900

Knjigice.com Internet servis za podršku učenicima i studentima

Napomena: ova lektira nije namijenjena prepisivanju, već samo kao kratka informacija o sadržaju dotične knjige! Preporučamo vam da pročitate odabranu knjigu u cijelosti.

ZVONAR BOGORODIČNE CRKVEVIKTOR IGO

Viktor Igo (1802-1885) najveći francuski pesnik XIX veka, rodonačelnik francuskog romantizma. Počeo je svoju književnu karijeru u tradicionalnoj formi (Ode i balade) a bio je na početku svoje književne karijere ubeđeni monarhista. Postepeno je pristupao romantizmu, a i politička ubeđenja su mu se menjala. Od monarhiste postao je republikanac. Iako je pod Lujem Filipom postao per Francuske i akademik 1848, i bio izabran za poslanika u Ustavotvornoj skupštini, nije se vraćao na svoja nekadašnja politička ubeđenja.Kada je Napoleon III 1851. izvršio udar, Viktor Igo je proteran i do 1870. bio je u izgnanstvu u Belgiji i na engleskim ostrvima Džerziju i Gerneziju.Posle pada Drugog carstva 1870, dočekan je trijumfalno u Parizu, gde je do smrti ostao. Bez obzira na političke prilike, zalagao se za demokratska načela i slobode.Pisao je pesme, pozorišne komade, eseje, pamflete. Vatren članak "Za Srbiju" napisao je 1876. godine. Autor je romana "Bogorodičina crkva u Parizu", "Jadnika", "Rabotnici na moru" i dr. Zatim, pozorišnih komada: "Ermani","Lukrecija Bordžija", "Rij Blaz", ali i političko-satirične pesme protiv Napoleona "Kazne", pamflet "Napoleon Mali". U izdanju "Gramatika" objavljeno je njegovo delo "Poslednji dan na smrt osuđenog".

Kvazimodo-...Necemo ni pokusavati da opisujemo čitaocu onaj tetraedatski nos,ona usta u obliku potkovice,ono malo lijevo oko zatvoreno riđom čekinjastom obrvom,dok se desno oko potpuno gubilo pod ogromnom bradavicom,one rasturene zube,ovde-onde okrnjene kao zupci kakve tvrđave,onu nadutu usnu iznad koje je jedan od ovih zuba i9zbijao kao zub u slona,onu rakljastu bradu,a naročito lice koje je obuhvatalo sve ovo,onu mješavinu zlobe,čuđenja i tuge.Ko može,neka zamisli ovu cjelinu...cijela njegova ličnost bila je grimasa.Velika glava obrasla riđom kosom;između ramena ogromna grba,zbog koje su grudi bile ispupčene;noge,sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo koljenima,kad se pogledaju sprijeda izgledale su kao dva polumjeseca,dva srpa čije su drške sastavljene;stopala velika,ruke nezgrapne;i pored sve ove rugobe,neka užasna snaga,okretnost i odvažnost;neobičan izuzetak su vječitog pravila;po kome snaga kao i ljepota proizilaze iz sklada.Takav biješe papa,koga su lude izabrale sebi...Rekao bi čovjek da vidi pred sobom džina,koji je razbijen pa rđavo slijepljen.(Ako ste očekivali psihološku analizu,grdno ste se prevarili.)

Esmeralda-ta riječ imala je čarobnono dejstvo... Ona nije bila velika,ali je izgledala velika,tako je bila vitka stasa.Bila je crnomanjasta,ali je čovjek mogao pogoditi da je danju njena koža morala imati onaj lijepi pozlaćeni sjaj Andaluskinja i Rimljanki.I nožica je u nje bila andaluska,jer joj je u isto vrijeme bilo i tijesno i ugodno u ukusnoj obući.Ona je igrala,okretala

Ova lektira preuzeta je sa site-a www.Knjigice.comPosjetite nas za preuzimanje preko 1000 lektira, referata,

podsjetnika i ostalih dokumenata – BESPLATNO !!!WWW.KNJIGICE.COM



se,vrtila se kao vihor na jednom starom persijskom ćilimu,koji joj nemarno biješe bačen pod noge;i kad god bi u okretanju njeno divno lice prošlo poredvas,njene krupne crne oči obasjale bi vas munjom...Njen glas je bio kao i njena igra,kao i njena ljepota.To je bilo nešto neobjašnjivo ljupko nešto čisto, zvučno, vazdušasto, krilato tako reći...njeno lijepo lice pratila je s neobičnom pokretnošću sve fantazije njene pjesme, od najrazuzdanijeg nadahnuća do najčednije dostojanstvenosti.Rekao bi čovjek čas da je luda,čas da je kraljica...

KLOD FROLO-arhiđakon,lice ozbiljno,mirno i mračno,izgledalo je kao da taj čovjek nije imao više od 37 godina;međutim bio je sasvim ćelav;jedva je sa strane imao nekoliko rijetkih pramenovarijetke i već sijede kose,na njegovom širokom i visokom čelu bijehu se počele pojavljivati bore,ali u u njegovim upalim očima ogledao se bujan život,duboka strast.

FEBUS-konjanik gromkog glasa,kapetan kraljevih strijelaca,pružan od glave do pete,s mačem u ruci,bio je kapetan voda kraljeve garde;izabranik Esmeraldinog srca..

SADRŽAJ:Pisca za nastanak ovog romana motiviše fasciniranost Bogorodičnom crkvom i natpisom na njoj: ANAGKN, što znači sudbina. Ove reči su skoro izbrisane od strane sveštenika, arhitekte, naroda, vremena. Poziva na čuvanje građevina stare arhitekture.Fabula započinje 6. januara 1482. godine zvonjavom zvona na crkvi. Narod svetkuje Bogojavljenje. Gledaju predstavu tzv. moralitet čiji je autor mladić Pjer Grengoar. Opisuje se narod, njegovo sujeverje i sirov odnos prema umetnosti. Opisuje se Kvazimodo: grbav, ćorav, hrom i gluv. Njim gospodari mračni sveštenik arhiđakon Klod Frolo, koji smatra alhemiju jedinom naukom. On ga je pre šesnaest godina pronašao na ulici u kolevci. Nakaznoj bebi dao je ime Kvazimodo, što znači otprilike. Sumnja se, na osnovu jednog razgovora lokalnih jezičara, da su ciganke ukrale Esmeraldu od jedne Parižanke i mesto nje podmetnule Kvazimoda. On je zvonar Bogorodične crkve sa kojom je i duhovno povezan. Kada je Kvazimodo po naredbi sveštenikovoj pokušao da otme prelepu igračicu, ciganku Esmeraldu, Grengoar je slučajno omeo otmičare, da bi je zatim spasio oficir Febus. Esmeralda se Grengoaru kasnije revanšira kada su ga zarobili pariski kriminalci. Oni je veoma cene i slušaju. Kvazimodo je uhvaćen i osuđen od strane gluvog sudije (“”’’gluv ispituje gluvog) na šibanje na stubu srama. Esmeralda ga sažaljeva. Ona se zaljubila u mladog i prepotentnog oficira koju ju je spasio –- Febusa. Međutim, za njega želi da se uda dobrostojeća gospođica Fler de Lis koja je ljubomorna na Esmeraldu. Na ljubavnom sastanku Febusa i Esmeralde ljubomorni arhiđakon ranjava Febusa za šta optužuju Esmeraldu. Pod mukama Esmeralda priznaje sve što se traži od nje. Optuže je da je veštica i osude na vešanje. Noć pre izvršenja kazne sveštenik izjavljuje ljubav Esmeraldi i obećava da će je spasiti ukoliko pođe za njega. Ona ga proklinje. Sutradan, pred izvršenje Kvazimodo ugrabi Esmeraldu i spasava je odnoseći u crkvu.To je tzv. utočište -– vlast ne sme da uđe u nju. Tu zločinac postaje svetinja. Svetina odobrava ovaj čin. Pokazuje se da je Kvazimodo zaljubljen u Esmeraldu (lepotica i zver). Arhiđakona obuzima satanski bes. Grbavac se prvi put suprotstavlja svešteniku braneći





Esmeraldu od njegovog besa. Kriminalci tzv. šatrovci se oružaju da spasu Esmeraldu od nepravedne vlasti. Kvazimodo ne zna za njihove namere te im se suprotstavlja. Kralju stiže vest da se narod pobunio, te on naređuje da se narod potamani, a veštica obesi. Klod bježi sa Esmeraldom ali joj nudi dve opcije: ili će biti njegova ili će je predati vlastima. Ona izabira smrt. Kvazimodo je ljut na Kloda i gura ga i Klod pada sa Bogorodične crkve. Ciganka je u isto vreme obešena. Febus je oženjen Fler de Lis. Pjer je postigao uspeh sa tragedijama a kostur Kvazimoda leži pokraj Esmeraldinog.

KNJIGA PRVA:6.1.1482. godine. Ovoga dana je trebalo da se lože vatre na Grevskom trgu ( Trg na kome su vršena pogubljenja), da se kiti zelenilom kapela Brak i prestavljaju misterije (religiozna drama s ličnostima iz Biblije) u Domu pravde. Opis Doma pravde str. 15-16-17-18-19 dok se čeka predstava mališani naokolo trčkaraju i vređaju svakoga ko ulazi u Dom pravde Izvodi se misterija koja je bila dosadna svima osim njenog redatelja, Pjera Grengoara“Jedan čovek, koji je stajao s druge strane ograde, u slobodnom prostoru oko mermernog stola, i koga niko još ne beše spazio, toliko je njegovu visoku I tanku ličnost zaklanjao od svakoga pogleda prečnik stuba na kome beše naslonjen, taj čovek, velimo, visok, suv, bled, plav, još mlad, ma da već pun bora po licu I čelu, očiju svetlih I usta nasmejanih, obučen u crno odelo, izveštalo I uglačano od duge nošnje…” str.32. dolazi njegovo prevashodstvo monsenjer kardinal od Burbona predstava se sve manje gleda I Grengoar doživljava neuspjeh. bira se ludački papa I izabira se Kvazimodo, zvonar Bogorodične crkve“Necemo ni pokusavati da opisujemo čitaocu onaj tetraedatski nos,ona usta u obliku potkovice,ono malo lijevo oko zatvoreno riđom čekinjastom obrvom,dok se desno oko potpuno gubilo pod ogromnom bradavicom,one rasturene zube,ovde-onde okrnjene kao zupci kakve tvrđave,onu nadutu usnu iznad koje je jedan od ovih zuba izbijao kao zub u slona,onu rakljastu bradu,a naročito lice koje je obuhvatalo sve ovo,onu mješavinu zlobe,čuđenja i tuge.Ko može,neka zamisli ovu cjelinu...cijela njegova ličnost bila je grimasa.Velika glava obrasla riđom kosom;između ramena ogromna grba,zbog koje su grudi bile ispupčene;noge,sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo koljenima,kad se pogledaju sprijeda izgledale su kao dva polumjeseca,dva srpa čije su drške sastavljene;stopala velika,ruke nezgrapne;i pored sve ove rugobe,neka užasna snaga,okretnost i odvažnost;neobičan izuzetak su od pravila;po kome snaga kao i ljepota proizilaze iz sklada.Takav biješe papa,koga su lude izabrale sebi...Rekao bi čovjek da vidi pred sobom džina,koji je razbijen pa rđavo slijepljen.” S tr.65-66 otpočinje šetnja po ulicama I raskršćima sa ludačkim papom dok se još predstava dobro držala dolazi jedan obešenjak I govori da je Esmeralda,ciganka, na trgu I svi odlaze da je vide Grengoar izlazi I iz Doma pravde I luta pariškim ulicama





KNJIGA DRUGA: Opis Grevskog trga str.76-77-78 Grengoar gleda plesanje I nastup Esmeraldin na Grevskom trgu

“Na velikom I slobodnom prostoru između gomile I vatre igrala je jedna mlada devojka.Da li je ta mlada devojka bila ljudski stvor, ili vila, ili anđeo, to Grengoar, ma koliko bio

skeptičan, ma koliko bio ironičan pesnik, nije mogao u prvom trenutku pogoditi; toliko ga je bila očarala ova blistava pojava.

Ona nije bila velika, ali je izgledala velika, tako je bila vitka stasa. Bila je crnomanjasta,ali je čovjek mogao pogoditi da je danju njena koža morala imati onaj lijepi pozlaćeni sjaj Andaluskinja i Rimljanki.I nožica je u nje bila andaluska,jer joj je u isto vrijeme bilo i tijesno i ugodno u ukusnoj obući.Ona je igrala,okretala se,vrtila se kao vihor na jednom starom persijskom ćilimu,koji joj nemarno biješe bačen pod noge;i kad god bi u okretanju njeno divno lice prošlo poredvas,njene krupne crne oči obasjale bi vas munjom...Njen glas je bio kao i njena igra,kao i njena ljepota.To je bilo nešto neobjašnjivo ljupko nešto čisto, zvučno, vazdušasto, krilato tako reći...njeno lijepo lice pratila je s neobičnom pokretnošću sve fantazije njene pjesme, od najrazuzdanijeg nadahnuća do najčednije dostojanstvenosti.Rekao bi čovjek čas da je luda,čas da je kraljica...” str. 80.84-85 Noć je I Grengoar nasumice polazi za Esmeraldom. Esmeralda naslućuje da je neko prati I ona ubrzava korake Grengoar viče “ u pomoć, gospodo stražari” jer je neko od ljudi držao mladu djevojku. To je bio Kvazimodo koji odgurnu Grengoara Dolazi neki konjanik I spašava Esmeraldu I odvodi Kvazimoda Grengoar trči I nesvesno odlazi Čudotvornu malu-četvrt koja je bila utočište svih skitnica, prosjaka I kradljivaca. Prosjaci ga odvode “kralju” koji ga osuđuje na smrt ukoliko ga neka žena ne bude htela za sebe. Nijedna žena ga ne želi ali onda dolazi Esmeralda I spašava ga, uzima ga za sebe Grengoar I Esmeralda večeraju I razgovaraju, Grengoar je pita zašto je zovu Esmeralda

“Ona izvadi iz nedara draguljastu kesicu koja joj je visila o vratu na lančiću od adrezaraha. Ova kesica mirisala je vrlo jako na kanfor. Bila je presvučena zelenom svilom I na sredini je imala krupno zeleno staklo, nalik na smaragd” str.129. Esmeraldi se otkopča jedna grivna I pade na tlo, Pjer je dohvati I kad se okrenuo Esmeralda, zajedno sa svojom kozom-Džali, nestade.

KNJIGA TREĆA: Opis Bogorodične crkve str.134-143

“Nema sumnje, Bogorodična crkva u Parizu još I danas je veličanstvena I divna gradjevina.

Pre svega, da navedemo samo nekoliko glavnih primera. Slobodno možemo reći da je teško naći nešto što bi, u pogledu arhitekture, bilo lepše od fasade na kojoj vidite, redom u isti mah, I tri portala u gotskome stilu, čipkasti venac od dvadeset I osam kraljevskih niša 1 , I

1 Udubljenje u ziduOva lektira preuzeta je sa site-a www.Knjigice.com

Posjetite nas za preuzimanje preko 1000 lektira, referata, podsjetnika i ostalih dokumenata – BESPLATNO !!!

WWW.KNJIGICE.COM



ogromnu ružu u sredini, sa dva prozora s jedne I s druge strane, kao đakon I hipođakon oko sveštenika, I visoku tananu galeriju kitnjastih arkada, koja na svojim tankim stubovima nosi tešku platformu, I naposletku dve crne I masivne kule sa njihovim kapcima od škriljca, sve te skladne delove naslagane u pet džinovskih spratova, kako se razvijaju pred očima u gomili skladno, sa svim svojim bogatstvom u statuama, u vajarstvu I kamenorezu, koji tako lepo pristaje iz svačanu veličinu celokupne građevine…

…Umetnost je promenila kožu. Sam sklop hrišćanske crkve nije time izmenjen. Unutrašnja graševina uvek ostaje ista, logični raspored odelenja isti. Ma kako bila izvajana I izvezena spoljašnjost jedne katedrale, pod njom će se uvek naći bar u povoju I klici, rimska bazilika. Ona se razvija večito po istom zakonu. Tu su nam neminovno dve lađe, koje se seku u obliku krsta, I čiji gornji kraj, zaokrugljen u absudu, obrazuje hor; tu su sporedne lađe za unutrašnje litije, I kapele koje izgledaju kao nekakva pobočna šetališta, u koja se ulazi iz glavne lađe između stubova. I kad je takva osnova, onda se broj kapela, portala, zvonika i njihovih šljaka menja u beskonačnost, prema mašti veka, naroda, umetnosti. Kad je jedanput udešeno sve što je potrebno za bogosluženje, arhitektura čini što joj se dopada. Statue, okna, ruže, arabeske, čipke, stubove, niske reljefe, sve to ona kombinuje po logritmu koji joj se svidi. Otuda ona čudesna spoljašnja raznilkost ovih građevina u čijoj osnovi ima toliko reda i jedinstva. Stablo je nepokretno, vegetacija je ćudljiva.” Opis Pariza str. 144-171

“Kao što je poznato, Pariz je ponikao na onom starom ostrvu na kome je sada Stara varoš i koje ima oblik kolevke. Obala toga ostrva bila je njegov prvi bedem, Sena njegov prvi jarak. U krugu toga ostrva ostao je Pariz više stoljeća, sa svega dva mosta, jedan na severu i jedan na jugu, i dve građevine na njima, koje su bile u isti mah i njegove kapije i njegove tvrđave. Veliki Šatle na desnoj obali, Mali Šatle na levoj obali...

...U petnaestom veku Pariz beše još podeljen u tri varoši, sasvim odvojene i zasebne, od kojih je svaka imala svoj naročiti izgled, svoje osobine, svoje običaje, svoja predanja, svoje povlastice, svoju istoriju; to su: Stara varoš, Školski kraj i Čaršija, koja je bila na ostrvu, beše najstarija, najmanja, i kolevka drugih dveju, stešnjena između njih kao - neka nam se ne zameri za ovo poređenje – kakva starica između dve odrasle lepe devojke. Školski kraj zahvatao je levu obalu Sene, od Turnele do Nelske kule, a to su tačke koje u današnjem Parizu odgovaraju jedna Vinskom tržištu, a druga Kovnici novca. Njegov bedem prilično je zadirao u polje na kome Julijan beše podigao javna kupatila. Njim beše obuhvaćeno brdo svete Ženevjeve...

...Čaršija koja je bila najveća od ova tri dela Pariza, zauzimala je desnu obalu. Njen kej, koji je na više mesta bio isprekidan, išao je duž Sene od kule Bili do kule di Boa, to jest od mesta gde je danas Opštinski koš do mesta gde su danas Tiljerije. Ove četiri tačke, na kojima je Sena presecala zidove prestonice, Turnel i Nilska kula levo, kula Bili i kula di Boa desno, zvale su se “četiri pariske kule”...

...Stara Varoš bila je bogata crkvama, Čaršija gospodskim domovima, Školski Kraj školama...





....U staroj Varoši bila je Bogorodična crkva, u Čaršiji Luvr i Opštinski dom, a u Školskom kraju Sorbona. U čaršiji bila je velika pijaca, u Staroj Varoši Glavna bolnica, u Školskom Kraju Đačka livada”.

KNJIGA ČETVRTA: Objašnjenje Kvazimodovog porekla. Naime, on je još kao siroče ostavljen u Bogorodičnoj crkvi na klupi. Nijedna žena ga nije htela uzeti zbog njegovog izgleda. Na njega se sažalio samo arhiđakon Klod Frolo koji ga je uzeo pod svoju protekciju.

“Doista, Klod Frolo nije bio običan čovek.On beše iz jedne od onih osrednjih porodica koje se oholim jezikom poslednjeg veka

zvahu velika buržoazija ili malo plemstvo......Klod Frola još za detinjstva behu njegovi roditelji namenili svešteničkom redu. Naučili su

ga latinskom jeziku i vaspitali ga da gleda u zemlju i da govori tiho. Još je bio dete kad ga je otac smestio u gimnaziju Torši u Školskom Kraju. Tu je odrastao na molitveniku i na grčkom jeziku.

To vam je uostalom bilo setno, mirno i ozbiljno dete, koje je žudno učilo i brzo shvatalo. One se nije drao za vreme odmora, mešao se slabo u bahanlije u ulici Fuar...

....i mladi sveštenik mogaše se meriti, u svojoj šesnaestoj godini već, mogaše se meriti u mističnoj teologiji s kakvim crkvenim ocem, u kanonskoj teologiji s kakvim saborskim ocem, u skolastičnoj teologiji s kakvim doktorom Sorbone...

...kad je savladao kanone, on se lati medicine i prirodnih nauka...

...Kad mu je bilo osamnaest godina, beše već svršio četiri fakulteta...

...Otprilike u to vreme, zbog prevelike žege u to leto godine 1466, pojavi se ona velika kuga, koja je preko četrdeset hiljada duša pokosila u pariskoj grofoviji...

...U Školskom Kraju pronese se glas da je bolest naročito opustošila ulicu Tiršap. Tu su stanovali, na svome dobru, Klodovi roditelji. Mladi učenik uplašen otrča roditeljskoj kući. Kad uđe u nju, otac i mati behu mu već umrli uoči toga dana. Njegov mali brat, u povoju, živeo je još, i, ostavljen, plakao je u svojoj kolevci. To beše sve što je Klodu ostalo od njegove rodbine. Mladi čovek uze dete na ruke i iziđi zamišljen. Do toga vremena živeo je samo u nauci; sad je počeo živeti u životu...

...Obuzet sažaljenjem, on se sav predade ovom detetu, svome bratu...

...On se dakle predade ljubavi prema svome malom Žanu svim žarom svoga ozbiljnoga, strasnog, i čvrstog karaktera. Ovo siroto nejako stvorenje, lepo, plavo, rumeno, sa kudravom kosom, poterslo ga je do dna duše njegove...

...Po naročitom dopuštenju svete stolice, on u dvadesetoj godini postade sveštenik...

....on brzo steče poštovanje i uvaženje celoga manastira svojom učenošću i svojom ozbiljnošću, koje su tako retke u njegovim godinama...

...Baš onda kada se, na dan Kvazimoda, vraćao sa službe, koju je odslužiou oltaru do vrata što vode na hor, na desnoj strani, u blizini slike svete Bogorodice, privuče njegovu pažnju gomila starica, koje su torokale oko klupe za nahočad.

... On tada priđe kukavnom stvorenju koje su tako mrzeli i koje je bilo u tolikoj opasnosti. Ova opasnost, ova ružnoća, ova usamljenost, pomisao na njegovog malog brata, uobraženje





da bi, za slučaj njegove smrti, i njegov mali Žan mogao biti ovako kukavno bačenna klupu za nahočad sve to potrese ga do dna duše, obuze ga silno saučešće i on odnese dete...

...Ovo ubogo stvorenje imalo je na levom oku bradavicu, glava mu beše upala u ramena, noge krive...

...On krsti svoje posvojče i dade mu ime Kvazimodo, bilo da je time hteo obeležiti dan u koji ga je našao, bilo da je tim imenom hteo kazati koliko je jadno ovo stvorenje bilo nepotpuno i nesavršeno. I doista, Kvazimodo, ćorav, krovonog, grbav, nije bio ništa drugo do jedno quasi modo 2 ” str.177-182 Opis Kvazimodovog života

“Kvazimodo beše dakle zvonar Bogorodične crkve.Vremenom beše se stvorila neka tesna veza, koja je spajala zvonara sa crkvom. Odvojen

od sveta za večita vremena zlim udesom svoga neznanog rođenja i svog nakaznog tela, zatvoren još iz detinjstva u ovaj dvostruki krug iz koga nije mogao nikuda maći, ubogi Kvazimodo beše se navikao da ne vidi ništa na ovom svetu van pobožnih zidova koji ga behu primili u svoja nedra. Bogorodična crkva bila je za njega, ukoliko je rastao i razvijao se, prvo jaje, pa gnezdo, kuća, otadžbina, vasiona.

Malo po malo, razvijajući se neprestano na sklonostima prema katedrali, živeći u njoj, spavajući u njoj, ne izlazeći iz nje gotovo nikad, večiti izložen njenim tajanstvenim uticajima, Kvazimodo stade na posletku ličiti na nju; on sraste s njom i, tako reći, postade njen sastavni dio...

...Ona beše njegov stan, njegova jama, njegova ljuska. Između ove stere crkve i njega bilo je velike nagonske sklonosti, tako stvarne srodnosti...

...Ali na ovo jadno nahoče beše se okomila neka prokletnja. Pošto je u četrnaestoj godini postao zvonarom Bogorodične crkve, nova nesreća sasvim ga dotuče; zvona mu behu provalila bubnu opnu, i ono ogluve. Jedina vrata koja mu priroda beše ostavila širom otvorena i kroz koja je dolazio u dodir sa svetom, behu se zanevek zatvorila.

Zatvarajući se, ona presekoše jedini zračak radosti i svetlosti koji je prodirao u kvazimodovu dušu. Ta duša utonu u duboku noć. Melanholija ovog jadnika postade neizlečiva i potpuna, kao i njegovo sakato telo...

...prva posledica ove kobne organizacije bila je što mu pogled beše pomućen. Od predmeta, koje je video, nije imao gotovo nikakvu neposrednu sliku. Spoljni svet izgledao mu je mnogo više udaljen nego nama.

Druga posledica njegove nesreće bila je što ga je ta nesreća učinila zlim.On doista beše zao, jer beše divljačan, a divljačan je bio zato što je bio ružan......Čim je stupio među ljude osetio je, a zatim video, da ga preziru, ponižavaju, odbijaju.

Ljudske reči bile su za nj večito podsmeh ili proklinjanje. Kad je odrastao, nailazio je oko sebe samo na mržnju. On je prihvati, postade i sam pakostan. On je odigao oružje kojim beše ranjen...

...Što je najviše voleo u ovoj građevini koju je smatrao za majku, što je budilo njegovu dušu i širilo njena slomljena krila, tako žalosno skupljena, što ga je pokadšto srećnim činilo, to behu zvona. On ih je voleo, milovao ih je, govorio s njima, razumevao ih...

2 OtprilikeOva lektira preuzeta je sa site-a www.Knjigice.com


WWW.KNJIGICE.COM



...Međutim, zbog tih istih zvona ogluveo je; ali majke često najviše vole dete koje im je nanelo najviše bola.

Istina, njihov glas beše jedini glas koji je mogao čuti. Zato veliko zvono beše njegovo ljubimče. Njega je najviše voleo od svih zvona koja su se o praznicima ljuljala oko njega. To veliko zvono zvalo se Marija...

...Kvazimodo imađaše dakle petnaest zvona u svom seraju, ali ljubimica mu beše velika Marija.

Ne možete ni zamisliti koliko se Kvazimodo radovao onih dana kad se zvonilo u veliko zvono...

...Zadihan ušao bi u sobicu u kojoj je bilo veliko zvono; posmatrao bi ga nekoliko trenutaka s pažnjom i ljubavlju; zatim bi mu prijateljski progovorio nekoliko reči, pomilovao ga rukom, kao dobra konja koji se sprema za veliku trku...

...Kvazimodo je stajao pred ovom razjapljenom čeljusti; on je prilegao, uspravljao se kad se zvono vrati, udisao ovaj strahoviti dah, gledao čas trg, koji je bio na dve stotine stopa pod njim i po kome je vrveo svet, čas ogroman bakarni jezik koji mu je s trenutka na trenutak urlao na uši. To beše jedini jezik koji je razumeo, jedini zvuk koji je za nj prekidao mrtvu tišinu...

..Utuda na one koji znaju da je Kvazimodo živeo Bogorodična crkva danas je pusta, bez duše, mrtva. Oseća se da joj nešto nedostaje. Ovo ogromno telo prazno je; ono je kostur; duša ga je ostavila i samo se vidi njegovo mesto. S njim je što i s lobanjom, na kojoj još stoje duplje za oči, ali pogleda nema...

...Međutim, bio je jedan ljudski stvor prema kome Kvazimodo nije osećao onu zlobu i mržnju koju je osećao prema drugima, i koga je voleo isto toliko koliko i svoju crkvu, i više možda: to beše Klod Frolo...

...Arhiđakon je imao u Kvazimodu najpokornijega roba, najodanijega slugu, najbudnijega psa...

...Tu vam je bez sumnje bilo sinovlje odanosti, ropske privrženosti; isto tako bilo je tu i neodoljive moći jednog duha nad drugim; jedno slabo, nepotpuno i nespretno telo stajalo je oborene glave i s pogledom punim molbe pred jednim umom velikim i dubokim, jakim i nadmoćnim.” Str. 183-193 Život Klod Frola. Imao je oko trideset i šest godina. Bio je miran, dostojanstven i sumoran. Vaspitavao je svog brata. Bio je alhemičar, astrolog i hermetik. Pričalo se da su ga viđali u kući pokojnog Nikole Flamela kako traži kamen mudrosti. Niko nije smio da ulazi u njegovu sobu bez dopuštenja. Nije volio jeđupkame i Ciganke. Čak je zamolio biskupa da izda naredbu da se zabranjuje Cigankama da igraju ispred crkve

KNJIGA PETA: Kraljev ljekar, Jakov Koatje, zajedno sa Turanžom, opatom crkve svetog Martina u Turu, odlaze kod Kloda da traže savjet jer je Turanžo ozbiljno bolestan. Turanžo mu govori da dođe sutradan u crkvu svetog Martina i da traži opata Turanžu.

KNJIGA ŠESTA:





Kvazimodo je u sudnici. Sudija ga ispituje ali pošto on ne čuje pogrešno odgovara i sudija smatra to kao uvredu i šalje ga na sramni stub na Grevskom trgu, da ga muče jedan sat. Šest je sati ujutro. Grevski trg. U ovo vrijeme ćelija Tur-Rolan3 nije bila prazna. Tri gospođe, Žerveza, Udarda i Mahijeta sa sinom Evstahijom, namjeravale su isposnici odneti kolač i otići na sramni stub. One prolaze kraj Esmeralde i Mahijeta se uznemiri zbog toga i poče pričati dvema gospođama o Paketi Šantefleri iz Rensa koja je bila žena lakog morala. Kasnije, dobila je jednu devojčicu, Agnesu, koju je previše volela i stalno se brinula za nju. U to vreme su došli Cigani u grad i ona je otišla kod njih sa Agnesom da joj gledaju u dlan. Rekli su joj da će njena devojčica biti uspešna u životu i ona je posle toga ostavila djete u stanu a otišla kod komšinice da joj kaže šta su joj Cigani rekli. Kad je došla, devojčice više nije bilo, ostala je samo njena cipelica i jedno nakazno dijete Cigana koje je kasnije nadbiskup blagoslovio i poslao ga u Pariz da se izloži Bogorodičnoj crkvi kao nahoče. Kasnije je čula da su joj Cigani ukrali dijete i ona je otišla kod njih i videla da su joj oni, u stvari, pojeli devojčicu. Poslije toga više niko nije čuo za nju. Tri gospođe došle su do Tur-Rolana i Mahijeta tada shvata da je isposnica Gudula u stvari Paketa Šantefleri. Ponudile su joj kolač ali nije htela kao ni vatru a ni kaput jer je zima i one naposletku odlaze.

“Gde je moje dete? Ko mi je uzeo dete? – Ulica beše pusta, kuća osamljena; niko joj ne mogade ništa reći. Ona prođe kroz varoš, pregleda sve ulice, jurila je celoga dana tamo amo, van sebe, izbezumljena, strašna, njušeći na vratima i prozorima kao divlja zver koja je izgubila svoje mladunče. Bila je zadihana, razbarušena, strašna, a u očima joj je gorela vatra koja joj je sušila suze...

...Šantefleri pade na cipelicu, jedino što joj je ostalo od svega onoga što je volela. Ona ostade na njoj tako dugo, nepomična, nema, ne dišući, da su svi mislili da je mrtva. Najedanput uzdrhta celim telom, obasu ovu relikviju nebrojenim poljupcima i stade jecati kao da joj je srce prepuklo...

...Na golom podu, u jednom kutu, sedela je, ili bolje reći čučala je jedna žena. Bradu beše naslonela na kolena, koja su joj ukrštene ruke snažno pritezale uz grudi. Tako zgrčena, obučena u mrko sukno koje je celu omotavalo i padalo oko nje u širokim naborima, s dugom sedom kosom koja joj je padala preko lica duž nogu do stopala, ona je na prvi pogled izgledala kao neobična prilika koja se ocrtava na mračnom zidu ćelije, neka vrsta crnkastog trougla koji je zrak svetlosti, prodirajući kroz prozorčić, oštro delio na dve polovine, jednu mračnu, drugu svetlu,..

...To ne beše ni žena ni čevek, ni živ stvor, ni određen oblik; to beše senka; neka vrsta priviđenja, na kome su se ukrštavale stvarnost i mašta, kao noć i dan. Pod njenom kosom koja je padala do zemlje jedva se mogaše raspoznati smršalo i oštro lice, a ispod haljine vrh bose noge koja se grčila na tvrdom i ledenom podu. Čoveku se koža ježila pred ono malo čovečanskog lika, koji se mogao nazreti pod ovom odećom žalosti.

Ova prilika, za koju bi čovek pomislio da je prikovana za pod, kao da je bila i bez pokreta, i bez misli i bez daha. Pod ovom lakom haljinom, u januaru, ležeći na golom granitnom podu, bez vatre, u mraku jedne ćelije u koju je kroz jedan kosi otvorilazila spolja zima a nikad

3 ćelija za isposnice na čijem prozoru su ljudi ostavljali često hranu za isposniceOva lektira preuzeta je sa site-a www.Knjigice.com


WWW.KNJIGICE.COM



sunce, ona kao da nije nikad patila, pa čak ni osećala. Rekao bi čovek da se pretvorila u kamen s ćelijom, u led sa zimom. Ruke joj behu sklopljene, oči joj behu ukočene. Na prvo pogled pomislio bi čovek na nju da je avet, na drugi da je statua.

Međutim njene modre usne micahu se s vremena na vreme i drhtahu, ali tako mrtve i tako mehaničke kao lišće koje vetar kreće

Iz njenih tužnih očiju izlazio je pogled, pogled koji se ne da iskazati, pogled dubok, mračana, hladan, stalno upravljen u jedan ugao ćelije koji se ne mogaše videti spolja; pogled koji kao da je vezivao sve mračne misli ove očajne duše za neki tajanstven predmet...” str. 263-270

Kvazimoda muče na sramnom stubu. On je žedan i traži vode ali niko mu ne pomaže, svi ga ponižavaju. Dolazi Klod Frolo i on za trenutak pomisli da su mučenja završena ali su se sve nade raspršile kada ugleda da mu njegov zaštitnik ne pomaže što mu pade teže od svih batina i šibanja Dolazi Esmeralda i daje Kvazimodu vode

“naposletku stiže krivac, vezan za kola, i kad bi popet na gornju površinu, kad se sa svih strana trga mogaše videti vezan konopcima i kaišima za točak sramnoga stuba, na trgu se trže urnebesna graja, pomešana sa smehom i klicanjem. Behu poznali Kvazimoda

to beše doista on. Čedesan udes! Da bude šiban na onom istom trgu na kome je uoči toga dana bio pozdravljeni klicanjem dočekan kao ludački papa i kralj...

...Naposletku dželat udari nogom. Točak se stade okretati. Kvazimodo se povede onako vezan. Preneraženost, kaoja se najedanput pojavi na njegovom nakaznom licu, udvoji smeh kod gledalaca...

...kvazimodo skoči, kao da se trgao iz sna. Sad mu je počelo bivati sve jasno. On se stade previjati u svojim vezama; jako grčenje od iznenađenja i bola razvuče mišiće na njegovom licu; ali on ne uzdahnu. Samo zabaci glavu, okrete je desno, zatim levo, mašući njome kao bik koga ubode obad.

Za prvim udarcem dođe drugi, zatim treći, pa onda još jedan, pa još jedan, i tako redom. Točak se neprestano okretao, a udarci su padali kao kiša. Naskoro šiknu krv, ona stade u hiljadama tankih mlezeva teći niz crna pleća grbonjina, a tanki strukovi, u svom letu koji je parao vazduh, rasturahu je u kapljama po svetini...

...videlo se kako mu oko seva, kako mu se mišići naprežu, udovi prikupljaju, i veze rastežu. Napor beše silan, čudesan, očajan; ali stare sprave pravosuđa odoleše. One samo zakrcaše, i ništa više. Kvazimodo klonu malaksao.na njegovom licu nesta preneraženosti, nju zameni osećanje gorke i velike klonulosti. On sklopi i ono jedno oko, obori glavu na grudi i osta kao mrtav.

Od toga trenutka nije se makao. Ništa ga nije moglo naterati da učini ma kakav pokret: ni krv koja nije prestajala teći ni udarci koji su bili sve pomamniji, ni gnev dželata koji se raspaljivao i opijao šibanjem, ni fijuk strašnih strukova koji su bili ljući no sokovi insekta...

...Kvazimodo beše gluv, ali je video dobro, a gnev svetine ogledao se na licima isto tako jasno kao i u rečima. Uostalom, udarci kamenjem objašnjavali su potpuno smeh...





...Uostalom, kad je čovek u toj meri nakazan, može li osećati sramotu? Ali su gnev, mržnja, očajanje spuštali lagano na ovo odvratno lice oblak sve mračniji i mračniji, sve više i višeispunjenje elektricitetomkoji je i tisuću munja blistalo u oku kiklopovu...

...Na čelo Kvazimodovo spusti se još mračniji oblak. Na njegovom licu još je neko vreme lebdeo osmeh, ali osmeh gorak, osmeh čoveka koji je klonuo duhom, osmeh neobično tužan...

...Ovaj uzvik pun očajanja ne samo što ne izazva saučešće, nego naprotiv uveća uživanje pariskog sveta... str. 276-282

KNJIGA SEDMA: Proteklo je više nedelja. Prvi dani mjeseca marta. Prekoputa visoke katedrale u jednom bogatoj gotskoj kući sedila je gospođica Fler de Lis od Gondolijera sa svojim drugaricama, majkom Alojzom i devojčicom Beranžera od Šanševijera. S njima je bio i konjanik Febus od Šatopera koji je trebao oženiti Fler de Lis ali nije to htio jer je volio raskalašan život što je Fler primećivala. Beranžera im govori da je na trgu Ciganka i njena koza i da ciganka igra i zabavlja prisutne Berenžera gleda i dalje kroz prozor i pita ko je crni čovek na vrhu tornja Fler govori da je to arhiđakon Žoza ( Klod Frolo) Fler govori Febusu da je pozove da im odigra nešto i da ih zabavi Ciganka dolazi kod Fler de Lis i njenih prijateljica Febus se počinje udvarati Esmeraldi što Fler primjećuje i ljubomorna je kao i ostale njene prijateljice kojima se Febus isto svidjao

“Dolazak Ciganke najedanput poremeti ovu ravnotežu. Ona beše tako retke lepote da je, čim se pojavila na ulasku, ispunila tako reći sobu nekom svetlošću koja je njoj bila svojstvena. U ovoj tesnoj sobi, pod ovim mračnim zavesama i zidovima obloženim drvetom, ona beše nesravnjeno lepša i divnija no na trgu. Kao kad biste buktinju uneli sa svetlosti u mrak. Otmene devojke zaseni njena lepota i protiv njihove volje. Svaka se osećala u neku ruku uvređena u svojoj lepoti. “

Febus priča sa Esmeraldom i pričaju o tome kako su se već sreli kad ju je on spasio od Kvazimoda i Kloda kad su je napali Djevojke napadaju i vređaju Ciganku

“To beše doista prizor dostojan pametnog gledaoca no što je bio febus: videti kako ove lepe devojke svojim otrovnim i pakosnim jezicima palacaju, puze i uvijaju se oko ulične igračice. One behu svirepe i umiljate. One su pretresale, zajedljivo ocenjivale njeno siromašno i neobično odelo od šljokica i od šika. Smehu, ismevanju, ponižavanju nije bilo kraja. Na sirotu ciganku padali su sarkazmi, ohola blagonaklonost i pakosni pogledi...

...Ciganka nije bila ravnodušna prema ovim ubodima. S vremena na vreme rumenilo stida oblilo bi njene obraze, munja gneva sevnula bi u njenim očima, reči pune preziranja kao da su joj lebdele na usnama; ona je prezrivo pravila onu grimasu koja je čitaocu već poznata, ali je ćutala. Nepomična, ona nije skidala sa Febusa svoj pogled miran, tužan i blag. U ovom pogledu bilo je u isto vreme i sreće i ljubavi.” Str. 299-300





Febus brani Ciganku Ulazi koza Džali Kolomba govori Esmeraldi da koza pokaže neko svoje čudo Fler spazi o kozinom vratu jednu kožnu kesicu i upita Ciganku šta je to i ona joj odgovori da je tajna Berenžera iz radoznalosti ize vrećicu i iz nje se prosuše slova (azbuka). Koza tada poče mrdati i slagati slova i napiše reč Febus Ciganka se uplaši kad to vidje a Fler poče plakati jer je mislila da je ona vračara i da će joj preoteti Febusa Ciganka odlazi i Febus za njom Arhidjakon Klod Frolo.

“ ...Ali, u celoj ovoj varoši arhiđakon je gledao samo jedan kraj; trg pred crkvom; u celoj ovoj gomili samo jedno lice: Ciganku

teško bi bilo reći kakve je prirode bio taj pogled, i od kuda je dolazio onaj plamen koji je iz njega izbijao. To beše pogled nepomičan, pa ipak uzbuđen i nemiran. I, po potpunoj nepomičnosti celog njegovog tela, koje bi ovda onda potresla mahinalna jeza, kao što vetar potrese drvo, po ukočenosti njegovih laktova koji su ličili na mramor više no ograda na koju se naslanjahu, po skamenjenom osmehu koji mu je lice grčio, rekao bi čovek da su u Kloda Frola jedino oči žive.” Str. 305.

Klod vidje da je pored Ciganke i neki čovek On odlazi na trg i ugleda Pjera Grengoara Klod razgovara s njim i pita zašto on stoji stalno pored Esmeralde Pjer govori da su oni venčani Klod u početku ne veruje ali mu Grengoar objasni kako su postali supružnici Klod je ljut i pita ga da li su imali odnose Grengoar govori da nisu i da je ona još nevina zbog amajlije koju ima. Ako bude nevina naće svoje roditelje a ako izgubi nevinost amajlija će izgubiti i svoju moć Klod ga pita da onda niko nije imao s njom odnose i on mu govori da nije Klod se umiruje

“Esmeralda beše po nahođenju Grengoarovu, stvorenje bezazleno i krasno; lepa, osim kad načini onu svoju grimasu; devojka nevina i puna strasti, koja ništa ne zna i koju sve oduševljava: koja još ne zna za razliku između žene i čoveka, čak ni u snu; eto takva; koja naročito i strasno voli igru, larmu, skitanje; to vam je kao neka žena pčela koja na nogama ima nevidljiva krila i živi u vrtlogu...

...Uostalom, narod i z kvartova u koje je odlazila voleo je zbog njene veselosti, zbog njene umiljatosti, zbog njene živahnosti, zbog njena igranja i zbog njenih pesama. Po njenom mišljenju, u celoj varoši mrzile su je svega dve ličnosti o kojima je uvek sa strahom govorila: pokajnica u Tur-Rolanu, opaka jedna isposnica koja je ne zna se zašto kivna na Ciganke, i





koja je proklinjala sirotu igračicu kad god bi ova prošla kraj njena prozora; i jedan sveštenik, koji je nikad ne bi sreo a da je ne dočeka sa pogledima i rečima od kojih se plašila...

...Nju je naučila Ciganka, koja za te veštine ima vrlo redak dar da joj je bilo dovoljno svega dva meseca, pa da nauči kozu da pomoću pokretnih slova napiše reč FEBUS” Str. 310-311-312.

Kad Klod ču da koza zna napisati reč Febus on se prepade Grengoar mu reče da je to sigurno neki Bog jer su Cigani inače sujevjerni Grengoar pita Kloda zašto ga sve to ispituje i zanima je li Ciganka nevina Klod se opravdava da je to za Pjerovo dobro da ne bi možda bacila magiju na njega Otkad je šibovan, Kvazimodo je shrvan i svoj posao radi samo na moranje

“O praznicim i ukopima čulo se obično zvonjenje, suvo i nago, ono koje je prema obredima bilo neophodno potrebni, i ništa više...

...on opet posta srećan, zaboravi sve, i njegovo srce koje se širilo razgali njegovo lice...

...Najedanput bacivši pogled kroz široke krljušti od škriljaca kojima je do izvesne visine pokriven strmi zid zvonika, on spazi na trgu jednu devojku u neobičnom odelu koja stade i prostire ćilim, i gomilu gledalaca koja načini krug oko nje. Ovaj prozor naglo izmeni tok njegovih misli i ohladi njegovo muziklano raspoloženje kao što struja vazduha ohladi tečnu smolu. On zastade, okrete leđa zvonima, zguri se iza streje od škriljaca i upravi na igračicu onaj sanjalački, nežan i blag pogled koji jedanput beše začudio arhiđakona.” Str.315-316-317

Na dan svetog Evstahija u subotu 29. Žan Frolo di Mulen odlazi kod svog brata u ćeliju da traži novaca Klod mu govori da nema i da bi bilo bolje da uči Žan mu govori da on uči i poče čitati natpise sa zidova u Klodovoj ćeliji koji su bili na raznim jezicima i prevodi ih Žan se lukavo umiljava bratu da mu da novac Žan mu prijeti da će ako mu ne bude dao novca ići po krčama, tući se, razbijati boce i pohoditi bludnice Dolazi Jakov i arhidjakon brza sakriva Žana Klod i Jakov pričaju o kamenu mudrosti i kući Nikola Flamela Klod i Jakov odlaze iz ćelije i Žan izlazi iz skloništa i uzima bratov novac i odlazi Žan čuje da neku psuje i odmah pogodi da je to njegov drug Febus On odlazi do njega i oni odoše u krčmu a arhiđakon ih je pratio Febus govori da požure da ga ne vidi Ciganka(Esmeralda) Žan ga upita da li stvarno poznaje Esmeraldu, Febus se glasno nasmije i šapnu nešto na uho Žanovo( Febus i Esmeralda imaju večeras sastanak); arhiđakon je to čuo i neka jeza odmah prođe kroz nj





Febus i Žan odlaze u krčmu kod Evine jabuke i tu se napijaju a zatim odlaze Febus pita Žana da mu pozajmi novca da može platiti sobu za njega i Esmeraldu Žan je potpuno pjan i zaspa na ulici a Febus odlazi Arhiđakon zasta kraj Žana i odluči da prati Febusa Arhiđakon sustiže Febusa s leđa; Febus izvadi mač ali onda reče da ostave dvoboj za sutra jer ima sastanak Arhiđakon mu reče da ide na sastanak ali da ga on gleda iz daljine Febus pristaje jer se plašio i nije znao ko je u stvari iza njega On upita stranca da li ima para da plati sobu i arhiđakon mu daje Oni dolaze pred jedna vrata i otvara im neka starica Febus joj daje jedan talir koji starica ostavlja u ladicu i odlazi sa arhiđakonom u sobu i sakrovaga. U međuvremenu jedno dete prikrade se ladici i uze talir a umjesto njega ostavi suv list Arhiđakon se sakri a Febus ode po Esmeraldu Febus i Esmeralda su u sobi i on joj izjavljuje ljubav Febus hoće da ima odnose s njom ali ona odbija zbog amajlije i roditelja

“Međutim don Klod je video sve. Vrata behu načinjena od dasaka sasvim istrulelih, kroz koje je njegov orlovski pogled mogao lepo gledati. Ovaj sveštenik mrka lica i širokih leža osuđen dotle na strogu čednost manastirsku, drhtao je o goreo pred ovim noćnim prizorom ljubavi i sladostrašća. Gledajući mladu i lepu devojku, koja beše ostavljena na milost i nemilost ovom strasnom mladiću, on oseti kako mu rastopljeno olovo teče po žilama. U njemu se događalo nešto neobično. Njegovo oko gledalo je sa sladostrasnom ljubomorom Cigankinu nagotu. Ko bi u ovom trenutku mogao videti lice ovoga nesrećnika, priljubljeno uz crvotočne daske, pomislio bi da vidi lice kakvoga tigra, koji iz dna svoga kaveza gleda koko šakal proždire gazelu. Njegova zenica blistala se kao plamen kroz pukotine na vratima.” Str. 362-363.

Febus govori Esmeraldi da je onda ona ne voli ali onda ona tada posustaje i prihvata sve samo da se Febus ne naljuti

Ne volim te, Gebuse moj! Što mi tako nepravedno paraš srce! Oh, izmi me, uzmi sve! Radi sa mnom šta hoćeš. Ja sam tvoja. Šta mi je stalo do amajlije! Šta mi je stalo do matere! Ti si mi mati, jer te volim. Febuse, mili moj Febuse, vidiš li me? Ja sam to, pogledaj me. To je ta mlada devojka koju ti, tako dobar, ne odbijaš, i koja je došla, došla sama tebi. Moja duša, moj život, moje telo, moja ličnost, sve je to vaše, kapetane moj! Pa dobro, ne! Nećemo se venčati, kad si tome protivan. Uostalom, šta sam ja? Bedna devojka sa ulice, dok ti Febuse moj, ti si plemić. Zaista bi bilo lepo! Jedna igračica da se uda za oficira! Ja nisam znala šta govorim. Ne, Febuse, ne, ja ću biti tvoja ljubavnica, tvoja igračka, tvoja zabava kad budeš hteo, devojka koja će biti tvoja, ja sam stvorena samo za to. Biću okaljena, prezrena, osramoćena, ali ako, kad me ti voliš. Ja ću biti najponosnija i najveselija žena. “ Str. 363-364





Iz skloništa tada izlazi arhiđakon i s leđa ubada Febusa i on pada; Arhiđakon, koga je videla Esmeralda, bježi kroz prozor, a Esmeralda pada u nesvjest

“U trenutku kad su joj se oči zatvarale kad je gubila svest, njoj se učini da je na svojim usnama osetila vatreni dodir, poljubac vreliji od usijana gvožđa dželatova” Str 365.

KNJIGA OSMA: Grengoar i čitava Čudotvorna mala su se zabrinuli jer se Esmeralda nije pojavljivala već nekoliko sedmica Grengoar se razboleo od tuge Jednog dana on prolazi kraj Krivičnog suda i upita jednog čoveka šta se to dešava a ovaj mu odgovori da je suđenje nekoj ženi što je ubila nekog oficira i da se služila vradžbinama, i da su se umešali biskup i duhovni sud Grengoar ulazi u sudnici kad se saslušavao jedan svedok i on shvata da je optužena Esmeralda koja stalno pita za Febusa a sud joj odgovori da je na umoru Bila je optužena i njena koza Džali koju su onda isto ispitivali. Sud je upita koliko je časova i ona udaro o nogom sedam puta i sud je odmah pomislio da su to đavolja posla i osudio je i kozu jer su se u to vreme mogle optuživati i životinje Sud pita Esmeraldu da li smatra krivom i ona odgovara da nije Sud je vodi na muke ali ona ih ne može podnijeti i priznaje krivnju

“Ona ne beše odmerila svoju snagu kad je stala pred ove sprave za mučenje. Jadno dete, čiji je život dotle bio veseo, tako prijatan, savladao je prvi bol...

...Ona podiže svoje nepomične krupne oči ka sudiji i kao nesvesno odgovori bez trzanja i bez drhtanja: - Priznajem. Bilo je očevidno da je u njoj sve shrvano.” Str. 381-382.

Tada je vode u jednu sobu gdje će biti do izvršavanja kazne – vješanjaDolazi arhiđakon i Ciganka ga prepoznaje; on joj priznaje da je on zabio nož u Febusov

vrat i da je on mrtav; govori joj da je voli a Ciganka ga ne želi, on joj je odvratan iako joj nudi pomoć i izlazak iz ćelije pod uslovom da bude s njim što ona ne prihvata

“Ona beše tu, okružena mrakom, zakopana, zatrpana, uzidana. Ko bi je mogao videti u ovom stanju, pošto je video kako se smeje i igra na suncu, uzdrhtao bi. Hladna kao noć, hladna kao smrt, bez i najmanje struje vazduh koji bi joj kosu pokrenuo, okružena mrtvom tišinom u kojoj nikakav ljudski glas nije čula, lišena svake svetlosti pred očima, presamićena, sputana lancima, zgrčena pored jednog krčaga i jednog hleba na naramku slame u bari koju je pod njom pravila voda kapajući sa svoda, nepomična, gotovo bez daha, ona nije više ni osećala svoje patnje. Febus, sunce, beo dan, vazduh, pariske ulice, igranje i pljeskanje, slatko ljubavno ćeretanje s oficirom, zatim sveštenik, podvodačica, nož, krv, mučenje, sve joju se to još istina vrzalo po pameti, čas kao prijatna i divna slika, čas kao užasna mora; ali sve to beše samo užasna i neodređena borba koja se gubila u pomračini, ili udaljena muzika koja svira gore na zemlji i koja se nije čula u dubini u koju nesrećnica beše pala.





Otkako su je zatvorili ovde, ona nije ni bdila ni spavala. U ovoj nesreći, u ovoj ćeliji, ona ne mogaše razlikovati nespavanje od spavanja, san od stvarnosti, kao što nije mogla razlikovati dan od noći. Sve se to mešalo, stapalo, slivalo u njenoj pameti, ona nije više osećala, nije razumevala, nije razmišljala. Još bi se moglo reći da je snevala. Nikad živo stvorenje ne beše tako duboku utonilo u ništavilo...

...Sveštenik podiže svoju kukuljaču. Ona pogleda. To beše ono strašno lice koje ju je odavno gonilo, ona demonska glava koju je kod Falurdele spazila iznad obožavane glave svoga Febusa, ono oko koje je poslednji put videla kako sija pored noža.

Ova pojava kojaje po nju bila kobna i koja ju je uvaljivala iz jedne nesreće u drugu sve do smrtne kazne, trže je iz njene obamrlosti. Učini joj se da se pocepao veo koji joj je omotavao pamćenje. Sve pojedinosti njenog strašnog doživljaja, od noćnog prizora kod Falurdele do osude u Turneli, vaskrsnuše joj od jednom u pameti, ne više neodređene i nejasne kao dotle, nego razgovetne, žive, određene, jasne, strašne. Ove uspomene upola izbrisane i gotovo uništene prevelikom patnjom ožive ovo mračno lice koje je stajalo pred njom, kao što vatra izaziva na beloj hartiji nevidljiva slova ispisana hemijskim mastilom. Njoj se učini da su se sve rane njena srca najedanput otvorile, te iz njih lije krv...

...- Oh, zlikovče! Ko ste vi? Šta sam vam učinila? Tako me silno dakle mrzite? Ah, šta imate protiv mene?

- Ja te volim! – uzviknu sveštenik. Njene suze najedanput usahnuše. Ona ga pogleda blesastim pogledom! On beše pao na

kolena i gledaše je zažarenim očima- Čuješ li? Ja tevolim! – uzviknu on još jedanput - Kakva ljubav! – reče nesrećna devojka i strese seOn dodade:- Ljubav prokletoga.

- A ja! – uzdrhta ona nečujno. - Nemoj me prekidati. – Jest, bio sam srećan, mislio sam bar da sam

srećan. Bio sam čist, a duša mi beše ispunjena jednom svetlošću. Nije bilo ponositije i vedrije glave od moje. Sveštenici su me pitali za mišljenje o čednosti, doktori za mišljenje o nauci. Jest, nauka beše za mene sve. Ona mi beše sestra, i sestra mi je bila dovoljna. Istina, sa godinama dolazile su i druge misli. Više puta uzbudilo se moje telo, kad pored mene prođe kakva žena. Ova sila pola i krvi čovječje, koju sam kao bezuman mladić mislio ugušiti za svagda, više je puta grčevito protresla gvozdeni lanac zaveta koji me, jadnika, vezuju za hladno kamenje oltara. Ali, post, molitva, nauka i mučenje načinili su moju dušu gospodarem tela. A posle, ja sam se klonio žena. Uostalom, trebalo je samo da otvorim kakvu knjigu, pa da sve nečiste misli moga mozga isčupam ispred svetlosti nauke. Kroz nekoliko minuta ja bih osetio kako se u daljini gube ružne zemaljske stvari, i bio bih opet miran, ozbiljan i pribran pred mirnom svetlošću večite istine. Dotle dok je demon slao protiv mene samo nejasne senke žena koje su mi ovuda onda prolazile ispred očiju, u crkvi, na ulici, u polju, i koje su mi se retko kad javljale u snu, ja sam ga lako savlađivao. Avaj, što nisam ostao pobedilac, tome je kriv bog, koji čoveku i demonu nije dao jednaku snagu – Slušaj. Jednoga dana...





- On nastavi: -...Jednoga dana stajao sam naslonjen na prozor svoje ćelje. – Lkakvu sam ono knjigu

čitao? Oh, u glavi mi je pravi haos! Čitao sam. Prozor je gledao na jedan trg. Najedanput čujem zvuke daira i muzike. Ljutit što me uznemiriše u mome razmišljenju, pogledam na trg. Ono što sam video, videli su još i drugi sem mene, pa ipak taj prizor nije bio za ljudske oči. Dole, nasred kaldrme – bilo je podne, sunce jako – igrala je jedna devojka. Devojka tako lepa da bi je bog predstavio Bogorodici, izabrao je za svoju mater i poželeo da ga ona rodi, da je živele u doba kad je postao čovekom! Njene oči behu crne i sjajne, a nekoliko pramenova njene crne kose blistali su se na suncu kao zlatne žice. Njene noge iščezavale su se u njenom kretanju kao paoci kakvog točka koji se brzo okreće. Oko njene glave, u njenim crnim viticama, bilo je metalnih pločica koje su se sijale na suncu i pravile na njenom čelu venac od zvezda. Njena haljina okićena šljokicama prelivala se sa tisuću varnica, kao letnja noć. Njene vitke i mrke ruke uvijale su se oko njena struka kao dve trake. Oblik njena tela beše vanredne lepote. Oh, da divne prilike, koja se kao nešto svetlo odvajala i u samoj sunčanoj svetlosti!...Avaj! mlada devojka, to beše ti. – Iznenađen, opijen, očaran, ja te se nisam mogao nagledati. Gledao sam te toliko da sam najedanput osetio od straha, osetio da me je sudbina okovala.

- Već upola opčinjen, pokušao sam da se uhvatim za šta i da se zaustavim u svome padu. Opomenuo sam se zamki koju mi je satana ranije pleo. Stvorenje koje mi beše pred očima beše natčovečenske lepote, koje je delo samo boga ili pakla. To ne beše obična devojka, stvorena samo do zemlje i slabo osvetljena iznutra nestalnom svetlošću jedne ženske duše. To beše anđeo, ali anđeo mraka, anđeo plamena a ne svetlost! U trenutku kad sam to mislio, spazio sam kraj sebe jednu kozu, životinju đavolsku, koja me je gledala smejući se. Na žarkom suncu rogovi su joj se svetlili kao plamen. Tada nezreh zamku demonovu, i više nisam sumnjao da si došla iz pakla i da si došla zato da me upropastiš. Tako sam mislio...

...- Tako i sad mislim . Međutim, čar je malo po malo činila svoje, tvoja igra vrtela mi se u mozgu, i ja sam osećao kako me tajanstvene čini osvajaju: sve što je u meni trebalo da ostane budno, uspavljivalo se u duši mojoj, i, kao oni koji umiru u snegu, ja sam osećao zadovoljstvo u ovom približavanju sna. Nejedanput, ti stade pevati. Šta sam, bednik, mogao učiniti? Tvoja pesma je bila dražesnija od igre tvoje. Htedoh pobeći, ali nisam mogao. Bio sam prikovan, srastao za pod. Činilo mi se da mi se mramor sa poda do kolena popeo. Trebalo je ostati do kraja. Noge mi behu hladne kao led, a glava mi je vatrom gorela. Naposletku, ti si se možda smilova na mene, prestade pevati, ode. Odbleska sjajne pojave i odjeka čarobne muzike nestade postepeno pred mojim očima i mojim ušima, i ja tada padoh kraj prozora, nepomičniji i slabiji od kakve oborene statue. Zvono za večernje probudi me. Ja ustadoh i opbegoh, ali avaj, u meni beše nešto palo što se više ne može dići, beše nečega novog od čega nisam mogao pobeći!...

Znaš li, devojko, šta sam otada uvek viđao između knjige i sebe? Tebe, tvoju senku, sliku svetle pojave koja koja je jednoga dana prošla pored mene. Ali ta slika ne beše više iste boje; beše maglovita, tužna, mračna kao crni krug koji dugo prati pogled nesmotrena čoveka koji je nepomično gledao u sunce.





Kako te se nisam mogao osloboditi, kako mi je tvoja pesma neprestano brujala u glavi, kako sam neprestano video tvoje noge kako igraju na mome molitveniku, kako sam stalnu noću, u snu, osećao tvoju senku na svome telu, ja te htedoh još jedanput videti, dotaći te, doznati ko si, videti hoćeš li mi doista izgledati slična idealnoj slici koja mi je od tebe ostala, uništiti moj san stvarnošću. U svakom slučaju, nadao sam se da će nov utisak izgledati prvi, a prvi mi beše postao nesnosan. Ja te potražih. Videh te. Teško meni! Kad sam te video dvaput, hteo sam te videti hiljadu puta, gledati večno. – Otada nisam više umeo vladati sobom. Drugi kraj konca, koji mi beše prikačio za krila, demon priveza za tvoju nogu. Ja postadoh nestalan i lutao sam kao ti. Čekao sam te pod kapijama, vrebao sam te na uglu ulice, pazio sam an te s vrha svoga tornja. Svako veče bio sam sve više očaran, sve više očajan, sve više opčinjen, sve više izgubljen.

Znao sam da si jeđupka, Ciganka, gitana, čergašica. Kako sam mogao posumnjati u čini? Slušaj. Nadao sam se da ću se oprostiti čarolija, ako budeš osuđena...

...Najpre sam pokušao da ti zabranim pristup na trg pred Bogorodičnom crkvom, nadajući se da ću te zaboraviti, ako tu više ne budeš dolazila. Ti se na ovo nisi osvrnula. I dalje si dolazila. Tada mi pade na um da te ukradem. Jedne noći i to sam pokaušao. Bilo nas je dvojica. Već si bila u našim rukama, kad naiđe onaj prokleti oficir. On te oslobodi. To beše početak tvoje nesreće, nesreće moje i njegove. Najzad, na znajući više šta da činim i šta će biti sa mnom, optužih te duhovnom sudu. Mislio sam da ću se time izlečiti...

...Ja te dakle optužih. Otuda sam ti ulevao strah kad bih te sreo. Zavera koju sam kovao protiv tebe, bura koju sam skupljao nad tvojom glavom, izlevala se iz mene u pretnjama i munjama. Međutim, još sam se ustezao. Moj je plan imao strašnih strana zbog kojih sam se kolebao...

...Jednoga dana – i toga je dan sunce sijalo – išao je preda mnom jedan čovek koji je izgovorio tvoje ime, koji se smejao i u čijim se očima pogledala pohota. Proklet da je! Ja pođoh za njim. Ostalo znaš...

...- Ti patiš, zima ti je, zbog mraka čini ti se da si slepa, ćelija te opkoljava, ali možda još imaš kakve svetlosti u dnu svoje duše, ma to bila tvoja detinjska ljubav prema tome ništavnom čoveku koji se igrao tvojim srcem, ja, međutim, ja nosim tamnicu u grudima svojim, meni je u grudima zima, led, očajanje; noć je u duši mojoj!...

...Video sam kako su ti nogu, tu malu nogu za koju bih dao čitavo carstvo samo da je poljubim pa da umrem, tu nogu pod koju bih sa najvećim uživanjem položio svoju glavu da bude razmrskana, video sam kako su je stegli u groznu špansku čizmu, koja od tela živoga stvora stvari krvavu masu. Oh, teško meni! Dok sam to gledao, imao sam pod haljinom nož, kojim sam parao grudi svoje. Na vrisak koji se iz tvojih grudi čuo, ja sam ga zabo u svoje meso; na drugi vrisak, on bi mi u srce ušao!...

...- Oh, reče sveštanik, - devojko, smiluj se na mene! Ti misliš da si nesrećna, ali, vaj, ti još ne znaš šta je nesreća! Oh, voleti jednu ženu! Biti sveštenik! Biti predmet mržnje! Voleti je svom strašću duše svoje, osećati da je pravo blaženstvo dati za njen najmanji osmeh svoju krv, svoju utrobu, svoje dobro ime, svoje spasenje, besmrtnost i večnost, život na ovome i onome svetu; žaliti što se nije kralj, božanstvo, car, arhanđeo, bog, kako bi što većeg roba imala pred svojim nogama; grliti je i danju i noću u svojim snovima i svojim mislima; videti je





zaljubljenu u jednu vojničku livreju, a moći joj ponuditi samo gadnu svešteničku mantiju koje se ona boji i gnuša! Biti prisutan, s ljubomorom i besnilom u duši, dok ona kakvom bednom, glupom razmetljivcu poklanja blago ljubavi i lepote! Gledati to telo čije vas obline sažižu, te grudi koje imaju toliko draži, to meso kako obamire i crveni pod poljupcima drugoga. O bože! Voleti njenu nogu, njenu ruku, njeno rame, misliti na njene plave vene, na njenu mrku kožu, previjati se zbog toga po čitave noći na podu svoje ćelije, pa videti kako se sve milošte koje je čovek za nju sanjao svodi na mučenje! Uspeti jedino da bude položena na kožnu postelju! Oh, to su prava klešta usijana na vatri pakla! Oh, kako je srećan onaj koga testerišu i rastežu konjima na repove!...Znaš li ti kakve su to muke koju čoveku po čitave noći zadaje njegova uzavrela krv, njegovo srce koje se cepa, njegova glava koja puca, njegovi zubi koji mu rike grizu; ogorčeni mučitelji koji bez prestanka obrću čoveka, kao na usijanom gvožđu, na jednoj misli ljubavi, ljubomore i očajanja! Devojko, milost! Samo za trenutak daj mi mira! Pospi malo pepela na ovaj žar! Obriši, preklinjem te, znoj koji u krupnim graškama kaplje sa moga čela. Dete, muči me jednom rukom, ali me miluj drugom! Smiluj se, devojko, smiluj se na mene!

- Preklinjem te, - uzviknu on, - ti imaš srce u grudima, ne odbijaj me! Oh ,ja te volim! Ja sam nasrećan čovek! Kad izgovoriš to ime 4 , nesrećna devojko, kao da zubima kidaš svaku žilicu srca moga! Milost! Ako si iz pakla, ja idem s tobom u nj. Ja sam sve učinio da ga zaslužim. Pakao u kome ti budeš biće za mene raj, tvoje je lice lepše od lica božjega! Oh, govori! Zar me doista nećeš? Onoga dana kad bi žena odbila ovakvu ljubav, ja bih mislio da bi se planine morale zatresti. Oh, kad bi samo htela! Oh, kako bismo mogli biti srećni! Pobegli bismo – ja bih ti pomogao da pobegneš – otišli bismo negde, potaržili bismo kakvo mesto na zemlji gde sunce najlepše sja, gde se gore najviše zelene, gde se nebo najdivnije plavi! Mi bismo se voleli, spojili bismo naše dve duše i osećali bismo neutoljivu žeđ nas samih, koju bismo zajednički i bez prestanka gasili peharom nepresušne ljubavi...

...Nikad nisam osećao kao u ovom trenutku koliko te volim! – Oh, pođi sa mnom. Vilićeš me kasnije, pošto te budem spasao. Možeš me mrzeti dokle god hoćeš. Ali hodi. Sutra! Sutra! Vešela! Pogubljenje! Oh, spasi sebe! Poštedi mene!...

...- Odlazi, čudovište! Odlazi, ubico! Ostavi me da umrem! Neka ti naša krv utisne na čelo večiti žig da bedem tvoja, svešteniče! Nikad! Nikad! Ništa nas neće sjediniti, pa ni sam pakao! Prokleti čoveče, nikad!...

...Ona ničice pade na zemlju; i u ćeliji se nije više čuo nikakav drugi šum do uzdah vode, koja je svojim kapanjem talasala baru u pomračini!” Str. 388-403

Gudula tuguje za svojom devojčicom«Nesrećna žena beše pala na ovu cipelicu, svoju utehu i svoje očajanje kroz toliko

godina, i njeno srce cepalo se od bola kao prvoga dana, jer za majku koja je izgubila svoje dete večito je prvi dan. Ovaj bol nikada ne ostari. Crnina uzalud ovešta i bledi, srce doveka ostaje u žalosti.» Str. 407.

Dolazi sveštenik i Gudula govori da mrzi Ciganke a najviše Esmeraldu«- Onda radujte se, sestro, - reče sveštenik, hladan kao nadgrobna statua, - jer tu ćete

videti danas na vešalima» Str. 408.

4 FebusOva lektira preuzeta je sa site-a www.Knjigice.com


WWW.KNJIGICE.COM



Febus je živ. On odlazi na neko vrijeme u Ke-an-Briju u svoju četu. Ubrzo se vraća i odlazi kod Fler de Lis uveren da je je Cigankina krivica okončana i zaboravljena. Fler ga prihvata i on se trebaju venčati. Napolju se čuje graja i oni izlaze na balkon da vide šta se dešava Trebaju da objese jednu Ciganku vračaru Febus je spokojan jer misli da to nije Esmeralda ali najedanout ona se pojavljuje i ona shvata da ona treba ići na vješala

«To doista beše Esmeralda. Na ovom poslednjem koraku sramote i nesreće ona još beše neprestano lepa; njene krupne crne oči izgledale su još krupnije zato što joj obrazi behu spali, a njeno bledo lice beše čisto i uzvišeno. Ličila je na ono što je nekad bila...

...Pogled joj beše tužan i unezveren. U očima joj se još videla jedna suza, ali nepomična i, tako reći, smrznuta.» Str. 419-420.

Esmeralda ugleda Febusa i poče se radovati Esmeraldu trebaju obesiti ali tad se pojavljuje Kvazimodo, uzima je i odlazi s njom u Bogorodičnu crkvu gdje joj niko ništa ne može

KNJIGA DEVETA: Dok je Esmeralda išla na pogubljenje, Klod je lutao ulicama Pariza

“I kad je, ispitujući svaku svoju dušu, video koliko je mesta ostavila priroda u njoj za strasti, on se stade smejati s još više gorčine. On prevrnu u dnu svoga srca svu svoju pakost, i sa hladnim pogledom lekara koji pogleda bolesnika primeti da ta mržnja i pakost nisu ništa drugo do izopačena ljubav; da se ljubav, to vrelo svake vrline u čoveku, pretvara u nešto užasno u srcu sveštenika, i da čovek njegove prirode, postavši sveštenik, postaje demonom...

...Sa kapetana pređoše njegove misli na narod, i tada ga obuze neka ljubomora nečuvene vrste. Pade mu na um da je i narod, vaskoliki narod, imao pred očima ženu koju je on voleo, u košulji, gotovu nagu. On je kršio ruke pri pomisli da je ta žena, čiji kroj tela beše samo on nazreo u mraku što je za njega bilo pravo blaženstvo, bila izložena, usred bela dana, pogledima čitavog svata, obučena kao za kakvu strasnu noć. Plakao je od besnila što su ove tajne ljubavi obesvećene, okaljane, razgolićene, obečašćene zanavek. Plakao je od besnila na pomisao koliko je nečistih pogleda uživalo u tome što ova košulja nije bila dobro prikopčana; na pomisao da je ta lepa devojka, onaj nevini krin, ovaj pehar čednosti i slasti kome bi on smeo prineti svoje usne samo dršćući, pretvoren kao u neku javnu panicu, iz koje najniži slojevi pariski, lopovi, prosjaci, sluge behu došle da zajednički piju zadovoljstvo bezočno, nečisto i razvratno” Str.430-431.

Klod se vraća u crkvu i čini mu se da je ugledao Esmeraldu Kvazimodo daje odjeću Esmeraldu; oni pričaju ali on joj je previše ružan i ne može ga gledati iako to skriva

Ne bojte se. ja sam vaš prijatelj. Došao sam bio da vidim kako ospavate. Nije vam, valjda, neprijatno što sam hteo da vidim kako spavate? Šta vas je stalo što sam ja tu, kad su vam oči zatvorene? Sad idem. Evo, sklonio sam se iza zida. Možete otvoriti oči.





Bilo ne nečega još tužnijeg od ovih reči; to beše ton kojim su one izgovorene. Tronuta Ciganka otvori oči. Njega doista ne beše više na prozoru. Ona priđe tom prozoru i vide jadnog grbonju kako se šćućurio pored zida, tužan i klonuo duhom...

...Kad ga Ciganka dotače, Kvazimodo uzdrhta celim telom. On diže svoje ponizno oko, i kad vide da ga ona zove sebi, lice mu zablista od radosti i nežnosti.Str. 447-448

Dani prolaze Esmeralda je sve spokojnija Kvazimodo daje Esmeraldi pištaljku da ga može zovnuti ako ga zatreba Esmeralda ugleda Febusa kod Fler de Lis i zamoli Kvazimoda da ga dovede; Kvazimodo ode ali Febus nije hteo da ide s njim i on se vraća i govori Esmeraldi da ga je čekao ali da nije nikako izašao iz kuće. Esmeralda mu govori da je trebao čekati cijelu noć i Kvazimodo ode uvređen ali ipak nije hteo reći joj da on nije htio doći iako nije znao ka hoće da ga vidi

“ ciganka se nije na nj ni osvrtala. On je tihim glasom i škripeći zubima govorio: - On, takav dakle treba biti! Treba imati samo lepu spoljašnost” Str. 455.

Arhiđakon saznaje da se Esmeralda spasila Arhiđakon jedno veče odlazi kod Esmeralde. On je pokuša poljubiti i dodirnuti ali ona poče vrištati i uze pištaljku i zovnu Kvazimoda; on dodje i uze svaštenika i izbaci ga napolje. Kad je vidio da je to bio sveštenik on oseti stid i samo se povuče

KNJIGA DESETA: Grengoar je zajedno sa šatrovcima i on zna da je Esmeralda u crkvi Klod sreće Pjera i govori mu kako sud želi da objesi Esmeraldu opet. Oni smišljaju plan kako da je izvuku iz crkve Pjer i šatrovci prave bunu dok će Klod i Pjer izbaviti Esmeraldu. Oni idu u bunu zbog Esmeralde ali i da mogu opljačkati crkvu Šatrovci napadaju crkvu a Kvazimodo je uspešno odbranjuje ne znajući da oni to sve rade zbog Esmeralde U Parizu je i Luj XI koji čuje za bunu. Dovode mu Pjera jer misle da je on upleten u to i Pjer se uspješno izvlači Luj šalje vojsku da uguši bunu Žan se sukobljava sa Kvazimodom pošto je postao član šatrovaca i pada kroz prozor i ostaje mrtav

KNJIGA JEDANAESTA: Grengoar odvodi Ciganku zajedno sa Klodom ali ona ga ne prepoznaje. U međuvremenu dolazi Kvazimodo u Esmeraldinu sobu i vidi da je nema Esmeralda, Klod i Pjer preplovljavaju Senu. Kad su izašli iz čamca, Pjer se odvoji od Kloda i Ciganke. Klod pita Esmeraldu da li će biti s njiim ili će je predati sudu





Ona govori da ne želi da bude snjim i Klod je ostavlja Guduli dok ne pronađe vojnike koji ju gone. Gudula pita Esmeraldu kakva je to amajlija oko njenog vrata i ona joj pokaže cipelicu i da će po tome naći svoju majku. Gudula tada uporedi svoju cipelicu s njenom i shvati da su iste i da joj je Esmeralda ćerka; ona je pokušava odbraniti od vojske ali ne uspjeva. Gudula umire od tuge a Ciganka čeka smrtnu presudu

- Ja vas volim. Oh, doista vas volim! Zar ova vatra koja mi sažiže srce ne izbija napolje! Ah, devojko, dan i noć, jest dan i noć, zar to ne zaslužuje malo sažaljenja! To je ljubav koja me muči dan i noć, rekoh vam, to su muke...

...On pokri lice rukama. Mlada devojka ču ga kako plače. To beše prvi put. Ovako stojeći i jecajući on beše bedniji i ponizniji no na kolenima...

...Šta sam učinio s njim e, gospode? Uzeo sam ga k sebi, odgajao ga, othranio, voleo sam ga, obožavao pa, ga ubio! Jest, gospode, malo pre su mu rasmrskali glavu, preda mnom, o kamen tvoga doma, i to zbog mene, zbog ove žene, zbog nje...

...Ja imam jedno sklonište gde ću te odvući. Ići ćeš sa mnom. Moraćeš ići, ili ću te predati vlastima. Valja umreti, lepojko, ili ćeš biti moja! Biti jednoga sveštenika, jednoga apostata, jednoga ubice! I to još večeras, razumeš li? Ded, budi vesela! Ded, poljubi me, bezumnice! Grob ili moja postelja!...

...- Znaj da sam Febusova, da Febusa volim, da je Febus lep! Ti svešteniče, ti si star, ti si ružan! Dalje od mene!” Str. 571-574

Međutim suze su joj potokom tekle, u tišini, u mraku, kao noćna kiša. Jadna majka lila je na ovu obožavanu ruku crni i duboki izvor suza koji beše u njoj, i u koji se kap taložio punih petnaest godina njen preveliki bol.” Str. 579.

- “Gospodo, gospodo vojnici, čujte. Treba da vam kažem, to je moja kći, moja draga kći koju sam bila izgubila. Čujte me. To je čitava priča. Imajte na umu da ja vrlo dobro poznajem gospodu vojnike. Oni su uvijek bili dobri prema meni, kad su se deca bacala na me kamenjem, zato što sam provodila ljubav. Vi ćete mi ostaviti moje dete, kad budete sve doznali. Ja sam bila pokvarena devojka. Cigani su mi je ukrali. Petnaest godina čuvala sam njenu cipelicu. Pogledajte, evo je. Tolika joj je bila noga. U Rensu, Šante-Fleri, u Mučeničkoj ulici. Čuli ste možda. To sam bila aj. Kad ste vi bili mladi, tada je bilo srećno vreme. Onda se lepo živelo. Vi ćete imati sažaljenja prema meni, je l'te gospodo? Ciganke su mi je ukrale, i nisam je videla petnaest godina. Mislila sam da je mrtva. Petnaest godina provela sam ovde, u ovome podrumu, bez vatre zimi. To je strašno. Sirota cipelica. Ja sam toliko vikala da me je dobri bog čuo. Noćas mi je vratio kćer. To je čudo dobroga boga. Ona ne beše mrtva. Vi mi je nećete uzeti, uverena sam. Kad biste hteli uzeti mene, ne bih rekla ništa, ali nju, dete od šesnaest godina, dajte joj vremena da vidi sunce...

...Branim te, čedo moje, - odgovori mati ugušenim glasom; i, stežući je u svoja naručja, ona je obasu poljupcima. Ležeći ovako na zemlji, jedna na drugoj i mati i kći behu dostojne sažaljenja...

...U trenutku, mati, koja je ležala na kaldrmi, sasvim otvori oči. Ne pustivši ni glasa, ona se ispravi strahovita lica, zatim kao zver na svoj plen jurnu na dželata i ujede ga za ruku. To je bilo u trenut oka. Dželat zaurla od bola. Vojnici pritrčaše i s teškom mukom iščupaše mu





krvavu ruku iz usta materinih. Ona je ćutala. Vojnici je dosta surovo odgurnuše, i tada uočiše da joj glava teško pade na kaldrmu. Podigoše je. Ona ponovo pade. Bila je mrtva." Str. 593-596

Kvazimodo je tužan jer će Esmeraldu objesiti. On je ljut na Kloda i dok je on bio naslonjen na ogradu, Kvazimodo ga gurnu i arhiđakon pade sa crkve mrtav, u tome trenutku i Ciganka je umirala

"Kad se najzad uverio, dobro uverio da je nema, da je s njom svršeno, da su mu je ukrali, on se lagano pope uz stepenice tornjeva, stepenice uz koje je ustrčao, tako živo i tako pobedonosno onoga dana kada ju je spasao. On prođe još jedanput kroz ista mesta, oborene glave, bez glasa, bez suza, gotovo ne dišući. Crkva je opet bila pusta, i u njoj je ponovo zavladala mrtva tišina...

...On je pomišljao da je ovo učinio arhiđakon; i strašni gnev, koji bi osetio prema svakome drugom, pretvorio se kod jadnoga zvonara u neizmeran bol, kad se ticalo Klod Frolo...

...Najedanput čovek naglo gurnu nogu lestvice, i Kvazimodo, koji je na nekoliko trenutaka pre toga prestao disati, vide kako se o konopcu, na dva hvata iznad zemlje, ljulja nesrećno dete sa čovekom koji joj beše stao nogama na ramena. Konopac se nekoliko puta obrte oko sebe i Kvazimodo vide kako se telo Ciganke stade užasno trzati. Sveštenik ,opružena vrata, iskolačenih očiju, posmatrao je ovu strašnu grupu čoveka i mlade devojke, pauka i muve.

Onda kada je ovaj užas dostigao vrhunac, demonski osmeh, smeh koji čovek može imati samo kad prestane biti čovekom, ukaza se na bledom licu sveštenikovu. Kvazimodo ne ču ovaj osmeh, ali ga vide

Zvonar se povuče nekoliko koraka iza arhiđakona, i najedanput, jurnuvši na nj bespomučno gurnu ga s leđa svojim snažnim rukama u ponor nad kojim se don Klod beše nagnuo.

Sveštanik dreknu i pade...Kvazimodo je imao samo da mu pruži ruku pa da ga izvuče iz ponora, ali on ga i ne

gledaše. Gledao je Grevski trg. Gledao je vešala. Gledao je Ciganku... ...Ćutanje ove dvojice ljudi beše nešto strašno. Dok se arhiđakon na nekoliko stopa od

njega borio sa smrću na ovako strašan način, Kvazimodo je plakao i gledao na Grevski trg......I tada osećajući da je izgubio svaki oslonac, držeći se još jedino ukrućenim i malaksalim

rukama, nesrećni arhiđakon zatvori oči i pusti oluk. On pade.Kvazimodo ga je gledao kako pada.Pad sa tolike visine retko je kad uspravan. Arhiđakon pade najpre s glavom dole i

raširenih ruku, zatim se nekoliko puta obrnu u vazduhu. Vetar ga baci na krov jedne kuće, gde se nesrećnik prvo razbi. Međutim još ne beše mrtav kad je pao na krov. Zvonar ga vide kako pokušava noktima da se zadrži, na kalkanu. Ali površina beše odveć strma, i on ne imađaše više snage. On se brzo skotrlja niz krov kao crep koji se odvoji, i pade na kaldrmu. Tu se više ne mače.

Kvazimodo diže tada svoje oko ka Ciganki, čije je telo, viseći na vešalima, drhtalo pod belom haljinom u smrtnoj trzavici, zatim ga spusti na arhiđakona, koji je unakažen ležao na podnožju tornja, i sa jecanjem, od kojih su se nadimale njegove široke grudi, reče: - Oh, sve što sam voleo! Str. 598-606.





Pjer Grengoar je požnjao lep uspeh u tragediji a i spasao je kozu koju je mnogo voleo Febus od Šatopera se oženi Kvazimodo je umro pokraj Esmeraldinog leša u kosturnici Monfokon

“...nađena su među ostalim kostima, dva kostura, od kojih jedan beše neobično zagrlio drugi. Ne jednome od ova dva kostura, kosturu koji je bio ženski, bilo je još – nekoliko parčadi od materije koja je bila bela, a o vratu ogrlica od adezaraha sa malom svilenom kesicom, ukrašenom zelenim kemenjem, koja je bila otvorena i prazna. Ovi predmeti bili su od tako male vrednosti, da ih dželat be sumnje nije hteo uzeti. Drugi, koji beše zagrlio ovaj, bio je kostur čovječji. Palo je u oči da mu je kičma bila kriva, glava upala u ramena, a jedna noga kraća od druge. Dalje na njegovom potiljku kičmeni stub nije bio prebijen: očevidno je da nije bio obešen. Čovek, čiji je taj kostur bio, došao je dakle ovde, i tu je umro. Kad ga htedoše odvojiti od kostura koji je držao u zagrljaju, on se raspade u prašinu. “Str. 610.



Documents

900