УВОД

Fransis Bekon (енгл. Francis Bacon) је рођен je 22. јануара 1561. у Лондону а умро је 9. априла 1626. такође у Лондону. Био је енглески филозоф, државник и есејиста. Бекон се сматра претечом емпиризма.

Почео је каријеру као правник, али је постао познат као заговорник и бранитељ научне револуције у области филозофије. Његови радови дефинишу и популаризују индуктивну методологију за научна истраживања, касније познату под именом Беконов метод. Индукција је метод репрезентације сазнања преко Природе, експериментима, обсервацијама и тестирањем хипотеза. У његово вријеме, такве методе су биле везане за трендове херметизма и алхемије.

Fransis Bekon живи у време првобитне акумулације капитала, развоја индустрије и трговине. Сaвременик је W. Shakespearea и краљице Елизабете. За Јамеса И. попео се чак до положаја лорда канцелара.

Један од оснивача модерне знаности и модерне филозофије. У дeлу „Нови органон знаности“  укратко је изложио основне принципе своје филозофије. Поставио је принцип експеримента који највиши принцип сваког знанственог истраживања. Према његовим начелима основано је 1662. у Енглеској „Учено друштво“.

 

 

 

 

 

 

Биографија

1

Франсис Бекон је рођен 22. јануара 1561 . као најмлађи од петоро синова у Кући Јорк у Лондону, у кући свог оца, Николаса Бекона, који је био чувар великога печата у првих двадесет година владавине Краљице Елизабете. Беконова мајка била је лејди Ана Кук, рођака сера Виљема Сесила, лорда Берли, који је био краљевски ризничар и један од најмоћнијих људи у Енглеској. Њен отац био је главни учитељ краља Едварда VI. Она сама била је лингвиста и теолог, и без икакве тешкоће се дописивала с владикама на грчком језику, подучавала је и свога сина. Али, стварна мајка величине Беконове била је Елизабета I. Енглеска, највећи век најмоћнијег модерног народа.

Откриће Америке Скренуло је трговину са Средоземног мора на Атлантски океан, и атлантске земље, Шпанију, Француску, Холандију и Енглеску, довело је до оне трговачке и финансијске надмоћности коју је уживала Италија кад је половина Европе одабрала њене луке за увозна места источне трговине. Енглеска литература процвала је у Спенсеровим песмама и Сиднијевој прози. На енглеској позорници приказиване су драме које су писали Шекспир, Кристоф Марло, Бен Џонсон и стотина других великих песника. У таквој земљи и у таквом времену морао је да се развије свако ко је у себи носио и незнатне способности.

Кад је Бекон навршио тринаест година, послали су га заједно са његовим старијим братом Антонијем Беконом у Колеџ Св. Тројице у Кембриџ. Ту је боравио три године као марљив студент. Колеџ је оставио с јаком антипатијом према његовим уџбеницима и методама, с утврђеним непријатељством према култу Аристотела, и решио је да филозофију сврати на плоднији пут, и да је из схоластичког расправљања окрене на осветљавање и умножавање људских добара. Мада је још био шеснаестогодишњи младић, понуђен му је положај у пратњи енглескога амбасадора у Француској и после брижљивог испитивања свих за и против, он га је прихватио. У уводу у Тумачење природе, говорио је о тој судбински тешкој одлуци која га је од филозофије одвела у политику. То је место које се не може мимоићи: „Али, моје порекло, моје васпитање и образовање нису ме упућивали на филозофију него на политику, ја сам од дјетињства био, тако рећи, натопљен политиком. И као што се то често дешава младим људима, мој дух су понекад потресала туђа мишљења.

2

Веровао сам и да моја дужност према отаџбини има на ме специјална права којих не би имала у другим животним дужностима. Напосљетку, с обзиром на моје планове, у мени се развила нада да бих за своје радове могао да добијем поуздану помоћ и потпору ако бих обављао какву високу службу у држави. На основу ових мотива окренуо сам се политици.“ 

Сер Николас Бекон изненада умире 1579. године. Имао је намеру да Франсиса снабде некаквим имањем, али смрт је пореметила његове планове, и млади дипломата, позван брзо натраг у Лондон, оста ту без оца и без средстава. Био је навикнут на раскошан живот свога времена, и тешко му је било што је морао да се прилагоди једноставном животу. Био је приморан да се ода правним пословима. Ф. Бекон се обраћаао својој утицајној родбини многобројним молбама да му осигурају било какав државни положај који би га ослободио економских брига. Његова понизна писма, поред све допадљивости и снаге свога стила, и поред очевидне обдарености њихова аутора, имала су мало успеха. Можда је Берли отказивао тражену потпору баш стога што Бекон није потцењивао своје способности.

Неки разочарани тужилац оптужио га је 1621. године да је одбио његову тужбу, јер је примио мито. Кад је дознао да сви његови непријатељи громко траже његово отпуштање, посла он краљу „исповјест и смерно покорење“. Краљ је попустио притиску тренутно победоносног Парламента, пред којим га је Бекон пречесто био бранио, и даде га затворити у Тауер. Али, после два дана Бекон је био ослобођен, и велику новчану казну коју је по наређењу морао да плати краљ му је опростио.

Његов понос није био сасвим сломљен. „Ја сам био најправеднији судија у Енглеској последњих педесет година (рекао је он), али тај суд био је најправеднији што га је Парламенат изрекао у последњих двије стотине година“.

Посљедњих пет година живота провео је у повучености и у тишини свога дома, мучећи се у необичном сиромаштву, а тешећи се стваралачким радом у филозофији. У тих пет година написао је своје највеће латинско дело, De auдmentis scientiarum, публиковао је проширено издање Огледа, један фрагменат с натписом Sylva sylvarum, и Istoriju Henrija VII. Он се кајао што се раније није одрекао политике и цело своје време посветио књижевности и науци. Све до његовог последњег тренутка занимали су га

3

радови, и он је умро, тако рећи, на бојишту. У свом огледу О смрти изрекао је жељу „да умре усред ревносног тежења, као неко из чијих рана тече топла крв, али који у том часу повреду једва осећа“. Као Цезару, та жеља се и њему испунила. Умро је априла, 1626. у шездесет и шестој години.

НАУЧНИ РАД

Бекон је приметио да је потребна Обнова науке на сасвим новим основама. Прво треба променити њен циљ. Док је раније наука првенствено служила образовању личности, сада њен циљ треба да буде увећање човекове моћи над природом и долажење до открића која ће унапредити свакодневни живот. Бекон то каже кроз кратку изреку: „Знање је моћ“. Помоћу знања човек треба да постане господар природе, који ће њене законе окренути у своју корист.

Да би добили такво корисно знање морамо променити и метод науке, дати јој нова „оруђа“ за рад или „Нови органон“, како се звала једна Беконова књига. Раније су метафизичка разматрања превасходно користила метод дедукције - извођења из претпостављених првих принципа стварности. Али, Бекон је сматрао да наш дух није прво испуњен идејама које нам истинито представљају стварност, него радије идолима, заблудама којима некритички верујемо.

Због тога дедукција неће бити најбоља метода науке, јер ће извођење из погрешних принципа довести до погрешних закључака. Наш разум и његова тумачења природе треба моћи кориговати, а то можемо постићи новом методом индукције, која представља поступно извођење теорија из посматрања и експеримената.

С друге стране, склоност да се некритички придржавамо већ научених истина, или да верујемо појмовима које спонтано и најчешће стварамо, објашњава и отпор на који наилазе нове идеје и спорост у долажењу до нових открића. Бекон назива ове појмове „Идоли“, зато јер му смисао коју та реч има у Библији омогућава да укаже да су те предрасуде нешто погрешно, чега се треба ослободити.

4

Нови Органон

Беконов највећи рад (каже његов најоштрији критичар) јесте прва књига дела „Нови органон“. Још нико никад није више живота унео у логику, правећи од индукције епску пустоловину и освајење. Ако логика мора да се студира, онда то треба да се почне овом књигом. „Овај дио људске филозофије који се односи на логику несносан је за укус многих, јер им се чини да није ништа друго до мрежа и замка тешког цепидлачења... А ако бисмо оцењивали ствари према њиховој правој вредности, онда бисмо рационалне науке узели као кључ за све друге.“

Филозофија је тако дуго времена била неплодна стога што јој је била потребна нова метода да буде оплођена. Главна мана грчких филозофа била је у томе што су сувише времена трошили на теорије, а премало на запажање. А мишљење треба да буде помоћно средство запажања, а не његова накнада. Први афоризам у Новом органону баца рукавицу метафизици: „Човјек као слуга и тумач природе може само онолико да изврши и да разумије колико му допуштају његова запажања природнога поретка. нити он више зна, нити може више да чини“. Сократови претходници су у овом погледу били доследнији него његови наследници, нарочито је Демокрит прије имао нос за чињенице него ли поглед за небо. Није никакво чудо што је филозофија од Аристотелових дана тако мало напредовала, она се служила само Аристотеловим методама. „Хтјети превазићи Аристотела помоћу Аристотелове расвјете значи мислити да позајмљена свјетлост може да појача првобитну свјетлост од које вуче поријекло.“ После двехиљадегодишњег клопотања логичког млина што га је измислио Аристотел, филозофија је дубоко пала, те нико не може да је поштује. Све те средњовековне теорије, учења и диспутације морају се одбацити и заборавити, да би се обновила, филозофија мора изнова да почне чистим листом и очишћеним разумом.

Први корак за то јесте „чишћење разума“. Као мала деца, која не знају за изуме и апстракције, ми се морамо опрати од предрасуда и претходних схватања. Морамо уништити идоле духа. Идол, у Беконову смислу (у чему се можда огледа протестантско одбацивање поштовања слика) јесте слика која се узима за стварност, мисао која се узима за ствар.

5

Заблуде припадају овом поглављу, и први задатак логике јесте откривање и уклањање извора тих заблуда. Бекон прелази даље на оправдано знамениту анализу лажних закључака: „нико није (каже Кондијак) узроке људских заблуда боље познавао него Бекон.“

Ове заблуде су, прво, идоли племена, — природне илузије људске природе уопште. „Јер погрешно је увјерење да су чула човјекова мјерило ствари (Протагора је рекао: човјек је мјерило свих ствари); напротив, сва опажања, како чула тако и духа, извјештавају нас о човјеку, а не о свијету; и људски дух личи на она неравна огледала која своје особитости преносе на различне стране ствари... и ове грде и разобличују.“  Наше мисли прије отсликавају нас саме него ли своје сопствене предмете. На пример, људски разум, на основу своје посебне природе, лако претпоставља већи степен поретка и правилности у стварима него што га стварно налазимо...

Отуда уображавање да се сва небеска тела крећу у савршеним круговима. И опет чим је једном ма који било став утврђен (на основу општег признања или заједничког вровања, или и ради задовољства што га обећава, разум људски приморава све остало да даје нове разлоге и ојачања за тај став, шта више, ако постоје довољни и јаки противразлози, он их превиђа, или их одбацује, или их се решава радије некаквим ограничењем помоћу насилних и неправедних претходних схватања, него што би жртвовао важност својих првих закључака.

Када су једном човеку у некакву храму показивали заветне плоче људи који су избегли опасностима бродолома, па га потом питали да ли је спреман да призна моћ богова, одговори он правилно: „Ама, гдје су плоче оних што су и поред својих завјета страдали?“ Све врсте празноверица јесу сличне, радило се ту о астрологији, тумачењу снова, о знамењима, о прорицању, или о томе сличном, у свему томе обманути верници запажају догађаје који су се збили, а занемарују и не обраћају пажњу на промашаје, чак ако су ови далеко многобројнији.

„Тек пошто одговори на једно питање према својој вољи, обраћа се човјек експерименту, и савијајући га као што се њему свиди, води га са собом у побједној поворци као каквог заробљеника.“ Укратко, људски разум никако није чиста светлост, него добија боју од воље и од афеката, из којих настају науке што могу да се назову наукама како се жели... Јер

6

човек је спремнији да верује у оно што би се радије желило да је истина. Зар ствар не стоји тако?

Овдје Бекон даје златан савјет. „Уопште, сваки испитивач природе требало би да постави себи као правило да све оно што његов дух са нарочитим задовољавањем осваја и заузима - дочекује с неповерењем, и да при обрађивању таквих питања примењује особиту брижљивост да разум одржи миран и ведар.“ Разуму не треба допуштати никаквих скокова и никакав лет од појединости до удаљених аксиома највише општости, он се не сме снабдевати крилима, него га пре треба теговима спречавати у скакању и летењу. Имагинација може да постане највећи непријатељ разуму, а требало би да му буде само потстицај и средство за оглед.

Другу класу заблуда Бекон зове идолима пећине: то су заблуде које су својствене поједином човеку. „Јер сваки човјек... има своју сопствену пећину, која ломи и пребојава свјетлост природе“, то је његов карактер како је формиран природом и васпитањем, и његовим телесним и духовним начином или склопом. Неки духови, на пример, по својој конституцији настројени су аналитички, и они свуда опажају разлике, други су настројени синтетички, и они опажају сличности. Тако на једној страни стоје научници и сликари, на другој песници и филозофи. „Једне диспозиције показују се у безграничном дивљењу старим стварима, а друге опет у примању нових ствари, само мало њих могу да се одржавају у правој средини, и они не руше оно што је старина правилно изградила, и не презиру донесене новине модерних времена.“ Истина не познаје странака.

Треће су идоли трга, који настају из узајамног саобраћаја и удруживања. „Јер људи се споразумевају посредством језика, а ријечи долазе из глава људских. Из ријечи које су лоше и нецелисходно образоване израстају нарочите тешкоће за дух.“ Филозофи говоре о „бескрајном“ у тону безбрижнога тврђења као граматичар о инфинитивима, али, зна ли ко шта је „бескрајно“, или да ли је оно и само покушало да постоји? Филозофи говоре и о „првим безузрочним узроцима“ или о „првим непокретаним покретачима“, али, зар нису то опет фразе које као смоково лишће треба да покрију голо незнање и можда укажу на злу савест оних који се њима служе? Свака јасна и часна глава зна да не може бити никаквога узрока који би био без узрока, и никаквога непокретанога покретача. Велико обновљење у филозофији можда би се просто састојало у томе - да се престане лагати.

7

„Напопосљетку, има идола који су се ушуњали у људски ум кроз различне догме филозофа, а и кроз лажне законе доказнога поступка. Те идоле зовем ја идолима позоришта, јер по мом схватању сви признати системи филозофије само су позоришни комади, који на нереалан и сценски начин претстављају слободно измшиљене свијетове... И у комадима овога филозофскога позоришта може да се посматра оно исто што се налази у позоришту пјесника: — да су приче које су измшљене за позорницу компактније, елегантније и више удешене према нашим жељама него ли истинске приче историје.“ Свет је, како га Платон описује, само свет што га је Платон измислио, и тај свет пре претставља њега самога него ли истински свет.

У сазнању истине нећемо показати никаквих великих успеха докле год ови идоли, чак и најбоље међу нама, буду заводили на сваком кораку. Нама су потребни нови путеви за мишљење, нова оруђа за разум. „И као год што големе области Западне Индије не би никад биле откривене да човјек претходно није разумевао употребу компаса, тако није чудновато ни што откривање и напредак у вјештинама нису пошли даље докле год остаје непозната вјештина научног изумјевања и откривања.“ „И данас, када су све области земаљскога глобуса... откривене и сасвим отворене, одиста би било срамота ако би духовни глобус морао да остане затворен у уске границе старих открића.“

Напослетку, све невоље своде се на догме и дедукције; ми не налазимо нових истина стога што од неких поштовања достојних али сумњивих ставова стварамо своје неприкосновено исходиште, и не пада нам на памет да саме те претпоставке подвргнемо испитивању опажањем и експериментисањем. Ну, важи: „Ко почиње с извјесностима, завршиће у сумњама; али, ко се задовољи сумњањем као исходштем, завршиће у извјесностима“ (то се, нажалост, не јавља сасвим неминовно). То је општи основни тон у прво време сваке модерне филозофијие, то је као декларација њене независностн, и Декарт би у овој вези одмах говорио о нужности „методичкога сумњања“ као о предуслову поштеног мишљења који отклања паучину.

Бекон је сматрао да се, приликом истраживања природе јављају четири врсте судова:

8

- Општи судови (принципи): Принцип идентитета: А је А. Принцип контрадицкије: А није не-А. Принцип искључења трећег: А је Б или не-Б.

- Средњи судови: Тело остаје у стању мировања или се креће константном брзином ако на њега не делује ниједна сила, односно је резултантна сума свих сила на тело таква да се силе потиру. Величина силе на неко тело управо је сразмерна убрзању и маси тог тела. Смер силе има исти смер као и убрзање. За сваку акцију на неко тело постоји и реакција. Реакцији је исте величине али супротног смера.

- Посебни судови: Планете око Сунца описују елиптичне путање, при чему се Сунце налази у заједничкој жижи. Радијус-вектор Сунце-планета пребрисује једнаке површине у једнаким временским интервалима. Квадрати периода обиласка планета око Сунца сразмерни су кубовима великих полуоса њихових путања.

- Појединачни судови: Аутомобил се креће брзином од 60 км/х. Две кугле, једна метална и једна дрвена, истовремено пуштена да падају са исте висине истовремено су пала на земљу.

Бекон је сматрао да приликом истраживања природе, ми морамо започети посматрањем и експериментом, у којима се прикупљају подаци изражени у појединачним судовима. Затим је сматрао да, брижљивом употребом индуктивних метода у науци, наше сазнавање треба постепено, полако и опрезно, да се уздиже од појединачних, преко посебних (индуктивних генерализација, емпиријских закона), све до средњих судова (универзалних закона којима се утврђују каузалне релације). Тек када се једном успоставе средњи судови, можемо претендовати на то да из њих изведемо опште судове, судове који важе за свако биће.

Бекон прелази даље на изванредно приказивање научних испитивачких метода. „Преостаје просто искуство, оно, ако се узима онако како се јавља, зове се случај „емпириско“, а ако се тражи, експерименат ... Права метода искуства пали најприје свјетлост (хипотеза), и затим помоћу свјетлости показује пут (спрема и ограничава експерименат), она полази од добро уређеног и свареног, а не од оскудног и збуњеног искуства, и изводи из њега аксиоме, и од усвојених аксиома прелази на нове експерименте.“ Ово место - као и једно доцније које говори о резултатима уводних експеримената као о „првој жетви“ за вођење даљег испитивања - показује изрично, мада можда недовољно, да је Бекон увидео нужност хипотезе,

9

експеримента и дедукције о којој неки критичари тврде да ју је Бекон сасвим предвидео. Ми се морамо држати природе, а не књига, традиција и ауторитета, ми морамо „ударити природу на муке и приморати је да свједочи“ чак и против себе, да се можемо њоме служити за своје сврхе. Одасвуд морамо прикупљати градиво за „природну историју“ света, на којој би имало да ради удружено испитивање свих европских научника. Морамо да имамо и индукцију.

Међутим, индукција никако не значи „голо набрајање“ свих чињеница, већ би ово набрајање било бескрајно и бесциљно, никаква множина градива узета за себе не чини науку. То би значило „хватати дивљач на отвореном пољу“, да свој плен ухватимо, морамо поље сузити и оградити. Метода индукције мора садржавати технику за класификацију чињеница и елиминацију хипотеза, тако да прогресивним уклањањем могућних објашњавања преостане најзад само једно једино. Можда најподесније средство ове технике јесте „табла вишег и мањег“, која обухвата случајеве где две особине или два услова заједнички падају или расту, и на тај начин, по свој прилици, открива узрочни однос између феномена који се заједнички мењају. Тако Бекон при питању: шта је топлота? — тражи неког чиниоца који са растењем топлоте сам расте и са опадањем опадам посје дуге анализе он налази егзактну корелацију између топлоте и кретања, и његов закључак да је топлота један облик кретања чини један од његових риетких специфичких прилога природној науци.

Овим сталним прибирањем и анализом чињеница долазимо, као што Бекон каже, до облика испитиваног феномена, - до његове скривене природе и до његовог унутарњег бића. Учење о облицима код Бекона увелико подсећа на учење о идејама код Платона, и оно је једна метафизика наука. „Кад говоримо о облицима, не мислимо ни на што друго него на оне законе и регулације просте дјелатности који уређују и заснивају елементарну природу... Отуда облик топлоте или облик свјетлости не значе ништа друго него закон топлоте и закон свјетлости.“ Слично том смислу рекао је касније Спиноза да је закон круга његова супстанција. „Јер мада у природи нема ничега другог до индивидуалних тијела која по нарочитим законима производе јасне индивидуалне ефекте, ипак су у свакој области знања баш ти закони - њихово истраживање, откривање и развитак - основа како теорије тако и праксе. „Теорије и праксе: јер једна без друге јесте некорисна и опасна, знање које није

10

донијело никаквих дијела јесте блиједа и бескрвна ствар, недостојна човјечанства“.

Ми не тежимо за сазнањем облика ствари ради тих облика, него зато што познавањем облика, закона, можемо да ствари преобличавамо према обрасцу својих жеља. Математику изучавамо да можемо рачунати са квантитетима и градити мостове, психологију студирамо да у џунгли друштва нађемо пут. Чим наука открије довољно облика ствари, свет ће бити чист сиров материјал за коју било утопију за чије остваривање треба људи да се реше.

 

 

  

ЗАКЉУЧАК

Беконова филозофија добро описује сцену на којој ће се одигравати модерна филозофија. Она узима као свој задатак да упозна природу разума. Човек се сада тумачи првенствено преко те своје особине да има разум, што значи да представља биће које је способно да открива истину, даје и

11

слуша разлоге за тврдње о свету и тако формира своје мишљење. Иако једнако расподељен свим људима, како ће касније рећи Декарт, разум није инструмент који увек доводи до исправних закључака. Због тога га је потребно боље упознати и покушати да се он побољша и усаврши. То нас доводи до питања методе, односно до питања о правилима за добро служење разумом.

Францис Бекон је такође, једини филозоф који је успео да било како доради Аристотелову логику и начин мишљења у историји филозофске мисли. Због тога, Францис Бекон је веома важан представник филозофске мисли свога времена која је одиста оставила великог трага све до данас.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

12

 

 

 

 

 

 

 

Литература

1.       IНТЕРНЕТ

www.wикипедиа.орг

www.знање.орг

www.филозофија.инфо

13