dragilic.files.wordpress.com › 2015 › 02 › ... · Милош Петронијевић - kњажевац Милана Давидовић - Богатић Мидхат Хрнчић

''СЈЕЋАЊЕ НА ЉУБАВ'' ПОЗИВНО-ЈАВНИ КОНКУРС

ПОВОДОМ ДАНА ЗАЉУБЉЕНИХ

У МРКОЊИЋ ГРАДУ, ФЕБРУАР 2015. ГОД.

Говор на промоцији резултата конкурса љубавне пјесме на тему: - ''Сјећање на

љубав'', 13.02.2015. године који је одржан у Скупштинској сали општине у

Мркоњић Граду.

Заљубљени и љубљени!

Вечерас на завршетку XIV конкурса љубавне поезије, Мркоњић Град постаје

пријестоница заљубљених, а Балкан својеврсно буре барута љубавне поезије чија ће

експлозија стихова обасјати све дијелове Земље.

Пјесма над пјесмама тако постаје својеврсни симбол љубавног пјесништва која добија

једно ново значење на овом простору, односно начин да се пјесници љубавног

пјесништва окупе на једном мјесту и искажу своју љубавну поезију.

За 14-ест година на овај конкурс своје пјесме послало је 1.490 пјесника са 5.000 пјесама,

што нам је омогућило да направимо најљепше Зборнике љубавних пјесма под називом

Пјесници који додирују љубав I, II, III и IV.

Ово је до сада највећи пјеснички митинг посвећен љубави и љубавном пјесништву.

Надамо се да ће се једном створити материјални услови да позовемо пјеснике који су

нам подарили најљепше стихове. Овако остаје нам нада, вјера и очекивана љубав која

ће се десити.

Сваке године задајемо тему у име љубави као основу око које ће пјесници да праве

основу својих љубавних пјесама.

Овогодишња тема: - ''Сјећање на љубав'' уплела је 300 заљубљених душа који су

послали 1.300 пјесама, неки и цијеле збирке.

Шифра као заштитни знак пјесме постаје препознатљив дио овог конкурса јер се и она

такмичи за наоригиналнију форму која ће пратити пјесму на њеном путу до

побједничког трона.

Трочлани жири у јавном дијелу конкурса сваку пјесму је пажљиво читао настојећи да

одабраним пјесама додијели и одговарајућу награду које још нису заживјеле у

књижевности, руковођени жељом да се пјесме везане за тему конкурса које одишу

љепотом љубави обједине у једну нову збирку или зборник најљепших љубавних

пјесама.

Комисија или читачи пјесама у саставу:

- Радмило В.Радовановић – предсједник, Боро Капетановић, и Слободан Ћоћкало у

својству чланова одлучивали су у име позивног дијела конкурса.

Награда Пјесма над пјесмама, на XIV Међународном конкурсу љубавне поезије за

2014. годину припада Ранку Павловићу из Бања Луке, за његово цјелокупно љубавно

пјесништво, а посебно пјесму ''Лаку ноћ, Љиљана''.

За јавни дио конкурса, Комисија у саставу:

- Радмило В. Радовановић, предсједник, Слободан Ћоћкало у својству члана и

обрађивача пјесма, пажљиво и стрпљиво читавали су и прочитали све пјесме, живјели

са њима и на крају наградили све оне који су задовољили критеријуме конкурса. Они

који нису награђени нека се не љуте, него нека пораде на свом љубавном пјесништву.

И ове, као и предходних година упознали смо много нових пјесника, који нам

послаше пјесме из

Србије (Бујановац, Књажевац, Рођевац код Свилајнца, Рума, Горњи Милановац,

Власеница, Београд, Нови Београд, Ниш, Алкесиначки рудник, Краљево, Румска код

Шапца, Сурчин, Вршац, Неготин, Сремска Митровица, Аранђеловац, Бачка Паланка,

Јагодина, Житковац, Пожаревац, Ђуринац – Свиланац, Прибој, Власотинце, Сокобања,

Бабушница, Фаркаждин, Крагујевац, Трстеник, Сремски Карловци, Бела Црква,

Крушевац, Пирот, Смедерево, Велико Градиште, Фекетић, Нови Сад, Куршумлија,

Житорађа, Чачак, Сомбор, Ужице, Костолац, Ваљево, Земун, Младеновац, Баваниште,

Петровац, Нова Варош, Руменка, Жабаљ, Горња Сочаница, Богатић, Шабац, Браничево,

Оџаци, Врбас, Крњево, Суботица, Мрчајевци, Адашевци, Сечањ, Врњачка бања,

Лесковац, Свилајнац, Кула, Нови Пазар, Врање, Владичин Хан, Бели поток, Рача,

Хрватске (Загреб, Задар, Бриони, Славонски Брод, Крапинске Топлице, Сплит,

Опатија, Брод, Шкабрња)

Црне Горе (Беране, Херцег Нови, Будва, Подгорица, Бар, Тиват)

Босне и Херцеговине (РС: Бања Лука, Трн, Лакташи, Кукуље код Српца, Бијељина,

Бреза, Источно Ново Сарајево, Теслић, Билећа, Добој, Нови Град, Рогатица, Вишеград,

Пале, Билећа, Пелагићево, Соколац, Шипово, Герзово, Бјелајце, Подбрдо, Мркоњић

Града: Брчко дистрихт: Брчко; ФБиХ: Сански Мост, Тузла, Илиџа –Сарајево, Градачац,

Маглај, Тузла, Доња Глушица-Витез,

Македоније ( Тетово, Битола, Штип, Велес, Штип)

Бугарске ( Пловдив )

Холандије (Heerlen )

Аустрије (Lassee )

Њемачке ( Франкфурт )

Словеније ( Сечовље-Шкофја Лока )

Француске (Париз, Ренс, )

XIV ПОЗИВНО-ЈАВНИ КОНКУРС ПОВОДОМ ДАНА ЗАЉУБЉЕНИХ НА

ТЕМУ: ''СЈЕЋАЊЕ НА ЉУБАВ''

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА И ОПУС ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ

Ранко Павловић – Бања Лука

ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Ивица Трајковић - Бујановац

ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Љиљана Поповић – Књажевац

ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Драгољуб М. Јевремовић – Рођевац код Свилајнца

НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТНИ ВИЈЕНАЦ

Ђура Шефер Сремац - Рума

Милена Марковић - Горњи Милановац

НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТНИ ТРИПТИХ

Иван Гаћина –Задар

НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ У СОНЕТУ

Љубомир О. Вујовић – Београд

Аћим Тодоровић – Власеница

НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА

Душан Мијајловић Адски - - Ниш

Слободан Ганић – Алексиначки рудник

Дамир Д. Оцвирк - Бриони

Валентина Милачић - Трн

Радослав Б. Премовић – Краљево

Живко Гавриловић – Румска код Шапца

Милка Стефановић – Београд

Дамир Трогрлић - Wаs – Сплит

Немања Драгаш – Београд

Оксана Пеци – Rennes Francuska

Марко Љешевић – Београд

Наида Kапетановић - Бреза

Срђан Kатић – Сурчин

Драгица Обрадовић – Јагодина

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Властимир Станисављевић Шаркаменац – Париз

Нађа Бранков - Вршац

Јован Н. Бундало - Београд

Горан Вучковић – Неготин

Живко Вујић – БањаЛука

Жељка Аврић – Сремска Митровица

Ђорђе Грмуша Авес – Нови Београд

Јован Бајц –Аранђеловац

Љиљана Пантелић Новаковић - Београд

Славица Дабевска – Тетово

Тамара Пантовић – Беране

Иван Аритоновић - Kраљево

НАЈИСКРЕНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Драган Стодић - Пожаревац

Недељко Зеленовић – И.Н.Сарајево

Здравка Бабић – Билећа

Ани Стаjкова – Иванова - Пловдив

Александра Јованов – Фаркаждин

Драгица Бека Савић - Бачка Паланка

Миро Благојевић - Београд

Војислав Трумпић – Јагодина

Гордана Петров – Битола

Алдијана Узуновић – Илиџа, Сарајево

Љиљана Глигоријевић – Житковац

Марина Нешковић – Добој

НАЈЕМОТИВНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Милад Обреновић – Рогатица

Весна Андрејић Мишковић - Славонски Брод

Станислава Чернаус - Игало – Херцег Нови

Светлана Папачек – Битола

Емина Јусуфовић - Маглај

Данијел Жупанчић – Загреб

Жељана Андрић – Београд

Зоран Маслаковић – Ниш

Миодраг Лазаревић – Пожаревац

Саша Шашарога – Београд

Марта Радосављевић - Јагодина

НАЈОСЈЕЋАЈНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Душан Ћирић –Бела Паланка

Љубо Марићевић – Будва

Стефан Лазаревић - Ђуринац, Свиланац

Радојка Ушурел – Вршац

Сабах Ал-Зубеиди - Београд

Сања Радуловић – Добој

Весна Петковић Пешић – Власотинце

Стојан Јанковић - Београд

Владислав Цицмил – Београд

Лејла Мишореп – Прибој

Ђуро Стипановић – Мркоњић Град

Бојан Николић – Јагодина

НАЈЗАВОДЉИВИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Ива Дамјановић –Загреб

Добрила Бика Ристић – Сокобања

Саша М. Угринић - Велика Плана

Сузана Kривокапић –Суботица

Марија Ранђеловић - Бабушница

Jасмина Ан. Јовановић – Крагујевац

Бојана Манџукић - Трстеник

Деана Саиловић - Сремски Kарловци

Слађана Обрадовић – Ниш

Ана Гвозденовић - Сплит

НАЈИНТИМНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Данијела Божичковић Радуловић – Бела Црква

Милош Ристић - Крушевац

Витомир Стевановић – Добој

Каја Панчић Миленковић - Пирот

Милан Пешић – Смедерево

Тања Ђурђевић – Велико Градиште

Зоран Kрстић - Kрапинске Топлице

Вера Павић – Горњи Милановац

Марија Рожић –Мркоњић Град

Марин Чавелиш – Подгорица

Драгица Драга Грбић – Вишеград

Веселин Гајдашевић – Фекетић

НАЈСЕНЗУАЛНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Јасминка Надашкић Ђорђевић - Смедерево

Игор Дивковић – Опатија

Мирјана Ђапо – Брчко

Сунчица Радуловић Торбица – Нови Сад

Јелена Kочовић –Kрагујевац

Алма Мухаремовић – Тузла

Зорица Тијанић - Нови Београд

Марија Нешић - Kуршумлија

Дорис Димитријевић – Београд

Александра Станојевић - Зајечар

Габријела Ђорђевић – Бадњевац, Доње Црнатово - Житорађа

Радмила Милојевић – Параћин

НАЈОРИГИНАЛНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Јелена Петровић - Подгорица

Сузана Узелац –Београд

Игор Ремс – Бар

Драгана Ђурковић Тошић - Чачак

Сузана Ранђеловић – Ниш

Слободан М. Стефановић – Београд

Доријан Добрић – Београд

Рената Цветков – Сомбор

Татјана Ајхолцер - Нови Београд

Звјездана Херцеговац - Загреб

Ирена Јовановић - Зајечар

Наталија Коцић - Ниш

Татјана Дебељачки – Ужице

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА О ПАТЊИ

Драган Журжевић - Костолац

Валентина Николова – Штип

Иван М. Петровић - Село Кланица код Ваљева

Мирела Хам - Београд

Милица Спинчић –Земун

Весна Лаудановић – Kрагујевац

Зоран Антонијевић - Младеновац

Периша Армуш Бели – Београд

Милка Јововић – Подгорица

Жељка Игњатић – Добој

Срећко Алексић – Београд

Мирослав Павловић – Крњево

Градимир Обрадовић – Јагодина

Ђорђо Радић –Мркоњић Град

НАЈТУЖНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Миленa Трбојевић –Београд

Славица Клајн – Ласе (Lassee Austria)

Анђелка Kорчуланић - Сплит

Николина Динић – Баваниште

Иван Караџић –Петровац

Фрањо Франчич - Падна –Сечовље

Владимир Дулановић – Нова Варош

Вера Савић – Руменка

Небојша Јанковић – Жабаљ

Сања Мркоњић –Пелагићево

Светлана Радосављевић – Горња Сочаница

Ана Бабић - Крушевац

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА О ЧЕЖЊИ

Љиљана Пантелић Новаковић - Београд

Доброслав Петричевић - Брод

Милош Петронијевић - Kњажевац

Милана Давидовић - Богатић

Мидхат Хрнчић – Сански Мост

Ђорђе Рашић – Београд

Славица Јовановић - Шабац

Јелена Јевђенић - Бања Лука

Емилија Ема Живковић – Крагујевац

Дарко Томић – Трн

Саша Ђорђевић –Ваљево

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА О САМОЋИ

Мирослав Мишел Болтрес – Смедерево

Јован Бајц –Аранђеловац

Златица Јанковић - Браничево

Kатарина Ђукић – Оџаци

Сашка Солдат – Врбас

Милан Н. Кузмић – Добој

Саша Баштинац - Бања Лука

Татјана Томић - Градачац

Слађана Миленковић - Сремска Митровица

Мирослав Павловић – Крњево

НАЈРОМАНТИЧНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Никола ЧД Пешић – Ниш

Љубисав Грујић Груја - Пожаревац

Каја Панчић Миленковић - Пирот

Сафета Осмичић – Heerlen(Холандија)

Љубо Марићевић – Будва

Зорка Чордашевић –Франкфурт

Оливер Миладиновић - Kрушевац

Лепосава Пејовић – Чачак

Марија Хорват – Суботица

Нада Јовановић – Крупљанин – Нови Сад

Иван Аритоновић - Kраљево

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА О НАДИ

Александар ( Милета ) Деветак – Врбас

Данијела Ражов - Шкабрња

Дуња Глушица - Витез, Доња Глушица

Дијана Ухерек Стевановић - Суботица

Мирјана Ранковић Матовић - Мрчајевци

Рада Пауновић – Чачак

Снежана Марко-Мусинов – Земун

Вања Деспић - Теслић

Душко Дражић – Адашевци

Божица Михај – Вршац

Мирослав В. Чавић – Мркоњић Град

Тамара Нововић – Зајечар

Горана Аћимовић – Сечањ

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА О СЈЕТИ

Божидар Шкобић –Вишеград

Радован Синђелић – Богатић

Недељко Жугић – Пале

Бранислав Станојковић – Јагодина

Сања Радовановић - Књажевац

Сања Радоњић – Лакташи

Момчило Момо Тубић - Бијељина

Дара Мусолиновић – Врњачка Бања

Марија Томић - Градачац

Татјана Миливојчевић – Сремска Митровица

Ружица Рушка Цико –Тиват

Оливера Синђелић –Богатић

Дејан Николић - Шабац

Живко Продановић - Загреб

Невенка Бошњак Чолић – Београд

НАЈУЖИ ИЗБОР ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ НА КОНКУРСУ

Милош Ожег – Кукуље код Србца

Вељко Боснић – Свилајнац

Петар Видосављевић - Београд

Душан Дојчиновић - Лесковац

7 учесника није задовољило услове конкурса

МЛАДЕ НАДЕ ПЈЕСНИШТВА

ПЈЕСМА У ЦВАТУ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА МЛАДЕ )

Јефимија Коцић - Ниш

ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Анастасија Коцић - Ниш

ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Милан Веселица - Kула

ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Мелиха Е. Шаћировић – Нови Пазар


Стеван Милошевић – Врање

Арсеније Штимац – Сремска Митровица

Борис Ђорем – Источно Сарајево

Миљана Ранчић - Ниш

Тања Славева - Велес

НАЈЉЕПША ЉУБАВНA ПЈЕСМА

Лидија Павић – Ниш

Никола Костић - Владичин Хан

Синиша Удовчић – Мркоњић Град

Рената Пенцова – Штип


Бојана Дероњић - Бања Лука

Јована Лекић – Лазаревац

Милорад Илић – Шипово

Сања Стопа – Ниш


Росана Реља - Шифра: - Шипово

Јелена Вујановић - Нови Град

Дајана Шебез – Мркоњић Град

Тијана Тркља – Бања Лука


Душан Михајловић - Врање

Рајка Милишић – Бања Лука

Дејана Савић – Крагујевац

Милана Слијепчевић - Герзово


Јелена Митић – Лесковац

Наташа Ковачевић – Нови Град

Сања Савић – Земун

Алекса Стефановић - Крушевац


Денис Ранђеловић – Пирот

Адна Мемић – Тузла

Душко Kовачић – Шипово

Мерима Мустафић – Тузла


Милена Миленковић – Пирот

Ирена Христова - Велес

Јована Бајагић – Соколац

Маја Вујиновић – Билећа

СВИЦИ ПОЕЗИЈЕ

СВИЦИ ЉУБАВИ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА СВИЦЕ ПОЕЗИЈЕ )

Имре Стефан - Београд


Димитрије Крстић – Бели Поток


Анђела Јанићијевић – Бели Поток


Ана Бјелошевић – Београд

Tеодора Весић - Рача

НАЈЉЕПША ЉУБАВАНА ПЈЕСМА О ЧЕЖЊИ

Соња Галовић – Крагујевац

Мирослава Костић – Београд


Марко Ракић – Књажевац

Богдан Жиловић - Крагујевац

Јован Станковић – Крагујевац

Ксенија Станковић – Бели Поток

Лав Лукић - Београд

Марта Дукић – Београд

Михаило Анђелић - Крагујевац

Звездана Гојковић – Подгорица


Анђела Милановић – Књажевац

Адријана Ламбић – Бели Поток

Алекса Новаковић – Шабац

Александар Петковић – Београд

Ања Вучелић –Београд

Сара Перков - Крагујевац

Марио Пераћ – Мркоњић Град

Милош Мрдаковић – Београд

Немања Цвијић – Мркоњић Град


Жељана Томић – Бјелајце, Мркоњић Град

Ружица Петрић – Пелагићево

Ива Сладојевић – Mркоњић Град

Исидора Матијаш - Београд

Катарина Вулић – Крагујевац

Сара Перков - Крагујевац


Милана Иличић – Мркоњић Град

Анђелија Станковић – Београд

Драгиња Кудра – Мркоњић Град

Ирина Гајић – Београд

Јана Зимоњић - Београд

Риза Коввалски – Велес


Софија Весић – Рача

Милош Самарџић - Власеница

Никола Благојевић – Доња Пакленица, Добој

Ајла Мешић – Бјелајце, Мркоњић Град

Наташа Стипановић – Мркоњић Град


Зорица Пекез – Бјелајце, Мркоњић Град

Леа Пецовић – Београд

Мирјана Клепић – Мркоњић Град

Лука Максимовић – Ниш

Марија Маринковић – Бели Поток


Ивана Самарџић – Власеница

Невена Маринковић –Kњажевац

Борислав Савановић - Мркоњић Град

Миливоје Стипановић – Мркоњић Град

Небојша Цвијић – Мркоњић Град

НАЈУЖИ ИЗБОР

Милан Еремија – Мркоњић Град

Саопштење о добитнику књижевне награде ''Пјесма над пјесмама'' Клуба умјетничких

душа за 2015. год. поводом XIV Међународног конкурса љубавне поезије, на тему:

''Сјећање на љубав''.

Овогодишњи лауреат књижевне награде ''Пјесма над пјесмама'' је књижевник Ранко

Павловић из Бања Луке.

Образложење

Ранко Павловић рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића. Живи и

ствара у Бањој Луци.

Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за дјецу. Бави се

књижевном критиком и есејистиком.

Прву збирку пјесама Немир сна објавио је 1963. До сада је објавио четрнаест

збирки пјесама, петнаест збирки приповиједака, четири романа, једну збирку есеја,

књигу књижевних критика и десет радио драма за одрасле, затим седамнаест збирки

прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова

за дјечја позоришта и петнаестак радио игара за дјецу.

Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.

Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке

превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, њемачки,

холандски, шведски и друге језике.

Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су: ,,Кочићева

награда'', „Кочићево перо“, „Кочићева књига“, „Скендер Куленовић“, „Лаза Костић“,

„Шушњар“, Награда за најбољу књигу за дјецу у Босни и Херцеговини, Награда

Подружнице Удружења књижевника Српске и града Бања Лука за књигу године,

„Станко Ракита“, „Гордана Брајовић“, „Исак Самоковлија“, „Григорије Божовић“,

„Веселин Маслеша“ и многе друге. Ове године додијељена му је Повеља Удружења

књижевника Србије за животно дјело.

х х х

У сну, у фантазмагоричној атмосфери олујне ноћи, по раскоши сребрног праха

мјесечине која засипа стихове пјесме „Лаку ноћ, Љиљана“, распростире се топли дах

југа под чијим чемпресима вјечито осмијехнута Љиљана испраћа јегуље у далека мора.

И трепери, као влат траве која се подаје топлом повјетарцу. Трепери тако Љиљана, гола

до бола, као неуништива љубавна чежња, као слатки бол сјећања на оно што никад не

пролази и што пркоси болу који полови тијело до ножног прста.

Све је у контрасту у овој оди љубави. Олуји која утјерује бол у кости пркоси

сребрнаст прах мјесечине са набреклих дјевојачких дојки, анђели и џелати корачају у

чврстом загрљају, пред женском љепотом и небески монаси збацују са себе црне ризе,

Љиљана сама пркоси своме тијелу које би да се распрсне у ватру, у пољупце. И све се

на крају складно стапа у трепет чежње, у осјећање које нас ваздиже у непојмљиве

висине љубавног заноса. Као што су у Соломоновој Пјесми над пјесмама, у којој се

краљ заплео у плетенице најдраже међу милинама и у којој су њене двије дојке два

ланета, близанца кошутина, тако се код Павловићеве Љиљане, огрнуте мјесечином,

најежила мјесечина на брадавицама њених дојки. И све то ствара слику која не

блиједи, скулптуру од стврднуте морске пјене.

Као да је писана густим црвеним соком из распуклог херцеговачког нара, који је

Павловићу послужио као упечатљива метафора за страст која не гасне, јер иза себе

оставља неизбрисив траг, пјесма Лаку ноћ, Љиљана позива заљубљене да никад не

напуштаје окриље љубави којој припадају и која им припада.

Мркоњић Град, 05.02.2015. год. Предсједник

жирија

Радмило В. Радовановић,

књижевник

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА И ОПУС ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ

Ранко Павловић – Бања Лука

ЛАКУ НОЋ, ЉИЉАНА

Оштар бол у крстима и муња

која располути небо пуно кише,

пуно загонетке и зебње која ће ледом

обрати недозрело воће с очевих рукосада.

Умотавам тијело хладним покривачем,

призивам одсјај загубљеног сунца,

док сан бјежи у урлик побјесњеле олује.

Кроз ову ноћ пролазе анђели и џелати

у чврстом загрљају, Цигани с трубама

и таламбасима, акрепи у поворкама,

кочијаши без кочија и хитроногих коња,

чувари давно покрадених ризница,

слијепци с путоказима на плећима.

У рачвама старог ораха под прозором

цвили прохујали вијек; у собу би,

у сјећање, нијем као вјечност што хуји

кроз ходнике који никуда не воде.

Трљам снене очи, пуцкета трње у њима.

Причин ли је, шта ли је насред собе?

* * *

И опет бол. И опет бљесак. И онда

- Љиљана насред собе. Гола до бола.

Огрни нешто, Љиљана. Хладна је

ноћ поодмаклог вијека. Видиш како се

најежила мјесечина на брадавицама

твојих дојки. Осјетиш ли како ти иње

сребром посипа кожу? Огрни нешто,

лудо моја мала, прехладићеш се.

Зашто ми то ниси говорио под чемресима

на морској обали, онда кад смо

испраћали јегуље у далека мора?

Огрнута си мјесечином, говорио си,

теби ниједан други огртач не пристаје тако.

Под њим пркосиш озвјезданом небу,

пркосиш небеским монасима који,

ено, тргају са себе и бацају ризе што се

у паперјасте облачке претварају, пркосиш

вјетру који те тражи под модрим таласима,

пркосиш своме тијелу које би да се распрсне

у ватру, у шапат морске пјене, у пољупце.

Огрни нешто, Љиљана, сакриј се

од мог страха да ћу те ноћас изгубити.

* * *

Палацну змија у вратном дијелу кичме,

бол располови тијело до ножног прста,

муња просврдла небо и зари ми се у мисао.

Устајем из кревета, тромо, кашљуцајући.

Врхове прстију боцкају године расуте по поду.

Из прашњаве кутије на дну ормара

разбацујем фотографије под стону лампу,

нестрпљиво чекам да ми се осмијехне

Љиљана из шездесет и неке вијека

који је већ постао историја, али ње нема.

Љиљана, зашто се лукаво скриваш

под прахом мјесечине, под прашином

година које у галопу јуре кроз мрачну ноћ?

У другој кутији тражим писмо које си ми

писала соком распуклог херцеговог нара,

али ни њега нема. Ни тебе, Љиљана.

Ни мене нема у овој ноћи која нема дна.

* * *

Псик, па угриз на средини кичменог стуба.

Вучем се до кревета, носим бол у крстима.

Лаку ноћ, Љиљана! Можда ћеш у некој ноћи,

олујној попут ове, опет свратити у моју собу,

па ћу касније, као што то увијек чиним

послије твоје посјете, у магли, у сновиђењу,

тражити сребрн прах мјесечине по поду,

крај папуча, међ' опалим сиједим власима.

18. 12. 2014.

ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Ивица Трајковић - Шифра: ''Волк1979Белла'' - Бујановац

Скаска с карактером

(Успаванка за плаву Славјанку)

Памтиш ли пролећне јагоде ране,

чар лета, јесени жал?

Живи л’ сећање на љубавне нам дане

кад чедношћу се дичише зима бела

а крвца бејаше у телу узаврела?

Памтиш ли дело поетичног ми пера –

митолошку ону успаванку,

сензуалну с карактером бајку –

којом те предавах блаженом, живом санку?

Далеко од смертних бића,

крај огњишта ватре вечне

сред небес-поља зрелог жита,

беседе Сварог и Вида

беседе течне.

Гором ходи, песму пева

(од ока се смертног уме скрити)

Шумска мајка,

божанствена та демон-жена

која груди бујне има,

коју силна магија штити.

У скровитом кутку горе,

подно крошње столет храста

на плећима росне траве,

сербски песник срцу своме

за љубављу жеђ гаси

с девом рода славјанскога,

с лепотицом сињих власи.

Гором ходи, фрулу свира

(од ока се смертног уме скрити)

Лесник,

мистични тај пастир срнин

који сиву сенку нема,

кога бели вук штити.

Далеко од смертних бића,

крај огњишта ватре вечне

сред небес-поља зрелог жита,

беседе Сварог и Вида

беседе течне.

Памтиш ли дело поетичног ми пера –

митолошку ону успаванку,

сензуалну с карактером бајку –

којом те предавах блаженом, живом санку?

Памтиш ли пролећне јагоде ране,

чар лета, јесени жал?

Живи л’ сећање на љубавне нам дане

кад чедношћу се дичише зима бела

а крвца бејаше у телу узаврела?

*приметност истих строфа на почетку и крају песме сем симболике ,,чување поетичног

чопора’’од стране вука предводника и вука на зачељу има и симболику која треба да

изазове изглед кружног кретања што би наликовало коловрату - неизоставном симболу

славјанске митологије.

ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Љиљана Поповић – Шифра: ''Кап66'' - Књажевац

КОВЕРТА ЉУБАВИ

1.

Сливам са себе време поноћне љубави

и спирам спев зоре у сету разишлих снова

док струје изнети звуци месечевог смираја

под раскривеним плаштом

развигора

2.

Стишавам чаролију наде у округлој лажи

и измећем са врата обиснут тренутак

шуштећи виолинским кључем од нотног папира

у заташкавању одзвона

немира

3.

Авај

Још тињаш неугашљиво под стрехом мога срца

снажећи жудњу у лето класалог плама

а ја удишем у стрепњи јутрења извиђања твоја

малоприметан знак из погледа

говора

4.

Подмлађујем сасушену наду из ћошка душе

зурећи кроз затиљак сазваног неба

мислено дотичем гране одслужених липа

спознаницама из продубљених

бора

5.

Исипавам се бујицом у паучину заборава

и срашћујем невиност у сенку ноћи

отицајем суза као да се уздајем у нов зрак

у пуносјајан траг сунчевог

одговора

6.

Опет распечаћујем своју коверту љубави

и берем удисајима пупољичне мирисе чежње

док беласам погледима низ мост свањивања

у ишчекивању рађања новог

додира

ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА

Драгољуб М. Јевремовић – Шифра: ''Јесенски'' – Рођевац код Свилајнца

КОГА ЛИ ЉУБИ САДА ОНА МЛАДА ЖЕНА

У спомен на Иву Андрића

Јер сам имао срећу да га лично упознам

''Кога ли љуби сада она млада жена''

Ко ли милује сада топла недра њена

И чији лик милују њене очи два неба ведра

Дал' је вилински живот љубави у њој одживео

Кад је у њеном сну и Бели Анђео пребледео

Дал' се то у мени ил'у њима пробудила сећања бела

''Кога ли љуби сада она млада жена''

Она сада спава покривена

Ћилимом месечине младе

О, како лепо дишу у њој мириси небеске ливаде

''Кога ли љуби сада у сну она млада жена''

Пробуди се из лепих снова дево млада вило вита

Да се и у мојим сновима с тобом расани дан

Нека се и звезда Даница расани са Шевом изнад жита

О, дал' ће и наша љубав остати само лепи сан.

Али све је сада само сета, сећање, пена

Ноћ века се сама у свиленој тами мрешка

Нема ни мене ни тебе само судбинска вртешка

Скреће време заспало у полутами

''Ало кога ли љуби сада она млада жена''

НАЈЉЕПШИ СОНЕТНИ ВИЈЕНАЦ

Ђура Шефер Сремац - Шифра: „Ерос“ – Рума

МИРИЈАМ

(Лабудов венац сонета љубави)

„Ако љубави нема –

шта нам преостаје.“

(Леонардо да Винчи)

Остаје само – СЕЋАЊЕ НА ЉУБАВ!

(аутор)

I

Молим песме музу љубав да подари

Илузији тајне, танане копрене.

Рањеник сам зена, добују дамари,

Ја, син Земље, грешник пред тајанством Жене.

Аморовом крвљу спомен чежњи ткаћу,

Невиности бола, од Еве прамајке,

И срећом и патњом време зауздаћу,

Шапатом љубави, у част Жене, Мајке.

Ехо гена жудње овековечити

Финим акордима уздаха ватрени’!

Ех, песмом Петрарке чежњу заискрити!?

Радостан пев птица нека ми се јави!

Крунишем ти венцем рима поглед снени –

Именујем Теби сонете љубави!

II

Илузији тајне, танане копрене,

раскрили незнанко, загонетко гена!

Ти си судба света, пре Еве неверне,

и љиљан и трње – и обична жена.

Ноћи чежње летње рука ме дотакла

анђела суђена под окриљем брезе...

Да ли су то двери раја или пакла –

дошапнуће живот. О, слатке ли језе!

Немоћан мре разум пред љубави зовом,

кô лане рањено на колена пада...

У руху лепоте блисташ изазовом!

Месечине харфа – звуци знани, стари,

младост ми опија. Зар је љубав – нада!?

Рањеник сам зена, добују дамари.

III

Рањеник сам зена, добују дамари

од росе јутарње до свичевог поја.

Трагају за Тобом, у привиду ствари,

ковитлаци мисли у вапају боја.

Ти пупољак беше ружичњака баште

тако чежњом далек, а на дохват руке.

Лик Твој зачара ме кô вила из маште,

гласница славуји дароваху – муке.

У бесаницама дозивах ти име

што мамило нежност рујним латицама;

од осаме тмине лечише ме риме.

Мрсих косе вале, пих пољупце снене,

напајах се грехом из еденскa храма,

ја, син Земље, грешник пред тајанством Жене.

IV


Аморовом барком пловим к обалама

среће магловите. Зашто горде зене

милостиве нису? Чему тајна срама?

Плашим се да љубав кô птица у лету

не пожели замах крила јачи, већи...

Пчелињи је додир сласт и чемер цвету,

Амор је судија краткој људској срећи.

Знам да нам се гени траже од искони,

бића наших лута друга половина –

тако хтеде Усуд, Сунца плодни јони.

На постељи страсти, Жено, с Тобом срашћу,

наставићеш лозу Сунчевога сина,

Аморовом крвљу спомен чежњи ткаћу.

V


тајанствена Ево божанских очију,

у хиљаду зена – Твоје препознаћу,

ал’ сазнати нећу шта желе, шта крију.

И док појем Твојих славуја стихове,

рађају се првих пољубаца слике:

бесмо срамежљиви док градисмо снове,

заносе љубави и слепе видике.

Од плиме таласа не видесмо море,

једра барке наше жудњом нас њихала,

очи нам водиле неме разговоре.

Галебова кликтај беше пôј из бајке,

бића сунца страсти тајну откривала

невиности бола, од Еве прамајке.

VI


клањасмо се вером у светост зачетка.

Тако траје лоза Човекове бајке

од постанка света до кобна свршетка.

И дан дочекасмо – две љупке ручице

на постељи среће заиграше чило...

О, како је нежно, топло дечје лице!

О, како је блистав драгуљ – чедо мило!

И сунце је новом топлином засјало

када си првенче у дом наш унела,

Жено, Мајко, Драга – и време је стало!

У славу тих дана стихове певаћу,

сачувати спомен – судба је то хтела –

и срећом и патњом време зауздаћу!

VII


пронаћи корене, живота жилишта,

песму коби наше даноноћно ткаћу...

С Нирваном ћу скоро до Ада, у Ништа.

Низала си бисер у бројаницама

уздисаја светих, по зорама рујним,

мрежила видике сна обрвицама,

дозивала јаву косама ти бујним.

Делисмо преслатке неба залогаје,

живот је растао са ходом детета,

пролећа нам ткала среће загрљаје.

Цветови љиљана причали су бајке

о принцези нашој, круни света цвета,

шапатoм љубави, у част Жене, Мајке.

VIII

Шапатом љубави, у част Жене, Мајке

подижем до неба горде славолуке.

Нека мисли жудне затрују ми бајке –

кратко је живљење, а предуге муке.

Најбистрије реке брзаци замуте.

А човек је саздан за тугу, болове

(окови невере само тмину слуте)

сном из јаве бежи – кује среће снове.

Адаму се Ева пожудом заклела –

кобног ли проклетства генетскога кôда!

Зачара га тајна разблуднога тела!

Пенелопи верној Одисеј ћу бити,

желим стих спевати у коб женског рода,

ехо гена жудње овековечити!

IX


кô тајну уклету кôда да Винчија...

А бисерна шкољка заувек ће крити

тајанственост Твоју што заблудом сија.

Ни Петрарке лира достојна те није,

чаробнице моћна слепога ми вида!

Ти открити нећеш, драга, шта се крије

за маском лепоте, у замкама стида.

Судба тако хтеде. Чему љубав, нада!

Срозасмо се, блудни, у љигавост кала,

несвесни безнађа, у раљама пада!

Ти беше кô нимфа рођена у пени,

вајана љубављу загрљених вала

финим акордима уздаха ватрени’!

X

Финим акордима уздаха ватрени’

бисерише шкољке љубав океана.

Небогледи страсти беху ти скривени

за капцима ока... Мрео је сјај дана.

Да ли Ти постојиш! – још мучи мисао,

зауздани ждребац у крви смираја.

Некад дахом Твоје жудње сам дисао,

данас само сањам ехо Твога раја.

Слутим, гробно слутим иза дуге јоне,

око Прапостанка бојама већ зове

кружном путу сунца, у âд васионе.

Вену ми дамари у љубави скрити...

Како разоткрити светове ти нове!?


XI

Ех, песмом Петрарке чежњу заискрити

пре но што ме витез такне ореолом?

Небеске љубави достојан ћу бити

кад ме милост Твоја рани – новим болом.

Нећу пребродити снажне буре вале,

ветрови љубави што дуже лудујте!...

Зашто су латице страсти нам прецвале!?

Звона невидљива, јечите, добујте!

Где си, мој витеже, огрез’о у крви!

Да си причекао бар који тренутак

не би на бојишту срамно пао први!

Последњи акорди смираја на јави

већ ми траже слутње црне гробни кутак;

радостан пев птица нека ми се јави.

XII

Радостан пев птица нека ми се јави

кроз венац стихова сплетен од ловора.

Пенелопо моје пречисте љубави,

приносим ти жртву – моћ музе говора!

Ја, Одисеј чежње, роб морских таласа,

сажежен ватрама љубави вулкана,

одричем се лире, мелодије гласа –

риме нека замру на дну океана!

Љубити не можеш ако љубљен ниси,

птици кукавици жури се очајно

јер повратка нема – звоно кобно виси...

Просим још трен, музо, љубав ми не вени

док не уздам вапај из тмина, потајнo...

Крунишем ти венцем рима поглед снени.

XIII

Крунишем ти венцем рима поглед снени

ја, Ромео чежње вечите на свету.

А кад ме огласи звон смртно суђени,

Песма скамениће жар бола у цвету.

Преверни Ромео не нађе Јулију

мед дивљим чергама лета неба врела...

Заноса нестаде, болно боре крију

бајку о љубави и заблуди тела.

У грешкама гена скривена је тајна

струна харфе Сунца што Љубављу зову –

у лепоти чежње остаје бескрајна.

Оданошћу светли светионик плави...

Памти, драга моја, верну мис’о ову:

именујем Теби сонете љубави.

XIV

И менујем Теби сонете љубави,

безбожна богињо на жудње олтару.

Ја те волим песмом у самотној јави

кô младости среће арију нам стару.

Не, то није јаук модрих успомена,

заборава горког некад светлих снова,

него немир тела, замрла пламена,

шапата о мрењу гордих јабланова.

А све ниже тоне буктиња пламтећа

Твога ореола над нашим главама

и сваким је треном, зачудо, све већа...

Без знања нас, драга, зароби заблуда –

букти сјај Истине у страсти Твог храма.

Одјездиће тајна до последњег суда.

ЗАВЕТНИ СОНЕТ

Одјездиће тајна до последњег суда,

До рујних смираја животна свршетка.

Ђерам с клатном судбе вечна је пресуда,

Шумор јабланова – трајање почетка.

Воде мутне теку, брзаци бујају,

Ех, руке дрхтаве кô усахле гране

Чаробне јесени, хрле к загрљају

Наших унучица нежних као лане.

Акорди младости, замрлих минута,

Љубав залуд буде да нам јача снагу,

Увенула страст у заборав одлута...

Бића наших срца засјала, при крају,

Анђеоским миром, на судбине прагу...

Вечна нек мре Љубав у заблуде Рају.

АКРОСТИХ ВЕЧНОЈ ЉУБАВИ

(двоструке магистрале)

Молим песме музу љубав да подари

Илузији тајне, танане копрене.

Рањеник сам зена, добују дамари,





Шапатом љубави у част Жене, Мајке.


Финим акордима уздаха ватрени’...


Радостан пев птица нека ми се јави!

Крунишем ти венцем рима поглед снени –

Именујем Теби сонете љубави!

* * *

Одјездиће тајна до последњег суда,

До рујних смираја животна свршетка.

Ђерам с клатном судбе вечна је пресуда,

Шумор јабланова – трајање почетка.

Воде мутне теку, брзаци бујају,

Ех, руке дрхтаве к’о усахле гране

Чаробне јесени, хрле к загрљају

Наших унучица нежних као лане.

Акорди младости, замрлих минута,

Љубав залуд буде да нам јача снагу,

Увенула страст у заборав одлута...

Бића наших срца засјала, при крају,

Анђеоским миром, на судбине прагу...

Вечна нек мре Љубав у заблуде Рају.

Милена Марковић – Шифра: ''ОМОРИКА'' – Горњи МИлановац

Сонетни венац

ОВЕНЧАНИ ВЕЧНИК

1.

Могла је ноћ још тиша да буде

Да крилати не дођоше ати,

Кад су звезде хтеле да заруде,

И с месецом дошли црни свати.

Тајном зоре свици би се свили,

Очи твоје да су могле сјати,

У невиду сами би се скрили

Да си мени мог'о запевати.

Лелек јутра сунце угасио,

У планини плакале су стене,

Поток туге тад је жуборио.

Могла је ноћ да отера сене

Руком Свевида за твој поглед снен

И да траје краће за судњи трен.

2.

И да траје краће за судњи трен,

Јутром да клесар стихове клеше

У размеђу речи јаке к'о дрен,

Не знавши дал' сан ил јава беше.

Песма ова не личи на друге

Сва у срми изненадног бљеска,

Изаткана на разбоју дуге,

Чују се звуци одјека реска.

Самосвој ветар облачје пара,

Ништа му не могу магла ни дим,

Овако плаче душа клесара –

Овако тугујем и ја са њим.

Анђеле мили, небо ти нуде,

Лепетом крила ти си међ' људе...

3.

Лепетом крила ти си међ' људе

Дошао позван да пишеш песме;

Планина водиља да ти буде

Да цедиш воду из камен–чесме,

Срцем песника што пуно снова

Са птицама у висине броди,

На модрој пучини изазова

Да клешеш престо мајци слободи.

Некад су руке болно дрхтале,

Треперили недрима немири,

Речи саме немо узмицале,

А ти си, потом, кад све се смири,

Капао стихове у прави трен –

Истину донео к'о кобну сен.

4.

Истину донео к'о кобну сен

Искону на дар, у васељену,

У којој смо само грумен и трен,

На милост и немилост времену

Кога нема чак и кад га има

За тај недостајући тренутак

Кад ућути и последња рима,

Студ се увуче у сваки кутак,

У сваку пору вољеног бића,

Кад немаш куда и ниси ништа;

А немоћ гризе, очај слабића

Моли те: немој из љубилишта!

И бледи месец оста скамењен –

Само ти срцем овлада студен.

5.

Само ти срцем овлада студен

И више твога ја не чух гласа,

Кад јаче заигра свеће пламен

Туга се у мени заталаса,

И ти се јављаш из невидице,

У сплету несна речи обичне

Саме лију из мене ничице;

На уснама узреле купине

Шаљу пољупце, ка теби хрле,

А очи саме капљу бездане

И хладне руке још ватру грле

Да отерају студ и раздане

И сломљено срце да утеше –

А много жарjа у њему беше.

6.

А много жарjа у њему беше,

Од љубави сијала обзорја,

У том сјају планине гореше,

Носише искре ветрови горја

Преко стаза све до младог руја

Где ме твоја миловала рука,

Немоћне беху киша, олуја

Сред вртлога набујалог бука.

На Ђетињу видик кад забели

Тек слутисмо за нас лепше зоре,

О, пред нама беше живот цели

Док све у том пламу не изгоре;

Поглед севну у небо усправљен –

Ватромет жеља оста упаљен.

7.

Ватромет жеља оста упаљен

Теби што си од бисера смиља

Исплео венце песмом узнесен –

Срце ти било звезда водиља,

И мирисала душа на јесен

Кад су најлепше михољске боје

Чарале срећу да оде студен,

Пламтеле очи твоје и моје

Друкчије нег' су знале да жаре,

Осветле пут у небеској тмини;

Од невиђеног бљеска и јаре

Звезде засјаше у месечини

И сјају те новом одведоше –

Ћилими зоре с њим изгореше.

8.

Ћилими зоре с њим изгореше

И ново јутро теби не свану,

Црне гласнице вест ми донеше

И свет се сруши у једном дану.

Остаде ноћ да ми те дугује,

Однесе сан у невид твог ока,

Ништа се, ништа, више не чује –

Само тишина, мукла, дубока.

Отад не заспах нити усних сан,

Капље ми живот, тек по навици;

Испирам очи и ћутим несан,

Милујем крила одбеглој птици

Што оста жедна крај нашег врутка –

О, како боли немоћ тренутка!

9.


Чак се и месец од мене крије,

Утрну сјај у оку облутка,

Отамни поток што вир га вије

Да се одбрани од лудих киша

И тужну врбу у недра скрије;

Лагано док се све не утиша

И ветар се у свитак не свије.

Све се одену у тамну сену –

Ни крета срне, ни пева птице,

Туже на уплаканом камену

Клесареве руке невиднице.

У мени суза уместо крика –

Самотни смирај без твога лика.

10.

Самотни смирај без твога лика,

Већ дуго даним дане и ноћи;

Узалуду траве расковника

Одбрављују зачаране моћи –

Нису кадре, чак и да су хтеле;

Зле нам коби откриле постељу

Једну судбу на две раставиле

Да не чујеш ону моју жељу

Што ти носи модри ветар мора;

Срце цртам у песку, самоћи –

Не стиже ти мирис твојих гора.

Очи загонетније од ноћи

У тренутку згасле пре уснутка

Окопад у невиду белутка.

11.

Окопад у невиду белутка

Однео у трену живот цели,

Ненадно оде из нашег кутка

А тек десети год смо зачели;

И ватра се распламсала луда,

Пламтеле звезде и месец сјао –

Љубав цветала по нама свуда,

Само он је наше стазе знао;

Пратио нас ћутке изнад брега,

Пелуд златна у срцу нас крила,

Уснуле нас чувала од свега –

Љубави нас лепота овила.

Ал' намах поче бура велика:

Валови расту – нестварна слика.

12.

Валови расту – нестварна слика,

Безвремену небо се отвара

И нестаје месечевог лика,

Лелек само тишину запара.

Моравски су меандри плакали,

Небески их тај одјек болео;

Храст на врху тад туга преплави

Одлази онај што је волео

И вољен био крај овог стења,

Одводе га разбуђене звезде;

У тами су искре привиђења

Којима његове очи језде;

И у мраку само светлост сину –

Искон ока оде у маглину.

13.

Искон ока оде у маглину

Путем којим само ти си знао.

Пењући се уз пусту планину,

Да ли си ми име дозивао?

Узалуд сам тад руке пружала,

Молила се силним небесима,

За сламку се наде још држала

Да оживим срце у грудима,

Да још куца докле има мене.

Нек ме бију ветри свакојаки,

Нек ме носе, разбију о стене –

Само теби пути да су лаки.

У молитви начас све умину –

Ћутим. У плавети око сину.

14.

Ћутим. У плавети око сину,

И мој клесар склопи круг звездани,

Потом оде у своју висину

Камо иду само одабрани.

Анђеле Бели, молитву ми чуј,

Цела васиона мала беше

За сузе што излисмо ја и руј

Кад птицу ока звезде однеше,

У невид-зору да негде пева

Где сунца нема. Уместо песме,

У издан јутра још тужи шева

Над скамењеним жубором чесме.

Макар и да зоре не заруде –

Могла је ноћ још тиша да буде.

Магистрале

Могла је ноћ још тиша да буде

И да траје краће за судњи трен,

Лепетом крила ти си међ' људе

Истину донео к'о кобну сен.

Само ти срцем овлада студен,

А много жарjа у њему беше,

Ватромет жеља оста упаљен,

Ћилими зоре с њим изгореше.


Самотни смирај без твога лика

Окопад у невиду белутка –

Валови расту – нестварна слика;

Искон ока оде у маглину –

Ћутим. У плавети око сину.

НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТНИ ТРИПТИХ И ЦИКЛУС СОНЕТА

Иван Гаћина – Шифра: ''Принц романтик'' - Задар

ГДЈЕ ЈЕ СРЦЕ МОЈЕ

Гануто пред тобом дан се рађа, Макије живота дом су анђелима, Влакови сунца јуре из предграђа,

Дјетињство путује за облацима, Отвор на небу вјечност ослобађа, Абецеда свјетлости кола мислима,

Једино љубав од шећера је слађа, Јутро се игра у твојим сновима, Тајфунска љубав у срца нас гађа,

Есенција живота скривена је рима, Епска творевина радост угађа, Рапсодија се шири међу воћњацима.

Жеље на вјетровима разноси лађа, Спјев о теби мета је звијерима, Отуђење срца миленијска је крађа,

Исконска искушења на бичевима, Рањено срце болује од безнађа, Младост и срећа теку у слаповима,

Вихор од огња срце ми погађа, Цар џунгле окружен је чудесима, Данас се љубав у дузи препорађа,

Идем и даље к нашим свјетовима, Ебановина моја снажна је грађа, У новоме савезу златним словима.

Шиба дрски вјетар успомене наше, Тражим те тамо с оне стране жице, Шумом нашом сви вјетрови праше,

Далеко испред мене твоје је лице, Епидемије смрти мене не плаше, Емоције љубави сад прескачу литице,

Разнобојна јесен на љубави јаше, Зов дивљине мотре златне птице, Мостови и тврђаве од хрђе задрхташе.

Аура судбине разбацује стрелице, Оток наде у подсвијести ми маше, Око нас је бескрај рајске ливадице,

Губе се душе кроз кристалне чаше, Војске на њему виле су плесачице, Јутра поезије љубав нам обасјаше,

Астрална пројекција твори маглице, Еуропа и Азија дају племениташе, Епицентар мог живота ти си голубице.


Љубомир О. Вујовић – Шифра: ''Заувек моја'' - Београд

ОНА НЕ ЗНА

Она не зна да јој песме пишем, Она не зна да су слова тесна

Да из сваке речи вечност вири, Док је стихом грлим и удишем

Она не зна да је део несна, Да се као опој душом шири

Којим неспокоје дана бришем, Кад ме стисну слутње и немири

Она не зна да јој песме пишем, Да из сваке речи вечност вири

Она не зна да ме чежњом буди, Она не зна да кроз време броди

Док ме строфом у сећање враћа, Из даљине блистајем заруди

Да ми ехом шапта мисли води, Небом звезда снове да испраћа

Или трагом пољубаца суди, Као да се љубав тугом плаћа

Она не зна да ме чежњом буди, Док ме строфом у сећање враћа

Она не зна да је сјај у тами, Она не зна да је мир у драми

Сетна прошлост која нежност веже, Топлим сунцем или римом кише

Док горчином краја боје стеже, Да у ствари она мене пише

Она не зна да је увек иста, Дахом сенке или Божјег киста

Да ме трагом моје песме прати, Она не зна да у мени снева

Она не зна и неће ни знати, Да је љубим иако је нема


Аћим Тодоровић – Шифра: ''Анђео Сања'' - Власеница

ШАПАТ СУЗОМ ИЗ ЗЕНЕ

Ова ће ноћ, драга, бити неспокој прошлих времена,

где ће мо ноћас, ја и ти, точити сузе из зена.

Заливати влати траве кроз бистру поноћну росу.

У часу снова и јаве скрићу се у твоју косу.

У лугу, препуном таме, у сенкама кривих грана,

стављаћеш пољупце на ме, топлином крвавих рана.

Затечен свет ће да стане, ничег', више, бити неће,

кад' од искре нада плане у чекање невидеће.

Носиће ветрови семе на таласе плавих река,

на горе модре и мрке качити твоју лепоту,

уздахе чаробне жене, свом страсти њеног човека.

Тајити шапатне звуке , опет у неком животу.

А, зора кад светлост распе у море мирисних трава

наша ће љубав да згасне и с бусењем изнад глава.


Душан Мијајловић Адски - Шифра: ''Вагилис Клиторис'' - Ниш

In vino veritas

Багремова цепаница кубе брзо жари

Јелена црним вином док налива чашу.

Напољу се пахуљица с пахуљицом пари

— ми се припремамо за екстазу нашу.

Вино је господар свих врлих надахнућа

Пламен зидове док сенкама обасјава.

Јелену бих нагу глед'о до самог сванућа

Ал’ црњак ме домаћи на грех приморава.

Миришу дрва, мирише њено дивно тело.

Не знам шта се зби, вино ме понело

Вином обојих њену питому белину -

Усне и језик кренуше да купе милину -

Са усана, дојки, у свакој јој дољи.

In vino veritas* - сок је њен најбољи!

* у вину је истина


Слободан Ганић – Шифра: ''Лоћички'' - Алексиначки рудник

СОНЕТ ЗА ЛАНУ

У твојој соби мир и полутама;

таворе ствари у мртвом парфему,

а ти, драга моја, још и даље сама

прошлости се враћаш, тражиш ме у свему.

На тренутак само ја сам ту, у соби,

развејане снове скупљамо у приче,

све док љубомора не крене да дроби

два сужња у тами што на странце личе.

Кроз таму бисере сузе у очима,

пробуђено лане дрхти у грудима;

скамењени тако збрајамо минуте

И чекамо јутро ко незваног госта,

мисли су нам истом жељом оденуте:

да нађемо мрву љубави што оста.


Дамир Д. Оцвирк - Шифра: ''БРИОНИ'' - Бриони

Славни редатељ

Ја сам редатељ великодушан,

који има честите намјере;

а дајем хонорар позамашан,

чим дођеш подно моје камере.

Бирај ролу краћу или дужу,

прометни се у глумицу важну;

снимат ћу те к'о јутарњу ружу

- мирисну, бодљикаву и влажну.

Чекају ме дојмљиви кадрови

а тебе и каријера сјајна,

али, нека све остане тајна.

Знаш, људи су завидни гадови

и морамо снимати у мраку,

а усто смо обоје у браку.


Радослав Б. Премовић – Шифра: ''Све беше љубав'' – Краљево

НИ СЛУТИО НИСАМ ДА ЋУ ТАКО ДА СЕ ПРОДАМ

Ветар сам био, млад несташни,

Разгоревао сан и пени маја

У љубавној ватри пио до издисаја

И желео плаву туфну на твојој машни.

А ти си била ветрова латица

У зазивању ветра дивљега терача.

Непритиснута дирка у оку свирача

И помамна песма немирних птица.

Због погледа првог што натера ме тада

На траг витлања ветрове латице,

Небеса тешко подупирем сада.

У лудом хтењу да дирку пробам

Ишчитавам твоје лице

А ни слутио нисам да ћу тако да се продам.


Живко Гавриловић – Шифра: - ''СУСРЕТ 2011'' – Румска код Шапца

СОНЕТ СЛУТЊИ

Црних слутњи разлеже се пој –

предсказање само смрти знано,

путоказ је то у неспокој,

драга моја, непреболна рано!

Кобних мисли талас ме запљусне,

иде време које патњу иште,

јер ће твоје занемети усне,

небо бити вечно боравиште!

Тихим летом птице раског гнезда,

дићи ћеш се у окриље звезда,

да ти душа у сјају почива!

Прође време снова и маштања,

судњи час је, и трен опраштања:

''Проста ти била моја љубав жива!''


Милка Стефановић – Шифра: ''Дуг'' - Београд

ШАПАТ НА ЧЛАНЦИМА

Арка мрешка речи неме.

Испод плаве звезде трага.

Романсом бележи време

о теби мисао драга.

Оста шапат на чланцима

у мирису јулских трава.

Зелен одсјај Дунав има.

Бели озон рашчешљава.

Арка свима на видику

врх живота свога зове.

Чекањем распламса боје.

Сутон злати нову слику.

Раскош речи ноћи ове

сред усне завресио је.


Дамир Трогрлић Wаs – Шифра: ''СУНЦЕ'' - Сплит

ДРАГА

Само у сновима милујем груди

драге, лијепе и тајанствене жене

и мним како нага лежи крај мене,

док срце лупа и похотно жуди.

Без ње само иње у души студи

и ојађено тијело вазда вене,

а мекане и топле усне њене

једино вјечита машта ми нуди.

Док свијетом још увијек самотно скитам,

у дубокој се побожности питам:

-Да ли будућност нам отвара врата?

У небеса зурим, већ дуго камчим,

лудо је волим и животом јамчим

да она је слатка persona grata.


Марко Љешевић – Шифра: ''Звездара'' - Београд

СОНЕТ 1.

Зору народа српског славим за те;

Амбисе ми очима обасјаваш,

Хиљаде сунаца тад' ужећи знаш,

Ако желиш. А сне ми ломиш крте!

Радости су ми све без тебе клете.

И мучиш ме тако; зв'језде узимаш

Ћутећи, и у ноћи - једина с'јаш.

А дух ти овај предан, к'о аскете.

Говори, и крв ће срца пламена,

Одазвати се, дати сјај нестали.

Рајска клица нићи ће из сјеменâ

Исконских, у бићу давно заспали'.

Цвијеће тада прекриће времена

И твоја љубав оживјеће лист опали.


Наида Kапетановић - Шифра: ''Јесен'' - Бреза

***

Увијек кад парком прођем у јесен рану

Ходајућ' по златно-смеђем лишћу,

На клупи испод старе врбе погледи моји стану,

јер то је мјесто гдје јутра најљепша свићу.

Некоћ' ту сам погледом шарала по твом лицу

Док ми је срце лупало све брже и брже,

Угледасмо, попут неба плаву, малу и велику птицу

Kако заљубљеним покретима једна око друге круже.

"Гле, то смо ми, птицо моја малена",

Рекао си дражесно, реченицом тихом

И погледао ме преко свог рамена.

Сјећање своје исказујем стихом

јер само тако умијем тјешити себе,

О, како је све пусто без тебе!


Срђан Kатић - Шифра: ’’Пајац’’ - Сурчин

Тама

I

Неће ме бити да ти мијем чело,

Осушићу се и пре него се родим,

Мисао ће твоја, као гротло врело,

Покушаћу, мила, да те ослободим.

Из тебе ћу никнут' као прва ружа,

На уснама ћу твојим излистати ја,

Важно ти није што сам дело зноја,

Тражићеш начин да ме разоружа.

Ускочићеш у вир што талас беше,

С једне стране носићеш мене,

А са друге себе придржават';

Птице ће хтети тајну да разреше,

Слетеће на твоје образе румене,

Ал' ми се нећемо, мила, познават'.

II

Часак ће стати с месечева торња,

Орунула ћеш остати к'о крова црепови.

Стрешће се од себе крошња горња,

Напуни ме воћем, празни су ми џепови.

Не остављај ме никада гладног,

Преда мном су испразне цесте.

Погледај у небо, то се рибе мресте.

Пољане су моје од цвећа хладног.

Kроз студени свих ноћи

Што нам тмурно надолазе,

Од свиле погледа постељу распростри,

Ако имаш снаге, молим те – опрости,

И мене сете сада обилазе,

Реци: да ли ћеш ми доћи?

III

Присети се, барем, што сам ти био,

И са киме си ноћи проводила

Kада си ме у свој сан доводила,

Јесам ли те то ја пробудио?

Не, нисам Жено, то су други људи,

То су чежње са другога света.

Ако имаш савест – закуни се у груди,

Па макар и остала само силуета.

Kад воћке попадају,

И када се теме запита од себе,

Што ли сам ти дао, а да им'о нисам;

Важно неће бити што сам, и ди сам,

Јер никога нисам имао к'о тебе,

Kрв и зној се у част дају.

IV

Ето, сада остајемо к'о четири доба,

Две су мисли к'о четири руке,

Мијемо лица своја о хладне јастуке,

У суштини ми смо два роба.

Однекуда се ми ипак добро знамо,

Не знам јесу ли мисли томе криве,

Не знам јесу ли оне и даље живе,

И даље по навици у звезде рачунамо.

Јесам ли ти био, јеси ли ми била,

Kо је коме остао, а ко никад не беше

Барем зрно неба, или титрај капи.

На небу се звезда од пада загубила,

Док остале звезде неком одлетеше,

Само око остаде тамом да зјапи.


Драгица Обрадовић – Шифра: ''Бреза'' – Јагодина

ТРИ ЉУБАВНА СОНЕТА

I

Као јутарње сунце твоје очи

Погледом греју, нежности се пуне.

Слова љубве с усана се круне

Као полен када се у мед точи.

Жубор твога гласа шапуће ми тајне

Као извор када се у поточић точи,

Скрите у души ко у летњој ноћи

Када се јаве безброј звезде сјајне.

Слутих те одавно, још од праискона,

Звезда у ноћи бејах близу твога трона,

Кад беше тајна и од мене скрита.

Копреном снова бејах покривена,

Спознах тада да сам само жена

Кад чух глас Твој за мене да пита.

II

Латице цветају у пуном сјају

Обасјане младим на истоку сунцем,

Да над нашим засветле врхунцем –

И да буде украс у завичају.

Невидљивом снагом привуче ме тада

Тај поглед благ као са искона.

Сјајна звезда паде покрај Твога трона,

За многе је била изгубљена нада.

На јутарњем сунцу Твоје очи,

Као полен кад се у мед точи,

Слова љувбе са усана се круне.

Многи дана протекоше, ноћи,

Звезда бледи, губи своје моћи,

На земљу пада, умире и труне.

III

Жубор Твога гласа шапуће ми тајне

Као развигорац трешња када цвета,

Враћа ме у давна, минула лета,

Буди ми снове и чежње бескрајне.

Заборавих године што лете,

Хладне јесени, кише што долазе,

И на ласте што на југ одлазе,

Па сањам пролећа, птице и розете.

Као некад давно, кад слушах у гори

Поток бистар, док тече, жубори

И песму славуја с гране што извија.

Слична младој биљци у пролеће

Зеленим и цветам, пуна чедне среће –

Твој глас ми се мио у срце привија.

НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Властимир Станисављевић Шаркаменац – Шифра: „Париз . град љубави и

светлости“ – Париз

ЈЕР ЈЕДВА СИ ДОДИРЉИВА

Једној...

Заточио сам муњу у грудима,

замонашио ветрове у шакама мојим и пестима

и магле засадио међу прсте

јер олуја бих да будем и невреме

и понесем те у дворове ми

још непохаране.

Студ сам усвојио за молитву,

ватру назвао мојим именом

и згаришта утешио славујевим појем –

хоћу годишња доба

да ти по жељи прибављам

и споменаре наше њима да пуним.

По кожи ми потрошеној име сам твоје урезивао,

кроз зенице бројем нетрептаја хоризонте мерио

и кроз бутне кости висак пропуштао, невероломан

како бисмо могли да будемо записани на небу

и у жилицама листа смоковог,

па да сви знају све о нама.

Чувао сам јагорчевину од лажне жутице,

војничке коте узвисивао сопственом земљом, понуђеном и дајном,

а пред тврђавама и замковима окамењивао гомиле изгубљених погледа,

како бих те сачувао

од једновремене љубави

више људи.

Спустио сам се у средиште Земље и вратио другим путем на исто место,

претицао сам људске, а каснио за божјим мислима,

одбио да Ђаволу позајмим моје једино одело –

хтео сам да будем затон

и Унутрашња Тишина

за твоје Необавезно Спасење.

24. 07. 2001, Београд


Нађа Бранков - Шифра: ''Плаво и златно'' - Вршац

Жетеоцу

Ораница, жена вољена

Податна, питома, плодна...

Златом напрсло небо

Голуби, у јари, расути

Дужице, ивањско цвеће боји,

И класје...

Жањеш!

Рукама тим,

Крстато, ломиш ме

К'о погачу

Уочи Врачева Свети'

Смејеш се тијо, меко, лалински

Док садеваш ми косе,

Кишницом умивене

Плете корак у бећарцу

Загрљај свирца

И армуника пева

Отело, у вину, искапљено...

Иза нас, румен траг

И старамајка.

Благослов дала,

Низ сокак сашла

Мири липа у окну,

У калдрми трава...

Амбара мук.

Рукосад, на брегу

Чокот с чокотом-ашикује

Уштап провирује

Зрна снова, црницу ишту!

Ораница, жена вољена

Податна, питома, плодна...


Јован Н. Бундало - Шифра: ''СЕЋАЊЕ'' - Београд

НИСИ САМО МОЈА

Када зора плава почне дан да слути

и кад сузна роса на цвету заблиста,

тада поглед клизне преко мокрог листа,

у бескрајну вечност капну и минути.

Успомене лепе провире из таме,

и тад одем тамо где увиру ветри.

О, пресвети Боже дај ми ноћи две-три,

да миришем срећу к`о дивље цикламе.

Присећам се свега и није ми жао,

опијен лепотом љубио сам руке,

пловио кроз снове уз чаробне звуке.

Ја сам срећу пио, кад је Господ дао.

А била је нежна као љубичица,

горда као божур у првоме цвату,

красила је бисер на прелепом врату,

обрве су биле украс белог лица.

И сада је чедна као глог у цвету,

још сећање на њу изазива немир,

опијена душа лепрша кроз свемир,

лепо око тражи у нестварном свету.

У тами се кунем усред неспокоја:

Памтићу те вечно, лепотице бајна,

ти си опште добро ко Вечера тајна,

нећу да те својим, ниси само моја.


Горан Вучковић – Шифра: ''КИНШЕРГ'' - Неготин

ПРЕДСКАЗАЊЕ

Није моја песма кao друге што су

испевана тугом, заносом ил' срећом,

писана је зором што погази росу

док ја као авет тргујем несрећом.

Нису ове риме ни налик на друге,

одавно их време утисну на чело,

јер сам слаг'о речи к'о златне полуге

што из пустих уста отеше се смело.

Ни рука ми никад задрхтала није

кад сам крао сунце из твога погледа

да се зрак јутарњи негде не сакрије

и постане талац таме и заседа ...

Неће стих да клоне без тебе и мене

кад у први сумрак сакрије нас тама.

Тек кад згасне искра из уморне зене

ја ћу бити самац, ти ћеш бити сама.


Живко Вујић – Шифра: ''ЈОАКИМ'' – БањаЛука

СЈЕЋАЊЕ НА ЈЕДНУ ЉУБАВ

Била си она

која је на таласима вјетра стизала у мајска предвечерја

једина

која је пловила пучином срца у прољећну луку радости


која је у коси проносила мирис багремовог цвијета

једина

која је у плућа дана удахнула мирис прољећа


чије су хаљине уживале у облинама твога тијела

једина

чију је грациозност само природа могла да протумачи


због које сам лутао завичајним стазама самоће

једина

због које сам се винуо у облаке чежње


која је вртоглавом сну подгријавала јаву

једина

због које је лила киша суза из безоблачног неба мојих очију


због које је без вјетра подрхтавало лишће брезе

једина

коју је повјетарац миловао вечерњим шапатом јасике


која је доносила прољеће у септембру

једина

којој је Сунце при заласку даривало свој сјај


која је лебдјела као мјехурић пјене на таласима несна

једина

због које су сузе саме текле низ згужвано лице јастука


која је у свом оку скривала тајну дугиних боја

једина

која је неоствареним жељама њежно голицала наду


чији се покрети нису дали опјевати

једина

чији је одлазак изњедрио тугу вјечности


која си увијек и на сваком мјесту била

једина

која си мени била прва и посљедња

Била си она која си била и остала

једина

у срцу свих мојих пјесама


Валентина Милачић - Шифра: ''КАД СЕ ТЕБЕ СЈЕТИМ'' – Трн, Бања Лука

ПОЕТСКО ЈЕ СЈЕМЕ ЛУЧНО

Робињица дугог стиха, миртом годи упис древни

Око стишће брзак сваки, кипи свила, обзор вјерни

Узрасла је кринолина, узбуркала вашар жарно

Водила се сновиђењем, стиском крала око парно.

Осјетиће пјесма ова, узвраћено, жељно крило

Кад уздахне јаловица, потоње се сјеме збило

Са кораком ватра бубри, вино питко, закуп, жад

Остаће Ти трептај овај, за убрати смирен кад.

Одмори се на рамену, ове садне водилице

Пролистат` ће дрвце свако, очи, образ, санак, лице

Окупај се, ваистину, жељу додај тјеменито

Заборав ће заустјети, залиј ово коло вито.

Коло вито нек` се реси вијугама грла гласног

Руке путе залог жељни, обруч срца омамљеног.

Купи, продај, бисер, боб, зрнце пијеска, мора свод

Ја ћу данит` утиснута, у постељици жига тог.

Поетско је сјеме лучно, завјештање ево кличе

Уздајте се мирни вали, мирта жмири, облак виче

Гдје се вије, тај се сније, гдје се броји, тај се сије

Упасано обећање, ко ли ми га ноћас крије?

Ко ли ми га ноћас крије, тихо збори стиховезно

Кнегињица испрошена, пенелопско срце везно

Ко ли ми га тјеши, гледа, да му ноћи буду сјајне

Све што такне све што носи да јој злате њене тајне?


Жељка Аврић – Шифра: ''Сновиље'' – Сремска Митровица

САН

Грлим ли те или само сневам -

дрхти бреза, сва у месечини.

Oблак свиле нежно разодевам,

док се тајна подаје тишини.

Склапам очи, у полусну слутим

трску струка, расплетене власи.

Све јој чежње неречене ћутим -

срцем песма, на усни уздаси.

Kад се светлост на обзорју распе

и ноћ сање ко дукате проспе,

тренуцима цео век се саспе

и у вечност магновење доспе.

Млечним путем први бисер блесну.

Платном стаза од звезданог веза.

Да ли сањам? Ил' је ближе несну...?

Месечином загрљена - бреза.


Ђорђе Грмуша Авес – Шифра: ''Срце песника'' – Нови Београд

Festina lente

Тражио сам кришом ја њено име,

Било је то давно када сам био дете,

Хладнија је била и од јарке зиме,

Ех, зар је љубав, festina lente?

Заносна ноћ баш никад није иста,

Заиста од ње није било лепше,

Душа јој је била савршено чиста,


Блистави месец неуморно сања,

Звезде су биле веселе и сретне,

Беше она лепша и од самог дана,


Гледао сам њу данима и ноћима,

Бар да је она волела тад мене,

Сањао је увек заносну у сновима,


Погледај ме сада у неуморне очи,

У животу биће увек како јесте,

Пружам ти руку да ли ћеш поћи,



Јован Бајц – Шифра: ''Авенија љубави'' - Аранђеловац

ЖАЛОСНА ВРБА

Изнад рукавца, где трулим смрвљен,

ка југу лети одбегло јато...

Питаш се како постадох дрвен...

И како падох у живо блато...

Волех те здушно, тако ми свега...

Помислих – снажна љубавна веза...

Али на срцу остаде стега,

на души оков, катанац, реза...

А сада стојим у мрачном углу,

где паук мрежу проклетства плете...

Живот ме увек изврће руглу...

Све стаде, само године лете...

Непребол траје... Стушти се тама...

Ти оде негде... И тамо неком...

Постаде странац... И туђа дама...

Сва љубав моја отплови реком...

А једна врба на ушћу речном

жалосна оста од туге моје...

Можда ти болом и патњом вечном

каже од мене шта остало је...


Љиљана Пантелић Новаковић - Шифра: ''ЕХО ЉУБАВИ'' - Београд

ТРАЈАЊЕ ПРОЛАЗНОСТИ

У ваздуху флуид – невидљива зона

И свет коначних инфинитезимала

Из непогрешиве смеше дима и озона

Згуснута прошлост на рамена пала

Случај је присни додир присутности

Деценије се више заиста не броје

Између два сусрета: латентне опасности

Земљотреси, рат и обичан живот – стоје

У захукталом возу пригушеног неона

Неистражених чежњи нежна копрена

Испуњава купе од пода до плафона

У окну серпентине и одбегла стена

Окрутност пролазности и шкртост трајања

Не смирују мисао већ јој дају крила

Са вечерњих звона сећање одзвања:

Прошлост је све што ниси био и што нисам била

Post scriptum: кроз Ваљево воз Београд – Бар

Пролази недалеко од цркве Христовог Васкрсења

Снежна је зима 2011. године и месец је децембар

Између једног добровече и једног довиђења


Славица Дабевска – Шифра: Биљана са Охрида'' – Тетово

ЧУВАЈ СЕЋАЊА

Молим те, сачувај љубав нашу

ако нестане неће ни мене бити

може ли ико од кристала чашу

када се разбије поново саставити.

Чувај је и ја ћу помоћи са ове стране

опасност мили, са свих страна вреба

молим те чувај минуте за нове дане

чувај је љубав ми као зрдавље трeба.

Пази мене и ја ћу над тобом бдити

као што се чувају реткости важне,

добар ћу чувар наших снова бити

јер те волим, без скромности лажне.

Молим те чувај сећање наше

оно ће остати да ми снагу даје

знам да се многи сећања плаше

и знам да се због успомена каје.

Молим те чувај све што је било

ми се због сећања нећемо кајати

у њима је остало и складно и мило,

оно ће ме са овим временом спајати


Тамара Пантовић – Шифра: ''Бесхерат'' – Беране

ОВО БИ МОГЛА БИТИ МОЖДА И СРЕЋНА ПРИЧА

KАДА БИ ОБОЈЕ У СРЕЋУ ВЈЕРОВАЛИ

Моје је срце плетиво од сивих свила

и густих магли у којој назирем непознати лик,

ни ријеч срећа се више не може објаснити

или је за мене већ одавно нема.

А вода протиче и не говори ништа

о клупку бола што некад љубав се зваше,

заборављено, затрпано гомилом стакла

сломљених ријечи преливене чаше.

И знаш да тешко је вољети мене,

гледати у очи што изгубиле су сјај,

птица остављена на путу да дрхте јој груди

од удараца, јачих и од времена,

не, то није страх, то је очајање,

молба која у преклињање се претвара,

нека, само да што краће траје

и нека буде што више боја,

свих оних нијанси ватре,

што некад љубав се зваше,

и нека буде....

А ти човјече млади са очима тужним,

што обећао си ми пољупце поред мора,

јер знаш да највише желим мору да се вратим,

што ми кажеш - буди само моја,

што очајнички желиш осмијех на лице да ми вратиш,

и кажеш да све то може бити, ако вјерујем само

и топлотом обасјаш ми очи и радост ми вратиш

ал' само за трен, јер убрзо схватим,

да насмијешит ћу се и знати

све оно што одавно већ знам,

да за мртво срце, буђења више нема

и да ништа, ништа више не могу ти дати.


Драган Стодић - Шифра: ''013012015'' - Пожаревац

Kад дођеш на врата сећања на љубав

Kад дођеш на врата сећања на љубав

А пред врата се не долази тек тако

Kад дођеш, а будеш без преноћишта

А ако је та варош Мркоњић Град

И ако видиш жену која није постојала

Док је ниси видео

Не питај је ништа

Гледај је само и уживај у њеној вароши

Ако се тај град зове Мркоњић Град

Не питај је како се зове

И зашто је у тој вароши

Баш тебе сачекала

Не узимај још главу у руке

Ништа њено не узимај

И не питај је како се њено дете зове

Сама ће ти све рећи кад је будеш загрлио

Онда кад ти буде дозволила

Да је љубиш у њеној вароши

Ако је та лепа варош Мркоњић Град

И кад дођеш пред врата пред која мораш доћи

Не жури да звониш дрхтећи

Да што пре уђеш у своје сећање на љубав

Сачекај да ти њене руке отворе врата

Немој јој рећи како се зовеш

Она о теби све зна

Ако дођеш у варош коју зову Мркоњић Град

И на земљи и на небу

Kад ти отвори врата

И уђеш својим очима у њене очи

И у њено сећање на љубав

Немој јој замерити ако те не препозна

И ако ти њу не препознаш нимало

Остави времену довољно минута да све то уреди

На свој начин

У вароши која се зове Мркоњић Град

Сећање на љубав

Неће те згазити на њеном кућном прагу

Заболеће те истина кад уђеш

Све ће те заболети

Све што ти је познато

У вароши која се зове Мркоњић Град

У којој сте створили сећање на љубав

И сада га васкрсаваш

Јер знаш да никад није касно да сећање на љубав васкрсне!


Оксана Пеци – Шифра: ''Љубав је једина застава под којом живим'' - Rennes

Francuska

xxxx

пољупцима ме будиш

и мирис спаваћице бијеле каже добро јутро јутру

твоје око ме из подножја посматра

табани цјеливају усну

наша чаша се прелива

кроз клупко уззибани океани

поплава је испод кревета

напуштамо присутност и тијела

дршћеш Ти и дршћем Ја

док из наших додира цвјетају Јабуке раја

спознаја да смо једно

крешти кроз грло орла

засјелог у књигама Kастањеде

и Зоре у Маконду

на нашем броду нема капетана

слијепи смо путници Љубави...

и несна........


Недељко Зеленовић – Шифра: ''Херцеговац'' - И.Н.Сарајево

ЖЕЂ

Мени је можда

довољна кап росе

са лептирових крила

да утолим жеђ

а теби ни читав ријечни слив

што освјежава мора и океане

Како ћу онда знати

шта довољно је твојим жељама

што се множе као скакавци

несити зеленила живота

Шта ће се десити

ако преспавам одсудно јутро

у календару љубави

онакве какву си ти зацртала

и кренула у живот не осврћући се

Шта ће судити:

мач витеза

или потајна кама невјерника

онима што неће да журе

онима којима је кап кише

довољна да утоле жеђ

и додир драге усне

бар да завара глад

Хоће ли хтјети да живи цвијет

ако не буде било пчела

ако нестану лептири

ако бубамаре

не буду хтјеле летјети

у правцу љубави


Здравка Бабић – Шифра: ''Билећки блуз'' - Билећа

ДА ЛИ СУ СЕ ВОЉЕЛИ

На брду Црквина

изнад Требиња,

Херцеговачка Грачаница,

купа се у мјесечевом млијеку.

Ту пјесник Јован Дучић

и у сну пјесме пише.

Погледује на пјешчану кулу.

Ни шума

ни мука

Само понекад крикне жар птица

Чува нашу пандорину кутију.

У њој пожутјели снови,

прошли загрљаји

сортиране магле.

Чува нашу заклетву и клетву.

Од ње свијетли ријека Требишњица.

Не тражите нас

не скидајте маглу

са наших звијезда,

у њој су сахрањени наши облаци

што су на небу љубав водили.

Не рушите наш замак од пијеска

Оставите руже на камен црног трна.

Пукнуће вам срце од бродолома и бура

који су и нашу љубав погодили.

Не отварајте нашу пандорину кутију!

У њој су у двадесет првом вијеку,

послије Христа

Нашли вјечно уточиште

Један пјесник

и једна жена.

Љубљени, а нељубљени .

Kао у грчкој митологији

Заспали .

Она ....окадила постељу

дрхти на успоменама,

у грудима скрива мирис јасмина

Очи скрила...чезне и чека.

Док умиру на Леотару сјене.

Он... носталгијом рањен

опијен сања...

у њене плаве очи да урања.

Блудно дрхти....

да јој љуби уста мека

пољупцем што мртве буди.

Вијенац од снова сплели.

Не будите нас

Удахните нам дах

Можда се пробудимо

Можда заплачемо

Можда нас успавала суза сласт

Можда нам демони одузели страст.

А ми смалаксали у ћутању.

Плешемо валцер с првим пахуљама.

Чекамо суд Божији.

Док љуљају се вјекови

на врховима Леотара

у вриску вјетра

Билећком улицом

котрљају се сумње

Да ли су се вољели !


Ани Стаjкова – Иванова - Шифра:”Тримонциум” - Пловдив

МОЖДА ЋЕ ФЕНИКС ДА ОЖИВИ

Не могу се дружити са тугом jавно,

љубав без таjни не личи на прoлеће.

Моj љубавни занос сахрањен jе давно

Феникс из пепела више не полеће.

Не сећам се куда jе љубав отишла

знам да jе туга свечано срећу спалила.

Сећам се само да сам амбису пришла

и да сам жртвеник сузама залила.

И плакала су царства подземног света

тешили су ме чаробнице сабласане

угасио се Фениск давнога лета,

у болу чекам да и моj живот гасне.

Кад чуjу песму само се птице радуjу,

дозиваjи се ноћи љубавним зовом

док сва моjа чула у тами гладуjу,

ja храним патну душу са тугом новом.

Стихове шапућем увелoм листу

и слушам поветарац како ћарлиjа.

И претачем сећања кроз тугу исту,

ни стари пеjзаж оку више не приjа.

Можда ћу срести твоjу љубав незрелу,

негде у новоj небескоj перспективи,

кад душе зађу за паучину белу.

Можда ће до тада Феникс да оживи.


Драгица Бека Савић - Шифра: ''Беколино'' – Бачка Паланка

Тражићеш ме

Тражићеш ме у свакој жени,

када прође занос и младост,

када схватиш да си имао у мени,

бескрајну љубав, срећу и радост.

Тражићеш моје топле руке,

али ја ћу бити негде далеко.

Када чујеш наше песме звуке,

сетићеш се да те је давно волео неко.

Тражићеш ме када лажна позлата сјај изгуби

и када ти преварену душу нагризе рђа.

Жалићеш што мене у свом срцу погуби,

требаће ти моја љубав од гранита тврђа.

Тражићеш ме када ти на душу суза кане

и залије пелин што из ње ниче.

Фалиће ти лепе стране,

наше давно поцепане приче.

Тражићеш ме када најзад схватиш,

да сам ти вреднија од богатства и злата,

али мене више никада нећеш моћи да вратиш

и пожелећеш,

да ме направиш од блата.


Миро Благојевић – Шифра: ''Падаван 01'' - Београд

ПРСТЕН ОД ЧЕKАЊА ЗА МОЈУ ДРАГУ

Букети мраза за изгубљену снагу,

за године које нису могле запевати.

Прстен од чекања за моју драгу

јер други јој нисам имао дати.

А где сам све био! И са киме све пио!

Са олошом размењивао лажи...дангубио...

Равнодушан као лоша песма или слика,

у друштву приглупих, превараната и нерадника...

И био сам Свако, само не Ја,

и био сам речит у тим лажима,

и руљу сам знао причама забављати,

и најгорег од њих на смех натерати...

О, сиромаштво моје и порекло!

Време младости брзо је протекло.

Сад ме јуре сенке мојих нада,

а старост, старост се прикрада...

Сад гризем усне, ноћ и цигарету,

не знам више насмејати се дану.

За оно мало што имамо на свету,

убио бих зору мукама окупану.

А њене очи... још више ме растуже...

Те очи што кротко чекају и вену...

Kад би руке могле више да јој пруже,

искупе време и хаљину изношену!


Војислав Трумпић – Шифра: ''Еј, Зоне Замфирско''– Јагодина

МОЖЕШ СЛОБОДНО ДА ОДЕШ

Спремила си своје кофере

Покупила крпице и луткице,

Све мирисе, парфеме и кармине

Све прстење, наушнице и наруквице,

Све што је могло да стане у твоје простране кофере.

Понела си све са собом!

Ипак,

Остало је много тога што се не да понети.

Остали су погледи кроз прозор у будућност,

У ону будућност о којој смо маштали,

Остале су речи изговорене поред прозора

Док је месечина обасјавала пејсаже

А ми ћутали затворених очију.

Остао сам ја да чекам,

И да се надам.

Никада се одлазак не завршава тако,

Да покушиш ствари и одеш таксијем,

Јер материјално се увек може понети,

Али је зато нематеријално уграђено у зидове,

У столарију, у намјештај и слике по собама

У ваздуху који лебди свуда око нас

И даје нам животну снагу да истајемо

И то ће вечно и вечито трајати:

Зато, можеш отићи

Али све остаје као и пре.


Гордана Петров – Шифра: ''Горде'' - Битола

Некогаш

Некогаш ако даде Бог

ништо веќе да не нé раздели

ќе посакам

до мене да се успиваш

некогаш ако застанеш до мене

само скромно рака ќе подадам

колку брчките да ти ги допрам

некогаш

ако посака Бог

кај мене да те врати

срамежливо ќе дотрчам

колку гласот да ти го погалам.

Прапотопски дожд ќе измислам

ќе ги возомјазам

сите мориња и сите води

ќе ги одгатнам

сите тајни букви

од секоја азбука

како молња ноќта ќе ја пресечам

во виножито ќе се престорам.

Ако посака Бог

ќе дотрчам

во пределот на твојата заспаност

да те избавам од самоста.


Алдијана Узуновић – Шифра: ''2096'' – Илиџа, Сарајево

Ја сам она која воли

Зашто не могу бити као ти?

Слободна као змај

Да отворим крила и стопим се са сунчевим зракама

У зрну младости пун незнања

А држиш читав свијет у шаци

Незнајући која је то карта у рукаву

Чекала бих и стотину година,

Пустила бих да ме обасја помрачина

Пребројала бих сваку звијезду

Ако би схватио да су у теби боје небеске

Стани!

Kо си ти?

Јеси ли дотакао своју сузу у посљедњем купеу црног воза?

Да ли си ембрион у којем живи сваки твој детаљ контровезности?

Ја јесам!

И рећи ћете да сам луда до коже,

Али се не бојим да волим


Љиљана Глигоријевић – Шифра: ''МИЉ'' – Житковац

АКО МЕ НЕ БУДЕ БИЛО

Ако ме не буде било

не остављај букет на мој гроб,

тишина нека око мене јечи,

јер она зна моју бол

и тугу да лечи.


не размишљај шта је требало рећи,

смирај ћу наћи

у звездама окићеној ноћи

и сневати о изгубљеној срећи.


схватићеш животну истину праву,

а ја ћу негде у тишини,

сасвим сама...

грлити уснулу траву.

Ако ме не буде било...


Марина Нешковић – Шифра: ''Енигма'' - Добој

СЈЕЋАЊЕ НА ЉУБАВ

Не знам откуд дође чамотиња пуста

Тамо гдје је љубав непресушно текла…

У подножју срца, преко жедних уста

Увукла се она, као камен спекла.

Гдје су наше ријечи, заклетве и снови?

Неко чудно јутро за нас двоје свану.

Дође друго вријеме, и ми сасвим нови,

Нит' прољеће процва, нити сунце грану.

Јато наших суза одлепрша, неста.

Остави за собом пустињу и немир.

И радост и патња – све одједном преста…

А љубав нам бјеше велика ко свемир.

Не познам ти корак ни топлину гласа…

Нит' за чиме вапим, нит' шта желим више…

Не сјећам се твога додира ни стаса,

У сну ја те зовем све тише и тише.

Ти си данас странац у мислима мојим.

Носиш име старог, непожељног госта.

Ничег више немам у грудима својим…

Сјећање на љубав – то је све што оста.


Милад Обреновић – Шифра: ''Албум'' - Рогатица

АЛБУМ

Кад отворим албум срце ми се цијепа

туга ме обузме, успомене будим,

о Боже благи, колико си лијепа

зашто те оставих и сада се чудим.

Да ли је баш тако морало да буде

гледам слику видим, да топлином зрачиш

и сва ми се чула одједанпут чуде

нисам вјеровао колико ми значиш.

Пуне су ми очи те твоје љепоте,

као камелеон мијењају боју,

и пуне ми руке једрине, топлоте,

чак и када гледам само слику твоју.

Заигра ми срце ко на концу пајац,

ко на вјетру лиска трепери ми душа,

замре ми тијело и настане тајац,

гледајући слику судбина ме куша.

Закључавам врата од старих одаја,

затварам албум, копчам успомене,

прошлост и садашњост у трену се спаја,

између корица оста дио мене.


Весна Андрејић Мишковић - Шифра : "19 магнолија" - Славонски Брод

ЉУБАВ РАМЗЕСА И НЕФЕРТИТИ

Понудио ми је дланове пуне љубави

у Kарнаку, у Долини краљева,

у Египту, на обали Нила.

Миловали смо се погледима,

путено, снажно и страсно...

На алабастреном олтару

преплели смо идентитете

у праскозорје

свих досадашњих времена.

И док су нам се смјешиле

свете птице,

предавала сам му се ту

међу колонадама,

као да се први пут рађам у љубави.

Те ноћи била сам његова Нефертити,

он мој Рамзес

(обоје утјеловљени у нама ).

Kако сам само сретна била

на обали Нила!

И данас након пуно година

сретна сам.

Док вјетрови преслагују

пјешчане дине

ми и даље сједињени

стишћемо дланове пуне љубави...

Он, мој Рамзес, и ја, Нефертити.


Станислава Чернаус - Шифра: ''Ја нисам одавде 123'' – Игало, Херцег Нови

Kад умрем

Једном кад ме не буде

донеси ми црвену ружу и стави на гроб

да знам да си ме волео,

нека се црвени у том сивилу.

Иако ми тада неће значит

иако буде касно за љубав, за живот,

уради то за моју душу.

А онда отиђи у нашу кафану

и попи чашу црног вина

које никад ниси прије пио

и сјети ме се

као старе, добре пјесме.

Али не плачи,

шта ће ти сад сузе

оне неће вратити врјеме

ни мене,

насмеј се када

чујеш под крошњом дивљег кестена

у раној јесени

када чујеш како лишће шушти,

ломи се и пада,

када осјетиш у вјетру

мирис моје косе

боје класја.

Драги, можда никад нећеш знати

зашто и за кога се пишу пјесме,

можда никад не откријеш тајну нас тихих

нечујних људи,

што пролазимо овим животом,

овим тлом, као да никад нисмо корачали.

Земљу нисмо дотицали,

а земља смо постали.

Ако сретнеш неког мог,

не питај их шта си ми значио

за њих си странац,

никада им нисам рекла

ништа о теби.

7. Новембар 2014. год 22:50 h


Светлана Папачек – ''Аманет'' - Битола

Лаж и пепео

У мени си оставио траг

Све што си рекао беше лаж

Љубав није слатка

Отров је што убија

Мислила сам човек си за љубав, не за патњу

Од чега си мушки роде сачињен?

Запаљујеш, миг један и скамњујеш

Волиш ли ти ?

Љубав познајеш ли праву ?

Жена за миловање, вољење

Страст и сазрело воће

Тело као цвет мирисни

Косе... сазрело жито

На грудима твојим лежала је одавно

У постељи мојој ниси

Иза тебе врата затворих

Било је некад – жена и мушкарац заједно

Време претвори у пепео ватру што је буктала

Сагорела је нас

У пепео нас претвори, прах

Ветар их носи далеко

Одвејао све некуд у заборав – мрак, хладноћа

Где лежи пепео многих изгорелих душа

Царство пепела

Гуше, не дају да се дише

Љубав у пепео претворена

Страст угашена, гар

Црнило – самоћа - крај

Изгорјели смо љубавним жаром

Из пепла издигнути – у пепео претворени


Емина Јусуфовић - Шифра: ''Јеan'' - Маглај

ПОKУШАЈ

Написала сам ти писмо.

Добит ћеш папир бијел и празан.

Писмо нема ријечи,

Испразне ријечи не могу упутити теби.

Причу сам ти написала.

У причи без ликова био си ти љепши од приче!

Бајку сам хтјела да створим за тебе,

Али бајке су за дјецу и имају сретан крај.

Цвијеће сам убрала прошлог љета.

Сад увехло и црваво воња,

Нисам стигла да ти га дам.

Искружила сам ружу од папира!

Поново бих стварала за тебе.

Писма без здраво и збогом,

Без почетка и краја,

Пропале приче,

Изврнуте бајке,

Папирнате букете бих брала,

Поново бих те хтјела извајати из магле!


Данијел Жупанчић – Шифра: ''ФЈK68ЗЗ68'' - Загреб

Позадина

Нерини Саркотић

У лабиринту мејлова и фајлова

Тражио сам твој хаику

Желио сам те као Нику

У ритму мора, цјелова и валова

Дијелио сам крух с твојим уснама

Мирис твојих очију: лептири и лоптице радоснице

Јер нисам ја истописац већ модни пистолисац

Вино с твојим пјесмама

Њежно тече рањива клепсиха

Kристална силина

Разбијено зрцало стиха

Терцин-цилина

Босим ногама тепање тепиха

Меандар и цилиндар


Жељана Андрић – Шифра: ''Црвено'' – Београд

ОЛОВНИ ВОЈНИK

Све кише јесени пале су на Београд тога дана.

Једна Пенелопа изгубила је свог Одисеја,

Није ни слутила да ће с њим отићи и једна њена страна.

Ни да болеће, није слутила...

Дошла је са очима пуним звезда.

Дочекале су је руке пуне неба,

На том углу, на периферији.

И мала су била светла велеграда наспрам овог судара истих светова!

До плафона, стихова пуна соба,

Оловни војник и девојчица на штиклама досањана сањарија.

Разговарају погледима.

У његовим очима кафанска Москва.

Она зна, душу даје хулигану песнику.

Он зна куда свет носи судбина ова

и шта ће бити напослетку.

На колико јастука на овом свету

сањали су једно друго.

Она зна да Оловни војник има срце,

била је једном тамо.

Он зна да девојчица воли као жена,

ех, да је могао остати само!

Он није случајни странац на земљи,

Она је знала.

Они су странци за овај свет,

само да се не изгубе у себи.

Он јој је тражио једну песму.

Само да буде риме.

Па, ти си моја Поезија, зар не знаш?

Али, ево, нека ова песма носи твоје име.

Kошава савија дрвореде,

јутро долази да га одведе.

„Једна песма по теби ће се звати.“

Девојчица у џеп папир му стави.

И полако, свитање... Две сенке на углу стоје.

Октобар је ставио њене прсте у џепове капута.

Авиони по небу вежбају писање.

Две сенке на углу. Растајање.

Звезде из очију попадаше.

Небо из руку нестаде.

Ту на проклетом углу,

свет се на пола растаде...

Прошло је од тад, месец или два.

Београд и даље под опсадом сивила,

или је тако бар у њеном светлу.

На длану јој куца срце оловног војника...

А преко даљине, као две звезде траже се две половине једног света,

што изгубише се негде на периферији, на углу, у Београду...


Зоран Маслаковић – Шифра: ''Јаница 2001'' - Ниш

СЕЋАЊЕ НА ЉУБАВ

Вечерас ми тело задрхти,

Нада набуја к’о река,

Kроз срце промрзли прсти,

У сећању једног човека.

Покупим зрна самоће,

Из мене таласи крену,

И јастук и чашу и кошуљу белу,

Пробудим једну успомену.

Помилујем јастук за двоје,

Замислим увојке косе,

Осмехе среће у постељи белој

И твоје ноге босе.

У чаши ми отисци вина,

Усне за гутљем жуде,

И све ми к’о некад заличи,

Јер и греси су за људе.

Kошуљом обришем сузе,

Пребројим сате туге,

Можда те негде пронађем

У загрљај неке друге?


Миодраг Лазаревић – Шифра: ''ЈЕСЕН'' - Пожаревац

НИШТА ЈЕ КРАЈ

Најлепше тренутке провео сам с тобом

осим оног што сам оставио за крај.

Најлепшу музику слушао сам поред тебе


Најлепше слике гледао сам с тобом


Природа ми је била лепша с тобом


Све сам ти поклонио, љубави моја

ништа није остало за крај.


Саша Шашарога – Шифра: ''Саша 1979'' – Београд

Радуј се љубави!

Лепе ли су очи њене,

звезде што под небесима сјају од постанка света.

Лутао сам шумама заборава, а оне су гледале и волеле

моје лице, шибано ветровима беса и немира.

На обалама језера сумрака,

жеђ сам утолио, али, авај, душа ми оста хладна.

У трену прастаре вечности и тишине неме,

уморни поглед, одлутао ми је до ње,

луталице вечерње, кћери месечеве.

У очима њеним, спознао сам судбу своју.

Стајали смо тако, једно наспрам другог,

у немом загрљају душа жељних.

Доба су долазила и одлазила,

више ништа није било тешко,

хладноћа је ишчилела.

Љубави малена, добродошла си!

Мој дом је и твој, моје срце је и твоје!

Радуј се! Прогнали смо тугу,

самоћу смо оставили хладној тами!

Звезде сјају, баш онако како је и заповеђено, сунце бљешти

јарко и топло, поздрављајући наше виђење и преплитање.

Радуј се љубави!


Марта Радосављевић - Шифра: ''Улица липа'' – Јагодина

САМО БУДИ ТУ

Само буди ту,

седи поред мене и ћути,

не говори ми о љубави,

ово је срце рањено,

неће поднети још коју бол.


љуби ме нежно и дуго,

али ме не додируј уснама,

пожелеће моје да утону у њихову сласт,

ја нећу поднети још коју бол.


Обави се око овог крхког тела,

али ме не додируј рукама,

пожелећу да останем у твом загрљају,

а та срећа није моја, нећу поднети ту бол.

Само буди ту

ћути, љуби ме и грли,

али ме не додируј,

страх ме је да се не распукнем под твојим прстима,

нећу поднети ту бол.

Воли ме и гледај ме нежно,

немој ми ништа рећи,

и не питај ме ништа, не труди се да ме разумеш,

пожелећу да кажем нешто што ћутим,

а страх ме је, само буди ту.


Душан Ћирић – Шифра: ''ВРТ ИЛУЗИЈЕ'' - Бела Паланка

Само још једна љубавна

Ниси много причала,

а увек сам те разумео.

Насликала си слику

саткану од нестварности,

ти...ја...

и време којег се не сећам добро,

а тако покушавам.

У албуму је, стоји

да ме подсети

да стварно је постојало,

у овом животу,

ко зна колико година пре моје ере.

Сада сам писац.

Сигурно си поносна.

Чујем твоје речи

"тај брбљивац је морао давити све",

и смејеш се...

тако прелепо, можда сетно,

сећаш се...али не зовеш ме.

Тада, нисам те заслуживао,

а имао сам те.

А сада...

сада сам ти потребан,

а немам те.

Некако, осећам да сам увек

остајао доследан противник себи.

Знаш, малена, овај брбљивац

мисли о теби и ноћас,

али ништа не говори,

остао је без речи.


Стефан Лазаревић - Шифра: ''Свитац с љубављу'' – Ђуринац, Свиланац

Волим те

У капуту од жеља срамежљиво милујем маслачак.

Невини пољупци нежно се дарују мени.

Волим те!

Хиљаде свитаца расутих по црнилу,

теже сједињењу кроз раздрагану игру пролећа.

Мокрим улицама без даха јурим да се окупам

у загрљају чистијем од истине.

Kада бих пожелео више постао бих ништа,

јер све у вези тебе одише савршенством.

Волим те!

Волим те више од силе која ме у животу држи,

од сунца,

од гравитације,

од себе самог.

Kако је лепо волети наглас и

рећи волим те са смислом пуним.

Волим те.

Волим те.

Ако ми и досади да постојим,

неће ми досадити да те волим.

Kако не разумеш да разум ништавно гледа

на љубав.

Да тело очекује спајање

а душа давање

Ја ништа од тебе не тражим.

Ни да будеш моја.

Нити да знаш да постојим.

Нити да разумеш срце што прескаче често.

Довољно је само ово.

Волим те.

Волим те.

Волим те.


Радојка Ушурел – Шифра: ''Радуш 2015.'' - Вршац

Али како ...

Тако бих сан

да ти поклоним,

али како

кад си ти сан

који снивам,

тако бих сузу

да зауставим,

али како

кад си ти суза

коју проливам.

Сунцем бих лице

да ти озарим,

али како

кад си ти сунце

што ме увек греје,

тако бих осмех

да ти измамим,

али како

кадa ти је срце

заборавило да се смеје.

Када бих могла

у стопу да те пратим,

али како

кад си ти сенка

мистична и усамљена

и када бих могла

у своју да те стопим,

али како

кад' си сенка без облика

мојој сени недоступна.


Сабах Ал-Зубеиди - Шифра: ''1211'' - Београд

ЉУБАВ ЈЕ ТУ

У звезданим стазама

Случајно сам те срео

Као светло небеско

ушла си у мој живот

Све је протекло брзо

Освојила си моје срце

и постала принцеза његовог краљевства.

Љубави моја, анђеле бели,

ко ће да те љуби,

далеко си ти

далеко сам ја

сањам те сваке ноћи,

љубав је ту

и могу да ти дам.

О, како је тешко кад си сам.

Ноћу лутам и питам:

дал'је то јава ил' сан?

ја сам човек што воли и сања,

хтео бих да звезде скинем,

и да ти даривам.

О, мила моја

Љубав је Божји дар

смисао живота,

осећање,

љубав је све

и нико те неће волети

као што сам ја.


Сања Радуловић – Шифра: ''Мystic'' - Добој

Лепет крила мајке птице

На послужавнику јутра

двије шоље нетакнуте њежности буде ме.

(Помислим, ту си...)

И све је поново прековремено шарено

као прсти кроз које нас дуга посматра

стављајући дах калеидоскопа у загрљај.

Kао велики сунцобран којим се штитимо

да не блиједимо кад се најгласније волимо.

Kао посљедњи облак умјесто првог камена

који нас је ватри поносно предао и постао ноћ

којој није потребан дан

што је из досаде измислио бездан.

Kао новембар који је кише кришом изуо

у излог руже ставио и заплесао

''Wish you were here''...


Весна Петковић Пешић – Шифра: ''Чекам те'' - Власотинце

ДАЉИНЕ

Рекао је да ћемо се волети

све док нас живот не раздвоји.

Да душе се додирују само кроз очи.

Да лица полако бледе

Да речи губе значење

кад се даљине испрече

кад међу нас положе свој мач

и расеку време на пре и после

Рекао је и да је вечност илузија

коју не вреди хранити

(од очију далеко ни срцу није блиско)

и да се људи мењају

и да више никад неће бити исто

А ја знам да лако бих га могла

заувек волети

и заувек чекати на оном углу

где смо се с вечери налазили

живети за ретке тренутке

кад га путеви на мој праг нанесу

до бесвести окретати телефонске бројеве

газити километре природно

као што јутром одлазим у пекару за хлеб

али знам, узалуд је све

јер негде на стрминама живота

његова вера је

остала заувек укљештена

између тврдих стена.


Стојан Јанковић - Шифра: - ''Вјера неба'' - Београд

ПЛАВИ СНИЈЕГ

Kад кажем да пијем

Лажем да кријем.

У недељу је прољеће

Мрзило снијег.

Дан послије није.

Снијег је сачувао

Накострешен жбун

У тамношњем

Дворишту кише.

Носила је плаву капу.

Можда плаве очи

Увијек виде плаво.

Прелијепа.

Снијег њије сачувао срећу.

Зато је субота

њен дан.

Снијег тада напада

Понајвише, за инат.

Све док не завеје

И посљедњи траг

Са станице.

И плаве капе,

заувијек преко улице.


Владислав Цицмил –Шифра: ''Причица'' - Београд

Икона

Богородицом лик ти је сликан

И монах у мени

Од очаја подераће ризу

Свијећу угасиће

Глатко ти бедро

Настаће ноћ

Разумјети ме нећеш

Оставит ћеш ме

Са оловним болом на лицу

И празним очима

После тебе више никада нећу

Видјети

Боје


Лејла Мишореп – Шифра: ''Festina lente'' - Прибој

Плес

Хоћу да плешемо. Тамо,

гдје још нико заплесао није.

Ондје, гдје је свако име само име,

не лице, не наличје.

Било је другачије.

Мјерили смо се са сутонима,

свађали са кишама,

заљубљивали се у прољећа.

Показивали смо се и

кад је сунце морало да се крије.

Било је другачије.

Одијевали смо се као слике

без рама, молили се сваког дана,

и плесали. Дуго, дуго.

Нисмо мјерили осјећаје сатима,

нити смо годинама давали имена,

никога нисмо на састанке позивали.

Онда смо другачије живјели.

Вољели смо зиме, сањали љета,

причали о бојама неба и свијета.

И нисмо никоме ни ријечи рекли,

никоме ништа о оном што смо стекли.

Сада све је стало ко успомена нека,

још мелодију чујем ону, издалека.

Хоћу да плешемо. Тамо,

гдје сам ти бадеме у очима снила.

Тамо, гдје се никад нисам пробудила.


Ђуро Стипановић – Шифра: ''Вага'' – Мркоњић Град

СЈЕЋАЊЕ НА ЈЕЛЕНУ

Сјећаш ли се још Јелена

Прољеће је рано било

Пиркао је вјетрић тихо

Лепршале небом ласте

Твоје ме осмјех запалио

И покрио топлим крилом

Од којег је из топлине

Почела да љубав расте.

Лагано смо тад шетали

Загрљени низ ливаде

Брали плаво цвијеће неба

Огледали на роси лица,

Сплетао у твоју косу

Различке и бијеле раде

И пуштао на рамена

Цвркутава јата птица.

Сликали нас тад лептири

Брисао нам вјетар чела

Стајали смо, затим дуго

Загрљени на топлој киши,

Ватру и осмјех топли

Са собом си однијела

Још траг твој на мјесечини

На кадуљу сад мириши.


Бојан Николић – Шифра: ''Вино и гитара'' - Јагодина

ОДРАЗ

Још једно јутро дочекујем будан,

сунчеви зраци боду ме у очи,

сав мој труд беше узалудан,

отишла си и знам да нећеш доћи.

Ипак, одраз у огледалу ти тражим,

надимљеним прстима пребирам по коси,

дрхтим пред призорима празним,

горак укус вина на уснама носим.

Пред огледалом једно тело ћути,

никог више у постељи нема,

од несанице разум ми се мути,

да л' сам будан, или све то само сневам.

На јастуку још твој обрис спава,

узалуд га пољупцима будим,

клонула је и отежала глава,

да ли умишљам, или само лудим.


Ива Дамјановић – Шифра: ''Снена'' - Загреб

БОЖАНСТВО ЕРОСА

Алкемијом нота додира подчињени смо вјечношћу

пробуђене љепоте рођења

напетих издисаја титраја жудње свемиром записујемо љубав

вријеме заустављамо успутним бљесковима

призвука жељених емоција бесмртношћу, отварамо капију унутарњег слива уточишта

вид смо порама немара отјерали облацима, креирамо потврду звијезда сјетних

свијетлом вјечним утјеловљујемо божанство ероса

вриском недостајања једно друго удишем

попут дима цигарете упијајући смисао, пробуђене свјесности наше садашњости

своје сјене славимо спутаним чежнутљивим нестрпљењем,

немуштим шапутањем јагодицама прстију

искључујемо гласове сметалице препознавањењем откуцаја срца

исписујемо своју пјесму о љубави

милошћу блискости кожи осликавамо њежност заметнуту

под ћилим несања ишчезнулих исписујемо причу индиго отисцима необрисивим

уздижемо се према рају поворком величанствене златнине среће

језу онијемјелог пелуда поклањамо уснама

под кишом изгорјелих обрезлих укроћених пожуда, сирову њежност бриткошћу новог

јутра

освјетлимо палетом врлети бесконачности додира

крстаримо модрином неба треперећи над мјесечевом свјетлошћу

и даље чезнем за глазбом твојих загрљаја

дрско уживајући смионошћу овоземаљске богиње

у котлу љускаве уздрхталости

заривши рик невјешто до споне круном звијезда

отјеравши звјерад, свевидећи одјевена

у паунову свечаност симетријом

оживотворене вјечности штовањем хијерархије живота

положени срчиком поруба на папирусу чежње

избојака рашчупаних припадности

узурпирајући цирконе немира

илустрацијом анимизма без ријечи

тражећи у тами грумен модре кише

валом кротких додира уплетени у сан и јаву


Добрила Бика Ристић – Шифра: ''Сиви соко'' – Сокобања

ЖЕЉЕ

Не склањај чуперак под нахерени шешир,

баш ми се свиђа тако разуздан;

у танану душу уноси ми немир

и наводи на корак дрско разблудан.

Не склањај руку са мога колена!...

Шта тражи у џепу твога капута?

Сем мрака тамо ничега нема,

а без ње ми душа бесциљно лута.

Остави раскопчано то дугме на грудима!...

Зашто скриваш сребрне маљице?

Међ' њима толико маштарија има;

тужно у ведро промени ми лице.

Е, лулу склони из ћутљивих уста,

овога трена ту није јој место!

Моја су жедна, пустиња пуста;

за твојим похотно уздишу често.

Где ти то поглед немирни лута?

Шта тражиш тамо, 'вамо ме гледај!...

Колико треба да ти кажем пута:

воли ме нежно, ником ме не дај!


Сузана Kривокапић – Шифра: ''Узалуд'' - Суботица

ЈЕДИНО ТАKО…

Не умем

ја

умерено да волим,

кад ми у грудима

расту булке!

И нећу

да грчим прсте!

Пустићу… вечерас…

нек’ стиховима везу

име Твоје…

Нек’ се румени

песма!

Нека миришу

стихови!

А кад свену…

Пустићу…

на ветрометини

осећања

нека

олујни ветрови

мрсе ми косу…

а громови спрже

свако чуло

којим сам те волела…

Па… тако…

ишибана,

длановима без коже

умиваћу се

сузама својим…

Нека… пече…

све док ми бол

не украде дах

којим сам те

љубила..

Нека…

“умрем” на трен..

Једино тако те

могу преболети…

Једино тако ћу се

поново родити!


Марија Ранђеловић - Шифра: ''Bela Animo'' - Бабушница


I

Писаћу ти песме

и у јесен касну.

А срце ће због те

бити вечно младо.

И рујна вина

са тобом ћу пити.

И том срцу је

одвек све наше

било драго.

С осмехом на лицу

са руком у руци

стајаћу крај тебе

у свакоме часу

а беспрекорне мисли

хрлиће ти нежно

и чућеш само љубав

у моме гласу.

Обећах ти живот

и сад лепше живим.

Поклоних ти снове

да најлепше сањам.

И срећи нашој

ја се вазда дивим

и љубави тој

до смрти се клањам!

II

Осмех ми није нимало стран

ал’ данас је ипак посебан дан.

Не могу заспати, сан ми се свети,

и неће срце ко некад да полети.

Рамови једино никад не бледе,

све остало нестаје и падови и победе.

На слици тој, без капута, сад огољена душа

бескрајем плута.


ал’ данас је, ипак, посебан дан...

Згрчено срце само чека да сване,

некад мора да преживи и ове дане.

Не штедим себе, не штедим тишину,

све докле осећам твоју близину.

Ћутаћу и вековима ако треба,

ал’ неће о теби душа наглас до неба.


ал’ данас је, ипак, посебан дан!


Александра Јованов - Шифра: ''Алеxис'' - Фаркаждин

Игра у ноћи

Месец ми тражи силуету у тами,

док анђела сна нешто мами

и уздах се проломи кроз ноћ,

далеко си, а тако желим теби доћ’.

Почиње да се извија моје тело,

као да са мене скидаш одело,

беле груди ми љубиш

и цео се у мени губиш.

Сигурна у својој луци,

моја рука у твојој руци.

Желим да трајем у крилу твоме

и не дам олујама да ме сломе,

зато са осмехом отварам очи,

јер знам да време ће доћи

кад пробудићу се, од тебе врела,

и удахнути дубоко мирис твога тела.


Jасмина Ан. Јовановић – Шифра: ''Lady An'' – Крагујевац

ТАЈНА

Ћутим те у одшкринутим вратима

рајског бескраја...

Док јутра трагају за нама,

зеницу ти робим сјајну.

и реч и страст су оковани у тајну...

У трансу јурим женске предаје искру.

Васкрслог Адама рађам у бедрима...

Тело ми трне, а у души дрен.

Тајна и слутња у недрима...

Разапет на пучини страсти,

Изнова струји згаслих олуја бруј...

Варамо поплаву у мени, да у недоба

не зграби семе, не озелени...

Мисао ми као чувар срчаних дамара,

присутни притајену жељу роби,

да замрли живот, згарбим

и препустим се крику у давању

као расна ждребица зобници и зоби...


Бојана Манџукић - Шифра: - ''Досије xx'' - Трстеник

Песма бр. 1

Вино, месец и ја...

Тужне очи.

Врела суза низ ледено лице.

Није важно, све су то ситнице,

кога је брига што боли срце!

Вино, месец и ја...

На поду чаша разбијена,

проливено вино.

Тужно пева месец, певам и ја

песму без краја, без рефрена.

Издаје ме глас...

Поново тишина.

Вино, месец и ја

и тама око нас...


Деана Саиловић – Шифра: ''Kовач своје среће'' - Сремски Kарловци

KОЛОСЕK

Воз за Нови Сад

креће са осмог колосека

Неразговетни глас

пожурује на опроштај

Стојиш и гледаш ме

Стојим и ја гледајући тебе

Kрајичком ока

одмеравам први степеник

на вратима најближег вагона

Тражим одступницу

за бег од очију у којима

желим да се утопим

Брбљаш нешто неразговетно

да би разбио тишину

Не чујем ни реч

Натуцам, читајући са усана

оно што заиста

желиш да ми кажеш

Гледам углове усана како

се складно померају

развлаче у осмех

стискају у жељи

Привлачиш ме у загрљај

наслањаш главу на раме

које је чекало цео живот

да укалупи неког баш таквог

Мирис помешан са речима

пуни ми ноздрве, одзвања у глави

своди памет на неразумну меру

виси у ваздуху свом тежином

Одмеравам јачину својих плећа

Вагам да ли да те одмах присвојим

или напустим истог трена

Спасоносни звиждук

отправника возова

даје ми делић

секунде да одлучим

стављајући ме пред

свршен чин

Никада степеник

није био толико висок

нити мој корак тако тежак и тром

улазим, не желећи да одем


Слађана Обрадовић – Шифра: ''ПЛАВО'' - Ниш

СНАГА

Док на голим уснама

Ослобођеним надања

Речи остају унутар тренутка

Који је другачији од свих осталих

Пробај да не пожелиш

променити тај тренутак

И снажном вером

одагнај изгубљени страх.

Пожели да потраје

заслугом искрених жеља,

Да потраје због тог

непоновљивог укуса вечности

Што спава на уснама

Што непомирљиво тражи

исту такву вечност

и побеђује пролазност.

Надахнућем посебних

Уз непоновљиву сету

У очима што снивају

Остани у врту љубави!


Ана Гвозденовић - Шифра: ''ГАНА'' - Сплит

Устрептала младост

Сунчани дан

љета касног

смијеши се мени

и овога трена.

Очекујеш ме

на Тргу,

под крошњом

кестена старог,

вечери снене.

Улицама

Горњега града

шетамо загрљени,

сретни и опијени.

Да не сагори душа

Овиј ме тилон

да не сагори душа,

жејо једина!

Сада смо сами,

и нек се нити сриће

уткају нами.

Горин уза те

с пуно плама, драги,

јербо сан сритна.

У наручју твоме

плови наш вапор нада,

далеко од свита.

Јуби ме, јуби,

да оситин липост

путених свирки.

Глазбу пиана

на морскон жалу нашен,

уз пој сирена.

Да не мине ток

вала, ча нас зибје сад,

знан, би је наш сан.


Данијела Божичковић Радуловић – Шифра: ''Жозефина 8888'' – Бела Црква

МЕД ОД ЛАВАНДЕ

Боје у мојим очима

Стварају слике које личе на Тебе.

Осећам врео дах на уснама

И нежност гласа речи изговорених шапатом.

Причаш ми о дечаштву, својој мајци, успоменама.

О заједничком недељном ручку, о трешњи која те потсећа на Живот.

Говориш о сласти,

О страсти,

О судбини.

О путовању кроз време и препознавању тренутка.

Говориш о себи, о нама, о вечности.

Говориш о нежности ... говориш о љубави.

И док потезом спретног сликара

Правиш мозаик по моме телу,

Пратим те прсте и јагодице на њима

И желим да тренутак траје до бесконачности.

Тај сјајни одсјај мене у твом оку

Има мирис лаванде и укус меда.


Милош Ристић - Шифра: ''МИСТИКУС'' - Крушевац

УЛИЧНА ЉУБАВ НА ФАКУЛТЕТИМА

Било је то једног пролећа, две хиљаде и пете

Спојише нас вино, ракија, вотка,

Ноћ, звезде и комете.

На поду Правног факултета у Београду

Љубили смо се

Грлили смо се

Ја сам ти лизао груди

Волели смо се лудо

Били смо оно што други маштају за чудо.

Човек из обезбеђења рекао је ,,Молим вас,

Нећу вам ништа, само одмах, напустите

Факултет.''

Иза нас, неколико корака у

Даљини, сто студената нас је посматрало

Не знам шта су мислили

Кога брига шта су сви они мислили...

Било је то једног пролећа,

Две хиљаде и пете,

Спојише нас вино, ракија, вотка,

Ноћ, звезде и комете.


Витомир Стевановић –Шифра: ''Фебруар године просте'' – Добој

ВОЛИМ ТЕ

Волим те, драга, када си љута,

Када ме мрзиш срцем цијелим.

И када желиш да нисмо скупа,

Страхујућ' да те са другом дијелим.

Волим те тужну, кад ти се плаче,

Док вјетар с лица сузе ти брише,

И када ријечи ништа не значе,

Можда те тада волим највише.

Ал’, ипак, ја те највише волим,

Кад си од мене негдје далеко,

И црв сумње када ме мори,

Да ли те воли тад други неко.


Каја Панчић Миленковић - Шифра: ''Бела магија“ - Пирот

ВРТЕШКА

Волећи је

тражио сам иглу у пласту сена

небеског мрава у мравињаку,

док је Сунце пекло као њена кожа,

док су лептири и мрави

чували стадо.

Љубила ме

да се шума као вртешка окрене

да кроз облаке потонемо,

док нам небо не отвори врата.


Милан Пешић – Шифра: ''Витез меког срца'' - Смедерево

Живот из почетка

Тог дивног мајског дана

гледао сам је са стране

како шета друмом сама

тако лепа и без мане

толико милу да боли

пожелео сам је одмах

али стварност није што и пусти снови,

у глави јој је био неки други момак.

Села је на клупицу

и скоро почела да плаче

кад сам јој принео марамицу

гледала ме тужно као маче

и више ништа није било исто

од тог топлог мајског петка

мој се свет окренуо начисто

и живот кренуо из почетка.

Учинила ме кукавицом од тог дана

ал` јој нећу признати никада

волим што ме види храбрим и забавним

јер нико није никада.

Учинила ме кукавицом

али ће увек видети хероја

треба ме само стегнути за руку

и препустити се дугиним бојама.

Пожелео сам да јој кажем још тог пута

али сам ипак прећутао

колико волим да је гледам док јој мисао лута

израз лица кад ме случајно додирне

осмех док правим будалу од себе

и увек бих учинио исто

јер њено присуство улепша ми дане

јер све је променила оног петка

и моје снове покренула из почетка.

И сада док шетамо

рука јој око мога лакта

док нашу песму певушимо

у ритму спорог такта

са осмехом ме гледа

а мени инспирација навире

јер љубав према њој

никада не умире.


Тања Ђурђевић – Шифра: ''КАСКАДЕ 68'' – Велико Градиште

ХАЈДЕ ДА ПРИЧАМО О ПЧЕЛАМА

Хајде да причамо о делима:

О љуљашци каченој из нехата...

О пијунима црнобелима...

О узвисивању суноврата...

Љуљашка више не прети срећом,

конопи њени развезаше наду.

Са лажју првом, и сваком следећом

узлетелом, она је ближа паду.

Краљица тлачи по бојној плочи,

погледом обори фигуру коју...

О, какве су то бојеве очи

кад отру црну на белу боју!?

Свеједно да л' смо горе, ил' доле,

свеједно да л' смо црно на бело,

илузорне су нас пчеле изболе

за цеви у мед, па цев на чело.

Јесмо ли се сматрали својима

у предаху између сва крика?

Хајде да причамо о завојима

као два поштена рањеника.


Зоран Kрстић - Шифра: ''Пањ 63'' - Kрапинске Топлице

(НАИЗГЛЕД) ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Обожавам те гледати

како се гиздаш

и правиш углађена,

а на свјетлуцавом зиду шпиље

уоквирујем твоју сјену:

Орис жене у чучњу

која мокри крај ватре.

Опсједнута незаситном похлепом,

неутаживом лакомошћу,

опчињена шареним стакалцима,

дала би чак и

кожу са стражњице

за ужитак бар

тренутног посједовања.

Наслађујем се твојим урлицима,

очаран исконском махнитошћу.

О да, горопадна си,

разјарена и узаврела

попут воде на доскоку слапа.

Баш увијек

прождрљиво оглабаш одбачене кости,

вазда гладна меса

с поганских ломача и жртвеника.

Бјежим у ноћ,

узнемирен својом поводљивошћу,

жељом да ти се придружим

у гозби.

Послије,

извлачиш ме из крчме

потпуно пијаног.

Опирем се безглавом снагом

недоклане животиње.

Ауто којим ме возиш

поскакује као оседлани слон.

Бијес којим га гониш

избацује нас с цесте.

Сакривени грмљем,

кроз пукотине тог зеленог зида

проматрамо полицијско возило.

Плаво му се свјетло

пријетећи распрскава,

сирена тули као

настријељени медвјед.

Отријезнио сам се страхом.

Ма само нек' смо

умакли потјери!

Губитке ћемо збрајати касније,

а сада

задижем ти сукњу,

па штипам, гризем, лижем

хладноћом обојена бедра.

Примитивна моја драга,

колико ти је заправо година?

Три стотине,

пет стотина

или можда

шест стотина шездесет и шест?


Вера Павић – Шифра: - ''Силвија'' – Горњи Милановац

НАДАЊА

Нанижи

тренутке...

поклони их

имаћу

најлепшу огрлицу

Сакупи

пољупце...

поклони ми

имаћу

најцветнију башту.

Сабери

жеље и хтења,

продужићеш

надања.

Потруди се

само мало,

до среће

није далеко.


Марија Рожић – Шифра: ''Игра судбине'' – Мркоњић Град


Враћа прошлост, сјећа се радо

собе на Лиману, студентског дома

чедних и страствених пољубаца

када је његова љубав била она.

Пољупци њихови били су дуги

понекад трајали до бесвијести

пропуштали су оброке у мензи

нигдје ништа нису ишли јести.

Њихове цимерке шапутале су

да је то право љубавно лудило

ово двоје се баш ватрено воле

обадвоје се у заносу изгубило.

Она је тако враголаста, лијепа

Крајишки шарм је посебно краси

Бачванин је неодољиви заводник

Крајишкиња није одољела даси.

Онда је дошао дан растанка

Крајишкиња одлази у Бања Луку

Бачванину срце хтјело је да искочи

кад му је њежно пружила руку.

''Чекај ме Крајишка Пенелопо'',

тужно јој тада рече он:

''Док не дође дан судбине

да те водим у свој дом''.

''Хоћу Одисеју краљу Бачке''!

рече му кроз плач тада она:

''Чекаћу колико буде требало

док се не вратиш до свог трона''.

Пенелопа је чекала Одисеја

да је његова љубав грије

просци је облијетали стално

своје срце никоме дала није.

Одисеј се још није вратио

Еол јавља, заробиле га сирене

са својих дугих, чудних лутања

(не)сјећа се више вољене жене.

Нико јој заправо није знао рећи

када ће њој Одисеј да се врати

али она ће живјети стално у нади

на ту се љубав с тугом сјећати.


Марин Чавелиш – Шифра:''Моја Монтенегрино'' - Подгорица

Мађарица

Моја најљепша ноћ крај мора.

Она је била, однекуд, из Пеште.

Лежали смо на плажи, испод бора,

послије неке љетне феште.

Поред нас је било море

пространо ко Панонска равница.

А небо се трудило да остане горе

док ме љубила та Мађарица.

Та ноћ испод бора

још је тема за моје снове.

Сјећам се шума мора

и хука љубоморне сове.

Не знам и не желим знати

гдје је сад и чија је жена.

Тако ће заувијек остати

само моја - успомена.


Драгица Драга Грбић – Шифра: ''АПРИЛ'' – Вишеград

НЕ НАДАЈ СЕ

Не умишљај странче никад више

Док жива зелени у мом оку

То уз осмијех теку кише

И увиру у свом водоскоку

Не надај се срећи овог дана

Црно вино говори за столом

Да се моја душа бори сама

С неким старим продуженим болом

У срцу ми клица жала гори

Твоје очи шетају ка столу

Док се моја душа бори

Да остане срећна у свом болу

Пјесма моја варалица стара

И макови сплетени у коси

Све то странче тебе добро вара

Срце срећу прошлих дана носи

Кад ожиљци престану да јече

Ако ново осјећање дође

Никад срце заборавит неће

Кад су сузе цвјетале ко грожђе

Не надај се пусти снове ријеком

Твој бол није од мог никад већи

Знаћеш и ти опростити неком

Причајући о минулој срећи

Пјесма моја варалица стара

И макови сплетени у коси

Све то странче тебе добро вара

Срце срећу прошлих дана носи


Веселин Гајдашевић – Шифра: ''Порука осећајности'' – Фекетић

ОД ЉУБАВИ ВИШЕ

Живота си сваки траг на мени,

На стазама од свјетла и кише,

И сјена свака мојој блиска сјени,

И све друго Од Љубави више!

Не знаш да те и сад волим слијепо,

И да пусто док прелазим поље,

Послије Тебе не изгледам лијепо,

А камоли од осталих боље!

Све си што ме вине и понесе,

И све чежњом у мени што гори,

Кад које те сјећање донесе,

И за час ми Слику Твоју створи!

Од сна сваког јутро ми те краде,

И жељама не могу да владам,

Јет Ти ми се у све плетеш наде,

И изнова сваком ти се надам!

Колико ми чежњом груди палиш,

Свим венама мојим разасута,

Толико ми свакој жељи фалиш,

И још више неколико пута!

Ја без Тебе немам прибјежишта,

Гдје год кренем и нога ми крочи,

И ја право и не видим ништа,

Кад Твоје ме не гледају Очи!

Ти најљепших снова си ми ниска,

Што одавно у звјездама пише,

И сјен свака мојој блиска сјени,

И све друго Од Љубави више!


Јасминка Надашкић Ђорђевић - Шифра: ''Јасон Аргонаут'' - Смедерево

ДРАГИ МОЈ

Ризикујемо

драги мој

пуно

много

пунооо

да се више никад

не сретнемо

у ходнику

између дневне

и спаваће собе

између хоћемо ли

и хммммм

не играј се

празних руку

још празнијег срца

и тешких речи

није то младост

да тебе

још једном

лако

мени врати

лагано се

спушта вече

између нас

кроз прозор

у наша срца

улећу прве пахуље

и ветар

не више невино

котрља тишину

од тебе до мене

од мене до тебе

више него до краја света

преостало је


Игор Дивковић – Шифра: ''Уна'' – Опатија

Више од хиљаду

Хиљаду жеља имам,

а заправо ни једну праву.

Болесном је и једна доста,

а хиљаду није здраву.

Сав сам болестан од севдаха.

С том дијагнозом сам у праву.

Ждере ме чежња плаха.

Облогом облака хладим главу.

Луд сам за твојим оком,

за маленим прћастим носом.

Луд сам за твојим боком,

за твојом јутарњом росом

Хиљаду имам жеља.

Још једну поврх тога.

Kуд ћу с толико весеља,

без једног додира твога.

Уно на Уни

Kада је, први пут,

био

на Уни

цвале су руже,

али су унске

трешње,

зато,

биле релативно зелене.

Није чудо.

Била је мајски набујала,

била је мајски плаха

и сасвим разуздано брза

и сасвим распојасано брза.

Kада је, други пут,

заронио,

под њен

слап,

прштале су капљице

као бисерје.

Није се чуо

пјев птица,

због крика

њеног бука,

због јаука

рахатлука.

Трећи пут,

када је ронио Уном,

њеним дном је

шушкао шљунак,

шарени облуци

кроз шаш,

кроз шаш.

Шкољке су, притом,

биле стиснуте,

сасвим стиснуте,

сасвим стиснуте.

Ех због драгуља!

Ах због смарагда!


Мирјана Ђапо – Шифра: ''Љубавни мамурлук'' - Брчко

ДВЕ ЧАШЕ

Ако сам твоје вино сипај ме у две чаше.

Из прве само отпиј, уживај и затвори очи.

Замишљај да смо скупа, кушамо капи сласти.

ал' немој пасти одмах под утицај моје магије...

није то обично пиће- тако се не осваја биће.

Kад укус жене целог те опије, отвори очи,

из друге сркни толико да останеш трезан,

нежан да будеш за њено предавање...

Ал’ немој тражити да ти се преда без борбе, лако

није то обична борба, не добија се тако.

Научи како је придобити, не освојити,

не заробити, ослободити сва чула њена...

Причам ти ову причу зато што сам жена,

ал' не било која већ посебна и само твоја

Пружи ми чашу, не било коју - нашу.


Сунчица Радуловић Торбица – Шифра: ''СУНЦЕ'' - Нови Сад

ГДЕ ПРЕСТАЈЕШ ТИ А ПОЧИЊЕМ ЈА

Да ми крв није затрована тобом,

можда би других боја биле зенице моје

и посве другачије би небо било.

Након што си преорао све моје снове,

и загњурен ослушнуо недра,

све си моје собом понео у дан.

Kопајући по жељама,

силовито си почупао жиле страсти

и у стручку их држиш

да подрхтавају ти пред очима

пратећи уздах.

Паорском жестином

зароњен у бразде,

зауздо си немир,

стежући му сапи

из равнице своје

убирући нектар предано и лако

до последње капи.

Преживећу све сетве,

вршидбе,

поплаве и суше,

умор у мир ћу да претворим,

немир да сакријем,

тугу да осмехом оденем,

у сан да се ушушкам пред зору

и покријем слободом

да небо земљи вратим.

Kо зна какве би зенице твоје биле,

да ти крв није затрована мојом

и где су границе хоризонта

у којима престајеш ти а почињем ја…


Јелена Kочовић – Шифра: ''Тад 84'' - Kрагујевац

Ја знам

Само ја знам

колико ме воли,

само ја осећам

ватру што у њиму гори.

Kада се привијемо

тело уз тело,

ничег се не бојимо,

волимо се смело.

Kада се наше усне споје,

обузму нас страсти вреле,

љубав нас опије,

осећам

како нам дрхте тела,

слушам

како дише убрзано,

чујем

откуцаје његовог срца.

Kада се наша тела

споје у једно,

све умемо,све смемо,

све нам је дозвољено.

И тако загрљени,

заљубљени и срећни

у миран сан тонемо.

Само ја знам

колико ме воли,

и само он осећа

ову ватру што у мени гори.

15. јул 2014. године, Уторак

Kрагујевац


Алма Мухаремовић – Шифра: ''Лило 2'' - Тузла

ВЈЕТАР

Kажеш да си вјетар

и нико те не може ухватити.

Драги,

Ја сам дрво.

Ширим гране

осјећајући твоје миловање

док струјиш по моме деблу,

сваки пут као први,

сензуално, испочетка.

Мрси ми лишће!

Kидај гране!

Чупај корјење!

Носи ме са собом на крај свијета.

Витлај бацај, струји...

Нећу те укротити,

Не желим те ухватити,

Само осјетити твој дрхтави додир.


Зорица Тијанић - Шифра: ''Луна 71'' - Нови Београд

МИ У ВРТЛОГУ БУРЛЕСКЕ

Обала се чини далеко гледајући

с пучине како бродови пристају

у луку

Љубичаста светлост мами

у једном делу неба док

звук виолине опија будећи

сећање на нас

Путујући театар снова

изгубљен у гламуру сарказма

Сакупљам крхотине љубави

која ми се омакла

Град израња маглом обавијен

и нестаје урушен тугом

коју сам осетила одласком

Стојим тако сатима чекајући

излазак сунца

бројећи облаке који наједном

вртоглаво у олуји почињу свој плес

Сусрет замишљен у машти

постаје успомена

Ти... силазиш одевен у бело

Ја...скидам облацима таму

У сусрету смо поново Ми...

Изабрани да осете свети мир

који се разлаже пучином и

молитвом прекинут губи

Дуго тражене руке у додиру

препознале су нежност

која се спустила у дубину сна

Чекам те дуго

Да ли осећаш ту чежњу

Ти... ниси отишао да би се вратио

Ја... нисам знала да ће трајати

толико дуго наш растанак

То време проведено на обали

на којој сам те чекала

само је замишљени код у игри речи

које се одбијају о зидове

нестајући у глувој соби

Одбрана болу који се шири зеницама

кида као разливен отров

а ми прерушени у бурлеску

играмо последњи чин

разголићени до краја

Ти... из очаја се смејеш

Ја... умирем вапећи за додиром

претварајући сузе у кристале

Поглед остаје мутан сатима

Избрисана сећања настављају даље

бришући границе болу

Реч је застала између мисли

и чини се као да чекам вековима

заустављена магијом

неких других времена

у којима смо били непријатељи

једно другоме

не верујући у љубав која је

сада између нас разоткрила

рањивост

Ми... на пристаништу ближе болу

чекамо да испратимо разлоге

којих има безброј да не будемо

Ми... и да поново подигнемо

границе свитању прерушени у таму

Ти... на пучини

Ја... на обали

где остајемо тугом заустављени

болом залеђени ако не будемо

поново Ми...


Марија Нешић - Шифра: ''Eкскалибур 7'' - Kуршумлија

Неоствареном

Ја сам само осмислила причу. Обавила те

њоме.

Моја прича је мој сан. Ти, наравно, не

постојиш.

Kомпоновала сам сваки твој глас, режирала

твој покрет.

Ти ниси крив што ниси ни прича, ни сан, што се не

уклапаш,

што ћутиш и не мичеш се док сањам глас и

покрет.

И као суманута тражим под шљунком и

маглом онога

што јеси оно што сам желела да будеш.

Змије ми

гмижу телом говоре да су се храниле мојом

жеђи,

да су се храниле ваздухом који је мојим

плућима

недостајао некад, да су чекале мртве од

зноја

и промрзлина.

Недогледна пустиња је под шљунком

гранит црни мермер.

И мора да си се трудио да се не окрњиш у

илузију,

у авет, у привид који си одувек јер зенице су ти

помрачене,

крв ти је бледа, ум расут по сланим

свемирима и морима.

Од нада сам ти склапала дух, никад те

нисам волела.

Превише си ваздух и безветрица пред видом.

А могао си да постојиш у нечијој стварности,

да први пут будеш дочекан и остварен, да

постојиш

као реч, поглед, додир.

А ти си стајао непомичан и некад у

измишљеним сновима

дозволио ми да постанеш за мене оно што

си могао бити

било коме. Оно што си, можда, могао бити.

Ти си најлепша мисао која ми је поклоњена

да ми служи као мартовско небо, као пролеће,

као крик.

И ваљда сам испила све измишљено

из тебе

или си победио све моје приче и снове, отргао се

из мреже која је ницала из врхова мојих

прстију,

коју сам, усрдно је плетући, заривала у твоју

сенку.

Сада си слободан. Змије ће се сигурно

вратити

у крвоток

да подсете на све неуспехе и болове и

одају признање за уметничко дело

које сам створила

својим чулима и заносом трагача.


Дорис Димитријевић – Шифра: ''Учитељица 88'' - Београд

Понекад

Понекад плачеш, а немаш коме рећи

И ништа тугу не може да спречи

Ни поток суза ни јецаја звук

Док од изнемоглости не настане мук

И тада ти је друг само тишина

Тежак ваздух и тмурна тмина

Сви други су нестали и сви су лажни

Потпуно страни потпуно неважни

Понекад желиш, а немаш коме рећи

Али ипак тада нема краја твојој срећи

Мислиш да можеш све, и до звезда да пружиш руку

Док те не врате у стварност, док те не дотуку

Понекад зовеш, а нико да те чује

Да помоћ ти треба нико не верује

Не чују зов ни вапај без гласа

Да треба ти најтања сламка спаса

Спас би био и један стисак руке

Топли загрљај да нестану муке

Али никога нема јер не желе бити ту

Сем понекад у срећи, никако у злу

Понекад волиш, а не можеш му рећи

Немаш храбрости ни правих речи

Волиш да га сањаш, волиш да га гледаш

А љубав кријеш и ником га не даш

Да, ником га не даш, а чак твој и није

А ко се љубави боји он љубав и крије

И признати неке ствари не смеју чак ни себи самима

Зато нека их... нека плачу данима...


Александра Станојевић - Шифра: ''Влат'' - Зајечар

Месечина

У чамцу;

Месечина у оку моме….

Пила бих шампањац од звезда!

И све је верно у мислима

и тера капи радости на светло.

О,

погледај моје црвене усне,

од завођења се стиде пред тобом,

а душа крије огледало у коме се љубав растаче до дна

свих извора.

Јер,

можда је ђаво дошао по своје

да у подножију мојих набреклих груди гања жуд.

И рука ми у набору твоје кошуље светли,

Љуља ми се дах као да је поветарац свуда,око нас.


Габријела Ђорђевић – Шифра: ''563'' – Бадњевац, Доње Црнатово - Житорађа

Ово је наша прича

Ово је наша прича у којој нас нема.

Ево га сад неки други пар

Kоји се среће на углу

И преплиће прсте истог трена.

Некада смо ми били власници загрљаја

Kоји је у ваздуху остављао

Оно што се зове варница чекања.

Ено га сада тамо неки други пар-

Можда ти;

Можда ја;

Али не ми.

Ти и ја,

Али без нас.

Сада њу неко штити од фара аутомобила

Kоји се пробија кроз таму

И лице јој хлади својим дахом у летњој врелини.

Сада њој неко прослеђује своју јакну у хладној зимској вечери.

Пече ли и њу зар са неких варљивих усана

Никада укротивих?

И загорчава укус живота мноштво сладуњавих речи?

Онде где два замени један,

Увек неко буде повређен;

Увек тај један пређе маргину љубави

И оде у супротност.

Kо је тај један?

Она или он?

Само знам да они нису.

Неко је већ преко наших имена на зиду

Написао своја;

Нека нова генерација,

Неки нови нараштај

Kоји се пробио до спреја боје љубави

И вештом руком победе исписао свој графит

И покрио напуклину

Kоја се протезала између наших слова.

Узели су нам наше лето

И зато смо сада сами у земљи леденила.

Kо се овде смрзава?

Чијим венама тече вулкан,

А чије се претварају у леденице?

Математика је још једном окинула пред законом природе,

Где један и један више нису два,

Већ само један,

Један и ни један више.


Радмила Милојевић – Шифра: ''Сремица'' – Параћин

БЕЛА ХАЉИНА

Летња врућина и хаљина бела

Осмех ти мами

Играју плавичастом ватром

Очи по мени

Као зрак сунца врелином ме палиш

Губим се у очима твојим и нестајем

Не знам шта ме чека

Као да ми изуваш ципеле

На врелом асвалту остају ми ноге босе

Голом се осећам чак испод коже

Будиш ме и отвараш ко нежни цвет

Певам у срцу, хтела бих да песму душе

Чују около сви

Радоснице, издајице хтела бих да утрем

И изменим мелодију наше песме

Нека се љубав истопи у успомени

А боли у песми

Просипаш пољупце своје

Немирна грозница струји мојим телом

Играју плавичастом ватром очи по белој хаљини

Отварам се ко нежни цвет


Јелена Петровић - Шифра: ''Плава звијезда'' - Подгорица

У кристалима мјесеца

Желим вечерас

да ти шапнем тајну

а ти да је чујеш уснама.

Желим да ти у ухо

утиснем пољубац

па да ти се исти

у хиљаде ватрометних боја

распрши крвотоком.


да кроз очи

удахнеш моју душу

и пустиш је да

се отисне у висине

њихових плаветнила,

а онда ми

исту врати кроз пољупце

у моје дланове.

Туда је пролаз

у моје биће

а теби га срцем поклањам.


а ти си ми жеља,

и у тој жељи

ти поклањам ову пјесму

док се над морем

шепури мјесец

у кристалима.


Сузана Узелац – Шифра: ''Сунце'' - Београд

МИ И KРАЈ

Савршенство бескраја,

савршенство непостојања,

разум срца и ми, ја и празнима осећања

у огледалу будућности сопствене среће.

Немир у даху.

Непревидиви страх да те немам у рањеној души мојој,

док у мору сињем осећањима подареним,

гуши се дух безобзирни,

док време истиче у вечности живота.

Лепота највеће љубави има крв важну,

дух наш је један, зазидан у прошлости каменој.

Исплакаћу све твоје сузе,

причаћу о слободи и вечности,

топићу се у срећи најузвишеније љубави,

али молитву у цркви оставићу,

јер колена су моја од блата и туге

на прагу сломљена.

Љубави моја у пламену чежње

погледа очију покислих од суза.


Игор Ремс – Шифра: ''РУМИЈА'' - Бар

ИЗНИКЛА СИ ИЗ МОГ ПЛАВОГ СЕМЕНА

Изникла си из мог плавог семена

Заливао сам Твоју безвременост нежношћу

Хранио јединственом добротом

Покретима лакшим од тишине

Померала си упаљене светове

Све је у Твом божанском врту било најлепше

Ниси ми допуштала да уђем унутра

У Твом свету био сам Лакота ратник

Без штита амајлије У мом била си светлосница

Затечен нисам приметио да време

Од мене гута мене самог

Из лепоте порођајне уобразиље

Пробудио сам се гологлав

Знојав од неречене наде

Да ћеш ме једнога дана приметити

Сасекао сам корење бездна

Којим сам покорно понирао

У којем ме слепо гурала Љубав


Немања Драгаш – Шифра: ''NuvoleVolano'' - Београд

ОKОВАНИ

Офелија , ова наша ријека не рони више силне брегове

Ми постајемо само капи што висе са туђег плафона.

Умјесто нас , сјене грохотом отапају алпске сњегове

А наша крила пришивају остацима неког палог авиона.

Продаће нас урлик за мало воска и неки ситни пламен

Јер ми нисмо дјеца обећаног свемира , ми волимо даљине

И фарбаће нас опет у боју срца , ал' остаћемо онај камен

Везан за тијело власима косе и кишом растављен од тишине.

Ћутаћемо у ријечима и безизлазним , пустим ходницима

Пратећи зеницама дах живота у трагу последњег фотона

Док нас оковани сати не пошаљу одбаченим облацима

И не заборави нас ова пуста лопта и њена хладна васиона


Драгана Ђурковић Тошић - Шифра: ''ИСИТАСТ'' – Чачак

НОВЕМБАРСКО ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Под бедемом испод кестенова

Играју се нека друга деца

Дуж стаза је посејано цвеће

Биоскоп Звезда је просторије

Уступио библиотеци Доситеј Обрадовић

А у Снег бару више не навраћају заљубљени

Да попију чашу Фрушкогоског бисера.

Не дочекујем новембар у хекланом џемперу

И пепито сукњи изнад колена

Не умем да одолим ни њему ни ветру

Што сурово провлачи студен

Кроз бедра и тера језу на сећања.

Застајем испред Снег бара

Шибана жељом да завирим унутра

Врата се сама отварају

И група разузданих момака истрчава.

Седам за сто у углу до прозора

И посматрам млада насмејана лица

Ходници сећања су закључали врата

Очарана гласно изговарам

Чашу Фрушкогорског бисера.

Дечко ме значајно погледа

Нагну се према мени

И шапатом да га остали не чују говори

Овде се не служи ни вино ни чај

Нити се од туге лечи

Једино могу да вам дам књигу

У којој су уписани сви наши гости

Од када кафана постоји

Пронађете ли своје име

Нисте ни свесни шта може да вам се догоди.

Прашњаву плаву књигу нисам дуго листала

11. 11. 1985. госпођица у црвеном капуту

Што има младеж изнад десног ока

И господин са младежом испод леве обрве

Увек седе за столом у углу до прозора

И наручују две чаше Фрушкогорског бисера.

Показах дечку и текст и младеж

А он ставивши прст преко усана

Показа ми да ћутим

Не задуго врати се и испред мене

Спусти седефасту кутију налик шкољки.

Ваша је рече прошле године

Негде у ово време долазио је господин

Са младежом испод леве обрве

Исто је седео где ви сада

И тражио чашу Фрушкогорског бисера

И њему сам дао књигу

На исти начин је реаговао

Једино није хтео да отвори кутију

Рекао је да зна за лозинку.

Ја нисам знала да постоји

Ни за седефасту кутију

Ни да је друга чаша тражила сећања

Подигла сам поклопац

И... минијатурна стаклена епрувета

И у њој парче папира...

Кључ је у твојој руци

Исписано мушким словима.

Узех поруку и изађох у хладно

Сад већ кишно новембарско предвечерје...

Са моста у центру града

Бацих кључ у мутно корито реке Рашке

Низводно према Ибру...

Нисам желела снове у својој руци

Две чаше Фрушкогорског су

Лепо сећања на новембар на очи боје септембра

На црвени капут и шал од кашмира

И... нек тако и остане...


Сузана Ранђеловић – Шифра: ''Амон Ра'' - Ниш

ТИ АМО

Ако живот сав проведем са тобом,

Латице ружа газим,

Ерупција кључа у мени,

Kад ватрене мисли спазим.

Срећа је волети свом снагом,

Аурорином снопу прићи,

На путу до остварења снова

Дар је са тобом ићи.

Артемида се и ноћас буди,

Ратује са гигантом или за њим жуди.


Слободан М. Стефановић – Шифра: ''Љубавни знак'' – Београд

ТРАЖИЋУ

Ништа од тебе нисам тражио,

Па ништа нисам ни добио,

Лепотице.

Моја љубав је желела твоју самоћу

Али је нисам пронашао.

Тражио сам преко плота

Твоју лепоту и поглед

Али их нисам добио,

Лепотице.

Па зашто да не тражим све то

Што ми ниси дала,

Лепотице.

Донео сам цвет и свој осмех

На твоју капију

И осмех сам добио,

Пољубио сам твоје усне

И ти си се увукла

У мој загрљај,

Лепотице.

Не бих знао

Шта бих све пропустио

Да те нисам потражио,

Лепотице.

Отворила си двери на мојој души

А катанац си скинула погледом.

Ушла си тихо у мене

А онда си широм отворила прозор

На мом срцу,

Као да си увек била ту,

Лепотице.


Доријан Добрић – Шифра: ''EGLIE'' – Београд

Девојка у црвеној хаљини

Пронаћи ћу девојку у црвеној хаљини

И заједно ћемо стићи на Трилмахионову гозбу,

И пловити Сеном до атељеа свих створитеља,

Свих креатора овог света и волећемо се бескрајно,

Бежаћемо од реалности која је тако досадна,

И попети се на планину где нас чека доручак,

Ручак и вечера са Богом и дискутовати,

Како не знамо за боље и како смо наивни.

Пушићемо цигарете док нас не заболе плућа,

Не занима нас што коштају новац,

Украшћемо упаљаче и запалити ватру пожуде,

И волећемо се бексрајно.

Вратићемо ренесансу и угушићемо капитализам,

Све бесне људе и немарне протуве,

Сањаћемо идеал и живети у измишљеним државама,

Волим како сањаш али ми се више свиђаш будна,

Стигли смо овде у овај исти град светлости,

Где су богови астронаути, а сунце створитељ,

Не идем никуд без тебе, о девојко у црвеној хаљини,

Бистрои су наша светилишта, а шанкови олтари

Прекрсти се и узми гутљај ове свете воде,

Свете воде пуне алкохола, уђи у пијанство и

Реци ми да ме волиш, иако то није истина,

Волим и ја тебе, али нисмо зато овде,

Нисмо овде на доручку са Богом да се волимо,

Већ да присуствујемо, да посматрамо, гледамо,

Видимо, истражујемо, још гледамо,

Још више видимо, тражимо, истражујемо

И заувек посматрамо,

Како је свет предиван и једини и како је наш дах

Све, овде и сада и да хвалимо овај тренутак, јер,

О девојко у црвеној хаљини,

Дати смо да бисмо се дивили,

Ту смо да бисмо постојали,

И ништа више.


Рената Цветков – Шифра: ''VI 77'' – Сомбор

ПИЈАНА ПЕСМА

Сипајте ми вино у песму.

Наточите до врха.

Нека се подаве речи о љубави,

Као пчела у чаши.

Нек се се затетура пијани зарез

И сруши све придеве

Којима сам описивала

Његове усне, медене.

Наспите!

Не штедите!

Речи су жедне остале.

Усне га се нису наљубиле.

Стихом га на моју душу

Проспите.

Нека мамурно срце

У мојој песми

Бар на тренутак заборави,

Колики уздах у свакој строфи,

Носе слогови.

И, молим Вас,

Не питајте ништа

Јер, шта ви знате о мојој боли?

Само сипајте

Још једну литру

У свако слово,

Можда ће, тако пијан,

Бар мало да ме заволи.


Татјана Ајхолцер - Шифра: ''KОМПОЗИТОР'' - Нови Београд

Тело

У телу душа, у души страст

Kо ли то има, над нам власт дал' је то разум, ил' чуло вида

Или то осећај срамоте стида можда је љубав, не знаш ни сам

Чекаш да прође још један дан а тело гори

И душа пати одговор не зна неће да схвати

И страст је присутна у четири зида понекад боли душу ти кида

А љубав слепа тело говори жели да остане, жели да воли

Волети тело није срамота волети телом није грехота


Звјездана Херцеговац - Шифра аутора : ''Лунгомаре 3'' - Загреб

АМФОРА

Вода замућена

Пијесак сјећања у очима

˝Амфоре˝ што стољећима љубав снива

Запечаћена, нетакнута

Од пирата крадљиваца блага

У трезорима мора сакривена

Не враћајте се пирати

У оцеане моје

Златарнице за патворене снове

У древном ми дому

Зјапе празне

Не постоје.

Обложена сам оштрим окамењеним шкољкама

Распуцаним сјећањима на љубав израњавана,

Сузама тек рођених бисера

Што изумиру без сјаја

Сањам љубав у крхотинама срца

Алгама обавијена

Дубинама плавим сакривена

Мрежама покривена, вјечношћу запечаћена

Удахе кратке, задње наде

Морске струје доносе

Ни пјена вала ме не дотиче

Прича ми тек приче

Из љубави сутона

У сјећањима затомљена,

Гдје погледом се

Тек у једном трену

Дотакну

Помилују

Сунце и мјесец уморно

Тонући у снове пурпурне

Пробуђене

Звијезде сањалице сјећања на љубав

Свјетлошћу распршене

Спустише се мјесечевим очима

Kао лумине наде

До дна таме

Обгрли сунце мјесец

Пут до амфоре отвара

Од муља наталоженог умива,

Из лабиринта подморја

Само чиста жедна душа

Трагача исконске љубави

˝Амфору˝ ће изронити

На узглавље валова њежно полећи...

Из ње

Рајско вино пити

Сама ће печат отпечатити

Жудњом врелом восак расталити

Ужад спалити

У њега љубав прелити...

Сакривено благо

Трезора заборава поклонити

Шум вала ће

Пјесму пјевати...

Плаветнило мора

У хаље од мрежа

И кораља црвених

Гдје нас одјенути,

Kад´ дотакнемо обзор

Трагању за исконском љубави

У сјећањима је крај


Ирена Јовановић - Шифра: ''ВОЛИМ ФЕБРУАР'' – Зајечар

ТИ СИ ТАЈ

Ти си тај

који шкриње мог срца

пуни тиханим бисерима

Ти си тај, који сунце

мог живота

издиже у највиша искричава небеса

који шири зраке

најфинијих лахорастих лакоћа

најтананијих велова лепота

Ти си неисцрпно, моћно благо мог живота.

Ти си онај

који оптаче моју душу блиставим дукатима

бритким сјајем љубави, чистим златом среће

честитом усрдношћу истините велелепности

и мене чини

постојаним бићем

отвореним цветом

и мирисном ружом;

Ти моје суштине

расцветаваш.

Будиш ме из свих снова

и нудиш свој драгуљ, сан снова

живот без премца

рапсодију постојања

отвараш ме за све праве слаткоће

и потпуно ме чиниш

префињено пријемчивом

за најизнијансираније суптилности

узвишене осећајности,

нежне.

Ти си тај

који биће моје раскопчава

уздуж и попреко

који познаје

све моје путање

споља и изнутра

Ти си биће које ме претаче

у звонке кристале дуга

и нуди све истинске нивое чаролија

Ти си онај прави

и један једини,

тајанствени.

Ти си тај, Ти.


Наталија Коцић - Шифра : ''ДР'' - Ниш

Пелин

Да га сакупим у души

чемер би се ко маслачак распукнуо.

Фетусно згрчена под агресивним урлицима

слушам

отужни мирис наказне вулгарности,

кликтај и песмопој стиха чемерника.

На трлици речи расточи се слово,

изрони мирис плесни...

Стих разапет између поља и брда,

зажубори брзацима реке до ледених планина...

Пратим галоп дивљине...

Рукосадом жилим песму сред песмодарја

чемериком отрована.

Самоникла се и сама зажилих

ко клас сред безкласја,

ко вид сред безвида,

ко глас сред безгласја,

ко јасновиђење сред безнађа...

Самородна, сред безродног, зором се родих...


Татјана Дебељачки –Шифра: ''Између'' - Ужице

ИЗМЕЂУ I

О свему и ни о чему. Подвргавати мисли напору протока.

Не мора се схватити баш све склоно схватљивости.

Између знати и не знати, између живота и смрти.

Између два облака, између зелене и свеле траве,

Црвене - жене владарке, жене-љубавнице.

Између пуног-празног, топлог - хладног,

Између срећних и тужних,

између равнодушних и љубоморних малих богова.

Набој лудости таложи се у главама,

Одлука хтети-бити стасава у свим бићима која воле снагом непознатом.

Цвет Божанске љубави мирише са највиших врхова које прелазимо оком.

Искористити пукотине времена и зађи дубље у варијације искуства.

Било где између.

ИЗМЕЂУ II

Познанство није предуслов за промене.

Успостављање званичности је низ једноставности гестова.

Између два језика, белог и црног.

Између две мисије планетарних освајача.

Борити се између две раштркане коњице посусталог времена.

Понашањима заводити стидљиве звезде.

Минула опасност заслепљује стабилност!

Глума за потребом почива и у боцама.

Разбацаним по таласима очекивања.

Отупити чула гледањем у недостижно

у мужевни лик, након хиљаду упражњених жудњи.

Седим између спољашњег и унутрашњег света ума.

Без намере покрета.

Обасјавам им нутрину ужареним жижицама.

Бити између значи бити ван свега.

Из непосредне даљине сведочити постојање.

Бити храбар, на дистанци.

Између обиља могућности изабрати ништа.

ИЗМЕЂУ III

Одело је предуслов за флеке. Kао душа за ране.

Извадити црва из јабуке не значи ратосиљати се греха.

Пољубац имеђу два трептаја изазвао би сузу.

И тумачи ратова били су страшљиви.

Множе се разлике између сваког од нас.

Љубавници најбоље познају значај - између.

Превише времена је нежност изложена грубости.

Сваки нови додир заснива се на старом.

Нема приближавања забораву док се сећање обнавља, свакодневно.

Предмети немају трајан облик.

Само се Свецима не може заузети место.

И поред свега звезде истим сјајем сијају.

Негде између...


Драган Журжевић – Шифра:''Орфеј са Дунава'' - Костолац

ИЗДРЖИ СРЦЕ

Издржи срце...

Издржи срце, у очај не падај.

Можеш ти боље, бољем се надај.

Уздахом болним не цепај груди

Јаче од стене гранитне буди...

Не дај да горка суза те гуши.

Бедеме бола смешком разруши.

Исконска снага у крви плива.

Издржи срце, о, сило жива...

Победа славна, то је твој пут.

На крсту Христос победи смрт.

И ти си сада на крсту том.

Издржи срце. Рај ти је дом...

Минуће часи страдања твог.

Крилатог коња седла ти Бог.

Вини се смело изнад облака.

Издржи срце још мало мрака.


Валентина Николова – Шифра: ''Јустиција'' - Штип


Не веруј ми да Децембар није леп,

Ни то када затворим очи да не видим те,

Твоје лице боје кестења, и очи милије од сунца.

Не веруј ми кад ти кажем да месец поред мене буди се

Јер ја одавно не спавам,

Не веруј ми када кажем да не сећам се

На сваку песму што си ми писала.

Сваку реч сам три пут прочитао,

И сваки пут би као дечак заплакао

Па тихо прокунем време, што је отишло

А није ми те вратило...

Не веруј ми кад и данас кажем

Да још увек могу да променим све,

Ја и данас би само очи своје да затворим

И на трен да угледам те,

Kо каже да Децембар није леп.


Скупило се срце, скрхано од бола,

Док ноћ тиња, а хладноћа небо обвија

Ја седим сам поред камина

И сећам се времена кад си моја била.

И ниједан пламен није могао моје срце да угрије

Ни једна ноћ без очајање пусто да прође

А волим те још, након свих ових година

И сећам се времена кад си моја била.

Волим Москву док плаче тихо, нечујно завија

Бар тугу са неким на тренутак поделим,

Онда схватим да нисам сам.

Јер се самоће бојим, а лудим од љубави

Али Москва је одувек хладна и моју душу разуме,

Ја и сваку ноћ од теби причам Драга

Па ми стара грудва грло стеже,

Kао све ове године и путеве што сам прошао без тебе.

Сећајући се времена, мирисних пролећа

Твоја коса плава, на мом јастуку још милион стољећа.


Иван М. Петровић - Шифра: ''Нема шифре'' - Село Кланица код Ваљева

СТРЕПЊА

Озелењујеш ли моја

Стабла увела?

Корачаш ли мојим,

Стазама зараслим?

Сунчаш ли се на мојој

Висоравни златној?

Сакупљаш ли моје

Разбежане дане?

Голе речи, трну ли ти

Под језиком?

Живом водом, из камена

Појиш ли ловце, на жар птице?

Сунце своје, хоћеш ли дати мени,

Ако моје са изласком, закасни?


Мирела Хам – Шифра: "ТАУРУС" - Београд

УРБАНА ВИЛА

Ту су ми хаљине остале давно

Где ми се став крио од става,

Ту ми је лоше згазило добро,

Ту су ми побегли тело и глава.

Урбана вила хаљине гази

Увојке сече, јунаке мрзи,

Ожиљак псује сунцу се плази

Док ломи прсте, прсти су брзи.

Где су се љубили камен и дрво

Урбана вила одећу баца,

Није јој задње није ни прво

Од мајке рођена мочваром гаца.

Мусаво тело, мусаво лице,

Осмех из бола, осмех од среће,

Јунак на коњу хаљине носи

Урбана вила хаљине неће.

На младом телу скорено блато

Сад сија као плашт јој од свиле,

Где су се љубили камен и дрво

Осташе хаљине урбане виле.


Милица Спинчић – Шифра: ''СОМИ'' - Земун

ПАШЋЕ НЕБО

У очима твојим боје Саве

Хоћу да останем.

Покупи ме погледом и затвори их

Јер ћу да нестанем.

Загрли ме.

Обукла сам плаву хаљину .

Не остављај ме,

Недај да осетим даљину.

Остани,

Нек Сава тихо протиче.

Не одлази,

Слушајмо како подне одмиче.

Играјмо игру у сенци врбе широке,

Знам,

Пашће небо

И свући на нас облаке.

Бићемо сами на пустој савској обали,

Нас двоје,

Што смо се среће одрекли.


Весна Лаудановић – Шифра: ''ПУРПУРНА РУЖА'' - Kрагујевац

ЊЕН СМЕХ

Она,

њен гласни смех

као изненадни прелет откинутих латица руже,

таман и пурпуран и сочан,

сјајан,

безобзиран,

крилат...

И његово просипање вечерњим градом

и његов нежни лепет

који је синоћ пронашао моје ухо,

тај богати смех,

пренуо ме.

Она,

нека млада жена

чије лице нисам видела,

само раскошну косу у одласку,

чији ме је глас уплашио,

која је прошла поред мене,

тако чиста,

тако срећна,

тако светла,

њен смех ме затекао у сну,

док сам спокојно корачала кишном улицом.

И њене речи које сам чула,

које сам била принуђена да чујем

јер су пролетеле поред мене

као птице у ниском лету

и скоро ме дотакле

као да ме се тичу,

и које сам морала да видим,

јер су постале слике руже која се смеје…

Те речи,

нежне као привиђење,

а опет тако блиске,

тако познате,

тако снажне!

Те речи

које је отпевала смехом,

те речи мазне,

неком послате,

стварне, а нестварне,

те речи које су биле дивне…

- оне су ме погодиле као истина.

Али тај мирис руже,

који се затим отео из њене косе

и зашао међу кишобране,

међу пролазнике,

међу расуте перле кише,

које су просипали лампиони

свуд по плочницима,

радосно, пролећно…,

учинио ми се познат,

присан,

могла сам га дотаћи,

узети рукама,

присвојити...

Могла сам,

али нисам могла.

Тај мирис је остао њен.

Он је разбудио мој заспали бол.

И њен смех,

тај срећни смех младе жене,

тај мој некадашњи смех,

кога више нема

и кога више не може бити,

смех пурпурне руже,

који се листа у етру и лети улицом…

и љуби…

нема више коме да лети

и неће више никада полетети

из мог грла.


Зоран Антонијевић - Шифра: - ''Љубав која није од овог света'' - Младеновац

ЉУБАВ KОЈА НИЈЕ ОД ОВОГА СВЕТА

Ми смо једно

Нећу рећи ''а када одеш''

или ''када се растанемо'',

Зашто би свака љубавна

песма и песмица

морала да пева

о раздвајању, растанцима

Ми смо једно и остаћемо једно

Ми смо већ сада део вечности

јер смо овоземаљске законе прекршили

забране срушили

табуе угушили,

Ми смо чудо и чудотворни смо

Јуче смо прошли

загрљени крај

детета убогог

и оно је проходало

Слепац је прогледао

Бездетни су постали плодни

Без нас би свет несрећнији био

иако би нас тај исти свет

прогнао и убио

ми га разумемо

јер се волимо

Ми смо љубав

која није луда или слепа

ми смо љубав која није

од овога света.


Периша Армуш Бели – Шифра: ''Стваран свет'' - Београд

Игра

Kао песник

Борим се са замишљеним

Противницима

Намерно створеним

Оправдањима

Ветрењачама…

Kао песник

Унапред осуђен

На сломове

На уморе и узлете

Kао песник ја се борим

Да те ослободим…

Тебе измишљену

У измишљеном граду

Робињу измишљених противника

Kао песник ја се борим за тебе…

И онда када те ослободим

Ја те поново предам

Kако бих могао опет да се борим…

И заувек ослобођена

И заувек у оковима

Ти се смејеш

И чекаш да те ослободим

И поново предам…


Милојка Јововић – Шифра: ''Камен'' – Подгорица

ИЗМЕЂУ УЗДАХА И ПЉУСКА

Усне су чекале талас

На ком ће се оросити

Живнути између уздаха

И пљуска.

Плануле би

У свјетлости муње;

Да пркосе и грому,

И сазвјежђу.

Јер једино знају

Пркосити и чекати.

Може ли срце

Угријати озебле?

Хоће ли оно опростити

Годинама занесеним,

Утопљеним у несаницу?

Хоће ли хтјети

Рашчешљавати сиједе,

И чекати изгубљени пут

Незаситих, огољелих мисли?

И док је живот стварао

Недодирљиве,

Заплитао нити судбине,

Стопе су тонуле

Пепелом.

Газиле откуцаје,

А даљина је скривала одјек.

Чежњом натапала

Огњиште снова,

На ком су остајали кругови

Уомчена живота,

А путеви бола понијњли.

Уздисај

И мирис тамјана.


Жељка Игњатић – Шифра: ''ЗАБОРАВ'' - Добој

ОСТАВЉЕНА

Немилосрдан господар љубави

одлучно оставља жену

жељну љубави.

Попут освајачког војника

гази суровим поносом

подигнувши се

на замишљени си трон.

Страствено, освајачки

на мапи љубави

жељан освајања

у нове походе ходи,

освојену тврђаву

препушта другом,

не знајући

за горућу жељу освојене

за оданим господаром љубави.


Срећко Алексић – Шифра: ''Вилино коло'' - Београд

Пољубац од речи

Додирују ме ветрови среће

Онај плам што живот пече

И пољубци од речи умотаних од свиле

Све љубави су биле као зимски растанак.

Не подносим лажне скромности и додире

У себи чувам кључеве за рањена срца,

И све нечујно пуца у мраку таштине

Један пољубац мали, што ми је покварио начин,

Да уместо од слова правим љубавне поздраве

Пољупцем од речи купујем лицидерско срце.

И све маште и чаролије у кочије ставим

Сећање на љубав има лепше ствари!


Градимир Обрадовић – Шифра: ''Немир'' – Јагодина

НЕМИР

Ноћас сам те сањао

Била си лептир

Без цвета.

Два пупољка руже

Чекала су

Свитање

И сан мојих ноћи.

Ноћас, срна твог срца

Није нашла место,

Као бреза

Треперила.

У мени си куцала,

Враћала ме у неповрат –

Ти нада саткана од жеља,

Ти немир,

Ти изазов.

Буровесник закаснели,

Ти пламен.

Ти ватра

Која разговара.


Ђорђо Радић – Шифра: ''ГОРШТАK'' – Мркоњић Град

У ПОГЛЕДУ ЊЕНОМ

Само један поглед

Само један трен

врати ме у прошлост

кад сам био њен

до ушију заљубљен

У погледу њеном

горе ватре живе

у ломачу страсти

мор'о сам упасти

да ме пече жива

ни дужна ни крива

На тихој ме ватри

пржила полако

прво сам се смијао

а послије плак'о

вртила ме лагано

око малог прста

јест тако ми Христа

Просула ми финоћу

вратила ми срећу

да је волим искрено

никад престат' нeћу


Миленa Трбојевић –Шифра: ''Сјај у ноћи'' - Београд

ПУСТОШ

Удахни ме свом силином својих плућа

и однеси далеко, до средишта свога значења,

где ћу потхранити очај свих узалудних надања.

Јер постепено изгубисмо круну, нема више лажног сјаја,

остала је само стварност гола као жива рана, као судбина.

Зато ћу данас ја, а сутра ћеш ти

очима испијеним од плача гледати у празно.

Ићи ћемо заједно пустињом среће

и вриштати од срама и туге – ал’ узалуд.

Где су нестали снови и када је почео кошмар?

Ожиљци су ту и браздају душу, а додир претварају у бол.

На крају свега, сагорели од љубави

питаћемо се да ли је уопште вредело.


Славица Клајн - Шифра: ''У сенци кестена''- Lassee, Austria

СОБА БР. 9

Волим те, а не смијем име да ти кажем

и шапућем га онако, само ја да чујем.

Сад док размишљам, као да те видим

смијешиш се, цигарета Давидоф у руци.

Бојала сам се да крочим у сусрет

моје једине жеље.

Да спојим немогуће са могућим,

топло са хладним.

Kроз љубав и жељу закорачих у собу

бр. 9 - проткану страшћу

где наточих црно, Афричко вино

из 1997. у обичну чашу.

И као да си знао, опијао ме њежно.

Додиром тијела, плесао самном.

Маске, скинули смо с лица, постали једно

у соби пуној дима

где тренутци посташе вјечност.

Волим те, а не смијем име да споменем

- траг сјећања остао је само.

Kада зажмирим, опет ја те видим;

пред очима мојим, плешеш мојом маштом.


Анђелка Kорчуланић - Шифра: ''ЗИМЗЕЛЕН'' - Сплит

ИЗГУБЉЕНИ БИСЕР

Под звјезданим небом свијају се

танане гране мојих мисли

од недозрелих пјесама тешке.

Мој бисер је однијела ријека Стикс.

Без Харона и сплави ноћас бих могла

трагајући за њим пријећи је пјешке.

Мртве шкољке крхка сам љуштура.

Пусти жал плãви море сјећања

и преврће облутке успомена.

Обноћ јецајући облијеће ме бура,

а у мени недирнута спава

изгубљеног бисера сјена.


Николина Динић – Шифра: ''НД'' - Баваниште

Мрвица 96

Баш је тужно кад неком срце даш,

а тај неко га кида на комаде;

и притом себе с муком подсећаш

да такви само то умеју да раде.

Баш је тужно када схватиш касно

како ствари некад буду тешке,

али убрзо свима буде јасно

да свако плаћа за своје грешке.

Баш је тужно кад срце плаче.

Тај горак осећај стварно боли.

И док цвили све јаче и јаче,

нестаје слика оног којег воли.

И на крају, најтужнија ствар,

као облаци кад су тужни и сиви,

баш је тужно кад све изгуби чар

и срце престане да живи.


Иван Караџић – Шифра: ''Икар 77'' - Петровац

Мисли о теби

Без тебе су хладна прозорска окна

И читав свет је пуста празнина,

У данима кад сам те требао имати

Био сам недорастао својим сновима.

А после песме исчезава дух

И почиње дуго и мучно старење,

Живот клизи светлосном брзином

Ти и не знаш како чезнем за твојом близином.

Да ли ће мисли о теби нестати

И стопити се са звезданом прашином ?

А само сам хтео један трен твојих прелепих руку,

Твог осмеха весника пролећа,

Само сам хтео да те милујем

Кад нико не види,

Док слуша цвеће и жубори река

Али то беше жеља далека.

О теби све најлепше сваки део мене мисли

И онај што расуђује,

И онај који се усуђује

Да ти призна љубав дуго скривану,

Још од неког октобра

Давне жуте јесени

Које се нико више и не сећа.

Могао бих затворених очију

Tвој лик склопити

Јер те дуго посматрам

И исто толико сањам.

Да ли си права?-често питам себе.

А време нам не дозвољава да се зближимо

Као што се цвет отвара сунцу,

Као што се срце отвара срцу.

Често се питам

Да ли нас туђе неразумевање побеђује

Или само каснимо,

Као незаинтересовано каскамо

За приликом која измиче,

А име јој је љубав.

Кад боље размислим

Да није тебе моје мисли би лутале

Као што и сада,овог часа без тебе

Моја душа лута неким шипражјем прошлости,

Да није тебе ,

Можда бих дисао,можда бих гледао

Али шта ће ми очи кад нема светлости.


Фрањо Франчич – Шифра: ''Aутхор'' – Падна, Сечовље

Волео бих…

У ствари, почело је много пре

али направићу границу, неку тачку, слику,

коју веома лако могу да призовем у сећање.

Дебеле пахуље, као комади рашчешљане вуне

падају у одсјај ноћи, небо се располови,

страшан крик пресече сан,

волео бих да зауставим време.

Ударање таласа,

онај варљиви осећај лакоће и избављења прикрао се сам од себе.

Није било тачно, рекао си да нема хоризонта судбине,

колико је тачака које закасниш, колико сусрета да се разиђеш,

не, преци моји, тамо вани је ледена земља,

заседе и трчање по устаљеном кругу,

бојим се да ћу да поновим оскрнављене речи,

бојим се да нема врата која ће да се отворе

и тамо ће да зјапи само прозорна празнина.

Одозго видим око крова, змије су населиле јутра,

видим море, равну, плаву плочу која додирује небо,

ту и тамо бео талас, мало другачији кад отпутује, једнак кад долази.

Ноћи пуног месеца,

у углу плетеница белог лука и распело, опет клечим,

загризем у камење, вани слутим стопе умрлих,

страх је записан на лицу вечери, страх је покретач света.

У мрежи сунчевих зрака покушавам да ухватим самоћу,

као што и изгледају припреме,

усред црвених цветова нара у шкрињи сећања тражим пауке,

у еху корака дише земља, однекуд пролети страшива сенка,

издалека зову звона.

Огледало је разбијено на једрима растанка,

разилазимо се пре сусрета, пијани од сећања,

трезни од стварности, старци задоцнелих јутара,

ништа драгоценије од тренутка којег закасниш,

а земља, победница, без уста.


Владимир Дулановић – Токи - Шифра: ''ВАРОШАНИН" - Нова Варош

ОТИШЛА

Размилели се снови ко бубашвабе

Несрећна, дрхтава моја...

По мојој ризници од страха

Одаји порока и суза

По завесама памћења.

До јутра си остала, осмехнута

А жална

А кобна.

Целе ноћи полен је сејао ватру из косе

По постељини

По разлозима

По хаосима од мојих жеља

Од мојих мисли

Од несвестица...

Целе ноћи су ми претрчавале веверице

Из груди

У груди

Врискали коњи дивљи,

Ненапојени

Изнад кровова,

Изнад облака

Изнад богова...

Сву ноћ ме објахивале виле...

И...

Шаку пшенице низ кичму

Kутију кликера по трбуху

Рез низ усну...

И...

Отишла...

И...

Ништа више...

И, као срећан

И сам...

Уз прозор прикован

Уз сунце приљубљен...

Рудим

И лудим...


Вера Савић – Шифра: ''Октобар'' - Руменка

Једини мој

Одавно те нисам видела

једини мој.

Не срећем те

и није ми познат

корак твој.

Живимо у истом граду

истим улицама идемо,

исте ствари нас занимају,

исте плаше.

Исте снове имамо,

али се не срећемо

и не волимо.

Уствари ја тебе волим,

али све је узалуд,

не вреде моји осмеси,

моја нада,

мој труд.

Тешко је,

болно је то,

волети неког

коме до тебе није стало.

Тешко је то прихватити

и другом у загрљај кренути,

јер он неће имати

такве очи,

он се неће тако осмехивати

и никад такву топлину ширити.


Небојша Јанковић – Шифра: ''Сат'' – Жабаљ Mlade nade

ПРИНЦЕЗА СУЗА

Нема ватре ако нема кремена,

нема цвета ако нема семена,

нема љубави ако нема пламена,

ако моје очи нису сена њена.

Ти си угасила пламен,

ти хладна као камен,

ти учина си да патим,

да патим,али не и схватим...

Ти си ме довела на крај,

ти си ме бацила у очај,

ти, што си била као вила,

ја сам птица којој си сломила крила.

Kрила, осмех си крила,

другог си дозивала, снила,

а зашто си таква према мени била,

била,моје срце си била, била и убила.

Пила, другоме из чаше ти си пила,

пила, а мени си крв попила,

мила, некада мени си била,

мила, сада прошлост си немила.

Ти си принцеза моје туге,

твој плашт прошивају моје сузе дуге,

моји протраћени дани твоје су слуге,

а твоја круна суза је пуна...


Сања Мркоњић – Шифра: ''26СМ07'' – Пелагићево

ОБАЛА СУМРАКА

У сумрак сједим на обали

и посматрам на мирној води разливене боје црвеног неба.

Имам све,

а ипак осјећам да ми нешто треба.

У мислима се сјећања роје:

о теби, о нама, о нашим дугим шетњама...

сузе навиру у очи моје.

У мом срцу

болна празнина се шири,

као да су изненада

из њега одлетјели сви чаробни лептири.

Празнина и бол у срцу остају,

сјећања не блиједе,

а моје сузе теби већ одавно нишшта не вриједе.


Светлана Радосављевић – Шифра: ''Божури'' - Горња Сочаница

БИСТА

Затекнем себе често,

како у мислима стојим

на мени знано место,

пред каменим ликом твојим.

Гледам једну увелу магнолију,

једну камену бисту

и замишљам немогућу чаролију,

да погледом оживим исту !

Да очи твоје добију сјај,

да се усне осмехну знано,

не желим да видим крај

и то што си ме оставио рано !

Поглед бисту и мислима оживи,

нестану камени обриси сиви,

и кренеш к мени насмејан,

Сунцем и осмехом обасјан.

И већ си ту, пружаш руке

и схватам да камен грлим,

задрхтим слеђена и сама,

како се живот поиграо с нама !

У миру почивај вечно

до новог нашег сусрета,

нек сви други живе срећно,

а магнолија поново нек процвета !


Ана Бабић - Шифра: ''Златокоса'' – Крушевац

МОЛБА

Неки глас светлуцавих очију, невиног лица

(као неко усамљено радости звонце)

и једна оловка измеђ' страна прашњавих књига

не могу више бдењем да тлаче моје конце.

О, нико не уме разумети колико је

тежак удисај априлских јоргована,

у умишљено пролеће,

оном ко је сам.

У души ми туга гаси пролетње кише,

и занемарује болно дерање таласа,

док напукле нити што се у мом срцу развише

љуште тавне спомене.

Смртно опијају бездушне хриди,

без оног што ми живот прождре.

Натапам се пролазношћу, без наде, без љубави.

Тонем,

и моја душа заувек мре.

О, затражи дану мало светлости за ме.


Доброслав Петричевић - Шифра: ''ОАЗА Љ'' - Брод

Други пут

Газила си кораком газеле

ореол погледа око твога тијела

под руком носиш уздахе чежње

вила на земљу долетјела.

Радост сусрета

застајеш на трен

морам на твоју страну улице прећи.

Долази мојих срећних пар минута

толико тога морам ти рећи.

Морам ти рећи

да миришеш на чежњу

да носиш дах љубави

радост божићног дана

морам тирећи

дио великог плана.

Пришао сам

као олтару

гледао у тебе као икону.

Рекао сам:

Ти си моја чежња

уздах и нада

ти си нестварна

нешто изнад живота

ти си чудо.

У оку заискри нешто

нестварно

лудо.

Погледала си на сат

склонила косу са лица

развукла осмјех као рафал

погађаш равно у срце

мој њежни убица.

Журим.

Ужасно журим.

Запамти шта си мислио рећи

не буди тужан и љут

лијепо је што смо се срели

кажи ми све други пут.

На лицу леди се грч

руку сам подигао

као да се браним.

Стани

молим те

само минут

само један минут стани.

Па онда иди

на твоју страну улице

узалуд желим прећи.

Ћутим, а толико тога

морам ти рећи.

Твој живот цури кроз моје руке

из маште нестаје нада

странпутица никад не нађе пут

хтио сам речи много тога

али само сам рекао:

Ма нема везе

можда неки други пут.

Осмјех ниси скидала са лица

нешто је само препукло у мени.

Убила ме моја љубав

мој њежни убица.


Милош Петронијевић – Шифра: ''Пропланак 58'' - Kњажевац

ПИСМО СВЕТЛАНИ

Остаје ли негде оно што прође,

или је све узгредна случајност само...

Вољена моја,

још се у сну јавља

глас из давних дана да песника писмо

све тричаве грешке у времену исправља

и несагласје звезда што заједно нисмо.

А отишла ти си још онда од мене...

Снова ти девојачких сад су други обриси;

видици нови твоје мисли плене –

и можда са другим сада срећна ти си

као што са мном никад била ниси –

нелагодом затечен и помало збуњен,

осматрам несувислост „Можда је и сама“,

и смешим се утехи „Још се поглед њен

присети и тебе, у сетним зорама...“

Теби и твом лику причаћу муку

бола што блесне кроз будне снове;

и с чежњом да те држим за руку

сањати срећу што ме из сна зове.

И у заводљивом бескрају ноћи

слушати шапат неразумних нада

да ћеш опет ти код мене доћи

и да си остала иста кô некада.

Јесени оне волела ме ти си

– многе су воде протекле од тада –

волела ме много, док схватила ниси

да је шапат песникâ само маскарада.

Необичним речима своје срце крију,

сопствена им тама стална сапутница...

А сан твојих мирних и ведрих очију

беше живот свагдашњи, радост, породица...

Твоје снове делих, ал’ залуд сам снио,

за такав сам живот неспособан био.

Вратићеш се, рече, и отишла ти си,

с осмехом у сузи притајена јада;

вратила се мени више никад ниси

и ја не знам где си и с киме си сада.

* * *

Још увек виђам

у менама снова

безбрижност

те позне јесени –

витлао је понад кестенова

северац студени,

а ти и ја,

једно другим опчињени,

шетали загрљени,

и заљубљени

о срећи снили,

и срећни били.

И рекох ти, истину живу,

да тајну опстајања, човеку недокучиву,

твоји смирени покрети крију.

И да су искре очију,

и заљубљени несташлуци

руке у руци,

снаге у васељени

јаче од свих студени.

И понесен, тада, под крошњом кестена,

сопственим сновима и уснама твојим,

снатрих, млад, да тајне времена,

скривене у нама, за тебе освојим.

У очима твојим видех своју срећу,

у звездама зеница блеска замагљена.

И још увек мене твоје очи сусрећу,

смешећи се из таме успомена.

* * *

Kао нов дан сунце, волео сам ја те...

После, кад си отишла, и патио много –

и твојих се праменова још увојци злате,

да те заборавим, никад нисам могô.

И чезнући за срећом твога загрљаја

често се неутешан, сломљен, изнемогô,

опијах до бесвести – па пун очаја

(самотно изгубљен у ноћи без краја)

неуморно оплакивах прошлост своју чемерну.

И веровах:

„У срцу моме, љубав неизмерну,

време никад неће моћи да угаси.“

И сањах:

„Волео си је – и волела те је,

и вечно ће за тобом чезнут њени уздаси...“

И плаках, разнежен:

„Далеко негде је

сад око њено

сузама испуњено

сто посто.

Сад она плаче

и шапће изгубљено:

– Ооо! мој дивни дечаче!

У срцу мом си заувек остô! – “

* * *

Где ли си сада,

некад жено млада,

цветају ли ти, кад осмех гране,

у дубинама зеница поља белих рада –

сусрећеш ли с ондашњом ведрином дане?

Топлину бескрајну

и велику тајну

твога поуздања

још немир мој сања,

у тишини зоре,

док румен златна

осваја прозоре,

срећо неповратна.

Све досад ме нико волео није,

као што некад знала си ти.

С неверицом ме слушајући,

све знатижељније,

од самохваљења празног знала излечити.

И тренутке несигурности и меланхолије

постидео би твој осмех чио.

Путева лоших било није,

док сам те волео, кад сам млад био.

Неприметно се искраде

срећа наде,

нестаде негде,

не знам где,

и оде у сан

и онај дан,

кад беше са мном

у времену давном.

Верујеш ли још увек,

некадашња љубави,

да смо увек за све сами криви,

да искра бескраја у нама борави

и да дрхтај срца од љубави живи.

* * *

Прошле су године, залечише ране,

загрљаје твоје заборав присваја –

то тек само понекад ожиљак ми плане

у усамљеним сумрацима и ноћима без краја.

Осмех твога лица још у мени живи,

и време га неће моћи да избрише;

ал’ све чешће слуте мојих снова преливи

да ти и тај лик исти нисте више.

Дан кад смо се нашли одлази од мене,

пољупци твоји у сну уснише;

што сам и сâм био бледе су сад сене

успомена које постају све тише.

А била је љубав: дан животом испуњен,

и откривањем чудесних наслада...

У шапат твог тела кад бех заљубљен,

могао је немир миру да се нада

и беше трајање чаролија склада.

(Или ми се све то таквим чини сада.)

Понекад, у пустахијским ноћима без мира,

у помами крви што с тобом мир сања,

блесне лакоћа твојих речи, додира,

кроз вртлоге пијаних разрачунавања.

И у јутрима мутне носталгије,

док свест трне у сновиђењима,

више од ракије разум ми опије

осмех твојих руку и бол за њима.

* * *

Ти живиш сада далеко од мене...

И имаш мужа што те пази, мази...

И водиш разговоре фине, углађене:

„Kако сте, комшинице?! О! ваша ћеркица!

Злато тетино, што су јој медени образи!“

И можда се, понекад, у дну твојих зеница

разлије и одсев грешних недоумица:

може ли се и честитост спасти,

и живети, љубити, пуноћом страсти?

Хтео сам с тобом открити весеље

распојасаних нагона што су увек нови,

и да видим за чим чезну жеље

жудње што расте где расту снови.

Да си крај ме сада кад сам сасвим сâм,

можда с тобом дотакô бих ја жуборе таме,

и речима искреним објаснио срам

због којег су судбине наших душа саме.

Можда би речима савладали срам,

стигли до увида

да је љубав моћи рећи све без стида.

Често сам размишљао у зоре усамљене

о могућностима и варкама среће...

И желео сам с тобом поћи у скривене

бескраје где сан наше жеље покреће...

Ал’ залуд ми мисли...

Отишла ти си још онда од мене,

а што од сна живи у сну и умреће.


Милана Давидовић - Шифра: - ''КАЈДАНКА ЉУБАВИ'' - Богатић


У сећању мом се давна љубав рађа

kада све је тихо - кад се ноћ успава

Док те љубим нежно са песмом тишине,

вечношћу те чувам ја од заборава.

Кроз прсте ми цуре ти снови о теби

у све дане чежње - у дане чекања

Ја те чувам кришом, у зеници ока

док ми срце моје буја од сећања.

Живиш у сновима, сећањем те волим,

још по телу пламти твој бесмртни дах.

Ти љубав си моја, давна - непреболна,

и Радост и Патња - у исти си мах.


Мидхат Хрнчић – Шифра: - "ЊЕМИЦА" – Сански Мост

ЕЛKЕ

Елке, одушевила си се

мојом домовином

Било је љето

зрак су испуњавали

опојни мириси

својствени само

осунчаним предјелима југа

под нашим сунцем

твој германски тен

попримио је боју меда

Ћао, Елке!

на сваком кораку

поздрављали су те

моји пријатељи

и моји сусједи

постала си већ наша

када је дошло вријеме

твог повратка у домовину

стигла је јесен

кишна и хладна

грије ме још само

помисао на тебе

радо бих те посјетио

али ми се на обућу

налијепило ово наше блато

балканско

па никако да се одлијепим


Ђорђе Рашић – Шифра: ''Ђ.Р'' - Београд

Даљина

Ти си сад далеко, ти постојиш само

онолико кол'ко срце ти опрашта

цвет због тебе лепше замирише тамо

где корачаш ноћу, где је стварност машта.

Плашим се да једном не паднеш из Сунца

ко уморна птица што у сумрак лети

да се не разбудиш ко дете што бунца

из прошлости давне немиру проклети.

Па презирем време, страшна уверења

да ми боли буду што су прошли други

последично лепа душе испарења

осмехом засладим, прођу дани дуги.

Источнике питам аветиње морске

дал' зажелиш тајно што је некад било

наша брда кршна, наше воде горске

још за тебе чувам Равијојла вило.


Славица Јовановић - Шифра: "KУГЛАСТА МУЊА" - Шабац

МУЊА НА МУЊУ KАД УДАРИ

Твог се гласа нисам наслушала

кад говориш хиљаду славуја пева,

у образ бих тебе пољубила,

а да те потражим, нисам се усудила

и нисам то смела.

Муња на муњу кад удари,

из ведра неба гром у гром,

можда ћу негде видети тебе

и миловати те погледом.

Муња на муњу кад удари

и на све стране засева,

спремна сам и да погинем,

од силине твог погледа,

Муња на муњу кад удари ,

знаће се тајна скривена,

обасјаће сва чекања,

бити путоказ сред раскрсћа.

За мене ниси Безимени,

увек си био чудесан,

упиру кажипрст у кажипрст,

од њих сам хтела да те сачувам.

Ти си тај пламен неугасиви,

што греје крв у мојим венама,

више ти говори неговор,

ћутање свих мојих ћутања.

Ти једини знаш све лозинке

и путању до срца мог

и значење мога ћутања

и свега неизговореног.

И све оно што је прећутано

можда ћу рећи ти некада

епицентар биће у срцу мом,

земљотреса и вулкана.

Нежност сам твоју желела ја,

у нека времена безгласна

за тај поглед муњевод,

моје срце биће громобран.

Већ дуго влада занемелост,

као испод воденичког камена,

кад понеко зрно, двозрнац,

међ' самлевено залута.

Све што је било недокучиво,

због чега сам била збуњена,

све тајне чувам у срцу свом,

једном ћу њима да те очарам.

И све је друго безвредно

у времена ова безвремена

само је љубав нераскидива,

на коју сам годинама чекала.

И бићеш кротитељ муња,

уперених ка срцу мом,

предосећам ту си, доћи ћеш,

однекуда, одједном.

сва она наша ћутања

копреном тајни скривена

сва писма непрочитана,

читаћемо их заједно тад.

Јер: Ако теби, веровати нећу,

а коме ћу срећо, а коме ћу,

ако теби тајне рећи нећу,

тајно моја реци, а коме ћу ....

За мене ти си посебан ,

најнежније љубави гласодар .

Kад нам се запале погледи ,

у неугасивом пламену љубави том,

заједно ћемо горети,

нестати истовремено .

Виолинским кључем отворићу ти срце ,

песмо моје љубави , што доносиш ми сунце .

Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави,

изникла из утробе, из божура, из крви ...


Јелена Јевђенић - Шифра: ''Љубав и револуција'' – Бања Лука

Пјесма за Д

Постоји човјек

иако невидљив,

присутан и у својој одсутности,

осјетим га у себи

као што осјетим ваздух.


који недостаје очима,

фали рукама,

човјек који је тјелесно недодирљив,

звуком недостижан.

Тај човјек

јутром неухватљив

а ипак остави трагове

сличан роси,

Тај човјек

незапамћен тијелом

а урезан у мислима.


незаборављен,

удаљен,

човјек који увијек некуд иде

а непомично стоји у мени.

И само тај човјек,

мирно настањен

у немирној мени,

Постоји.


Емилија Ема Живковић – Шифра: ''Онасташа'' – Крагујевац

ТРАГ ЗА НЕЗАБОРАВ

Отишао си

без довиђења.

У погледу

туга,

чежња,

презир.

Патимо.

Дошао је

Крај среће.

Остаће жал.

У души траг.

Траг у срцу

траг

за незаборав.


Дарко Томић – Шифра: ''Госпа и песник'' - Трн, Бања Лука

Искушење

Волећу ту жену ноћас,

лепог ђавла,

и пустићу је нека се поји

истином слабости моје.

Бићу течност што јој жиле пали

и грех њен ћу да саперем,

и ако знам да није мали.

Сутра ће да ми се суди,

опијеном тако знам

толико да ни срећа није

срећом вечна.

Мењаћу вечност за трен

и нећу бити оно што сам био

после ње више никад’.


Саша Ђорђевић – Шифра: ''Нада'' - Ваљево

Не заборави ме

Не заборави ко сам,

Не заборави где сам,

Не заборави шта сам урадио за тебе,

Не заборави да сам још жив,

Не заборави да сам те волео.

А запитај се да ли те још волим и да ли још патим за тобом.

Не заборави да сам пропао због тебе,

Не заборави да сам у тами због тебе – без сунца,

Не заборави да сам остао сам, потпуно сам због тебе.

Не заборави да сам ти био прва љубав,

Не заборави да сам био много пута пијан због тебе,

Не заборави да сам плакао због тебе,

Не заборави да нисам ноћима спавао због тебе,

Не заборави да те жељно желим у свом наручју,

Не заборави нашу љубав,

Не заборави наше снове које смо маштали,

Не заборави да си моја била

и да сам те стварно волео.

НЕ ЗАБОРАВИ МЕ.


Мирослав Мишел Болтрес – Шифра: ''РАСKОВНИK'' - Смедерево

СЛИKА ТВОЈА

Потискујем све – небројане ноћи,

Дане, месеце и године

У непрегледне сећања ходнике

Ал' једна слика упорно прати ме

Врћа ми се често – слика твоја

Kад си била девојка..

Лепа, млада, заносна...

Очи зелене, коса абоносна, коврџава

И та слика и сад још прати ме

Kроз све дане, ноћи, године

И не да ми да на друге жене

Помислим и да их заволим...

И као да и сад чујем твоје кораке,

Из сна будим се – врата отварам,

Низ ходник гледам – нема те...

Враћам се тужан, снен

Да покушам опет да заспим

И да по ко зна који пут сањам

Да нежно љубим те, опијен

Мирисима твоје косе...

Тонем у бездан среће неизрециве...

Шапушем све те дивне речи

И љубавне молитве:

Боже – како је волим,

Она створена је за мене...

Боже, чувај је за мене – вечно

И од мене...Боже...

Понекад време лечи све,

Понекад и не...

Лик њен лута ноћима

У мојим тужним очима,

У мојој души рањеној

Оста данима њена сен,

Лепотом њеном опчињен

Већ годинама ја...

Вечно она станује

У ходницима мојих сећања...


Златица Јанковић - Шифра: ''ПЕСНИK'' - Браничево


Године неке далеке,

Месеца марта,

У пролеће.

Срели смо се.

Упознали.

И тада почела љубав наша.

Рука у руци,

Цветно пролеће чаролију ствара,

Прошло време на страну повуци,

Сећање нам не одговара.

Шта вреде успомене?

Kада смо сада заједно, а не иде нам.

Осећања станују у нашој души,

У нашим срцима.

Ал’ ипак нас нека мука гуси.

Пробада бол у грудима.

Погрешили смо.

Одлуке брзо донесене.

Толике године ништа нису помогле.

Уништиле емоције, мене.

Реч љубав сада је за нас страна реч.

Без значења.

Ми без осећања.


Kатарина Ђукић – Шифра: ''Одлазиш'' - Оџаци

Одлазиш

Одлазиш

а срце моје за тобом жуди

Одлазиш

Уз мене сад бол се буди.

Одлазиш

кораке твоје нема бројим

Одлазиш

остајем сам

а тако се бојим.

Одлазиш

даљине тебе себи зову.

Одлазиш

а ја не желим љубав нову.

Одлазиш

мисао твоја ка другој лети

Одлазиш

да л те бар нешто

на ме сети.

Одлазиш

свет око мене сад се руши

Одлазиш

туга у срцу сад ме гуши.


Сашка Солдат – Шифра: 'Жеља'' - Врбас

МОЈА ПРАЗНИНА

Какве су то хладне и бескрајне ноћи?

Јесу ли то оне ноћи када заклопим очи,

и замишљам тебе крај себе?

Нема одговора. Само празнина душе.

Она празнина која убија, када падне ноћ,

јер нема ко да је попуни, онако стварно,

већ само у мислима.

Заклопиш очи и сањаш.

На тренутак, то ти испуни душу,

и схватиш да имаш осмех на лицу.

Али то су твоји снови, не туђи.

Не његови.

Све је то живот.

Али где је мој живот?

И онда потекне суза,

јер је твоја највећа бол, заправо твој живот.


Милан Н. Кузмић – Шифра: ''Хајдучка љубав'' - Добој

ЗБОГОМ (УМРЛА) ЉУБАВИ

Трепере немирни путеви прошлости

преливени пољупцима и угризима

овјенчани урезаним уздасима

у орошеним чежњама.

Тугују за нашим корацима

што нестали су

у сенкама настрешница,

попут престрашених птица.

Желим да погледом сагорим самоћу

што остала је у разбијеном састанку

пуном бола, срче, варница и уједа

ко' на хајдучком устанку.

Тада у нама није ћутња процветала

нисмо се растали у сузама

но у клетвама и

обећаним осветама.

У жудњама раскиданог дисања

буктале су увреде без праштања

ношене умрлим летом

цврчака и лептира.

Ту, кресали су зли оркани

и сулуди громови,

па у срцима уклесали

„Збогом( умрла) љубави“


Саша Баштинац - Шифра: ''Поета'' – Бања Лука

Не тражи ме

Не тражи ме послије издаје

Kад очи склопи дан

Не тражи ме у маглама јутарњим

Ни у бљескању капи росних

Не тражи ме у лицима трансформисаним у моје

Ни у чијем осмијеху

Пронаћи ме нећеш

Не тражи ме на адреси старој

Нема ме тамо

У вировима твојих слутњи

Још само постојим


Татјана Томић - Шифра: ''Фосили љубави'' - Градачац


Kолико снова,

Kолико сјенки,

Опсједа мој дух

На овај претпразнични дан.

Ти и ја, кловновске маске

Са нацртаним осмјесима.

Леденим штитом у очима.

Ружичасте елегије

Лицитарских ријечи

Над угашеним вулканом

Љубави.

Залуд

Сјене прошлости бдију

Над посједњим искрама

Звјездане страсти.

Залуд

Ти опојни мириси

Лахора прољетне љубави.

Небо је огледало безнађа

Фосила ишчезле љубави.

13.02.2014.


Слађана Миленковић - Шифра: ''Бујица'' - Сремска Митровица

Бујица

Cry me a river

Cry me a river

I cried a river over you

Julie London

Можеш ми исплакати реку

И ја ћу исплакати реку над тобом.

Сад кажеш да ти је жао

Ти никад ниси сузу пустио.

Сећам се свега што си рекао

И што сам ти рекла

Не знам где сам те испустила

На путу љубави,

А волела сам те

Више него себе.

Само да си рекао

Исплакаћу реку суза над тобом

Јер

Једино бујица може да те однесе

Далеко од мене и моје љубави.

Ах, волела сам те

Више него иког свог,

А ти ниси хтео

Црну кафу

Да ти љубав дода.

Никад нећу волети јутро ни недељну кафу

Нити се њихати у сенкама ноћи од један до четири.

Црна кафа мојих очију

Прелива се преко мојих недељних снова

О јутру и зори, цигарети

Жаљење удвоје.

Не могу да се изборим

са црном кафом која капље.

Излуђује ме што те нема.

Око поноћи

Знам да моја љубав није била за тебе.

Кад би могао да ми каже стари сат

Добро бих могла до наредног заласка, лето је у новембру.

У зору и кад дан сване

Звезде у џеп ћу сакрити.

После поноћи и филма.

Бићу истинита, постојаћу само ако ми допустиш.

Сећам се усана

Нисам спавала ноћима.

Између пића

Црна кафа

Пролила се

Преко мојих снова

Никад нисам волела недељу ни ове седмице је не волим.

Немој говорити са сенкама

Ноћу у самоћи.

Исплачи ми реку снова

Нек цуре сни

Неиспуњени

Недосањани

Неостварени.


Мирослав Павловић – Шифра: ''ТРАГАЧ'' – Крњево

НИШТА НА ПАМЕТ ДА МИ ПАДНЕ

Ништа на памет да ми падне

да прозборим коју

онако реда ради

да испричам некакав виц

да ти скинем киселу маску с лица

а као за инат небо је ноћас звездано

опседнуто романтиком

створено за праву искристалисану љубав

љубав без обавеза

Све је ту скоро идеално

само недостају речи

очекујем свој глас

да однекуд искочи

да се искобеља из учмалости

не разумем како то

да ми баш ништа не пада на памет

да било шта кажем

бар оно започето

пре кафе коју си скувала

а и њу нисмо попили

потпуно се охладила

Опет упорно покушавам

нешто мудро да прозборим

али то личи на некакву

безидејну комуникацију

недефинисану безречитост

амбијент постаје арктички

поларна светлост уместо месечине

баш је романтично

идеална ноћ за Ескиме

Титаник на коме смо

срља у правцу ледника

нико да га скрене с пута

а и кô би

капетан и посада су већ

у чамцима за спасавање

чак су и пацови напустили брод

чекамо спасоносни ветар

да у задњем часу му промени смер

гонећи га из зачараног лавиринта

Викинзи су говорили

ако имаш добар ветар

мораш имати моћна једра

и богови мора биће на твојој страни

али на нашој лађи време је начело једра

избраздани мозаик лебди у простору

осликавајући се у Аниним очима

Тек

њен осмех клизну тескобним простором

поглед плавичасто заискри

удену се у чаршаве

и ја тад театрално проговорих

знаш Ана

тражећи излаз из зачараног круга

ево размишљам сво време

ако скинемо сву одећу са себе

и направимо једра

избећи ћемо судбину Титаника.


Никола ЧД Пешић – Шифра: ''Синзеф'' – Ниш

ВЕЧНА ЉУБАВ ?

Плавуша, ти си мој сан,

ти си мој живот цео,

јер, најсрећнији бих био

када бих тебе срео!

И најзад дође тај дан,

унесе срећу у срцу мом,

снови ми посташе стварност,

кад сретох је у возу том.

Као Ромео и Јулија

заволесмо се ми,

и срећни бејасмо

ко нико на свету,

јер срца своја

дасмо једно другом...

све док не сретосмо

ту судбу проклету!

И сад та судба клета

међу нама вечно стоји,

срца су нам раздвојена,

јер - вечна љубав не постоји !


Иван Аритоновић - Шифра: ''ПЕСАМА'' – Врбац, Kраљево

ОЧИ НЕЗНАНKЕ У ТАМИ

Петак беше. Зимско доба

Јануар је, ал’ без снега

Сам сам. Пуста је моја соба

Kренух путем, далеко од свега

У тој ноћи, која беше к’о и друга

Видех њу, незнанку из неког града

Притисла ме беше неизмерна нека туга

А она је била лепа, заносна и млада

Kо по књизи, случајно све се деси

Шетала је с пријатељем мојим старим

Пита ме: Жив си? Одговара: Јеси, јеси!

Приђох, иако не хтедох чаролију њихову да кварим

Ово је она, рече тада другар мој

Нећу вам име њено рећи, ко сећања она бледе

Запитах се: Kакав ли су они спој?

Срце моје побећи хтеде

Сусрет с њима кратак беше

Не хтедох даље да га дужим

Идем, рекох. Погледаше ме очи које се смеше

K’о да кажу, утеху ћу да ти пружим

Беше нешто у очима тим тамним

Блеснуше оне чудновато, сјајно

Лепотом као у временима давним

О, зашто трен не траје бескрајно?

Осмех беше широк, леп

Загонетан мало, к’о што зна

Kо да до тад бејах слеп

Упитах срце: Можда је то та?

Трен беше чудновато нешто дуг

Време стаде, око мене неста све

Kрену даље тај мој друг

Не беше ништа више ко и пре

Срце беше пуно, некако више живо

Узлете душа, чух и миле неке звуке

Да л’ је јава ил’ сам сниво?

Звезде ми беху на дохват руке

Прођоше дани након тога

Не разумех немир срца тада

Ни тај делић живота свога

Љубав је нешто што животом влада

Сретнем и сад очи тамне

У мислима само, не на јави

Долазе ми из те чудне ноћи давне

Оста слика вечито у глави

Не сазнах никад ко то беше

Прича к’о у филмској некој драми

Не видех више лице то и усне које се смеше

Прате ме само, очи незнанке у тами


Љубисав Грујић Груја – Шифра: ''ГРУ 090'' - Пожаревац

ЦРВЕНО

Вечерас је твоја хаљина као вишња црвена,

вечерас је црвено и вино које пијемо,

вечерас си ми на свету најлепша жена

а црвене очи не дају љубав да кријемо.

Kао вишња је црвен кармин на уснама твојим,

чак је и светло у сепареу тамно црвено.

Вечерас сам тек сазнао зашто постојим:

Постојим да тебе волим, најдража жено !

На столу су и руже као вишње црвене,

у црвеном срцу постајеш само моја.

Док од вина и љубави образи нам румене

-црвено постаје моја најдража боја!

Вечерас блисташ међу свим женама,

на столу љубави и вина пуна флаша.

Због вина је црвенија крв нам у венама,

а због љубави и срца су црвенија наша !

Вечерас пупиш ко вишња у цвату,

вечерас љубав не могу сакрити.

Најлепша птицо у небеском јату -

у моме срцу заувек, гнездо ћеш свити !


Сафета Осмичић – Шифра: ''Сафос'' – Хеерлен (Холандија)

ИЗМЕЂУ ДВА СУСРЕТА

Памтим те само као трен

ал’ који вјечно траје

сломљена чежњом

до неба винута љубављу сјајном

по вјетру ти шаљем загрљаје

а оног дана

кад те поново сретнем

не говори ми ништа

само шути и милуј ме њежно

кад моју усијану главу

на твоје раме метнем

И љуби ме

страсно и њежно у исти мах

нек срце ми полети из груди

пресели се у твоја њедра

и да од пољубаца

изгубим дах

а до тад ћу

у снове да те доводим крадом

у машти ћу да ти понудим

обнажене груди

рука твоја да ми милује бедра

и у осињем гнијезду међу њима

додир твог длана

пробуди пламтећу страст


Љубо Марићевић – Шифра: ''K'' – Будва

Ахипнија и ти

Ноћима не

спавам.

Мислим о теби,

увијек нешто

ново

а увијек

исто…

И свега се

сјећао:

мој разговор

са тобом,

први пољубац…

секс,

голи у кревету,

и милион

других мисли

је ту.

Али нешто ме

мучи,

јер знам да

знаш за нас

и знаш

себе да даш,

да знаш

да знам

да знаш

да се предаш…

да знам

да знаш

да сам сам,

и то ме

мучи.

Зато и немам

сне,

не знам, вјероватно

због тебе не

долазе…

Умирем у

зору

када умиру

пјесници.

И ти ћеш једног

јутра,

кад и тебе

ахипнија стигне,

затворити очи

и видјети

све пјесме

које ти никад

нисам написао…


Зорка Чордашевић – Шифра: ''Дрхтаји'' - Франкфурт.М (Њемачка)

САН

У снове ми ноћас долепрша,

као подлац тихо, неосјетно.

На смиље ти мирисала душа,

твоје око гледало ме сјетно.

Прилазиш ми анђелима сличан,

сјајним челом ко жерава врела,

а твој поглед оста непомичан

над ризницом уснулог ми тијела.

Нестаде ми и даха и гласа,

гледам тебе као нешто свето,

твоје руке око мога стаса

враћају ми давно одузето.

Дрхтаји нам овладали тијелом,

о, слатке страсти, дивног нам споја,

а косу моју руком ти бијелом

к´о некад мрсиш, о, душо моја!

„Опрости, мила, ако те будим“,

тихо ми рече, враголанче.

„Вољена жено за којом жудим,

о, туго моја, о, слатки санче“!

Поново дођи да будем срећна,

па макар у сну кад није јава.

Нека ме грли рука ти спретна,

нек´ у сну буде љубав нам права.


Оливер Миладиновић - Шифра: ''ШАРЕНГРАДСKИ“ - Kрушевац

Ветар у мислима

Пролећни ветар

Поново ми је донео тебе,

Љубави моја,

Мирисом зелених ливада,

Тад ти беше млада

И ја млад, љубави рад.

Kо да је било јуче,

Осетих топлину твоје руке

Шетајући кроз поља мирисна,

Подсетих се на све слатке муке

Сетих се првог љубавног писма.

Мислио сам тада

Да трајаће вечно

Раздраганост срца мога

Док гледах очи твоје, заљубљене,

Зелене ко смарагд

На круни из бајке.

Трајаше то тако

Док јесењи ветар

Kласје је савијао све више,

И док реке жубор

Не утиша звук

Тешке кише.

Отишла си заувек,

Нисам то могао знати,

Дуго у мени тињала је нада

Да ћеш ми срце једном

Опет дати.

Ни не видех те никад

И још ми се слика твоја

из младости пред очима јавља,

рекоше да си се давно удала,

а на помен среће твоје

осмех ми се измами,

И све ми се то понавља,

као избледели филм

заувек неостварене љубави.


Лепосава Пејовић – Шифра: ''Јадовник и Златар'' – Чачак

ШТА ЈЕ ТО ЉУБАВ

Љубав је чудно осећање,

тешко се даје другом на знање,

јер срце често са слашћу крије

разлоге због кога јаче бије.

А речи просто нестану у часу

јер дрхтај се јави у моме гласу.

па чезнем да ти кажем, ал' ми се не да

док те сањиво моје око гледа.

А та је чежња од речи слађа,

погледом скривеним она погађа,

и тихо ко нека нежна сена

искаже се теби једнога трена.

Зато ћутим, чезнем и гајим наду

да ће речи које ми срце краду

погледом нежним да ти сви кажу

а очи моје, верује не лажу...


Марија Хорват – Шифра: ''Јесен живота'' – Суботица

МЕСЕЧЕВЕ НИТИ

Кроз крошњу

брезе

украшћу месечини

сјај,

прстима проћи

низ

твоју косу

просипајући

нити светлости

ноћног чувара

неба.

Грлићу

бисерну тишину

страхујући

за тебе.

Знам

остајеш ми

дужник

за једну звезду

за једну песму

за једну жељу.


Нада Јовановић – Крупљанин – Шифра: ''САПФО'' – Нови Сад

ОД САМЕ ПОМИСЛИ

Од саме помисли на тебе,

душа затрепери, прхуће,

као лаки повјетарац,

као ласта у пролеће.

Тад заигра сваки дамар.

Пробуде се сви лептири.

Преплави ме слатка језа,

а срце се узнемири.

Усхићење тобом расте.

У глави ми зуји логос.

Вољела бих да ти признам,

Ал' ми не да глупи понос.

Ипак, нек' је блажен час

Док те слушам ја уживам,

Сретна сам док те гледам,

Јер сам будна, али снивам!


Александар ( Милета ) Деветак – Шифра: ''Преломне године'' – Врбас

СЕТИМ СЕ ТЕБЕ

У тренуцима самоће сетим се тебе, оне девојке са

зраком среће, нека те сунце даље греје, када ти туга

облије лице, нека ти месец обасја пут, када станеш,

а не знаш куда поћи, сети се увек мене, који ти од

срца жели све најбоље.

Мали је корак до мог срца и кратко је време за снове,

увек питам себе, зашто сви растанци тако боле,

сећајући се тебе. Нека ти живот увек био мио, обасјан

анђеоским сјајем, Господ ти срећу подарио љубави,

вере, здравља, знања и вечног благостања.


Данијела Ражов – Шифра: ''Маслина'' - Шкабрња

ОЧЕKУЈЕМ ТЕ У СНОВИМА

Не спавај у тим даљинама

што на прошлост миришу,

још те осјећам

док вјетром ми

мрсиш косе.

Не спавај,

будну ме сањај

како крај твог узглавља

спавам и остављам

мирисе којима

јутром си опијен.

Не спавај

док те очекујем

у својим сновима,

не допусти да нестану

сви трагови наши

овом чудном љубави

створени !


Дуња Глушица - Шифра: ''23пЛс'' – Витез, Доња Глушица

Док ме буде

Дођи да ми будеш сидро

Kад ме ово уморно тијело заборави

А зјенице мутне воде буду просипале

Дођи да прстима својим смириш

Невријеме што влада сјеверно од срца

Да ми будеш мир слушајући валове

Твог уравнотеженог дисања

И сваким додиром тјераш

Немир што кријем од првих

Прољетних киша

Дођи мирисом сушеног воћа и

Тек покошене траве на пољима

Твог дјетињства

Дођи да се смијемо сунцу

И ругамо хумусу

Дођи да помиримо душе двије,

Да напишемо историју у музеју

Жедних љубави

Вријеме је да свијет сазна за нас

Дођи док ме буде, мили мој.


Дијана Ухерек Стевановић - Шифра: ''БЕЛИ АНЂЕО'' – Суботица

ВЕНЧАНИЦА ПОСТОЈАЊА

И ове ноћи

као грешне Еве кћи,

трагам за ситницом

која ми недостаје,

док лутам за геном савршенства

просутим негде

сасвим случајно

у постељици рађања.

Погледај ме,

непрочитана сам,

смежурана у црнини трајања,

још увек,

иако не и невина

трагам за венчаницом

свог белог постојања.

Не бојим се осуде,

јер грешна сам,

једнако као сви ми

окренутих дланова на доле.

Пружи ми руку

и летимо заједно ка истини.


Мирјана Ранковић Матовић - Шифра: ''Трава ива од мртва прави жива'' -

Мрчајевци

И небо плаче

Ноћас под липом

чеках те као некада -

душа зајеца.

Расточени мириси

пробудише сећања.

Стрепња у срцу -

жедно тело гаси жеђ

грлећи таму.

На постељи од сена

ослушкујем и сањам.

Зора заискри-

бели јој скут окићен

облаком сузним.

И небо плаче са мном

јер умрла је нада.


Рада Пауновић – Шифра: ''Београд'' - Чачак

Мотив за цео дан

Он је моја срећа

И зрачак радости

Истина у речи нанизана

И еликсир младости

Моја јава и сан

И мотив за нови дан

И небитно је

Да ли смо заједно живот цео

Ил' само један његов део

Он је за мене све

И оно што се рећи не сме

И оно што може стати

У речи ове песме

Срећа је и зрачак радости

Моја највећа истина

И еликсир младости моја јава и сан

И мотив за нови дан


Снежана Марко-Мусинов – Шифра: ''Пјесма над пјесмама 1'' - Земун

Суђено јесам

Претачем себе у тебе

и докле год

у твом погледу налазим одговор

где сам, што сам, како сам, ја јесам.

Ми смо једна повезана прича,

дар за космос вечан,

љубав децом даривана,

чин живота свечан.

Славимо опстанак

љубећи царство порода

са светлошћу у срцу

гајимо неуморну родитељску душу.

Набујали занос сунчевим зрацима

потпомогнут плаветнилом неба

у целину стегнут, од пролазности начас отргнут

кличе живот, а не смрт.

Са звездама у очима

ишчекујем нова јутра мудра,

хармонично добра

крај свог порода.

Осокољена умећем чувања успомена

искрице чувам у оку

решена да их љубоморно сачувам

што дуже могу.


Вања Деспић - Шифра: ''Пркосна '' - Теслић

А знам да си негдје гдје моје мисли до тебе стигну...

И знам да чујеш шта ти кажу тихо.

Kао лопови, очи ти мигну, да нико не зна.

Али не лажу...Оне не лажу!

Kрију те у космосу зјеница својих.

Најсјајнија тамо ти си звијезда.

И ником...Баш ником те не дам!

Упркос свијету, на жалост многих

Нећеш изаћи из тога гнијезда.

А желе...Силно желе,

Своје тмурне животе, пакосне душе,

Пропашћу нашом да развеселе.

А своје срамоте, своје гријехоте,

Поразом нашим да угуше.

Е, неће моћи! Јер, ја то не дам!

Могу да кажу да готови смо чак.

И кад помисле да је крај, и да си сам,

Ја то видим и гледам.

И знај да не дам, никоме не дам

Да нам на очи навуче мрак.


Душко Дражић – Шифра: ''Одсањани сан'' - Адашевци

Молба (јесењин)

Једном кад се запиташ,

ко те стално спомиње?

Прво кад се заштуцаш,

ти спомени моје име.

Kад се светла погасе,

кад ти звезда намигне,

стисни јастук уза се

па помисли на мене.

Kад се ноћу помолиш

за све оне које волиш.

Усни нек се омакне

молитва и за мене.

Kад те људи растуже

невину те оптуже,

бранићу те ја од свих,

душа кварних, душа злих.

Није да претерујем.

Ја ћу да ти верујем.

Kад на врху будеш ти,

око тебе биће сви .

А кад гурну те на дно

падаћемо заједно.

Kад те сви забораве,

повређену оставе,

када туга сломи те

знај још неко воли те.

Само једно молим те!

Само то ми дугујеш!

Kада дођеш ми у сне,

Да што дуже останеш.

И опет кажем волим те!

И знам да се понављам.

Само пусти молим те!

Да те целу одсањам...


Божица Михај – Шифра: "Мала сирена" - Вршац

Сузе и виолина

Кад тмурни облаци прекрију небо

и ветар засвира на танке жице

тад моје сузе ко капи кише

нежно слетеће на твоје лице.

Кад чујеш шапат ветра у ноћи

то моја туга само тебе зове

упитај душу претражи срце

да ли у њему спава име моје.

Прошле су многе године и лета

и камен је попуцао на стенама

а ја још чекам твоје усне вреле

да запале крв у мојим венама.

Дохвати жар из пепела

што годинама тиња за тобом

ал' имај стрпљења и веруј

ил заувек реци збогом.


Мирослав В. Чавић – Шифра: ''У чежњама ћу слатко мрети'' – Мркоњић Град

ТРАЖИМ ТЕ

Тражим те још увек улицама града

Града којег ноћас умивају кише.

Светлост си звезде пространствима мрака

Срели смо се једном и никад више.

Маштом ми лепрша песма нерођена

Песму коју хтедох поклонити теби,

Моћнија и јача од свих мојих хтења

Никад је никоме поклонио не би.

Где ли си сада? Коме красиш ноћи?

Коме ли си срце поклонила своје?

Ако бих те срео знам да нећеш моћи

Од кишних капи сузе препознати моје.

А ни срце не би заплакало гласно.

Тихи јеацј душе шум кише ће скрити

Ни слутити нећеш да волим те страсно

То остаће тајна тако мора бити.

Можда си сретна негде у свом свету

Пролећа си мирис саткала од сна.

Не мораш ни знати за једног поету

Који само риме може да ти да.

Тражим те још увек улицама града

Града којег ноћас умивају кише.

Па нека ми душа сагори и страда

Само због тебе и никога више.


Тамара Нововић – Шифра: ''МАРБЛ'' – Зајечар

ПЕЈЗАЖ

Покушавам речима

да цртам своје осећаје ...

Анђео

скривен под паперјастим облаком

чини благост неба.

Жели да побегне

од аморових стрелица

и животних таласа које

магичним дахом

ствара богиња љубави

кријући се у нама!

Питање је само...

Шта ће на све то рећи Фортуна!?


Горана Аћимовић – Шифра: ''Пешчаник'' – Сечањ

БЕСМРТНА ЉУБАВ

Ивицом зимског дана

плешу сунчеви зраци.

Усамљеност буди немире

растрзане душе.

Чују се кораци.

Гледамо се…

У дубине твог погледа урањам.

Слутим покидане златне нити.

Здробљени живот не да се скрити.

Грлим те…

Ћутим и изнова сањам.

Ветар њише сломљене гране.

Узлећу птице

у плаветнило небеског свода.

Чежња клизи низ лице.

Чекамо да сване.

Још увек боле охлађене ране.


Божидар Шкобић – Шифра: "БНТ 1990" - Вишеград

ЛИЈЕПО, ТРАЈАЛО ЈЕ

Уморном руком

док пружаш ми чај – као лијек,

пред мојим очима – године промичу

проживих са тобом предиван вијек!

И мисли ме враћају и враћају . . .

На дан – када смо се срели

Свуда около био је снијег бијели

А ми млади и насмијани -

У очи се гледамо:

Јесмо ли једно другом дани!?

И четири деценије затим

док пружаш ми чај – као лијек,

ја размишљам о изреци:

Љубав на први поглед -

Kао да први пут чујем – тек!

Увијек ту, уз мене си била

И разумијевање даривала,

Не могу ти ништа рећи –

За твоје: Ту сам!

Само - Хвала!

Па, нека нам сви завиде -

Док гледам у очи твоје -

Знам, сад’ могу отићи миром

Јер, био прави живот то је!


Радован Синђелић – Шифра: ''AМСТЕРДАМ'' - Богатић

БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА У ПАРИЗУ

Шетао сам поред Богородичине цркве

у Паризу је кишила још једна хладна пролећна ноћ.

По мрачним парковима у аутима

су седели љубавници.

Цик – цак- цак - цака

одјек женских корака чуо се по улици

продавачица љубави.

Светлеле су зелене очи мачака скитница

пред гвозденим капијама

и клизиле су кишне капи по бршљановом лишћу.

Чекао сам те.

Испод уличне светиљке није прошао нико.

Редови витких липа сањали су у тами.

Стајали смо дуго те ноћи на киши

моје мисли и ја сасвим сами.

Корачао сам стазом

Гледао по угловима.

Рукама у џеповима сам стискао наду

и давно купљен дар.

Хладне капи кише су ми клизиле по кожи

и невидљиво бреме ми ставиле на раме.

Никад као тад нисам био тако усамљен и стар,

а чекао сам да се нечујно и брзо појавиш.

Узалуд. Пре би се Виктор Иго појавио из таме

него ти.

Ти сад спаваш годинама и хиљадама миља

од мене далеко. И поред тебе мирно спава неко,

неко на чијој си руци и ноћас уснила.

Спаваш и не слутиш

да сам те ноћас незвану узалуд чекао

на углу Улице липа и Авеније

поред Богородичине цркве у Паризу,

чекао, да дођеш одевена у једног далеког

пролећа ризу,

чекао, и питао се шта бих ти рекао

да си се однекуд ипак појавила?


Недељко Жугић – Шифра: ''ЈАХОРИНСKА НОЋ'' - Пале

ВОЉЕНА ЖЕНА

Вољена жена је као буђење

у расаднику свјетлости,

као бистро небо послије кише.

Све друге су као непоменице у гатању.

Мирише као опојно биље и смола завичаја.

У њој живе неказане ријечи,

свјетлост незаборава…

Ако је раните, у њој плачу нерођена дјеца.

У њој теку воде које умивају

чисту душу вољеног.

Има кључеве сретне куће

чије мисли корачају у кошуљи језика

која не губи сјај.

Само она може да каже: ‘‘Буди мој дан’’!

Без ње си одбачено дијете које види пакао.

Она и вода немају сјенке.

Свјежа је као јутарња роса,

а лијепа као свитање зоре изнад планинског врха.

У свакој пори коже су очи које гледају.

Расте кад си ту,

рађају је зоре у просторе.

Без ње живот је у дебелој сјенки ораха,

воду пијеш са увора, а не са извора.

Са њом узбуди се природа,

јер је велика као нада,

сретна што слуша глас вољеног.

Открива тајне са којима си свемоћан.

Њен дух чита све што помислиш.

Извор је неумирућих тренутака,

као освјештала вода.

Уз њу душа пјева!

Не прича живот, већ га живи.

Увијек ново рађа

као зрно које расте из љубави.


Бранислав Станојковић - Шифра: ''Галерија 50'' - Јагодина

ЗВОНА

Облачим капут дуг и поцепан,

пун сећања красних за плач,

за сузе, за мутне очи које се радују.

У једном џепу, предивна ноћ,

звездано небо и пар шетача.

Сећања, пуста сећања.

У другом џепу сад рука тоне,

лагано, као да помно стрепи,

као да вапи за неким, Бог зна за ким.

На дну бола што ме обузима,

малена црква Светог Марка још увек стоји

и знам због чега сећања буде њена звона.

Признајем да сам те предивне ноћи, слагао тебе,

јер нисам дошао да ти пружим руке

и поведем некуд испод звезданог неба

где ћемо сами, без игде иког

слушати песму из Божије куће.


Сања Радовановић - Шифра: ''Прстен'' - Књажевац

Мирише ми ваздух на тебе

Мирише ми ваздух на тебе,

љубави моја, о, моја туго!

Нисам се тебе одрекла ја,

узело ми те је нешто друго...

Кад не могу да волим мање,

како онда да идем даље...

На тебе ме све увек подсећа,

јесени, лета, зиме и пролећа...

Душом и телом и даље смо једно

и да никада више не будемо заједно,

љубав ће наша да траје вечно,

а срећа и радост доћи ћи тешко...

Твоја сам и кад мислиш да нисам,

на корак од тебе остала сама;

волим те, душо, волим и сада,

све јаче и јаче свакога дана!

Само да окренеш се, да и не тражиш,

руку моју већ ћу ти дати

и кад год затреба са тобом

раме уз раме стати.


Сања Радоњић – Шифра: ''Заборављени љубавници'' - Лакташи

У УЛИЦИ ВАЛЕНТИНА ВОДНИKА

У Улици Валентина Водника

више не расту липе, нема цвећа, ни птица

у Улици Валентина Водника

су посејали зграде и упалили неонке

опрали плочнике и изместили адвентисте.

У Улици Валентина Водника

су неки нови љубавници

и нова раскршћа

на којима се свакодневно

распињу добровољно

један Човек и једна Жена

да би васкрсли

давно покопану Љубав

међу облакодерима

међу булдожерима

међу белим плочницима

једне мрачне стварности.


Момчило Момо Тубић - Шифра: ''Озрен'' - Бијељина

Љепотица бијела

Сјећам се дана и плаже код Ријеке.

У гомили врелих препланулих тијела

Љепотица једна попут диве неке,

Сунчала се сама још пути бијела.

Очи јој личише на бисерну ниску.

Младалачки заносно на пешкир је сјела

Док су се други играли по пијеску,

Мене је мамила њена кожа бијела.

Тог дана је дошла негдје са сјевера

Слободна без друштва али срца врела,

Морао сам прићи попут кавалера

Намазати уљем њена леђа бијела.

Још ми није јасно да ли је због сунца

Или због учинка мога геста смјела,

-Данке! Рече слатко - захвали од срца,

Ал' јој румен обли два образа бијела.

И док галеб кликће негдје на висини

Долетје од некуд аморова стријела

Погоди у наша младалачка срца

И у њена сјајна два ока бијела.

Протутњало вријеме, оста само сјета,

Сјећање ми на њу није излапјело.

Упитам се често након ових љета,

Да ли јој је тијело још онако бијело.


Дара Мусолиновић – Шифра: ''Венада'' – Врњачка Бања

ВРАТИ СЕ

Врати се опет на старо место

Да ти крошње липа опет праве хлад,

Врати се тамо где си некад често

Док си сусрет чекао осећао се млад.

Врати се хладу где си знао чекат'

Чежњиво на клупи да се сусрет деси,

Врати стару срећу и срећна времена

Ако још волиш, а вољен јеси.

Врати се врати да нестане туга

И мир да се врати у чежњивој души,

Да нестане сумња да је нека друга

Сад поред тебе и срећу нам руши.

Врати се врати знај неко те жели

Да чежња више не ствара боли,

Чека те она којој си још драг

Која још није престала да воли.


Марија Томић - Шифра: ''Изгубљено прољеће'' – Градачац


Отишао је,

а с њим и мелодија

прољетне љубави,

лаки пој птица...

вјетрићу, и ти се ме напустио,

оставио саму...

те вечери осјетила сам

да ми је умрло прољеће...

ишчезло, нестало

у дубоку таму.

Сада, сједећи крај прозора

чујем сам птичије цвркутање

и срца свог несретног уздаха...

Оне ме тјеше, храбре.

сваке вечери другу

мелодију ми шаљу...

Не знају да све то

не помаже срцу препуном туге,

да све то далеко је од моје среће...

Оне не знају и

никад неће сазнати

да је умрло моје

једино прољеће...


Татјана Миливојчевић – Шифра: ''Љиљана 53'' – Сремска Митровица

ЗАПИСАЛА САМ ТЕ

Записала сам те,

о теби оставила траг,

да не избледиш,

да те године не изгубе.

Црно је мастило

дубоко заорало,

бела је душа

болом заболела.

Шта су друго, до успомене

могле постати

наше игре и заблуде?

Теби вапај,

мени нада

у смисао који не постоји.

Семе се сећања заметнуло

и сада је добро.

После крда дивљих коња

ваздух је ређи и лакше се удише.

Записала сам те на дну душе,

да те земља не прекрије,

да не избледиш,

да те године не изгубе.


Ружица Рушка Цико – Шифра: ''- оф Монтенегро'' - Тиват


Хоћу ли икада знати

како изгледа твој осмјех

ко санак дође, срце опчини

мјесечином

града Бања Луке

хоће ли сјећање вратити

топлину твоје руке

око мога струка

обалама Врбас ријеке

усне смо си даривали

жедном жељом – капљом воде

ликом нашим она блиста

коприва нас ожарила

боровнице

кад смо брали

игра душе бјеше чиста

слатка срећа

божјег дара

нашу младост испунила

И онда је - киша лила

присјетим се Мркоњића

кад је пред нас у два скока

мила срна благог бића

из шумарка искочила

О, да ли знаш како

сјећање на љубав - гори

тајну браву нашег срца

златним кључем

закључаном.


Оливера Синђелић – Шифра: ''АЛЕKСАНДРА'' - Богатић

ЗА АЛЕKСАНДРА

У сећање призивам

твој помало већ заборављен лик.

Тихо говорим твоје име

свесна да се нећеш одазвати

свесна да ће ми одговорити само тишина.

Тако си ми много значио

и тако ми и сад пуно требаш.

Светлости свих мојих предскозорја

су пурпурне постале без тебе...

Пишем ти још честитке

свесна да их нећеш добити ни прочитати

само ће неки писмоноша збуњен застати

кад схвати да на тој адреси одавно не станује нико...

Питам се зашто те још више нисам волела

и оним делом љубави којим волех погрешне људе.

У помрачини вечери понекад ми одјекују твоји кораци

и неки стари мириси ме буде.

Лелуја се пшеница под теретом успомена.

Мало је један живот био

за све што смо једно другом имали рећи

за све што смо мислили заједно урадити.


Дејан Николић - Шифра: ''Драгослав'' - Шабац

САН

Ноћас сам те гледао у сну ...

као оне давне седамдесет осме ... твој нежни, мали длан

спусти се на усне моје,

пожелех нешто да ти кажем ... ти већ, знала си шта,

очи су ми рекле твоје.

Нестали су јабланови из улице Јанка Веселиновића,

тек по која липа мирисом запахне заљубљени пар,

са сетом корачам старом стазом ...

обарам поглед ... као да страх ме је,

да у оку моме не препозна неко онај исти жар.

Нижу се године и дани ...

ко заточен грешник пребрајам кристале

пешчанога сата ... и док питам себе, да л' то љубав гасне,

одговор ми даје лица твога плам!

Сећам се једног закаснелог лета,

под липом столетном потражих хлад ,

душу ми опи мирис њен ... и недра бујна,

прва ми летња киша тај мирис однесе,

не само зато што бејах млад.

Чини ми се, као да je заједно с тобом нестао и мој град ...

и ништа више није као пре,

на врху старог звоника само ми рода једна

последњу наду буди, гнездо док друго овог лета свија,

као да каже ... љубав је вечна, у љубав веруј,

једино љубав никад не мре!

Ноћас сам те гледао у сну ...

Лепа ... ко јулски врели, мио дан,

у оку спазих ти ... то, само липа стара зна, због чега

изгубљени сјај ... суза ми заискри,

упитах у сну тебе ... да л' ово јава је ...

ил' нови нама почиње сан!


Живко Продановић - Шифра: "Озирис" - Загреб

***

с тржнице иде стара жена

на леђима претешке године,

а и у рукама нешто носи

што је вуче према земљи

стара жена преко Зрињевца иде

и сјети се давног некадашњег корза

испод тих небеских платана у срцу града

и сјети се како се пред великим огледалом

за тај корзо пажљиво, препажљиво уређивала

и маштала, маштала, маштала

о њему који ће можда доћи

који ће јој можда прићи,

који ће јој можда прсте пољубити

с тржнице иде стара жена

и међу борама

невидљиви носи осмијех


Невенка Бошњак Чолић – Шифра: ''ОРИОН'' – Београд

КАД ЗАМРЕ ДАН

Кад легнеш увече

У своју постељу

Од успона и падова саткану

Да ли ти чело блажи

Додир један

Рука једна

Чију си топлину одувек тражио

Кад спустиш главу

На свој јастук

Месечевим сјајем окупан

Да ли те походи

Шапат нечији

Говор умилни

За чијом си утехом одувек чезнуо

Када се препустиш

Снен и омамљен

Мирисима тишине опојне

Да ли над тобом бдију

Очи нечије

Звезде блиставе

Кје си жељно одувек чекао

Чију би светлост

Жедно упио

Да ти осветли суморан пут

МЛАДЕ НАДЕ ПЈЕСНИШТВА

ПЈЕСМА У ЦВАТУ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА МЛАДЕ )

Јефимија Коцић - Шифра: ''Шифра'' - Ниш

Љубавна игра

У молитвеном положају,

око врата грабљивца вилинских крила,

држи склопљене руке

и чека да у игри га прождре...

Нимфа из воде кад изађе

играла би се најрађе...

У жару игре процвета тисин цвет...

Окусио би одмах свет.

Помоли се лепотан, вилин коњиц,

крхких и прозирних крила

а богомољка с њим игром занесена гнездо је свила...

Безглави вилењак у игри љубавној последњи трзај јој нуди

а она се поносна и прибрана његовој слабости чуди...

Кћи вилиног коњица и богомољке настави


Анастасија Коцић - Шифра: ''designer05''- Ниш

Љубав

Ко сам ја? Тек рођена...Плод љубави.

Центар око кога се окреће цела Планета

или само један малени делић света?

Да ли сам довољно храбра да задржим љубав у грудима?

Да ли сам спремна да срећу и доброту своју поделим другим људима?

Стазом завијају керови и шушти опало лишће.

Тек рођеној, друмски разбојници

ми из очију отеше јутра и бисере росе,

а звери ми растргнуше

неисневане снове и разуздаше праскозорја голе душе.

Тек рођеној, има ли ко умећа да ослика јаук мојих речи?

А, моје су речи, у складној тихости природе, нечујене,

готово равне даху листа кога шиба ветар

што урла на облаке и удара их у груди

мрско желећи да засити свој бес, ветар сулуди...

Тек рођена, како да ускладим свест и свет одевен у нову лаж?

Владавина бездушја отима сласт живота, умањује сваку његову драж.

Одзвања калдрма мозга, титра лик луде и мудраца.

Недосањана просипам урлике у полумраку идентитета,

меридијан безумља замрси се у топографији света...

Обрис сенке нестаје калдрмом…

Да ли сам то ја?

Тражим дугмад на капуту

да закопчам хладноћу и тугу у грудима.

Да ли да верујем људима?

Да ли сам ја искушеница која отима прашину

испод стопа крволочних вукова?

Друмарим улицама слутње. Чекам све или ништа...

Шушти мистична мелодија трајања... Рони се дан.

Мисли ми догоревају спорије од корака залазећег сунца... Рађа се сан.

Окружена празнином и мирисом понора,

узимам, неспретно, жетон за вожњу путевима илузије

и док откида се реч са непца фантазије

нижем зацакљене погледе распредених нити јутра,

везујем поломљене видике данас и одлазим у боље сутра.


Милан Веселица - Шифра: ''Жан Жак Русо'' - Kула

ГЕА

Проклета глина од које сам саздан!

Проклет је и дах Атининих уста!

Где је мој Хаос, смеша тла и неба?

Пре него свемир створи Уранов дан,

Животна стаза беше мртва, пуста!

Kунем сам себе, јер пожелех хлеба!

Шта то беше хлеб? Где је њему нектар?

Где амброзија, Аполон и лира?

Kлетва плодности, Деметринин клас,

Персефонин сјај, као дугин спектар,

И млади Орфеј, што дрвећу свира?

Зар је љубав бол, из Њене косе влас?

Да ли сам Орфеј, што понире у ад,

Песмом брише трен, изгубљено тражи?

Да ли сам стварно предосетио крај?

Лирин звук слуша Персефона и Хад,

Препушта се сну Троглави на стражи!

Али ја пожелех Њених очију рај!

Хлеб не постоји и никада неће!

Можда за друге амброзија цвета

И нектар тече них сунчеве зраке!

Мука над главом од ногу ми креће.

Ал’ нисам Тантал, спас гладног света!

Ја пијем воду из безводне раке!

Вода је срце што без крви куца.

Хлеб је Њен смех што без уста сија.

Мој грех је Она, галактичке руке!

Била је Луна што тамом светлуца.

Била је Хели што топлином прија.

Волео сам је, због ње примих муке!

Претражих Олимп, цео храм и наос!

Прелетох небо, изгубих чак и страх!

Ал’ њу не нађох, јер брзо прође дан!

Kога сад вара и спрема за Хаос?

Богиња Геа, због које тече дах!

Проклета глина од које сам саздан!


Мелиха Е. Шаћировић – Шифра: ''Sudenmorsian'' - Нови Пазар

Бетонско степениште

Разочаравајућа празнина под руком

Смех који никако не налази одјека

Згажени опушак на прашњавом плочнику

И фарови који у пролазу

Окрзну зидове твоје собе

Далеки градови слушаше ти уздахе

Дубоке, угушене и оне несвесне

Чежње човека

Kог у теби не препознах

Мачићи се играју на бетонском степеништу

Поново причаш брзо, слабо те разумем

И зашто се гледамо тако опрезно?

Тераш ме да се постидим.

Памтиш све ситнице које ме мноме чине.

Зашто?

Kроз крошњу јабуке

Видим сунце у свом цвату

Разиграна деца се радосно смеју

Беру узреле плодове

Kоје нисам ни приметила

Мојих речи теби ни цео прегршт

Твог сећања на мене три године целе

Садржаног у погледу

Несигурном, рањивом.

Зар може један сломљени љиљан

Некога оковати,

Некога коме су чак мирисне руже

Више места дале?

Kад сам одлазила

Ни помислила нисам

На тренутак кад је твоја кошуља

Моју руку значајно окрзнула

Сад тај додир осећам

На овом бетонском степеништу

Kо је коме стран?


Стеван Милошевић – Шифра: ''Перун'' - Врање

ПРЕЋУТАНА ПЕСМА

Не тражи ми песму за те, ону најлепшу од свих,

нити једну њену строфу, нити један мали стих.

У тешко позлаћеним речима јефтине су цене,

а такве увек доживе да постану само сене.

Забораве и име своје, све што су некад можда биле,

и онима што су се клели у њих одавно нису миле.

Чујеш ли тишину како трајна слова преде?

Веруј ми, прећутане песме највише вреде.

Због тога ниси пуки стих чије име туђа усна гребе.

Песник јесам, али и човек који те жели баш за себе.


Арсеније Штимац – Шифра: ''Вилхемина''- Сремска Митровица

Мери Лу

Са очима од хладног сребра

Синоћ је упловила у мој сан

Иначе, да не дође до забуне

Ми њу ни у сну не волимо

Те је зато све ово мало смешно

Kако је једном покушала у Русију ући

Без других докумената до књиге Достојевског

Загребачки тврди повез

И брендиране флаше водке

Мисли она и Сибир је бренд

Или, или, да, да када се само сетим

Kако је покушала трампити половног брата

За нови шињел само зато што јој је Гогољ

Одговорио на једно од писама

Не иде ти другарице

Или када је, али о томе сам тек начуо нешто

Јурију Гагарину нудила Месец

Али он није разумео ни речи њеног руског

Иначе Мери Лу не звучи баш руски

И то је крајње тишти

Али, па она се руски и зноји у кревету

Под теретом душе

Уме Мери Лу да прича са пањевима

Kако је тада непријатно шетати са њом

Дрђати за руку неког ко је у Сибиру

И већ 4 зиме броји у њему рупе


Борис Ђорем – Шифра: ''18-08'' – Источно Сарајево

ТЕ НОЋИ

Синоћ сам у појам убијао

Једну будућу интелектуалку

Академску грађанку

Важног члана ове заједнице

Учинила ми се симпатична

А нисам могао прићи

Другачије

Али на моје изненађење

Паде на гомилу глупости

И филозофије коју сам изнио

Ваљда јој је пала концентрација

Шта ли

Углавном добих број телефона

Од ње

И тад се умало ушлогирах

И она ме пољуби

Она цура мојих вјечних снова

Једино што сам послије знао

То је да сам имао

Близак контакт

Са ЈУГОМ 45 сва срећа без повреда

(Или удубљења лима)

ЈЕСИ ТИ ПИЈАН ДЕЧKО

Неко довикује из аута

АХА само изустих

И знам да се тад на семафору

Упалило зелено свјетло за пјешаке


Миљана Ранчић - Шифра: ''ДАН- III2'' - Ниш

КРАЈ И ПОЧЕТАК

Када је крај, дође зима.

То није зима коју преживљаваш

Са рукама у џеповима

Нечијег капута.

Кад је крај,

Сваког се јутра суочаваш

Са празном и хладном

Страном кревета

Поред себе.

Када је крај не одајеш почасти

Вашим зимама, летима,

Вашем пролећу…

Јер изгубиш све боје.

Када је крај обучеш се

Доста топлије

Јер ниси највољенији

Човек на планети.

Када је крај,

Не куваш више чај за двоје.

Када је крај краја,

Дође почетак.

Када је почетак,

Сваки је тежак.

Кад зиму замени пролеће,

Смејеш се гласно

Свему у лице.

Када је пролеће,

Опростиш другима,

Али прво себи.

Када си на почетку

Имаш нову омиљену песму,

Емисију, место изласка.

Нађеш нови хоби,

Пијеш мање кафе

И ниси дуго будан.

Када је почетак,

Славиш га,

Као и крај који је

Прошао.

Али,

Страхујеш,

Јер знаш,

На крају дана је ноћ,

На крају почетка

Опет - крај!


Тања Славева - шифра : ''Бели мугри'' - Велес

Треперење

Мистично затреперува и милион огништа разгорува,

трепери како солза на лизгаво тло,

со виорот на ветрот ќе го почувствуваш доаѓањето на љубовта,

посегнува по недостижни врвови, недопирајќи дно.

Љубовта е сенка додека чекориш боса по тревата на животот,

како далечен видик се губи, се раѓа, и вешто се крие,

пркосејќи и на реалноста ја коси,

заљубеното срце час во среќа, час во магла спие.

Ја бараш во шепотот на булките, ја слушаш во моите стихови

вистината се упикува во виното како задолжение,

љубовта е песна проткаена низ усни, создадена во мисли

ниту една музика не отсликува такво расположение.

Ќе остане сведок на моите лирски воздишки,

слатка надеж што ќе те смири,

на бесконечно уживање мислите те водат

будат копнеж, немир што се шири,

те гали во момент на среќа а не тага,

те следи во вистина, не во лага,

искра во очи сјајна,

загатлива и слатка тајна.

Ако гордоста те однесе на дното, значи љубов не постои

остава солза бесрамно да се слива,

како светлост пред тебе останува сеќавањето

во младешко срце студ и магла се свива.

Дали те поканив во душава да се вдомиш

ја испитував твојата душа како месечина која сака да проникне во море,

додека ја мерам длабочината на твојот поглед

како глуварче понесено од ветрот се искачува горе.

На вратата од срцево болката ќе касни

љубовното треперење на кратко очајот да го скрати,

како копнеж гладен се вселува трепет од телесно расположение

не го земам со себе очајот и гневот

на понудена топла одаја влегува низ широко отворени врати.


Лидија Павић – Шифра: ''ЛЕД'' – Ниш

САМО НАМ ЈЕ ЉУБАВ ПОТРЕБНА

Она испуњава,

Око нас је

Свуда,

Даје нам снагу

Летимо

Нестајемо

Крећемо

у нови хоризонт

Где је све

блиставо

и сјајно.

Црта нам осмех

Боји црне мисли

Растерује

Густе облаке

Мржње,

И беса.

Растемо,

Учи нас

Да праштамо,

Даје нам моћ

Па нам расту крила

Док постајемо бољи,

Док постајемо

људи.


Никола Костић - Шифра: ''Амор'' – Владичин Хан

Агапе

Агапе-ти што у мој живот њу изатка

златним нитима за моје срце је веза

и учини да ми буде оно што немам

недодирљиво биће преда мном бди.

Агапе-ти учини па упознах жену ту.

једног дана у августу, на крају лета

упознао сам је без гласа, без додира

и слике, упознао сам је само речима.

Агапе-именом ме твојим тада назвах

дивним логосом што украси космос и

једног прљавог човека попут мене и

душу моју што ноћима не мога да спи.

Агапе- твој звук љубави зацели мој ум,

а њен глас као хор Аполонових муза

и Ератову лиру коју никад нисам чуо

склонио сам дубоко у мислима мојим.

Агапе-ти идеалу љубави једног бића

што ми пружи руку коју нисам имао

као у стварању Микеланђеловог Адама

да ми да до знања да ће ми бити утеха.

Агапе- сетићу се њених дивних речи,

њен вапај за мојим изгубљеном душом

у свету бола будиће ме из вечног сна,

једна жена што ме именом твојим зва.


Синиша Удовчић – Шифра: ''Мост'' - Мркоњић Град

Почетак и бескрај

Доста је било прича о суморним данима,

сада ријеч је о нас двоје, ништа друго нас не занима.

Испочетка бјеше тешко. Нисмо се слагали.

А све то јер смо невјешто једно друго вагали.

Па смо себе лагали да међу нама нема ништа

и да неће бити ни за година триста.

Ал' ако ћемо искрено - овако стоје ствари...

Иако нисмо се виђали једно другом смо се свиђали,

често се свађали, ружним ријечима гађали.

Срећом не каменицама већ само реченицама.

Али како најчешће више боле ријечи

имали смо проблем како преко неких прећи.

Вријеме је показало, ми смо опет се помирили,

али страсти међу нама никад нисмо смирили.

Никад нам није било све до мора равно,

јер да је тако било - све пропало би давно.

Онда август мјесец, дошли врели дани,

генерације су спајали роштиљи на Балкани.

Расположење на нивоу - само позитива.

Ту је много драгих људи и још више пива.

Неко пјева, неко плива, неко лопту шута,

а неки се нађу негдје на пола пута.

Ја сам пјев'о, пио пиво, са друштвом ужив'о,

а онда, забава је прешла на сасвим други ниво.

Према мени иде она... с невјерицом гледам...

Пита: "Удовчићу, смијеш ли један на један"?

Било је и неспортских фора на терену,

али супер смо се осјећали у свакоме трену.

Мало смо се играли, а више се смијали,

ал' свима је јасно да смо једно другом пријали.

Срца смо си гријали погледом и смјешком,

па ни примљени нам голови нису падали тешко.

Онда загрљај на крају, док крв у нама ври,

а коначан резултат: четири - три.

Остаће ми ожиљак за сва времена,

памтиће се да ме је побједила жена.

Истога дана, само мало касније,

ствари међу нама постале су јасније.

Небо прекриле су звијезде, спустила се тама,

немир је све већи растао у нама.

Погледом је тражим, док њен ка мени лута,

послала је поруку да се нађемо на пола пута.

Били смо сами у тами у дубокој трави.

Тада нам се само једно мотало по глави.

Причали смо дуго, а затим се пољубили.

Вјерујем да обоје тад смо се заљубили.

Ниједно од нас те тренутке заборавити неће,

тај скок адреналина и неописив налет среће.

Предложих јој везу, сигуран да то је то,

али није била спремна - мало сам се преконт'о.

Рече: "Ја то не могу. Сад стварно морам поћ' ",

а затим је нестала далеко у ноћ.

Остао сам сам посматрајући звијезде

и питајућ' се да ли мене чека неко негдје.

Од тога дана ми не излази из главе.

И било је вријеме да се јаве љубави праве.

Дуго смо били као мунгос и кобра,

окренули смо нови лист 4. октобра.

Љубав нам је кренула само узлазном путањом,

ужив'о сам у сваком трену проведеном са њом.

И не само тада, већ уживам и данас,

сваки дан док жив сам борићу се за нас.

Напокон гласно могу рећ' да срећан сам,

откако смо заједно осјећам да вјечан сам.

Друге не занимају ме, желим само једну жену,

само моју Јелену, моју љубав једину.

Можда звучим папански, ал' није ме срамота

и поносно кажем - она је жена мог живота.

И када од нас остане по два'ес' један грам,

унуци слику нашу ставиће у рам,

у сјећање на љубав, живот оствареног сна.

А наше душе горе спојене су... НЕБО ЗНА.


Рената Пенцова – Шифра: ''Пролет'' - Штип

Ти благодарам за се

Ти си блаженство создадено од убавината на сончевото јадро,

Идиличност без сомнеж, без трошка лага,

Боженствено семе изникнато од набабрена љубов.

Личност во која се везат нишки од страсти и топлинс.

Анонимен стрелец кој ги заробува погледите,

Горд прогонител по невиноста и чувствителноста,

Олицетворене на соединение за машкост и херојство.

Дарител на скришни,вовлечени солзи во нечии уморни очи.

Англиски валцер заигран од мала количина на љубомора.

Рајски ветер кој носи врели огнови по телото.

Античка срж која се провлекува во длабочините на срцето.

Моја надеж која патува и на најдалечните места,

Заробеник на борбата за доживотен опстанок,

Албум во кој се собрани совршени слики за перфектност.

Сончевина која доаѓаод некој волшебен универзум,

Есенски сон кој носи покор од неговите очи.

Ти благодарам што постоиш!


Бојана Дероњић - Шифра: ''ОРХИДЕЈА'' – Бања Лука

Миришеш

Миришеш на заборављено прољеће

једне далеке године, заспале у цвијету липе.

Миришеш на снове од јаве веће,

расуте у коси звијезде те,

само твоје, зачаране, трајне -

која стидљиво задржава дрхтаје.

Миришеш на неизречене ријечи,

застале при додиру усана.

Миришеш на пркос срећи,

која поносно маше са врха мана

и чежњиво трепће за даљинама,

као стварност за маштовитим хаљинама.

Миришеш на чврст загрљај душе,

што ни пред опасности не попушта.

Миришеш на тонове који ум заглуше,

а срце им радо то допушта,

кријући се испод долазећих дамара,

издајући себе, као мост неимара.

Миришеш на љепоту њежности,

што заводи смијуљицама образе.

Миришеш на савршенство супротности,

када нам се мисли разилазе,

али ипак несигурно у себи ликујеш,

јер постоји неко, коме такав доликујеш.


Јована Лекић – Шифра: ''Сагва'' - Лазаревац

Тајна

Шта је са мном ових дана?

Kакву тајну немо скривам?

Питају ме са свих страна.

,,Пустите ме, зар сам крива?"

,,Шта ти је то са очима?

Нешто си ми јако чудна.

Или су ти пуне дима,

или сањаш, тако, будна."

,,Што си стално замишљена?

Мало-мало па се смешиш."

,,Ту никаквих тајни нема.

Не гледај ме тако! Грешиш!"

Kако да им кажем свима?

,,Лажем! Нема? Знаш да има."

Једна тајна, ту, дубоко

што је скрива плаво око.

Плаво око црно воли,

па га нешто тишти, боли

да л' и црно њега воли.


Милорад Илић – Шифра: ''70270'' - Шипово

Сјећање на љубав

Ти у мени живиш као вјечна сјена,

као највећа тајна, ни дијете ни жена.

У теби крију се жеље, веће од пола мог свијета,

ти си једино сунце мога трајнога љета.

У шаци ти држиш многе, али ја тебе на длану,

све моје мисли и чежње у твоје име стану.

С тобом су дани сви благословени,

ти све најљепше будиш у мени.

Лутање вјечно без тебе би живот био,

ти си моја мирна лука у коју сам се од свега скрио.

И зато ти хвала што постојиш нестварно лијепа,

и што спашаваш ме од олује,

јер љубав је кажу глува и слијепа,

али све се види и чује.


Сања Стопа – Шифра: ''СТОПА'' – Ниш

ЉУБАВ ЈЕ СВЕ

Љубав је све.

Она покреће

ствара

одржава.

Кад схватиш

Да није потребно

Да то што волиш

Воли тебе.

И да је себично волети

Јер си вољен.

Љубав је

оно што пружаш

Док читаво твоје тело

осећа да тако треба.

Љубав те гура напред

И чини се да то нема краја.

Ево, данас волим

Више него јуче.


Росана Реља - Шифра: - ''0000'' - Шипово


Одувијек сам мрзила зиму, јер ме подсјећа на тебе!

Оне предходне су прошле у патњи и осудама,

у борби да ти опростим,

у размишљању да ли ћеш се вратити.

Често залутам. Kао просијак без капута

лутам мрачним тунелима живота.

Обилазим мјеста која волим

да угасим жељу која ми гори.

Ово је град у којем је свака улица погрешна,

свака мисао безгрешна,

свака чежња не схватљива и свака

особа не прихватљива.

Све ти је опроштено,

ти то не знаш и не мислиш о томе.

Буди јак кад си већ отишао окрени исписан лист

и потруди се да следећи испишеш другачије.

Ова зима подсјећа на тебе,

и хладноћа те тако лијепо и непримјетно донесе

да те се тако чудно сјећам!!!


Јелена Вујановић - Шифра: ''Тамјаника'' – Нови Град

Јутро на Козари

Просуло се сунце по крајишкој мајци,

ето га к`о дуња, још да замирише!

Милују је зраци по шумама њеним,

а све се травке росом окитише.

Просуло се сунце к`о ниска бисера.

Живнуо је живот на нашој Козари.

Изашла је млада да убере ружу

с` првим зраком што јој образе озари.

Изашла је, млада, к`о и сваког јутра,

да убере једну њежну и румену.

Тако броји часе, тако броји дане...

доћиће јој драги кад руже увену.


Дајана Шебез – Шифра: ''1594'' – Мркоњић Град

***

Волим твоје очи,

Волим твоје руке,

Волим наше шетње

Поред старе луке.

Гледали би бродове

Kако морем плове,

И ватре на плажи

Kако тихо горе.

Понекад би певали,

И смејали се до зоре,

Kаменчиће бацали

У то плаво море.

Волео си мене ти

Волео до бесвести,

А сада је све то прошло .

Ново време сад је дошло.

Сада другу волиш ти

Моја бивша љубави.


Тијана Тркља – Шифра: ''Руке мајке'' - Бања Лука


Неко ме питао неки дан, не знам када,

Само ме неко упита неки дан, некада

Да ли се сјећам свога првога сна,

И да ли сам га одсањала?

Насмијах се на трен, па погледх у длан,

На њему је још она звијезда падалица - луталица

Што чува сјећање на букет из камена

И шапат кестенових грана...

Да, кестенових грана...

Међу тим гранама је мој недосањани сан,

Kао упорна успомена што израња,

Што проговара из клесаног камена.

Тако једноставно, једноставна са разлогом

Жива у живопису свом.

У свом гранању и бехарању

И живој ријечи и глагољању,

Упорној успомени на тај неки дан,

На онај недосањани и незавршени сан,

Kао матурски плес, неотплесан...

И тако недовршен, само постаде успомена.

Једно сјећање на гимназијске дане,

Једно сјећање на кестен и камен,

И љубав која (по)стаде сјећање.

Kрај језера пријатељ стари, у руци му писмо

Сапуће тишини

"Дуго се видјели нисмо".

На овој обали је мој давно сањани сан,

А у овом писму су сва сјећања

Један путоказ љубави за љубав

Kао покретач са нашега длана

Догађај који се догодио и који нас чека.

Небитно колико бјеше туга, и што сањани сан није одсањан,

Битно је што оста незаморено срце

И што оста једна лијепа успомена.

Грле се гране старих букава,

И у њима је прича непроживљена.

Kлица надчовјека у свима нама

Неписаним правилима постављена.

Kао да је у дјетелини са четири листа

Један музеј нашега сна,

Пун тишине неречених слова.

Рекоше ми да су се разгранали кестенови

Винуле се гране у висине,

Загрлиле облаке

Чекају да се испише прича.

Је ли вриједило чекање или смо постали

Рам једне истине, која је могла, а није да се испише.

У тим гранама, остаде најтужнији уздах камена

Чврстог камена који је поезија

Лијепог сјећања који је истина.

Kестенове гране су биле и остале

Прича за причање,

Сјећање за памћење,

Љубав за препричавање...

Ех, те сада разгранате гране

Никада моје, а вјечно присутне..


Душан Михајловић - Шифра: ''Лфц96'' - Врање

Приђи

Приђи,

Сасвим лагано,

Полако приђи.

Kорак ти не знам

Ал поноћним трептајем

Пред сан поспано чујем како дишеш.

Приђи,

Сасвим лагано,


Долазиш достојанствена

Доносећи голотињу

Душе детиње.

Стаситог бора мирис рашири постељом,

Смолом столетном умотај медне груди

Мноме изазване.

Чекам те,

Ево чекам

Да буде добро,

Да буде боље

Да буде најбоље

Kасниће време,

Kасниће сат.

Нека, не мари.

Ту сниш на рамену.

Трепавицама ме љубиш,

Љубим те долазећим јутром

На обронку свијених латица,

Меканих корака.

Зато приђи

Сасвим близу


Уснимо столетни сан

Стаситог бора.

Разлиј тај мед бедрима,

Чарима опиј их.

Лепимо дланове,

Лепимо кожу о кожу

Медном смолом умотани.


Рајка Милишић – Шифра: ''Асмодел'' – Бања Лука

СИНОЋ НИСИ БИО ТУ

Синоћ ниси био ту,

а требао си ми.

Није било тебе,

твоје поруке, ни твог гласа.

Па од тог часа

у души све од страха таласа,

све копни и жедни,

и губи све се у магли и мемли.

Не, синоћ ниси био ту.

А у сну ме хтјели украсти,

два велика,

два страшна, црна арапина.

Али, ти ниси био ту да ме спасиш.

Ти би пустио да ме украду, зар не?

Ниси био ту,

да ми пружиш руке,

и дланом од длан

отјераш утваре

из ружног сна.

Синоћ ниси, ниси био ту.

А требао си ми.

Требао да волиш,

да чуваш ме и браниш.

Јер ко зна чије руке

моје ће од твојих одвести.

И чије би очи могле

моје можда опити.

А шта би, шта би ти тад?

Замисли, чак је и снијег синоћ падао

на туђим прозорима.

А на мојим није.

Није јер...

Синоћ, синоћ ниси био ту.


Дејана Савић – Шифра: ''Рез'' - Крагујевац

Цртеж

Узмеш оловку

Повучеш линију

Нацрташ ми је

Испипаш ме

Напнеш мишоловку

Покажеш ми утопију

Реч ме твоја милује

Сачекаш ме

Да ја кренем

Да те здробим

Знаш да не могу

Зато се смешкаш

Опустиш ме

Не даш да увенем

Да себе заробим

Враћаш ми наду

Да није све изгубљено

Да могу да будем коректна

Иако нисам у праву

Ах, тај топли глас

Ако је све задимљено

А ја јесам изузетна

Како си у моју главу

Унео грешку као спас?

Руком нежног мајстора

Опипаваш ивице

Напињеш ме

До пуцања

Више нема изговора

Дошла сам до литице

Успињеш ме

Време је муцања

А ти ми не даш

Знаш ти да ја хоћу

Чекаш да се средим

Да у небо полетим

Ти можда не знаш

Колико ме мучиш ноћу

Ти знаш да ја вредим

Поред тебе да слетим


Милана Слијепчевић - Шифра: ''20. август'' – Герзово

Прича наше љубави

Тихе августовске ноћи

на клупи крај језера Балкана

развила се наша љубавна драма!

Без ријечи и додира,

сједели смо једно крај другога,

дланови су ми се знојили,

ех, кад би се само са твојима спојили!

Вријеме је полако измицало,

сунце иза брда замицало,

твоје лице ка мом се примицало,

усне своје на моје си ставио,

у загрљај свој ти си ме привио!

Та чаробна ноћ,

заувијек у сјећању остаје

јер наша љубав више никад не престаје!


Јелена Митић – Шифра: - ''Руке пуне џепова'' - Лесковац

Ако ме се икада сетиш

Ако ме се икада сетиш,

потражи ме у изгубљеним речима и заборављеним делима,

у воћу и француским споменицима.


само те једно молим:

не зови ме;

одавно сам престала да се одазивам

на сопствено име.

Реци нешто тихо и дивно

као меланхолија, као каранфил,

и доћи цу.

Можда не одмах,

јер мириси и песници споро путују,

али имај поверења:

они увек стижу

и носе са собом мало ствари и пуно туге.


хоћу да за то никада не сазнам,

хоћу да то осетим у ваздуху,

не као тешкоћу при дисању,

већ као лакоћу при писању.


погледај своје руке,

учиниће ти се пар број мањим

од туге.


запамти

да се ја тебе нећу сетити

јер за сећање је потребан

з а б о р а в.


Наташа Ковачевић – Шифра: ''Заљубљена принцеза'' - Нови Град


Неке се ноћи

једноставно догоде,

Неке те очи

напросто погоде,

Неки те пољубац

до неба одведе.

Неке те руке снажно загрле

и у срцу ватру запале.

Нечији осмијех измами и твој,

јер је просто неодољив жени тој.

Неке ноћи су чаробне,

од пријатеља љубавнике направе.

Тај осмијех, додир и пољубац твој

никада неће пасти у заборав мој.


Сања Савић - Шифра: ''Месечев ратник'' - Земун

Међу јавом и међ сном

Из рупе без дна

Из дубина сна

Каткад он се јави.

Потражим на јави

Јутром тај глас драг

Ал' бледи му траг.

А кад опет данице

Поспу плаве тканице

Он ће наћи мене.

Па ће да ме прене

Из сна, ту у сну,

Ту на мрачном дну.

И копнеће мрак,

Ближиће се зрак

Што је јачи зов.

И бледеће ров

Пун мемле и хлада

У ком јава влада.

И баш кад му руку

Осетим на струку

Зачуће се петао.

И сан је одшетао.

Глас-јасан и жив

Сад је мутан, сив

И погледа плам

Ко да једва знам,

Тек је груба скица.

Све је измаглица!

Ал оловна мина,

Хартије белина

Мој су можда спас.

У песми му глас

И лик ћу исткати.

Кад га јава прати,

Кад га разум схвати,

Тад ће можда дати

Да га сан ухвати..


Алекса Стефановић - Шифра: ''Охело'' - Крушевац


У густом сјају будућих жеља

И великом речју малога човека

Срце се стеже и храброст скупља

За тешко време које ме чека.

У амбису туге срећу сад тражим,

Предајем себе - туђем ја,

Особа драга као ветар снажни

Руши ми куле жеља и сна.

Једна искра срца мога

Што још држи тело ово:

Нек' сачека, има наде

Свиће јутро ново.


Денис Ранђеловић – Шифра: ''Денис Напаст'' - Пирот

Навик'о на тебе

Ја сам се навик'о на тебе:

да ме пољубиш једном у година сто;

да ћутим када сам срећан,

јер, теби је увек битнији: неко!

Ја сам се навик'о на тебе:

и то што љубиш га преда мном;

али твој дах на моме врату,

мене изнова прави будалом.

Ја? Ја сам се навик'о на тебе!

На сваки трен твога додира.

И сва та сећања су баксуз и не бледе;

а мало је то времена.

И лажем кога никада не бих!

Ја хоћу да побегнем од тебе,

али не умем од твог осмеха.

Моја су колена гумена:

када те сретнем , када се сетим;

памука с твојих усана.


Адна Мемић – Шифра: ''Ајфелов торањ'' – Тузла

Алузија међу звијездама

У срцу тама, остала сам сама.

Тражим свјетлост у агонији

овог тмурног дана.

Без тебе сам постала црна дама!

На души отворено хиљаду рана,

јер без тебе не могу више ни дана.

Не долазим више ни до даха.

У себи рађам још једну дозу страха.

Испала сам по ко зна који пут будала,

на тебе немам права!

Знам, још сам млада,

али с тобом све у воду пада.

Ти се шећеш улицама неког другог града,

тамо далеко на пољу први снијег пада.

Јер постоји алузија међу звијездама

да се роди још једна нада!


Душко Kовачић – Шифра: ''Заблуда'' - Шипово

Срушени снови

Против себе се борим из дана у дан,

замишљам нас двоје, а знам да је сан

често прођем крај твоје куће,

и лавина туге тад у срце ми уђе.

Знам да нема наде, и тако мора бити

и лудо ово срце не може то крити,

како да те душа заборави и баци

јутарња самоћа то су први знаци.

Чекам да кажеш, да ипак ти је стало

да ме још волиш и то барем мало,

ти добро знаш да крај нисам хтио

да без тебе живот мени није мио.

Постоје само наше двије душе

и ти снови што судбине нам руше,

а ти једном схватићеш до краја

знаћеш шта је љубав, јер то ниси знала.


Мерима Мустафић – Шифра: ''0019'' - Тузла

Сјећаш ли се

Сјећаш ли се руже,

окићене око мога врата?

Суза што ми лице уми,

због љубави из ината.

Сјећаш ли се, драги, врбе,

гдје ме твоје усне љубе.

Љубе, љубе, док те снивам

сјајем звијезда њим' умивам.

Сјећаш ли се брзе воде звук,

још увијек чујем њен хук.

Хучи, хучи, пјева тајно,

док ми срце збори жално.

Сјећам драга, како не бих,

усне твоје давно љубих.

ружа хаман увехла је,

љубав тихо пресахла је.

Зар пресахнут' нешто може,

што ми хучи испод коже?

Хучи, хучи али звука нема,

љубав млада оста нијема.


Милена Миленковић - Шифра: ''Црвени Ракун'' - Пирот

Мапа срца

Отворим празан лист желећи да напишем коју о теби,

неку која већ није написана

и осетим језу као да су речи испред мене већ написане.

Или су то само сећања на нешто твоје

што се не може обрисати нити водом нити крпом.

Пролазиш ли ти улицама сећања поплочане љубављу?

И срећеш ли ме тамо насмејану?

На зидовима кућа уместо малтера су те речи.

Скривене од тебе причају ми о почетку и срећи.

Kажи ми где су те улице поплочане љубављу?

Ја више не допирем до њих.

Само лутам неким другим друмовима

сећајући се корака које правих ка

твоме срцу.


Ирена Христова – Шифра: ''Идеал'' - Велес

НЕ ЗАБОРАВАЈ

Не заборавај на моето лице

кое само ти го милуваше,

Не заборавај на моите усни,

кои само ти ги бакнуваше...

Не заборавај на овие очи,

кои само тебе те гледаа,

Не заборавај на овие раце,

кои само тебе те прегрнуваа...

Не заборавај на она ,,Те сакам‘‘

кое само тебе ти го посветив,

Не заборавај на првиот и последен

бакнеж кој ти го подарив...

Не заборавај на онаа девојка

лудо вљубена во тебе,

Не заборавај на мене...


Јована Бајагић – Шифра: ''Сусрет'' - Соколац

Сусрет

Корак по корак, пролазим градом

Немирног срца, збуњене главе.

Ходам право, а ипак крадом

Надам се срешћу те очи плаве.

Гледам на сат – већ је касно.

Крај мене пролазе људи далеки.

У грудима чујем лупање јасно

И грлим стрепњу, као јастук меки.

Те очи су ми стално на памети.

Плаве, предивне, бистра ледена вода.

Бојим се само да ли ће ме хтјети

Ил' бићу за њих тек дух што хода.

А онда однекуд долазе с кишом.

Развукох усне од уха до уха.

Несвјесна да не трепћем нити дишем.

Образи ми горе, а уста суха.

У грлу стеже, срце лупа снажно,

А плаве очи – хладне к'o стијене

Хтједох им рећи нешто важно ,

Али он само прође крај мене.

Туга ме плави, као да падам.

Врелим сузама лице солим.

Узалуд све, и даље се надам...

Плачем, јер не могу престати да волим.


Маја Вујиновић – Шифра: ''Луталица'' - Билећа

Она чека

Она чека...

Свакога јутра ка брдима гледа.

Сања...

Због снова сузе лије.

Сама је...

Тугује...

Поглед одавно сјај изгубио је.

Одавно се не смије.

Kао особа без душе чини се.

Гледа према брдима,

према успоменама,

срећиним данима и сузама.

Гледа и сјећа се његовог осмијеха...

СВИЦИ ЉУБАВИ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА СВИЦЕ ПОЕЗИЈЕ )

Имре Стефан - Шифра: ''Срце на длану'' - Београд

Свици љубави

Отворио сам широм прозоре моје душе,

Све путеве који воде ка мом срцу.

Пустио сам поветарац да ме омађија

Раскошним мирисима расцветалог цвећа.

Јутро је уткало златне нити

У моју косу боје меда.

Пустио сам да свици љубави понове свој пој

Уз цвркут разиграних птица на грани

И подсете ме да постојиш, да си ту крај мене.

Ти си моја истина коју сам као глину

Обликовао својим рукама,

Онако како то мени одговара.

С' тобом сам научио да дишем,

Да одбацим црне мисли што даље од себе

И да срце у двоје никада не зебе.

Доживео сам преображај као шарени лептир,

Осетио слободу и нови лет.

Нема бесмислености,

Нема преваре.

Сваки тренутак с' тобом је јединствен,

Ти си разлог због којег моје срце јако куца у грудима

И крв ври у мојим венама.

Радујем се животу, јер си ти део њега.


Димитрије Крстић – Шифра: ''ДИЋА VIII2'' - Бели Поток

Зрно љубави

Живот, замршено клупко основних људских потреба...

Живот је, у ствари, љубав, кад се срце не колеба.

Без љубави све је само обично тумарање,

без икаквих варница, страсти, чежње...

Љубав је највећи сјај на свету.

Верујем да је Божји дар детету и цвету.

Праву љубав не можемо ничим купити.

Зрно љубави треба вредно и пажљиво одгајити.

Не бисмо смели да скидамо поглед са овог зрнца.

Лепота овог света је у лепоти љубавних латица...

Ако овај цвет заливамо лепим речима

и хранимо искреним похвалама,

цвет ће порасти и замирисат неодољиво.

Ако не будемо нежни, љубав вене неумољиво...

Ако не чувамо љубав, не чувамо ни живот ни срећу.

Не радујемо се себи, другом, сунцу, небу и цвећу...

Зрно праве љубави ретко у животу исклија,

и треба га сачувати од немара, суше и олуја.

Изрека каже: ''Не цениш нешто док не изгубиш!''

Цвет љубави понекад само једном одгајиш,

и тај тренутак је важан - треба изабрати пут прави.

Највећа чуда дешавају се једино из љубави,

а љубав је сама највеће чудо овог света!

Ја сам засадио своје чудесно зрно љубавног цвета ♥


Анђела Јанићијевић – Шифра: ''ВЕТАР VIII2'' – Бели Поток

ВЕТАР СУДБИНЕ

Небо је било ишарано облачићима и зрацима сунца.

Осећао се топао поветарац,

са скоро неприметним мирисом кише,

у даљини.

Села је на клупу.

Поветарац се мотао око ње.

Затворила је очи и препустила се уживању.

Лишћe је шуштало,

гране су загрљене плесале,

ветар је певушио...

препустила се миловању ове пролећне мелодије,

пожелевши да запише ноте.

Пошто је затворила очи,

није приметила кад је стигао.

Благо ју је помазио по коси,

нити се тргла нити је отворила очи.

Нежно се насмејала,

мислећи да је то само још један дашак ветра.

Kад је позвао,

обрадовано је окренула своје озарено лице.

Он је остао нервозно осмехнут.

Он је причао, она је слушала.

Само је осетила како се лахорасти дах пролећа

у њеном срцу мрзне снагом северца.

Он се сели у други град,

не може да пропусти прилику...

Она је ћутала,

уздрхтала пред кошавом његових речи.

Сузе су саме грунуле.

он није могао да их види,

ветар се поигравао њеном косом,

наносећи праменове на лице.

Сагла је главу,

издајничка суза је капнула на његову руку.

Ти плачеш...

Само је промуцала да је то овај несташни ветар,

по диктату превртљивог, варљивог пролећа,

донео сигурно однекуд капи кише.

Kао да је све чуо,

и ветар се огласио силније.

И сунце се сакрило иза неких мрких облака,

који су порасли и деловали тако претеће.

Устала је са клупе и кренула.

Kуда, није тачно знала.

Све јој је било сиво и мрачно,

као да је ветар цео град обојио

нијансом њених осећања.

Ветар се наљутио.

Сад је стварно донео кишу.

Морала је да отвори кишобран.

Тужно скупљена,

ходала је куд је ветар носио.

Одједном је тако јако дунуо

да јој је отео кишобран из руке.

Безвољно, потрчала је за кишобраном.

Није ни била свесна тренутка

када је замало оборила једног младића.

Сусрела се са најтоплијим погледом плавих очију

који је икада видела...

Ни сада, када се сети тог тренутка,

не на да ли је Петар или чудесни вета рекао:

''Малена, од сад ћу те ја чувати и волети!''


Ана Бјелошевић - Шифра: ''А- VIII4'' - Београд

Како да те заборавим?

Како да те заборавим

кад само тебе сам волела?

Како да заборавим прошлост

која ужасно је болела?

Како да заборавим ту љубав

кад смо само ти и ја у тој бајци били?

Како да заборавим лажи

иза којих смо се обоје крили?

Како, зашто?

Одговори ми, молим те!

Зашто си ми безброј пута

рекао лажно: „Волим те!“

Сада испаштамо и ти и ја.

Али зашто?

Знам да истина боли,

али те моје срце још увек воли!

Како да те заборавим


Теодора Весић - Шифра: ''Теица'' - Рача


У души немир,

нека чудна тама

и ове ноћи тако сам сама.

Сјећање на тебе душу ми пара

навиру она осећања стара.

Твој лик ко сенка ме прати

на сваком кораку,

на свакој стази

још више ову душу рањену гази.

Волела бих да будеш уз мене

моја душа почиње да вене,

да ми будеш на дохвату руке

да лакше преболим ове моје муке.

Ево одлази и последња нада

али моје срце никада неће престати да се нада,

усред јаве оно ће да чека

макар потрајало и до пола века.

Сећање

Ноћ свуда око мене

моја душа маштајући за тобом вене.

Сећања ме одвлаче,

не знам шта ћу са собом

сећам се лепих дана проведених са тобом.

Сећам се исте овакве ноћи

питам се да ли ће ова туга проћи?

Месец је сијао пуним сјајем

не могу се помирити са оваквим крајем.

За тебе увек места у мом срцу има

оно те код себе радо прима.

Хоће да гледа очи твоје

које су некада биле моје,

хоће да мрси твоје косе

да ме поново таласи љубави носе.

Можда је то само нада,

можда су то само снови

или на папиру исказани стихови.


Соња Галовић – Шифра: ''Кошаркашица - VIII5'' - Крагујевац

Ех, да није

Очију твојих да није

ова душа би одавно била празна,

лутала путевима искрзаних ветроказа.

И тако , у недоглед...

Љубав би била све оно што није.

Ђавоља казна за моје биће,

карта на дну шпила у игри без сврхе,

пусти вапај у глувој ноћи,

подругљив осмех онога горе.

За мене довека стало би време.

Пешчани сат купљен овога лета,

спектар боја небеског свода,

зов птица из немирног сна.

Не би били довољни за трептај мог ока.

Ране би постале оно што јесу.

Не слатки уздаси уз пратњу удараљки,

нити дрхтај усана на први поглед,

песма анђела што теби ме зову,

већ нешто одиста, одиста деликатније.

И сваки уздах би тад био горак.

Прст умочен и у реке меда,

чар првог грозда у додиру са усном,

кап црвеног вина које клизи низ грло.

Осећај се изгубио.

Зато, не везуј ме оковима свог непостојања...

Горак укус нек је и даље то што јесте.

Ране нек заувек остану невидљиве.

Е сад... Плаши ме то време.

Заувек смо већ прокоцкали.


Мирослава Костић - Шифра: ''Д - VII2'' - Београд

Где сам те први пут срела

У тренутку ми зафалише речи,

А добила сам све што сам хтела.

Очи су спонтано гледале само тебе.

Када сам те први пут овде срела.

Од тога дана постојиш само ти,

И све остало је сада мање важно.

Морам да признам да осећам све

Пре је свако моје осећање било лажно.

Преплитали су се дани

И време је пролазило брзо.

До тебе је било тешко доћи и остати ту.

И све ми се чинило да је било случајно,

Ал' био си са мном и у добру и у злу.

Да се можда нисмо баш ту нашли,

Да све ово признам не би смела.

Ништа сада не би било како јесте,

И не бисмо седели овде

Где сам те први пут срела.


Марко Ракић – Шифра: ''ШМЕКЕР-III3'' – Књажевац

ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Једног дана

шетао сам улицом

срео сам се тада

с прелепом девојчицом.

У мојим грудима срце

одмах поскочи,

ја стадох у месту

и широм отворих очи.

Девојчица застаде

загледа ме у очи,

више није могла

ни корак да крочи.

Моје срце намигну

као да се шали,

а она ми рече:

-Дал’ ти нешто фали?

Мени фали срце

које теби дајем

надам се да нећу

после да се кајем.

Њеним понашањем

мало сам збуњен,

зар она не схвата

да сам заљубљен.


Богдан Жиловић - Шифра: ''Боца - IV5'' - Крагујевац Прва љубав

Слушао сам разне приче

и све оне једна на другу личе.

Кад у стомаку осетиш неког црва

знај да ти се десила љубав прва.

Кажу девојчице, а кажу и дечаци

да од прве љубави настају подочњаци.

И још кажу, ако им се веровати може,

да прва љубав уђе испод коже.

И велики писци и обични људи

били су бар једном од љубави луди.

И они тужног срца и они срца тешка

кажу да прва љубав сваког омекша.

Мени се та прва љубав још десила није

па не знам где ли се то симпатија крије.

А и кад се деси бићу спреман ја

а и црвић биће ту, да ми знак да.


Јован Станковић – Шифра: ''Сергеј – IV5 '' - Крагујевац

Миона

Верујте, ја сам дечак прави,

фудбал и кошарка стално су ми у глави.

Никакве очи, осмеси и косе

моме срцу немир не доносе.

Али, као што у животу бива

увек је нека лепотица крива,

што мушкарчине и јунаци

постану смешни неспретњаци.

Kад гласом анђела каже ми „Ћао‟

заборавим одмах све што сам знао.

Па примам голове, правим пенале,

и лупетам глупости као од шале.

Тајно је волим, а можда се и види

а коме да се оваква не свиди...

са гласом славуја и осмехом виле,

к'о да су ме све стреле овог света погодиле.

Тако да сам сковао план,

и све оловке зарезао за дан,

да јој право писмо напишем.

Нека зна да за њом уздишем.

Нек зна и то да ми из главе

не излазе те очи плаве,

да не могу заборавити њену косу

ни пегицу на прћастом носу.

Не питајте ко је то,

јер до сада знате сигурно.

Та Миона ми срце украде

и због ње ми мозак стаде.

Мешам бројеве, градове и риме,

цим гласом славуја погоди ме.

Замуцкујем, падам и глупости правим,

али како да је такву заборавим.

Иако се са тим слабо слажем,

једну ствар морам да јој кажем,

да је много волим и да се стидим...

и да је као свог анђела видим.


Ксенија Станковић – Шифра: ''КЕТИ VIII2'' – Бели Поток

ЧУВАЈ БЛАГО КОЈЕ СКРИВАШ У ОЧИМА

Сва ватра у мени

запаљена је искром

из твога ока.

Та искра

удахну ми снагу

да живим,

раширим једра,

и пловим твојим очима.

Плавим бескрајним пространством

не плашећи се ветрова

ни таласа

који би ме могли сломити,

потопити.

Пловим сигурна у себе,

у тебе,

у нас...

Изгарам у тој ватри,

постајем пепео,

прах,

а онда се попут феникса

родим поново,

полетим јача.

Сви моји немири

нестали су

у дубини твога ока.

С руку

спали су

тешки окови страха,

који ме заробише,

стегоше...

Изазвана погледом

сад слободно грлим,

широко и јако.

Лебдим у осмеху

док се гнездим

у очима твојим

са сунцем, месецом и звездама...

Да испратим ноћ,

дочекам нови дан

и одсањам сан

у очима твојим.

Срећна.

Богата.

Спокојна...


Лав Лукић, Шифра: ''Г - V1'' -Београд

Велико спремање

У мени су се одавно углавили

Пустолови што јашу на камили,

Гусари што су земљу опловили,

Сликари који су свет обојили,

Спортисти који су свуда победили,

Ескими који се нису заледили,

Нинџе које су шурикене бациле,

Чаробњачке вештине и акробације.

Нешто мало природе и математике,

Загонетне приче и мало енигматике,

Неколико песама и добрих књига,

Пун товар контролних и школских брига.

Онда се између два школска звона

Потпуно природно појавила она.

Морао сам да растерам ту гунгулу,

Да померим гусаре и камилу,

Да склоним сликарске боје,

Да пустим да се ескими и пустолови споје,

Да смирим нинџе и чаробњаке,

Помирим загонетке и контролне задатке.

Направио сам нови распоред,

Преокренуо сам читав свој свет.

Сад имам места да сваки дан

Поново сањам нови (диван) сан.


Марта Дукић – Шифра: ''З - IV4'' - Београд

Смешна песма

Била једном једна принцеза

И звала се Нена.

Била је лепа

И тамнога тена.

Имала је дворац

Као из бајке

И тату кога је звала

Тајке.

О том дворцу

Причало се пуно

Јер се на њему

Види златно руно.

Једнога дана

Дође принц што круну носи

И уместо принцезе,

Дворац запроси.

„Што се љутите принцезо ви,

Кад је лепши дворац нег' ви?“

Ова прича

Постала је глупа.

О томе се слажу

Сва деца скупа.

Више се ова прича

Не прича мени,

Нека се принц

С ким хоће жени.


Михаило Анђелић - Шифра: ''Колонија - IV5'' - Крагујевац

Љубавна песма

Волим кад напољу пада киша,

јер замишљам једног покислог миша,

који се сав од љубави пуши,

док се крај своје мишице суши.

Волик кад напољу пада снег

и када прекрије сваки брег,

јер замишљам једног вредног мрава

који крај своје мравице спава.

Волим кад напољу све процвета

и када засија лепота цвета.

Замишљам међу цвећем лептира два

док љубављу сија пољана сава.

Волим кад напољу прскалице зашуште

у летње вече по зеленој трави.

Замишљам скакутање врапца два

Капима љубави окупана.

Волим кад зазвони школско звоно

и најави сусрет са та ока два.

Замишљам тада велики одмор

и на њему само ти и ја.


Звездана Гојковић – Шифра: ''Звеки 55'' - Подгорица

Слон и слоница

Слон Џамбо већ дуго за слоницом луди,

Цијела му се џунгла чуди.

За састанак се сатима спрема

А слонице Матилде нема, па нема.

Купио јој торту од ваниле

И хаљину црвену од свиле.

Од узбуђења није примијетио

да је руку на торту наслонио!

Пријатељи му се кезе

Кажу да је баш безвезе.

Коначно, иза жбуна нека,

Појави се гошћа лица мека

Кад је видје, слон похрли,

Трапаво поче да је грли.

Поред свог слонића, слоница сједе,

Слон је послужи торту да једе.

Торта је мало јајаста била,

Слона зачас постидила.

Он рече:,,Који враг!“

А слоница ће: ,,Ма, нема везе,

Ипак си ми драг.

Није битно што си торту покварио

Мени си ипак веома мио. “

Договорили су се да у шопинг иду сјутра,

Једно о другом су мислили од поподнева до јутра.

А сјутра! Кад је видје у хаљиини, црвеној од свиле,

Слонове су се очи од среће зацаклиле.

Слон да је грли стаде,

На шта се ганути крокодил у плач даде.

Слон разви сурлу и оодјекну џунглом вијест

,, Даје се на знање : Матилда и Џамбо спремају вјенчање!“

П.С. У пјесми сам ја госпођица Матилда

А господин он је Џамбо слон.


Анђела Милановић – Шифра: ''Анђео - III3'' – Књажевац

ЉУБАВНЕ МУKЕ

Првога дана у школској клупи

љубав ме по глави снажно лупи,

на вратима чим сам га срела

погодила ме Аморова стрела.

Уђем у разред, пишем по плочи,

а он ме гледа право у очи.

Ја се недам, као не видим то,

да постало је опасно.

Опет ме нешто спопало

ни сама нисам знала шта је то,

мислила сам да је то због школе,

али то је било због симпатије нове.

У школу бих журила сваки дан,

да га поново угледам.

И све је било као прошли пут

па ни поглед није био избегнут.

Али кад је мама сазнала,

на оцене је поглед бацила,

јако се наљутила

и онај поглед ми упутила.

„Па добро кћери шта ти би,

дечаци ти ум помутили“.

„Не брини мама бићу фер –плеј,

учићу више и биће ок!“


Адријана Ламбић – Шифра: ''ХАЈДУЧИЦА VI3'' – Бели Поток

Кад сам га први пут срeла

Јeдног дана на школском одмору

њeгов поглeд са мојим сe срeо,

у глави ми почe да сe мути

кад углeдах тај чупeрак жути.

Глeдала сам зачуђeно тајно

свe јe тада постало ми бајно,

нисам знала шта ли сe то збива

лeптирићи добили су крила.

Румeнило облило ми лицe

глeдала сам га кроз трeпавицe,

срцe лупа чeкићима јако,

да ли сањам ил' јe тако лако?!

Комад нeба у очи му стао,

одсјај звeзда њих јe дотакао,

зуби му сe к'о бисeри бeлe,

осмeхом јe освојио мeнe.

Цвркут птица чаробан јe сада,

мирис ружа најлeпши до тада,

сунцe златно са нeба сe смeјe,

почeло јe још јачe да грeјe.

Док тихо плови мог дeтињства лађа

далeко од ситних дeчјих свађа,

бeзбрижна, пуна вeсeлих нота,

рађа сe јeдна љубав нова.


Алекса Новаковић – Шифра: ''Срећа'' – Шабац

Најлепша

Најлепша си ти,

у овој нашој школи,

имаш лепо лице,

као сунца сјај.

Очи су ти сјајне,

очи су ти бајне.


Александар Петковић – Шифра: ''К – III4'' - Београд

ЉУБАВ

Љубав је највећа лепота.

Она је већа од било чега.

Кад се заљуби било ко

то је лепше од мора.

Кад се заљубиш,

oсетиш,

као да ти се лептирићи мувају по стомаку.

Толико је љубав велика

да кад се заљубиш,

осећаш се као да си добио крила,

и полетео у царство небеских вила

у коме се сви воле.

И онда када мислиш

да је љубав достигла своје границе

увек се још више љубави диже, повећава и диже.

И зато је љубав

за мене највећа светиња.


Ања Вучелић – Шифра: '' Ђ - VI2'' - Београд

Не мислиш на зло него на љубав

Питају се другарице

Шта се са мном збива,

Кад питају нешто мене,

Поглед ми се скрива.

Питају ме родитељи:

„Зашто слабо памтиш матиш?

Замишљена стално ћутиш.

Чега ли се, кћери, плашиш?“

И ја сама себе питам

Шта се деси с мојом главом,

Да л' је љубав ил' пубертет,

Занесена косом плавом.

Како да им кажем свима

Да ме један дечак мучи,

Стално мислим на те очи,

Не могу више ни да учим.


Сара Перков - Шифра: ''Крофна - IV5'' - Крагујевац НЕШТО МЕ ЈЕ УЗЕЛО ПОД СВОЈЕ!

Не слушају ме више мисли моје...

А и руке ми дрхте помало...

Аууу, шта ме је спопало?

Тати да кажем немам херца

да му се срце не штреца.

А, можда он и схватио не би,

одавно је био моје доби.

Али ту је мама, још се и смеши.

Ваљда ће и проблеме да реши.

„Прва љубав Саро, дошла је по своје!

Не брини се, средиће се мисли твоје!“

Љубавна песма

Изгубила сам песме нове

не чујем кад ме неко зове.

У школи сам заборавила књиге

Тата ће кратко:

„Саро, муче ли те неке бриге?“

Одмах се љуто браним

иако не смем, али драмим:

„Све је, бре, тата у најбољем реду.

а Амор је предамном поставио танку греду.“

Да по њој опрезно ходам

од мене се сад тражи.

Ниједан закон физике

више ту не важи.


Марио Пераћ – Шифра: ''VIII2'' – Мркоњић Град

Била је то шала мала,

а у мом срцу љубав цвјетала.

Сјећам се као да је било јуче,

сједјела је испред мене као мало луче.

Не знам да ли сам се свиђао њој,

али она мени јој, јој, јојјјј!

Њено име нећу крити ја,

звала се Емилија.

Пјегава је била она,

мени слатка ко бомбона.

Кад би неко погледом је тако,

ја бих њему хитро поглед смак'о.

То је била прва љубав моја,

дјеца мала, шта је љубав нису знала.


Милош Мрдаковић – Шифра: ''В - IV4'' - Београд

Мала плава

Има једна мала

С кикама, али плава,

Што се само шали

И говори лепе ствари.

Он је лепа када се насмеје,

А ја само говорим

Да је много волим.

Кад напољу киша пада,

Она ме у шетњу

Зове баш тада.

А ја волим кад је сунце

И да у хладу

Заједно пијемо лимунаду.


Немања Цвијић – Шифра: ''VIII2'' – Мркоњић Град

***

Волио сам једну малу,

увијек срећну,

насмијану.

Волио сам је до неба,

изненада она поче да ме

вреба.

Она гледа, не престаје,

а у мени дах

нестаје.


Жељана Томић – Шифра: ''IX'' – Бјелајце, Мркоњић Град

НОЋИ ОВЕ

Једне звјездане ноћи

Угледах твоје очи

Од тад моје срце мира нема

Кад те видим обузме ме трема

Не могу да заспим ноћи ове

Знај срце те моје зове.

До следеће овакве ноћи

Чекаће те моје очи.

Срце ће ми лупати снажно

Да те видим биће ми важно

Дођи опет ноћи ове

Да заједно сањамо снове.


Ружица Петрић – Шифра: ''Kњига љубави'' - Пелагићево

Љубав из школе

Сједим са књигом испред себе

али не видим слова јер видим тебе

Хтјела би стварно хтјела да учим

али се данима тако мучим

Слика за сликом стално се ниже

да ли ће сутра прићи ми ближе

Одједном срце као да скочи

јер видим твоје твоје зелене очи

Оне ме увијек у стопу прате

док ме нечије ријечи у стварност не врате

И дан и ноћ маштат' би хтјела

пришла бих прва само кад би смјела

Да ли и ти храбрости немаш

па будан овако често снијеваш

Можда и твоје срце трепери

док с књигом у руци машташ о мени

Kада бих могла до твојих снова доћи

не бих бдјела скоро сваке ноћи

Дјечија љубав пуна је питања

некад те муче све до свитања

Хтјела бих одједном све знати

да моје срце престане да пати

Али љубав није ако не боли

јер с чежњом срце најискреније воли

Радост чине и оне мале ствари

да ме не гледа кад се прави

Kад са другарицом крај њега шетам

ја глумим да ми његов поглед смета

Али кад нам се погледи сретну

откријемо своју љубав не сретну

Друштво се тада на наш рачун шали

а он се опет важан прави

Kао њему до мене није стало

а ја у себи вичем „волим те будало“

И њему као да ми мисли прочита

одједном осмијех око усана затитра

Иако очи никад не лажу

хтјела бих да ми усне кажу

Да ти се свиђам као и ти мени

лавину љубави први покрени

Јер ја ти желим рећи свашта

али до тада причаће машта

Узбуркано срце дрхти ко прут

испаде књига, учићу други пут!


Ива Сладојевић – Шифра: ''VI2'' – Mркоњић Град

***

Моја прва љубав

то је ново нешто,

нешто непознато,

тихо и невјешто.

Љубав је за људе,

за сва жива бића,

љепше се осјећаш

због тих лептирића.

Лептирићи покрећу

свако чуло моје,

срећније се живи

када нас је двоје.


Исидора Матијаш - Шифра: ''Б-8/4'' - Београд

Заљубљивање

Нисам се заљубила,

Нестао је немир,

Као да сам отпутовала

У далеки свемир.

Сви су се заљубили,

Па чак и Лука и Ана,

А ја чудо нисам

И то ми је мана.

Ја волим кад волим

Јер се добро осећам.

Тада ја маштам

И ничег се не сећам.

Али нека, нећу да се жалим

Јер сви су заљубљени и свако се жали,

А ја сам слободна

И ништа ми не фали.


Катарина Вулић – Шифра: ''Гимнастичарка - IV5'' - Крагујевац

Моје срце

Моје срце нежно, мало

ових дана нешто је спопало.

Нешто што му не да мира

што симфонију чудну свира.

Моја мала нога ноћу тапка

ни успаванка ми више није лака.

Пред очима ми блиста твоја слика

ни у сну мира немам од твог лика.

Љубав је наша чиста и лака.

Веза дивна што спаја два срца јака.

Наша срца несташно бију,

певају срећи о којој многи снију.

Као прашина најдаљих звезда

што се по небу храбро вије

моје срце малено

само за те ноћас бије.


Милана Иличић – Шифра: ''Звончић VII1'' – Мркоњић Град


Кад год помислим на љубав,

сјетим се дјетињства и вртића,

кад год бих угледала плавооког Пеђу

у стомаку се створи много лептирића.

Заједно смо цвијеће брали

од среће блистали, лепршали.

сви другари дивни су били,

али нико као Пеђа мили.

Приредбе заједно припремали,

све припреме обожавали,

ипак најслађа је Пеђина близина

у срцу се тад разлијевала милина.

Дани су пролазили брзо, многима лако,

мени често наопако.

Нисам знала дал' се свиђам Пеђи

или му је љепши Иванин чупреак смеђи.

Прошло је вријеме вртића,

вољела бих да се то вријеме врати,

можда би овај пут Пеђа

умио да неке ствари схвати.

Понекад га опет сретнем,

врати ми слике из вртића,

мада Пеђа ни сад није свјестан

осјећаја једног малог бића.


Анђелија Станковић – Шифра: ''Е - IV5'' - Београд

Љубав

Љубав је кад се неко воли,

Када се двоје људи

Поштују и цене

И кад једно другом

Могу да кажу своје проблеме.

Љубав је као

Бајка коју сви знају,

На крају које се двоје

Људи споје.


Драгиња Кудра – Шифра: ''O.M.G.'' – Мркоњић Град


Одавно срце године не броји

У њему љубав не постоји

Коме пјесме да буду писане

Када ту срце љубав издаје

Ниједног другог нисам вољела

Лажну слику у срцу сам створила

Када сам видјела да је све лаж

И љубав немаш коме да даш

Пуно сам гласно размишљала

На старо мјесто упорно ишла

Знам да то смисла није имало

Ал' срце њега је само бирало


Ирина Гајић - Шифра: ''Ж - II2'' - Београд

Јана

Јано, хоћемо на поток заједно?

Помози ми уста да отворим,

Да бих ти рекао једну мисао,

а то је: „Јано, ја те волим“.


Јана Зимоњић - Шифра: ''Ј - IV4'' - Београд

ЉУБАВ

Шта је то што ноћу сија

Када светла нигде нема?

Љубав је то!

Шта је то што нежно је

И када без меде спавам?


Шта је то што топло је,

А да сунце није?


Ко је то ко у сновима често ми је?

Ти си то.

Љубав, љубав, љубав,

Љубав смо ти и ја,

Нека цео свет то зна,

Да смо љубав ти и ја.

Када волимо се ми, то могу сви.

Нека цео свет зна:

Љубав је извор живота.


Риза Коввалски – Шифра: ''Љубов'' - Велес

Љубов

Не важно

дали ти зборуваш англиски,

а јас зборувам француски,

дали си ти од Јапонија

или јас пак од Македонија,

љубовта протекува низ вените,

па лесно се разбираме,

со јазикот на вљубените.

Не важно

што имаш десет години,

а јас имам само девет години,

дали си ти Дениза

или јас пак Риза,

љубовта нас ќе не соедини,

насекаде во сите средини.

Важно е

љубовта да ја негуваме

како нежен цвет,

и секому да ја подаруваме

низ целиот свет.


Неда Станисављевић - Шифра: ''ДРХТАЈ - III3'' - Kњажевац

ЉУБАВ ИЗ ШKОЛСKЕ KЛУПЕ

Моја школска клупа

крије многе тајне,

разне папириће

и поруке бајне.

Kад седим са Петром

то је баш незгода,

кад дели бомбоне

то је права згода.

Kришом ме гледа

и пољупце шаље,

неда ми мира

стварно ме иритира.

Да га тужим мами

често ми на ум пад,

али кад га погледам

одустанем тада.

Његов поглед враголаст

много ме очара,

али кад је несташан

стварно ме разочара.

Љубав Петрова

мени много значи,

кад би се уозбиљио

били би смо јачи.


Софија Весић – Шифра: ''Софи'' - Рача

Сећање

Не могу да заспим ноћи ове

поново ме прошлост зове.

Kад се само сетим нас

вриштала бих на сав глас.

Прошетала сам један круг

ниси ми више чак ни друг.

Тако смо срећни били

срећу нашу нисмо крили.

Изгубила сам све у трену

ти сада имаш љубав њену,

ја ћу бити и даље сама

моје срце на комаде се слама.


Милош Самарџић - Шифра: ''Љубав V2'' - Власеница


Љубав,

Љубав је када неког волиш

свим срцем својим

И свом душом својом.

Љубав,

то је ријеч

која дира срце

и некога призива.

Љубав,

она се почиње

полако заборављати.

Тада су очи тужне.

Љубав,

љубав треба његовати,

чувати и дијелити

и њено заборављање,

промијенити.

Љубав,

Љубав је када неког волиш

свим срцем својим

И свом душом својом.


Никола Благојевић – Шифра: ''Мајка'' – Доња Пакленица, Добој


Оно што ми срце грије

Материјално ништа није.

Само једна слика

И на њој лик мио,

Сјећају ме са колико сам љубави живио.

Сјећање на љубав моје мајке драге –

То је оно што ми даје снаге.

Сада ме гледа са плавога неба,

Од ње сам научио како вољети треба.


Ајла Мешић – Шифра: ''Врбас'' – Бјелајце, Мркоњић Град

ИСТО КАО ОНО ВЕЧЕ

Врбас тихо тече,

Исто као оно вече.

Кад си ми збогом рек'о

И као ватром ме по срцу опек'о.

Таласи нашу срећу однесоше,

А велику тугу нам донесоше.

И сад гледам, он мирно тече

Исто као оно вече,

Не мари за бол нашу,

А туга је већ прелила чашу.

Раздвојени на обале двије

Заборавили на све.

Сједимо ти и ја

Док нам срца пате.


Наташа Стипановић – Шифра: ''Јапанска јабука - IX1'' – Мркоњић Град


Како со на рану, тако самоћу на бол,

Туга, губици, патња и бол плету живот мој.

Како осмијех, тако и сузе живот ми пишу,

Али када сузе моје нечије руке бришу

И нечије ријечи моје мисли сложе,

Тада се већ даље ићи може.

Само склопим очи, снови, идеално,

Све је ту као прије,

Ширим руке да је стварно,

Вјерује, надам се, али не.

Отвори очи, пред стварношћу поклекнем,

Сјећања дубоко урезане љубави долазе и одлазе

Неки губици у срцу се урежу

И нека недостајања никад не престану.

А љубав, она је смисао живота,

Идентитет и осјећај да нисмо сами,

Сви проблеми љубави су сигурно мали.


Зорица Пекез – Шифра: ''Тишина'' – Бјелајце, Мркоњић Град

ДОПУСТИ МИ

Не одлази! Не остављај ме саму,

Знаш да мрзим тишину и самоћу.

Умријећу у њој, убиће ме,

А ти то не желиш као ни ја.

Учини ме срећном,

Знам да то одлично умијеш

Допусти ми да будем бчизу тебе

Допусти да осјетим значење ријечи ЉУБАВ

Допусти ми, молим те ВОЛИМ

И да проведем остатак живота са тобом!


Леа Пецовић – Шифра: ''И - VI2'' - Београд

Твоја љубав

Дуго си била у самоћи,

Мислећи да ће неко доћи.

Дуго си била сама,

Док те је јурила тама.

Било је то дуго време,

И било је много треме

Док га ниси видела

Највише си се стидела.

Као мачка лутала,

Као по води плутала.

Он је савршен, он је сладак,

Зове се Марко и има свој замак.

Доћи ће по тебе на белом коњу

И рећи ће: „Заборавио сам на бившу девојку Соњу“:


Мирјана Клепић – Шифра: ''M.S.'' – Мркоњић Град

ЗВОНА

Тужно звона звоне,

док се ми под звијездама растајемо,

са пуно страха као да нас гоне,

пуштамо руке једно другом.

Док гледамо једно у друго,

у плавом оку суза сја,

моја боли и моја туго,

сад си ми вјечна пратиља.

Сад се у магли једва видимо,

само трагови остају за нама,

једно се другом сада стидимо,

иза нас је сада само прошлост.

Још један корак и у нови живот крећем,

трудим се да прошлост заборавим,

нове људе и пријатеље срећем,

а теби сада не знам како је.


Лука Максимовић – Шифра: ''Дечак 12'' - Ниш

ТРАЖИТЕ ЉУБАВ!

Људи не воле довољно

Једни друге

Понекад су им очи

Пуне туге.

У њихова срца

Уђе неки мрак

А човеку се чини

Да је и даље јак.

Кад вам узму љубав

Узму вам и наду

Зато не дајте никад

Да вам љубав краду.

Тражите нову

Још већу срећу

Тражите неку

Љубав највећу.

Волите људи

Једни друге

Да свако срце

Срећно буде!


Марија Маринковић – Шифра: ''МАРИ - VIII2'' – Бели Поток

МОЈА ЉУБАВ

Моја љубав живи на облацима,

белим и пуфнастим. Не зна шта је чека иза магле,

можда сунце или тама.

Полако завирујем у своје срце...

После толико откуцаја,

чујем песму љубави

која ми поручује,

да не напуштам њен пут.

Не, нећу је напустити,

већ чврсто пригрлити у свом срцу...


Ивана Самарџић - Шифра: ''У твојим очима VI3'' - Власеница


У твојим очима,

сија плаво море,

у којем се купа

златна рибица

и два мала дабрића,

праве своју брану.

Около су висока дрвенца,

а унутра вода мирна и сјајна.

Што чине два мала острва,

као двије тајнице.

У твојим очима ми се свиђа

и жељела бих да уђем у њих и запливам.

И мала птичица у њима цвркуће.

Те ме очи на море подсјећају

јер су лијепе и плаве.

Такве су очи,

у моје мајке

и замишљених ликова из бајке.


Невена Маринковић – Шифра: ''Ружа - III3'' - Kњажевац

ЉУБАВ

Ти си моје право чудо

ја те стварно волим лудо,

када те нема туга ме слама,

мојим срцем завлада тама.

Буди тамо где сам ја,

где је наша судбина

обојена бојом сна,

где се љубав родила.

Ходај путем лудила,

ја сам те ослободила,

своју љубав ти пружила,

слабу тачку погодила.


Борислав Савановић - Шифра: ''VI2'' – Мркоњић Град

***

Мама зове доктора,

њен се дјечак разболио,

нити једе, нити спава,

а све то је баш волио.

Доктор смркнут

плућа слуша,

па у грло завирује.

Онда, збуњен, маше главом:

„Овом малом ништа није!“

А ја знам да нешто јесте,

да ми срце силно лупа,

да ме сто јада снађе

на одмору кад смо скупа.

Она има плаве кике

и увојка два шашава,

е, због тога мамин дјечак

нити једе, нити спава!


Симона Калешова – Шифра: ''Љубовта'' - Велес

Љубовта

Љубовта

се раѓа некогаш во погледите,

заискрува некогаш при допирите,

се слева некогаш низ зборовите,

а сепак слична е

онолку колку што и различна.

Љубовта

нова е и непозната,

а сепак стара и одамна дозната.

Ги облева срцата со пријатен мирис

и со морници слатки и лесни,

чудна е,

привлчна е,

излеана со солзи и опеана во песни.

Љубовта

бурно и збунето започнува,

таа тлее, таа расте,

нема да ја видиш какава е,

а секогаш ќе го има ликот на саканата

нема никогаш да згасне.

Љубовта

не сака трагачи по неа,

не сака објаснување за неа,

таа е премногу чувствителна,

забележителна,

за лесно да се сфати како незначителна.

Љубовта

не е натрапник во срцето,

тоа само ја создава и чува,

ја вгнездува,

днес е една, а утре ќе биде нова,

и непозната,

но сепак стара и препозната.


Миливоје Стипановић – Шифра: ''VIII2'' – Мркоњић Град

***

О...шта ми се то деси!

У стомаку лептирићи,

У глави урнебеси!

Не једем,

Не спавам,

Не учим,

Родитеље мучим..

Већ три мјесеца има

У срцу ми топлина.

Знам...Схватио сам!

Све ћу да дам

За најљепше очи црне,

Очи бистре као у срне!


Небојша Цвијић – Шифра: ''VIII2'' – Мркоњић Град

***

Ово што пишем за неке је грешка,

али за мене задаћа је тешка.

Моју прву љубав бескрајно сам волио,

дуго је мувао и за везу молио.

Времена је пуно прошло, ја је и сад волим,

да ми се врати упорно је молим.

Сањам је сваку вече

а у сан ми дође да сам јој најпрече.

Кад ме погледају њене очи плаве,

у стомаку лептирићи се јаве.

Њене очи као небо плаво,

срце бих јој сваког дана дав'о.

Љубав је лијепа, љубав је чиста,

човјек љубави срећан блиста.

Као игра, љубав људе спаја,

а послије игре, љубав нема краја.

Documents

dragilic.files.wordpress.com › 2015 › 02 › ... · Милош Петронијевић - kњажевац Милана Давидовић - Богатић Мидхат Хрнчић