КАКО ИЗГЛЕДА ПРАВА ИСТОРИЈА?

Од преводиоца. Ово је реконструкција историје коју су дали Анатолиј Тимофејевич ФОМЕНКО и Глеб Владимирович НОСОВСКИ на основу дугогодишњих истраживања и резултата до којих су дошли са својим сарадницима. Реконструкција је објављена у неколиким њиховим књигама. С откривањем нових резултата она се коригује и допуњава. Ова верзија је из књиге: Библейская Русь, Факториял, Москва 1998. Овај текст може изгледати сувише натегнут и невероватан. Можда местимично и нејасан. То је неизбежно, с обзиром на то да је истргнут из контекста књиге из које је узет. Кад се прочита цела књига или, још боље, све књиге Фоменка и сарадника, постаје јасно да овде ништа није ни натегнуто ни невероватно.

Увод. Пре десетак година у београдским математичким круговима прочуло се да се њихов познати колега Фоменко, чије књиге из топологије представљају незаобилазну литературу за све специјалисте у тој области, бави и неким проблемима из историје и да је дошао до врло необичних резултата. Пре неколико година стигла је до нас и прва његова књига на ту тему. Изазвала је велико занимање међу београдским математичарима. О њој се расправљало на семинарима и другим стручним састанцима. Аутор је у тој књизи као средство за проучавање историје понудио нове методе чисто математичког, тачније – статистичког, карактера. Применом тих метода аутор је дошао до резултата који се радикално разликују од постојеће историјске концепције. Но, методе су биле нове и ефикасне, њихова примена коректна, па је Математички институт САНУ одлучио да објави превод књиге и тако нашим научницима (пре свега историчарима и математичарима) пружи могућност да се упознају с контроверзним резултатима овог интердисциплинарног пројекта, те да евентуално наставе слична истраживања или да аргументовано оспоре добијене закључке. Књига се 1997. године појавила под насловом “СТАТИСТИЧКА ХРОНОЛОГИЈА - математички поглед на историју”. Издавачи су Математички институт САНУ и издавачка кућа “Досије”. Књигу је тешко наћи у књижарама, али се може телефоном наручити код издавача: 011/630-170 (Математички институт) или 011/334-01-73 (Досије).

Како је све почело? Крајем шездесетих година амерички астроном Роберт Њутн, захваљујући коме је космички програм САД постигао изузетну тачност и поузданост у космичкој навигацији, да би одредио варирање Земљиног гравитационог поља, рачунао је кретање Месеца у прошлости, а на основу древних података о помрачењима и других старих астрономских података. Резултат који је добио био је запањујући: у периоду од VII до X века Месец се кретао противно законима гравитације! Овај изненађујући налаз познатог астронома нико није могао да објасни, па ни сам аутор. Њутн је затим детаљније проучио Птоломејев “Алмагест”, својеврсну енциклопедију астрономских и других знања времена у коме је написан и један од основних извора древних астрономских података, чији је један од главних садржаја каталог од око 1000 звезда с њиховим положајима на небу. Историчари датирају Птоломеја и “Алмагест” у II век. Међутим, рачун је показао да распоред звезда на небу у II веку није могао бити онакав какав је описан у тој књизи. Роберт Њутн 1971. године објављује књигу “Злочин Клаудија Птоломеја” у којој овога оптужује за фалсификат.

1

Покушаји да се Птоломеј одбрани објашњењем да су средњовековни преписивачи највероватније уносили поправке положаја звезда које одговарају њиховом времену, доводе до новог проблема: на основу чега се онда тврди да је “Алмагест” настао у II веку? Та, о Птоломеју, сем тог дела, пракично и нема других података.

Независно од тога, године 1974. у Москви математичар М. Постников својим колегама и историчарима држи серију од пет предавања на којима слушаоце упознаје са скоро заборављеним радовима руског научника Николаја Александровича Морозова (1854–1946) у којима је овај жестокој критици подвргао данас усвојену хронолошку концепцију, а на основу проучавања историје методама природних наука. Пажљиво проучивши огромни историјски материјал, показао је да су многи догађаји погрешно датирани (с грешкама и од по неколико векова), навео је силне доказе који противрече усвојеној концепцији, скренуо пажњу на небројене историјске фалсификате, и на основу свега закључио да многе историјске догађаје треба знатно приближити нашем времену.

Фоменку, који је био један од Постниковљевих слушалаца, пала је на ум помисао да се можда у томе крије и решење проблема “Алмагеста”, о чему је писао већ поменути Роберт Њутн. Наиме, можда је Птоломеј коректно навео податке о положајима звезда, али можда он није живео у II веку, него у неком сасвим другом времену. Да би проблем што боље осветлио, Фоменко је са сарадницима разрадио математичке (прецизније, статистичке и астрономске) методе за проучавање древних историјских хроника. Затим их је тестирао на неспорним историјским текстовима. Убедивши се у поузданост метода, применио их је на старе хронике, на основу којих је и написана данас важећа историја старине. Закључци су били изненађујући до драматичности. Прво, проблем је испао знатно сложенији него што је и сам Морозов претпостављао. Грубо говорећи, показало се следеће: историја од XIII века наовамо углавном изгледа онако како је историчари причају (мада и ту има проблема све до почетка XVII века); историја од X до XIII века само делимично изгледа онако како се уобичајено прича, а већи део је фантомска историја, док је целокупна историја до X века фантомска. Израз “фантомска историја” у овом случају значи да су догађаји у тој историји или измишљени (у мањој мери) или представљају описе стварних догађаја који су се десили у неко друго време и/или на неким другим местима (у већој мери). Најчешће су то догађаји из периода од X до XVI века, који су касније, случајном грешком или намерно, гурнути у далеку прошлост. На тај начин добијене су три додатне реплике (копије) стварних средњовековних догађања, које су надовезане једна на другу, што је изазвало миленијумско растезање историје. Као последицу добили смо да је средњи век постао “мрачан” и празан, а појавила се блистава и цивилизована антика.

Даље, Фоменкове детаљне анализе показују следеће (наводимо само неке занимљиве резултате): “Алмагест” је могао бити написан између 600. и 1300. године, а највероватније време његовог писања је X век, с тим што је коначна редакција обављена у другој половини XIV века. Предатирањем древних помрачења у складу с новом хронологијом нестају све неправилности у кретању Месеца и ствари долазе на своја места. Никејски сабор, за који се сматра да је био 325. године, није могао бити пре друге половине VIII века и тако даље.

Фоменко и његови сарадници наставили су рад на проблематици нове хронологије (тако је назван пројекат), што је резултирало појавом још неколиких књига на ту тему. Навешћемо најважније:

2

(1) В. В. Калашников, Г. В. Носовский, А.Т Фоменко, Датировка звездного каталога Алмагеста, Факториял, Москва, 1995, 286 стр. Ова књига се прво појавила на енглеском (CRC Press, USA, 1993). И Статистичка хронологија је преведена на енглески (Kluwer, Аmsterdam, 1994)(2) Г. В. Носовский, А.Т. Фоменко, Новая хронология и концепция древней истории Руси, Англии и Рима, Том I Русь, Том II Англия, Рим, МГУ, Москва, 1995, 382+290 стр.(3) Г. В. Носовский, А.Т. Фоменко, Империя, Факториял, Москва, 1996, 750 стр.(4) Г. В. Носовский, А.Т. Фоменко, Новая хронология Руси, Факториял, Москва 1997, 256 стр.(5) Г. В. Носовский, А.Т. Фоменко, Библеyская Русь, I, II, Факториял, Москва, 1998, 687+592 стр.

У књизи Статистичка хронологија Фоменко на основу резултата до којих је дошао математичким методама, критикује важећу концепцију историје старог и средњег века, доказујући да је она радикално погрешна. Оно што се читалац, прочитави ту књигу, неминовно запита јесте: како, онда, изгледа права историја. Одговора на то питање у књизи нема, јер у тренутку кад се она појавила, аутор још није био спреман да понуди одговор. Међутим истраживања последњих неколико година (не више само Фоменка, него целе групе која ради на том проблему) дала су довољно резултата који омогућују да се и на то питање одговори. Но, пре но што пређемо на реконструкцију историје, треба за читаоце Статистичке хронологије напоменути следеће:

(а) У тој књизи аутор каже да је погрешна историјска концепција резултат ненамерних грешака у тумачењу старих докумената. Сасвим природно полазно становиште. Међутим у међувремену се накупило довољно доказа за то да је погрешна историја резултат намерног фалсификовања, пре свега.

(б) Паралелизам биографија Исуса Христа и папе Гргура VII Хилдебранда је неубедљив и аутор је од њега одустао, али није одустао од тезе да је Исус живео у XI веку.

У књигама које су се појавиле после Статистичке хронологије аутори додају многе нове аргументе својој хипотези. Ти аргументи су сада у знатно мањој мери математички, више су уобичајени историографски аргументи. Због тога их је и нешто лакше читати. Нажалост, још увек само на руском.

* * *

Овде је укратко изложена наша реконструкција историје. Ту реконструкцију смо већ формулисали у књизи “Империја”. Ипак, проучавање историјског садржаја Библије са становишта нове хронологије дало нам је много новога што дозвољава да допунимо и прецизирамо нашу реконструкцију.

Пре него што пређемо на реконструкцију, која се веома разликује од данас уобичајене верзије Скалигера и Петавијуса1, умесно је јасније рећи шта су скалигеровска историја и хронологија и како су оне настале. Општа слика околности у којима је настала и продрла историјско-хронолошка верзија Скалигера и Петавијуса дефинитивно је постала јасна тек током

1 Autori danas va`e}u hronolo{ku verziju zovu verzojom Skaligera i Petavijusa, po ?enim osniv~ima Jozefu Skaligeru (1540-1606) i Dionisiju Petavijusu (1583-1652)

3

наших последњих истраживања из нове хронологије. Јасно схватање те слике одмах многе ствари ставља на њихова места.

1. Показало се да данас доступни историјски праизвори – публиковани, они који су у библиотекама са слободним приступом итд. – јесу саставни део скалигеровске верзије и настали су заједно с њом. Они су настали деформисањем и редиговањем, с одређеним циљем, стварно старих текстова. Сами стари текстови који су правилно излагали историју, при томе су уништавани. Све се то дешавало у XVI–XBIII в. у току међуна-родног европског програма стварања старе и средњовековне историје и хронологије. Зашто је и коме то требало, види даље. Тај програм је имао моћну државну подршку како у државама Западне Европе, тако и у рома-новској Русији. У XVIII–XIX в. скалигеровска верзија је продрла у Азију и Кину. Полазећи од ње стварана је такође историја Кине и Азије.

У XVII–XVIII в. с намером подршке продирућој скалигеровској историјској верзији свесно су редигована готово сва до данас објављивана дела “античких” грчких и римских аутора, средњовековни летописи, мамоари итд.

Извори који нису прошли цензуру твораца скалигеровске верзије, током скоро двеста година брижљиво су истраживани и уништавани. У најмању руку, избацивани су из комуникације. Такве активности је било чак и у XIX веку. Типичан пример је уништавање Сукуладзевљеве библиотеке. У XIX веку, а тим пре данас, такви текстови су сматрани за нешто куриозно, недостојно озбиљног проучавања. На њих је одмах падала сумња да су груби фалсификати или, и најбољем случају, да је аутор текста потпуна не-зналица.Такви текстови се по правилу не објављују, академска заједница их не проучава. Мада се и данас појављују с времена на време. Сваки од њих даје само мали делић већ заборављене слике, па зато и не може ништа да промени у нашем сазнању. Сам за себе, изван опште слике, он је просто неразумљив. А упоређивањем и проучавањем таквих “куриозитета” не бави се нико од озбиљних историчара.

Важно је схватити да се данас при публиковању праизвора – свесно или несвесно – примењује јака цензура у погледу њихове усклађености са скалигеровском верзијом. За “достојне пажње” признају се само извори који се природно уклапају у навикнуту скалигеровску верзију историје. Зато се у циркулацију уводе само текстови који су с предумишљајем редиговани у XVII веку.

Због тога смо принуђени да о старом и средњем веку просуђујемо само по изворима које нуди скалигеровска историјска школа. Наиме, они се умножавају штампањем. Зато настаје лажни утисак да су само такви извори и постојали.

2. У историји постоји јасна граница – прва половина XVII века. Шта се дешавало после тога – знамо прилично добро. А шта је било пре – врло лоше. Та граница је вештачки створена, она није резултат природног заборављања информације. Њен траг у скалигеровској верзији јесте граница између “мрачног средњовековља” и “новог времена”. То и јесте граница између правилне и неправилне историје.

3. Савремени специјалисти – историчари скалигеровске школе (а друге школе историје старог и средњег века данас напросто и нема) јесу, по правилу, специјалисти за скалигеровску верзију и само за њу. Сматра се за аксиому да су скалигеровска верзија историје и стварна историја – једно те исто. Другим речима, савремени специјалисти за стару и средњовековну историју имају посла, не с правом историјом – преко древних докумената – него с вештачким светом, који су створили редактори из XVII века. Јер

4

користе текстове деформисане и редиговане у XVII веку, сматрајући их за “древне праизворе”.

А зашто историчари–специјалисти, на крају крајева, раде само с таквим документима (и њиховим дериватима), који су редиговани током стварања скалигеровске верзије? По нашем мишљењу то је притисак школе, представа које су се учврстиле у академској средини и које су некад у њу биле унете силом, а данас већ имају карактер “општеприхваћених очигледности”. Сматра се да постоји одређен број “поузданих”, “истинитих” праизвора (а уствари то су управо “скалигеровске редакције”). Наводно само они заслужују озбиљан однос. Сви други извори су проглашени за “незналачке”, “бајковите” или просто за “текстове које је неко сачинио”. Њих проучавати није за озбиљног научника.

4. Наравно, било је немогуће уништити сва стара “доскалигеровска” документа. Нека од њих морају постојати и данас.

Али замислите да је савременом историчару, специјалисти за скалигеровску верзију, у руке доспео оригинални стари документ који описује, рецимо, раздобље XV–XVI в. Као што смо сада разјаснили, разлика између стварне историје тог раздобља и њене скалигеровске слике толико је велика да ће се тај документ тешко уклопити у навикнуту скалигеровску слику. Или чак схватити о чему се у њему говори. А да не говоримо о томе да, ако је то оригинал из XV–XVI в, онда је написан необичним словима, “неразумљивим знацима”. Јер “древни рукописи” на које је навикао специјалиста за скалигеровску верзију, уствари су дело фалсификатора–редактора из XVII века. А са стварним рукописима и писменима из XV–XVI века – да и не говоримо о ранијим раздобљима – као по правилу истраживач нема прилике да се сретне. Зато ће откривени стари текст најчешће просто бити проглашен за “нечитљив”. Што се обично и дешава. А ако се и деси да буде прочитан – биће проглашен за “бајковити”, “чудни” плод “средњовековног незнања”.

О штампаним издањима из XV–XVI в. треба рећи следеће. Књиге на којима су тадашње године издања, често су антедатирани сурогати из XVII века. Масовно публиковање књига тобоже у XV–XVI в. било је у XVII веку важан део рада на “заснивању” скалигеровске верзије историје. Оригиналне књиге из XV–XVI в. су истраживане и уништаване напоредо с рукописним документима. Зато се штампане књиге не разликују од рукописа по својој поузданости, ако желимо да из њих извучемо оригиналну историју XV–XVI в. Међу штампаним књигама има такође много сурогата из XVII века.

6. Многи оригинални званични документи Западне Европе XVI века, који су изашли из царске канцеларије, били су написани, како то сада разумемо, на словенском језику. И многе књиге које су тад штампане у Европи, такође су биле на словенском. Уосталом, чињеница да су се тамо масовно штампале словенске књиге, добро је позната специјалистима. Зато што је “језик међународне комуникације” у то време највероватније био словенски.

Прелазак на латински као језик међународне комуникације десио се после распада Империје, тј. крајем XVI–XVII в. Латински језик се у свом развијеном “античком” облику највероватније појавио у XVI–XVII в. Зато су сви “антички” латински текстови у најбољем случају преводи учињени у XVI–XVII в. на латински, који је одређен да буде “антички”. У те преводе су одмах уношене и скалигеровске хронолошке редакције.

Исто се може рећи и за “старогрчки” језик, који је такође настао – заједно са својом “старогрчком” литературом – у XVI–XVII в. На њему су тада

5

такође били написани (преведени, редиговани) “антички грчки праизвори”. Стварни стари језик је, вероватно, средњегрчки, византијски. Није ни чудо да он уопште не личи на савремени грчки језик, за разлику од “старогрчког”, који је врло близак савременом грчком. Сва “античка грчка” литература такође су веома редиговани у XVI–XVII в. преводи старих текстова на новоизмишљени “антички” језик.

7. Према нашој реконструкцији, стварање скалигеровске верзије историје било је последица огромних политичких промена у свету с краја XVI и с почетка XVII века. После распада Империје настајале су нове државе, ранији намесници постајали су независни владари. У почетку су се они јако плашили повратка старог поретка. Било им је неопходно да створе и историјску прошлост, “старе чврсте корене” своје власти. Основни циљ нове (тада, а данас навикнуте) скалигеровске историјске верзије било је деформисање у потребном смеру историје из XV–XVI в, тј. раздобља које је тада било непосредна прошлост. Та историја је деформисана намерно. Што се тиче ранијих времена, њихово укључивање у скалигеровску верзију јесте у великој мери резултат стварно ненамерних хронолошких грешака.

Размере глобалног програма из XVII века стварања вештачке историје прошлости почињемо да схватамо тек данас. Не треба се чудити томе што су у различитим земљама историју фалсификовали усклађено. Према нашој реконструкцији, до краја XVI века скоро све европске и азијске државе биле су делови јединствене Империје, па зу зато њихови владари били из истог круга империјалних чиновника. Везе међу бившим провинцијама Империје у прво време после раскола биле су још увек веома јаке.

Одређени “претходни историјски посао” био је урађен у првој половини XVI века. Ипак, у основи је историја, укључијући корпус “старих извора”, била створена у XVII веку, кад је Империја већ дефинитивно била поцепана, тј, после Смутног времена у Русији и после победе над Разином. Прилично велики посао у том смеру урађен је и у XVIII веку. Тек у XИX веку скалигеровска верзија историје добила је дефинитивни савремени облик.

1. РАЗВОЈ ОСНОВНИХ СВЕТСКИХ РЕЛИГИЈА (хипотеза)

При излагању хипотезе нећемо се позивати на изворе. Њих је могуће наћи у нашим књигама, где посебно коментаришемо поједине делове наше хипотезе. Пошто се и у наслову налази реч хипотеза, дозволићемо себи да је не понављамо сувише често, да не бисмо оптерећивали излагање. Из истог разлога нећемо злоупотребљавати речи вероватно, изгледа, али свакако треба стално имати на уму да се оне увек подразумевају.

Одмах се ограђујемо од претензија на високу тачност датирања која следе. Требаће много да се ради да би се прецизирала нова кратка хронологија. Зато ми покушавамо да реконструишемо стварну историју засад само “по вековима”, тј. наводимо век овог или оног догађаја, али углавном без навођења тачног датума.

1. IX и X век

1.1. Дубоки мрак. Рађање писмености. Ово раздобље, као и све пре њега, покривено је дубоким мраком, због практично потпуног одсуства писаних докумената из тог периода. Уосталом, није искључено да се тек у IX–X веку по први пут рађа и сама идеја писмености. Вероватно у Старом Египту, првобитно у облику хијероглифа – сличица. Наравно, записивање

6

мисли у облику сличица било је полазно и тек касније се трансформисало у савремене облике. У то време први пут се појављују писани историјски извори.

1.2. Религија. Хришћанство постоји и пре појаве Исуса Христа.

1.3. Рачунање пасхалије. Црквени календар. У IX–X веку први пут је израчуната пасхалија. Створен је први црквени календар. Појављује се астрономија, чија је првобитна улога била да опслужује црквени календар.

2. XI век

2.1. Исус Христос. Главни религијски догађај у XИ веку је појава Исуса Христа, његов живот и распеће, вероватно у Новом Риму на Босфору = Константинопољу = Јерусалиму = Троји = Цариграду.

2.2. Почетак нове ере 1053. године. “Нулта година нове ере” била је по свој прилици 1053. година. Уосталом, у неким каснијим документима тај датум су могли да заокругле и да за “нулту годину” сматрају отприлике 1000. годину. Године 1054. бљеснула је позната супернова звезда, описана у Јеванђељима као Витлејемска звезда.

2.3. Исусова смрт. Смрт Исуса Христа крајем XI века. Могуће варијанте: 1085, 1086, 1095. година, тј. око 33 године после “нулте године”, која се поклапа с 1053. годином (или неком блиском њој).

2.4. Првобитни смисао цифара X и I. Цифра X, тј. “десет” у латинском означавању векова (например XI век), првобитно је просто била почетно слово имена Христос. Зато је у прво време скраћеница XI век означавала “Христа први век”, тј. “први век од отеловљења Исуса Христа”.

А цифра 1, тј. “један” у арапском записивању година – например 1255. година – првобитно је означавала прво слово I имена Исус. Зато је ознака “I255. година” првобитно означавала “од Исуса 255. година”.

Затим је то заборављено, што је изазвало хронолошко померање многих докумената за 1000 година или за 1053 године.

2.5. Распеће Исуса Христа у Новом Риму на Босфору. Исус Христос је био распет у Новом Риму на Босфору, у граду који је баш у то време постао нова престоница Ромејске (Византијске, Римске) империје. Тај су град звали и Јерусалим, а такође и Троја.

2.6. Хришћанство постаје државна религија Ромеје. Хришћанство је проглашено за државну религију у Ромејској империји и у свим темама-провинцијама које су јој биле потчињене. Према томе, географске границе Ромејске империје у то време се приближно поклапају с облашћу распрострањености хришћанства.

3. XII век

Хришћанство остаје мање или више једина религија на целој територији Ромејске империје. Ромеја је и даље једина моћна империја тог времена.

4. XIII век

7

4.1. Хришћанство је и даље једина религија империје, али на истоку и на западу империје почиње да добија различите облике, што би се могло објаснити различитим локалним климатским, географским и другим околностима.

4.2. Исток задржава строги облик хришћанства. На истоку – например у Русији, која је у то време још била тема-провинција империје, и у самој Ромеји – опстаје строжа, уздржанија, чак делимично и аскетска форма првобитног хришћанства.

4.3. На западу хришћанство добија облик античког пантеона олимпијских богова. На западу, например у темама-провинцијама: Француској, Италији и др, првобитно хришћанство добија одлике култа, добро знаног из описа “античких” аутора као “антички” пантеон, који је обухватао и култ оргијастичких баханалија. Ту су Зевс, Венера, Посејдон, Марс, и многи други олимпијски богови, празници баханалија и остало.

У то доба ромејски империјални центар слаби. Иако је хришћанство још увек јединствено, назиру се велике противречности између, условно речено, “источног хришћанства” и “западног хришћанства”.

4.4. Цариград је под контролом источног хришћантва. Распад Ромејске империје доводи до тога да Цариград на Босфору, као колевка, центар и светиња јединственог васељенског хришћанства, доспева под контролу “источне гране” хришћанства. “Западна грана” не може да се помири с тим и изјављује своја права на “Гроб Господњи” у Јерусалиму, тј. у Цариграду = Константинопољу.

4.5. Запад одговара крсташким ратовима, који су као званични циљ имали ослобађање Гроба Господњег из руку неверника. Зато су походи западних крсташа усмерени на Цар-Град = Јерусалим. За невернике су прогласили источне хришћане. Од којих су касније постали православни и муслимани. Избија Тројански рат, који је је трајао много година.

5. XIV век

5.1. Велика = “монголска” најезда. Русија-Орда2 добија Тројански рат. У то време је Русија-Орда већ била вишенационална држава, у састав које су улазили како словенски, тако и турски народи. Дешавају се бурни политички и војни догађаји. Почиње Велика = “Монголска” најезда с Истока, из Владимиро-Суздаљске Русије, на Запад.

1.6. XV век

1.6.1. Верски раскол. Дешава се верски раскол раније јединственог хришћанства на неколико великих грана–религија. Набројаћемо их.

1.6.2. Православље. Православље, тј. ортодоксно хришћанство, најближе је првобитном култу, уздржаније и стоже по духу. Центар православља постаје стара Русија. Православље је такође распрострањено на Балкану и на Истоку.

2 U prevodu je zadr`an izvorni izraz Orda, umesto kod nas uobi~ajenog Horda.

8

1.6.3. Ислам. Ислам или муслиманство – на истоку – првобитно је прилично блиско православљу. Такође строга и аскетска религија.

1.6.4. Католичанство. Католичанство је углавном на Западу. Најудаљеније је од првобитног уздржаног култа из XИ века. Једно време је постојало у облику грчко-римског пантеона богова с елементима култа оргијастичких баханалија. Као последица баханалија у неким земљама Западне Европе прошириле су се болести, назване венеричнима по Венери – богињи љубави.

Да би се санирале такве непожељне друштвене последице, била је неопходна реформа католичког култа, због чега је у неким земљама Западне и Јужне Европе касније уведена и инквизиција. После црквене реформе и успешног деловања инквизиције, католичка грана хришћанства добила је савремене, добро познате облике, такође прилично уздржане.

1.6.5. Будизам. Још једна варијанта хришћанства је будизам на истоку; Индија, Кина итд.

1.6.6. Јудаизам. Јудаизам је како на Западу, тако и на Истоку (караими). Првобитно је то био облик доисусовског хришћанства. Током времена јудаизам је доста еволуирао.

1.6.7. Остале религије. Остале религије су распрострањене у мањој мери. Углавном настају одвајањем од горе набројаних тек у XVI веку.

1.6.8. Све светске религије су настале из једног корена и из једног центра. Дакле, по нашем мишљењу све набројане религије потичу из истог корена – хришћанства XI века. То, посебно, објашњава закључке велике школе научника из XIX века у области такозване упоредне религије. После обраде огромног материјала они су открили толико много заједничког међу свим религијама, да су били принуђени да измисле целу теорију, као да је “позније” хришћанство позајмило од, например, “ранијег” будизма скоро све основне елементе култа. То “објашњење” било је диктирано погрешном скалигеровском хронологијом. И зато је нетачно.

1.6.9. Јеванђеља и Библија. Јеванђеља су написана или крајем XI или почетком XII века. Све остале књиге Библије, како Старог, тако и Новог завета, написане су не пре почетка XII или краја XI века. Данашња редакција Јеванђеља и Пслатира је из XIV века. А остале књиге Старог завета редиговане су у неким случајевима све до XVII века.

2. ОСНОВНЕ ИМПЕРИЈЕ ЕВРОПЕ И АЗИЈЕ

2.1. Стари “први” Рим

2.1.1. Први Рим у долини Нила. Александрија. Најстарије царство о коме има неких података је древни Први или Стари Рим у долини Нила. Стара држава у долини Нила је у скалигеровској историји названа Египат. То је неправилно, јер библијски Египат највероватније нема везе с њим. Библијски Египат Петокњижја је највероватније Русија-Орда. Касније је

9

библијско име било пренето у Африку и придодато стварном старом царству у долини Нила. То је изазвало збрку.

Престоница старог афричког царства била је на ушћу Нила и данас се зове Александрија. Података о том царству данас практично нема. Овде је настала писменост, при чему с почетка у хијероглифском облику, тј. писали су “сличицама”. Александрију ћемо, условно, звати Први Рим.

2.1.2. Египатских пирамида још нема. Никаквих, данас познатих, дивовских грађевина – пирамида, сфинги, храмова, обелиска – у том царству још нема. Све оне су изграђене знатно касније.

2.2. Византијска империја из X–XIII века

2.2.1. Пренос престонице у Нови Рим на Босфору. У X–XI веку престоница царства је пренета на западну обалу мореуза Босфор, и овде ниче Нови Рим. Условно ћемо га звати Други Рим. Он је Јерусалим, он је и Троја, он је Константинопољ, он је Цариград времена Ромејске империје до Великог = “Монголског” освајања, а затим је турски Стамбол.

2.2.2. Хришћанство је религија Ромеје. Државна религија Ромеје од XI века постаје хришћанство.

2.2.3. Теме-провинције Ромеје. Власт Ромеје се простире на многе регионе Запада и Истока. То су теме-провинције империјалног центра. Свака тема је у зантној мери самостална државна организација, али на челу с ромејским намесником – краљем, царем, кнезом – и истовремено је вазал Цариграда на Босфору.

Међу тим темама-провинцијама су Египат, Русија, Немачка, Италија, Француска, Шпанија и друге. Карактер потчињености тема-провинција је прилично еластичан. Један од знакова вазалне потчињености је плаћање данка Цариграду.

Осим тога, теме обједињује заједничка вера. Цариград је опште признати верски центар империје. Он је и Јерусалим, Свети Град.

Можда је и реч “тема” повезана с ординско-татарском речју “тумен”, тј. с руском речју “тма”, што је означавало војну јединицу.

2.2.4. Где се у то време пишу летописи? Самостална локална историја се у темама практично још не записује. Хронике се још увек воде само у Цариграду као престоници царства и углавном одражавају догађаје који су од интереса за Нови Рим на Босфору. Копије тих хроника понекад се нађу и у некој од ромејских тема-провинција. Али у тим текстовима се ипак углавном говори о догађајима у ромејској престоници. И само узгред о догађајима у темама-провинцијама.

2.3. XIII век. Слабљење власти Цариграда. Борба Истока и Запада за власт у Ромеји. Крсташки ратови као одраз те борбе

2.3.1. Цариград слаби и доспева под контролу Истока. Ромеја слаби као светска империја. Њене теме-провинције почињу да прикупљају снагу и да осећају своју самосталност. У XII–XIII веку источне теме – нарочито Русија, која је највише ојачала у то време – преузимају контролу над империјалним центром. Вероватно још увек не у облику буквалног освајања Цариграда на Босфору, него у облику потчињавања империјалне политике

10

својим интересима. Кратко речено, Цариград почиње – по свој прилици принуђен – да проводи “происточну политику” у већој мери него “прозападну”.

2.3.2. Запад се томе противи. Западне теме су, природно, незадовољне таквим поремећајем равнотеже утицаја у корист Истока и предузимају одговарајуће мере. Распламсава се борба између Истока и Запада за власт у Цариграду, тј. у центру Ромејског царства.

2.3.3. На јачање источних тема Запад одговара крсташким ратовима. Исток јача, а на то западне теме одговарају таласом крсташких ратова. Њихов стварни циљ је преотимање власти у Византији. Као идеолошко оправдање војних похода на Исток – на Цариград – коришћена је идеја “ослобађања Гроба Господњег од неверника”. Та парола је добро позната из писаних средњовековних извора. Ми само предлажемо да се на њу сад погледа из другог угла.

Запад је прогласио за “невернике” своју донедавну сабраћу по вери – источне теме. А како су источне теме контролисале Цариград, тј. “Гроб Господњи”, који се налазио у самом Цариграду или близу њега на Голготи (вероватно гора код градића Бејкос на азијској обали Босфора), то је на Западу природно зазвучала и наишла на добар одзив главна мисао пароле – кренути ратом на “невернике” и ослободити Гроб Господњи.

Баш зато су крсташки ратови били усмерени углавном на Цариград, тј. на престоницу империје.

Сажетак. Запад је на јачање Истока одговорио крсташким ратовима – војно-идеолошким мерама. То је била борба за власт у слабећем империјалном срцу Ромеје. Тако је био начињен први корак ка верском расколу унутар раније јединствене хришћанске вере. Грубо говорећи, на “источну” и “западну” веру.

Још једном подвуцимо да овде говоримо о Западу и Истоку у знатној мери условно, не прецизирајући детаље, који би нам оптеретили излагање.

2.4. XII век – грандиозни Тројански рат

2.4.1. Тројански рат као борба Истока и Запада. Нагомилане противречности између Истока и Запада изливају се у крвави и дуготрајни рат с далекосежним последицама на сву историју Европе и Азије. То је легендарни Тројански рат, који се у многим документима одразио и под именима: Тарквинијски рат, Готски рат и др.

Например, у Хомеровом излагању под именом “Грци” у том рату наступа Запад. А под именом “Тројанци” – ТРК или ТРНК – Исток, тј. Готи, “Монголи” = велики, Турци, Татари.

У скалигеровској историји средњег века тај је рат добро познат под скупним именом крсташких ратова XIII века, заузећа Константинопоља 1204. године. Затим пад Константинопоља 1261, затим крвави ратови – тобоже на територији Италије – средином XIII века. Главни хероји су Манфред и Карло Анжујски.

Кратко речено, Тројански рат из XIII века разбија се на цели низ посебних крвавих ратова, као што су то например, описали “антички” Хомер и средњовековни Прокопије.

Крсташким ратовима савремени историчари придају изузетно велики значај. У нашој реконструкцији њихова улога још више расте. Тројански рат

11

из XIII века – условно говорећи између Истока и Запада – фактички је одредио даља догађања у Европи и Азији за неколико столећа.

2.4.2. Исход Тројанског рата у XIII веку још није известан. У једним биткама је побеђивао Запад, у другима Исток. Али у целини победа претеже у корист Истока. Таласи руско-турско-отоманске, тј. козачко-атаманске, инвазије изнова и изнова се обрушавају на Византију и Нови Рим. Године 1261. Велики = Монголи, тј. Русија-Орда заузима Цариград. И ту поставља никејског василевса.

Тако је на крају (у XIV веку) победио Исток. Ромејска империја је пала. Цариград је освојен. Уместо ње настала је нова Велика = “Монголска” империја, знатно већих размера, која је обухватала практично сву Азију, Европу, Северну Африку, а касније и део Америке. Престоницом империје постао је Велики Новгород = Владимиро-Суздаљска Русија. Један од најважнијих административних центара био је Јарославски Дворац Великог Новгорода, тј. Јарослављ.

У XV–XVI веку постепено долази до верског раскола Велике “Монголске” империје на два дела: православни и муслимански. Вратимо се у XIII век.

2.4.3. Ко је победио у Тројанском рату? Резултате свих ратова летописци зараћених страна увек тумаче у своју корист. Свако настоји да победу припише свом народу. Зато нема смисла удубљивати се у проучавање питања – ко је и у ком смислу победник, а ко поражени. Ограничићемо се само на неколико примедби.

Тројански рат је дуго трајао и у њему је било много битака. Исход је на почетку био нерешен. Зато су летописци Запада, који је на крају поражен, забележили да су Тројанци изгубили, а Грци победили. Јасно је како се то десило. Западни Европљани су, природно, радије памтили само своје победе у појединим биткама и заувек заборављали поразе.

У XIII веку Русија-Орда још није могла да дефинитивно освоји Нови Рим. Али стварањем Велике = “Монголске” империје у XIV веку, Цариград је изгубио значај империјалне престонице. Перестоница нове империје је већ била у Русији-Орди. У бившем Цариграду, а сада Контантинопољу, столује само “константинопољски књаз”.

2.4.4. Излазак из Византије. Као последица Тројанског рата почиње излазак – бекство разних група из престоне области Ромеје у пропадању. Та слика је добро позната у скалигеровској историји. Бегунци из Ромеје се расељавају по разним областима Европе и Азије. Називају их “Тројанцима”, тј. излазницима из Троје – Константинопоља. Они си и “аргонаути”, који, према “старогрчким митовима” крећу у лутања и освајају, колонизују разне земље. О томе прича, например, “антички” Хомер, отприлике у XV веку. А у Библији је то расељавање Ромеја-Тројанаца с краја XIII и почетка XIV века описано као насељавање земље синовима Нојевим. А поново такође као синовима Јафетовим.

2.4.5. Библијски патријарх Ноје је Нови Рим. Наша хипотеза је да Ноје значи Нови (Рим). Зато су синови Нојеви напросто синови Новога Рима, тј. народи који су се после пада Ромејског царства раселили по околним и далеким земљама, колонизујући их. Тај процес је трајао, наравно, не једну или две године, него бар неколико деценија. Азијске и европске земље насељавали су не само бегунци из Новог Рима, него вероватно и победници

12

који су им били за петама, тј. Козаци-Готи, Руси-“Монголи” = Велики и Турци-Атамани, Татари.

2.5. XIV век. Руско-турска инвазија Западне Европе као “монголско” освајање и Велика сеоба народа

2.5.1. Стварање Велике = “Монголске” империје. У првој половини XIV века ствара се Велика = “Монголска” империја – Стара Русија, настала као резултат освајачких ратова с територије Владимиро-суздаљске Русије. Она се формира на основама једне од бивших ромејских тема-провинција – Русије, која се отргла контроли ослабљене Ромејске империје. На историјској сцени се појавила нова политичка сила – Ординска империја.

2.5.2. Упад “Монгола” у Европу. “Монголи” – Велики почетком XIV века усмеравају основни удар на Запад и упадају у Европу. Почиње “монголска” инвазија – инвазија Великих. После крсташких ратова војно-политичко клатно померило на супротну старну.

Као одговор на крсташке ратове западних Европљана, који су се кретали са Запада на Исток, Велика = “Монголска” империја сад је нанела ударац Западној Европи. “Монголи” = Велики освојили су део западноевропских земаља. А остале су морале – у различитом степену – да де факто признају своју вазалску зависност од Велике Русије-Орде. Можда у облику плаћања данка.

2.5.3. Преношење “монголског” освајања у прошлост под именом Велике сеобе народа. “Монголска” = Велика инвазија утиснута је у историји Западне Европе (после хронолошког померања у прошлост) као Велика сеоба народа у IV–VI веку. У облику најезде Гота и Хуна.

Није искључено да су то вештачко преношење догађаја из XIV–XV века у прошлост западноевропски хронолози учинили делимично и свесно. Да би из историје Средњег века уклонили догађаје психолошки непријатне по Западну Европу. Пораз “у далекој прошлости” ипак није тако болан као “савим недавни” пораз.

2.5.4. Локални летописи византијских провинција почињу византијским догађајима “пресађеним на локално тло”. У XIII–XIV веку дворјани, војници, научници, писци итд, почињу да напуштају Ромеју у распадању и да се селе у теме-провинције, које су добијале политичку самосталност. Односе са собом старе византијске хронике, које говоре о животу Ромеје у X–XIII веку. Те хронике се уграђују у основу локалних историја тема-провинција, међу њима и у основу руске, енглеске, китајске, германске, италијанске и других историја.

Грубо говорећи, прве историјске националне хронике многих држава стварно говоре о догађајима у Ромеји у X–XIII в. И тек после су национални летописци продужили те хронике описима локалних догађаја. При томе су заборавили да се прве главе уствари односе на ромејску историју.

2.6. Пад Константинопоља и почетак турске отоманске = атаманске најезде на Западну Европу

2.6.1. Претварање Велике = “монголске” империје у савез двеју држава: Русије-Орде и Турске-Атаманије. Као што смо рекли, од XIV

13

века већ постоји Велика = “Монголска” империја. Ипак се убрзо показало да је управљање њоме из једног центра веома тешко.

Појавили су се и нови проблеми. Епидемије, које су повремено избијале на југу империје, сад су се уређеним караванским путевима лако шириле по целој њеној територији. Смртоносне болести (куга, колера и друге) почеле су да наплаћују цену уједињења под једном влашћу огромних простора Европе, Азије и Африке. И то је разумљиво: што је шира област захваћена болешћу, то болест дуже хара.

Администарција империје се тако сударила с новим, раније непознатим ефектом, као последицом система добро уређених и разгранатих путева комуникације. Требало је наћи неки излаз. Нађен је у увођењу администартивних граница унутар империје између северних и јужних области. Тако су се у империји појавила два центра: Велики Новгород у Русији-Орди и Стамбол на Босфору. Цариград је поново постао престоница, овога пута јужних области Велике = “Монголске” империје.

При томе су империјалне власти предузеле тешко и чак ванредно решење о принудном карантинском чишћењу оних области где је харала зараза. Такве су биле многе земље Западне и Јужне Европе. У те области је послата војска Орде са строгом наредбом да уништи становништво огромних територија и да их поново насели. Све је то описано у библијском Петокњижју. Тако је у XВ веку Русија-Орда морала да поново пошаље војску на југ и на запад. То је било освајање сопствених територија, на којима су се, наравно, почев од XV века налазиле оружане силе локалних владара, намесника Орде. Они су се, разумљиво, опирали уништењу. Ипак је карантинско чишћење било насилно спроведено. У поново покорене земље Европе и Азије постављени су нови намесници. У руској историји је то познато као подела “новгородских земаља” бојарима, бојарским синовима, дворјанима, бољим кметовима итд.

После тога наместо древне Ромеје 1453. године настаје Турска-Атаманија.

2.6.2. Турски Отомани, тј. козачки атамани. Данас Отоманску империју понекад зову Оттоманском, али ми ћемо се продржавати њеног првобитног имена. Тим пре што је у руским документима из XВ–XVI века први турски султан, по чијем имену је империја и добила име, био баш Отоман или Осман. Облик имена Отоман врло јасно показује његову првобитну једнакост с добро знаном речју атаман.

2.6.3. Вазална зависност Западне Европе од Русије-Орде и Турске-Атаманије. Хабзбурзи до Карла V су ордински цареви Великог Новгорода. У XV веку Западна Европа остаје у саставу Велике = “Монголске” империје и на неки начин је подељена између Великог Новгорода и Стамбола. По целој Европи се сакупља империјални порез. Каснији историчари су тај порез називали “данак султану”.

У свакој земљи Западне Европе је у то доба постојао њен намесник – краљ или војвода. Сви су они фактички били потчињени (можда у различитој мери) централној управи Велике = “Монголске” империје, тј. императору (с њиховог становишта). Именом “император” западни Европљани су звали цара-кана Русије-Орде, који је столовао далеко од њих – у Великом Новгороду. А име Великог Новгорода западни европљани су усвајали као Хабзбург, тј. као што смо већ рекли, Нав-град. Реч бург је град, а ХАБ је латинично читање словенске речи НАВ, тј. Нови. Зато су Хабзбурзи напросто Новограђани. И плаћали су им порез. А новограђани су

14

прикупљени новац делили с турским султаном, тј. расподељивали порез из Западне Европе двема престоницама: Новгороду и Стамболу. Вероватно је порез из Јужне Европе ишао углавном у Стамбол.

Средњовековни извори (према наводима Н.А. Казакове) кажу: “император плаћа султану сваке године данак од 300 хиљада јефимки (? - прев.) и шаље данак правовремено, да не би разгневио султана”.

То је добро познати “монголски” обичај да се у покореним земљама остави свој вазал-намесник, који уредно сакупља и уплаћује данак метрополи. Чак се нису обавезно морали остављати сопствени војни гарнизони непосредно у покореној земљи. Довољно је било држати их недалеко, стално претећи војном силом у случају неповиновања. Например, ако данак стигне са закашњењем.

2.7. XVI век. Реформација у Западној Европи. Јестира и буне у Русији. Долазак на власт Романових. Разлаз с Турском

2.7.1. Побуна-реформација у Западној Европи. У XVI веку у Западној Европи почињу побуне ординских намесника, који не желе да се потчине удаљеном цару-кану Великог Новгорода и хоће да буду независни владари. Као идеолошка основа устанка изабрана је застава верског одвајања од империје. Побуњеници-протестанти искористили су лутеранство, које се појавило на Западу, за политичко одвајање од империје. Сам Мартин Лутер је вероватно био чисто верски реформатор, остајући верни поданик Велике = “Монголске” империје.

2.7.2. Казанска (хазарска) буна у Русији-Орди. Средином XVI века Казанско царство (оно је и Хазарски каганат) постаје центар јудејске религије. Казански цар = хазарски каган и његов двор прихватају јудејство. После тога Казан такође покушава да се одвоји од Империје. Није искључено да је међу Казанским = хазарским јудејством и западноевропском реформацијом постојала некаква веза. Узгред, не треба мислити да су казанско = хазарско јудејство из средине XVI века и савремено јудејство једна те иста ствар.

2.7.3. Гушење казанске буне. Године 1552. цар-кан Великог Новгорода (Иван Грозни) немилосрдно је угушио казанску = хазарску буну. У Библији је он описан као асирско-вавилонски цар Навуходоносор. То је такође и једно од освајања Јерусалима, како је описано у Библији. Јер, за казанске јудеје Казан је био локални Јерусалим, Свети Град.

2.7.4. Русија-Орда припрема казнену експедицију на Западну Европу да би смирила реформацију. Угушивши казанску = хазарску буну Русија-Орда је обратила пажњу на Запад. Одлучено је да се тамо пошаље казнена експедиција. У руским изворима то је познато као почетак Ливонског рата. У Библији – као припрема асирске армије на челу с Холоферном за гушење буне у западним земљама. У западноевропским изворима то се одразило као покушај Карла V (он је и Иван Грозни, он је и Навуходоносор) да угуши реформацију.

2.7.5. Јестирина историја. У престоници Велике = “монголске” империје почели су велики немири. Положај владајуће династије искомпликован је тиме што је цар-кан Иван постао Блажени (јуродив) и удаљен је од власти. По западним изворима Карло V (он је Иван Грозни) отишао је у манастир и

15

одрекао се власти. Државом су владали други људи. На врху власти се десио преврат уз учешће жене – библијске Јестире. Тако је неко време на власти фактички била група лутеранаца, које је руска православна црква назвала “жидовствујућима”. То је време опричнине, један од најмрачнијих приода руске историје. Масовно су убијани ордински племићи и ординске војсковође. Међу њима и наследници руског престола. Један од упадљивих одраза тих догађаја, који су хронолошким померањима отишли у далеку прошлост, јесте убијање браће од стране Светополка “Окајаног”. У Библији се то одразило као “убијање Персијанаца”. У част тога догађаја у јудејској цркви је установљен празник Пурим – “Пермски празник”. У то доба Руси су Аустрију, Немачку и северну Италију звали “Велики Перм”.

2.7.6. Раскол Велике = “монголске” империје. У време опричнине и немира крајем XVI века Западна Европа постепено добија самосталност. Турска-Атаманија се постепено одваја од Русије-Орде и покушава да поново покори Западну Европу. Али, сама то не може.

2.7.7. Привремено смиривање немира у империји и неуспео покушај уједињења. Долазак на власт Романових. У једном тренутку у Русији-Орди немири су престали. Опричнина је поражена. Али, било је касно. Протестанти су заузели чврсте позиције на царском двору Русије-Орде. Убрзо избијају нови велики немири почетком XVII века. Протестантска партија поново долази на власт. Царска власт прелази у руке њихових отворених присталица – Романових. Отпор остатака Русије-Орде ипак траје до средине XVII века. Последњи покушај Орде да се врати на власт јесте “Разинов устанак”. Разинов рат против Романових завршен је поразом последњег ординског цара-кана. У рату против Разина на страни Романових учествује фактички сва Западна Европа. Познато је да су елитне трупе Романових биле попуњаване странцима, западноевропским најамницима.

2.7.8. Хушкање једне на другу Русије-Орде и Турске-Атаманије као двеју половина пређашње Велике = “монголске” империје. И поред свега Западна Европа још увек страхује од опасности превазилажења метежа у Русији-Орди. Успех још није дефинитиван и у великој мери зависи од хира московског цара, макар он био и савезник Западне Европе. Данас је присталица и савезник, а сутра се може предомислити. Ипак он још увек влада огромном Руском империјом. Осим тога, ту је и Турска-Атаманија.

Западноевропски политички протестанти настоје да не дозволе ни саму помисао обнављања Велике = “Монголске” империје. У немогућности да то постигну војном силом, западноевропски политичари су се ослонили на дипломатски рад. С намером да расколе савез Орде-Русије и Турске-Атаманије, да их нахушкају једну против друге. Нека се бију међусобно и нека оставе Запад на миру.

2.7.9. Дипломатски успех реформације. Тај програм је био успешно остварен. Просудите и сами:

– у другој половини XVI века у Русији почињу метежи и грађански рат, о чему смо подробно писали. Орда губи рат. Тако на власт долазе Романови – прозападно орјентисани владари. Нестаје војна претња Русије Западној Европи. Петар И отвара прозор према Европи и у многом живот у Русији потчињава западним обрасцима. У свест руског становништва постепено продире мисао о предности Запада пред Русијом у култури, науци и др.

16

– Романови почињу да проводе политику одвајања Русије од Турске. Почињу руско-турски ратови. Сад већ ни Русији ни Турској није до Западне Европе: рашчишћавају међусобне рачуне. После неког времена Западна Европа може да одахне.

– Романови поново пишу историју Русије, знатно је деформишући. Посебно је руска војска, Орда, проглашена за злу туђинску силу која је освојила не толико Западну Европу – о томе се сад говори само узгред – колико тобоже саму Русију.

2.7.10. Даљи распад “Монголске” = Велике империје. Као последица политике Романових од Русије се одваја Кина. Монголска = Велика империја распада се на неколико држава: Русију, Турску, Кину, Индију, и неке друге државе Европе и Азије.

2.8. Пишући историју Европе, западни хронолози одашиљу у прошлост непријатне догађаје.

После повлачења Орде-Русије и Турске-Атаманије из Западне Европе западноевропски хронолози су се потрудили да, колико год је могуће, избришу из историјског памћања сва та Западној Европи непријатна и још свежа сећања. Те догађаје су одаслали у далеку прошлост, где они већ нису били тако болни.

На крају крајева, како су говорили хроничари, свашта се дешавало у тој прошлости. Али, ето, од тада Европу није нико освајао. А ако је и плаћан неки данак, то су углавном плаћали древни Римљани неким древним Готима и давно несталим древним Хунима. И уопште, вреди ли то и спомињати. Од тада се све променило. Западна Европа – то је култура и прогрес. А Исток – какав био такав и остао – мало дивља Орда.

А да би те “историјске истине” усвојило и јавно мнење – које је било далеко од деликатних и сложених историјских исказа – стварају се многе литерарне и сценске епопеје. Које јасно и убедљиво показују како се, например, “раносредњовековни” источни варвар Атила, само због свог незнања, усудио да нападне на Велики Западни Рим. Али, усхићен његовом културом и уплашен римском моћу, на крају се престрављно вратио назад, у своје дивље степе.

3. ИСТОРИЈА НЕКОЛИКИХ РИМОВА: ПРВИ СТАРИ РИМ, ДРУГИ НОВИ РИМ И ТРИ “ТРЕЋА РИМА”

3.1. Први Рим се данас зове Александрија. У IX–X веку Први Рим, то је вероватно престоница Старог Царства у долини Нила, савремена Александрија.

3.2 Преношење престонице у Нови Рим. У X или XI веку престоница империје је из Александрије пренета на Босфор. Ту се оснива Нови Рим, или Други Рим. Отуда и име Ромеје – Византије као Бис-Антик – “Други Древни” (Рим). Тај су град звали и Јерусалим, Троја, Константинопољ, а затим Стамбол.

3.3. Нови Рим је престоница Ромеје. Нови Рим је у X–XIII в. престоница моћног Ромејског царства. Треба приметити изванредан стратешки положај града и његова моћна војна утврђења.

17

3.4. Слабљење Ромеје. Нови верски и политички центри. Крајем XIII и почетком XIV века Ромеја слаби. Цариград, тј. Други Рим, губи улогу империјалног средишта. Ојачале теме-провинције почињу спор око наслеђа царства у пропадању. Ромеју смењује Велика = “Монголска” империја с престоницом у Великом Новгороду, који је у XV–XVI веку у западним изворима могао бити називан и Римом. Тим пре што је Нови Град (Новгород) исто што и Нови Рим (Рим = Град). Током времена, у XV–XVI веку у време поделе и раскола Велике империје, формирају се три нова центра.

3.5. Први центар је православни – стара Русија, Русија-Орда, где је отприлике 1380. године – на месту где се одиграла Куликовска битка – основан нови град – Москва, касније названа Трећим Римом. Крајем XVI века Москва је постала руска престоница. А до тада престоница Русије-Орде био је Велики Новгород (Јарослављ), тј. Велики Нови Рим.

Русија-Орда себе сматра наследницом пропале Византије, а такође као државну религију задржава православље, тј. ортодоксни облик првобитног хришћанства. Велики Новгород (Велики Нови Рим), а затим Москва, – “Трећи Рим” – постаје светски центар православља.

3.6. Други центар је католички у Италији, где је отприлике у исто време, око 1380. године, основан италијански Рим. До XVI века он је био бедем империјалне “монголске” владавине у Западној Европи. Ту је живело много Етрураца, тј. Руса. Касније, после победе реформације, италијански Рим ће постати центар “новог католичанства”, тј. латинске католичке цркве, у савременом смислу те речи.

Занимљиво је да је, према скалигеровској историји, Константин Велики пренео своју престоницу из “Рима” у “Нови Рим” око 330. године, тј. око 1380. године (по новој хронологији). Збиља, при померању навише за 1053 године, скалигеровски датум 330. година, постаје 1380. година. Подсетимо да померање за 1053. године јесте једно од основних хронолошких померања које смо открили.

Ипак, данас се сматра да је Константин пренео престоницу из италијанског Рима у Нови Рим на Босфору. Изгледа да није тако, него је, напротив, у XIV веку император Константин пренео престоницу из Рима на Босфору, тј. Новог Рима, у италијански Рим. Или је тамо дошао као намесник из Великог Новгорода, тј. из Великог Новог Рима. Што је у каснијим летописима протумачено као “преношење престонице”.

3.7. Прелазак у италијански Рим католичких папа из француског Авињона-Вавилона. У италијански Рим, основан крајем XIV века, прелазе католичке папе, које су до тада (око 70 година) столовале у Авињону у Француској. Њихов боравак у Авињону – отприлике од 1305. до 1376. – у Библији је затим назван Вавилонским ропством. И тачно је наведено његово трајање (Јеремија) од 70 година. Зато је тај део Библије написан не пре XIV века. Приметимо да се под именом “вавилонско ропство”, тј. “империјално ропство” у Библији помиње неколико догађаја. Прво вавилонско ропство у XIV веку јесте боравак папа у Авињону. Друго вавилонско ропство у XV веку јесте заузимање Константинопоља 1453. године. Треће вавилонско ропство у XVI веку јесте заузимање Казана-Хазарије од стране Ивана Грозног године 1552.

Ако је природно сматрати Москву за православни “Трећи Рим”, онда италијански Рим можемо да зовемо католички “Трећи Рим”. У XVII веку

18

италијанском Риму је вештачки додата “дуга древна историја”, чији је стварни оригинал била ромејска историја из X–XIII века и “монголска” историја из XIV–XVI века.

3.8. Трећи центар је муслимански у Стамболу. Трећи центар је Мала Азија са својом формом хришћанства, које се убрзо преображава у ислам-муслиманство. У XV веку центар муслиманства постаје Стамбол. Муслиманство се прихвата за државну религију у Турској-Атаманији. То и јесте муслимански Трећи Рим. Тек у XX веку престоница Турске је пренета у Анкару.

3.9. Подела византијског наслеђа између Запада, Истока и Азије. Тако је било подељено верско и политичко наслеђе “мајке Ромеје” и Велике = “Монголске” империје између: Запада, с католичким “Трећим Римом” у Италији као верским центром Истока, с православним “Трећим Римом” – Москвом као верским центром

и Азије, с муслиманским “Трећим Римом” – Стамболом као верским

центром. У датом случају старим, првобитним.Тако су крајем XV и у XVI веку три нове религије, настале из некад

јединственог хришћанства, поделиле сфере утицаја и формирале своје верске центре. Крајем XV века су те религије још прилично блиске, а коначни раскол међу њима се десио у XVI веку. Зато је XVI век и био век верских ратова.

3.10. Где су из Новог Рима послали његово раније име Јерусалим? Савремени град Јерусалим назван је тако и изједначен с библијским Јерусалимом не тако давно. Како се то десило, већ смо испричали.

Уопштено говорећи можемо да кажемо следеће. Вероватно после раскола Велике = “Монголске” империје главне црквене снаге православља, католичанства, муслиманства и јудаизма нису се могле сагласити с решењем да се пређашње име Јерусалим остави Новом Риму – Константинопољу – Стамболу. Првише се ту сударало политичких, историјских и верских противречности. После раскола хришћанства у XV веку, ниједна од нових грана-вера никако није могла прихватити да ранији свети Јерусалим = Константинопољ = Троја остане у рукама неке од “сестара” у својству верског центра. На крају крајева, “да се нико не би љутио”, потајно су се договориле да Нови Рим лише једног од његових најпознатијих старих имена – Јерусалим, и то име су дали невеликом насељу Ел-Кудс на територији савремене Палестине. При томе је и име Палестина такође пренето овде релативно недавно. Тако се појавио савремени Јерусалим. То се десило у XVII веку. А многе “јерусалимске старине” грађене су вероватно почетком XIX века.

Поставши центар идеолошке привлачне снаге, Ел-Кудс је брзо постао центар верског ходочашћа, у који су били пренети – на папиру – сви одговарајући јеванђељски и библијски догађаји.

3.11. Где су из Новог Рима послали друго његово познато име – Троја. Знаменито средњовековно име Троја такође је било одузето Константинопољу = Новом Риму и проглашено за “античко”. Изједначавање Троје с Јерусалимом и с Константинопољем подробно је разматрано у нашим књигама. Уосталом, то име је отпутовало сасвим близу. Захваљујући Шлиману историчари сматрају да се хомеровска Троја налази близу

19

Константинопоља – на источној обали Турске код јужног улаза у Дарданеле близу града Кумкале. Види савремену карту.

Босфор и Дарданели на одређени начин личе. Оба су дуги уски мореузи који спајају невелико Мраморно море с Црним и Средоземним морем. У средњем веку су оба та мореуза звали истим именом: рукавац Светог Ђорђа. Константинопољ се налази на јужном крају Босфора, а фиктивна скалигеровско-шлимановска Троја је на јужном крају Дарданела.

Ево могуће реконструкције догађања. У XVII–XVIII веку почели су да траже “легендарну Троју”. Извори су указивали на локацију негде код Константинопоља, или су чак директно указивали на Константинопољ. Али средњовековни скалигеровски научници никако нису могли да изједначе Троју и Константинопољ. Историја је већ била деформисана. Остао им је само један излаз: да Троју мало помере од Константинопоља. И ево, преместили су је негде код јужног краја Дарданела, јер су документи вероватно директно говорили о њеном положају код јужног краја Рукавца Светог Ђорђа.

У XIX веку тамо се упутио Хајнрих Шлиман одушевљен идејом да нађе “хомеровску Троју”. Почео је ископавања и убрзо пронашао неки градић. Димензија од само 130 са 110 метара. Какви се на том месту сусрећу на сваком кораку. Обрадовано га је прогласио за легендарну Троју. Уосталом никаквих озбиљних објективних доказа Шлиман није понудио. А због нечега му их и нису много ни тражили.

Мора се признати да је то био узалудан труд. Довољно је било показати на огромни стари град Цариград = Константинопољ = Стамбол, који се раније звао Троја.

4. КАКО СЕ СТВАРНА ИСТОРИЈА ОДРАЗИЛА У ПИСАНИМ ИЗВОРИМА

4.1. Ливијева “Римска историја”.

Подсетимо се да је “Римска историја” Тита Ливија најпознатији извор о историји “античког” Рима

4.1.1. Царски Рим седморице царева. Тит Ливије описује “царски Рим” с престоницом наводно у италијанском Риму. Његова књига је у основи тачна, само је неопходно при њеном читању стално имати на уму да она уствари описује римску-ромејску Византијску империју из X–XIII века с престоницом у Новом Риму на Босфору. У Ливијевој “Историји” се такође налази и један каснији слој догађаја из XIV–XV века, тј. догађаја који су се дешавали до самог времена “откривања” те књиге у XV веку.

4.1.2. Тарквинијско раздобље и крај царског Рима. На крају “царског Рима” Ливије смешта “Тарквинијски период” – владавину Тарквинија Древног и Тарквинија Охолог. Према нашим истраживањима под тим именом Ливије је причао о тројанско-готској династији, која је дошла на власт на крају царског Рима. Вероватно је то одраз јачања турског утицаја – ТРК, ТРН или ТРНК, отомана = атамана и Гота-Козака у Византијској империји почетком XIII века. Сама реч Тарквин при обрнутом читању постаје Нив-Крат, тј, Нов-Град, Новгород. Можда то одражава већ добро нам познату околност (в. књигу “Империја”) да су цареви Велике = “Монголске” империје владали из Великог Новгорода = Јарославља. Назив

20

“Новгород” у неким текстовима се претворио (при обрнутом читању) у Тарквин.

4.1.3. Тарквинијски рат. Затим Ливије описује Тарквинијски рат и изгон Тарквинија из Рима. Делимично је то Тројански рат из XIII века. Скалигеровски хронолози Тарквинијски рат датирају у VI век п.н.е. Уосталом, није искључено да је Ливијев текст настао, не у XV, него у XVI веку. Већ смо горе видели доста сличних примера. Ако је заиста тако, онда је Ливијева “Историја” могла да одрази и неке догађаје из времена реформације, тј. побуне у Западној Европи против Велике = “Монголске” империје. Која је у неким западноевропским изворима поносно названа “изгоном Тарквинија = Новограђана” из Рима. Овде се већ ради о италијанском Риму.

4.1.4. Републикански Рим. После Тарквинијског рата Ливије прелази на описивање “републиканског Рима” у Италији.

И то је такође тачно. Почев од XIV века у Италији се оснива италијански Рим с елементима републиканске владавине. Зато други део Ливијеве “Римске историје” већ правилно локализује описиване догађаје у Италији. Наравно, није искључено да је њима додато много тога из византијске историје из X–XV века. По нашем мишљењу, Ливије је западноевропски аутор из XV, а можда чак и из XVI века.

4.1.5. Завршетак стварања глобалне хронологије. Тек у XVI–XVII веку коначно је уобличена глобална хронологија Старог света, која је почела да се ствара вероватно у XIV–XV веку. Њен коначни скелет – по нашем мишљењу дубоко погрешан – довршили су Скалигер и Петавијус.

4.2. Тројански летописи

4.2.1. Придешко, будуће Тројанско цартво. Тројанско царство седморице царева на почетку се звало Придешко. Данас се оно смешта у дубоку прошлост – пре XIII века п.н.е. Ипак, у стварности то је опет Византијска империја из X–XIII века. Можда делимично и историја XV–XVI века. А назив “Придешко” могло је настати од словенског “придти”, тј. “царство придошлица”, освајача.

4.2.2. Тројанско раздобље на крају царства. На крају тог царства настаје Тројански период, по имену кога се и цело царство понекад зове Тројанским. То је одраз јачања утицаја Турака – ТРК, ТРН или ТРНК, Отомана = атамана и Гота- Козака. Делом је то рат у Византијској империји у XIII веку, а делом догађаји из XV–XVI века.

4.2.3. Тројански рат. Затим долази Тројански рат. Описан је например код “античког” Хомера. Можда у XВ веку. То је наново рат у Византији у XIII веку и борба између Истока и Запада за власт у њој. А можда такође и слој каснијих догађања из XV–XVI в.

4.2.4. Бекство и расељавање Тројанаца после рата. Као последица рата у XIII веку почиње одлазак многих друштвених група из Византије која пропада. Њима за петама иду Турци – Тројанци – Готи – “Монголи” = Велики. Другим речима, Руси и Турци. То је познато расељавање Тројанаца и лутање аргонаута, описано у “античкој” литератури.

21

4.2.5. Класична “античка” Грчка – то је период од XI до средине XV века тј, до освајања Константинопоља 1453. године од стране Турака-Отамана = атамана. У основи то је историја крсташких држава насталих у то време на територији Грчке и Византије. Те државе нису само ратовале, него су и створиле богату и разнолику културу, која је затим проглашена за “врло стару”.

4.3. Римска империја наводно из I–III века и римска империја наводно из III–VI века

4.3.1. Место догађања је Византија. Данас се сматра да је Римска империја из I–III в. држава на територији Италије с престоницом у италијанском Риму. То није тачно. То је Византијска империја из X–XIII в. на територији Византије с престоницом у Новом Риму – Константинопољу. Хронолошко померање је овде око 1000 година.

4.3.2. Готски рат наводно из III века. Затим се у скалигеровској историји Рима описује безвлашће наводно средином III в. и рат против Гота. То је одраз стварног Тројанског рата из XIII века у Византији. Тај рат се звао и Готски рат.

4.3.3. Мешање источног Рима и западног Рима. Даље скалигеровска историја описује настајање двеју грана Римске империје наводно у IV–VI в. – Западне римске империје на територији Италије с престоницом у италијанском Риму и Источне римске империје, касније Византије, с престоницом у Новом Риму на Босфору.

Да бисмо установили тачну историју овде је неопходно да италијански Рим и босфорски Рим замене места. Да не говоримо о томе да догађаје треба пренети у XIII–XВ век. Такав ћемо ефекат постићи ако заменимо места Истока и Запада у класичним описима Римске империје наводно из III–VI в. Другим речима, традиционални “западно -римски догађаји наводно из III–VI в.” – то су византијски догађаји из XIII–XV в, тј. источни догађаји. А традиционални “источно-римски догађаји наводно из III–VI в” – то су италијански догађаји из XIII–XV в, тј. западни догађаји.

Посебно, император Константин Велики оснива 330 године – тј. стварно око 1380. године по нашој новој хронологији – не босфорски Рим, него италијански Рим. Ствар је у томе да је скалигеровска хронологија помешала босфорски Рим и италијански Рим. При томе у скалигеровској историји западни део Римске империје пропада пре источног: наводно у V–VI веку. То је тачно. Али после замене запада и истока. Стварно, средином XV века источна Византија страда под ударима Турака-Отомана = атамана.

А у скалигеровској историји источни део Римске империје уопште не пропада, него наставља своје постојање. Наводно у V–VI в. под именом Византије. То је такође тачно. Али опет после замене истока и запада.

После оснивања италијанског Рима у XIV веку Западна Европа постаје део Велике = “Монголске” империје. Касније, кад се империја распала у западним летописима ће она бити проглашена за “чисто западну” и названа је империјом Хабзбурга. Уосталом и само име “Хабзбурзи” је ипак сачувало трагове оригиналне историје, јер Хабс-бург је вероватно Нав-град, тј. Новгород. Јер “бург” је град. А име Хаб – то је латинско читање словенске речи нав, тј. нов.

22

Оправдано сматрајући себе за наследника древне Византијске империје из XI–XIII века италијански и европски политичари су прогласили своју историју наставком византијске. И пресадили су византијску историју из X–XIII в. на италијанско тло. При томе су “затрли” трагове Велике = “Монголске” империје.

Порасло је раскошно, али лажно дрво скалигеровске иторије.

4.3.4. Велика = “Монголска” сеоба народа у IV–VI в. У скалигеровској историји у периоду од IV до VI века дешава се Велика, тј. “монголска” (ако читамо грчки) сеоба народа. Најезда на Европу варвара, међу њима и Гота. Подсетимо се да су Готи – руски Козаци. А варварима су, према скандинавским географским трактатима (види књигу “Империја”) називали Ските, тј. становнике Русије-Орде.

Скалигеровски опис те сеобе је безусловно тачан. Али само ако те догађаје преместимо у XIV–XVI век. А тад се они изједначавају с добро познатом “монголском” = великом руско-турском инвазијом Европе.

4.4. Света римска империја германске нације из X–XIII в. и империја Хабзбурга.

4.4.1. Два слоја у империји из X–XIII в. Савремене представе о Светој Римској империји из X–XIII в. представљају суму навода о двама историјским периодима. Први је историја источне Византијске империје из X–XIII в. Други је, у прошлост померена за око 300 година, историја европске, тј. западне, империје Хабзбурга из XIV–XVI в.

4.4.2. Хоенштауфени. Последњи период у империји из X–XIII в. је раздобље Хоенштауфена. Посебно, овде делује император Фридрих Барбароса. То раздобље је настало одразом стварног ТРК-ТРНК-периода у историји Византије с краја XII и почетка XIII века, наиме јачање утицаја ТРК-Турака – Гота-Козака, а такође је апсорбовало у себе и догађаје из XV–XVI в.

Па и само име Барба-роса, можда у себи носи сећање на “варваре” и “Русе”, тј. на Орду = стару Русију. Као што је показано у књизи “Империја”, Варваријом су западни Европљани звали Скитију, тј. Русију. И то у доба реформације, у време побуне против Империје.

5. ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ ТОКОМ XVII ВЕКА

5.1. Подаци до којих смо дошли током наших истраживања показују да је владајући поглед на историју света и Русије, који је настао у XVII–XVIII веку, у целини нетачан. У данас важећој верзији руске историје нарочито је јако деформисана улога Руско-Ординске империје доромановског раздобља на светској арени, сфере њеног утицаја и директног потчињавања.

Почев од 1975. године проблемима хронологије бавила се група математичара, углавном с Московског државног универзитета. У периоду од 1975–1981. године на основу анализе историјских извора методима савремене математике, системске анализе и опширних компјутерских прорачуна била је у целини установљена правилна хронологија (названа нова хронологија). Показало се да она битно мења наш поглед на целокупну светску историју. Нова концепција историје, усаглашена с исправљеном хронологијом, понуђена је у нашим радовима 1995–1996. Тај рад се наставља. Откривени су узроци неких важних грешака у верзији

23

Скалигера и Петавијуса. Разјашњено је да та верзија садржи не само ненамерне грешке, него и много намерних деформација историје и хронологије. То се у првом реду односи на доромановску историју руске државе и на њену улогу у историји Евроазије. Штавише, та верзија је настала и усађена управо зато да би се сакрила стварна историја руске државе и њена улога у европској и светској историји. Она је била не толико плод научне заблуде, колико оружје у борби, чији корени леже у историји XVI века. Зато се њено усвајање одвијало “на државном нивоу”.

5.2. Знање стварне историје омогућава боље схватање процеса стварања и развоја Руске имприје, њене улоге и места у свету. Наша истраживања су показала да је та историја до XVII века била сасвим друкчија него што се данас сматра.

5.2.1. У XIII–XIV в. после пада Византијског царства (о чијој историји није сачувано практично никаквих поузданих података) настала је нова државна творевина – Руска империја. Тачније је рећи: Руско-ординска империја, по речи “орда”. То је стара руска реч која је означавала велику војну јединицу. У доромановско време руска војска се делила на орде. У сачуваним старним изворима та империја је позната као “монголска”, тј. као Велика империја. Реч “монголска” користили су други и корен јој је грчка реч “мегалион” = велики. Центар империје била је Владимиро-суздаљска Русија; одатле је започето освајање.

5.2.2. После “монголских” освајања (која су у основи била словенска, тачније словено-турска) Империја је проширила своју власт на огромне територије Евроазије, укључујући Кину, Индију, Иран, Ирак, Турску, Западну Европу, Египат. Највећу моћ Империја је достигла у време османско-атаманског (“оттоманског”) освајања, које је такође кренуло из Русије. Као и први талас освајања. После османског-атаманског освајања знатно је појачана потчињеност провинција центру Империје. Године 1453, после освајања Константинопоља, старе византијске престонице и општепризнатог верског центра, у Империји се појавио други центар-престоница: Стамбол-Константинопољ. Вероватно је управљање Империјом из једног центра било отежано. Другом центру – Турској или Атаманији = Отоманији – непосредно су били потчињени јужни делови Империје. Тако су Русија и Турска до XVI века биле два дела једне моћне државе-империје, која је обухватала практично целу Евроазију.

5.2.3. У XVI веку Империја је била прилично јако централизована држава. Локални намесници-владари били су потчињени цару-кану, који је столовао у центру Русије, или пак султану у Стамболу. Евроазија, чак и поново откривена Америка, у то време су биле скуп провинција којима су управљали царски намесници. Европски владари су били вазали руског цара-кана, и управо они су га звали император. Неки трагови тог потчињеног положаја сачувани су у западноевропским хроникама и до данас. Упркос вишегодишњој чистки. Зато су неки савремени истраживачи тог раздобља принуђени да кажу, например, “да је западноевропско племство у XVI веку било захваћено масовним лудилом”. А уствари они нису били никакви лудаци. Просто су живели у сасвим другом политичком свету, него што се данас мисли. Уствари, дворјанство и племство Европе тада су још увек у знатној мери чинили освајачи Словени, који су дошли у XIII–XIV веку. У неким областима Западне Европе још је било прилично словенског

24

становништва. Чак и у XVII веку још се добро памтило да су многе земље у Немачкој биле, не тако давно, насељене Словенима. То важи и за Италију и неке друге државе Европе.

5.2.4. Средином XVI века у Немачкој је избила побуна против империјалне руско-турске власти. У почетку је то био устанак неких царских намесника, који су пожелели да се одвоје од Империје и да стекну политичку и војну самосталност. Затим се побуна проширила. Немачка, засићена империјалном козачко- ординском војском, постала је жариште побуне владара-кнезова против власти удаљеног императора – руског цара-кана. Тај устанак је данас познат у уxбеницима историје као реформација. Побуњеници, који су припадали управљачком слоју Империје, имали су јаку подршку на царском двору. Идеја да поцепају Империју и да постану самостални владари, многима се допадала. У престоници Русије-Орде био је организован дворски преврат, завера. Присталице поделе Империје успеле су да онемогуће казнени војни поход на Запад. У данас уобичајеној историји, написаној у XVII–XVIII веку, то је приказано као локални војни конфликт, руско-ливонски рат. Штавише, искористивши цареву слабост, у његово име је организован погром команде руско-ординске војске. То је у руској историји познато време “опричнине”. Борба присталица и противника јединства Империје – “руске” и “прозападне” партије – трајала је, с променљивим успехом, неколико деценија током друге половине XVI века и почетка XVII века. Завршена је победом прозападне партије и расколом Империје.

5.2.5. Тако је почетком XVII века “Велика империја” поцепана на неколико делова. Стара царска руско-ординска династија била је потпуно истребљена (Јестирина завера и преврат). Победници, присталице цепања Империје, силом су на власт у Москви довели династију Романових – присталице германских кнезова, победника. Романови су при подели Империје добили део око раније престонице Империје. У другим областима зацарили су се други владари. Неке области Империје дуго су се противиле цепању и настојале су да обнове раније јединство. На Западу су те конзервативно-империјалне тенденције биле нарочито јаке у Шпанији и Енглеској. Рецимо, шпански Филип II и војвода Алба, Алварес, тј. Алба-Рус, или Бело-Рус, покушали су да угуше устанак. Али после цепања Империје брзо су им наметнута нова правила игре. На истоку (Кина, Турска, Иран), где побуне није било, раније области Империје заузеле су непријатељски став према Романовима и према Западу. Било је покушаја обнове Империје. Најпознатији од њих је рат Разина против Романових. Разин је био војвода последњих представника раније династије, који су се утврдили на југу Русије. Мало је познато да су најпоузданије јединице Романових у рату против Разина биле састављене од западних Европљана. Углавном од Немаца. После разбијања Разина цепање Империје је постало дефинитивно, али то није уклонило напетости између Запада и Истока. Најснажније империјалне намере имала је Турска-Отоманија = Атаманија. Крајем XVII века “обновитељске” империјалне идеје почеле су се примећивати и у Москви (млади Петар). У таквој ситуацији Западна Европа се постарала да забије клин између ранијих савезника – Русије и Турске. Успешно су их завадили на неколико векова и почео је низ безумних руско-турских ратова, у којима је метропола пређашње империје растакала своју снагу. Бивше провинције су препуштене саме себи.

25

5.3. Победа над Русијом се на почетку XVII века учвршћивала, с једне стране политички – насилним довођењем на руски престо династије Романових, штићеника победничке стране; а с друге стране, идеолошки – стварањем и усвајањем лажне верзије историје. Важно “техничко средство” у томе била је управо хронологија. Лажна историја је у руском друштву стварала осећај изгубљености и одсуства националне идеје. После тих догађаја односи Русије и Западне Европе су се променили. Победничка Западна Европа је почела да учвршћује “идеолошко” првенство над осталим областима бивше Империје. Главна намера је била брисање историјског сећања на Велику = “монголску” империју. Вероватно зато што је Европа у тој империји имала потчињени положај. Започето је планско и дуготрајно поновно писање историје на Западу. Руска историја је била деформисана још за време првих Романових, а њену дефинитивну верзију су саставили немачки историчари у XVIII веку (Милер, Шлецер, Бајер).

5.3.1. У Западној Европи је, да би се подржала верзија Скалигера и Петавијуса, створена историјска школа, која је с том верзијом усаглашавала сва документа која су јој доспела у видокруг. После уништавања или редиговања основне масе докумената који су јој противречили, она “чудна” документа, који су се с времена на време појављивала, објашњавана су “средњовековним незнањем”. Данашњи основни корпус материјала на којима се заснива савремена историјска верзија јесу западноевропска документа. Открили смо да су сва та документа редигована у XVII веку. Што се често скрива. С друге стране, староруски, турски и арапски извори у историјској науци имају само помоћну, другостепену улогу. У њима наводно има “много глупости”, “с њима се мора поступати опрезно”. Уствари, они напрости нису тако пажљиво редиговани.

5.3.2. Првенствени циљ “исправљања историје” био је онемогућавање обнове бивше Велике = “монголске” империје. Qуди су морали да забораве где је био њен центар. У том циљу објављено је да је кобајаги центар “Римске империје” била “стара” Италија. Дакле, центар империје је премештен – на папиру – у Западну Европу. После тога сви покушаји проширивања граница Руског царства (засновани често на несвесном стремљењу к обнови раније Империје) почели су да изгледају као “руска агресија” или “турска агресија”. Наметање противнику погодних лажних представа врло је ефикасно.

5.3.3. Програм деформисања историје у пракси је изгледао овако. Измишљена је вештачка “стара хронологија”, према којој су многи историјски документи који су говорили о XIII–XIV веку и о “монголској” = великој Империји, отпослати у далеку прошлост. Тако се појавили: “старо” велико словенско освајање тобоже у IV–VI веку, “Велика сеоба народа”, освајање “старог” Египта од стране “Хиксоса”, тобоже давно пре нове ере. Вештачки растегнута хронологија створила је у далекој прошлости фантомске слике догађаја који су се стварно десили у XII–XVI веку. Та активност писања фалсификоване “праве историје” била је је свеевропски државни програм, чиме се објашњава усклађеност деловања историчара разних држава Западне Европе и историчара времена Романових. Најдетаљније су “реформатори историје” радили на периоду XV–XVI век. Јасно је и зашто: то је било време процвата “монголске” = велике Империје. Сећање на њу је уништавано. Од стварне историје тог периода на страницама скалигеровске историје није остало готово ништа. Испражњени

26

простор је требало нечим брзо попуњавати. То се радило у кабинетима историчара у XVII веку. Зато не чуди што је време XV–XVI век у знатној мери насељено фантомима, сликама догађаја “враћеним” ту из XVII века. Па, сваки фалсификатор, свесно или несвесно, користи слике из своје стварности. Књиге тобоже из XVI века биле су штампане или прештампане у XVII веку и при томе су на њима намерно стављани лажни датуми: XVI или чак XV век. Већ смо видели типичне примере с Библијом. Други, сличан пример је Птоломејев “Алмагест” и његова географија, о чему ће још бити речи. Оригиналне књиге и рукописи из XV–XVI века су тражени и уништавани. Вероватно су многе од оригиналних књига из XV–XVI века носиле прилично јасан “империјални печат”. Рецимо, посвету руском императору-кану или нешто слично. Природно, у прештампавању у XVII веку све то је уклањано. И текст је исправљан у свему што се тицало империјалне историје. Историја саме Западне Европе представљена је у оваквим бојама. На страницама западноевропских “уxбеника историје” велики руско-ордински кан је проглашен за “аустријског императора Хабзбурга”. Самим тим многи акти целе Велике = “монголске” империје били су аутоматски приписани прецима Хабзбурга. Уствари, они су у XIV–XVI веку били само намесници цара-кана. Треба приметити да су значајне историјске чињенице: постојање свеевропског императора, раније јединство Европе под његовом влашћу, јако словенско присуство у Европи итд. – остали на страницама западноевропских и романовских уxбеника. Али њихово објашњење је било битно искривљено. Хронологија догађаја је често веома деформисана. Тако је оригинална слика измењена до непрепознатљивости. Западноевропски владари из XVI века који су остали верни идеји “монголске” = Велике империје, проглашени су за “реакционаре” и уопште, за “лоше људе”. Например, већ поменутог војводу Албу (Фернандо Алварез де Толедо, дуљуе де... 1507–1582), “шпанског восковођу, владара Холанђана” почев од XVII века историчари оцењују као “изрода” који је “у крви гушио прогресивне ослободилачке покрете”. Тај “ђак Бело-Рус” (чије име су касније изговарали као “ђук Алба-Рус”, тј. “војвода” Аба-Рез) вероватно је био један од војсковођа и намесника Империје, који се борио против побуне реформације. А ево шта каже “Енциклопедијски речник” о шпанском краљу Филипу II (1527–1598): “Његова политика је допринела учвршћењу шпанског апсолутизма. Појачао је угњетавање у Холандији. Подржавао је инквизицију”. Уопште, био је “лош владар”.

5.4. Сада, кад се права слика из XIV–XVII века почиње разјашњавати, битно другачије се види и историја новог времена. У првом реду – Русије и Турске. Постаје јасна улога идеолошких средстава, примењених против њих. Без деформисања историје победа западноевропске побуне – реформације не би била потпуна. Без те деформације пре или касније у Русији и Турској би могла да се појави идеја обнове Империје. Да би се то предупредило, помоћу вешто разрађених идеолошких метода – лажне историјско-хронолошке верзије – руска војска је гурнута у рат против Турске. Управо је то обезбедило сигурност Западној Европи. У областима Империје које су постале независне, сећања су с временом бледела и понекад су се тумачила као сећање на своју, локалну империју. Арапи су почели да се сећају “своје Арапске империје-калифата”, Немци “своје Свете римске империје германске нације”, Кинези “свог Небеског царства” итд. И све те “своје” империје су тобоже биле сасвим различите и постојале у разним

27

историјским раздобљима. Тако се једна Велика Империја на папиру претворила у мноштво “локалних” империја. Такође “Великих”.

5.5. Историја и хронологија су постале моћно психолошко оружје дугог дејства, успешно примењено против Русије и Турске. Оно је давало лажне орјентире, онемогућавало противљење, мењало систем вредности, уносило “комплекс инфериорности”. У XVII веку учињен је покушај да се Русија-Орда раздели на много малих држава. Али многе од њих су се ипак окупиле око пређашњег центра – настала је Руска империја Романових.

5.6. Пантурцизам, као и панславизам, има у стварности дубоке корене у историји те исте Велике = “монголске” империје. То је сећање туркојезичких народа на то да су некад (уосталом, не тако давно) они били део јединствене државе, Велике империје. Према новој хронологији Турци су дошли с територије Русије-Орде и на таласу Великог = “монголског” освајања раселили се по Евроазији. У Русији је турски (татарски) језик био распрострањен знатно шире него што је данас, али Романови су га јако потиснули. И поред тога у Русији је остало много туркојезичких народа.

5.7. Понекад се поставље питање: где је место Русији – у Европи или у Азији? На Истоку или на Западу? Нова хронологија омогућава да се на историјске корене тог питања погледа другим очима. И Европа и Азија су својевремено освојене из Русије-Орде. Зато, например, многи “чисто источни” обичаји јесу напросто заборављени руско-ордински обичаји. И Европа и Азија су својевремено биле области руско-турске Велике = “монголске” империје. Становништво провинција, нарочито локално племство, у знатној мери се састојало од потомака руско-ординских освајача из XIII–XIV века. У XIV–XVI веку Русија се успешно орјентисала и према Западу и према Истоку. Тако, например, у XIV–XVI веку била је организована трговина између истока и Запада. Која се одвијала у Русији, а царина је ишла у благајну Империје. То је био посредни, “меки” начин наплате данка с територије целе Империје. То је један од историјских примера како је Русија користила свој географски положај између Истока и Запада и свој утицај како на Исток, тако и на Запад. Она има историју која се веома разликује од историје њених суседа. Будући, заједно с Турском, господарица Евроазије, имала је блиске односе и с Истоком и са Западом, не приклањајући се потпуно ниједној страни. Није случајно руски грб одувек био двоглави орао.

5.8. Идеје крсташких и верских ратова појавиле су се као идеје које разарају државу. То је било сасвим јасно идеолозима рушења Империје у XVI–XVII веку и искоришћено је за њено цепање. Проповедали су одвајање од Велике = “монголске” империје, позивајући се на верске разлике. Верска политика Империје у време њеног јачања и процвата била је сасвим другачија. У њој је царовало начело верске трпељивости, немешања државе у сферу верских осећања, коегзистенција цркава. У држави је истовремено коегзистирало неколико различитих грана првобитног хришћанства, и свака од њих је сматрала да је под покровитељством цара-кана. Према новој хронологији хришћанство се поделило на неколико грана релативно касно – тек у XV–XVI веку. Али то није доводило ни до каквих верских ратова све док у Империји нису избиле побуне реформације средином XVI века. Тек тада су верске пароле стварно биле искоришћене за цепање државе. Показало се да су се православље и муслиманство раздвојили

28

касније него што се то данас мисли. Те две гране првобитне јединствене вере дуго су чувале своју заједницу. Многобројни трагови блискости муслиманства и православља у XV–XVI веку могу се наћи у многим документима, нарочито у Турској и у Ирану. Супротстављање католицизма и православља, с једне стране, и муслиманства с друге, само су средство примењивано за завађање Русије и Турске у XVII–XVIII веку. То је опет био један од начина борбе Запада против Русије-Орде и против Истока.

5.9. О улози језика у културе у историји народа. Пример: савремени становници Немачке у знатној мери су потомци Словена – освајача из XIII–XIV века. Некад су они говорили словенски, али данас говоре другим језиком. Не може се сачувати народ, ако се промени његова култура и његов језик. То ће већ бити други народ. И што су нова култура и нови језик удаљенији од претходних, тим више ће се нови народ разликовати од претходног.

5.10. Дуготрајна обрада људи помоћу искривљене историје довела је до стварања слике “агресивне Русије”, која стално настоји, тобоже због своје урођене “злобе”, да прошири зону свога утицаја на цели свет. Схватање праве средњовековне историје објашњава многе нагомилане недоумице. Постаје јасно да је историјски најближи савез био између Русије и Турске. Данас је то заборављено. Али, како следи из нове хронологије, панславизам и пантурцизам су једно те исто. Па, велико словенско освајање, тобоже из IV–VI века, и велико турско, “монголско” освајање, тобоже из XIII века, јесу једно и то руско, славено-турско освајање, које је почело у XIV веку с обала Волге, из Владимиро-суздаљске Русије. У ранијој руско-ординској империји Словени и Турци су увек налазили заједнички језик. Даље, Русија има заједничку прошлост и с Кином. У време Велике = “монголске” империје Кина је била њен део. Она се одвојила тек после цепања Империје, у време Романових. Непријатељство Кине и Русије у време манxурске династије објашњава се тиме што је та династија изашла из Русије-Орде и била је део пређашње руско-ординске династије. Затим су Манxури асимиловани међу Кинезе (в. књигу “Империја”).

11. Магловита сећања о некадашњој империји живе и међу народима Западне Европе. То су јасно показали и догађаји из XX века, кад су идеју о “старој великој империји” експлоатисали различити политичари (например у Немачкој и у Италији). Показало се да је та идеја многима блиска. У овом случају је била усмерена против Русије. Таква усмереност се суштински ослањала на погрешно схватање средњовековне историје и хронологије.

О ауторима . Анатолиј Тимофејевич Фоменко . Рођен 1945. године, академик Руске академије наука, редовни члан Руске академије природних наука, доктор физичко-математичких наука, професор, шеф катедре за диференцијалну геометрију и примене Механичко-математичког факултета Московског државног универзитета (МГУ). Решио је познати Платоов проблем у теорији спектралних минималних многострукости, основао теорију фине класификације интеграбилних Хамилтонових динамичких система. Лауреат државне награде руске федерације за 1996. годину за циклус радова из теорије инваријаната многострукости и Хамилтонових динамичких система. Аутор је 180 научних радова, 25 монографија и уxбеника, специјалиста за геометрију и топологију, варијациони рачун, теорију минималних површи, симплектичку топологију, Хамилтонову

29

геометрију и механику, рачунарску геометрију. Један од најпознатијих математичара данашњице.Глеб Владимирович Носовски. Рођен 1958. године, кандидат физичко-математичких наука (МГУ, 1988), специјалиста за теорију вероватноће, математичку статистику, теорију случајних процеса, теорију оптимизације, стохастичке диференцијалне једначине, рачунарско моделовање стохастичких процеса. Радио је у Институту за космичка истраживања у Москви, сада је виши научни сарадник на Механичко-математичком факултету МГУ, на катедри за диференцијалну геометрију и примене, у лабораторији за рачунарске методе.

Превео Драган Благојевић (blagoje@mi.sanu.ac.yu)

Прва верзија превода је из маја 1998. Друга, знатно шира, верзија је из новембра 1998. Ова верзија је из децембра 1998. У њој су нови предговор преводиоца и кратки биографски подаци о ауторима.

Превод се може слободно дистрибуирати.

Свака помоћ и сарадња у даљем раду на овом послу била би добродошла.

Последње исправке су урађене 23-12-2003.

30