

Documents

Antifasizam Pred Izazovima Savremenosti