ANALIZA DEČJEG CRTEŽA

ZRENJANINSKA GIMNAZIJA

ZRENJANIN

MATURSKI RAD

IZ PSIHOLOGIJE

TEMA:

„ANALIZA DEČJEG CRTEŽA“

UČENIK: PROFESOR:Požar Čila MilicaVelimirović

MATURSKI RAD Analiza dečjeg crteža

Zrenjanin, 2010

SADRŽAJ:

*Uvod.................................................................................................................3

*Kada i kako je sve počelo.................................................................................4

*Podela crteža na stadijume/faze:.......................................................................5

Žorž-Anri Like (Georges-Henri Luquet)1.Slučajni realizam/prvi dečji crteži/žvrljanje (do treće godine)........................5

2.Neuspeli realizam / punoglavci (od treće do pete godine)...............................7

3.Intelektualni realizam (od pete do devete godine).........................................11

4.Vizuelni realizam (od devete godine)............................................................14

*Osnovne šare (Roda Kelog i Kler Golomb)....................................................16

*Boje, linije, potezi i njihovo značenje kao simboli pri crtanju......................17

*Crteži posebnog značaja ................................................................................19(otkrivanje ličnosti deteta pomoću crteža)

*Najčešće greške roditelja................................................................................22

*Zaključak.........................................................................................................23

*Literatura.........................................................................................................24

1


UVOD

Ovu temu sam izabrala zbog toga, što sam jednom gledala film, u kome su razvedeni

roditelji jednog dečaka otišli u zabavište, i videli porodični crtež koji je njihov sin nacrtao.

Iznenadjeni koliko je dečak svestan cele porodične situacije, a pogotovo što je na crtežu

umesto tate bio mamin ljubavnik, na licima figura nije bio osmeh, već tuga, boje nije

koristio... vaspitačica otkriva sve probleme malog dečaka i počinje ozbiljno da se bavi

rešavanjem problema. Od tog momenta, i ja sam počela da gledam crteže mog 12 godina

mlađeg brata, posmatram šta i kako crta, i moram priznati veoma je zanimljivo, pa sam

odlučila da svoj maturski rad posvetim upravo analizi dečjih crteža od prvih poteza sa

olovkom u rukama, do perioda pre puberteta. Analiza crteža je veoma zahtevan i težak posao,

pa ću se ja u ovom radu baviti samo nekim osnovnim stvarima, koje nam mogu pomoći da

bolje razumemo svrhu i važnost dečjih crteža, i da bismo mogli da počnemo sa analizom ovih

naizged jednostavnih radova.

2


KADA I KAKO JE SVE POČELO

Proučavanje dečjih crteža započelo je pri kraju 19 veka. Italijan po imenu Korado Riki

(Corrado Ricci) je sklonivši se od kiše, na zidovima jedne zgrade video grafite koje bi svako

prepoznao kao delo dečjih ruku. Od tog trenutka, počeo je da se bavi proučavanjem crteža, a

1887 je objavio svoju knjižicu Umetnost male dece ( Art of Little Children) koja je dovela do

prave eksplozije zanimanja za dečje crteže.

Dvadeseti vek donosi značajne promene u pristupu detetu, a time i na planu

vaspitanja.Početni razvoj dečje psihologije doprineo je tome da se psihologija deteta smatra

specifičnom u odnosu na psihologiju odraslih. U raznim područjima pristupilo se istraživanju

deteta i njegovog razvoja. Vaspitači počinju da uvažavaju dečje aktivnosti, u vaspitanju

pridaju poseban značaj igri i umetničkim aktivnostima,a time i likovnom stvaranju.

Najslobodniji, najspontaniji i najkomunikativniji način izražavanja kod zdrave i

bolesne dece predstavlja crtež. Zastupljen je na svakom mestu, u svako vreme i predstavlja

lepotu, zadovoljstvo, igru, radost i smeh detetovog izražavanja. Sa crtežom dete napreduje u

svom rastu i razvoju, spoznaje i saznaje sve oko sebe, razvija svest o sebi, svom postojanju i

svom neposrednom okruženju.

3


PODELA CRTEŽA NA STADIJUME / FAZE

Proučavanjem dečjeg likovnog stvaralaštva ustanovljeni su izvesni razvojni stadijumi,

odnosno faze. Njihov broj i vreme trajanja ne definišu isto svi istraživači koji su se bavili

proučavanjem dečjeg likovnog stvaralaštva.Neki autori navode tri, drugi četiri pet ili šest

stadijuma i daju im različite nazive. Bilo kako da su stadijumi razvrstani i nazvani, svi se

autori slažu da oni postoje.

Istraživač Žorž-Anri Like (Georges-Henri Luquet) ove stadijume naziva “realizmom”.

On to čini sa pravom,jer se likovno stvaralaštvo dece može posmatrati kao njihov realizam,

pošto ona u svojim prikazima polaze od sebe, od svog viđenja ili doživljavanja, bez obzira na

objektivnu stvarnost. Like je naveo četiri osnovna stadijuma, i o svakoj će biti reči u daljem

tekstu:

1. slučajni realizam / prvi dečji crteži / žvrljanje (do treće godine)

Dete već oko svoje druge godine ume pravilno da drži olovku, i otkriva tragove na

papiru. U početku se ne raduje nastalim linijama, nego sam pokret sa olovkom u ruci pruža

detetu ogromno zadovoljstvo. Dete mrda olovku napred - nazad,ne prilagodjava se samom

okviru papira, ivice ne ograničavaju njegove pokrete. Dalji razvoj jeste kada se pokreti

prilagođavaju do unutrašnjih granica okvira papira. Kasnije široki zamasi celom rukom

omogućavaju veću kontrolu podlaktice, a na kraju pokreti prstiju postaju voljni i precizni. Ova

aktivnost koju mi nazivamo žvrljanjem pomaže deci da otkrivaju mogućnosti pravljenja

različitih tragova i izrađuju popriličan repertoar šara.(15) Kasnije tim šarama daje neko

značenje, uglavnom na osnovu detetove okoline. Polako se navikava na činjenicu da određene

šare poseduju neko značenje, pa će ubuduce i u toku crtanja govoriti šta se na papiru nalazi.

Sve je to vrsta igre. Značenje daje spontano, vrlo često se menja, i ne zavisi od onoga što crta.

4


(Primer dečjeg žvrljanja)

Deca materijal za crtanje koriste na simboličan način. Ovakvo predstavljanje ili

prikazivanje nečega pomoću objekata je tzv. objektno prikazivanje. Olovka i papir se koriste

kao sredstvo kojim se prikazuju odnosi i događaji u stvarnom životu. Ideja da se nečim može

predstaviti nešto drugo (npr.crta može da predstavlja ruku) suštinska je za crteže kojima se

nešto prikazuje. Ipak, deca to, makar delimično, shvate mnogo ranije nego što su u stanju da

nacrtaju.

Još jedna upečatljiva upotreba simbola je ono što istraživači Volf i Peri nazivaju

gestovno prikazivanje, a Džon Metjuz (John Matthews) akciono prikazivanje. Ono se javlja u

drugoj godini života. Ovi istraživači opisuju kako je jedno dete flomasterom “skakutalo” po

papiru i govorili “zeka”, a tačkice na papiru bile su zekini tragovi. Drugo dete je “brujalo”

povlačeći krivudavu liniju na papiru, a onda je počelo da viče “bum, bum” i da na papiru

iscrtava gusto zapletene linije : “Auto ide, ide, ide BUM!”. Dakle deca nastoje da daju smisao

onome št je na papiru, iako ono što prenose na papir ne izgleda kao predmet kojem se radi.

Čini se da su kretanje objekata ili njegovi funkcionalni aspekti ono što ih privlači I što nastoje

da prikažu.

Na uzrastu od oko 20 meseci mladi crtači počinju da prave šare koje predstavljaju

određeni objekat ili osobu. Neki imenuju svoje žvrljotine pre nego što ih nacrtaju ili posle

toga, ali ni deca ni odrasli ne vide nikakvu sličnost sa stvarnim objektima ako ih posle

izvesnog vremena pitamo šta je na crtežu. Primera radi, Kada su od Ejdena (Aidan) koji je

imao 2 godine i 7 meseci tražili da nacrta čoveka, prvo je uradio vrlo jasnu kružnu šaru i

najavio: “Crtam čoveka”. Zatim je iscrtao spiralnu šaru koja je delimično preklapala kružnu, i

rekao: “To je mama”. Posle toga je uradio drugu spiralnu šaru i rekao: “To je tata”. Zatim još

jednu spiralnu šaru (“To je Anđela”).

(Ejdenov rad, 2 godine i 7 meseci)

Možda ova deca naprosto pokušavaju da imitiraju ono što su videla da rade odrasli:

Stvaraju neki oblik na papiru pa ga imenuju.

5


( Mama i tata, Sajmon, 3 godine i 2 meseca)

Kada se radi o deci, ona naravno ne znaju kako da konstruišu figuru , ali zato vide da

se žvrljotinama mogu dati imena. U ovom stadijumu ona svoje crteže često dopunjavaju

verbalnim iskazima, ali nije jasno da li su deca svesna toga da crteži nisu prepoznatljivi bez

dodatnih informacija.

U ovoj fazi, međutim dete se može podstaći ili navesti da otkrije sličnost između

oblika koje stvara i stvarnih objekata. To mogu da urade roditelji ili drugi odrasli kojima se

čini (istinski ili ne) da crtež stvarno predstavlja nešto – “Da li crtaš tatu?”, “Da li je to pas?”

itd. Sledeći korak je da dete namerno nacrta pomenutu sličnost. Da bi moglo to da uradi,

neophodno je da vežba vrste linija i oblika kojima se dobija ta sličnost. Takođe je neophodno

da razvije repertoar linija I oblika koji može da se koristi za crtanje novih objekata.

Važno je naglasiti da deca ne prestaju sa žvrljanjem onda kada počnu sa stvaranjem

prepoznatljivih crteža. Ponekad deca dosta dugo ne pokazuju interes za crtanje. Nekoliko

istorija napisanih početkom dvadesetog veka pokazuju da do pauze u crtanju dolazi uglavnom

leti, ali deca se u jesen često, uz obnovljenu energiju, vraćaju crtanju. Ovakva dešavanja ne

treba da nas iznenade, niti da nas zabrinu, isto kao što nas ne čudi činjenica da deca ne

prestaju sa gugutanjem i tepanjem onda kada izgovore prve “prave” reči. Stvaranje

prepoznatljivih oblika je zahtevan posao. Dete zaslužuje predah od teških zadataka. Žvrljanje

može i dalje, barem izvesno vreme, da bude dragocena aktivnost jer, između ostalog, dete

doživljava zadovoljstvo uvežbavajući već dobro savladane veštine. Osim toga, žvrljanje je

neobavezna i fleksibilna aktivnost i dete može slobodno da eksperimentiše, razrađuje i

razvija nove načine korišćenja linija, koje potm može da inkorporiše u više obavezujuću i

suženiju aktivnost konstruisanja prepoznatljivog oblika.

2. neuspeli realizam / punoglavci (od treće do pete godine)

Vrlo malom detetu, koje tek počine da crta prepoznatljivije oblike, možda pođe za

rukom da izvede donekle pravu liniju ili koliko-toliko zatvoren nepravilan krug. Osim što mu

je repertoar tako ograničen, detetu je posao otežan i time što mora da se priseti svih elemenata

od kojih se sastoji objekat koji želi nacrtati i da ih međusobno prostorno uskladi. Njegov crtež

će najverovatnije biti minimalan i sadržavaće tek nekoliko osnovnih elemenata kojima se

nagoveštava predmet.

6


Prvi crteži ljudskih figura koji se javljaju oko treće godine su prilično neobični oku

odraslog. Obično se sastoje od kružne linije unutar koje su nacrtani elementi lica. Ovaj oblik

stoji na nečemu što, izgleda, predstavlja dve noge. Ruke su ponekad nacrtane,a ponekad nisu.

Ako su i nacrtane, često su pripojene onome što bi trebalo da bude glava. Figure su uglavnom

jednostavne, ali se može desiti da imaju kosu ili neka druga obeležja. Ovi neobični oblici

nazivaju se kefalopodima, figure u obliku punoglavaca ili prosto punoglavci. (Francuski naziv

je hommes-têtards ili ljudi-punoglavci, a nemački Kopffussler ili čovek “glava-noge.)

Grafomotorno (zrelije držanje olovke prstima) i vizuo-perceptivno (bolja opažanja i očna

koordinacija nervnih puteva) zrelija deca mogu da ga nacrtaju i sa 24 meseca. Koliko je nama

poznato, većina dece prolazi koroz punoglavačku fazu koja kod neke dece traje samo

nekoliko dana, a kod druge i nekoliko meseci.

Deca punoglavca u većini slučajeva crtaju na dva načina:

-velika glava iz koje idu ruke i noge, a stomak može biti smešten u glavi pored

osnovnih elemenata (oči, nos, usta) koji je sačinjavaju,

-konvencionalan (precrtavanje gotove figure), kada roditelji nacrtaju i prikažu krugom,

kvadratima i pravougaonikom delove tela kao i njihov redosled. Ako još prilikom takvog

crtanja roditelji često diktiraju redosled delova tela, deca počinju emocionalno da pate što se

odražava kroz izbegavanje crtanja.

(Različite vrste punoglavaca)

Sledeća teškoća sa kojom se dete susreće je crtanje trodimenzionalnih objekata ili,

drugim rečima, objekata koji imaju zapreminu.

Istraživač Džon Vilac opisuje kako to deca najverovatnije rade i kao primer koristi

najranije dečje crteže ljudske figure. Po njemu, uprkos tome što su delovi tela uglavnom

trodimenzionalni, mi ih ne zamišljamo kako se prostiru kroz sve tri dimenzije.

Na primer, ruke i noge zamišljamo kao nešto što ima određenu dužinu i zapravo se

proteže u jednom smeru; dlanovi su pljosnati, mahom dvodimenzionalni, površine; glava i

torzo su zdepastiji i imaju sve tri dimenzije.

7


Dakle, da bi predstavilo ljudsku figuru, dete na uzrastu od 3 ili 4 godine obično crta

samo glavu (koja ponekad predstavlja glavu i telo zajedno), noge i možda ruke. Suočeno sa

zadatkom da nacrta pozamašnu masu glave i da je odvoji od izduženih oblika ruku i nogu,

dete pribegava različitim rešenjima za prikazivanje svakog dela tela. Vilac opisuje kako dete

koristi region (pod ovim podrazumeva površinu koja je ograničena ivičnom linijom) za glavu

i jednostruku liniju za ruku ili nogu.

Problem nastaje kada dete želi nacrtati zaravnjene dvodimenzionalne delove tela kao

što su na primer ruke. Šta bi se moglo koristiti za ruke ako se regioni koriste za krupnije

delove tela a linije za one koji su definisani svojom dužinom? Vilac ukazuje da neka deca

koriste regione, a druga, opet linije.

Moguće je da njihov izbor zavisi od aspekata na koji su usredsređeni: regija je bolja

za prikazivanje dlanova, a linije su pogodnije za prste; ali neki crtači koriste oboje. Slično

tome, noge se mogu zamisliti kao krupni mehuri ili kao ravne površine ili zapravo , kao neka

duž, te tako opet vidimo niz rešenja; deca ponekad linijama predstavljaju nožne prste, ali se

oni, po pravilu vrlo retko crtaju.

Crtači „punoglavaca“ gotovo bez ikakvih teškoća sastavljaju konvencionalnu ljudski

figuru ako imaju gotove delove tela koje je lako identifikovati. U najmanje dva istraživanja

8


svi crtači „punoglavaca“ uspeli su da pod ovakvim uslovima sastave ljudsku figuru. Znali su

koje delove da odaberu i gde koji deo dolazi.

Problem se međutim javlja prilikom crtanja.Nije nužno da dete odabere posebne i

različite šeme za svaki glavni deo tela niti da uvrsti sve segmente. Konvencionalni crtači

odvojenim šemama prikazuju barem šest ključnih delova tela – glavu, telo, dve noge i dve

ruke. Crtači „punoglavaca“ koriste manje formi za prikazivanje tih delova: telo i glava ili telo

i noge mogu da budu spojeni u jednoj, globalnijoj formi; neki delovi, na primer ruke, mogu da

budu potpuno izostavljeni.

Ako crtačima „punoglavaca“ tokom crtanja diktiramo delove tela, oni će ih nacrtati ali

ne nužno i smestiti na uobičajeno mesto. Stomak može da bude unutar regiona „glave“, a ruke

na onome što izgleda kao glava. Čak i kada im se pokaže, kako se koji deo crta i gde mu je

mesto na figuri čoveka, nerado se odriču svoje punoglavačke forme. Očigledno je da im ona

dobro služi.

Upravo zbog svega gore navedenog , Like ovu fazu/stadijum naziva neuspelim

realizmom.

Naravno, na kraju ipak naprave korak unapred. Možda to čine delom zbog kritike od

strane drugih, ali je verovatnije da je pomak uzrokovan pozitivnom, samomotivirajućom

akcijom usmerenom ka traganju za boljim formama reprezentacije. Evo kako je to

prokomentarisalo jedno pri jednom istraživanju koje je sprovela Kler Golomb: „Otkrio sam

nov način...mislio sam, mislio, i onda sam ga prosto smislio“(1973).

Za ovo kratko vreme se pojavljuje nekoliko tipičnih dečjih crteža, sa nekim greškama

koje su odraslim ljudima čudne, i koje su sastavni deo crteža kroz jedan duži period.

To su:

-Disproporcionalnost. (Ljudi su često viši od dvospratne zgrade, drvo dostiže do

oblaka, do sunca, lopta je pet puta veća od glave deteta koja se sa tom loptom igra, devojčica

je toliko visoka, koliko i brdo na kojem stoji...)

9


-Dodirivanje i razlikovanje pojmova „iznutra“ i „spolja“ dete nije sposobno da

predstavi na crtežu. (Na primer: Čovekov šešir lebdi iznad glave, Čovek ima i lice i oči,

međutim oči su izvan lica, voz lebdi iznad točkova itd.)

Ove grške, koje su deci normalna pojava, nazivamo juksta pozicija. Predmeti ili živa

bića nisu nacrtana kao što odrasli vide svet. Za njih, čovek je čovek čak i kad je glava

odvojena od torza, prozor, kapija i dimnjak su sasvim dovoljni za kuću, bez obzira na to gde

se šta nalazi...

3. intelektualni realizam (od pete do devete godine)

Ovaj stadium traje otprilike od pete do devete godine života. Jednostavne šeme figura

i predmeta koje je dete prikazivalo u ranijem stadiumu znatno su obogaćene novim detaljima,

odnosima i karakteristikama. Dete teži da prikaže stvarne oblike, ali likovni izraz se temelji

još uvek na intenzivnom emocionalnom doživljavanju i zatečenom iskustvu i znanju, pa nam

se čini da dete opet „pravi greške“ u posmatranju i predstavljanju. Nepoznavanje

karakteristika dečjeg likovnog izražavanja i neadekvatno reagovanje odraslih u ovom periodu

može dovesti do narušavanja dečje spontanosti, iskrenosti i poetičnosti. Deca u ovom periodu

su već motorno veoma vešta i mogu veoma lako da preuzmu neke loše modele i usmeravanja

koja će njihov rad lišiti sopstvenog načina mišljenja. U fazi intelektualnog realizma, kako ju

je nazvao Like, dete znatno obogaćuje svoje vizuelno iskustvo i postepeno prelazi u stadijum

vizuelnog realizma.

10


Ako dalje pratimo prikaz ljudske figure i u ovom stadijumu, može se videti da je ona

znatno obogaćena svim potrebnim detaljima koje stvarno postoje na figuri: vrat se jasno

odvaja od trup, trup je obavezno obučen u različitu odeću, kojoj se naročito poklanja pažnja.

(Dečji rad, 6 godina, Moja drugarica)

Naklonost prema figuri se izražava njenim dekorativnim ukrašavanjam (nakit, sminka,

frizura, šešir i sl.) Ovome su naročito sklone devojčice. Prikaz je bogat detaljima koji mogu

iskazivati čak i ljubav i simpatije ( srce na bluzi).

U ovom stadijumu predstavljanja figure dete teži da prikaže osobine pola, uzrasta i zanimanja,

što najčešće čini karakterističnom odećom.

U toku predškolskog uzrasta retko se spontano javlja prikaz pokreta figure. Udovi su

ravni, stopala okrenuta levo-desno. Dete figuru pokazuje dosta statično, a verbalno objašnjava

šta ona radi. Najčešće je prikazana an fas (spreda). Prvi nagoveštaji pokreta se javljaju

okretanjem stopala na jednu stranu ili sa poluraširenim rukama. Može se zapaziti da dete tek

od šeste godine želi da prikaže pokret, na primer: jedna noga je podignuta ili je prelomljena u

kolenu.

11


U ovom stadijumu takođe možemo uočiti neke „greške“.

*Prikazani predmeti su najčešće transparentni. Dete nacrta čak i one delove koji suu

tom slučaju nevidljivi. Najčešći primer jeste prikazivanje čoveka na konju. Na crtežu se vidi

čak i ona noga, koja visi na nevidljivoj strani konja.

Često možemo videti bočni crtež auta, gde se vidi čak i noga vozača, i sedište, i volan. Pilot se

providi kroz kabinu aviona, a kroz zid kuće se i sad, kao i pre 50 godina, vidi šta ko radi.

*Prikazane predmete često možemo videti iz više aspekata. Kao da neke stvari

istovremeno možemo videti iz više uglova. Lice je prikazano iz profila, sa dva oka, kuća koju

istovremeno možemo videti sa više strana...

( Transparentnost i prikaz iz više aspekata)

12


Na nekim crtežima možemo primetiti izdvojene delove koji su emocionalno uvećani.

Jedan dečak od 6 godina je nacrtao čoveka sa izrazito velikim ušima. „Uši su mu toliko velike

zbog toga što se jako uplašio“- rekao je dečak.

4.vizuelni realizam (od devete godine)

Ovaj stadium počinje otprilike oko devete godine. Dečji likovni radovi u ovom

periodu pokazuju sve veću težnju ka oblikovanju na osnovu vlastitih vizuelnih iskustava, a ne

na osnovu ranijih specifičnih oblika mišljenja koji su bili karakteristični za mlađe uzraste.

Dakle, dete želi da crta ono što vidi, na način kako vidi.Tek u tom periodu mogu se, na primer

sa decom raditi zadaci na osnovu neposrednog posmatranja (rad po prirodi). U početku je

veoma teško ostvariti to. Crteži su jedno vreme dvodimenzionalni. Postoji „gore“ i postoji

„dole“. Dete povuče horizontalnu liniju na donjem delu papira, linija označava tlo na kome

stojimo, time označava gde se „dole“ nalazi, a na vrhu papira uglavnom plavom

horizontalnom linijom (nebo) označava gde se „gore“ nalazi. Ili u nekim slučajevima Sunce

predstavlja ono „gore“.

13


Posle ovoga, se javlja potreba da crtež ima svoju dubinu, da može da nacrta i ono što se nalazi

„ispred“ ili „iza“ nečega. Ovaj problem pokušava da reši tako što će svoje namere predstaviti

u „više nivoa“. Obeleži „dole“, nacrta kuću, drvo, ljude, zatim će obeležiti još jednom „dole“,

tu će nacrtati neku drugu kuću, drugo drvo, drugog čoveka. Viši nivo označava nešto što je

daleko, a ne ono što je „gore“ jer to označava plava linija ili Sunce.

Često možemo primetiti putić ili bašticu ispred kuća.To nam daje utisak da se kuća nalazi

dalje od onoga „ispred“.Pojavljuje se i delimična opstrukcija, pomoću čega takođe može da se

prikaže šta je blizu a šta daleko. Na primer pored oblaka je prepolovljeno Sunce, iz čega

možemo zaključiti da se Sunce nalazi iza oblaka ili se na vrhu kuće nalaze grane i listovi

drveta, iz čega saznajemo da je kuća ispred drveta.

Sa ovim činjenicama se, uglavnom oko dvanaeste godine, navršava razdoblje dečjeg

crtanja. Najzad oko 14 godine dolazi stadijum svesnog oblikovanja uz namerni izbor likovno-

izražajnih sredstava, čime se dečji crtež postepeno utapa u likovno izražavanje odraslih.

14


OSNOVNE ŠARE

Deca otkrivaju mogućnosti pravljenja različitih tragova i izrađuju popriličan repertoar

šara. Roda Kelog (Rhoda Kellog,1970) istraživač koja je sakupila izuzetno veliku kolekciju

dečjih crteža, identifikovala je dvadeset različitih osnovnih šara, mada to ne znači da svako

dete i pravi sve tipove šara. Mnoga deca nastavljaju istraživanje tako što kombinuju ove

različite šare u složenije oblike i forme. Kelogova ukazuje na mogućnost postojanja pravilnog

razvoja koji se kreće od osnovnih šara preko serije kompleksnijih formi, koje ona naziva

dijagramima, kombinacijama i agregatima, do prvog crteža ljudske figure. Kada deca počnu

da crtaju prepoznatljive objekte, oni više nalikuju ovim ranijim formama nego objektima koje

bi trebalo da predstavljaju.Ali, ipak postoje problemi. Jedan je , kao što je Kelogova i sama

rekla, da sva deca ne prave ovakve međuforme; mnoga nastavljaju sa osnovnim šarama sve

dok konačno ne nacrtaju prepoznatljivu sliku. Kritikujući tvrdnje Kelogove, Kler Golomb

15


(Claire Golomb,1981) ističe da tek 4% dece, čije je crteže Kelogova analizirala, crta figuru

Sunca koja bi trebalo da prethodi prvim crtežima ljudske figure. Nadalje, ta deca figuru Sunca

crtaju na istom uzrasu na kojem i svoje prve ljudske figure. U istraživanju koje je sama

sprovela na 250 dece uzrasta 2-7 godina Golombova je utvrdila da je samo 4% dece crtalo

forme koje Kelogova opisuje kao dijagrame pre nego što su prešli na crtanje predmeta.

Golombova je kasnije utvrdila samo dve kategorije šara na dečjim crtežima:

1. spirale, petlje i krugovi

2. višestruke, gusto iscrtane paralelne linije.

Dakle, čini se da različite vrste šara koje je opisala Kelogova nisu neophodni koraci koji

prethode nastanku prepoznatljivih crteža pa, shodno tome, nemoramo ni da brinemo ako deca

ne prave takve šare.

(Kompleksniji oblici iz

kojih se zatim razvija

ljudska figura - Roda

Kelog)

BOJE, LINIJE, POTEZI I NJIHOVO ZNAČENJE KAO SIMBOLI

PRI CRTANJU

-Boje uglavnom opisuju emocionalni život deteta.

Crna: tuga, boja straha, ali takođe predstavlja racionalnost i kontrolu.

Crvena: agresivnost, vatra, energija, samouverenost, jaka osećanja, Boju treba gledati u vezi

sa prikazanim predmetom, na primer, crvena lica ljudskih likova mogu biti odraz potisnute

agresivnosti i potrebe deteta da je izbaci iz sebe.

16


Ako prednost daje bojama kao što su crna i žuta, to može značiti ljubomoru (odnosno strah da

ne izgubi nečiju ljubav).

Plava: Smirenost, uravnoteženost,lojalnost, ljubav-pogotovo majčinska. Plava boja takođe

može označavati tiraniju.

Zelena: Sklonost potiskivanju emocija, može da označava harmoniju, zrelost ličnosti,

misticizam.

Smeđa: Važnost higijene za osobu koja crta.

Bela: čistoća, duhovnost. Ako ima puno bele boje –nesigurnost.

Žuta: Svetlost, toplota, razum, simbol oca.

Narandžasta: emocionalna toplina, sreća, ispunjavanje očevih očekivanja.

Ljubičasta: traženje oslonca.

Roza: osetljivost, mladost, ranjivost

Izbor boja: Otvoreno i živo dete koristiće tople i žive boje (žutu, narandžastu, crvenu). Nežno

i mirno biraće hladne boje. Crtanje plavom bojom sa šest godina poručuje da ne želi da ostane

beba.

Ako se dete blokira pred čistim papirom ili ostavlja puno praznog prostora na svakoj stranici,

možda se boji praznine ili ima potrebu za jasnijim granicama, potrebu da mu roditelju kažu

dokle sme ići.

-Linije i figure govore o stepenu samokontrole i racionalnosti.

Ako dete crta više figura, a nekoj posveti mnogo više pažnje i truda, to odaje utisak da mu je

taj predmet i veoma bitan.

Tanke i isprekidane linije: predstavljalju krutost ličnosti, nesigurnost.

Oble linije: skromnost

Izdužene linije: agresivnost

Cik-cak linije: nepouzdanost, nestalnost karaktera

Prave linije: samouverenost, agresivnost u nekoj meri

Figure bez detalja: ličnost sklone sanjarenju, rečiti ali nerealni

Sitne i detaljne figure: realističnost

Linije promenljivog intenziteta: niska istrajnost

17


-Potezi:

Ako je prelagan, otkriva bojažljivost, hipersenzibilnost, introvertno i često vrlo suzdržano

dete. To može biti i znak potrebe za više pažnje, odobravanja i pohvala.

Ako na papiru ima mnogo pežvrljanih prikazanih likova i predmeta, vaše se dete verovatno

plaši da će pogrešiti i da neće nacrtati sliku dobro kao ostala deca: treba pohvaliti njegovu

sposobnost i veštinu i otvoreno mu pokazati ljubav koju osećate prema njemu.

Kad je potez prenaglašen, do te mere da je dete olovkom ili flomasterom gotovo probušilo

papir, to bi mogao biti znak velike taštine. Ipak češće otkriva dosta agresivno i hirovito dete.

CRTEŽI POSEBNOG ZNAČAJA (otkrivanje ličnosti deteta pomoću crteža)

Kuća je posle čoveka najzastupljeniji objekt dečjeg prikazivanja. U početku je dete prikazuje

po tipičnoj šemi: trougao, kvadrat sa dodatnim kosim krovom i obaveznim dimnjakom, a

kasnije sa svim potrebnim i nepotrebnim detaljima. Kuća je simbol majke. Krov plameno

crvene boje može se povezati s agresivnošću usmerenom prema liku majke, dok ulazna vrata

zatvorena katancem ili velikim ključem mogu biti znak straha od "napada" drugih ljudi ili

znak detetove želje (koju roditelji potiskuju) da vrata njegovog doma budu otvorena njegovim

prijateljima.Prozori takođe igraju vrlo važnu ulogu u dečjoj simbologiji: prozorske klupice

pune cveća odražavaju radost, a zatvoreni prozori ili prozori s rešetkama odraz su straha od

otvaranja prema drugima.

Drvo se pojavljuje uglavnom uz kuću. Drvo je prvi oblik iz biljnog sveta koji dete

prikazuje.Veruje se da svako dete ima svoj tip drveta i da u crtežu drveta projektuje neke

svoje osobine ličnosti (postoji test crtanja drveta. Koh-test). Listovi koji padaju s drveta

predstavljaju strah od samoće i želju deteta da ponovo bude zaštićeno i uvek u blizini

roditelja.

Cvet se pojavljuje spontano, dosta kasno u dečjem crtežu. Pretpostavlja se da je zbog toga što

je cveće veoma raznovrsno u oblicima i bojama, pa dete još nema opštu predstavu cveta.Dete

prikazuje cvet kao dekorativni element jer ga odrasli njemu tako prezentiraju: stavlja se u

vazu da nam bude lepa prostorija, gaji se u bašti da nam ulepša okolinu...

Životinje se takođe javljaju kasnije, što je naročito karakteristično za decu iz grada jer ona,

sem nekih životinja (pas, mačka) nemaju prilike da bolje upoznaju i da im one postanu bliske.

18


Interesantno je da gradska deca češće crtaju divlje životinje, dok seoska deca crtaju domaće

životinje. One su najčešće okrenute ulevo. Prilikom crtanja mačke ili psa dete nam otkriva

mnogo toga o sebi. Maca koja se mazi crtež je deteta koje voli da bude i samo maženo.

Neki elementi mogu biti povezani s dečjim strahovima: čudovišta, ali i miševi, pauci, zmije,

insekti.Često crtanje krvi, doktora ili bolnice može ukazivati na neku teškoću.

Sunce u dečjoj podsvesti predstavlja oca. Ako je zamračeno ili previše udaljeno od ostatka

crteža, može označavati potrebu za većom komunikacijom sa ocem. Takođe Sunce može

predstavljati svetlost, toplinu, aktivnost i optimizam.

Posebnu pažnju treba obratiti na cipele, stopala i noge: ako dete crta roditelje bose, bez

stopala ili nogu, to može značiti da nema dovoljno poverenja u njih i da mu je potrebno više

sigurnosti.

Kapija: ograničavanje nekih mogućnosti.

Put: put života.

Raskrsnica: ukazuje na neke probleme.

Ptice: predstavljaju slobodu.

Leptiri: uzvišena fantazija.

Jezero, reka: predstavlja majčinsku ljubav.

Načinom crtanja dete otkriva temperament:

Sramežljivo dete vući će tanke linije, dok će energično dete jako stiskati olovkom po papiru.

Maštoviti vole da crtaju krugove, blage oblike (okrugli dim iz dimnjaka). Suprotno njima,

živahno dete više voli uglove, ravne crte (šiljato drveće).

Raspored crteža na papiru: Pokazuje nam kako se dete uklapa u svoju okolinu.

Levo znači prošlost i privrženost majci, desno budućnost i oca.

Crte usmerene nagore predstavljaju detetove snove, a okrenute nadole njegov svakidašnji

život. Dete sigurno u samo sebe smestiće crtež u sredini papira.

19


Porodica: Crtanje svakog člana porodice zasebno pokazuje njegovo mesto u detetovoj glavi.

Ali, ako nekoga i ne nacrta to ne znači nedostatak ljubavi prema toj osobi. Tako se može

desiti da dete sebe nacrta uz roditelje, a brata ili sestru na slici na zidu.

ŠTA TREBA ZNATI:

Kada dete mnogo senči, to često ukazuje na anksioznost, a ukoliko podebljava neke delove

tela - recimo, nacrtalo je celu ljudsku figuru, ali je šake zatamnilo ili je podebljao linije šake

ili ih nije ni nacrtalo, to ukazuje da dete sa tom osobom ne može da ostvari kontakt.

Najbitnije je da posmatramo način na koji dete crta i šta izostavlja na crtežu. Ukoliko sebe

nacrta bez očiju ili ušiju, to ukazuje da ima potrebu da se od nekih stvari skloni ili želi da se

zaštiti. Ponekad na crtežima nedostaju stopala, što govori o tome da dete ima neki osećaj da

nigde ne pripada.Kada se posmatra dečji crtež, uvek mora da se uzme u obzir nekoliko

aspekata, pre svega šta je dete nacrtalo, okolnosti u kojima crta, u kom je uzrastu, jer

trogodišnjak ne crta isto kao dete od osam godina.

Znakovi upozorenja!!!

Čudovište sa mnogo očiju, malo i prekriveno sunce, vrlo tanak i jedva vidljiv potez

olovkom...Sve su to različiti elementi crteža koji mogu ukazivati na neku teškoću.

Roditelji nikako ne bi trebalo da analiziraju svaki crtež jer će ono izgubiti poverenje u sebe i

volju za crtanjem ako oseti da ga nadgledaju. Ostanite uz njega i pustite ga da samostalno

crta. Jer, crtež je poklon deteta, pa zato treba pohvaliti i onaj crtež koji vam se čini lošim.

Čuvajte detetove crteže. Oni će vam otkrivati njegove male tajne sve do 12. godine. Posle

toga detetovo stvaralaštvo više nije spontano.

Ne postoji čudesni recept za razumevanje i tumačenje dečijih crteža. Za analizu se mora uzeti

više crteža iz jednog razdoblja i s različitim temama. U njima ćete pronaći iste znakove

osećajnosti, jer dete se izražava svojim delom, bez obzira na sadržaj crteža.

20


NAJČEŠĆE GREŠKE RODITELJA

Roditelji najčešće čuvaju crteže svoje dece iz godine u godinu, i sa ponosom pokazuju

familiji i prijateljima kako su njihova deca uznapredovala u crtanju. Na žalost, ima i onih

roditelja koji kriju crteže njihove dece ili jedva imaju po koji, jer deca odbijaju da crtaju,

teško drže olovku, ne umeju skoro ništa da nacrtaju. Neki roditelji su skloni da veruju da će

to vremenom 'proći' a neki su već krenuli da rešavaju postojeće probleme kod deteta.

Pristupi roditelja u rešavanja ovih problema su veoma različiti, nekada su, veoma

ekstremni u nalozima i zahtevima. U praksi se pokazalo, da ima roditelja koji “vrše pritisak

na dete kako treba da crta” . Postoji nekoliko 'tipova' roditelja u svojstvu “savetodavaca”.

-Jedni stavljaju detetu olovku u ruku i pokušavaju da njihovom šakom vodeći detetovu

šaku izvedu oblike na hartiji, uporno objašnjavajući kako neki predemeti treba da izgledaju.

-Drugi objašnjavaju kako treba da se izvedu određeni oblici u okviru sadržaja crteža,

brišu detetu nacrtano i zahtevaju da ih dete sluša i da napravi onako kako oni pričaju.

-Treći tip roditelja, sklanja dete sa stolice, sedaju na njegovo mesto i crtaju umesto

njega. Uz put često prigovaraju kako nikada neće naučiti da crtaju kako treba.

Takvi roditelji crtaju deci i kasnije, u školi, pa čak i na fakultetu. U svim ovim

situacijama, deca ne mogu da izgrade model učenja, koji kasnije primenjuju na sve školske i

vanškolske aktivnosti. Od modela učenja zavisi i njihov uspeh, samostimulacija, motivacija i

uviđanje da svaka aktivnost može uvek još bolje da se izvede, zbog čega se dete adekvatno

razvija i napreduje.

Deca koja često trpe nemile zahteve svojih roditelja, izgrađuju mnoge negativne

stavove o sebi i vrlo često podbacuju u učenju u školi. U predškolskom periodu može da se

stvori agresivan stav prema drugovima i drugaricama jer se osećaju manje vrednim jer ne

znaju da crtaju. Ona ne razumeju šta se od njih traži. Govor i jezik odraslog je suviše složen i

po tipu verbalnog obrasca u kome postoje zahtevi ili nalozi koje dete svojom razvojnom

psihofiziologijom govora i jezika nije doseglo. Zato dete ne treba prisiljavati ni na šta,

vremenom će samo od sebe početi da uviđa stvari oko sebe, počeće da crta, kasnije i da piše i

da čita, a ako postoje veći problemi ili poremećaji, specijalisti su tu da reše probleme.

21


ZAKLJUČAK

Na kraju ovog rada, mogu reći da sam veoma zadovoljna i srećna, jer sam zaista

uživala dok sam istraživala i pisala. Saznala sam mnoge stvari koje sam želela, ali do sada

nisam znala, prošla sam kroz uzbudljive faze detetovog razvoja, i u potpunosti sam ispunila

svoja očekivanja u vezi sa ovom temom. Naravno, sa ovim znanjem nisam postala

profesionalac, i ne umem da analiziram dečji crtež kao neko ko se ovom profesijom bavi već

godinama, ali sam na dobrom putu ka tome, jer se moje istraživanje ne završava. Želim još

više da saznam o razvoju deteta, o poboljšanju njegovog razvoja, o uspešnom vaspitanju, o

otkrivanju dečjeg mišljenja, i ne samo dečjeg, već i mišljenja odraslog čoveka. Kao što se

vidi, otvorila su se mnoga vrata za mene prema kojima nameravam krenuti, biti uporna i

uspeti. Ako kojim slučajem ne uspem da ostvarim svoj cilj, ovaj rad i stečeno znanje će mi

ostati kao pomoćno sredstvo da jednoga dana svoju decu uspešno vaspitam, i na taj način

izvedem na pravi put.

22


LITERATURA:

Morin Koks-Dečji crteži

Mérei Ferenc – V.Binét Ágnes-Gyermeklélektan

Dr Bogomil Karlavaris – Jovanka Kelbli – Miroslava Stanojević-Kastori-Metodika likovnog vaspitanja predškolske dece (za III godinu pedagoške akademije)

http://www.babazo.hu/szakertok/20051005bevezetes.html

http://www.babazo.hu/szakertok/20070326gyerekrajzok.html?pIdx=1

http://bnibocaraton.blogspot.com/2007/01/childrens-drawing-analysis-with-billie.html

http://www.nedasubota.com/moja_decica.html

http://www.nlcafe.hu/babazzunk/20080606/a_gyerekrajzok_titkai/

http://www.grafologiaelemzes.hu/pedagogia/pedagogia/80-gyerekrajzok.html

http://www.mojamansarda.com/index.php?topic=814.0

23

http://www.grafologiaelemzes.hu/pedagogia/pedagogia/80-gyerekrajzok.html

http://www.nlcafe.hu/babazzunk/20080606/a_gyerekrajzok_titkai/

http://www.nedasubota.com/moja_decica.html

http://bnibocaraton.blogspot.com/2007/01/childrens-drawing-analysis-with-billie.html

http://www.babazo.hu/szakertok/20070326gyerekrajzok.html?pIdx=1

http://www.babazo.hu/szakertok/20051005bevezetes.html

Documents

ANALIZA DEČJEG CRTEŽA