9/2012...Inicijativa za REKOM 2 Suočavanje sa prošlošću je ključ razvoja funkcionalne demokratije u državama zapadnog Balkana, odnosno jedini način da se djelotvorno suočimo

Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

1

9/2012septembar / rujan

BHSC

Inicijativa za REKOM

2

IMPRESSUM !Glas je publikacija Incijative za REKOM koja izlazi jednom mesečno. Svi brojevi dostupni su na veb sajtu ZaREKOM.org. Vesti o Incijativi za REKOM se mogu pratiti i na Facebook profilu: http://www.facebook.com/ZaREKOM.PerKOMRA.ForRECOM, kao i na Twitteru: @ZaREKOMPerKOMRA Kontakt: email: [email protected]; Tel: +381 (0)11 3349 766; Fax: +381 (0)11 3232 460; Mob: +381 (0)63 393 048ISBN 978-86-7932-048-3


1

SADRŽAJ

UVODNIK !Daliborka Uljarević: REKOM za budućnost..................2

AKTUELNO - NOVOSTI O REKOM-u!Koalicija za REKOM poziva na prekid ćutnje o tajnim grobnicama i sudbini nestalih..................4

!Adriatik Kelmendi novi zagovarač za osnivanje REKOM-a..................5

AKTUELNO!Nataša Kandić: Pristup eksperata UNDP-a prema kazivanju istine ima ozbiljne nedostatke..................6

!Zajedničke manifestacije u tri države regiona..................12

TRANZICIONA PRAVDA U REGIONU!FHP Kosovo: Slučaj Klečka - Pobedila zakonitost ali ne i pravda..................15

!FHP: Prvostepena presuda za ratne zločine u Lovasu je rezultat profesionalnog rada sudskog veća..................18

TRAZICIONA PRAVDA U SVETU!Presuda za reparacije žrtvama Lubanginog režima..................21

INTERVJU!Mirsad Tokača: Činjenicama se borimo protiv kulture negiranja..................22

GLAS ŽRTAVA!Svedočenje: Sudbin Musić..................25

Europska komisija. Ovaj dokument je izdat uz financijsku podršku Europske unije. Sadržaj ovog dokumenta isključiva je odgovornost Fonda za humanitarno pravo i ne može se ni pod kojim okolnostima smatrati da odražava stav Europske unije.

Evropska komisija. Ovaj dokument je izdat uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta isključiva je odgovornost Fonda za humanitarno pravo i ne može se ni pod kojim okolnostima smatrati da odražava stav Evropske unije.


2

Suočavanje sa prošlošću je ključ razvoja funkcionalne demokratije u državama zapadnog Balkana, odnosno jedini način da se djelotvorno suočimo sa sopstvenom budućnošću. Sistem socijalističke Jugoslavije je integrišući sve i svašta u ideologiju partije, lika i djela vođe (ne)svjesno doprinio da istina o II svjetskom ratu bude segmentirana i nedostupna za naučne, pa i pravosudne organe. Posljedice toga bile su brutalne. Jugoslavija se rastav-ljala na dijelove gutajući žrtve koje je teško ko mogao da zamisli i samo par godina prije početka oružanih sukoba. Broj onih koji su izgubili živote je veći od broja stanovnika nekadašnjeg Titograda, glavnog grada tadašnje SR Crne Gore, a milioni građana i građanki su i dalje oko nas sa bolnim ožiljcima na duši i tijelu. Devedesete će ostati upamćene po zlu nacionalističkog divljanja, zloupotrijebljenog od strane političko-kriminalnih struktura koje su ratno stradanje pretvorile u svoje karijere i finansijsku moć.

Ratni vihor je donio živopisne političke, poslovne i kriminalne elite, koje isprepletane u svo-jim interesima kohabitiraju i danas u svim našim društvima. Evropske integracije će donekle osvjetliti mračni balkanski sokak i političari će osjetiti da nema više prostora za ignorisanje ove važne teme, odnosno da nužno moraju sarađivati, ako misle da ostanu u igri koja je njiho-vo životno opredjeljenje. Ovo je, donekle, popravilo situaciju, ali problemi su i dalje tu. Prije svega, političari još nevoljno i najčešće nedovoljno iskreno pričaju o suočavanju sa prošlošću. Još teže pokazuju dosljednost, odlučnost i spremnost da preuzmu konkretne obaveze kojima će doprinijeti uspostavljanju regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na području bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. go-dine (REKOM). Njihove političke karijere u mnogome zavise od karaktera ovog suočavanja, nebitno da li ih neko (in)direktno može optužiti za (sa)učesništvo u strahotama devedesetih. Brazda nacionalizma je i dalje duboka, a tendencija uspostavljanja selektivne istine i pravde

UVODNIK

!REKOM za budućnost

Daliborka Uljarević Photo: Vijesti


3

Inicijativa za REKOM pokrenula je nezaustavljive društveno-političke procese.

jaka. Tim prije nam je neophodan sveobuhvatan istorijski zapis o zločinima koji su počinjeni, o ulozi nacionalnih elita, institucija i pojedinaca u ovim tragičnim događajima, što REKOM nudi. Ksenofobični nacionalizam i potreba da se genocid nazove ”strašnim zločinom” je za-pravo ogledalo toga koliko smo daleko od saosjećanja za žrtve, koliko ne poznajemo činjenice i koliko se i zločini i žrtve kontinuirano zloupotrebljavaju.

Da bi se suočili sa istinom, moramo naučiti da se suočavamo sa samima sobom, na ličnoj i društvenoj ravni. Pojedinac to može raditi na razne načine, a društvo primarno kroz sudske postupke za počinjene zločine, obrazovanje, izgradnju kulture ljudskih prava i tolerancije. Bitno je da svi izađemo pred sud, u različitim kapacitetima, kao i da suđenja budu javna. Svi moramo imati šansu da svojim očima gledamo i sudimo koliko smo kao pojedinci i kao društvo sposobni da se suočimo sa zločinima počinjenim nad nedužnim ljudima. Da shva-timo da je žrtva mogao i može biti bilo ko od nas. Javni interes je da svaki zločin dobije svog izvršioca osuđenog po slovu zakona za to što je uradio i da se čuje glas žrtve. Da se isto ne ponovi.

Suđenje za deportaciju u Crnoj Gori su pratili brojni mediji, iz njega je proizašlo sijaset kontraverzi, od optužnice do presude sve se pretvorilo u farsu. Od buke gomile pravovjernih otvarale su se nove rane

žrtvama, a slabašni glasovi da se suđenje upriliči za javnost, na način što će biti prenošeno preko javnog servisa, nijesu se čuli. Zato se moramo zalagati da se suđenja za ratne zločine počinjene na teritoriji Crne Gore ili u ime Crne Gore (ali i svih drugih država u regionu) izvedu do kraja, gdje je potrebno obnove i sva budu prenošena na javnom servisu kako bi i na taj način dobili mogućnost direktnog suočavanja sa prošlošću i sa djelićem patnji žrtvi.

REKOM u ovim i sličnim naporima mnogo može pomoći i već je i sama Inicijativa za REKOM pokrenula nezaustavljive društveno-političke procese. Zato je važno da REKOM postane i naša bliska budućnost, a da mi svi pojedinačno doprinesemo da naši političari donesu pravu odluku i učine naredni korak.

Daliborka Uljarević

Autorka je izvršna direktorka Centra za građansko obrazovanje i članica Koordinacijskog vijeća Inicijative za REKOM


4

!Koalicija za REKOM poziva na prekid ćutnje o tajnim grobnicama i sudbini nestalih

AKTUELNO - NOVOSTI O REKOM-u

Povodom Međunarodnog dana nestalih, Koalicija za REKOM poziva vlade iz post-jugoslov-enskih zemalja da prekinu ćutnju o tajnim grobnicama, jer ona najviše doprinosi održanju javne kulture ćutnje o tome šta se dogodilo u prošlosti.

Koalicija upozorava da nepostojanje tela žrtava ima poguban učinak na stvaranje koherentne kulture sećanja na žrtve. Kada nema fizičkog prisustva mrtvih, posmrtnih ostataka, sahrane, tradicionalnih posmrtnih obreda i grobnih mesta, kako pamtiti mrtve? Nepostojanje tela uskraćuje porodicama i društvu fizički simbol sećanja na žrtve. To je onda kamen temeljac za održanje javne kulture ćutnje o teškom nasleđu prošlosti, odgovornosti i pravdi za žrtve.

Zbog toga, Koalicija za REKOM zahteva da prioritet u regionalnoj saradnji budu obelo-danjivanje lokacija masovnih grobnica, ekshumacije, identifikacije i predavanje posmrtnih ostataka porodicama žrtava.

ČinjenicePrema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK), tokom ratova na prosto-ru SFRJ nestalo je 34.883 osoba. Još uvek se traga za posmrtnim ostacima 12.656 osoba koje se vode kao nestale. Za 1.762 nestalih poznati su podaci o lokaciji grobnice, dok je sudbina 10.894 osoba i dalje nepoznata.

U Bosni i Hercegovini 8.603 osobe se i dalje vode kao nestale.1 Republika Hrvatska još uvek traga za 2.282 osobe, nestale u periodu 1991–1995. godine.2 Ukupan broj nestalih

1 Od tog broja, prema podacima Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije, 96 osoba su državljani Srbije, a prema podacima FHP-a 131 osoba su državljani Srbije i Crne Gore.

2 Prema podacima FHP-a, 66 osoba su u vreme nestanka bili državljani Srbije i Crne Gore.

Koalicija za REKOM poziva vlade iz post-jugoslovenskih zemalja da prekinu ćutnju o tajnim grobnicama.


5

tokom sukoba na Kosovu je 1.771, prema MKCK, odnosno 1.842 prema podacima Fonda za humanitarno pravo. Podaci FHP-a pokazuju da je među nestalima Albanaca 1.326, a nestalih Srba, Roma i pripadnika drugih ne-albanskih etničkih zajednica 516.

Saopštenje Koalicije za REKOM, 30.08.2012.

Glavni i odgovorni urednik privatne televizije “Kohavision” na Kosovu, Adriatik Kelmendi (1978), novi je član Regionalnog tima zagovarača za osnivanje REKOM-a. Kelmendi je na Kosovu i veoma poznato TV lice, budući da je voditelj najuticajnije političke TV emisije, “Rubikon”. Bio je na poziciji urednika vesti u “Kohi Ditore”, najčitanijim novinama na Ko-sovu, a u periodu 1998-2004. radio je i kao dopisnik brojnih regionalnih i međunarodnih medija.

Osim karijere u medijima, Kelmendi se u Prištini bavi i akademskim radom: predaje na Fa-kultetu za masovne komunikacije pri AAB Riinvest University (TV novinarstvo i medijsku praksu), a predavao je i na Fakultetu za novinarstvo “Faik Konica”.

Diplomirao je novinarstvo na Univerzitetu u Prištini, a master studije iz masovnih medija i ko-munikacije završio je na Goldsmiths University u Londonu, Velika Britanija. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i nagrada za novinara godine na Kosovu, koju dodeljuje Asocijacija profesionalnih novinara Kosova, i nagrade The DuPont Columbia Gold Baton Award u SAD.

!Adriatik Kelmendi novi zagovarač za osnivanje REKOM-a

Adriatik Kelmendi Photo: lična arhiva


6

AKTUELNO

U junu 2012. godine, Ministarstvo pravde i Ministarstvo za ljudska prava i izbeglice BiH ob-javili su radni tekst „Strategija tranzicijske pravde u BiH, 2012-2016“ (u daljem tekstu Strate-gija), a UNDP prateći dokument, izveštaj „Pogled u prošlost kao put prema budućnosti: promoviranje dijaloga u BiH kroz traženje istine - stanje i perspektive“ (u daljem tekstu Izveštaj). Strategija je sveobuhvatan dokumenat u pogledu ocene procesa suočavanja s prošlošću u BiH, dragocena studija za državne institucije, nevladine organizacije za ljud-ska prava, istoričare i istraživače tranzicione pravde. Predlozi rešenja u oblasti reparacija, memorijala i institucionalnih reformi usklađeni su sa potrebama i usmereni na menjanje negativne prakse. Državne institucije su dobile jasne obaveze i zadatke. Finansijska kon-strukcija za uspostavljanje tranzicijske pravde u BiH, najblaže rečeno, ne korespondira sa mogućnostima BiH, i nije napravljena na proceni spremnosti i mogućnosti međunarodnih donatora da pomognu BiH više nego drugim tranzicijskim društvima u svetu. Sa ovom Strategijom, čiji sastavni deo čini i Državna strategija za rad na predmetima ratnih zločina3, BiH je napravila veliki politički pomak u suočavanju s prošlošću. Regionalni aspekt je zaobiđen u Strategiji, dok je u izveštaju UNDP-a spomenut u delu o mogućim načinima uključivanja u postojeće inicijative za otkrivanje i kazivanje istine u BiH, i potpuno odbačen u predlogu instrumenta za traženje istine u BiH.

Autori izveštaja UNDP-a hipotetički razmatraju četiri načina uključivanja regionalne dimen-zije u inicijative za kazivanje istine u BiH: prvo, kao poseban segment u kojem će se sukob u BiH smestiti u širi istorijski i geografski kontekst; drugo, preko partnerstva sa sličnim inicijati-vama u Srbiji i Hrvatskoj (saradnja FHP, IDC i Documente); treće, kao razvijanje regionalne inicijative za kazivanje istine (zbog regionalnog karaktera sukoba), i četvrti način nalaze u uključivanju inicijativa iz BiH u recipročne odnose sa drugim inicijativama koje streme ka utvrđivanju celovitije istine o tome šta se desilo tokom sukoba, kao npr. Inicijativa REKOM.

3 Parlament BiH je usvojio Strategiju rada na predmetima ratnih zločina krajem decembra 2008.

!Pristup eksperata UNDP-a prema kazivanju istine ima ozbiljne nedostatke


7

Ipak, autori zaključuju da u ovom trenutku nije dobro osnivati bilo kakvu zvaničnu komisiju za istinu, te predlažu osnivanje državnog Foruma za traženje istine [u BiH], koji, kako smatraju autori, može da prevaziđe ograničenja koja bi bi bilo kakva komisija za istinu verovatno imala. Forum treba da ima primarnu odgovornost za razvijanje i promociju dijaloga o prošlosti, posebno u vezi sa protivrečnim verzijama događaja ili rezultatima traženja istine koji se ne podudaraju. U njegovoj nadležnosti bi bilo da jača kazivanje istine „odozdo na gore“.

Među razlozima zbog kojih predlažu Forum umesto Komisije za istinu, autori, na prvom mestu, navode „ispolitizovanost i podeljenost udruženja žrtava“. Pozivaju se na sagovornike koji ukazuju da su udruženja žrtava duboko ispolitizovana i podeljena, etnički i politički, da su posvećena političkim zahtevima svoje etničke i političke zajednice za tumačenje prošlosti, umesto da ih patnja i nepravda povezuju. Autori smatraju da bi zvanična Komisija produbila etničke i političke podele. Zatim, ističu da vođstva udruženja ne govore u ime žrtava, da se lako uvlače u politiku etničkih podela. Pozivaju se na sagovornika koji kaže: „Ne možemo biti previše naivni, priče koje pričaju žrtve mogu biti drugi način ratovanja… To može pred-stavljati organizirani revizionizam drugim sredstvima.“ Među ostalim razlozima navode i rizik da zvanična komisija dodatno učvrsti uvrežene narative, podupirući perspektivu prema kojoj jedna verzija istine o prošlosti mora da prevlada. U tom slučaju komisija bi ućutkala dijalog o prošlosti, smatraju autori.

Zadržaću se na preispitivanju pomenutih razloga, s obzirom da ostala četiri, koje autori navode, pripadaju više tehničkim a manje suštinskim pitanjima.

Slika vođstva udruženja žrtava, koju daju autori izveštaja, nije netačna kada su u pitanju neka od velikih, koje finansiraju državne institucije ili određene političke partije, i to ne samo u BiH, nego i u ostalim post-jugoslovenskim zemljama. Međutim, za razliku od au-tora izveštaja, ja duboko verujem da zvanična komisija za istinu, nacionalna, i daleko više regionalna, može uticati na smanjenje a ne na povećanje etničkih i političkih podela među udruženjima žrtava. Glas žrtava, pred zvaničnom komisijom, više nego pred sudom, ima potencijal da smanji neprijateljstvo među etničkim udruženjima žrtava i da podstakne saosećanje i solidarnost prema „drugima“. U prilog tome, između drugih iskustava, govore osam sesija „Glasa žrtava“ koje je organizovala Koalicija za REKOM tokom četvorogodišnjeg regionalnog konsultativnog procesa. Slušanje ispovesti žrtava različite nacionalnosti je trajalo i duže od tri sata, bez prekida. Simboličku moć javnog svedočenja vrlo je precizno opisala aktivna članica udruženja srpskih žrtava sa Kosova, obraćajući se članovima Koalicije za REKOM4: „Hvala vam, naučila sam da slušam i saosećam sa drugima.“ U regionalnom okruženju, humanizacija „drugih“ civilizacijski postaje prioritet u odnosima u susedstvu, deo evropskih integracija i put prema budućnosti. Nasuprot tome, direktno sučeljavanje različitih tumačenja događaja iz prošlosti, kako autori vide suštinu Foruma za istinu, može da ugrozi dobre rezultate postojećih civilnih inicijativa i da vrati proces unazad. Bojim se

4 Konsultativni sastanak sa udruženjima žrtava, Beograd, 25. april 2009.


8

da bi davanje prostora različitim verzijama istine o Srebrenici moglo da ugrozi, ne samo suđenja optuženima za genocid, nego uopšte domaća suđenja za ratne zločine.

Pozivanjem na sagovornika koji u ličnim ispovestima žrtava prepoznaje opasnost od re-vizionizma istorije i prošlosti autori izveštaja su izneli ozbiljnu sumnju u pogledu uloge žrtava u procesu kazivanja istine. Potpuno se slažem da vođstva udruženja žrtava ne treba poistovetiti sa žrtvama. Zalažem se da nevladine organizacije i šira kritička javnost otvoreno ukazuju na zloupotrebe udruženja, koje su najvidljivije kada političke partije ili državne institucije organizuju njihova vođstva da javno tumače istoriju i prošlost iz ugla žrtava. Međutim, stav eksperata UNDP-a prema žrtvama je neprihvatljiv u moralnom, političkom i istorijskom smislu. Zaboravili su da nam je Haški tribunal ostavio [ostaviće] nasleđe činjenica i zaključaka, koje sprečava svaki pokušaj istorijskog revizionizma, koji, naravno, uvek iniciraju državni akteri. Žrtve imaju pravo na svoje lične istine i osećanja u pogledu nepravde i nasilja koje su doživele, osim u sudu, koji ih poziva da odgovore na pitanja koja se tiču odgovornosti optuženih, a ne da svedoče o svojim patnjama i osećanjima.

Druga moja ozbiljna primedba odnosi se na stav autora izveštaja da bi zvanična komisija [na nivou BiH] mogla da se opredeli za jednu verziju istine, čime bi ućutkala dijalog o prošlosti. Prema mom mišljenju, nema argumenata koji podržavaju stav eksperata UNDP-a. Komisija na nivou BiH [kao i Regionalna komisija] pošla bi u svom radu od činjenica na kojima se temelje presude Haškog tribunala i domaćih sudova, ali bi istražila i stotine slučajeva rat-nih zločina koji nisu procesuirani, a moguće je i da ustanovi nove činjenice u odnosu na presuđene predmete. Zapis o svim zločinima i svim žrtvama ima potencijal da približi žrtve iz različitih etničkih zajednica, jer obezbeđuje sećanje na sve žrtve, što je veća društvena potreba nego „jedna istina“. Najmanje rizika od „jedne istine“ nosi inicijativa koja ima re-gionalnu dimenziju. Regionalni karakter REKOM-a, s glasovima iz svih delova nekadašnje SFRJ, je najjača garancija za izgradnju činjeničnog zapisa o prošlosti, koji poštuje pravo žrtava na njihove lične istine.

U vezi sa predlogom inicijative za kazivanje istine u BiH, imam u vidu i činjenicu da dva člana Ekspertne radne grupe za izradu Strategije tranzicijske pravde iz nevladinih orga-nizacija, od osnivanje te radne grupe, u januaru 2010. godine, javno istupaju protiv osniv-anja Regionalne komisije za kazivanje istine (REKOM). Ta okolnost nameće pitanje da li je Ekspertna grupa bila objektivna u sagledavanju društvenih potreba u pogledu i inicijativa za kazivanje istine.

Dobra vest je i da je Vlada Kosova formirala Radnu grupu za izradu Strategije tranzicione pravde na Kosovu.5 I ona, kao i Strategija tranzicione pravde u BiH ima strogo nacionalnu dimenziju. Zbog toga, konsultativni proces, predviđen pomenutom Odlukom, vidim kao priliku da se argumentovano razgovara o instrumentima koji mogu dati dobre rezultate na

5 Republika Kosovo, Vlada, zasedanje od 4. juna 2012.


9

nacionalnom nivou i o instrumentima koji imaju jaču snagu u regionalnom kontekstu. Pri-tom, treba imati u vidu da je većina srpskih, romskih i crnogorskih žrtava van Kosova, što upućuje na oprez u izgradnji nacionalnih inicijativa za kazivanje istina.

Takođe, notorna je činjenica da je rat u BiH bio regionalnog karaktera, što je potvrđeno u niz presuda Haškog tribunala, te sadržano u opštem narativu o odgovornosti za počinjene ratne zločine. U Srbiji i na Kosovu, nacionalne inicijative za kazivanje istine mogu imati nepremostive teškoće u bavljenju „drugima“. Utoliko bi regionalni okvir post-ratnog dijaloga o prošlosti i pomirenju bio primeren svim državama koje su na bilo koji način bile uključene u ratove na području nekadašnje SFRJ 1992-1999.

Nataša Kandić

Autorka je izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo i članica regionalnog tima zagovarača za osnivanje REKOM-a

Ministarstvo pravde BiH i Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH, uz podršku UNDP-a, pripremili su Radni dokument strategije tranzicijske pravde u BiH, koji je 19. juna ove godine predstavljen javnosti, i sada se nalazi u fazi javne rasprave. Strategiju je izradila ekspertska radna grupa koju je imenovalo Vijeće ministara BiH. Naredni korak je rasprava u Parlamentu BiH.U Radnom dokumentu strategije tranzicijske pravde se navodi da je “vizija strategije tran-zicijske pravde da u svim segmentima društva uspostavi otvoren, funkcionalan i produktivan dijalog o prošlosti BiH, s ciljem sprečavanja budućih manipulacija, postizanja satisfakcije za žrtve i uspostave efikasnih, profesionalnih, reprezentativnih i kredibilnih javnih institucija”.

!Struktura strategije tranzicijske pravde u Bosni i Hercegovini


10

Strategija je strukturirana u tri osnovne cjeline: 1) Utvrđivanje činjenica i kazivanje istine, 2) Reparacije i memorijali, i 3) Institucionalne reforme. Izostavljen je četvrti mehanizam tranzicijske pravde – suđenja za ratne zločine, kojima se u BiH bavi Državna strategija za procesuiranje predmeta ratnih zločina.

U oblasti Utvrđivanje činjenica i kazivanje istine definira se vizija, da svi vansudski meha-nizmi iz ove oblasti u zemlji “djeluju kao integrirani sistem, tako da čine platformu za javni dijalog o dešavanjima iz prošlosti s ciljem odavanja počasti žrtvama, sprečavanja kulture poricanja i jačanja povjerenja među građanima”.

Prvi strateški cilj ovog mehanizma predviđa jačanje vansudskih mehanizama i inicijativa civilnog društva, i to:

- unapređenjem procesa traženja nestalih osoba;- razvijanjem sistema prikupljanja podataka o svim žrtvama teških kršenja ljudskih prava i humanitarnog prava;- osnaživanjem postojećih i pružanjem podrške novim inicijativama civilnog društva koje se bave utvrđivanjem činjenica i kazivanjem istine.

Drugi strateški cilj predviđa uspostavljanje institucionalnog mehanizma za utvrđivanje činjenica i kazivanje istine o kršenjima ljudskih prava u periodu od 1992. do 1995. godine, koji će biti komplementaran s već postojećim sudskim i vansudskim mehanizmima. U tom cilju treba:

- usvojiti pravni okvir za formiranje novog institucionalnog mehanizma; i- osigurati podršku javnosti za uspostavljanje i rad tog mehanizma.

U oblasti Reparacije i memorijali vizija je da se osigura pravo na reparacije i očuva kole-ktivno sjećanje na događaje iz perioda 1992.–1995, da bi se prevazišle posljedice teških kršenja ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava, vratilo dostojanstvo žrtvama i osigurala njihova resocijalizacija. Strategija ima najveći akcent upravo na ovom mehanizmu, i on je detaljno razvijen. Sadrži tri cjeline: obeštećenja, rehabilitacija, memorijali. Svaka cjelina ima poseban strateški cilj, i potciljeve.

Obeštećenja postavljaju za cilj osiguranje potpune zaštite prava na obeštećenje svih žrtava, i to:- unapređenjem postojećeg sistema za osiguranje prava na obeštećenje; i- uspostavljanjem koherentnog sistema podataka svih korisnika prava, bez obzira na novčanu naknadu i vrstu obeštećenja.

Rehabilitacija definira plan za unapređenje mehanizama rehabilitacije s ciljem prevazilaženja posljedica rata, i to:

- unapređenjem institucionalnih standarda za pružanje adekvatne psi-hosocijalne zaštite žrtvama rata;- unapređenjem mehanizama zapošljavanja i samozapošljavanja žrtava

Radni dokument strategije tranzicijske pravde u BiH predstavljen je javnosti 19. juna ove godine.


11

rata i osoba sa invaliditetom; i- osiguravanjem sistemskog pristupa uključivanju žrtava rata i osoba sa invaliditetom u različite vidove kreativnih i sportskih aktivnosti kao specifičnih vidova rehabilitacije.

Memorijali predviđaju izradu spomen-obilježja i pokretanje dijaloga o prošlosti da bi se izgradilo i očuvalo kolektivno sjećanje i pokrenuo dijalog o prošlosti, ne bi li se spriječilo ponavljanje zločina. Taj cilj može se ostvariti:

- ustanovljavanjem standarda i kriterija za podizanje memorijala i održavanje komemo-rativnih svečanosti; i- pokretanjem dijaloga o prošlosti adekvatnom memorijalizacijom i komemorijalizaci-jom, ne bi li se izgradila kultura sjećanja.

U oblasti Institucionalne reforme definirana je vizija unapređenja profesionalnosti, reprezentativnosti i kredibilnosti javnih institucija u kontekstu njihovog razvijanja u garante poštivanja najviših standarda ljudskih prava.

Prvi strateški cilj ove oblasti je uspostavljanje pravnog okvira za sprovođenje kontinuirane provjere zaposlenih u javnim institucijama na svim nivoima vlasti, i osiguranje djelovanja javnih institucija u skladu s principima profesionalnosti, transparentnosti i pune odgovor-nosti. To se, po planu Strategije, može postići:

- donošenjem zakona za sprovođenje provjere u javnim institucijama i unapređenjem postojećih zakona iz te oblasti; i- unapređenjem unutrašnjih i vanjskih kontrolnih mehanizama funkcioniranja javnih institucija i sprovođenjem procesa provjere.

Drugi strateški cilj ove oblasti je podizanje nivoa informiranosti i razumijevanja građana i institucija o značaju procesa tranzicijske pravde i institucionalnih reformi u postkonfliktnim društvima, kao i o radu samih institucija. To treba postići:

- razvijanjem mehanizma informiranosti i razumijevanja građana i institucija; i- unapređenjem postojećih programa edukacije zaposlenika u institucijama “koje će biti obuhvaćene procesom provjere u cilju podizanja njihovih stručnih kapaciteta, senzi-bilnosti prema ranjivim grupama građana, i osiguranjem uvažavanja najviših standarda poštivanja ljudskih prava u postupanju zaposlenika”.

Prijedlog nacionalne strategije za tranzicijsku pravdu predstavljen je javnosti zajedno s pratećim izvještajem “Pogled u prošlost kao put prema budućnosti: Promoviranje dijaloga u BiH kroz traženje istine – stanje i perspektive”, koji su pripremili eksperti UNDP-a. Izvještaj nudi pregled teorijskih pristupa kazivanju istine, i razmatra mogućnosti primjene određenih modela na Bosnu i Hercegovinu. Autori izvještaja Graeme Simpson, Edin Hodžić i Louis Bickford kao adekvatan model za BiH predlažu osnivanje Foruma za traženje istine, koji bi imao nacionalni karakter (vidjeti analizu Nataše Kandić).


12

Obeležavanje Dana nestalih lica

Međunarodni dan nestalih lica, koji se širom sveta obeležava svakog 30. avgusta, u regionu bivše Jugoslavije obeležen je po prvi put istovremenim centralnim manifestacijama koje su održane u Beogradu, Mostaru i Vinkovcima, u organizaciji Regionalne koordinacije udruženja porodica nestalih i uz podršku Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP). U Srbiji, Hrvatskoj i BiH Dan nestalih je obeležen pod zajedničkim sloganom „Nestanak nije zaborav! Pronađimo naše najmilije“, a ista poruka je ispisana i na zajedničkoj spomen karti i uz otvoreno pismo ove Koalicije upućena međunarodnim institucijama, EU i izvršnim orga-nima zemalja regiona.

Porodice nestalih su u otvorenom pismu zatražile od Evropske unije da uslovi prijem zemalja regiona razmenom informacija i dokumentacije o nestalima, sprovođenjem ekshumacija i identifikacijom svih posmrtnih ostataka. Takođe, porodice zahtevaju da međunarodna zajed-nica izvrši finansijski i politički pritisak na sve države regiona dok se proces traženja nestalih ne završi. Koalicija udruženja porodica nestalih, koja okuplja udruženja iz svih zemalja regio-na, zatražila je i od izvršnih vlasti i političkih partija svih zemalja da sprovode zakone, spora-zume i strategiju za rešavanje pitanja nestalih i prihvate Deklaraciju o nestalim osobama.

Na centralnoj manifestaciji u BiH koja je održana u Mostaru, generalna direktorka Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP) Kathryne Bomberger je podsetila da je na području BiH nestalo oko 30.000 osoba, od čega je do danas pronađeno i identifikovano pre-ko 70 posto lica, što se prema svetskim standardima smatra veoma uspešnim. Ona je rekla da je “ključ uspeha u procesu pronalaska i identifikacije nestalih osoba angažovanje civilnog društva, pre svega članova porodica nestalih“. Pomoćnica ministra za ljudska prava i izbe-glice Saliha Đuderija pozvala je članove porodica nestalih da istraju u svojim nastojanjima. „Na današnji dan ne možemo vam ponuditi nikakve nove odgovore niti informacije koje će onima koji do sada nisu pronašli svoje najmilije, olakšati današnji, sutrašnji i svaki drugi dan. Ostaje nada da će ovi mladi ljudi, kojih ima popriličan broj, naučiti lekciju iz naše prošlosti i da će sve ono što smo u ovih dvadeset godina istrajno radili rezultirati time da što manji broj

!Zajedničke manifestacije u tri države regiona

Povodom Međunarodnog dana nestalih osoba saopštenje je izdao i Amnesty International (AI), koji je apelovao na vlasti na Zapadnom Balkanu da istraže slučajeve nestalih.


13

osoba ostane nepronađen“, rekla je Đuderija na ovom skupu. Predstavnici udruženja i poro-dica nestalih iz BiH i regiona su se nakon programa na Španskom trgu u Mostaru uputili u šetnju mira do Starog mosta.

Na skupu u Beogradu, Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije apelovala je na vlade zemalja u regionu da učine sve u cilju pronalaženja nestalih i procesuiranja zločinaca. „U ime svih njih i nas njihovih porodica, istine i pravde apelujemo po ko zna koji put na sve nadležne, domaće i međunarodne institucije koji mogu da pomognu u cilju pronalaženja naših najmilijih i ostvarivanju prava njihovih porodica, jer pitanje nestalih je pre svega civilizacijsko i humanitarno pitanje i u tom ga kontekstu treba i rešavati“, rekla je tom prilikom predsednica Koordinacije Nataša Šćepanović. Dragan Pjevač je istom prilikom podsetio prisutne na Inicijativu REKOM, koja je, kako je rekao, pokrenuta da bi se utvrdile činjenice i okolnosti o stradanjima tokom 90-tih, istakavši da je utvrđivanje sudbine nestalih lica jedan od najvažnijih ciljeva.

Centralna manifestacija u Hrvatskoj je održana u Vinkovcima, a od državnih funkcionera prisustvovali su joj Ivan Grujić, šef Uprave za zatočene i nestale, i ministar branitelja Pre-drag Matić. Ljiljana Alvir, predsednica Saveza udruga obitelji zatočenih i nestalih hrvatskih branitelja, rekla je na skupu da je “politika [...] glavni razlog zašto sudbina nestalih još nije razriješena, politika deklarativno iskazuje dobru volju, no rješavanje problema nestalih stal-no opstruira”, i dodala da je “Srbija nebrojeno puta opstruirala rješavanje pitanja nestalih, iako su u Srbiji odgovori gdje su nestali”.

Imena nestalih lica sa Kosova Photo: RFE


14

Organizacija „Veritas” saopštila je istog dana da u Hrvatskoj ima 516 registrovanih grobnih mesta koja još nisu ekshumirana. Prema njihovim podacima, na području Zadra ima 59 grobnih mesta na gradskom groblju, a na lokaciji Donje Selište kod Gline (Banija) najmanje 80, u kojima bi se moglo naći i više od 200 srpskih žrtava.

Međunarodni dan nestalih obeležen je i u Prištini, gde su porodice stotina kosovskih Al-banaca nakon sedam i po godina skinule fotografije svojih nestalih koje su bile okačene na ogradu ispred kosovskog parlamenta. Kako je najavljeno, na tom mestu će biti podignut Memorijalni centar za nestale. “Sa puno bola uklanjamo fotografije naših voljenih, uz nadu da će se one postaviti na nekom drugom boljem mestu. Želimo otvoriti vrata domaćim i stranim institucijama da traže 1770 građana, među kojima je i Albion, moj sin jedi-nac. Postavićemo fotografije na nekom drugom mestu, gde će se dostojanstveno tretirati. Proklete da su domaće i strane institucije koje ne vrše nimalo pritiska jer oni ne zaslužuju da su na srpskoj zemlji, već zaslužuju da su na kosovskoj”, poručila je predstavnica porodica nestalih Nesrete Kumnova.

Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih Srba sa Kosova i Metohije obeležilo je Međunarodni dan nestalih protestom u Gračanici, sa kojeg je zatražilo rasvetljavanje sudbi-ne kidnapovanih i nestalih Srba sa prostora Kosova i Metohije.

Međunarodni dan nestalih obeležen je i u Crnoj Gori. Crveni krst Crne Gore podsetio je u saopštenju da porodice imaju pravo da saznaju sudbinu svojih najbližih a da je u Crnoj Gori danas 66 slučajeva nestalih za kojima se i dalje traga.

Povodom Međunarodnog dana nestalih osoba saopštenje je izdao i Amnesty International (AI), koji je apelovao na vlasti na Zapadnom Balkanu da istraže slučajeve nestalih. „Vlade moraju da obezbede da sve žrtve i njihove porodice imaju pristup pravdi i dobiju, bez daljeg odlaganja, odgovarajuću i efektivnu odštetu za pretrpljenu štetu“, rečeno je u saopštenju AI. Ova organizacija podsetila je da ima nestalih i u Makedoniji, i da tamošnje vlasti nisu uspele efikasno da istraže “slučajeve šest Albanaca za čiji nestanak se veruje da su odgovorni pri-padnici makedonskog Ministarstva unutrašnjih poslova”.

U Novom Sadu, Vojvođanski građanski centar je povodom Dana nestalih organizovao tribinu „Odgovornost (ne) nestaje“, a sa ciljem podrške Inicijativi za formiranje Regionalne komisije za žrtve (REKOM). Članica Udruženja porodica poginulih i nestalih za vreme „Oluje“ iz Hrvatske Nada Bodiroga izjavila je da se uzda u REKOM kako bi pronašla svoje roditelje koji su nestali tokom akcije „Oluja“ u selu Klin na Kordunu u Hrvatskoj. „Od 1995. godine do danas, ja stičem utisak da odgovorni žele da zataškaju celu priču o nestalim osobama”, rekla je Bodiroga i ocenila da bi formiranjem REKOM-a žrtvama konačno bilo vraćeno dostojanstvo.

“Ne želim osvetu nikome, ali ne želim ni da se to zaboravi. Volela bih da doživim da pronađem ostatke mojih roditelja i da ih sahranim dostojanstveno. Da se zna da su moji roditelji nekada hodali ovom zemljom”, rekla je Bodiroga.

Jelena Grujić


15

TRANZICIONA PRAVDA U REGIONU

Okružni sud u Prištini/Prishtinë u mešovitom veću kojim je predsedavao međunarodni sudija Jonathan Wilford-Carroll, dana 2.05.2012. godine objavio je presudu kojom su bivši pripadnici OVK Fatmir Limaj, Naser Krasniqi, Nexhmi Krasniqi i Naser Shala oslobođeni svih optužbi za ratne zločine kojima ih je teretila optužnica Specijalnog Tužilaštva Republike Kosova (STRK) od 25.07.2011. godine. Ovom optužnicom Limaju i saoptuženima stavljeno je na teret izvršenje krivičnih dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva i ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, po više tačaka: da su u svojstvu pripad-nika ili komandnih lica u OVK u pritvorskom centru u selu Klečka/Kleçkë, opština Lipljan/Lipjan, učestvovali u batinanju, maltretiranju, ugrožavanju fizičkog integriteta i zdravlja jednog broja zatvorenika; da su učestvovali u ubistvu zatvorenika, među kojima policajaca Đuričić Nebojše i civila Marković Veljka, Arbena Avdyli, Cvetković Bojana, Filipović Žarka, Todorović Živote i još jednog neidentifikovanog broja civila Srba i Albanaca, vojnih pritvorenika i zatvorenika. Posmrtni ostaci pojedinih žrtava pronađeni su u masovnoj grobnici u blizini sela Klečka/Kleçkë. Suđenje je formalno vođeno pod imenom Tužilac pro-tiv Arbena Krasniqi i drugi, ali je u široj javnosti bilo poznatije kao slučaj „Klečka“ ili slučaj “Limaj i drugi”.

Oslobađajuća presuda je logičan ishod nakon odluke suda tokom glavne rasprave, od 21.03.2012. godine, da proglasi neprihvatljivim dokaze svedoka saradnika pod pseudoni-mom Svedok X6. Tužilac EULEKS-a Maurizio Salustro je u celosti zasnovao optužnicu na izjavama i materijalnim dokazima koje je tužilaštvu bio obezbedio Svedok X.

6 Identitet svedoka saradnika bio je dugo čuvan od javnosti i u spisima predmeta bio je predstavljan kao „Svedok X“. Međutim, nakon što ovaj svedok više nije u životu, otkriveno je da se radi o nekadašnjem pripadniku OVK Agimu Zogaju, koji je delovao u pritvorskom centru u selu Klečka/Kleçkë. Izveštaj se referiše ovom svedoku po imenu kojim je on bio predstavljen u optužnici.

!Slučaj Klečka: Pobedila zakonitost ali ne i pravda

Fatmir Limaj na suđenju u Tribunalu u Hagu Photo: ICTY.org


16

Stav FHP Kosovo o proglašavanju neprihvatljivim dokaza Svedoka X

1. Odluka suda da proglasi neprihvatljivim materijalne dokaze koje je pribavio Svedok X i njegovo svedočenje je zasnovana na zakonu. Ovom odlukom Krivično veće na čelu sa sudi-jom EULEKS-a Jonathanom Welfordom Carrollom je demonstriralo poštovanje jednog od vrhunskih principa međunarodnog krivičnog prava koji obezbeđuje pravično suđenje i ravnopravnost stranaka tokom celog postupka, kako krivičnog procesa tako i predkrivičnih radnji. Stanovište suda da je pravo na fer suđenje, odnosno pravo na punu i nesmetanu od-branu bilo limitirano proceduralnim propustima tužilaštva tokom predkrivičnog postupka može da posluži kao dragoceno iskustvo za kosovske sudije u ravnopravnom tretmanu svih strana u postupku, bez obzira na težinu krivičnog dela. Odluka suda sa formalno pravnog stanovišta ima čak značaj precedenta za Kosovo – ona treba da služi kosovskom pravosuđu kao obrazac za poštovanje pravila ravnopravnosti stranaka i fer suđenja bez obzira ko se na-lazi na optuženičkoj a ko na klupi tužioca. Značaj ove odluke posebno dobija na težini kada se ima u vidu da se ona odnosi na propuste u predkrivičnoj proceduri u kojoj tradicionalno glavni ritam daje tužilac odnosno u kojoj odbrana igra pasivnu ulogu.

FHP Kosovo želi da naglasi da sud ni u jednom trenutku nije ulazio u ocenjivanje osnova-nosti tvrdnji iz izjava i pismenih dokaza Svedoka X zbog proceduralnih propusta prilikom njihovog obezbeđivanja. Na taj način one nisu bile proglašene ni istinitim ni neistinitim, već je neprihvatljivim proglašen način na koji se do njih došlo.

2. Nakon završetka prvostepenog suđenja ovaj slučaj ni za korak nije bliže utvrđivanju istine o onome što se događalo u pritvorskom cen-tru u selu Klečka/Kleçkë tokom aprila 1999. godine, kao i rasvetlja-vanju odgovornosti za ove događaje. Ostali dokazi, posebno oni koji se odnose na ekshumaciju koju je u septembru 2009. godine obavila ekipa stručnjaka EULEKS-a potvrdili su nasilnu smrt najmanje 8 lica, čije se ubistvo dovodi u vezu sa pritvorskim centrom u Klečki/Kleçkë. Iz tih razloga FHP Kosovo smatra da je u dosadašnjem suđenju u predmetu „Klečka“ pobedila zakonitost ali nije pravda. Da bi se ona zadovoljila, da bi porodice žrtava našle mir a kosovsko pravosuđe posvedočilo da do kraja može da istera odgovornost i za najteže zločine počinjene to-kom rata, slučaj „Klečka“ zahteva rasvetljavanje do kraja, utvrđivanje počinilaca i njihovu krivičnu odgovornost na osnovu zakona.

Sveobuhvatna analiza slučaja Klečka može se naći na web strani FHP Kosovo:

http://www.hlc-kosovo.org/index.php?option=com_content&view=article&id=126%3Aanalyses-of-klecka-case-legality-won-but-not-the-justice&catid=36%3Ahome&Itemid=505&lang=sr

Anka Kurteshi – Hajdari

Autorka je koordinatorka projekta “Praćenje suđenja za ratne zločine”

Nakon završetka prvoste-penog suđenja ovaj slučaj ni za korak nije bliže utvrđivanju istine o onome što se događalo u pritvor-skom centru.


17

“Slučaj Klečka” pratili su pritisci na ključnog svedoka Agima Zogaja, koji je u ovom procesu protiv bivšeg ministra Kosova Fatmira Limaja svedočio pod zaštićenim imenom Svedok X. Agim Zogaj je pronađen obešen na drvetu u nemačkom gradu Duisburgu, gde je bio u pro-gramu zaštite svedoka. Samoubistvo se dogodilo pod nerazjašnjenim okolnostima. Tokom suđenja, Agim Zogaj je bio pod izuzetnim pritiskom - bio je čak i ranjen, a napadači nikada nisu pronađeni. Članovi Zogajeve porodice su za medije svedočili o pritiscima koje su sma-trali i uzrokom njegove iznenadne smrti. Zbog neadekvatne zaštite svedoka Zogaja EULEX se našao na udaru kritike medija. “Smrt ključnog svedoka u Nemačkoj u suđenju za ratne zločine jednom od najmoćnijih političara Kosova, bacilo je sumnje na efikasnost u proce-suiranju slučajeva i preti da ugrozi lokalne i međunarodne napore u uspostavljanju vladavine zakona”, izvestio je povodom tog suđenja New York Times.

“Analitičari kažu da su zastrašivanje, strah, klanovska lojalnost i kultura prećutkivanja dugo ometali razvoj pravnog sistema na Kosovu, pa se [ova] smrt ocenjuje kao veliki korak una-zad”, pisao je New York Times povodom Zogajevog samoubistva. Brat Agima Zogaja Afrim Zogaj je izjavio da je njegov brat bio pod “velikim psihološkim pritiskom”, dok je njegova supruga Ganimeti Zogaj rekla da je za Agimovu smrt „odgovoran EULEX”. New York Times podseća da je i tokom suđenja nekadašnjem premijeru Kosova Ramushu Haradinaju, prvo-bitno oslobođenom optužbi 2008. godine da bi proces kasnije delimično ponovo bio otvoren upravo zbog ubistava i zastrašivanja više svedoka. Čak 34 od 100 svedoka tada je dobilo pravo da prikrije svoj identitet (što je najveći broj zaštićenih svedoka u nekom procesu vođenom pred ICTY), 18 svedoka kažnjeno je jer se nisu pojavili na ročištu, dok su ostali svedoci, koji su se pojavili u sudnici, izjavili da ne žele da svedoče.

I. M.

!Zastrašivanje

svedoka u procesu protiv Limaja


18

Sudsko veće Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, kojim je predsedavala sudija Olivera Anđelković, izreklo je 26.06.2012. godine osuđujuću presudu četrnaestorici optuženih zbog toga što su tokom oktobra i novembra 1991. godine, naređivali ili izvršavali napad na civilno stanovništvo hrvatske nacionalnosti u selu Lovas, na teritoriji Republike Hrvatske, vršili nečovečno postupanje, mučenje i povrede telesnog integriteta i ubistva civilnih lica, što je imalo za posledicu ubistvo 40, a lakše i teže ranjavanje 11 hrvatskih civila. Na kaznu zatvora osuđeni su: Ljuban Devetak, u vreme događaja faktički komandant sela Lovas, na zatvorsku kaznu od 20 godina, Milan Radojčić, u svojstvu komandanta Teritorijalne odbrane Lovas, na zatvorsku kaznu od 13 godina, Milan Devčić, u svojstvu komandira novouspostavljene stanice milicije Lovas, na 10 godina zatvora, Željko Krnjajić, u svojstvu komandanta oružane grupe i komandira novouspostavljene stanice milicije u Tovarniku, na 10 godina zatvora, Miodrag Dimitrijević, potpukovnik JNA, u svojstvu koordinatora dejstava jedinice Četvrte operativne zone i Druge proleterske motorizovane brigade JNA na teritoriji RH, na 10 godina zatvora, Darko Perić, rezervni kapetan, u svojstvu komandanta protivdiverzantskog odreda TO Valjevo, na pet godina zatvora, Radovan Vlajković, rezervni poručnik, u svojstvu komandira protivdiverzantske čete ТО Valjevo, na pet godina zatvora, Radisav Josipović, rezervni poručnik, u svojstvu komandira prvog voda iste čete, na četiri godine zatvora, pripadnici dobrovoljačke grupe Dušan Silni u sastavu TO Lovas, i to Petronije Stevanović na kaznu zatvora od 14 godina, Zoran Kosijer na devet godina zatvora, Saša Stojanović na osam godina zatvora, Jovan Dimitrijević na osam godina zatvora, Dragan Bačić na šest godina zatvora, i Aleksandar Nikolaidis na kaznu zatvora u trajanju od šest godina.

Sudsko veće je ustanovilo da je komanda Druge proleterske gardijske mehanizovane brigade JNA, u koji je uključila i TO i miliciju Tovarnika i dobrovoljačku grupu Dušan Silni, 9.10.1991. godine izdala naređenje za napad na nebranjeno selo Lovas, sa zadatkom da se

!Prvostepena presuda za ratne zločine u Lovasu je rezultat profesionalnog rada sudskog veća

Sud je besprekorno vodio krivični postupak, ali nije mogao da otkloni nedostatke koji su rezultat selektivne optužnice.


19

izvrši čišćenje sela od pripadnika ZNG-i, MUP-a, kao i od stanovništva koje je neprijateljski raspoloženo. Od dejstva artiljerije Druge brigade stradao je jedan civil a jedan je ranjen, dok je u akciji čišćenja sela ubijeno oko 20 hrvatskih civila.

Nalazi FHP-a:

1. Sud je besprekorno vodio krivični postupak, ali nije mogao da otkloni nedostatke koji su rezultat selektivne optužnice.

Sud je utvrdio da su optuženi odgovorni za ubistvo 40 hrvatskih civila iako je u prvobitnoj optužnici navedeno da je tokom oktobra i novembra 1991. godine ubijeno 69 civila. U sudnici su se čula svedočenja i imena oficira JNA i dobrovoljaca iz Srbije, koji su bili akteri kritičnih događaja a nisu obuhvaćeni optužnicom, što je odlučujuće doprinelo izostanku pravde za najmanje 30 žrtava. FHP se u potpunosti slaže sa ocenom suda da je za stradanje civila u Lovasu najodgovornija komanda Druge proleterske gardijske brigade JNA. Optužnicom nije obuhvaćen nijedan pripadnik te brigade.

Iseljavanje hrvatskog stanovništva iz Lovasa odvijalo se po naredbi uspostavljene vlasti u Lovasu, kao i iz područja pod kontrolom JNA (Lovas, Ilok), ali je to pitanje ostalo van optužnice, što je dovelo do nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, stepena krivične odgovornosti optuženih i zaštite od krivične odgovornosti oficira JNA koji su doneli odluku o iseljavanju hrvatskog stanovništva.

2. Usmeno obrazloženje prvostepene presude ostaće upamćeno po oceni da faktička komandna pozicija povećava stepen krivične odgovornosti i obavezu zaštite civila, što je sud cenio kao otežavajuću okolnost u slučaju optuženih Devetaka, Radojčića, Devčiča, Krnjajića i Miodraga Dimitrijevića, koji su, prema pravilnom zaključivanju suda, imali obavezu da sprečavaju krivična dela i da zaštite civilno stanovništvo.

Sud je osudio optuženog Devetaka na maksimalnu zatvorsku kaznu jer je imao najveći autoritet, faktičku vlast i uticaj u Lovasu u vreme izvršenja zločina, te time i uticaj na druge optužene da čine nedela. U slučaju optuženog Milana Radojčića, sud je zaključio kako činjenica da je bio faktički komandant TO povećava stepen njegove krivične odgovornosti. Sud je kao otežavajuću okolnost cenio činjenicu da je optuženi Milan Devčić u vreme izvršenja dela bio profesionalni policajac, faktički komandir milicije, što ga je obavezivalo da sprečava krivična dela, a ne da postupa suprotno. Komandnu poziciju kao otežavajuću okolnost, sud je ustanovio i kod optuženog Krnjajića, ističući da je on kao komandir milicije i komandir grupe u napadu, bio dužan da sprečava napade na civile i da ih zaštiti, a ne da svojim primerom negativno utiče na ostale pripadnike njegove grupe. Od otežavajućih okolnosti kod optuženog Dimitrijevića, sud je uzeo u obzir da je on u to vreme bio potpukovnik JNA, najviši po rangu i činu vojni starešina u Lovasu, čija je obaveza bila da ne dozvoli kršenje pravila međunarodnog humanitarnog prava. Po zaključku suda, on je sve radio suprotno, uključujući angažovanje pripadnika


20

protivdiverzantskog odreda za pretres terena, uz korišćenje civila, što je dovelo do stradanja 17 civila i 11 teže i lakše povređenih.

3. Sud je imao hrabrosti da ukaže na sramno svedočenje oficira JNA i “još sramnije njihovo ponašanje u vreme kritičnih događaja, jer oni koji su bili najpozvaniji da ovde u sudu objasne šta se dešavalo u Lovasu i zašto je u tako kratkom periodu stradalo ovoliko ljudi, patili su u ovoj sudnici od amnezije, a u vreme kritičnih događaja nisu se čak udostojili ni da izbroje broj smrtno stradalih ljudi na minskom polju, niti da ih popišu, a dozvolili su da se pobacaju u rov iskopan na groblju kao da su životinje”.

4. Vredna je i konstatacija suda da je Vojno tužilaštvo JNA prikrilo krivičnu prijavu povodom događaja u Lovasu, podnetu 1991. godine.

5. Primena krivičnog zakonodavstva SRJ, koje propisuje maksimalnu zatvorsku kaznu za ratne zločine u trajanju od 20 godina a najnižu u trajanju od pet godina, još jednom se pokazuje kao glavni uzrok nezadovoljstva porodica žrtava. Zatvorske kazne optuženima u predmetu Lovas, u trajanju od pet i šest godina, kao i izricanje kazne ispod zakonskog minimuma, nisu primerene u odnosu na težinu krivičnih dela, koja su imala za posledicu smrt velikog broja zaštićenih lica.

Sud je optuženog Vlajkovića, komandira čete TO Valjevo, kaznio sa pet godina zatvora, iako je u obrazloženju kazne naveo težinu nastale posledice, stradanje 17 civila i 11 ranjenih, te da je nastavio da učestvuje u izvršenju krivičnog dela i u trenutku kada je bilo potpuno jasno da je cilj dovođenja civila u vinograd bio razminiranje minskog polja.

Sud je pokazao razumevanje za optuženog Josipovića, komandira voda čete TO Valjevo, kažnjavajući ga sa četiri godine zatvora. Obrazloženje, da je postupao po naređenju starešine, da je prilikom izvršenja krivičnog dela bio prisutan njegov nadređeni, te da je njegova odgovornost beznačajno veća od običnog vojnika, teško se dovodi u vezu sa obavezom suda da učinioce ratnih zločina kazni primerenom kaznom koja obeshrabruje, a ne da umanjuje odgovornost za izvršenje ratnih zločina.


21

TRAZICIONA PRAVDA U SVETU

Međunarodni krivični sud (MKS) je 7. avgusta 2012. godine doneo svoju prvu, istorijsku odluku da Fond za žrtve obešteti sve žrtve osuđenog ratnog zločinca Thomasa Lubange.

Bivši vođa pobunjenika iz Demokratske Republike Kongo, prvi osuđenik pred MKS, osuđen je na 14 godina zatvora zbog korišćenja dece vojnika u građanskom ratu u DR Kongo. Mesec dana nakon presude koja mu je izrečena 10. jula ove godine, i njegove žrtve su dobile sudom garantovano pravo na obeštećenje. Sud je u svojoj presudi u korist žrtava preporučio izbor reparativnih mera, i njihovu primenu poverio Fondu za žrtve, koji će taj zadatak obaviti u saradnji sa udruženjima žrtava i lokalnim zajednicama. Preporuke Suda su da reparacije za žrtve Lubanginog terora treba da obuhvate restituciju, materijalna obeštećenja, rehabilita-ciju, izdavanje potvrda o pretrpljenom nasilju, a potom i predstavljanje sudskih činjenica iz procesa protiv Lubange široj javnosti, i pogotovo zajednici iz koje potiču žrtve. Pravo na obeštećenje Sud je dodelio svim žrtvama terora, i to direktnim i indirektnim žrtvama – oni-ma koji su direktno stradali i članovima njihovih porodica, kao i članovima zajednice iz koje su žrtve potekle a koji su često pomagali žrtvama i pokušavali da spreče zločine i stradanja.

Međunarodni krivični sud (MKS) je prvi stalni sud za ratne zločine i genocid, i ustanovljen je radi suđenja za zločine počinjene nakon 1. jula 2002. Skupština MKS formirala je Fond za žrtve 2005. godine, koji od tada obrađuje zahteve za odštetu žrtava genocida i ratnih zločina. Zahtevi za reparacije će biti isplaćivani iz međunarodnog fonda u koji sredstva prilažu zem-lje članice i privatne organizacije.

Presuda MKS za reparacije žrtvama Lubange predstavlja istorijski presedan, i procenjuje se da će imati ogroman uticaj na promenu odnosa prema žrtvama i prema njihovim pravima.

Jelena Grujić

!Presuda za reparacije žrtvama Lubanginog režima

Međunarodni krivični sud Photo: MKS


22

INTERVJU

Direktor i osnivač Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC) iz Sarajeva, Mirsad Tokača, pokrenuo je i sačinio registar ljudskih gubitaka u Bosni i Hercegovini, pionirski projekt na čijem uzoru su Fond za humanitarno pravo (FHP) iz Beograda i Documenta iz Zagreba razvili svoje projekte poimeničnog popisa žrtava na Kosovu, u Srbiji, Crnoj Gori i u Hrvatskoj. IDC je, zajedno sa spomenutim organizacijama, bio i pokretač ideje o osnivanju REKOM-a. Sada je u planu izdavanje i promocija IDC-ove “Bosanske knjige mrtvih”, u saradnji sa FHP-om.

Projekt “Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini” je praktično završen. Kakvi su konačni rezultati tog popisa?

Imamo 96.000 imena za koja znamo da neće biti nikakvih promjena i da su konačna. Imamo još jedan broj takozvanih spornih imena, kojih je oko 5.100, i to su osobe za koje nemamo dovoljno elemenata da bismo ih svrstali u određenu kategoriju ljudskih gubitaka – ne znamo da li je njihova smrt bila nasilna, ili se radi o indirektnim žrtvama, prirodnoj smrti ili tome slično. To su slučajevi u vezi s kojima ima kontradiktornih informacija, i u daljnjem procesu ćemo ustanoviti o čemu je riječ. Ali, bez obzira na taj broj spornih slučajeva, i dalje možemo tvrditi da se radi o približno 100.000 građana BiH koji su ubijeni ili nestali tokom rata od 1992. do 1995. godine. U registar smo uvrstili i stradale iz 1991. godine, budući da je bilo građana BiH koji su stradali u Sloveniji i u Hrvatskoj. Popis obuhvata sve žrtve rata, i sve žrtve ratnog zločina, i civile i vojnike. Civili su, s par rijetkih izuzetaka, u najvećoj mjeri bili žrtve ratnih zločina. Odnos civilnih i vojnih žrtava za cijelu BiH je otprilike 60 naprema 40 posto. Međutim, kada se taj odnos pogleda po nacionalnostima, onda su brojevi potpuno drugačiji. Kod Bošnjaka, odnos stradalih civila i vojnika je 48,3 prema 51,6 posto. Kod Srba, taj odnos je 16,3 stradalih civila prema 83,6 posto vojnika.

Šta je bio vaš ključni motiv da započnete posao na popisu stradalih?

Mirsad Tokača!Činjenicama

se borimo protiv kulture negiranja

Mirsad Tokača Photo: Dani


23

Ono što smo htjeli da postignemo jeste da prestanu takve grube procjene o broju stradalih, koje su se, u trenutku kad smo započeli popis, kretale od 25.000 stradalih, kod onih koji su negirali stradanja, do 400.000, kod onih koji su pretjerivali. Taj prostor manipulacije bro-jevima smo sada sveli na minimum. Promijenili smo i pristup problemu. Nije broj bio važan, nego da utvrdimo identitet svake žrtve, okolnosti pod kojima su ubijeni, i da vratimo njihove osobnosti njima. Samim takvim konceptom istraživanja željeli smo izbjeći sve zloupotrebe.

Time što smo popisali i civilne i vojne žrtve, pokušali smo pokazati šta je rat proizveo. Neki režim je tog vojnika regrutirao, podigao ga je i rekao mu: “Idi ratuj za nešto tamo”, utvrdio mu neke ciljeve na osnovu kojih je on znao šta treba da radi i kako da se ponaša. Neko je po-bio 20.000 civila određene nacionalne pripadnosti u jednom vremenskom periodu. Ne govo-rimo tu o incidentu, nego o planskom događaju, o ratnom zločinu. Ali isto tako govorimo i o žrtvama rata. Jedno su žrtve rata, a drugo su žrtve ratnih zločina. Povlačim vrlo preciznu liniju između toga. Dakle, govorimo i o civilima i o vojnicima, koji su skupa svi žrtve rata.

Šta biste mogli izdvojiti kao najveći problem s kojim ste se suočavali tokom rada na ovom projektu?

Ključni izazov je kako dugoročno održati nevladinu organizaciju, pogotovo onu koja ide suprotno od glavnih tokova, kako sačuvati tu instituciju koju čini ogromno iskustvo i ogromna dokumentaci-ja. Kako objasniti svima koliko su ti podaci važni, koliko su ključni za transformaciju jednog kon-flikta u održivi mir. Kako objasniti da je to što sada imamo u našim rukama, oružje kojim se može djelovati preventivno, kojim se može boriti protiv kulture negiranja. Prihvatanje činjenica je mnogo kompliciraniji proces od njihovog sakupljanja. Ja to zovem nekom vrstom demonopoliziranja histo-rijskog sjećanja. Od Drugog svjetskog rata naovamo, historija je bila vlasništvo historičara, a histo-rijske činjenice isključivo monopol profesionalaca. Naš cilj je da ono što su utvrđene činjenice – do kojih smo došli mi, Haški tribunal i druge nevladine organizacije – da se to učini javnim. Mnogi su već prihvatili naše rezultate. Ne baš zvanično, ali ipak više ne možete čuti nekoga da govori o ljuds-kim gubicima a da ne koristi naše podatke. I do toga je došlo upravo zahvaljujući našoj otvorenosti. Podaci o ljudskim gubicima su bili dostupni svakome ko je to želio, sve vrijeme trajanja projekta, kao što su i sada. Svako je mogao provjeriti podatke popisanih žrtava na našem siteu, da zahtijeva korekciju ili dopunu. Prije nekoliko dana javila se osoba iz Kragujevca čiji su roditelji ubijeni u Foči, pa smo tako korigirali ime oca jedne od žrtava.

Kakvi su planovi u vezi s predstavljanjem rezultata popisa stradanja u regionu, izvan granica BiH?

Projekt je prešao u region onog trenutka kad su FHP i Documenta preuzeli da rade po sličnoj, gotovo istoj metodologiji, ljudske gubitke na Kosovu, u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvats-koj. Potpisali smo protokol o dokumentiranju ratnih zločina još 2004. godine, i tako su ova tri centra započela saradnju, koja nije bila zasnovana ni na kakvoj apstrakciji, već sa vrlo utvrđenim, jasnim ciljevima. Neki od ključnih ciljeva su sakupljanje činjenica o ratnim zločinima i dokumentiranje ljudskih gubitaka, stvaranje respektabilne dokumentacije koja

Prihvatanje činjenica je mnogo kompliciraniji pro-ces od njihovog sakupljanja.


24

će, ne samo u mom bosanskom ambijentu nego i u drugim državama u regionu, omogućiti da se generacijama koje dolaze objasni u kakvim okolnostima se sve to dogodilo, šta je proizvela nesposobnost da se društvo transformira i kakvu tragediju za sve mogu proizvesti retrogradne, nacionalističke, šovinističke i neofašističke ideje.

Bili ste na predstavljanju Nacrta nacionalne strategije tranzicijske pravde u BiH. Kako ocjenjujete taj dokument i šta očekujete od njega?

Strategija je napravljena na način da ima jako puno teorije. Mo-gla je biti mnogo kraća, mnogo efektivnija. Možemo davati prim-jedbe, ovakve ili onakve, ali već sama činjenica da je jedna strate-gija tranzicijske pravde u našoj zemlji sada u javnoj raspravi, i da će neka buduća vlada to moguće usvojiti, to je veliki uspjeh.

Teško je u kompliciranom ambijentu napraviti bilo kakav iskorak. Možete napraviti geni-jalnu strategiju, i da to bude samo slovo na papiru, a da nemate nikakvih rezultata. Postavlja se pitanje i šta smo mi svi radili. Iako nije postojala strategija tranzicijske pravde, bili smo pioniri tog posla. Strategija koja je sada predložena ignorira dosadašnje rezultate civilnog društva. To je na kraju i nebitno, jer mi nismo to sve radili da bi nas sad neko u toj strategiji pohvalio. Pri tome, radili smo poslove koje je država trebala uraditi – popis žrtava, praćenje suđenja, saradnja s Tribunalom u Haagu, usmena historija, atlas ratnih zločina, i tako dalje. Mene brine način na koji će se ta strategija praktično realizirati. Praktični rad je taj koji je vrlo kompliciran, istraživanja i komplicirana i skupa, i upravo je to ključ uspjeha tranzici-jskog procesa, a ne papir.

Možete li nam reći kako će sve što se postigli, pogotovo kada je u pitanju popis ljudskih gubitaka, imati uticaja na REKOM kad jednog dana bude bio osnovan?

Mi već jesmo REKOM, ako se pod REKOM-om podrazumijeva sve ono što smo do sada radili, i to nije ništa sporno. Moje odsustvo iz REKOM-a nije bilo motivirano time što se ne slažem s tom idejom (IDC je izašao iz Incijative za REKOM 2009. godine; prim. aut.). Jer ja i danas branim ideju regionalne saradnje, i to u kontekstu toga da nas čeka posao na prihvatanju činjenica, koji je mnogo teži od njihovog utvrđivanja. REKOM je ideja da države formiraju konstitutivno tijelo koje bi imalo regionalni karakter. Dakle, imate koncept na jednoj strani, i proceduru da se to ostvari na drugoj. Nijedna vlada iz regiona nije pitanje REKOM-a stavila na dnevni red, i pored svih napora koji traju godinama. Na drugoj strani, Kosovo je država nepriznata od Srbije i BiH. Kako ćete napraviti regionalno tijelo ako dvije od tri države ključne za REKOM ne priznaju Kosovo? A da bi se osnovao REKOM, biće neophodno napraviti međunarodni ugovor, da se potpišu ugovori između država. Ne postoji politička volja, i ona još dugo neće postojati. Je li nedavno predsjednik Srbije negirao genocid u Srebrenici? Je li to doprinos REKOM-u? Ne mogu da preuzmem odgovorost za sve to, ne pada mi na pamet. Da li ja mogu otići u parlament i nekome narediti da osnuje REKOM? Ako jednog dana države odluče da to urade, dobro došle, stojim im na raspolaganju. Da ponovim, budući da je to više puta bilo potpuno pogrešno shvaćeno i interpretirano – nisam odustao od ideje o REKOM-u,

Nisam odustao od ideje o REKOM-u, već sam izašao iz jednog procesa za koji sma-tram da me iscrpljuje.


25

već sam izašao iz jednog procesa za koji smatram da me iscrpljuje.

Znate, organizacije koje su pokrenule Incijativu za REKOM nastavile su sarađivati na popisu ljudskih gubitaka, i upravo je u tome naša snaga. Nataša (Kandić) i ja se nismo slagali u mnogim stvarima i vodili smo žučne rasprave, ali smo uvijek znali u čemu se moramo složiti. I to može biti primjer za mnoge. Postoji nekoliko tačaka gdje znamo da se potpuno slažemo i da moramo nastaviti da radimo, na regionalnom nivou. I to je upravo doprinos onome što treba biti REKOM.

Jelena Grujić

GLAS ŽRTAVA

Sudbin Musić iz Čarakova kod Prijedora je sa 18 godina bio u logoru u Trnopolju pod kontro-lom Vojske Republike Srpske. O svom iskustvu svedočio je na Trećem regionalnom forumu o mehanizmima za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji, održanom u Beogradu, 11-12.02.2008. godine.

Živio sam, dakle, sa svojim roditeljima, ocem, majkom i mlađim bratom i mlađim dvjema sestrama. Već par dana poslije prestanka škole i početka školskog raspusta, dešava se da se u Prijedoru starta sa nekakvim ofanzivama, paljevinama, rušenjima i odjednom se moje Čarakovo sa mjestom Zecovima našlo u nekom okruženju i faktički pretvoreno doslovce u jedan geto.

Nedugo zatim su došla tri vojnika i onaj što [je] bio izuzetno drzak je dobio zadatak da odradi posao u toj kući koja je došla na red. Opsovao nam je majku balijsku i rekao da izlazimo napolje. Ja sam uspio obuti patike. Moj brat obuo cipele na bose noge. Imali smo neke džempere oko pasa, u kratkim majicama i farmericama, krenuli smo polako prema kapiji. Ja sam u jednom momentu osjetio tako stravičan udarac u leđa i iznad moje glave se prosuo rafal uz povik: «Šta čekate, majku vam milu!›› Mi smo počeli trčati. Morali smo

Svedočenje: Sudbin Musić !Za mene je to bio kraj svijeta


26

trčati 200 metara, najdužih 200 metara u mom životu, kroz masu od nekoliko stotina vojnika. Oni su nas tukli. Mi smo padali. Oni su nas tjerali da se dignemo, pa [su] nas ponovo tukli. Posebno mog

brata. Znate, on je tada bio šesnaestogodišnjak. Već sam vidio da vodom plutaju leševi mojih komšija, onih što sam ih prethodno vidio da su ih proveli i počeo sam da se molim, znate. I molio sam Boga da to kratko... što kraće traje. Onda smo otrčali prema autobusima i vidio sam da je šofer Dronjić Ranko, radni kolega od mog oca, koji nije mogao u tom momentu sebi dozvoliti da gleda kako mi ginemo, rizikujući sopstveni život. Plakao je i pomogao mi je u smislu da mi je rekao: «Djete, nemoj u taj autobus. Ulazi u ovaj.›› Kasnije ću čuti da svi ljudi koji su otišli tim autobusom gornjim, da su tu noć u hali tri, u jednom od najzlo-glasnijih logora u Bosni i Hercegovini, u Keratermu, doslovce svi pobijeni. Nekih petnaestak minuta poslije, dakle 23. juli je, užasne su temperature ljeti, odjednom se pojavila neka kolona žena i djece. Djevojke su bile zavijene, zamotale se, kamuflirale se, vjerovatno bojeći se silovanja - upali su nama u autobus. Odjednom sam primjetio da mi prilazi moja školska kolegica Derviša i da mi kaže: «Pa čovječe, sakrite se, gore su sve pobili.›› One su nas sakrile na srednja vrata tog autobusa. A jedan jadnik je otišao dole niže, na donji dio autobusa i stajao je. I onda je neki tip izveo tog mladića, Ismeta Hopovca, i doveo ga doslovce tako da sam ja kroz to staklo vidio kako on u njega ispuca sedam metaka. Dakle, prvo jedan, pa onda još šest, onako likujući. Tada sam osjetio prvi put kad vas oblije leden znoj. Osim mene i brata, tu su još samo bila dva četrnaestogodišnja dječaka i dva sedamdesetogodišnja starca, koje ja poznajem. Ostalo su sve bile žene i mala djeca. Krenuli smo. Stigli smo na nekakvo odredište, izišli iz autobusa i odjednom se pred vama ukaže prizor... To vam je kombinacija Jasenovca i onih Potočara, onaj dan, 11. jula. Masa svijeta, hiljade muškaraca, žena i djece, izgladnjelih, mršavih, isprepadanih, prljavih, bradatih, u užasnim higijenskim uslovima, opkoljeni mitraljeskim gnjezdima i žicom. Za mene je to bio kraj svijeta. Neko na ulazu nas je tamo evidentirao, ušli smo i boravili tako tu nekako, tumarajući pet dana od grupe do grupe. Znate, u tim uslovima se ljudi pretvore u zvijeri, bez obzira što su to sve bili Bošnjaci.

Sudbin Musić Photo: Bošnjaci.net

Logor u Trnopolju je bio kombinacija Jasenovca i onih Potočara, onaj dan, 11. jula.


27

Hrane nije bilo uopšte. Odnekud se pojavila jedna moja prijateljica koja mi je rekla da je moj otac i svi ti ljudi, da su pobijeni. Stresli rafal u njih petoricu i ostatak te grupe je uzeo za shodno i našao da njihove leševe, njih petorice, baci u bunar u dvorištu te kuće. Par dana poslije opet smo čuli [za] nekakvo strašno ubistvo žena i djece gore, odakle sam ja, i ovi naši što su nas znali, nekako su nas čudno posmatrali. Ja i brat smo... mi smo pretpostavljali da su to možda naša mama i sestre. Dali smo sebi zadatak da iziđemo i da se provlačimo kroz tu masu žena i djece i kad dođe sljedeći konvoj, mi ćemo bježati, jer mi smo sebi dali zadatak da preživimo. Međutim, na tom glavnom izlazu od logora se desila panika. Opet je jedan vojnik podivljao i počeo udarati mog brata. Otjerao ga je, vratio ga je nazad, dole među onu masu muškaraca logoraša. A ja i on, pošto smo se dogovorili da se ne razdvajamo, i ja sam. Ovaj je repetirao pušku i rekao: «Ti se vraćaj nazad!›› Moj je brat u tom momentu meni mahnuo i ta njegova ruka je meni u tom trenutku u stvari upalila svjetlo i ja sam shvatio šta se sve oko mene dešava. Ne znam za mamu i sestre. Čuo sam da mi je otac ubijen i otimaju mi to šesnaestogodišnje djete, mog brata. Ja sam u tom momentu doživio nekakav šok, jer zamislite situaciju da ne jedete nekih pet dana, vode uzimate sasvim malo i doživite takav stres. Ja sam se srušio u nesvjest. Došao sam sebi posle par trenutaka i jedna žena je dovela meni brata. Ja nisam plakao, samo sam se užasno tresao.

Sedam dana poslije toga dolazi jedna žena da mi kaže da je u logor došla moja mama. Ja vam taj susret ne mogu opisati. Zamislite jednu skrhanu majku, kada poslije toliko vremena, gazeći preko leševa, dolazi do Prijedora, krije se i onda uspije ipak pronaći svoju živu djecu.

Ime i prezime

Organizacija Država Adresa Email Website Telefon “Potpiši.Zbog sebe. Da se zna.Da se ne zaboravi. Da se ne ponovi.Da krenemo dalje.”

Pristupanje Koaliciji za REKOM


28

Ime i prezime Država Adresa Email Matični broj/Osobni identifikacijski brojBroj lične karte/Broj osobne iskazniceBroj pasoša/Broj putovniceBroj vozačke dozvole

“Potpiši.Zbog sebe. Da se zna.Da se ne zaboravi. Da se ne ponovi.Da krenemo dalje.”

Potpis podrške za osnivanje REKOM

Ja sam joj odmah rekao da je otac ubijen. Znate, etničko čišćenje izgleda tako da ta vojska uđe u selo, pobije svo muško stanovništvo, doživite tu, pod navodnim znacima, i grubu riječ, moram upotrebiti, kolateralnu štetu, pa onda siluju određeni broj žena, popale sve kuće i popljačkaju i stradaju čitave porodice i tako dalje, i onda to selo ostane prazno i zove se teri-torija, u ovom mom slučaju, srpska, oslobođena teritorija od nekoga.

Nedugo zatim pojavio se odnekud opet nekakav konvoj za nekud, ne znamo ni mi šta se dešava. Opet one iste slike. Desio se slučaj da taj dan se našao u logoru neki bolji, ovaj, srpski oficir, koji se našao u nekakvoj bezizlaznoj situaciji. Dakle, stvorila se jedna veća grupa žena koje su imale otprilike mušku djecu našeg uzrasta, koje su insistirale da djeca idu s njima ili da nas sve pobiju. On je popustio, dakle obezbjedio je dva autobusa i za nas. No, autobusi su bili premali i odjednom se opet desila nekakva selekcija, pa eto, i moj brat opet nije mogao ući, međutim on je iskoristio to što vojnici nisu vidjeli - on je otišao sa još jednim dječakom na donja vrata od autobusa i oni su ušli u autobus. Kasnije smo istovareni posle određenih desetak sati puta na nekakvoj planini. Odatle smo pješke sišli u Travnik. U Travniku sam boravio nekih dva i po mjeseca, opet u izuzetno lošim uslovima. Putem Crvenog krsta i Crvenog polumjeseca uspjeo sam se prebaciti u Čehoslovačku zajedno sa svojom mamom i sestrama. Kada sam izišao, imao sam svega 45 i po kila. Iz Slovačke smo se onda kasnije prebacili u Njemačku. 1998. godine smo se mi morali vratiti. Ali moj brat nije mogao podn-jeti psihički da se vrati. On je nas napustio. Otišao od nas. Prebacio se u Holandiju. Mi smo došli u Sanski Most. Iz Sanskog Mosta ja sam se vratio u Prijedor. Dakle, na ono isto mjesto odakle sam protjeran.


29

PROCES REKOM Debata o instrumentima za otkrivanje i kazivanje činjenica o prošlosti pokrenuta je u maju 2006. godine na Prvom regionalnom forumu za tranzicionu pravdu, koji su organizovali Fond za humanitarno pravo (Srbija), Istraživačko-dokumentacioni centar (BiH) i Documenta (Hrvatska). Učesnici, predstavnici nevladinih organizacija i udruženja porodica nestalih i žrtava iz post-jugoslo-venskih zemalja, zauzeli su se za regionalni pristup u utvrđivanju činjenica o ratnim zločinima, s obrazloženjem da se rat odvijao na području više država i da žrtve i počinioci, u većini slučajeva, ne žive u istoj državi.

Koalicija za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima u ratovima u bivšoj Jugo-slaviji (REKOM) osnovana je na Četvrtom regionalnom forumu za tranzicionu pravdu, 28.10.2008. godine u Prištini. Inicijativa REKOM je tokom preko tri godine intenzivnih konsultacija u celom regionu nekadašnje SFRJ, sa preko 6000 različitih učesnika, podstakla najo-bimniju društvenu debatu ikada organizovanu na ovim prostorima. Na osnovu predloga, zahteva, potreba i stavova učesnika tog konsultativnog procesa za osni-vanje REKOM, napisan je i 26.03.2011. godine javnosti predočen predlog Statuta REKOM, koji je, zajedno sa više od pola miliona potpisa podrške, upućen najvišim insti-tucijama država u regionu.

U oktobru 2011. godine formiran je regionalni tim zagovarača za REKOM, koji predvode finalnu fazu pro-cesa REKOM. Od država regiona se traži osnivanje neza-visne, međudržavne Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava počinjenih na teritoriji bivše SFRJ u periodu 1991-2001. Stav Koalicije za REKOM je da osno-vni zadatak REKOM-a treba da bude utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i imenovanje stradalih, ubijenih i nestalih, a o ostalim ciljevima i zadacima konačnu odluku bi trebalo da donesu vlade, koje će zajednički osnovati REKOM.

!Glas je publikacija čiji je osnovni cilj da informiše članove i članice Koalicije za REKOM, brojne podržavaoce Ini-cijative i svu zainteresovanu javnost o procesu REKOM. Publikacija se bavi i progresom tranzicione pravde u regionu. Izdanja su na bosansko/hrvatsko/srpsko/crno-gorskom, kao i albanskom, engleskom, makedonskom i slovenačkom jeziku.

Ime i prezime Država Adresa Email Matični broj/Osobni identifikacijski brojBroj lične karte/Broj osobne iskazniceBroj pasoša/Broj putovniceBroj vozačke dozvole

“Potpiši.Zbog sebe. Da se zna.Da se ne zaboravi. Da se ne ponovi.Da krenemo dalje.”

Potpis podrške za osnivanje REKOM


30

9/2012septembar / rujan

BHSC

Documents

9/2012...Inicijativa za REKOM 2 Suočavanje sa prošlošću je ključ razvoja funkcionalne demokratije u državama zapadnog Balkana, odnosno jedini način da se djelotvorno suočimo