Anabela-Basalo-Zaštitnik

7/28/2019 Anabela-Basalo-Zaštitnik

http://slidepdf.com/reader/full/anabela-basalo-zastitnik 1/41

Anabela Basalo

Zaštitnik Vlasta je otključala stan, upalila svetlo u hodniku i unela kofere. Znala je da bi trebalo

da bude srećna jer je nakon mesec dana ponovo u svom domu, u svom gradu, ali ipak nije bilo tako. Pomisao na svakodnevicu koja je čeka činila ju je neraspoloženom. Mesecdana učenja engleskog jezika na Malti probudilo je u ovoj dvadesettrogodišnjoj devojcinešto čega ranije nije bila svesna. Na tom malom, veselom ostrvu znala je da igra do

jutra, ljubila se s totalnim neznancem i oblačila provokativnije nego ikada. Upoznala jemnogo prijatelja, i kao što uvek biva, jedni drugima su se zakleli da će se posećivati idopisivati. Sada je, međutim, bila potpuno sigurna da će ta lepa prijateljstva ubrzoizbledeti.U stanu je zatekla nered, što je uopšte nije začudilo znajući koliko je njena starija sestra

bila lenja i neuredna. Ipak, s njom je delila život, dobro i zlo već četiri godine od kako

su im roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći. Sanja je bila stjuardesa, pa je njihov domsmatrala mestom u kojem prespava i pripremi se za novi odlazak. Sada je bila negde na

putu za Njujork, a Vlasta je želela da je tu, da bar s nekim može da podeli lepeuspomene u trenutku kad je svakodnevica uzima pod svoje. Po debelom sloju prašine nakomodi pored svog kreveta shvatila je da Sanja nije ni ulazila u sobu za vreme njenogodsustva. Otvorila je prozor i pustila da svež oktobarski vazduh prodre unutra.

Nakon što se istuširala i raspakovala kofere, devojka se bacila na pranje sudova. Bilo jemnogo prljavih čaša, koje su još mirisale na skupocena pića. Sanja je imala goste, ali toVlastu nije čudilo. Za razliku od nje, koja je bila povučena i nedovoljno društvena,

starija sestra nije mogla bez društva. Često bi pravo s puta svraćala s koleginicamastjuardesama, a Vlasta bi se tada sklanjala jer nije želela da sluša priče o njihovimavanturama s pilotima i kopilotima.Vlasta je svojoj sestri najviše zamerala promiskuitetan način života. Sanja nije zaziralaod muškaraca, menjala ih je shodno raspoloženju, kao da su haljine različitih boja kojetreba da uskladi s cipelama. Nije čak imala ni određeni tip muškarca. Prosto se lepila zasvakog ko bi joj obećao bar jedan dan zabave. Vlasta je, međutim, bila suzdržana po tom

pitanju. Kao da nisu bile iste krvi. U devetnaestoj godini se prvi put zaljubila, tad je i



izgubila nevinost, ali baš u to vreme roditelji su sleteli u kanjon Morače vraćajući se sletovanja i ta veza je pretrpela svu Vlastinu bol. Dečko koga je volela bio je uz nju, aliVlasta nije mogla da prevaziđe patnju i vremenom ga je oterala od sebe. Od tada jeimala jednu kratku vezu, nekog momka iz komšiluka, koga nije uspela da zavoli, pa ga

je ostavila uz izgovor da nije spremna da se vezuje. Na svu sreću taj momak se ubrzo

odselio, pa je i Vlasti bilo lakše. Na Malti je prvi put uradila nešto nepromišljeno – jednenoći upoznala je Italijana Marija, prelepog muškarca koji je tu letovao sa bratom i poljubila se s njim iste večeri. Iako ga je viđala sve do njegovog povratka kući, Vlastamu nije dozvolila više od bezobraznih dodira u mraku. Plašila se njegovog iskustva saženama, koje je bilo više nego očigledno.

Nakon što je oprala sudove, rešila je da upali televizor i otkrije šta se u poslednje vremedešavalo u zemlji. Nije mogla da se skoncentriše. Misli su joj lutale negde daleko. Opet

je bila usamljena..Kad se Sanja vratila, Vlasta je opet bila u istoj kolotečini života. Razgovarala je svlasnicom knjižare u kojoj je radila pre odlaska na Maltu i uspela da dobije svoj posao

nazad. Iako je želela da završi pravni fakultet, nakon smrti roditelja to sebi nije mogla da priušti. Sanja je imala dobru platu, ali ipak nedovoljnu da bi mlađoj sestri mogla da plaća i sve ono što studiranje povlači za sobom.Kad su se sestre izljubile, Vlasta je skuvala kafu i naširoko pričala o svemu što jedoživela na Malti. Sanja ju je s pažnjom slušala, ne krijući iznenađenje zbog nekihneuobičajenih postupaka svoje mlađe sestre.

– Ti si igrala? Jesi li sigurna da to nisi sanjala? – Igrala, nego šta! – A što ti se nikad nije omaklo da igraš ovde kad izađemo?

– Drugo je to. Malta je opuštena, tamo te niko ne ferma. To je sloboda. – Nemoj ti meni da pričaš o Malti, letela sam tamo više puta. Mislila sam da se ti nikadnećeš osloboditi svoje učaurenosti.

– Vidiš da jesam. A šta si ti radila? – Zezala se, kao i uvek. – Neki novi tip?Sanja se zavodljivo nasmešila.

– Nego šta, ali ne jedan, nego koliko ti duša želi. A ti, jesi li uhvatila nešto na Malti? – Jednog Italijana. Samo smo se ljubili. – To sam mogla i da pretpostavim. Ako nastaviš da budeš tako rezervisana prema

muškarcima, opet će ti izrasti himen.U tom trenutku zazvonio je Sanjin mobilni. Prijateljice su je zvale u provod. Naravno,odmah je pristala i obećala im da će se naći za sat vremena, samo da se dotera. Kad je

prekinula vezu, pozvala je i Vlastu da joj se pridruži. – Ne bih, znaš da meni baš i ne prija to tvoje žensko društvo. Samo pričaju o tipovima.Sanja je odmahnula rukom.

– O čemu bi drugom? O filozofiji života? Kako hoćeš, pravi si smor. Ostani kod kuće i bulji u ekran ako misliš da je to poenta bitisanja. Ja idem da se spremam.



Vlasta je gledala kako Sanja gracioznim hodom nestaje ka kupatilu. Divila se građi svojesestre. Sanjine noge bile su duge i vitke, savršeno izvajane, imala je male grudi i dugutamnosmeđu kosu, prirodno uvijenu na krajevima. Obe su imale modroplave oči, ali jeVlasti delovalo da su Sanjine lepše. Vlasta je bila svesna svih svojih mana. Imala je jake

bokove, velike grudi koje je stalno pokušavala da skrije od tuđih pogleda i jake listove

od nekadašnjeg bavljenja rukometom, a dečački izgled samo je bio pojačan kratkom plavom kosom. Nije marila za šminkanje. Tetovažu na leđima uradila je iz nekog besa, pola godine nakon raskida s prvim momkom. Sad se i te tetovaže stidela.

Nakon sat vremena Sanja se pojavila u preuskim farmerkama i u bundici. Izgledala jefantastično.

– Kako izgledam? – Prelepa si. Ali požuri, kasniš. – Čekaće one mene. Vidimo se. – Lepo se provedi.

– Hoću. Možda ih dovedem ovde posle, tako da te ne uplašimo kad banemo. – Navikla sam.Čim je Sanja izašla, Vlasta je poželela da je malo više nalik na njuU knjižari nije bilo gužve. Troje ljudi, zaneseni naslovima, hodali su tamo-amo. Vlasta

je stajala za pultom i kroz izlog posmatrala ulicu mokru od kiše. – Izvinite, da li ste dobili „Šta muškarci misle o seksu“ od Majsona?Skrenula je pogled s izloga i susrela se sa zelenim očima. Visok muškarac u odelu,skockan kao da je sišao s reklame samo da bi kupio knjigu, stajao je ispred nje. Divila sekako je uredno ošišan i kako je cela knjižara mirisala od njegovog parfema. Takve

mušterije je svrstavala u koš „rođendanskih kupaca“. Nisu se pojavljivali često, dolazilisu znajući šta traže i očekivali su da se knjiga uvije u ukrasni papir jer je kupuju nekomza poklon.

– Samo da pogledam.Ukucala je u kompjuter ime autora i dok je čekala rezultat potrage, morala je da senašali:

– Pretpostavljam da vi već znate šta muškarci misle o seksu. Čudi me da ne tražite nekudrugu knjigu, recimo o tome šta žene misle o seksu.

– Nije za mene. Poklon je za jednu žensku osobu. – A, tako…

Zadovoljno se nasmešila jer je pogodila u koju kategoriju kupaca spada ovaj zgodnimuškarac.

– Nažalost, nemamo je. Prodata je. – Dobro, hvala. Nasmešio se pre nego što joj je okrenuo leđa i uputio se ka izlazu. Barem je bio dovoljnoljubazan da joj se zahvali na uloženom trudu. Mnogi kupci nisu bili tako vaspitani.Gledala je za njim sve dok nije ušao u automobil parkiran preko puta knjižare. Pomislila

je kako bi htela jednog takvog muškarca s manirima, u odelu, nasmejanog, pa makar bio



i „rođendanski kupac knjiga“. Ona je, međutim, privlačila drugačije muškarce, one kojigovore da im odeća nije važna jer imaju neke druge sisteme vrednosti. Najviše su jesaletali momci sa dugim, neurednim kosama, filozofi života, često alkoholičari ili nalakim drogama. Zbog kratke kose znala je da i ona deluje kao da je iz istog miljea, a uširokom teget džemperu i ispranim farmerkama nikad ne bi mogla da zainteresuju lepog

muškarca u odelu koji je, verovala je, poslednji put došao u njenu knjižaru.Kraj jeseni bio je jako kišovit. Skoro da nije prošao dan bez padavina. Vlasta je ujutruteško ustajala, a još kad bi kroz prozor svoje sobe ugledala sivo nebo, činilo joj se da bimogla da prespava celu zimu.U decembru je pao prvi sneg. Sanja se prehladila, pa je dve nedelje bila na bolovanju.Kad god bi se Vlasta vratila s posla, u stanu bi zatekla gomilu ljudi. Pozdravila bi ih iotišla u svoju sobu. Sanja bi je zvala da im se pridruži, ali nije vredelo. Vlasta

jednostavno nije volela njeno društvo.Jednog nedeljnog popodneva u kući je bilo toliko bučno da je rešila da izađe na svežvazduh i pokuša da smiri svoje napete živce. Pošto je napolju bilo jako hladno, dobro se

obukla, stavila je rukavice i kapu, pa se zaputila na obalu reke da uživa u miru i pogledu.

Na obali nije bilo šetača. Pojavio bi se poneki pas lutalica, Vlasta bi ga pomazila, a on bi je pratio jednim delom sve dok na kraju i sam ne bi odustao kao da je i njemu suvišehladno za šetnju kraj vode. Prolazila je pored splavova koji su noću vrveli od ljudi, ali su

preko dana izgledali napušteno i jadno, pravo ruglo grada. Odjednom je ugledalamuškarca u crnom elegantnom kaputu kako preko mostića polako ide u njenom pravcu.Gledao je ispred sebe, plašeći se da ne stane na neki komad leda i ne oklizne se. Vlasta

je prepoznala tu frizuru, smeđu kosu i prijatni miris parfema koji je dopro do njenih

nozdrva. Malo je usporila kako bi tačno stigla do njega u trenutku kad on siđe s mostića.To se i desilo. Gledala ga je iščekujući da će je prepoznati i uputiti bar jedan osmejak.Muškarac je, međutim, samo prošao pored nje i brzim hodom nastavio ka parkingu. Iako

joj nije bilo jasno šta će se tačno desiti, i sama je mahinalno ubrzala i krenula za njim.Za manje od jednog minuta oboje su stigli na parkiralište. On je otvarao vrataautomobila, a Vlasta se zaputila dalje, nekuda pravo, ne znajući ni sama kuda.

– Izvini, da li ti to mene pratiš?Sledila se kad je čula njegov glas. Okrenula se, kao naivno, i uputila mu zbunjen pogled.

– Ko? Ja?Zatvorio je vrata od kola i krenuo da joj prilazi. Vlastino srce je lupalo od straha. U

stvari, više zbog stida koji je osećala. – Zašto bih ja tebe pratila? – Čekaj... ti si mi nešto poznata.Prišao joj je na metar i zagledao se. Osmeh mu se raširio licem.

– Devojka iz knjižare? – Da... ja radim u jednoj knjižari, ali ne sećam se da se znamo...I dalje je glumila potpunu zbunjenost.

– Bio sam pre mesec-dva i tražio sam knjigu „Šta muškarci misle o seksu“. Imala si



zanimljiv komentar na to. – Sad se sećam, da, da.Bila je sigurna da užasno loše glumi.

– Izvini, ali učinilo mi se da si me pratila. Video sam devojku kako šeta i onda odjednomse našla iza mene na parkingu. Stvarno izvini.

– Nema problema. Mada mi nije jasno što si se uplašio jedne devojke koja bi mogla date prati. – Nije to strah, više je nervoza. Duga je to priča, ali ja sam maler koji uvek naleti naneke koje su spremne na svašta, tako da sam već isprepadan od presretanja svakakvihdevojaka.

– Ispada da si ti neki dobar frajer? – Pa zar nisam?Smešio se i dalje, ne odvajajući pogled s njenog lica. Vlasta je zahvaljivala zimi jer da jemanje hladno, njeno crvenilo bi moglo da se pripiše stidljivosti.

– Nisi loš. Toliko mogu da ti kažem.

– A gde si ti krenula po ovakvoj hladnoći? – Šetala sam. – Po parkingu? – Ne, šetala sam duž obale, ali sad sam krenula ovuda ka autobuskoj stanici. Postalo jesuviše hladno.

– Živiš negde blizu? – Tri stanice odavde. – Onda ćeš mi dozvoliti da te povezem.Vlasta je uzmakla korak nazad. Ovo nije očekivala, nije bila pripremljena.

– Ne, ne, samo ti idi. Nije daleko. – Insistiram da te povezem. Hajde...Pokazao je prema svojim kolima, ali Vlasta se nije micala.

– Sad se ti mene plašiš? – Ne plašim se, nemam zašto. – Onda hajde da te povezem. Nije se plašila njega u tom smislu da bi moglo nešto loše da joj se desi. Nije on mogao biti manijak – manijaci ne nose skupe cipele i skupe kapute i nisu tako uredno ošišani inamirisani. Vlastin strah je bio drugačijeg porekla. Njena osećanja su se uzburkala, ovajmuškarac je delovao na nju tako da se znojila od blizine.

– Ja sam Ivan. – Vlasta, drago mi je. – Sad kad smo se upoznali, zamolio bih te da uđemo u kola, smrznuo sam se.I poslušala ga je. Veliki „audi“ sa zatamnjenim staklima bio je prostran. Smušeno jećutala dok su se isparkiravali.

– U kom pravcu? Levo ili desno?Pokazala mu je prstom. Kao da joj je maca pojela jezik, ni reč nije mogla da izusti.Ispred zgrade ju je pitao za broj telefona.



– Šta će ti?Ponovo se nasmejao krajičkom usana.

– Želeo bih da se vidimo. Voleo bih da te odvedem na jednu lepu večeru, da pijemovino, pričamo, da otkrijem kakva si ti to neobična devojka koja šeta sama po ciči zimikraj reke.

– Ne znam... ne poznajem te. – Mislio sam da smo tu fazu straha već prošli. – Da... ali...Gledao ju je netremice. Znala je da je jedini problem što ona ne može da veruje da takavmuškarac želi njen broj. To je bilo sumnjivo. Sve ostalo je bilo više nego lepo.

– Dobro. Memoriši ga.Izdiktirala mu je svoj broj polako, ne želeći da pogreši nijednu cifru.

– Da li si slobodna sutra uveče? – Da... jesam. – Zvaću te, pa ćemo se videti. Jedva čekam.

Dok je izlazila iz kola, mislila je da će poleteti od sreće.

Sanja je pakovala stvari za sutrašnji let kad je Vlasta ušla u kuću. Nije se čula muzika inije bilo drugih glasova.

– Gde si ti nestala? – Išla sam u šetnju. – Po ovakvom vremenu? Luda si, skroz. Ponekad se brinem za tebe, možda je trebalo da poslušam teta-Branku i da te nakon nesreće ipak pošaljem psihijatru. – Nisam ja luda, samo mi smeta puna kuća.

– To što si asocijalna posledica je nesreće. – Neću o tome. I ako baš hoćeš da znaš, upoznala sam jednog momka. – U šetnji? Dva ludaka se našla, odlično! – Nije ludak. Kad bi ga videla, pošle bi ti bale na usta. – Mogu da mislim! Pusti me sad s tim, vidiš da se pakujem. Moram i uniformu daispeglam, pa da operem kosu. Hoćeš da nam napraviš picu? Gladna sam kao vuk.

– Hoću.Vlasta se povukla u kuhinju, ali sve što je te večeri radila bilo je potpuno mehanički.Vlasta je došla s posla i zatekla prazan stan. Sanja je već otišla na put, a za sobom jeostavila pravi haos kao i obično. Bilo je očigledno je da je u poslednjem trenutku

odlučila sve da prepakuje jer su komadi garderobe bili svuda po stanu. Vlasta ih je pokupila osećajući umor u nogama. Pitala se kako će izdržati večerašnji susret, ako donjega i dođe, jer je Ivan još uvek nije nazvao. Čak je i sumnjala u taj poziv, mislila je da

ju je zaboravio onog trenutka kad je napustila auto.Zato se iznenadila kad je telefon pozvonio i kad mu je prepoznala glas. Dogovorili su seda dođe po nju u pola devet.

– Nemoj ništa da jedeš. Imam večeru iznenađenja za tebe.Vlasta je dugo birala šta bi mogla da obuče. U svom ormanu nije našla ništa prikladno –



sve su to bile obične sportske stvari koje nikako nisu mogle da idu uz Ivanovo odelo.Zato je zavirila u Sanjin orman. Veći deo garderobe njene sestre bio je suviše uzak ilisuviše kratak za nju, ali je na kraju ipak pronašla crnu haljinu od streča koja joj jedopirala do kolena, a u kojoj je izgledala tanja nego inače. Oko vrata je stavila crni cvetod satena. Posegnula je i za šminkom koju je Sanja imala u neograničenim količinama i

našminkala se diskretno. Dok se gledala u ogledalo, zaključila je da bi joj samo dugakosa falila da zaliči na kompletnu damu. Ovako, sa svojom dečačkom frizurom, podsećala je na pankerku koja je najednom rešila da obuče kostim dame.U pola devet je ogrnula Sanjin krzneni kaput i sišla pred zgradu. Mnogo se iznenadilakada je ugledala Ivana u trenerci i patikama. Pocrvenela je od stida što se sredila dok jeon bio tako opušten.

– Moram ti reći da izgledaš fantastično. Drago mi je da si se tako sredila zbog mene. – Mislila sam da idemo na večeru, pa nisam htela da izgledam kao neka klošarka. – U pravu si, idemo na večeru, ali na jedno mesto koje ne zahteva posebne normeoblačenja.

Vozio je prilično brzo. Grad je delovao uspavano, što Vlastu i nije čudilo jer je bio ponedeljak, a još je i padao sitan sneg. Pogledala je u svoje antilop čizmice i videla da ih je na putu do kola skvasila. U roku od deset minuta našli su se u delu grada gde nisu postojale višespratnice. U tom kraju su se nalazile samo privatne kuće, s visokim ogradaiza kojih se samo naslućivalo bogatstvo stanovnika. Zbunjeno je tražila restoran u koji jeIvan vodi, ali kad su se zaustavili ispred jedne crne kapije, shvatila je da se večera služiu potpuno drugačijem ambijentu – u Ivanovoj kući.Otvorio je kapiju daljinskim upravljačem i ubrzo su se našli u garaži. Stepenište jevodilo pravo u kuću pastelnih zidova, s unikatnim nameštajem. Vlasta je samo gledala

oko sebe, zbunjena postojanjem tako nečega. Ivan ju je uhvatio za ruku i poveo utrpezariju. Bila je to prostorija sa dve strane u staklu, a pogled se gubio u dvorište ukome je nekoliko gustih krošnji sakrivalo fontanu. Na dugačkom staklenom stolu bilo je

postavljeno za dvoje, a na sredini su gorele sveće. – Vidiš, sve sam spremio sam. – Ne verujem ti. Nasmešio se i izmakao stolicu kako bi ona sela. Na stolu je bilo nekoliko vrsta hrane,koja je bila majstorski dekorisana. Ako ništa drugo, Ivan se potrudio da večeru naruči iznajboljeg restorana.U jednom trenutku se negde izgubio, a kad se vratio, odnekud se čula tiha muzika. Dve

flaše vina hladile su se u kofi punoj leda. – Dobro mi došla, Vlasto. – Bolje te našla. Nazdravili su i bacili se na jelo. Oboje su bili jako gladni.Treću flašu vina su otvorili u dnevnoj sobi. Stavili su velike jastuke pored kamina i

potrbuške legli na njih, gledajući u vatru. Siti i već pripiti, opušteno su pričali o svojimživotima.

– Je li ovo tvoja kuća?



– Da. Moja. – Živiš u ovakvoj kući sam? – Uglavnom. Imam dve sestre, obe su mlađe od mene, ali studiraju u Grčkoj. Trenutnosu dole.

– Kuću si nasledio?

– Da. Moj otac je bio veliki budža. Zahvaljujući njemu to sam sad i ja. – A čime se baviš? – Ne želim da pričamo o dosadnoj svakodnevici. Hajde da pričamo o sadašnjemtrenutku.Polako joj se približavao. Zatvorila je oči i dopustila mu da je poljubi. Bio je nežan.Usne su im se dodirnule samo na tren. Uživala je.

– Vlasto, mnogo me privlačiš. Nakon tog šapata osetila je Ivanovu ruku kako klizi niz njena leđa sve niže i niže, a onda je počeo da povlači rub njene haljine naviše. Naglo se pomerila. – Izvini, mislim da je prerano za to.

Njegovo lice bilo je crveno. – Zašta je rano? Zar me ne želiš? – Želim, ali tek smo se upoznali. – Pristala si da dođeš ovde, a sad mi govoriš kako se dovoljno ne poznajemo? – Nisam znala da dolazimo ovde. – Nisi se ni bunila. Mislim da me sad malo foliraš, a to me kod devojaka najviše nervira.Grubo joj je privukao lice ka svom i opet poljubio. Pokušala je da ga odgurne, ali ju jeodjednom snažno povukao ka sebi. Rvala se s njim, međutim, kad je već uspeo da se

popne na nju, shvatila je da je situacija ozbiljna. Udarala ga je rukama, tresla se

pokušavajući da ga skine sa sebe. Nije vredelo, jer ga je time sve više uzbuđivala. – Volim tako vatrene mačkice.Čulo se cepanje haljine, a onda i gaćica. I pre nego što je bila svesna šta ju je snašlo,Ivan je bio u njoj.Pridržavala je haljinu na grudima kako joj ne bi spala i otkrila crni čipkasti brus. Obukla

je Sanjin kaput. Ivan je stajao naslonjen na zid i ravnodušno je posmatrao, obučen samou bokserice.

– Izvini što ne mogu da te odvezem kući, ali si me borbom iscrpela. Evo ti pare za taksi.Posegnuo je za novčanikom koji je stajao na komodi pored.

– Ne treba mi novac. Samo želim da idem.

– Taksi stiže za dva minuta. Izađi na ova vrata, pa na kapiju, ja ću ti je odavde otvoriti.Uhvatila se za kvaku.

– Vlasto? A poljubac? Nije se ni okrenula da ga pogleda. Izašla je u dvorište i otrčala do kapije koja se u tomtrenutku otvorila. Bežala je od onog što joj se desilo. Niko joj ne bi verovao da je bilasilovana jer je sama došla kod njega, poljubila se s njim, dozvolila mu da pomisli kako

je spremna na seks. Ipak, osećala se tako prljavo i nije mogla da se sabere niti da zaplačezbog načina na koji ju je uzeo.



Taksi je već čekao. Ušla je na zadnja vrata i dalje držeći pocepani deo haljine ispodkaputa. Rekla je adresu i skupila se uz sam ćošak kao da ne želi da joj taksista vidi lice.Kad su skrenuli u sledeću ulicu, primetila je kako je vozač posmatra.

– Jesi li dobro?Jedva da je čula njegov glas. Nije odgovorila, nije imala snage. Taksista je zaustavio

auto na semaforu i okrenuo se ka njoj. – Da li ti se desilo nešto ružno?Pogledala ga je. Crnokosi muškarac crnih očiju okrenuo se ka njoj i zabrinuto je

posmatrao. – Ništa se nije desilo. – Ne deluješ mi tako. – Moja stvar. Upalilo se zeleno svetlo. Nastavio je da vozi. – Voleo bih ako mogu nekako da pomognem. – Ne možeš.

– U redu.Sve do kuće je ništa nije pitao, ali bi se povremeno okrenuo da je pogleda. Tek kad sustigli i kad je Vlasta potražila novčanik da plati vožnju, mladi taksista joj se ponovoobratio.

– Ako će ti biti lakše, sa adrese s koje sam te pokupio već dva puta sam video neštoslično tvom izrazu lica.Vlasta je zadrhtala.

– A šta to vidiš na mom licu sad, pametnjakoviću? Nije se naljutio, bilo je očigledno da ume s ljudima.

– Najblaže rečeno, vidim nevericu da prinčevi postoje.Očekivala je neke druge, manje složene reči. Tek tad je obratila pažnju na neobičnog„psihijatra“. Imao je oko tridesetak godina. Nije bio tipičan taksista. Njegova nemirnakosa, prelep džemper, kao i miris skupog automobila odudarali su od stereotipa starih,lukavih taksista i „mercedesa“ koji se raspadaju, ali ipak „idu“.

– Tačno je. Prinčeva nema. – Možda ih ima, ali se oni više ne nalaze u dvorcima kao nekad. – A gde se nalaze? – Tamo gde su nekad bili onakvi kao taj koji ti je uradio to.Pocrvenela je. Zar joj se na licu videlo da je bila primorana na seks?

– Koliko sam dužna? – Zašto ne bi malo sedela ovde i pričala sa mnom? Biće ti lakše. A ako te tvoji ukućanivide takvu, mogli bi jako da se uplaše.Vlasta se setila da je sama kod kuće. S jedne strane, to je bilo bolje – bar je Sanja nećevideti u tom stanju. S druge strane, pomisao na samoću činila ju je očajnom.

– To je moja stvar. Zašto voliš da guraš nos tamo gde mu nije mesto? – Zato što sam taksista. – Zaboravi da si me video.



– Verovatno hoću. Ali mi nije jasno zašto nijedna od vas neće da ga prijavi. – Od nas? – Da. Rekao sam ti da nisi prva koju sam pokupio s te adrese. – I sve su bile... kao ja? – One su plakale. Ti to ne radiš. Jedino je u tome razlika.

Gledala je kao hipnotisana u njega. Mada je bio potpuni stranac, imala je potrebu da seditu s njim dokle god ne zaboravi da je Ivan realno biće. – Šta su ti one rekle? – Ništa više od tebe. Bilo ih je sramota. – Mene nije sramota. Zašto bi me bila? Nisam ja ništa loše uradila, on je. – Tako sam i mislio. Ti si hrabrija.Odmahnula je glavom.

– Ne znam šta da radim. – Mogu li ja nešto da ti predložim? – Šta?

– Stanujem deset minuta odavde. Idemo do mene, skuvaću ti čaj, možeš i da odremaš, pada središ misli. Ako ti bude potreban sagovornik, tu sam. Ako ti bude potrebno da ćutiš,takođe sam tu. A kasnije možda odlučiš da ga prijaviš.Vlasta se naježila.

– Ti me zoveš kod sebe? Misliš da ako je jednom uspelo da me primora na seks, da će itebi da se posreći?Podigla je glas, a telo joj je bilo u stavu spremnom da se brani.

– Čekaj, pogrešno si shvatila. Jasno je da zvuči tako kako si ti razumela, ali pogledaj me.Misliš li da na taj način dolazim do devojaka?

Zaista, kad je upalio svetlo na trenutak, videla je lepo, muževno, ozbiljno lice. Urednostnjegovih kola, kao i boja njegovog glasa nisu karakterisali manijaka. Ali i Ivan je biodaleko od toga.

– Ni onaj nije izgledao kao neko ko bi napastvovao devojke, pa se pokazalo da grešim. – Onaj je sin budžovana, živi u onakvoj kući i bavi se sumnjivim poslovima. Njemu nefali devojaka za krevet, već ima osećaj da je bogom dan, pa ne voli odbijanja.

– Otkud znaš toliko o Ivanu? – Nisam znao da se zove Ivan, a ostalo sam saznao od tvojih prethodnica. – Bože... kako sam glupa...Odjednom je zaplakala, kao da su se u njoj otvorila tajna vrata, pa je bujica emocija

izletela napolje. – Eto, sad si i ti zaplakala. Uzmi maramicu. Napipala je njegovu ruku i prihvatila ponuđenu maramicu. – Šta si odlučila? Ideš takva kući? Nije mogla da razmišlja. – Ne, idem kod tebe. Jedno ili dva napastvovanja... čini mi se da mi je potpuno svejedno. Njegova garsonjera bila je u potkrovlju jedne šestospratnice. S kosim krovom inameštajem neobičnog dizajna prosto je odisala nekom toplinom. Nije tu bilo ničeg



glomaznog. Čak je i krevet bio improvizovan od dušeka i šarenih jastuka. Na zidovima je bilo puno slika konja. Sela je na nisku fotelju i posmatrala sve oko sebe. Taksista jekuvao čaj.

– Nisi mi rekla svoje ime. – Nisi ni ti meni svoje.

– Ja sam Dalibor. Dado. – Ja sam Vlasta. – Retko ime, ali mi se sviđa.Doneo je dve šolje čaja i spustio ih na nizak drveni stočić s točkovima.

– Hvala ti. Neobičan ti je stan. Ne priliči taksisti. – A kakav bi stan priličio taksisti? – Ne znam... običan, neuredan. Pun novina i mapa grada. Nasmejao se i pokazao po prvi put svoje prelepe bele zube. – To je običan stereotip. Znaš li zašto sam postao taksista? – Jer nema radnog vremena i dobro se zarađuje?

– Opet stereotipi. Moja priča je drugačija. Dugo sam bio ulični mangup. Tukao se, krao,živeo na foru i dobro mi je išlo. Onda sam se uhvatio kocke, prvo sitne, tek da bih ubiovreme s drugarima, ali došao sam do toga da sam ostao na dnu, bez ičega.

– Kocka? – Da. E, od svega toga sam nešto naučio i krenuo iz početka.Vlasta je odjednom osetila strašan umor. Zevala je i Dado je to primetio.

– Zašto se ne opružiš malo? – Ovde? – Da, na krevetu.

– Ne mogu... a ti? – Ja idem još da radim. Volim noću da vozim. – Glupo mi je...Dado je ustao i iz plakara izvadio čistu posteljinu. Očekivala je da će samo da je spustina krevet, ali on ga je potpuno sam namestio.

– Izvoli. Zapisaću ti svoj telefon, pa kad poželiš da kreneš kući, nazovi i doći ću po tebe.Tamo ti je kupatilo, peškiri su na polici, i slobodno se ponašaj kao kod kuće.

Nekoliko minuta kasnije Vlasta se istuširala i bacila na krevet. Osećala se glupo što jetu, u stanu nepoznatog muškarca, ali događaji od prethodne noći su ionako bili suviše

haotični da bi mogla da razmišlja hladne glave. San ju je savladao brže nego ikada.Trgla se iz sna. U prvom trenutku nije mogla da shvati gde se nalazi. Sunčevi zraci sukroz krovni prozor padali pravo na nju. Panično je skočila na noge i počela da traži sat.Imala je svega sat vremena da stigne kući, presvuče se i pojavi na poslu. Krajičkom okavidela je ispisani papirić s brojem Dadinog telefona, ali nije došla u iskušenje da gauzme. Pozvala je drugo taksi udruženje i nekako uspela da zakasni u knjižaru samo desetminuta.



Dan joj je prolazio neverovatno sporo, kao da je svaki minut trajao duplo duže.Pokušavala je da ne razmišlja o prethodnoj noći, ali su joj se scene same vraćale. Nijemogla da izbegne suočavanje. Pitala se kako je mogla onako mirno da se ponaša nakonšto je Ivan zadovoljen ustao s nje. Gadio joj se, ali je mislila da je sve to zaslužila jer je

poverovala da ga poznaje i da je on džentlmen o kome sanja. Toliko je bila ravnodušnada je otišla i s nepoznatim taksistom u stan, legla u njegov krevet i tu dočekala jutro.Dado joj je bio pred očima, naročito je pamtila blistav osmeh kojim ju je tešio. Možda jeispala sebična i nezahvalna jer je bez reči otišla iz njegovog stana, ali se postidela

pomislivši šta li je taj lepi muškarac mogao da vidi u njoj. Osećao je sažaljenje, averovatno ju je smatrao glupom čim je dopustila da joj se desi onako nešto s Ivanom.Viđao je on i pre slične njoj. Moguće da je bio slab na napadnute žene, pa je svakoj

pružao bar pokušaj utehe. Sva sreća da su već počele novogodišnje rasprodaje tako da jei njena knjižara bila puna mušterija, više nego obično, što ju je odvlačilo od ružnih misli.

Kući je stigla tek oko šest, jer je na autobusu pukla guma, a zbog snega dugo čekala nadrugi. Ulazna vrata su bila otključana. Zatekla je Sanju ispred televizora kako mutineskafu. Izljubile su se. Vlasta je mislila da Sanja neće stići pre ponoći.

– Na većini evropskih aerodroma je magla, letovi se otkazuju i pomeraju, tako da smo sevratili ranije. Ovo vreme je prava katastrofa. Mislila sam šta ćemo za Novu godinu.Znam da ti sigurno nećeš imati neku samoinicijativu, a meni se nešto ne ide porestoranima. Sva ona frka oko frizura, haljine, uplaćivanja rezervacija počela je da miide na živce. Kako bi bilo da pozovem neke svoje koleginice koje su solo da dođu ovde?Skupile bi sve po nešto novca i onda bi se to lepo organizovalo?

Vlasti je bilo sasvim svejedno. Slegla je ramenima i time sestri dala odobrenje. – Odlično! Odmah ću da ih obavestim. Nego, moram da te pitam, da li je onaj tip skojim si šetala pre neki dan toliko opasan da mora da cepa moje haljine?Tek tad je Vlasti palo na pamet kako je bila nepromišljena. Mislila je da se Sanja nećevratiti dok je ona na poslu, pa je pocepanu haljinu bacila u preko fotelje u dnevnoj sobi.

– Ja sam... slučajno se to desilo... Odneću je krojačici, može da se sredi. – Nemoj da se uzbuđuješ, ta haljina mi se ionako više nije nosila. Poklanjam ti je, paradi s njom šta god hoćeš. Nije stvar u cepanju, već u tome da mi se ne poveravaš i negovoriš mi sve šta ti se dešava.

– To se desilo sinoć...

– Kako je bilo?Vlasta nimalo nije bila raspoložena da razgovara o susretu s Ivanom i o nasilnom seksukoji je imala, ali nije želela ni da sestra pomisli da joj se dogodilo nešto loše. Stidela se isame Sanje. Da je sinoć bila tu, verovatno bi u onom haosu rekla istinu o Ivanovomnapastvovanju, ali sad, hladne glave, znala je da nema svrhe. Samo je želela da svezaboravi i da niko ne bude opterećen sa tim.

– Bilo je dobro. Ali ne verujem da će se ponoviti. – Zašto?



– Nismo baš jedno za drugo. – Čudi me da si uopšte pristala da spavaš s nekim koga malo znaš, naročito ako i nisi bila sigurna da li je za tebe. Prosto to sve uopšte ne liči na tebe, ali drago mi je ako želišda se promeniš. Nekad si preveliki samotnjak i ljudi te ne kapiraju.

– Koji ljudi?

Vlasta se iz nekog razloga osetila uvređenom. Naročito joj nije prijalo što je njenunajveću grešku, odlazak u Ivanovu kuću nakon prekratkog poznanstva, Sanja smatrala pomakom u razvoju Vlastine ličnosti. – Moji prijatelji, recimo. Svako ko dođe ovde i upozna te misli da si u neku ruku poremećena. Naravno, povezuju to s našom porodičnom tragedijom, ali misle da sam ja jača i da sam uspela da ostanem normalna, dok to na tebe ima veliki uticaj u životu.Misle da ćeš ostati usedelica, da se nikad nećeš udati niti imati decu i da ćeš gajitimačke.

– Meni je tek dvadeset tri! Odakle im prava da razmišljaju da li ću se udati ili ne? – To su samo nagađanja, Vlasto, nemoj da se ljutiš. Idem da telefoniram koleginicama i

da vidim koliko ih dolaze. A hoćeš li ti zvati tog tvog što cepa haljine? – Ne! – Sigurna si? – Rekla sam ti da nismo jedno za drugo i da se više nećemo viđati.Sanja je odmahnula rukom prema Vlasti i uhvatila se za telefon.

Novogodišnja noć protekla je za Vlastu kao i svaka druga. Sanjine koleginice su joj bilezabavne sve dok nisu preterale s viskijem i počele da pričaju o muškarcima tako detaljnoda nije mogla da ih sluša. Rano je zaspala. Te noći sanjala je kako se davi, a jedanmuškarac nalik na Dadu taksistu uspeva da je u poslednjem trenutku izvuče.

Dva dana nakon novogodišnjeg dočeka Vlasta je izašla da sestri kupi cigarete. Sanja jeimala nesnosnu glavobolju i mamurluk zbog previše alkohola, pa nije bila u stanju da se

pomeri. Najbliža trafika koja je radila u vreme praznika nalazila se dobrih petnaestminuta hoda. Na svu sreću nije padao sneg, pa joj nije bilo teško da se malo prošeta.Vlasta je kupila cigarete i krenula nazad. Srela je staru komšinicu koja je izvela dva

pekinezera, pa je stala da popriča s njom i odjednom osetila kako joj se prsti u čizmamakoče od hladnoće. Potrčala je ka zgradi. U jednom trenutku začula je automobilskusirenu, ali se nije obazirala.

– Vlastooo!

Tek kad je čula svoje ime, neodlučno je zastala. Prepoznala je automobil i taksi-tablu nakrovu. Bio je to Dado. Obradovala se. Onako s kačketom izgledao joj je još mlađi.

– Otkud ti ovde? – Mogao bih da ti izmišljam priče i priče, da ti kažem da imam poziv s adrese preko puta, a mogao bih i da ti priznam da sam dobro upamtio ovu zgradu one noći kad sam tenagovorio da ipak ne odeš kući. Znaš, ponekad kad sam u kraju, zastanem ispred tvogulaza očekujući da te sretnem.

– Šta je od svega toga istina?



– Probaj sama da pogodiš.Vlasta je znala da bi trebalo da se stidi ne samo zato što je onog jutra pobegla iznjegovog stana i više mu se nije javila već i zbog toga šta on možda misli o njoj. Kako binekom mogla da se dopada devojka koju je neki drugi muškarac napastvovao? Ipak, dok

je stajala s njim na ulici, potpuno je zaboravila na hladnoću, i nije se nimalo sramila.

Kao da se pored njega osećala sigurno. – Slušaj, Dado, dugujem ti izvinjenje. Onog jutra kad sam ustala, shvatila sam da ćuzakasniti na posao, pa sam na brzinu otišla.

– Ostavio sam ti svoj broj, pa si mogla da me pozoveš, ali nisi. Dobro, ukapirala si da neželiš da mi se javiš i to je to. Jedino sam bio ljut na tebe što si ostavila otključan stan. Dasi me nazvala, ja bih doleteo bar da sprečim pljačku.Prebledela je.

– Pljačku? Opljačkan si? – Da, tog jutra. Neko je otkrio da je otključano, ušao unutra i pokupio mi sve vrednestvari.

– O, Bože, tako mi je žao. Ja sam kriva, treba da ti nadomestim štetu.Dadino ozbiljno lice najednom se razvuklo u mangupski osmeh.

– Šalim se malo sa tobom, čisto da ti vratim za onaj šok kad sam ušao u kuću, video prazan krevet i papir s mojim brojem telefona na istom mestu, a nisam našao nikakvuuzvratnu i utešnu poruku.Sad se i Vlasta smešila. Odjednom joj je palo na pamet da je Sanja čeka, potresena

pušačkom krizom. – Moram da idem, čeka me sestra. – Važi. Drago mi je što sam naleteo na tebe.

– I meni je... Ćao. – Ćao.Gledali su se nekoliko sekundi, a onda je svako krenuo na svoju stranu. Vlasta je osećalakao da nešto gubi. Koraci su joj bili sve teži. I taman pre nego što je Dado ušao u svojtaksi, ona se okrenula i pozvala ga:

– Hoćeš li da se popneš gore na šolju čaja, toliko ti dugujem? Nije ga trebalo nagovarati. – Samo da se parkiram, ne bih baš da ostavim auto nasred ulice. – U redu, ja idem gore, a ti se popni. Treći sprat, stan 8.Potrčala je da bi što pre objasnila Sanji kako da prihvati neobičnog gosta.

Prvo što ju je Sanja pitala o gostu koji svakog časa može da pozvoni bilo je da li je on tajkoji cepa haljine.

– Ako ti je život mio, ne spominji ni cepanje, ni haljinu. Ovo mi je prijatelj i nema veze stim.Sanja joj nije poverovala, jer je Vlasta očito nešto krila. Odavalo ju je jako crvenilo nalicu. Ipak, rešila je da se ne meša u ono što ne razume. Bila je vrlo pozitivno iznenađenakad je Dado ušao. Zaista je to bio lep muškarac, s najtamnijim očima koje je ikadavidela, a opet je zračio nekim mladalačkim šarmom i stalno se smešio. Sanja je



prvobitno planirala da se povuče iz dnevne sobe i ostavi Vlastinog gosta nasamo sadomaćicom, ali Dadin izgled i šarm su je prikovali za fotelju.S druge strane, Vlasta je malo-pomalo ispala iz razgovora. Skuvala je čaj za sve troje, ali

je osetila da je Sanja preuzela punu kontrolu i da Dado sad na neki način pripada njoj.Zato je samo slušala, nije progovarala, a to joj je davalo prilike da krišom analizira Dadu

od glave do pete. Na dvosedu je sedeo razmaknutih nogu. Više je volela kad muškarcitako sede nego kad prekrste noge i ne znaju kamo će s njima. Namrštio bi se s vremenana vreme, pa je bila sigurna da ima problema s vidom. Na ruci je imao narukvicu kožnunarukvicu sa zlatnim detaljima, s kojim se često igrao, naročito kad bi mu bilo

postavljeno pitanje na koje nije imao pravi odgovor. Sanja ga je nemilosrdno ispitivala,kao da želi da sazna sve. Tek kad je do Vlaste doprlo pitanje kako su se ona i onupoznali, trgla se i ustala.

– Sanja, mislim da se ponašaš kao inspektor, a Dado je svratio samo na kratko. Ako ga budeš i dalje gušila, neće nam više nikad doći.Dado je takođe ustao.

– Bilo mi je drago što sam te upoznao.Sanja mu je koketno pružila ruku.

– Nemoj da nas zaboraviš. Navrati. – Hoću.

Vlasta ga je ispratila do ulaznih vrata. – Izvini, moja sestra ume nekad da pretera s radoznalošću. Pogotovo kad je zgodanmuškarac u pitanju.

– To znači da ona misli da sam ja zgodan?

– Očigledno. – Tvoja sestra ima ukusa. Za razliku od tebe.Vlasta je prebledela. Našao je najgori mogući način da je podseti na ono veče s Ivanom.Uz sve to, izgleda da je simpatija između njega i Sanje obostrana. Opet je bilausamljena.

– Šta ćeš... Vidimo se. – Čekaj, izgleda da si se sad odjednom zbog nečeg naljutila? – Nisam. – Jesi. Nije valjda... Znam šta je! Baš sam glup. Kad sam rekao da nemaš ukusa, nisammislio na onog kretena, veruj mi.

– Nego? – Mislio sam na to što ti ne misliš da sam zgodan.Vlasta je pomislila da pokušava da se opravda i izvuče na veoma pametan i šarmantannačin. Očito da je na njenom licu video koliko je uvređena.

– Nije važno, Dado. Vidimo se. – Kako se vidimo? Još uvek nismo razmenili telefone. Istina, sad znam gde tačnostanuješ, pa mogu preko informacija da nabavim tvoj fiksni broj, ali ipak je nekakokulturnije da te pitam za broj mobilnog. Može?



Vlasta mu je izdiktirala broj, pitajući se zar ne bi bilo jednostavnije da mu je odmah dalaSanjin, a ne da ide preko nje kao preko posrednika.

– Sad ja mogu da kažem, čujemo se, Vlasto. – Važi.Jedva je dočekala da zatvori vrata.

Sanja je skakutala po kući. – Kako si mogla da mi prećutiš da znaš jednog ovakvog tipa? – Ne znam ga dugo... a nisam ni znala da bi ti se toliko dopao. – Fenomenalan je! Kakve mišiće ima, čoveče! – Kako si uspela da mu vidiš mišiće kad je na sebi imao duksericu? – Vidi se to, a i ja imam izvežbano oko. Široka ramena, pravilan struk, malo povijen ugornjem delu jer ne može baš da iznese toliku težinu. A smeje se za medalju. Jesi li tividela boju njegovih očiju?Vlasti se nije dopadalo kako Sanja priča o Dadi. Smatrala ga je svojim i nije htela da gaizgubi zbog jednog slučajnog susreta sa Sanjom. Zato nije ni gledala u sestru, već je

buljila pravo u televizijski ekran. – Moraš da ga što pre pozoveš da dođe. – Šta ti pada na pamet! Ima on pametnija posla nego da sedi sa dve žene ovde. – Vlasto, je l' se on tebi sviđa kao muškarac? – Daj, molom te! Rekla sam ti da smo drugari. Ništa više. Sreli smo se malopre na ulici, pa sam ga pozvala da svrati, nije tu bilo neke namere. – Dobro, ako je tako, onda daješ meni blagoslov da mogu da ga smuvam?Vlasta je ćutala.

– I obećaj mi da ćeš mi pomoći u tome?

– Nije on tvoj tip, Sanja. – Jeste, jeste. Samo ti meni pomozi. Hoćeš, sekice moja mala?Sanja je počela da prekriva poljupcima Vlastino lice, a sestrinska naklonost je u tomtrenutku nadvladala svaku drugu posesivnost.

– Dobro, u redu, pokušaću da ti pomognem...Kad se Dado nakon tri dana javio i pozvao Vlastu u bioskop, Sanja je bila na putu. To jeolakšalo mlađoj sestri savest. Prihvatila je poziv na piće, i nije morala da se pravda Sanjiili da planira kako da dovede Dadu kući.Otišli su u jedan mali kafić i seli na galeriju. Svetlo je bilo diskretno, muzika lagana, aosim njih nije bilo gostiju.

– Ceo kafić samo za nas. Lepo. – Vi taksisti znate sva blesava mesta u gradu? – Trudimo se. Ovde ponekad posle vožnje dođem ujutru na kafu, jer otvaraju u petujutru.

– Zašto stalno voziš noću? – Rekao sam ti, volim noću da radim. Naravno, ima tu mali i bežanja. Danju bi svakamušterija mogla dobro da me osmotri. Neki bi me prepoznali. Možda bi mi u auto seliljudi s kojima sam se nekada kockao, pa bi pomislili kako su sad u boljem stanju od



mene čim sam taksista. Neki bi hteli da budu velikodušni ili da mi vrate za usluge kojesam im ranije činio, pa bi mi predložili novi posao, neku krađu, neku mutljavinu. Kozna, možda bih je prihvatio, a onda bi sve krenulo nanovo i vratio bih se na dno.Vlasta je odjednom osetila da je ove večeri ona u ulozi savetodavca ili makar slušaocakoji je tu da svojim prisustvom pomogne.

– Zar se takvi ljudi ne kreću više noću? – Kreću, ali noć se uvlači i u automobile. Teško me mogu prepoznati jer me ne očekujuu taksiju, pogotovo ne u vreme kad se rade sumnjivi poslovi. Uveče momci kojeizbegavam ili kradu ili se zabavljaju, a nijedno ni drugo ne rade uz pomoć taksija.

– Ima logike u tome, mada mi nije jasno što se toliko kriješ. Ako si već jednom izašao izkruga kriminalaca, onda ne bi trebalo da se bojiš da ćeš opet tamo da se vratiš.

– Nije to baš tako... Vidiš, ja sam se izvukao iz krađa i problema, čak i iz kocke zbog jedne devojke koju sam voleo najviše na svetu. Godinu dana sam odbijao sve bivšedrugove koji su me jurili da me vrate tamo gde su mislili da pripadam. A onda mi je

jedan krimos na glasu ponudio da odradim poslić za njega. Ogroman novac je bio u

pitanju, toliki da bih njime rešio sve svoje probleme. Radilo se o krupnoj pljački.Poklekao sam. Mislio sam da ću odraditi još samo to i onda je kraj. Međutim, i pre negošto se pljačka odigrala, neko je propevao i sve su nas pohapsili. Ja sam dobio samogodinu i po, zato što sam imao ludu sreću jer nisam znao da ta pljačka ima za cilj neka

politička previranja, da ti ne dužim sada i ne ulazim u detalje. Kad sam se vratio izzatvora, moja devojka je već bila s drugim, odnosno udala se za njega. Tad sam se opetvratio kocki da bih, u jednom momentu kad sam prokockao sve što sam imao, shvatio dato nije moj put i da želim da pronađem motiv za drugačiji, normalniji život. Bilo je tumnogo loših i ružnih momenata, ali ne želim da ih se sećam.

– Razumem te... Pa, da li si našao taj motiv? – Ne još. Jednom je to bila ljubav, ali kako sam se u nju razočarao, shvatam da nije toono što mi je potrebno. Mislim da bi najbolji motiv bilo dete, moje dete.

– Samo ti treba žena i to je urađeno. – Oženio bih prvu koja bi htela da mi rodi dete, ali da ne živi sa mnom. – Molim? – Da, posle Biljane, devojke koja me je ostavila dok sam bio u zatvoru, ne verujem da bineka mogla da me toliko zaludi da bih živeo s njom i da bih sebi dopustio rizik da se još

jednom vežem. – Ali malo je devojaka koje žele da im neko napravi dete, a da pri tom znaju da tu neće

biti ni ljubavi a ni veze. – Naići ću na jednu. – A što ne probaš nekoj da daš šansu, što ne probaš da se zaljubiš? – Kojoj, Vlasto? Ne znam kakva bi ta trebalo da bude, pa da uspe da mi odagna strah od povređivanja. Kad bi me još jednom žena povredila, uništila bi me zauvek. Više ne bihimao ni volje ni želje da bežim od krađa, droge, od prevara i ko zna još od čega. Zato je

bolje da ne rizikujem.Vlasta je sagla glavu. Jedino što je znala u tom trenutku to je da mu ona čak ne bi bila



dobra ni za varijantu žene koja bi mu samo rodila decu. S obzirom na to da je u nekuruku zauvek između nje i Dade stajao Ivan, zajedno sa sećanjem na noć kad su se njihdvoje upoznali, bilo je jasno da može samo da mu bude prijatelj. Setila se Sanje i svogobećanja njoj. Ako već nije mogla da usreći sebe, mogla je da pokuša da to učini zasestru.

– Šta misliš o mojoj sestri? – O Sanji? – Da. – Lepa je, negovana. Koketa. Mislim da je savršeno zgodna, da sam je video na ulici,zviždao bih za njom. To mislim.

– A ovako... da li ti se dopada? – Sestra ti je, pa ne mogu baš otvoreno da ti kažem da bih je rado odveo u krevet. – Sviđa ti se? – Fizički da. – A psihički?

Dado se nasmešio i pomilovao je po ruci, što je Vlastu na trenutak preznojilo. Nije imala pojma da na njegove dodire tako burno reaguje. – Je l' ti to meni nabacuješ svoju sestru? – Ti se njoj dopadaš. Mislim da bi volela da te opet vidi, pa kad se vrati s puta, mogao bida svratiš jedno veče na vino i kolače.

– Što da ne?!Vlasta je pomislila da će Sanja ipak biti bolje sreće od nje i da je očito da Dada razmišljada bi sa Sanjom mogao da ima nešto više.

– Sad bi bilo dobro da malo pričamo o tebi, Vlasto. Uvek si dobra u tome da izvrneš ono

što se tebi dešava ili što tebe dotiče, pa da okreneš temu ka nečem drugom.Ovo joj se nije dopalo. O sebi nije imala šta pozitivno da kaže. Smatrala je da bi ta priča bila ili dosadna ili ružna. – Ja nisam zanimljiva koliko si ti ili koliko je Sanja. – Ne bih rekao. Da li si se primirila od one noći?Pocrvenela je, stvarno nije očekivala da će se ikada usuditi da je podseti na Ivana.

– Zašto me to pitaš? – Interesuje me. Nekako mi se čini da to potiskuješ, pa se plašim da te ne stigne u pogrešnom trenutku. – Zaboravila sam na to. Uostalom, nisam bila silovana da bih padala u depresije i da bih

se zatvarala u sobu i vrištala, čak ni da bih bežala u neki drugi svet. Normalna sam, neosećam se napadnutom, samo iskorišćenom, ali svesna sam da tu ima i pola moje krivicei da mi je to opomena za drugi put.

– Pola tvoje krivice? To znači da ako sad ovde uđe gazda kafića i napadne te, pa tesiluje, ni to neće biti silovanje jer si ti došla u njegov kafić, pa si pedeset posto samakriva?

– Nije to isto. – Jeste. Poziv na večeru, piće ili kafu žena prihvati iz mnogih razloga, ali ne postoji ni



jedan kojim može da se opravda muškarac koji je silom natera da spava s njim.Dado je očito bio besan zato što Vlasta na sebe preuzima krivicu od one noći.

– A šta bi ti hteo? Da ga prijavim policiji? Odakle mi dokazi osim iscepane haljine? – I to bi bilo dovoljno da si uradila one noći. – I da ceo svet upire u mene i šapuće: „Evo je ona, silovana“?

– Lupaš gluposti. – Ako se tebi gadim što sam bila s Ivanom i što me je imao na silu, onda slobodnomožeš sad da se okreneš i ideš odavde.

– Ko kaže da mi se gadiš? O čemu ti pričaš? – Ako hoćeš da se i dalje družimo, molila bih te da mi više nikad ne spomeneš tajdogađaj, razumeš?

– Dobro, obećavam da neću.Vlastin pogled se izgubio u daljini, a Dado je zamišljeno okretao posudu sa šećerom nastolu ispred sebe.

Na Sanjino insistiranje nedelju dana kasnije Vlasta je pozvala Dadu na večeru. On je

prihvatio poziv i došao tačno u devet. Sanja je retko kuvala, ali je te večeri sve samaspremila, odbijajući i najmanju pomoć svoje mlađe sestre. Pola sata pre Dadinogdolaska, Vlasta je morala da prokomentariše kako se Sanja preterano trudi okodekoracije salata.

– Nikad do sad nisam videla da ti je toliko stalo da se pokažeš u najboljem svetlu. Bar nekad je kuhinja u pitanju.

– Sviđa mi se taj tip, to je sve. – Slušaj, Sanja, moram nešto da ti kažem o Dadi.Sanja je radoznalo prekinula posao slaganja kuvanih jaja preko tunjevine i pirinča.

– Reci mi. Nije valjda da ima neku devojku? – Ne. Ali imao je. I ona ga je strašno povredila. Dado ne želi da se vezuje jer misli da nemože da ima dovoljno poverenja u nekog. A ja tebe znam, ti si više za zezanje, za

prolazne avanture, tebi su i osećanja poput letova – na nebu si kratko vreme, a ondasletiš i pređeš u drugi avion i poletiš u drugom pravcu.

– Kako si to lepo rekla! Ali ne vidim da bi ijedan muškarac hteo da se buni protivmogućnosti avanture. Sama si rekla da ni Dado nije od onih koji se vezuju, pa verujemda će mu moj „let“ dobro doći.

– Ne razumeš, ne bih volela da ga na bilo koji način povrediš.Sanja se nasmejala.

– Tebi je više stalo do njega nego do mene? A šta ako on povredi mene? – Neće. – Kako znaš? – Nije takav. Samo te molim da ga ne zavodiš previše, da ne ideš dotle da misli kako sistvorena za vezu i za nešto trajno, ako ti to nije u glavi.

– Zavodiću ga kao i sve do sad. Ni manje, ni više. – Počela si čudno, glumiš domaćicu, a to nikome do sad nisi htela da pokažeš.Sanja nije odgovorila. Vlastina zabrinutost se pojačala kad je Dado došao. Njena starija



sestra nije spominjala svoje avanture po stranim zemljama, niti je ogovarala pilote, čak je govorila o svom poslu kao o prilično dosadnom. Pretstavljala se drugačijom, bilo jeočigledno. Vlasta se pitala da li joj Dado veruje. Na njegovom licu je celo veče lebdeoosmeh, jednako se obraćao obema sestrama, ali nije mnogo govorio o sebi. Sanjini

pokušaji da sazna nešto o trenutnom ljubavnom životu ovog muškarca ostajali su bez

ikakvog odgovora. Vlasta se ranije povukla u krevet, znajući da Sanja to od nje očekuje.Iako nevoljno, ostavila ih je same, svesna da ne sme da spreči da se nešto desi izmeđunjenog neobičnog prijatelja i starije sestre. Pokušala je da iz svoje sobe prisluškujerazgovor, ali oni su pričali suviše tiho. Na kraju je zaspala, priznajući da Sanja ima višešanse da osvoji Dadu od nje same. Sviđao im se obema, s tim da je Vlasta svoj kreditispucala pri samom upoznavanju, samim tim što je ušla u njegov taksi pocepane haljine,

pravo iz Ivanove kuće. To je bilo dovoljno da se pomiri s činjenicom da ona ne sme nida pomisli kako bi mogla da ga zavede.Sutradan Vlasta nije radila. njena neradna subota. Jedva je čekala da se Sanja probudi,

pa da sazna da li se prethodne noći nešto desilo. Skuvala je kafu, sela pred televizor i

namerno ga pojačavala kako bi na taj način probudila Sanju.Sestra se pojavila u kratkoj crvenoj spavaćici tek oko podneva.

– Hoćeš da mi skuvaš kaficu, Vlasto? Glava mi puca, sinoć sam previše popila. – Hoću.Kad je kafa bila gotova, Vlasta je sela preko puta nje i pogledom pokušavala da jenavede na priču.

– Što me tako čudno gledaš? – Iščekujem da mi kažeš šta se sinoć dešavalo kad sam ja otišla na spavanje. – Ništa se nije dešavalo. Dečko je gej ili ima neku drugu, pa joj je veran.

Vlasta nije mogla da prikrije iznenađenje na licu. – Kako to? – Lepo. Sedeli smo do dva sata jutros. Kad si ti otišla u sobu, prešli smo ovde, seli jedno pored drugog, smejali se, pili, šalili. A kad sam krenula da ga poljubim, on mi je okrenuoobraz, ustao i otišao. Kao da sam htela da ga ujedem, a ne da ga poljubim. Nije mi jasan.Kad se budeš čula s njim, pokušaj da saznaš šta je u pitanju. Nijedan me muškarac nikadnije odbio na taj način. Prosto me to sad nervira i namerno bih htela da ga imam. Radimi sujeta kad je Dado u pitanju.

Vlasta je kasnije razmišljala o tome što se desilo između Sanje i Dade. Mislila je da mu

se Sanja sviđa, ali se začudila što joj je okrenuo obraz. Koliko god da se plašio veze, nijeličio na muškarca koji apstinira. Mogao je da iskoristi priliku, da ima seks i da poslenestane. Bez obzira na njegove razloge, Vlasti je Dado još više porastao u očima.

Ivan ju je nazvao te iste večeri. Kako je njegov telefon odavno izbrisala iz mobilnogimenika, bila je zapanjena kad joj se nepoznati muški glas predstavio. U isto vremeosetila je strah.

– Zašto me zoveš?



– Da vidim kako si. Nismo se dugo čuli. Ispalo je da si me šutnula posle jedne noći, nisimi se uopšte javljala.

– Nisam želela da ti se javim, Ivane. – Zašto? – Zar si zaboravio na koji si me način prisilio da spavam s tobom?

– Dobro, bilo je malo grublje nego što bi bilo normalno, ali zaneo sam se. Rekao sam tiveć da me mnogo privlačiš.Vlasta je ćutala. Ruke su joj se tresle od gađenja i čudnog stida što uopšte razgovara snjim.

– Hteo bih da te vidim ponovo. – Ne možeš. – Zašto? – Ne želim. – Ne verujem ti, mislim da si sada samo malo sujetna, ljutiš se što te nisam nazvao sveovo vreme. Hajde da se vidimo, pa da te uverim koliko sam mislio na tebe.

– Rekla sam ti da neću. I molim te, nemoj više da me zoveš.Prekinula je vezu. U tom trenutku Sanja je ušla u sobu i zatekla je prebledelu, stelefonom u rukama.

– Pobogu, na šta to ličiš? Šta se desilo? – Ništa. Jedan neprijatan poziv. – Reci mi, ko te je zvao? – Budala koju sam mislila da više nikada neću ni videti ni čuti.Sanja je bila uporna. Na kraju, Vlasta joj je ispričala sve o Ivanu, do trenutka kad je ušlau Dadin taksi. To je namerno preskočila.

– Ne mogu da verujem da si sve vreme to prećutkivala! Ta budaletina mora da se kazni.Ima da zovem policiju. Ma ne, neće takvima policija ništa. Bolje da organizujem neke poznanike da ga sačekaju i odseku mu onu mušku stvar, pa da mu ne padne na pamet daviše tako tretira devojke. A i ti, gusko, kako odlaziš kod nepoznatih muškaraca tek tako?

– Nemoj, Sanja, pusti me. – Neću da te pustim. Moraš da budeš pametnija. Dovoljno smo zla imali u porodici, jošsamo treba nešto tebi da se desi, pa da odlepim. Kako ti nije žao mene? Stalno sam uvazduhu, a pretnje terorista su na svakom aerodromu na koji slećem. Živci mi odlaze,trpim svakakve ljude i smešim im se jer mi je to u opisu radnog mesta. I sve do sad sammislila da sam bar mirna u vezi s tobom, da si ti pametna i da nećeš dozvoliti da ti se

nešto desi loše. A šta sad? Svaki put kad odem da letim, misliću na to da li ćeš opet da sespanđaš s nekim nepoznatim i dozvoliš mu da ti svašta uradi. A kako si Dadu upoznala?

Ni to mi nisi rekla? Sumnjiva si ti meni, do pre par meseci nisi imala nijednog muškarca,čak ni kao poznanika, a sad odjednom tu je i ta budala što te napastvovala, a i lepi Dado.Gde si ti zaglibila, Vlasto?Sanjino brbljanje odjednom je nateralo Vlastu da počne da plače. Tako je želela da se neseća one noći, a od Sanje je ipak očekivala više utehe, a manje sumnjičavosti.

– Što sad plačeš? Kasno je sad. Kad sam ti ja govorila da učiš od mene kako se ponaša



prema ljudima, naročito muškarcima, ti si buljila u zid. Ni ta Malta ti nije pomogla.Mislila sam da ćeš tamo da shvatiš kako je svet vrlo raznolik i kako je potrebno da sesvakome prilagodiš, ali ti si i tamo imala susret s nepoznatim.

– To si mi odobravala kad sam ti prvi put ispričala! – Nisam tad znala da si glupa. Dobro je što te i taj Italijan tamo nije silovao! Ne možeš

da se femkaš a da koketiraš, ne prolazi to. Ili ideš na seks ili ne ideš nigde. Raščisti jednom to sa sobom!Sanja je nakon te rečenice mogla samo da pokuša da zaustavi Vlastu, jer je ova kao iztopa skočila, obukla se na brzinu i izjurila napolje.Bilo je tako hladno da su joj se suze smrzavale na licu. Hodala je nekuda, u nepoznatom

pravcu i razmišljala kako je Sanja ipak u pravu. Vrativši se s Malte, mislila je da ćenapokon moći da komunicira s ljudima, da je naučila da bude manje stidljiva, da seopustila. Međutim, ispostavilo se da je i dalje nesposobna za život. Eto, to joj se desilo sIvanom, koga je čak jurila na parkingu. Dado joj se sviđao, a ona ga je samo gledalakako kao meta stoji ispred Sanjinog nišana. U knjižari je uspostavljala kratke kontakte s

kupcima i samo tad je imala osećaj da je bar nekome nešto na tren značila – toliko dugokoliko traje radoznalost čitalaca za neku knjigu i informacije o njoj.Sanja je uvek bila jaka i samostalna. Setila se trenutka kad im je policija došla na vrata i

javila im za nesreću roditelja. Vlasta je pala na pod i plakala sve dok Sanja nije pozvalahitnu pomoć da joj daju nešto za smirenje. Organizovala je sahranu, primala ljude, a nakraju i dovela život dve mlade devojke ponovo u red. Brinula se za Vlastu kao za dete, anikad nije pokazala da je i njoj potrebno da se sruši na pod i zaplače.Vlasta je zbog svih ovih misli osećala kako je nepotrebna, kako je neupotrebljiva zadruge ljude. Pogledala je oko sebe i prepoznala zgradu. Nekim čudom našla se pred

Dadinim stanom. Drhtavom rukom je pozvonila. Palo je veče, ali nije bilo toliko kasnoda Dado izađe da taksira.Čula je korake. Zaledila se. Nije znala čime da mu opravda svoju posetu. Kad joj jeotvorio vrata, imao je samo peškir oko struka, a kosa mu je bila vlažna. Vlasta se

postidela. – Otkud ti, šta se desilo? – Ne znam... hodala sam dugo, i nekako došla ovde. Izvini, ne želim da smetam, idem. – Ma, uđi, vidi kako si podbula od plakanja!Povukao ju je za ruku, uveo unutra i postavio je za barsku stolicu.

– Sedi ovde, skuvaj nam kafu ili čaj ako hoćeš. Idem samo da isperem kosu jer sam je

prao kad si pozvonila, pa dolazim.Poslušala ga je. Najpre je krenula da im skuva kafu, ali se onda predomislila i pristavilaza čaj.Ispričala mu je za Ivanov poziv i za Sanjinu reakciju.

– Sestra ti je, naravno da je tako odreagovala, uplašila se. – Znam, ali stvarno ne želim da se tako dramatizuje priča s tim skotom. Teže mi je kadse to naziva silovanjem. Hoću da mislim o tome kao o jednom seksu koji bi se kad-taddogodio, samo što je bio grub i preuranjen. Ništa više.



– Tebi se taj tip stvarno dopao? – Jeste. Mislila sam da je drugačiji, nežan, romantičan. Prevarila sam se. Da me te noćinije napao, verovatno bih brzo završila s njim u krevetu.

– A možda i ne bi, možda bi shvatila da nije takav kakvim se predstavlja. – Saznala sam to na najgori mogući način, ali neću da zbog njega padam u bedak i da se

traumiram. Hoću da i ti i Sanja shvatite da želim sve da zaboravim.Dado je pogledao na sat. – Trebalo bi da izađem da radim. Obećao sam jednom kolegi da ću odvesti njegovumajku na aerodrom pošto su mu kola pokvarena.

– Da, samo ti radi. Treba i ja da pođem kući. Na trenutak se zamislio. – Znaš, večeras mi se nešto ne vozi. Mogli bismo zajedno da odemo po tu ženu, pa dasvratimo do bioskopa, možda se daje neki lep film.Vlasta je bila iznenađenja ovim predlogom.

– Pa, ako želiš... mogli bismo. Da pozovemo i Sanju?

Ovo poslednje pitanje postavila je samo zato jer je osećala da to duguje sestri. Dado senasmejao i odmahnuo glavom.

– Ne vredi, mala, nećeš me smuvati sa Sanjom. – Što? – Nije da mi se ne sviđa, rekao sam ti već da je stvarno previše dobra riba da bi je ja lakoodbio. Ali ima tu stvari koje ne valjaju.

– Kod Sanje? – Ne, kod mene. – Ona ne traži vezivanje, ne brini. I ona je za avanturu kao i ti.

Dado je ustao i time dao do znanja Vlasti da i ona treba da krene. – Avanturu mogu da dobijem na nekim drugim mestima. Hajde, nemoj da zakasnimo daodvezemo tu ženu na avion.Film je bio akcioni triler i oboma se dopao. Trajao je više od dva sata, pa kad su izašli iz

bioskopa, zaključili su da je već prošlo jedan sat. Ulice grada bile su avetinjski puste,duvao je jako hladan vetar i ledio sve pred sobom. Dokopali su se Dadinog taksija.

– Brzo će da se zagreje, pa će ti biti toplije. Smrzla si se, sva se treseš.Privio ju je uz sebe. Tek kad joj je glava našla mesto na njegovim grudima, Vlasta jeshvatila da sede u kolima, da su previše prisni i da ona želi da je on poljubi. Taj osećaja

ju je odjednom uplašio. Trgla se i ispravila.

- Nije mi više hladno. Najbolje da me sad odvezeš kući. Sanja me je zvala deset puta namobilni dok smo bili u bioskopu, uplašiće se i zvaće miliciju što joj se ne javljam.

– Pa nazovi je sad i reci da si sa mnom.Oštro ga je pogledala.

– Ako joj kažem da sam s tobom, mogla bi svašta da pomisli. – A šta to? – Pa... da joj nešto radimo iza leđa. – Nemam ništa s tvojom sestrom da bi ona mogla da pomisli da joj nešto radim iza leđa.



– Kad si bio na večeri, dao si joj lažnu nadu. – Na večeru i nisam došao zbog nje. – Nego? – Zbog tebe, Vlasto. Ti si ta s kojom se... družim. Tvoja Sanja je tu upala preko reda. – Onda si mogao da odeš kući kad sam ja otišla na spavanje.

– To ne bi bilo fer prema Sanji, a i mislio sam da bi ona mogla i nehotice da mi pomogneda saznam nešto više o tebi. – O meni? Što mene ne pitaš ako te nešto zanima? – Ti govoriš samo onoliko koliko sama sebi dopustiš. Zatvorena si tako da ne vredi da pokušavam da izvučem odgovore od tebe.Telefon je zazvonio. Ovaj put je bio Dadin. Namrštio se.

– Sigurno je neka stara mušterija. Mrzim kad me cimaju ovako kasno, ali navikli su dastalno radim noću.Javio se. Posle samo nekoliko trenutaka prebledeo je. Vlasta je nije želela da prisluškujerazgovor, ali sticajem okolnosti bila je tu pored.

– Otkud ti?... Odakle ti broj? Ne mogu da verujem... Šta hoćeš? Znaš li da više ne želimda se prisećam toga? Nema šanse. Bio je to tvoj izbor, a ne moj... Zašto me zoveš, zar nemaš nikog drugog? Bože... Dobro, ali samo ovaj put. Neću da ispadne da sam nečovek kao ti... Reci mi gde si. Dolazim za deset minuta, samo da odvezem jednu mušterijukući.Vlasta je stegla pesnice kad ju je nazvao mušterijom. Dado je prekinuo razgovor.

– Vozim te kući.Krenuo je uz škripu kočnica. Videlo se da je jako besan. Već na prvom uglu isekao je

jedan džip, a na semaforu prošao kroz čisto crveno.

– Molim te, nemoj tako da voziš, strah me je.Dado kao da je nije čuo. Vozio je kao lud, a zbog leda na putu automobil se nekoliko puta vrlo neprijatno zaneo. – Uspori!I dalje nije bilo reakcije s njegove strane...

– Stani! Odmah da si stao, Dado!To je i kod njega prelilo čašu. Zakočio je. Nalazili su se na tri bloka od Vlastinog stana.Dado se okrenuo ka njoj sav crven u licu. Žila na vratu mu je iskočila od besa.

– Zašto me učiš kako da vozim? – Zato što si kreten! Ne možeš mene tako da voziš. Ako nećeš da usporiš, onda me

izbaci ovde. Pre ću da pešačim, nego da poginem. – Nećeš poginuti, nemoj da mi samo vrištiš na uvo. Vidiš da žurim. – Ako misliš da i dalje tako juriš, reci mi da odmah izađem ovde.Gledao ju je tamnim očima. U njima je bilo zrna ludila koje nikad do tad nije videla.

– Mislim.Vlasta se osetila povređenom.

– Onda dobro. Izlazim ovde. Nije odgovorio. Samo je gledao kako otvara vrata i izlazi na ulicu.



Posle deset minuta osetila je da se smrzla i znala je da će je ovo veče koštati ležanja ukrevetu, a možda i lekova. Napokon je uspela da s mobilnog dobije jedno slobodno taksivozilo. Kad ju je Sanja dočekala i dodirnula joj čelo, temperatura joj se već popela na38,7.

Narednih nedelju dana je ležala i lečila se. Sanja nije spominjala onu noć, ali je, sizuzetkom dva dana koliko je bila na putu, pomagala Vlasti da se izleči od jake prehlade.Taman je ušla u kupatilo da se istušira, kad je začula da joj zvoni mobilni. Iza zatvorenihvrata pozvala je Sanju.

– Molim te, javi se, to mora da je gazdarica. Pita da li sutra dolazim na posao. Reci jojda dolazim.

– Važi!Pustila je mlaz vrele vode i uživala. Osećala se bolje, više nije imala temperaturu, samo

bi je povremeno zaboleli mišići.Kad je izašla iz kupatila, primetila je da je Sanja natmurena.

– Šta se desilo? – Zvao te je Dado.Vlastu je nešto preseklo posred stomaka. Mislila je na njega ovih dana i trudila se da gamrzi. Verovala je da je onaj poziv bio odraz njegove prošlosti i nekako je bila razočaranašto je zbog takvog poziva odreagovao krajnje loše prema njoj, koja to nije zasluživala.

– Šta je hteo? – Da vidi kako si. Rekla sam mu da si bolesna. Navratiće za pola sata da te poseti.Sad je tek Vlasta bila na ivici snage. Nije bila spremna da ga vidi.

– Nazovi ga i reci mu da ne želim da dođe. Reci mu da sam zaspala.

– Neću. Nazovi ga sama.Sanjin glas je bio ljutit. – Što si ti tako ljuta? – Nisi mi rekla da si one noći bila s njim u bioskopu.Vlasta je pocrvenela.

– Nismo pričale o tome. – Zašto mi ne priznaš da ti se on sviđa? – Ne sviđa mi se! On mi je samo drug. – Ako ti je samo drug, zašto nisi htela da dođe? Zašto si sakrila od mene da se potajnoviđaš s njim?

Sad su dve sestre bile u situaciji da se posvađaju oko jednog muškarca. A Vlasta niježelela tako nešto. Zato je rešila da ispriča sve ono što je izostavila u vezi s njenim iDadinim poznanstvom. Tako je Sanja po prvi put čula kako je Dado vozio Vlastu odIvanove kuće, kako je prespavala kod njega i kako su time vezani.

– Sve si to prećutala potpuno bezveze. Ne vidim zašto si mi krila. Jedino ako se on tebisviđa.

– Ja nemam šanse kod njega, obeležena sam. On me je upoznao polusilovanu! Kommuškarcu to može biti privlačno?



– Je li to jedini razlog što si dozvolila da ja pokušam da ga zavedem? – Ne znam... tebi se svideo i mislila sam da ti, za razliku od mene, imaš šanse. Nisamhtela ni da razmišljam o tome da bi on ikada obratio pažnju na mene.Sanja je jedno vreme ćutala i igrala se svojom dugom kosom. Vlasta je obukla trenerku isela preko puta svoje starije sestre. Čekala je da ova nešto progovori.

– Dobro. Nema veze. Ionako Dado nije moj tip. U stvari, jeste, ali ja nisam njegov. – Sanja, nemoj da odustaješ zbog mene, glupo je. – Ne odustajem ja zbog tebe, već zbog sebe. Neću da se lomim oko nekog koga nezanimam. A ti budi malo bolja prema njemu. Ipak ti je bio pri ruci kad ti je to bilo

potrebno. Tad ti je bio totalni stranac, a ipak ti se našao da ne bi sve to s onimnapasnikom proživela na gori način. Ko zna, da je neki drugi taksista bio na njegovommestu, možda bi ti daleko gore sve to prošla.

– Moguće... – Onda ga ispoštuj. Idem na spavanje. Neću da vam smetam. – Ne smetaš, ostani.

Ovo je zvučalo kao Vlastin krik. Sanja ju je začuđeno pogledala. – Ti kao da se plašiš da ostaneš nasamo s njim? – Ne plašim se, ali... posvađali smo se. Ne znam kako da sad razgovaram kao da se ništanije desilo. Ipak me je ostavio na ulici.

– Razjasnite to. Neću ja ceo život biti pored tebe, pa da te učim kako da komuniciraš sljudima.I Sanja je otišla u svoju sobu. Vlasta je poželela da Dado ipak ne dođe.Pojavio se s dve pune kese voća, sokova i nešto slatkiša. Primetila je da se ošišao i dadeluje ozbiljnije s urednom frizurom. Isto tako je primetila i velike tamne podočnjake.

– Izvini što si se prehladila zbog mene. Gde ti je sestra? – Otišla je da spava. – Dobro. Neću da te zadržavam, došao sam samo da vidim kako si. Mislio sam da bitrebalo da se izvinim. Jednostavno, te večeri je nešto krenulo naopako u mom životu i...nisam imao snage ranije da te nazovem.

– Nema veze. Da li su se pojavili oni ljudi od kojih si se krio danju? – Može se i tako reći.Ućutao je i na trenutak mu je pogled delovao prazan.

– Hoćeš čaj? Kafu? – Ne, ništa, rekao sam ti da se neću zadržavati. Još jednom da ti se samo izvinim što sam

ispao prava budala, isti kao onaj kreten što te je napao... ali u tom trenutku si meizbezumila insistiranjem da usporim.

– Ne volim brzu vožnju. – Valjda si shvatila da sam ja profesionalac i da nema potrebe da se bojiš kad se voziš samnom?

– I moj otac je bio profesionalac, radio je kao vozač dvadeset i nešto godina.Dado se namrštio.

– Ne znam kakve to veze ima?



– Znaš da su mi roditelji poginuli. – Rekla mi je Sanja... ali, ne znam... Oh, bože! Kako sam glup! Nisu valjda usaobraćajnoj nesreći?Vlasta je samo klimnula glavom.

– Sad mi je jasno zašto si se onako uplašila. Oprosti mi, nije mi palo na pamet.

Skočio je i zagrlio je. Stisnuo ju je tako snažno da je morala da ga odgurne da bi došlado daha. Odjednom su im lica bila suviše blizu, toliko da je osećala njegov svež dah.Gledali su se u oči. a on je krenuo polako ka njenim usnama. Na samo tren od poljupcaVlasta se trgla.

– Nemoj!Bilo je dovoljno da je posluša.

– Izvini, zaneo sam se. – Nema veze. Sad idi, molim te. – U redu. Čujemo se. – Da. Ćao.

Kad je ostala sama, pitala se zašto je odbila taj poljubac kad ga je želela. Znala je da toima veze s Ivanom. Da, i dalje se stidela same sebe pred Dadom, kao da se njeno blatone može skinuti. On bi s njom mogao da ima samo avanturu, samo seks i ništa više. Snjom ni dete ne bi napravio. Kome treba majka deteta koja je jednom napastvovana?!S teškom mukom je zaspala te noći. Stalno joj se vraćao trenutak kad su im se usneskoro spojile i u svojoj je mašti zamišljala kako bi izgledalo da ga nije odgurnula.

Narednih mesec dana otišli su dva-tri puta na piće. Svaki put bi se ponašali kao dobridrugovi i nisu spominjali stvari iz prošlosti. U međuvremenu, desilo se nešto zaista

nesvakidašnje – Sanja se zaljubila u momka iz obezbeđenja aerodroma, novajliju, pa je počela da menja svoje životne navike. Više joj prijateljice i koleginice nisu svraćale takočesto, a Vlasta je nije čula da priča o nekom drugom osim o svom novom dečku Srđanu.Čak je pominjala i brak, što je ukazivalo da je u pitanju prava ljubav.Vlasti se dopadao Srđan. S pažnjom se odnosio prema njenoj sestri, uvek je bionasmejan, priče su mu bile normalne, a pošto je delovao kao priglupi bilder, jako jeiznenađivao svojim pronicljivim duhom i načitanošću. Sve u svemu, za Vlastu je bioidealan zet.Osim sa Dadom, Vlasta je počela da se viđa i s novom koleginicom iz knjižare, Majom,s kojom je odmah ostvarila lep kontakt, tako da se osećala manje usamljenom. Maja je

imala trideset godina, petogodišnju kćerku i bila sveže razvedena, pa su se pronašle ukućnom i dnevnom druženju.Tih dana Vlasti je postalo jasno da se zaljubila u Dadu. Jednostavno je morala da priznada zadrhti svaki put kad se nađe u njegovoj blizini, ali je ipak izvrsno kontrolisalaemocije. Primetila je da Dadini podočnjaci ne prolaze i bila je sto posto sigurna da se unjegovom životu dešavaju promene, pa čak i da je u nekoj vezi zbog koje je čestoumoran i pospan. No, ništa ga nije pitala, čekala je da joj se sam poveri.Proleće je poranilo i obasjalo grad. Prvi topao dan naterao je Vlastu da posle posla



prošeta s Majom po prodavnicama i priušti sebi nove cipele, elegantnije od onih koje jedo tad imala. Kad se nakon duge šetnje konačno rastala s Majom, Vlasti je zazvoniomobilni telefon. Bio je to podsetnik, pištao je jer je tog dana bio Dadin rođendan.Brzo je ušla u jednu galeriju i kupila prelepu sliku na kojoj je bio naslikan crni konj s

jahačem u belom. Onda je kod kuće upakovala poklon i rešila da napravi malo

iznenađenje. Nije mu se najavila, već je pošla pravo na njegova vrata.Pokucala je. Nije bilo odgovora. Razočarano je pomislila da bi bilo prava šteta da ga bašsad ne nađe. Pokucala je još jednom, malo jače. Učinilo joj se da čuje neko šuškanje. To

ju je ohrabrilo, pa je pozvonila.Ubrzo su se čuli koraci, a onda su se i vrata otvorila. Ali na njima nije stajao Dado. Bila

je tu jedna visoka crnka, predivnih usana, u muškoj košulji, bosih nogu. – Da? Izvoli?Vlasta je bila šokirana. Gledala je u nepoznatu devojku kao u đavola.

– Koga tražite?Bilo je očigledno da ni devojci nije prijatno što sto su se srele oči u oči.

– Izvini, tražim Dadu. Ja sam njegova prijateljica i donela sam mu poklon za rođendan.Ja sam Vlasta.Devojka je prihvatila ruku, ali i dalje je delovala suzdržano.

– Drago mi je. Biljana.Vlasti je prošlo kroz glavu da joj je to ime poznato, kao da ga je jednom čula od Dade.Ali nije mogla da se seti kad i gde.

– Dado nije tu, otputovao je, ima vožnju za Bosnu, pa će doći tek noćas kasno. – Nema problema... Mogu li tebi da ostavim poklon? – Pa, bolje ne...

Vlasta je ovaj odgovor prihvatila kao želju devojke da nepozvana gošća ostavi njenog...šta god da joj je, na miru, a ne da ga obasipa poklonima, čak ni za rođendan. – U redu, shvatam. Zdravo. – Zdravo.Iako je već bila kod lifta, osećala je da je lepa devojka još posmatra.

Nije imala prava da se ljuti na Dadu. Svesna da joj on ne pripada i da su samo drugovi,mogla je samo da besni što joj nije spomenuo da s nekim živi. Kad ju je Sanja videla utom raspoloženju, odmah je povezala stvari.

– Nešto te je tvoj drug taksista naljutio? – Ti baš sve moraš da vidiš!

– Osećam te, sekice, znam kako dišeš. Šta je bilo? Reci ti meni, da te ja posavetujem. – Išla sam danas da mu dam poklon pošto mu je rođendan. Vrata mi je otvorila nekadevojka. Prelepa je, samo da dodam. Bila je u njegovoj košulji.

– A on? Šta ti je rekao, ko mu je to? – Ništa. Nije bio tu. – I ti sad odmah misliš da mu je to devojka? – A ko bi drugi bio? – Sestra, možda.



Vlasta je odmahnula rukom. – Nije mu sestra. Prepoznala bih je sa slike. – Možda drugarica? Jednom si ti tako spavala kod njega, pa mogao je neko da dođe i dati otvoriš, pa da se pomisli svašta.

– Ako tako kupi svaku ucveljenu devojku s ulice i dovodi je u svoj stan, onda je lud.

– Kad se budete čuli, pitaj ga. – Mislim da ne želim više da se čujem s njim...Rastužila se. Sanja ju je zagrlila i poljubila u čelo.

– Daj, nemoj da padaš tako brzo. Ne zna on da si zaljubljena u njega. – Nisam! – Mene ne laži, znaš, to ja vidim odavno. Problem je što on ne zna. – Ma i da zna... kakve veze ima kad živi s nekom devojkom, a i... nikad on mene ne bi poželeo... bar ne za nešto što ja želim da imam.Setila se onog nedoživljenog poljupca. Da mu je dopustila da je tada poljubi, verovatno

bi se sve desilo za jednu noć i onda bi se i završilo. Pitala se da li je bolje to ili ovo

mučenje njenog srca koje trenutno oseća.Dado ju je pozvao sutradan, dok je bila na poslu. Izdvojila se u jedan ćošak i dugorazmišljala da li da pritisne malu, zelenu slušalicu na mobilnom aparatu kako bi muodgovorila. Bila je uvređena, iako je znala da na to nema prava. Nije mu bila ništa višeod prijateljice. Ženska radoznalost je presudila. Javila se samo zbog toga da bi videlahoće li joj reći nešto o devojci iz stana.

– Mislio sam da ćeš se setiti. – Čega? – Mog rođendana. Mogu ti reći da mi je bilo krivo što nisi, ali ne ljutim se. Nisam ja

neka važna faca da bi ti zapamtila taj datum.Dakle, zaključila je, Biljana mu nije rekla da ga je posetila. Možda je tako bolje. – Izvini, sasvim sam to izbacila iz glave. Sretan rođendan, nadam se da prihvataščestitke iako sam zakasnila.

– Ma, nema veze. Imaš li sutra volje da odemo na jednu laganu večeru? Bar na nekinačin da proslavim s tobom.Zamislila se. U svakom drugom slučaju bi prihvatila, ali nakon scene koju je doživelanije imala snage da ga vidi.

– Joj, žao mi je, imam neke planove za sutra. – A prekosutra?

– Pa... ne znam još, javiću ti se. – U tvom životu se nešto dešava, a što ja za to ne znam?Vlasta je pomislila kako se ne dešava baš ništa lepo, za razliku od njegovog života.Rešila je da slaže.

– Može se reći. – Neki dečko? Nasmejala se. Da ju je mogao videti, shvatio bi da je osmeh izrežiran, ali preko telefonaodglumljene reakcije deluju prirodnije.



– Shvatio sam. Neko se pojavio u tvom životu. Nadam se da ovaj put nije ni nalik onom prethodnom. Nije joj se dopalo podsećanje na Ivana. – Ako sam jednom pogrešila, ne znači da sam lepak za kretene. – Nemoj da se ljutiš, možda sam samo malo ljubomoran.

Vlasta je na trenutak zanemela, ali njegov osmeh ju je naveo da ipak ovo shvati kao šalu.Tad je rešila da krene u napad i da to učini na što prirodniji i spontaniji način. – A ima li kod tebe nešto novo? – Šta bi bilo?! Osim što sam promenio taksimetar jer se prethodni pokvario.Lagao ju je. Osećala je kako joj se steglo nešto u grudima.

– Neko bi rekao da živiš dosadnim životom, Dado, ali ja mislim da je tebi ipak mnogozanimljivije nego što želiš da podeliš s drugima.Sad se čuo njegov blagi uzdah.

– Da, moguće je da imam neke svoje male, mračne tajne koje nikome ne govorim. Ali,veruj mi, to nije ni upola toliko dobro kao što je vest da imaš novog dečka.

– Nije dečko... možda, potencijalni. – U redu. Kad budeš raspoložena za večeru, pa makar i sledeće godine za moj rođendan, javi se. Pozdravi Sanju. – Hoću. – Ćao.Sačekala je da on prekine vezu, pa je tek onda uzdahnula. Nije joj bilo jasno zašto krijeda ima devojku i da je ona živi u njegovom stanu. Među njima, osim pokušaja poljupca,nikad nije bilo ničeg što bi nagovestilo da se tako nešto mora sakriti. Nije imao

poverenja u nju – samo je tako mogla da shvati Dadino ćutanje.

Nije mogla da se koncentriše na posao, ali Maja je bila tu da je zameni dok je lutalasvojim mislima. Čak je i žalila što nije prihvatila poziv na večeru, jer je na taj načinmožda mogla i više da sazna.Sanja je raskinula svoju vezu. Jedan dan se vratila s puta uplakana i odmah se bacilasestri u zagrljaj. Jedna koleginica stjuardesa joj je ispričala da je videla Srđana kako seljubi s nekom devojkom u jednom kafiću. Kad ga je Sanja napala da joj kaže istinu,

priznao je da se viđao paralelno sa drugom doj je bio s njom. Iako ju je molio da prekotoga pređe i obećavao da će raskrstiti sa dvostrukim životom, nije mogao da je ubedi dase pomire. Vlasta je pokušavala da je smiri, a istovremeno je i sama bila u sličnoj

situaciji. I nju je neko lagao.Sestre su nakon porodične tragedije ipak bile jake prema iskušenjima, pa su nakondesetak dana prestale da spominju muškarce u koje su zaljubljene. Čuvale su neki svojnemir u sebi i razgovarale o tome da zajedno otputuju na neku planinu gde bi šetale iodmarale usijane glave. Ipak, od tih planova nije bilo ništa, Sanja se vratila staromživotu, kuća je opet bila puna ljudi, a muškarci su joj prolazili kroz život kao oblaci.

Mesec dana nakon poslednjeg Dadinog poziva Vlasta je počela da ubeđuje sebe kako je



pogrešila što je tako odreagovala na celu situaciju. Nedostajao joj je i to je pripisivala prijateljstvu koje ju je na čudan način vezivalo za tog lepog taksistu. Razmišljala je daga pozove, ali bi je svaki put obuzimao strah da bi mogao da je odbije.A onda se u knjižari jednog prepodneva pojavio Ivan.U trenutku ga nije prepoznala, iako je bio obučen u odelo, mirisao na isti parfem i imao

isti stav koji joj se jednom dopao. Stao je ispred nje. Tek kad mu se zagledala u oči, sužasom je shvatila ko je. – Zdravo, Vlasto. Nije progovorila. Namrštila se i pogledom potražila Maju kako bi ga prepustila njoj.Maja je tad, kao za inat, imala posla sa dvoje starijih ljudi koji su imali slab vid, pa su oddevojke tražili da im čita naslov po naslov.

– Ja bih rekao zdravo. – Zdravo. Izvoli? – Nisam došao po knjigu. Bio sam u prolazu, pa sam pomislio da bi bilo lepo da tevidim. Nisi mi se javljala.

– Rekla sam ti da me ne zoveš. – Nisam te ni zvao, došao sam. Prolepšala si se. I sviđa mi se što puštaš kosu.Zaista, njena kosa je već počela da liči na žensku frizuru, mada je bila još uvek iznadušiju i prilično razbarušena.

– Hvala ti. – Da li si raspoložena za kafu posle posla? – Naravno da nisam.Ivan je nabacio svoj najšarmantniji osmeh.

– Znam da si ljuta, ali veruj mi da nemaš razloga. To što se desilo samo je kompliment

za tebe jer nisam mogao da se uzdržim u tvojoj blizini. – Molim te, ostavi me na miru.Krajem oka je videla gazdaricu koja je ušla u knjižaru i popreko je pogledala, pošto se umeđuvremenu napravio red od troje ljudi koji su čekali da plate svoje izabrane knjige.

– Jedan razgovor uz kaficu ništa ne košta. Kad završavaš?Gazdarica se približavala. Bila je to dobra žena, ali s katastrofalno strogim radnim

principima. Vlasta je znala da mora da se oslobodi Ivana, što pre. – U pet. Idi sad. – Dolazim po tebe u petnaest do pet, čisto da mi ne utekneš. Namignuo joj je i otišao.

Sva sreća, gazdarica nije odreagovala na zastoj u poslu. Naravno, Vlastino radno vreme bilo je do četiri, a ne do pet sati kako je rekla Ivanu.Iako je znala da bi on mogao sutradan da se vrati besan što ga je slagala, smatrala je da

je najvažnije da tog dana utekne, a o sutrašnjem danu će razmišljati u sigurnosti svogdoma.Zato je s nevericom slušala gazdaricu koja je tražila da Maja i ona tog dana ostanu duže

jer je trebalo uraditi listu knjiga za naručivanje. Pokušala je da se izvuče pričom kako sene oseća najbolje, ali gazdaričini principi su uključivali negiranje bolesti kao što je



glavobolja. Tako je dočekala da vidi Ivana u kolima ispred knjižare. – Majo, treba mi tvoja pomoć. Vidiš onog tamo u kolima?Maja se izvila na prstima.

– Zgodan dasa. – Kreten! Moram nekako da pobegnem, a da me ne vidi.

– Kako misliš, nema drugog izlaza odavde. – Znam, ali ipak nešto moram da izvedem. Nije imala plan. Maja je nemoćno slegla ramenima. Kako je vreme odmicalo, a lista bila pri kraju, tako su joj se sve više dlanovi znojili i hvatala je panika. – Ako ga se toliko bojiš, zovi miliciju. – I šta da ima kažem? – Ne znam... A što ga se tako plašiš, uostalom? – Duga je to i ružna priča. Znam samo da nikako ne smem da dozvolim da me on vidisamu i da sednem s njim u kola.

– Ne shvatam...

Maja je zaista bila zabrinuta za koleginicu, jer se na Vlastinom licu videlo da je bledakao kreč.

– Što ne pozoveš nekog prijatelja da dođe po tebe? – Ne znam koga bih sad mogla da pozovem.A onda se setila jedinog koga je mogla da nazove prijateljem. Strah i ponos, koji su je dotada kočili da nazove Dadu, sad su bili savladani jednim većim strahom.Javio se nakon druge zvonjave. Očito je bio negde u saobraćaju, jer su se čule sireneautomobila.

– Gledam u displej i mislim da mi se pričinjava.

– Dado, ćao, moram nešto da te zamolim... Važno je. – Kaži. – U knjižari sam. Još malo, pa završavam, ostala sam duže. Tu ispred je onaj kreten štome je... znaš već.

– Gde je?Po Dadinom tonu zaključila je da ga je ova informacija iznervirala.

– Ispred knjižare, čeka me. Bio je tu i insistirao da odemo na kafu. Pokušala sam da gaotkačim, ali sam imala gužvu i na kraju mu rekla da dođe u pet. Mislila sam da ćuzavršiti u četiri, ali nije mi se dalo. Sad ne znam kako da ga izbegnem.

– Dolazim... u gužvi sam, oko mene je hiljadu nepokretnih automobila, ali ti nemoj da si

izašla dok ja ne dođem. – U redu... Hvala.Dado je stigao za petnaest minuta. Ušao je u knjižaru gde je Vlasta sedela u ćošku inestrpljivo lomila ruke.

– Je l' u onim kolima sa zatamljenim staklima? – Jeste. – Hajde, idemo.Uzela je torbu i krenula ka izlazu. Tad ju je Dado zagrlio oko struka. Pocrvenela je



videvši reakciju koleginica iz druge smene. – Zagrli i ti mene. Neka majmun vidi da nema šta da traži ovde.Taj zagrljaj je na Vlastu delovao jače od zaštitničkog i odglumljenog zagrljaja. Tu seosećala sigurno, u svakom smislu. Pristajao joj je, ruka joj je udobno ležala na donjemdelu njegovih leđa, a i njegova ju je čvrsto držala oko struka. Pomislila je kako bi tako

nešto volela da radi s njim svaki dan.Čim su izašli iz knjižare, Ivan je takođe izašao iz kola. U trenutku je zastao, zbunjen, alinije odoleo a da im ne prepreči put.

– Trebalo je da mi kažeš da dečko dolazi po tebe, a ne da od mene praviš budalu i dačekam ovde više od pola sata.

– Rekla sam ti da me ostaviš na miru, ali nije vredelo.U tom trenutku umešao se Dado. Njegov glas je bio strog i videlo se da ne bi trebalo damu se iko usprotivi.

– Slušaj me, ostavi moju devojku na miru. Znam šta si joj uradio i zbog toga bi trebaloda te polomim. Jedino imaš sreće što je ona rešila da te izbriše iz sećanja i zato poštujem

njenu želju da više nemaš čak ni toliko mesta u njenom životu da bih te ja ovde udario.Je li jasno?Iako je Ivan pokušao da se sarkastično nasmeje, videlo se da je pobeđen.

– Ionako sam od nje dobio šta sam hteo.Krenuo je prema kolima. Vlasta je osetila trzaj muškarca pored sebe i svu svoju snagu jeskupila kako bi ga zadržala.

– Nemoj, pusti ga. Nemoj zbog mene.Dado se predomišljao. Muškost ga je terala da tom dripcu u skupom odelu slomi nos, ali

je dovoljno poštovao Vlastu da joj to ne napravi. Povukla ga je u pravcu njegovog

taksija i odahnula kad su Ivanove gume zaškripale ulicom.Kad su krenuli, Dado je bio namrgođen i ćutljiv. Videlo se da se kaje što nije uzvratioudarcem na Ivanov pogan jezik.

– On je budala, nemoj da misliš na njega. Spasio si me, u neku ruku kao da je to drugi put. Nije odgovorio. Vlasta je shvatala da je bolje da ga ništa ne pita. Čak i kad je shvatila dase parkira ispred njegove zgrade, nije se usudila da mu postavi pitanje zašto idu u njegovstan.

Ušla je oprezno, kao da se plaši da će iza vrata da iskoči ona devojka i da joj iskopa oči.

Iznenadila se – u stanu nije bilo nikakvog traga da je ijedna žena boravila u njemu uskorije vreme. Dado je upalio televizor i opružio se na svom niskom krevetu. Vlasta jesela na tabure u ćošku.

– Sad mi objasni otkud on tamo ispred knjižare. Nije je gledao. – Pojavio se u knjižari i hteo da se vidimo. Ostalo sam ti objasnila telefonom. – Zašto bi došao u knjižaru ako niste u kontaktu? – Otkud znam! Dunulo mu je. Ne misliš valjda da sam ja imala neke kontakte s njim



posle onoga i da sam mu dala povod da me opet pozove da se vidimo? Dado, ne smatrajme kretenom!

– Nije mi jasno da dolazi posle svega. Kakva je to svinja! – Slažem se. Nastao je muk. Posmatrala ga je. I dalje je delovao ljutito, ali su se crte na njegovom licu

polako smekšavale. – Hoćeš da ti skuvam kafu? – Možeš. Nisam je pio ceo dan. Kad si me nazvala, vraćao sam se iz banke. Podižemkredit i u tome mi je ceo dan prošao.

– Kredit? Za šta? – Za stan. Imam neke svoje planove.Pobledela je. Povezala je odmah to s onom devojkom. Ovaj stan je možda bio dovoljanza ljubavnike, ali za proširenje i planiranje porodice... Skuvala je kafu i donela je isprednjega. Dado se uspravio iz niskog kreveta.

– Zašto nisi zvala svog pravog dečka? Onog što si se s njim viđala posle mog

rođendana?Tek sad se setila svoje laži koja je nastala iz sujete i ljubomore. Dugovala je Dadi nešto,osećala je to. Kako nije imala bolji način da mu uzvrati, rešila je da mu kaže istinu.

– Nisam mogla njega da zovem. To bi bilo kao da sam zvala Petra Pana da me izvede izknjižare.

– Što? Zar je toliko nezreo? Nasmejala se. Očito nije shvatio poređenje s Petrom Panom. – Izmišljen je. Ne postoji. – Ko ne postoji?

– Dečko.Dado je raširenih očiju gledao u nju. – Izmislila si da imaš dečka? Zašto? – Ne znam...Mogla je da mu ispriča sve – kako se pojavila s poklonom na vratima njegovog stana ikako joj je Biljana otvorila. Međutim, ako bi mu već sve rekla, očekivalo bi se i da

prizna svoja osećanja. Na to nije bila spremna. – Prosto sam nekako bila u lošoj fazi i daleko mi je bilo lakše da izmislim dečka iobavezu nego da ti kažem da nisam dobro društvo za rođendanske večere.

– Stvarno mi nisi jasna. Ponašaš se kao neka klinka, izmišljaš dečka. Da nisi mislila da

me time napraviš ljubomornim? – Ne, nikako! Što bih ja tebe pravila ljubomornim?Bili su na korak od opasne teme. Vlasta je to osetila i ukočila se. Na svu sreću, Dado senasmejao.

– Šalim se. Znam da nema potrebe za tim. Videla si da ja ne insistiram kad sam odbijen.Jednom kad mi je došlo da te poljubim, ti si me gurnula. Tad sam shvatio da nemam štada tražim.Htela je da propadne u zemlju. Jedino što ju je spasavalo da se ne oda bilo je sećanje na



Biljanu koja u njegovoj košulji otvara vrata. Zato je ustala, rešila da krene i tako sprečidalju priču.

– Idem kući. Sanja je pozvala prijateljice večeras, pa moram da joj pomognem da spremineke kolače.

– Čekaj, ja ću da te vozim.

– Nema potrebe, dovoljno si danas uradio za mene.Ipak, nije joj dozvolio da mu se suprotstavi.

Ispred njene zgrade bilo je očigledno da je nešto ostalo nedorečeno. Vlasta je ipak želelada to zamaže drugim rečima.

– Da li si ti sad raspoložen da odemo na onu večeru koju ja nisam prihvatila? Ja častim.Dado je zavrteo glavom.

– To sad radiš jer se osećaš dužnom zato što sam danas došao kad si me zvala. Nema potrebe da to radiš, ti znaš da si mi... jako draga i da ne tražim uslugu kojom bi mi seodužila.

– Nisam ni mislila na taj način! Stvarno sam nekako poželela da pričam s tobom. – Da nije onaj kreten došao danas tamo, ti ne bi u skorije vreme osetila da si poželela dame vidiš.

– Nije istina... samo...Opet su bili na klizavom terenu.

– Šta?Osećala je da je posmatra i analizira njen izraz lica. Nervirala se što lako crveni.

– Prosto sam bila u nekom čudnom stanju i... veruj mi ili nemoj.Sad je morala da igra na tu kartu. Sva sreća da je upalilo, jer ju je Dado uhvatio za ruku,

stisnuo i nasmešio se. – Iskreno, ni meni nije bilo dobro vreme, pa hajde da kažemo ko zna zašto je dobro štose nismo viđali. A večera može. I to sutra ako si slobodna i ako te tvoj imaginarni dečko

pusti. – Neću ga ni pitati. Sutra u koliko? – Dolazim po tebe u osam. Može?Samo se nasmešila i pobegla iz kola.Sanja ju je posmatrala kako se šminka.

– Taj Dado na tebe utiče pozitivno, pretvara te u ženu. Prvo si počela da puštaš kosu, primetila sam da ti je i garderoba drugačija, a sad se i šminkaš.

– Nije to zbog Dade. Jednostavno mi je tako došlo. – Hajde, nemoj mene da foliraš, sestra sam ti i znam te kao svoj džep. Problem je štonećeš da priznaš da si zaljubljena.Vlasta je to priznavala, ali samo sebi.

– Pusti me, Sanja, dekoncentrišeš me, ubošću se maskarom u oko.Ali Sanja očito nije rekla sve što je imala.

– Ne bi ti škodilo da napraviš još jednu malu promenu. – Koju? Šta ne valja?



Vlasta se panično pogledala u ogledalo, što je izazvalo sestrin smeh. – Ništa spolja, nemoj odmah da paničiš, prelepa si. Mislila sam da promeniš nešto usvom ponašanju.

– Šta? – Da budeš iskrena. Tačnije, da budeš otvorena i da iskoristiš ovo veče da bi mu priznala

koliko si zaljubljena u njega. – Ne pada mi na pamet! Hoćeš da me ismeje? – Ne verujem da će to uraditi. – Pojela bih se kad bi me odbio. – Sećaš se da je i mene jednom odbio? Veruj mi da on to učini na džentlmenski način, nezaboli.Vlasta je odmahivala glavom.

– Osetila bih se poniženom kad bih mu sve priznala. Ne mogu. – Probaj. Možda bi olakšala sebi bar toliko da već jednom shvatiš na čemu se. Glupo jedružiti se s nekim u koga si zaljubljena, tako samo produžavaš svoju patnju. Vas dvoje

nikad nećete biti iskreni prijatelji.Iako je Sanja bila u pravu, Vlasta je i dalje odmahivala glavom. Za nju bi to priznanje

bila luda hrabrost, a inače je bila kukavica u takvim stvarima. Najviše ju je plašila pomisao da bi nakon toga on počeo da je izbegava. A i kako mu reći, kad on ima nekudrugu devojku zbog koje, verovatno, uzima kredit za stan?!Mali restoran na periferiji bio je romantično osvetljen i prilično tih. Dado je obukaoelegantne pantalone i košulju, pa se činilo da je još lepši nego ikada. Naručili su jelo i

pričali o aktuelnoj TV emisiji koja je tih dana pobudila veliko interesovanje gledalaca.Dadi je zazvonio telefon. Namrštio se kad je pogledao u displej.

– Izvini, ali moram da se javim. Mislim da ovo neće biti baš najugodniji razgovor, takoda unapred moram da ti se izvinem. – Nema problema.Gledala ga je kako se nervozno javlja.

– Halo? Šta je sad? Ne zanima me, zauzet sam.... Stvarno je dosta tog tvog sranja, nisam ja zadužen da te vadim iz gluposti svaki čas... Probao sam da ti pomognem, upozoravaosam te... ne vredi... Neću, čula si me!Vlasta je spustila glavu shvativši da je priča s ženskom osobom. Dado je bio strašno ljut,vikao je, na čelu mu je iskočila žila. A onda se naglo smirio, spustio glas i uzdahnuo.

– Dobro... još samo ovaj put. Ali ne mogu da dođem po tebe. Imaš ključ i idi sama...

Da... Ne znam kada ću doći. Verovatno ću celu noć raditi... imaš u stanu sve što ti je potrebno... ćao.Kad je prekinuo vezu, pogledao je u Vlastu. Mislila je da će joj napokon nešto reći otome šta mu se dešava, ko je ta devojka, da li je to Biljana i zašto ona ima njegov ključod stana.

– Lepo ti stoji ta duža kosa. Nemoj više da je šišaš na kratko. Onako si bila slatka, alinekako detinjasta, sad si mnogo ženstvenija.

Nije mogla da veruje da na tako hladan način preskače sva njena nepostavljena pitanja.



Ali morala je da se pravi da joj nije važno. Zato se nasmešila i rukom prošla kroz kosu. – Rešila sam da je puštam. Neću više da budem dečak.Kad ju je dovezao ispred zgrade, osećala se slomljeno. Celo veče se smešila i glumila

prijateljstvo, a izjedala su je pitanja bez odgovora. Iako je i Dado delovao raspoložen, primećivala je njegovu prikrivenu nervozu.

– Bilo mi je mnogo lepo. – I meni, ali sam ljuta na tebe što si odbio da ja platim. – Muško sam i volim tako i da se osećam. Mogla bi ti da kupiš karte za neki dobar film.Recimo, sutra?Radovala bi se ovom pozivu samo da nije bilo razgovora s nepoznatom ženskomosobom. Znajući koliko je izjeda to što ne zna ništa o Dadinom skrivenom životu, plašilase da bi u jednom trenutku mogla da pukne, pa da se izda, a time i da, verovatno, prekinesvaki kontakt s njim.

– Ne znam za sutra. Obećala sam koleginici sa posla da ću joj pomoći da okreči stan. – Je li to istina ili izmišljeno opravdanje?

Opet je pocrvenela. – Istina je. – U redu, onda neki drugi put. Idem da radim, lepa je noć za vožnju po gradu. A ti lepospavaj i sanjaj me.Mahnula mu je i izašla iz kola. On nije pokretao auto, sve dok nije ušla u ulaz zgrade.Kad je ušla u stan, zatekla je neobičnu scenu. Srđan je spremao jelo u kuhinji, a Sanja jes jednom prijateljicom igrala karte u dnevnoj sobi. Vlasta je pitala otkud bivši dečko tu.

– Daću mu još jednu šansu. Ipak sam shvatila da sam zaljubljena i da je samo to važno.

Kasnije, dok je ležala u krevetu i prizivala san, Vlasta se pitala zašto i sama nekad ne bude spontana i nesputana kao njena starija sestra. Čula je smeh iz druge sobe. Bar je jedna od njih dve bila sretna, pomislila je. I to je nešto.ije se čula sa Dadom narednih desetak dana. Mislila je da ga pozove u bioskop, ali sad jenije sprečavao ponos, već je razmišljala da on ima pametnija posla i bolje društvo za

bioskop od nje.Sanja je sve ređe dolazila kući. Kako je Srđan rešio da joj dokaže kako se promenio,

počeli su da žive zajedno kod njega, kako bi se Sanja osećala kao domaćica i kako biimala pod kontrolom njegove pozive i posete. Zbog toga je Vlasta bila usamljenija negoikad. Maja je naprasno dala otkaz u knjižari, jer joj je ponuđeno mesto u izdavačkoj kući

s većom platom. Zbog svog i detetovog blagostanja nije razmišljala da odbije. Iako su idalje svakodnevno bile u kontaktu telefonom, osećalo se da je na neki način izgubila idrugaricu.

Dada ju je pozvao jednog nedeljnog popodneva, baš kad je rešila da izađe iz kuće i prošeta pored reke. Ponudio se da joj pravi društvo.Kad ga je videla, bila je šokirana. Podočnjaci su odavali da je u poslednje vreme malospavao, a i vidno je smršao.



– Šta se s tobom desilo? – Ma, pusti, prošao sam pakao poslednjih nekoliko dana. Ali sam sam kriv. – Jesi li... rešio to? Nije odgovorio. Zato ga više ništa nije ni pitala.Šetali su oko sat vremena, a jedva da su progovorili deset rečenica. Kao da im je prijala

tišina. U jednom trenutku ju je uhvatio za ruku. Prihvatila je. S njim se osećalaneobjašnjivo sigurno.Počela je iznenada da pada jaka kiša. Dok su dotrčali do kola, sasvim su pokisli.

– Idemo kod mene na kafu?Klimnula je glavom. Nije joj se rastajalo od njega.

Dao joj je bademantil da ga obuče dok joj se ne osuše stvari, a onda im je skuvao kafu.Sela je na njegov dušek, a on na pod, tik uz nju. Bio je u kratkim pantalonama i u majicina bretele.

– Neverovatno koliko mi je prijala šetnja s tobom. I prijalo mi je naše ćutanje. Retko s

kim možeš da ćutiš, a da ti bude lepo i prijatno. – Znam, to sam i ja osećala. Nije znala kako je to izgovorila. Trenutak ju je nagonio na neku čudnu nežnost. Sedećitako sa šoljicama kafe jedno pored drugog, u pravoj opuštenoj kućnoj varijanti, osećalase kao da bi mogla da provede čitav život na taj način. U njoj je proradilo nešto kao i uSanji, potpuno spontano. Prvi put da nije htela da se buni protiv same sebe.Dadu je iznenadila njena izjava.

– Kako si ovo rekla, istopio sam se od miline. U glasu ti je neka nežnost. Nemoj to daradiš. Mogao bih da pokušam još jednom da te poljubim.

Gledali su se. – Pa pokušaj.I pokušao je. Ovaj put se nije sklonila. Njegove usne su dotakle njene i narednihnekoliko minuta se nisu odvajali. Napokon, kad je Dado prvi sklonio glavu, Vlasta jeshvatila da neće biti drugog trenutka koji bi bolje odgovarao istini. Rešila je da se preda,

pa kako god da završi, neće se kajati. Išla je na giljotinu svesno i hrabro. Pomislila je da je vreme da i ona sama jednom bude nepromišljena. – Sad mi je žao što ti prošli put nisam dozvolila da me poljubiš.Dado ju je pomilovao po licu. U njegovim očima bilo je mnogo sjaja.

– I treba da ti bude krivo. Sasvim sam siguran da si i sama svesna da između nas postoji

nešto od prvog trenutka. – Pitanje je samo šta. – Ja mogu samo da ti kažem šta ja osećam. Kad si ušla onako izgubljena i nemoćna utaksi, poželeo sam da te zaštitim. Dugo posle toga uveravao sam sebe da je to jedino štoi želim s tobom, ali se desilo da se u jednom trenutku nešto prelomilo u meni i počeosam da osećam mnogo više od prijateljstva.

– Nikad mi to nisi pokazao. Ja sam mislila da me sve vreme samo štitiš. – I štitio sam te. Jedno vreme od nekih drugih ljudi, a jedno vreme i od sebe.



Začuđeno ga je pogledala. – Kako to? – Nije važno...Zamislio se, zagledavši se u njene prste na ruci. Ali i Vlasta je želela da bude iskrena dokraja. Podigla mu je glavu.

– Ima li to veze s nekom devojkom? Sa Biljanom?Dado je otvorio usta u neverici. – Kako... otkud znaš za Biljanu? – Izgleda da je Biljana takođe štitila nekog. Odnosno tebe, ali od mene.Ispričala mu je sve. Čak mu je priznala kako je smatrala da je on ne bi pogledao jer je uneku ruku silovana. Govorila je o rođendanskom poklonu koji još stoji zapakovan u

jednom delu njenog ormana. Priznala je i svoju ljubomoru i razlog zašto je izmisliladečka. Sva osećanja pretočila je u reči. Dado nije mogao da sakrije svoje iznenađenje.

– Nisam mogao da pretpostavim! Kako mi samo nije rekla! Znala je da bi je izbacionaglavačke da sam saznao da je nekome otvorila vrata. A igrala je na kartu da ćeš se ti

naljutiti i da nećeš hteti da mi kažeš da si bila. Dobro te je procenila. – Ko je ona?Vlasta je ovo pitanje postavila s ogromnim strahom. Čekajući na odgovor, sekunde su

joj prolazile kao sati. – Pričao sam ti nešto o svom prethodnom životu. Pomenuo sam ti devojku koja me jeostavila dok sam bio u zatvoru. To je Biljana. U međuvremenu se udala za tipa koji je

još gori nego što sam ja bio u svoje vreme. Jedan opasan kriminalac, ljigavko, manijak za žene, budala. Kad si je ovde zatekla, bila je u opasnosti. Nazvala me je one večeri kadsmo se ti i ja posvađali, kad sam te ostavio da promrzneš na ulici. Nikad to sebi neću

oprostiti, ali u tom momentu kad sam je čuo kako me moli i kako plače preko telefona,nakon toliko vremena, stvarno mi je srce zakucalo. Otišao sam po nju. Muž ju je prebio. Nije joj dirao lice, ali je zato po telu sva bila izudarana.Vlasta se setila da su joj devojčine noge izgledale kao prekrivene puderom.

– Doveo sam je kod sebe. Rekla je da će sačekati da se modrice povuku i da će se vratitisvojima koji žive u jednom malom mestu u Vojvodini. Pristao sam da bude tu. Međunama se ništa nije desilo, osim nekoliko poljubaca koje sam ja prekidao jer sam se plašioda bi opet mogla da me povredi. Naravno, rekao sam joj da nikome ne otvara vrata kadnisam tu, ali očito me nije poslušala. Tad sam mislio i na tebe, nekako sam se lomio. Tudevojku sam obožavao nekad, a ti si mi se uvlačila pod kožu postepeno. Kad sam se

vratio s puta za moj rođendan, zatekao sam je obučenu, sa stvarima u koferu. Rekla je dase vraća mužu. Bio sam besan, pokušao sam silom da je zadržim, ali nije vredelo. Svaštami je rekla, između ostalog da sam budala ako sam mislio da ćemo se nas dvoje vratitina staro, kako ona voli svog muža i kako je bolje da je on ceo život bije nego ja,gubitnik, da se brinem za nju. Kad je otišla, mislio sam da ću ponovo proći kroz sve onošto sam već doživeo zbog nje. Međutim, pola sata nakon što je otišla, ja sam želeo samotebe da vidim. Tad sam ja bio nešto kao silovan i shvatio sam da mi se ta devojka gadi,kao i tebi onaj ulickani gad. Bila si mi potrebna. Ipak, sačekao sam sledeći dan i pozvao



te. Sećaš se? – Da, hteo si da idemo na rođendansku večeru.Legla mu je na grudi. Mazio ju je po kosi.

– Užasno mi je palo to što si rekla da imaš nekog. Nisam ti sasvim poverovao, ali samipak shvatio da ne želiš da me vidiš. Posle je sve išlo nekim svojim tokom. Počeo sam

da se osećam nekako sam u ovom stanu. Gušilo me je samo saznanje da je ona bila tu. – Shvatam te, ja nikad više nisam prošla Ivanovim krajem. – Zato sam rešio da kupim stan, veći. I jurio sam kredit. – A onaj razgovor u restoranu? – Opet me je zvala. Ovaj put stvarno nisam želeo da je vidim. Međutim, toliko je plakalai molila me, a ti si bila tu pored mene, da sam na kraju popustio i to samo zato što samosećao da mi taj razgovor kvari trenutak s tobom i da će me ostaviti na miru te večerisamo ako joj kažem da može da dođe ovde.

– Imala je tvoj ključ? – Da. Kad je odlazila, sa sobom je ponela rezervni. Verovatno je znala da se može

ponoviti svađa s mužem. Tada sam već doneo odluku. Kad sam tebe ostavio, malo samradio, a onda se vratio ovde i rekao joj da skupi stvari. Modrice su ovaj put bile manjevidljive, ali je ostala bez dva zuba. Bunila se, ali je sela sa mnom u kola. Odvezao sam je

pravo njenima i ispričao im sve. Bili su potreseni, zahvaljivali su mi se do neba, iako sunekad mislili da sam ja najgori od svih ljudi za njihovu kćerku. Sva sreća da joj je otac

policajac, pa zna kako da se izbori i s kriminalcem koji će možda tražiti svoju ženunazad. Uostalom, ja sam svoje obavio, ne bi trebalo da više mislim o tome.Poljubila ga je.

– Ti si pravi Robin Hud.

– Znaš li da sam ja u ovom trenutku slab? – Jesi li? – Da, ali prema tebi...Poljupci su se nizali. Odjednom je njegov dušek postao najudobnije mesto na svetu. Nijese stidela. Nije se suzdržavala. Predavala mu se kao da joj je prvi put. Htela je da gasvojim dodirima štiti, da sad njena ljubav bude snaga kojom će mu pokazati da je na

pravom putu. I činilo se da joj to ide od ruke.Kad je Vlasta ušla u kuću, Sanja je stavljala stvari u korpu s prljavim vešom.Obradovala se sestri, jer se nisu videle više od nedelju dana.

– Pobogu, Vlasto, nikako da te zateknem ovde! Zovem te na mobilni, nedostupna si.

Došlo mi da zovem policiju. – Ne brini se, seko, znaš s kim sam. – Znam ja, ali opet...Smešile su se jedna drugoj. Na licima im se videlo da su srećne.

– Ako se i ti preseliš kod Dade, onda je najbolje da ovaj stan izdamo. – Kad kupi stan, moguće je. A ti? – Ja sam već rešila, preći ću kod Srđana, ima veliku kuću, majka mu je podnošljiva, a izajedno idemo na aerodrom.



– Izgleda da je sad sve u redu? – Da, sve je savršeno.Sele su u dnevnu sobu, a osmeh im nije silazio s lica.

– Vlasto, rekla sam ti da nekad treba da budeš otvorenija, pa makar se svet srušio. – Jesi, rekla si. Ali i otvorenost traži prave trenutke i pravu atmosferu.

– Nekad se ne poklopi baš sve kao u tvom slučaju. – Sanjice, izgleda da smo obe napokon sretne. – Izgleda. Da kucnemo u drvo...Sestre su brzo potražile prvo parče drvenog nameštaja.

– Samo da se ne pokvari... – Pobogu, Vlasto, što bi se pokvarilo?! Zar ne misliš da smo posle svega što smodoživele u životu, zaslužile da budemo sretne?Pomislile su na svoje pokojne roditelje i suze su im se pojavile u očima. Sanja je zagrlilasvoju mlađu sestru.

– Kako smo blesave, pa nećemo sad valjda da plačemo? Jake smo nas dve.

– Jesmo...Vlasta je obrisala suze i pomislila da je za svaku ženu ponekad dobro da bude slaba, jer

baš u tom trenutku može da se pojavi neki zaštitnik, neko kao njen Dado.

KRAJ

Documents

Anabela-Basalo-Zaštitnik