Afrička avantura – Kilimandžaro – 8.-19. februar 2014.

Kako započeti priču o do sada najvećoj avanturi koju sam doživela. Kako ukratko opisati sve to i kako od

hiljadu slika izabrati neki ograničen broj i prikazati ih dragim ljudima. Sve su bitne i svaka nešto prikazuje i

hvata taj jedan jedinstveni momenat. Ali pokušaću..

Ova velika avantura počela je velikim pakovanjem. Od mnoštva odabranih stvari trebalo je napraviti

pravu selekciju i ostaviti samo ono što je zaista neophodno. A kao i svaka žena sve mi treba i bez svega

prvoodabranog ne mogu. Do kraja ove avanture dosta toga

će se promeniti. Ali za početak prvu prepreku, tj.višak stvari

sam ipak nekako prežalila i ostavila tako da je pakovanje

uspešno završeno. Našu grupu činilo je 7 žena i 9 muškaraca

. Šarena ekipa na prvi pogled teško spojiva ali sa jednim

zajedničkim imeniteljem koji nas je do kraja držao a to je

osmeh. Već od prvih razmenjenih reči i stiska ruke videla sam

da će biti dobro. I nisam se prevarila. Smejali smo se i zezali

kao srednjoškolci a naš vodič je čak rekao da ima osećaj kao

da je na ekskurziji a ne ekspediciji. Put do srca Afrike preko

Istanbula prošao je bez problema a tamo nas je dočekalo

kišno, sparno jutro, mrkli mrak. Prvi dan smo iskoristili za

upoznavanje sa gradom Aruša, prilagođavanje na klimu,

prepakivanje stvari i pripremu za odlazak u planinu. Stvari za safari ostavljamo u hotelu a mi, spakovani u

bus sa velikim rančevima na krovu krećemo prema nacionalnom parku Kilimandžaro odakle kreće

avantuara broj 1. Dva sata vožnje do Mošija. Sve izgleda mnogo uređenije i čistije od Aruše. Svraćamo u

jedan tržni centar po stvari koje nam

fale. Obilazimo prodavnicu sa

suvenirima. Ima sve što mene

zanima, ali ništa ne kupujem. Kada se

vratimo sa planine biće vremena za

to. Sada se koncentrišem samo na

uspon. Još pola sata vožnje do ulaska

u nacionalni park Kilimandžaro. Ima

dosta ljudi. Ručamo i kreće proces

registracije. Svi se upisujemo u knjigu,

nosači vagaju stvari, sve se beleži i

nakon 2 sata procedura je završena,

sve je u redu i možemo da krenemo.

Obavezno slikanje i idemo.

Lokalni vodič Deo, Kenan pa 7 žena i 8 muškaraca a sve nas podržava još 47 ljudi, nosači, kuvari, pomoćni

vodiči. Krećemo se kroz kišnu šumu, utabanom stazom, sve je predivno zeleno, vegetacija buja. Vidimo i

po kojeg majmuna u krošnjama, kameleona, ptičice

pevaju, mi smo svi veseli i zadovoljni. Na pola puta

počinje kiša i prati nas do kraja današnje šetnje, prvo

jak pljusak a kasnije nešto slabija kišica. Nakon 3 ipo

sata stižemo do Mandara koliba na 2720 metara.

Smeštamo se u kućicu, raspremamo stvari i uz čaj i

kafu prepričavamo doživljaje. Desetak manjih kućica i

jedna velika trpezarija na proplanku okružene šumom,

pravi mali raj a kad padne noć iz te šume razni zvukovi

koji potvrđuju da smo u pravoj džungli, a bilo je i

noćnog druženja sa majmunima.

Buđenje u pola 7. Doručak, poridž, mazalice i kajgana i naravno voće. Pakujemo stvari i krećemo dalje.

Danas nas čeka duži put i visinska razlika 1000m. Lanč paketi su u rancima za lagani ručak na stazi. Na

početku je vegetacija bujna, ali ne tako visoko drveće kao juče. Obilazimo mali krater Maundi odakle prvi

put vidimo vrh Kilija. Stidljivo viri iza brda. Pod snegom je . Danas nema kiše. Oblačno je ali suvo.

Odgovara nam svima. Kako vreme odmiče a mi dobijamo na visini tako je rastinje sve niže i niže.

Prelazimo granicu od 3000 metara, čestitamo jedne drugima. Nas 6 je prvi put na toj visini. Ne osećam

nikakvu promenu. Sve je ok. Ručamo na 3400. Divno. Staza je lepa, čvrsta sa povremeno većim

kamenjem ali ništa zahtevno. 6 sati od Mandare i eto nas na 3720m u Horombu. Dobijamo lepu kolibu,

nas 5 i Dragan (Sultan od Bruneja ;-)). Ovde već osećam visinu i telo se buni. Glava boli a javlja se i

mučnina. To je sasvim normalno barem tako kažu iskusniji i hrabre me savetima.

Nakon dobro prospavane noći budim se kao nova. Danas je dan za aklimatizaciju i odmor. Lagana šetnja

prvo do Zebra Rock-a na 4000 metara a zatim do 4150 da gledamo put koji nas sutra čeka. Vidimo Kibo

uživamo u pogledu na Mavenzi, predivno je. Svi se super osećamo, raspoloženje je na nivou, lepo se

družimo i zezamo, priče su raznorazne sa iskustvima sa svih kontinenata i visina. Planovi gde ko ide ove

godine. Ima tu svega. Vraćamo se taman na ručak.

Ostatak dana provodim u šetnji po kampu, slikanju i pripremama za sutrašnji dan. Opet jutarnje

pakovanje i polazimo nakon dobrog doručka. Ovaj dan će nam biti ključan za uspon. Polako se krećemo

kamenom stazom zaravnjenim terenom. Rastinje je nisko, malo ima stena.

Vetar polako pojačava kako se mi približavamo, da bi na mestu za ručak pored velike stene bio baš jak pa

se samo kratko zadržavamo. Ručak iz kutije i topao čaj i spremni smo za poslednjih satipo do doma.

Smeštamo se u Kibo Hut u dve sobe 12+4. Mala šetnja po kampu, divni pogled na Mavenzi koji između

oblaka izgleda zaista impresivno.

Lagana užina i svi se uvlačimo u vreće

da malo odmorimo. Buđenje je u 23

sata. Pakovanje i dogovori i izlazimo iz

sobe. Vedro je i bez vetra. Kibo se sjaji

ispred nas, mesec je skoro pun a nebo

je zvezdano. Formiramo kolonu i uz

pesmu vodiča tačno u ponoć krećemo.

Korak po korak, udah izdah i lagano

napredujemo. Dobro se osećam, idem

školski kako nas Rade savetuje i nemam

potrebe za dodatnim pauzama. Odvaja

se brza ekipa, ja ostajem u sporijoj.

Međutim nakon sat vremena ne mogu

da pratim taj spori tempo, česte pauze mi remete ritam i krećem sa svojim vodičem malo brže.

Tako i stižemo na Gilmans point u 6,20. Uživamo u izlasku sunca, mada ne potpuno jer smo videli samo

deo kroz oblake. Tu čekamo ostale, pijemo topli čaj od đumbira i nastavljamo dalje. Vetar je nesnosan.

Hladno je i opet pojačavam tempo i teram Josepha da idemo brže. Tu je i Biljana pa nas troje izlazimo na

Stella point u 7,15 i u istom sastavu stižemo na vrh 14. februara u 8,15.

A na vrhu gužva neviđena. Dosta ljudi sa raznih ruta i iz celog sveta. Deo grupe koja se prva popela kreće

dole a nas troje pokušavamo da se probijemo do table. Deo je tu i slika nas, te nakon nekog vremena

krećemo dole. Pošto ništa nisam slikala pri penjanju sada malo hvatam okolinu, koliko se uopšte vidi

pošto smo u oblaku i vetar bije a sneg pada. Stižemo ostatak grupe na Gilmans pointu, slikamo se i

krećemo brzo dole. Čim smo sišli sa grebena, vetra više nema i polako se zagrevamo. Jurimo dole jer

jedva čekamo da se ispružimo. Ali silazak traje i traje i traje i već lagano očajni dolazimo do doma.

Zavlačenje u vreće i spavanje dok se ostali ne spuste. Nakon ručka krećemo dalje. Cilj je Horombo gde

ćemo prenoćiti. Ovaj dan se baš produžio ali svi srećni i ponosni silazimo na 3720. Još uvek nisam svesna

da smo uspeli, još se ne radujemo kako treba…Stići će nas valjda za koji dan . Ujutru krećemo dalje,

pešačenje do ručka u Mandari pa polako dole do starta rute i ulaska u nacionalni park. Obavljamo

proceduru prijave i pakujemo se u bus i pravac hotel. E sad nam polako nadolazi gde smo bili i šta smo

uradili. Skupljamo se prvo na terasi, pije se Kili a posle prelazimo unutra na večeru i svečanu dodelu

diploma. Pesma se ori, osmesi sevaju a okice se žare. Lepo je i veselo… baš uživamo.

Naredna dva dana provodimo sa životinjama, kao u opstanku. Prvo odlazimo do nacionalnog parka

Manyara i istoimenog jezera.

Prvi susret je sa majmunima, zatim preslatke vrtirepke impale, pa divne zebre i ozbiljni gnuovi. Izlazimo iz

džipova na obalu jezera, voda se dosta povukla. Lavlji tragovi od pre tri dana a u daljini žirafe, gledam ih

kroz dvogled jer im ne možemo prići bliže. Nailazimo na slona, polako nam se približava i evo ga na par

metara, brsti grm, sve miriše a mi samo slikamo, bez daha i zvuka i divimo mu se iz blizine.

Vidimo i razne ptice ali imena ne pamtim. Posle se penjemo da sa visine vidimo gde smo bili i pored

velikog baobaba gledamo prelepe predele. Zatim odlazimo u krater Ngorongoro. Vozimo se malo

obodom kratera pa se spuštamo dole. Vidimo jezero i more flaminga se rozi na njemu. Opet zebre,

impale, gnuovi, crni nosorog, hijena, lav koji spava i još jedan u jendeku pored puta na 3 metra od nas.

Vozimo se dalje i tražimo i nalazimo nilskog konja i čak tri mlada lava kako uživaju maze se i lenčare na

poljani. Posmatramo ih dugo i gledamo se međusobno. Prave su mačke i deluju pitomo.

Od velike afričke petorke nismo videli jedino leoparda ali zato su lav, slon, bivo i crni nosorog oduševili.

Posetli smo i jedno Massai selo. Lepo su nas dočekali, odigrali svoj tradicionalni ples, primili nas u kuću,

objasnili sve što nas je zanimalo, a bilo je pregršt pitanja, upoznali nas sa tradicijom i običajima, malo se

fotografisali i družili sa decom dok su žene sedele sa strane i posmatrale. Lepo iskustvo biti im tako blizu.

Oduševila me je njihova dobrota i neka smirenost koju šire oko sebe. Sve je polako, bez nekih naglih

pokreta, povišenih tonova i brzine.

I tako par nedelja nakon povratka još uvek sam u duhu Afrike, iznova i iznova proživljavam sve i nikako da

se vratim u realnost.

Tekst i fotografije: Marijana Dokić

Ekspediciju organizovao Extreme Summit Team Vođa ekspedicije: Kenan Muftić Učesnici: Svetlana Vesanović, Biljana Babin, Maja Veljo, Milica Slijepčević, Milica Stefanović, Sonja Kaziovska, Marijana Dokić, Dragoslav Gogić, Dejan Šović, Dragan Jovović, Radoljub Knežević, Radosav Čvorović, Ljubomir Pantović, Dragoljub Dražević, Luka Lakić