Arhimandrit JUSTIN PopovicZITIJA SVETIH

 

 

5. JANUAR

 

 

STRADANjE SVETIH MUCENIKA

TEOPEMPTA I TEONE

 

Kada car Dioklecijan[1] objavi prvo svoje gonjenje hriscana, on dodje iz Rima u grad Nikomidiju, nacini tu mnoge idole, i klanjase im se. A posle nekoliko dana uhvatise u predgradju coveka Bozjeg, episkopa nikomidijskog Teopempta, koji prvi postrada za Hrista u ovom gonjenju. Izveden pred cara, on rece caru: Idoli, srebrni ili zlatni, drveni ili kameni, kojima se ti klanjas, nisu bogovi, jer ne mogu ni disati ni govoriti, niti sto dobro ili zlo uciniti. Samo svemoguci nebeski Bog stvori nebo, i zemlju, i more, i sve sto je u njima.

Kada svetitelj govorase to i mnoge druge stvari o veri hriscanskoj, car se razgnevi i rece mu: Nisam te zvao da mi mnoge reci govoris, nego da odmah umuknes i da prineses zrtvu bogu Apolonu. - Sveti Teopempt odgovori: Takvim bogovima ja nikad necu prineti zrtvu, niti cu se ikada uplasiti tvojih muka. Jer stoji napisano: He bojte se onih koji ubijaju telo, a dusu ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Ti imas vlast nad mojim telom, cini s njim sto ti drago.

Tada naredi car da se uzeze pec, i u nju baci sveti episkop. I vojnici lozahu pec od jutra do podne, i silno je uzegose. A sveti episkop im rece: Prestanite malo, i ja cu vam pokazati silu Gospoda Boga mog, za cije se sveto ime ta pec uzize protiv mene.

Rekavsito, baci se u pec koja je silno gorela i sede usred nje. A vojnici, misleci da je odmah izgoreo i skoncao, otidose. U ponoci pak sveti covek izidje iz peci, udje u carevu loznicu, dok su se sva vrata pred njim sama otvarala, probudi cara i rece mu: Ja sam episkop Teopempt, covek Isusa Hrista, jer nisam umro, kao sto ti naredi da me umore, nego sam evo ziv. - Rekavsi to, vrati se opet u pec.

Videci svetitelja, i cuvsi njegove reci, car se prepade, i od velikog straha prosto zaneme. A kada svanu, on dozva svoje vojnike, i upita ih: Baciste li onog hriscanina u usijanu pec, kao sto vam naredih? - Vojnici odgovorise: Da, gospodaru, postupismo po tvome naredjenju: bacismo ga, i on je juce izgoreo i skoncao.

Tada Dioklecijan podje sa vojnicima. I kad dodje pred pec, cu svetog episkopa gde peva i slavi Boga usred usijane peci, i zacudi se veoma. Zatim svetitelj izidje iz peci nepovredjen, a car rece prisutnima: Pogledajte, kakvu silu imaju hriscanske madjije. Jer sam cuo da u ime nekog Isusa cine svoje madjije.

I tog casa naredi da uhvate jednog psa i bace u pec, da vide hoce li i pas ne izgoreti, kao sto nekim cudom nije izgoreo episkop. Ali pas odmah izgore. Videci to, car rece Bozjem coveku: Vrgnucu te kao bezboznika na najstrasnije muke, jer vidim da si opsenar i madjionicar.

I naredi car da ga zatvore u tesnoj tamnici, da mu ne dadu ni hleba ni vode sve do dana kada on bude hteo da mu sudi pred narodom. I ostade covek Bozji u toj tamnici dvadeset i dva dana bez jela i pica, Bogom ukrepljavan. A po isteku tih dana, rece car svojim vojnicima: Hajdemo da vidimo, je li jos ziv onaj hriscanin, ili je vec umro. A kad ga nadjose ziva i licem vesela, kao da se za carskom trpezom gostio, razgnevi se Dioklecijan i izvede iz tamnice blazenog episkopa. I razderavsi haljine svoje, pljesnu rukama, govoreci: Hodite i vidite, koliko je hriscansko madjionicarstvo! - A blazeni episkop rece: Dokle ces, bednice, biti slepa srca i ne poznavati istinitog Boga, u koga ja verujem? Jer on mi dade silu i snagu da ni u sta ne smatram sve muke dok ne pobedim tebe i odolim tvome muciteljstvu.

A kada car cu to, naredi da mu iscupaju desno oko, da mu ga stave u desnu ruku, i tako opet odvedu u tamnicu. Kad se svetitelj u tamnici moljase, zasija mu velika svetlost u tami, i odmah se otvori zenica njegovog svetog iscupanog oka, i postade cela i zdrava kao i druga.

Doznavsi to i videvsi, car se veoma razgnevi, i rece: Tako mi carstva rimskog i velikog Apolona[2], necu se smiriti dok ne pronadjem nekog veoma velikog madjionicara, koji ce biti u stanju da sve tvoje vestine i madjije unisti! - Rekavsi to, naredi da ga opet odvedu u tamnicu. I posla glase na sve strane svoga carstva, obecavajuci mnoge darove i velike pocasti onome madjionicaru koji je u stanju obesnaziti hriscanske madjije. I dodje caru neki macionicar, po imenu Teona, i rece mu: Po tvome carskom narecenju dodjoh da odmah obesnazim hriscanske madjije; i bices zadovoljan sa mnom.

Car se obradova tome, i rece: Imam u tamnici jednog hriscanskog glavesinu. Ako njegove madjije obesnazis, velike ces pocasti od mene doziveti. - Teona mu odgovori: Neka taj hriscanin pokaze neku silu preda mnom, i ja cu na tvoje oci u prah razvejati sva njegova dela. - Obradovan takvim recima, car mu rece: Ali ja bih hteo da najpre od tebe vidim neko znamenje.

- A Teona odgovori: Neka mi se dovede ovde najopakiji vo. - I kad dovedose takvoga vola, Teona mu prosapta neke reci u usi, i odmah se raspade vo na dva potpuno odvojena dela. Car se udivi i rece: Ti si zaista u stanju da unistis hriscanske madjije.

- A madjionicar Teona rece caru: Pricekaj malo, i videces na kako je cudesan nacin ucinjeno ovo delo. - Rekavsi to, naredi da mu donesu terazije, metnu na njih oba dela od vola, i pokaza se da su oba podjednako teska.

Dioklecijan naredi da mu odmah dovedu episkopa Teopempta. Kad ga dovedose, car ga postavi prema madjionicaru, i rece mu: Posto znam da si opsenar i madjionicar, a dodje i ovaj madjionicar iz Misira, ja hocu da doznam ko je od vas jaci u madjijama. - Tada Teona rece episkopu: Sada cu oprobati na tebi dve vestine svoga madjionicarstva. I ako te ne povrede, ja cu poverovati u tvoga Boga. - I nacini dve pogace od madjijskog brasna, i dade episkopu da ih pojede. I ovaj ih pojede, i behu mu u ustima slatke kao med. I nimalo mu ne naskodise. Videci to, Teona se zacudi, i rece: Jos cu jedno cudo madjionicarske vestine na tebi uciniti. I ako ti ne naskodi, poverovacu tvoga Boga. - I uzevsi casu vode, metnu u nju neko smrtonosno bilje, i prizva imena najsilnijih demona, da bi otrov bio sto jaci. I dade svetitelju da popije. Svetitelj popi, i nista mu ne bi. Tada se Teona baci pred noge svetoga episkopa, i rece: Nema drugog Boga osim Isusa na koga bi se mogli nadati. - Zatim rece caru: Hriscanin sam, i klanjam se Raspetome.

Cuvsi to, car se veoma smuti, i viknu: Velika su cuda koja bivaju od hriscanskih madjija. - I naredi da obojicu odvedu u tamnicu. U tamnici sveti episkop nauci Teonu veri, i dade mu ime Sinesije, koje znaci: pun razuma. Jer cistim srcem razumede i poznade Hrista, Boga i Gospoda. I krsti ga u tamnici.

Sutradan naredi car da izvedu pred njega svetog episkopa, i laskavo mu rece: Zdravo, ucitelju madjionicara! - i nagovarase ga na razne nacine da bi ga sklonio na jelinsku bezboznost. A kada svetitelj ne htede da prinese zrtvu bogovima, car naredi da ga rasprostru po zemlji licem navise i privezu mu ruke i noge za cetiri drveta. Zatim naredi, te jedan ogroman kamen, koji osam ljudi jedva donesose, metnuse na stomak svetitelju. No kada se sveti episkop moljase, odmah se kamen sto mu bese na stomaku sam podize i odbaci od njega pet-sest metara daleko.

-Tada naredi car te ga strmoglavce za noge obesise, i jos mu jedan drugi tezi kamen o vrat vezase, i tako visase od jutra do tri sata. Onda naredi car da iznenada preseku konopac kojim je bio za noge obesen, kako bi, naglo povucen kamenovom tezinom smrskao glavu i slomio vrat i tako bedno skoncao. I kada to ucinise, sveti episkop silom Bozjom stade pravo na noge svoje. Posle toga mucitelj izrece smrtnu presudu svetitelju, koju ovaj s radoscu primi, i gromko rece: Blagosloven Bog i Otac Gospoda mog Isusa Hrista sto me udostoji ovoga dana koji sam neprestano zeleo. Molim Te, Gospode, pomeni me u ovaj cas i svagda.

-Rekavsi to, prekloni kolena, i otsekose mu glavu. I tako skonca u miru, ispovedajuci veru u Presvetu Trojicu.

Zatim naredi car da izvedu preda nj Teonu madjionicara koji je poverovao u Hrista. A kada ga car ni laskama ni pretnjama ne mogade skloniti da prinese zrtvu idolima, naredi da ga bace u dubok rov i zatrpaju zemljom. A dovedose i besne konje koji gazahu zemlju kojom svetitelj bese zatrpan u rovu. Tako sveti Teona, zatrpan zemljom i dugo gazen kopitama konjskim, predje ka Gospodu, godine 303.

Tako izvrsise svoj mucenicki podvig sveti mucenici Teopempt episkop i Teona, kome je ime i Sinesije u gradu Nikomidiji[3]. Postradase od cara Dioklecijana, dok u svima i nad svima caruje Gospod Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek, amin.

 

 

ZITIJE SVETE I BLAZENE MATERE I UCITELjICE NASE

SINKLITIKIJE[4]

 

1. Trebalo bi da svi ljudi budu upuceni u ono sto je dobro, jer, uvezbani u dobrim stvarima, oni ne bi imali gubitke u zivotu. Medjutim, mnoga dobra nepoznata su prostima i neupucenima. To im se pak desava zbog toga sto im je um postao tup od nemarnosti. Jer cesto se desavalo da drago kamenje dodje u ruke siromaha, i oni ne znajuci o tome nista, gledali su to kamenje kao nistavno i nepotrebno. Tako i mi, imajuci detinjastu i neiskusnu dusu, sretnemo li se sa ovim dragocenim biserom, ne smatramo ga nizasta veliko, jer gledamo samo na njegov spoljasnji oblik, dok je poznavanje njegove prirode daleko od nas. Ako nas pak neko od nasih bliznjih pouci malo o

njegovoj vrednosti, u nama se tada radja bozanstvena zelja za njim, jer sama ta stvar podstice nas um ka toj zelji.

2. Ja i sebe ubrajam u takve; zasto onda govoriti o nama kao da mi nesto znamo da kazemo o blazenoj i slavnoj ovoj Sinklitikiji? Smatram da nikakvo ljudsko bice nije u stanju da prikaze njena dobra dela. A ako neko i pokusa da kaze nesto o njoj, makar bio i mudar i ucen, beskrajno mnogo ce izostati iza onoga sto je potrebno reci o njoj. Jer kao sto oni koji hoce ga gledaju u sunce kvare svoje oci, tako i one koji pokusavaju da se ogledaju na njenom zitiju hvata vrtoglavica od velicine njenih podviga, i otstupaju ili raslabljuju sebe zbog pomucenja misli uma.

3. Mi pak, isledivsi po svojim mocima ono sto se odnosi na licnost blazene Sinklitikije, i cuvsi donekle od njenih vrsnjaka ono sto se tice njenog prvog zivota, i prosvetivsi se donekle od samih cinjenica, resismo da ovo pisemo skupljajuci sebi spasonosnu duhovnu hranu. No govoriti dostojno o njoj, nemoguce je ne samo nama, nego je to neostvarljivo i za mnoge druge.

4. Ova sveta imenjakinja nebeskog saveta[5] bese iz Makedonske zemlje. Njeni preci, cuvsi za bogoljublje i hristoljublje Aleksandrinaca, odose iz Makedonije u grad Aleksandra Makedonca[6]. Dosavsi u zemlju Aleksandrijsku i nasavsi da je stvarnost izvrsnija nego sto se pricalo, sa radoscu se nastanise u njoj. No nisu se oni radovali mnogobrojnosti ljudstva, niti su se divili velicini gracevina, nego su se radovali sto su nasli cvrstu i jedinstvenu veru uz iskrenu ljubav, i zato su svoju novu otadzbinu stavljali ispred stare.

5. No blazena Sinklitikija bese i poreklom znamenita, i pritom ukrasena i drugim, po svetskom shvatanju, raskosnim stvarima. Imala je ona i jednu istomislenu sestru, i dva brata, koji su takodje provodili cestit zivot. Jedan od njih umre jos kao dete, a drugi, kada mu bi 25 godina, htedose roditelji da ga ozene. Kada je vec sve bilo gotovo za svadbu, i obavljeni svi narodni obicaji, mladic iznenada odlete kao ptica sa stene, zamenivsi zemaljsku nevestu precistim i slobodnim saborom Svetih na nebu.

6. Blazena pak Sinklitikija, buduci jos u narucju roditeljskom, upraznjavase pre svega dusu u bogoljublju; i nije toliko vodila brigu o telu, koliko je bdila nad prirodnim nagonima.

7. Ona bese i po telu izvanredno lepa, tako da su joj mnogi prosioci dolazili jos od najranijeg uzrasta, privlaceni ili njenim bogatstvom, ili ugledom njenih roditelja, ili ih je raspaljivala lepota ove device. Roditelji su je svesrdno postrekavali na brak, nastojeci da im se od nje ocuva potomstvo. No ona, celomudrena i plemenita dusom, nikako se nije slagala sa takvim savetima roditelja, vec je, slusajuci o svetskom braku, zamisljala u umu brak bozanski, i, prezrevsi mnoge prosioce, tezila jedino Nebeskom Zeniku.

8. U njoj se mogla videti dostojna ucenica blazene Tekle, koja je sledovala jednoj i istoj nauci i poukama. Uostalom, obema bese jedan isti zarucnik - Hristos, i jedan isti nevestoukrasitelj - Pavle. Mislim takodje da im se ni soba nije razlikovala, jer im obema bracna soba bese Crkva, i jedan isti David obadvema pevase cestne i bozanske pesme. Jer on blagozvucnim kimvalima veseli duse posvecene Bogu, i timpanima i psaltirskim lirama uznosi najsavrseniju pesmu. Marijam pak dovodi igracice na ove svestene svadbe, govoreci: "Pevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi" (2 Mojs. 15, 1). I jestiva su ove bozanske vecere zajednicka svima koji jedu: "Okusite i vidite da je blag Gospod" (Ps. 33, 9). Isto tako jedna je i ista tkanina njihovih bracnih odeca: "Jer koji se u Hrista krstise, u Hrista se obukose" (Gal. 3, 27). Istovetna je dakle u njima dvema bila ljubav ka Gospodu, jer su se obe udostojile istih darova i istim su se podvizima podvizavale. Stradanja blazene Tekle, mislim da su svakom poznata, kako se ona sa ognjem i divljim zverovima borila; Sinklitikijini

vrlinski trudovi i muke nisu skriveni od mnogih. Jer ako im je obema bio jedan zeljeni i voljeni Spasitelj, onda im je nesumljivo bio i jedan isti protivnik. Smatram cak da su Tekline muke bile lakse, jer je zloba vraga malaksavala od toga sto je spolja na nju napadao, dok je ovde silniju svoju zlobu pokazao napadajuci iznutra kroz protivne i pagubne svoje pomisli.

9. Sinklitikijino oko nije ocarala raznovrsna tkanina haljina, niti razne boje dragog kamenja; njeno uho nije obmanula muzika, niti je svirala mogla raslabiti njenu dusevnu snagu. Nju takodje nije raznezila suza roditelja, niti neki drugi savet njenih srodnika. Imajuci dijamantsku misao u sebi, ona se nije pokolebala umom, nego je sva svoja cula kao vrata zatvorila i nasamo sa svojim Zenikom razgovarala, govoreci onu rec Svetoga Pisma: "Kao sto ja pripadam ljubljenome mome, tako i moj ljubljeni meni" (Pes. nad Pes. 2, 16). Ona je izbegavala zagonetne i pomracujuce dusu razgovore povlaceci se u unutrasnje odaje duse svoje. A kada bi pak cula svetle i korisne pouke, ona je naprezala svoju misao da to shvati i prihvati.

10. Prepodobna Sinklitikija nije prenebregavala ni onaj spasonosni lek za telo - post, jer je tako volela post da nista od postojecega nije smatrala ravnim njemu. Ona je smatrala post za cuvara i temelj svega drugog. Ako bi se nekad desilo da mora jesti van uobicajenog vremena, tada se sa njom zbivalo nesto suprotno onome sto biva kod drugih: lice joj je postajalo zuto, a telo mrsavije. Jer kada pokretac biva bez zadovoljstva, onda za njim sleduje i pokretano. I kako uzrok bude postavljen, tako za njim sleduje i sve sto zavisi od njega. Jer onima kojima xpana donosi uzivanje, njihovo telo raste i deblja; kojima pak biva suprotno, telo im biva mrsavo i tanano. Ovu moju rec potvrdjuju bolesnici. Tako dakle blazena Sinklitikija, nastojeci da joj telo poboljeva, davase dusi mogucnost da cveta. Radeci tako ona postupase po recima sv. apostola: "Jer ukoliko se nas spoljasnji covek raspada, utoliko se unutrasnji obnavlja" (2 Kor. 4, 16). Tako se u tajnosti podvizavase prepodobna.

11. Kada roditelji prep. Sinklitikije skoncase, ona jos vecma zaneta bozanskom mislju, uze sa sobom i sestru, koja bese lisena ocnjega vida, ode iz roditeljske kuce i nastani se u jednom udaljenom od grada grobu nekog njenog srodnika. Rasprodavsi sve svoje nasledjeno bogatstvo i razdavsi sirotinji, ona pozva jednog svestenika te je on postrize. Na taj nacin ona skide sa sebe svaki ukras, jer je u zena obicaj da kosu nazivaju svojim ukrasom. Ovaj njen postupak bese znak da joj je dusa postala prosta i cista. Tek tada se po prvi put ona udostoji nazvati se devstvenica (tj. monahinja).

12. Razdavsi svo svoje bogatstvo siromasnima, prepodobna govorase: Velikog sam se imena udostojila, ali nemam nista vrednostno cime bih mogla uzvratiti Darodavcu. Jer ako u spoljasnjim svetskim stvarima ljudi napustaju svo svoje bogatstvo radi nekog prolaznog zvanja, koliko sam vecma ja, udostojena tolike blagodati, trebala da zajedno sa prolaznom imovinom predam i telo svoje? Ali zasto i govorim o davanju imanja i tela, kad je i onako sve Bozje: "Jer je Gospodnja zemlja i sve sto je na njoj" (Ps. 23, 1). Tim recima upraznjavajuci se u smirenoumlju, prepodobna Sinklitikija molitveno podviznicki tihovase.

13. Jos u ocevom domu prepodobna bese prilicno navikla na podvige, te sada izisavsi na samo popriste podviga, ona napredovase u vrlinama. Jer oni koji nepripremljeni i neodlucni stupise u ovu bozansku tajnu podviznistva, ne dostigose cilja, posto ne behu predvideli sve njene pojedinosti. Kao sto se oni, koji zele da pesace na daleko, staraju najpre da se snabdeju za put, tako i ona svojim ranijim podvizima snabde sebe i obezbedi za put, te sada lako napredovase putem koji vodi na nebo. Jer ona, postavivsi dobre temelje za podizanje kuce, sagradi sebi veoma jaku kulu. Ali zgrada kuce pravi se od spoljasnjeg materijala, dok ova blazena cinjase suprotno: ne skupljase spoljasnji

materijal, nego sta vise razdade svu svoju unutrasnju sopstvenost. Jer razdavsi imanje svoje siromasnima, i napustivsi gnjev i zlopamtljivost, i odbacivsi uz to i zavist i slavoljublje, ona sagradi svoju kucu na kamenu, te joj kula bi velelepna i kuca nerazrusiva (sr. Mat. 7, 24-25).

14. I cemu mnogo govoriti? Prepodobna Sinklitikija jos u samom pocetku prevazilazase one koje su vec stekle naviku monaskog zivota. Jer kao sto se prirodno obdarena deca, dok jos takoreci mucaju, takmice sa odraslom decom koja se vec duze vremena uce kod ucitelja, tako i ona, goreci duhom, preticase druge.

15. Mi nismo u stanju da opisemo svakodnevno podviznicko zivljenje prepodobne Sinklitikije, posto ona nije dopustala nikome da vidi to njeno zivljenje, niti je htela da joj znalci toga budu razglasivaci njenih dobrih dela. Nije se toliko starala da dobro cini, koliko da to cuva i skriva. To je pak cinila ne obuzeta zaviscu, nego zahvacena bozanskom blagodacu. U svome umu nosila je onu Gospodnju rec koja veli: "Ako sto cini desnica tvoja, neka to ne zna levica tvoja" (Mat. 6, 3). I tako skrivajuci svoje podvige, ona je vrsila ono sto dolikuje njenom pozivu.

16. Od svoje najranije mladosti pa sve do same starosti, prepodobna je ne samo izbegavala susret sa bilo kojim muskarcem, nego je vecinom izbegavala i svoj zenski rod. A to je cinila sa dva razloga: ili da ne bude slavljena zbog velikih podviga, ili da se ne lisi vrline zbog telesne potrebe.

17. Tako je ona budno motrila na prve pokrete duse svoje, ne dozvoljavajuci im da se povode za telesnim zeljama. Kao sto se potkresava neko bujno drvo, tako je ona odsecala mladice besplodnih grana, jer je trnovite izrasline pomisli odsecala postom i molitvom. Ako je pak neko od njih uskoro prorastalo, onda im je ona nanosila razne kazne, moreci telo raznovrsnim trudovima. Nije se samo zadovoljavala gladovanjem bez hleba, nego i pijenjem vrlo malo vode.

18. Kada pak neprijatelj podizase rat protiv nje, ona je najpre molitvom prizivala Gospoda svoga u pomoc, jer se lavlji napad ne moze savladati golim podvigom. Na usrdnu molitvu njenu Gospod dolazase i napad prestajase; no cesto neprijatelj produzavase dugo svoj napad, a Gospod ne branjase borca svog, da bi time povecao iskustvo vrline duse. No prepodobna se i tada jos jace borila da pobedi neprijatelja, kao da je dobila nove snage. Ona nije sebe umrtvljivala samo uzimanjem vrlo malo hrane, nego je izbegavala jela koja daju uzivanje. Hleba je uzimala samo malo parcence, a vode cesto nije ni pila, i spavala je na zemlji kratko. Dok je bivala u borbi, ona je upotrebljavala ovo oruzje: uzimala je molitvu umesto oruzja i stita, a slem oko glave bio joj je od vere, nade i ljubavi. Jer vera ide ispred svega, ujedinjujuci cvrsto sva druga njena oruzja. Prisutna je bila i milostinja, mada ne na samom delu, nego po raspolozenju prepodobne.

19. Kada je kroza sve to neprijatelj dozivljavao poraz, onda je i ona ublazivala surovost podviga, cineci to da joj se udovi tela ne bi raslabili, sto bi bio znak poraza. Jer ako oruzje propadne, kakva je nada vojniku za borbu? Dok neki drugi, iznurivsi sebe prekomernom i nerazumnom gladju, nanese sebi smrtonosnu ranu, i predavsi takoreci sebe neprijatelju, upropastise sebe. Prepodobna nije postupala tako, nego je sve radila sa rasudjivanjem: i sa neprijateljem se hrabro borila molitvama i podvizima, i starala se o telu radi sigurnosti svoje ladje. Jer i mornari, kada ih zahvati nevreme i bura, ostaju dugo gladni, jer mobilisu svu svoju vestinu protiv opasnosti koja im preti; a kada spasu zivote svoje, tek se onda postaraju da zadovolje ovu drugu potrebu. He trose oni svo svoje vreme boreci se s morskom burom, nego imaju i kratko spokojstvo kao odmor od svojih trudova, mada ni tada nisu bezbrizni, niti se predaju dubokom snu, imajuci iskustvo iz proslosti i misleci na buducnost. Jer iako je vetar prestao da duva, more se od toga nije smanjilo; i ako je jedno proslo, ostalo je drugo. Da, dogadjaj je vec prosao, ali svagda ostaje uzrocnik. Tako je i u ovome slucaju: mada se duh pohote udaljio, no nije daleko onaj koji vlada njome. Stoga se treba svagda moliti zbog

nesigurnosti mora i zbog slane zlobe neprijatelja. Blazena Sinklitikija, znajuci dobro ovu sadasnju buru zivota i predvidjajuci unapred mnoge olujne bure, pazljivo je poboznoscu upravljala svoju ladju prema Bogu i dovela je nepovredjenu u spasonosno pristaniste, ukotvivsi se verom u Boga kao nekom najsigurnijom kotvom.

20. Zivot prepodobne bese apostolski, verom i siromastvoljubljem utvrdjen, i uz to prosijavase ljubavlju i smirenoumljem. Ona u zivotu dozive spasonosnost reci Bozje: "Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije, i na svu silu vraziju" (Ps. 90, 13; Luk. 10, 19). Ona je s pravom cula onu rec Bozju: "Dobro, slugo dobri i verni; u malome si bio veran, nad mnogim cu te postaviti" (Mat. 25, 21). Tu pak rec, mada se ona odnosi na dobra koja se daju, ipak ovde treba razumeti ovako: Jer si pobedila u telesnoj borbi, i odneces pobedu i u bestelesnoj borbi, posto cu te i ja braniti. Neka poznaju velicinu vere ona nacala i vlasti koje spominje sluzitelj moj Pavle. Jer pobedivsi protivne sile, prisajedinices se onim boljim silama - Andjelima.

21. Postavsi na taj nacin usamljena otselnica prepodobna Sinklitikija postade tvoritelj dobrih dela. A posle izvesnog vremena, kada se rascvetase njene vrline, miomiris njenih sjajnih podviga dopre do mnogih. Jer receno je: "Nista nema sakriveno sto se nece objaviti" (Mat. 10, 26). Sam Bog zna cesto da objavljuje one koji Ga ljube, da bi se popravili oni koji to cuju. U to vreme dolazahu k prepodobnoj neke zene, zeleci da sa nauce necemu uzvisenijem, I posecivahu je radi duhovne koristi. Jer kroz njene reci dobijahu korist od njenog takvog zivota, i zato, zeleci se vecma koristiti, dolazahu k njoj sve vise. Kao sto je to vec uobicajeno, pitahu je govoreci: Kako se spasti? A ona, uzdisuci duboko i lijuci mnostvo suza, povlacila se u sebe, i kao da je suzama odgovor davala opet je ponovo cutala. Posetiteljke je medjutim nagonjahu da im govori o velikim delima Bozjim. I diveci se samom izgledu njenom opet je moljahu da im sto kaze. I posto bi blazenu dugo saletale, ona bi, posle dugog vremena kada se sve utisaju, rekla smirenim glasom onu rec Svetoga Pisma: "Nemoj daviti bednika, jer je siromah" (Price 22, 22). Posetiteljke su s radoscu primale tu rec, kao da su meda i saca okusile, pa su jos vise trazile od nje da im govori. Pritom je samim izrekama Svetog Pisma saletahu, jer joj govorahu: "Zabadava si primila, zabadava i daji" (Mat. 10, 8). Jos joj govorahu: Pazi da ne das odgovor zbog skrivanja talanta kao onaj sluga. A ona im odgovarase: Sto tako mislite o meni gresnoj, kao da ja nesto cinim ili poucavam? Svi imamo zajednickog ucitelja - Gospoda; iz jednog istog izvora crpemo duhovne vode: iz istih sisa mlekom se hranimo, iz Starog i Novog Zaveta. A posetiteljke joj odgovarahu: Znamo i mi da nam je jedan vaspitac - Sveto Pismo, i jedan isti Ucitelj, no ti si svesrdnim staranjem uznapredovala u vrlinama. One koje su stekle naviku dobrih dela treba, kao jace, da pomognu maloj deci, jer je to zapovedio nas opsti Ucitelj. Slusajuci sve to, ova blazena plakase kao malo dete, a prisutne, prestajuci sa pitanjima, moljahu je da prestane plakati. I kada bi ona prestala plakati, opet bi nastala tisina zadugo. Potom bi posetiteljke opet navalile sa pitanjima. Na kraju blazena, sazalivsi se, i shvativsi da ono sto govori ne donosi njoj pohvalu, nego prisutnima pruza korist, poce im govoriti ovako:

22. Ceda, svi ljudi i sve mi znamo kako se treba spasti, ali nasom sopstvenom nemarnoscu daleko smo od spasenja. Treba nam prvo drzati ono sto nam je kroz blagodat Gospodnju objavljeno, a to je: "Ljubi Gospoda Boga svoga iz sve duse svoje, i bliznjega svoga kao sebe samoga" (Mat. 22, 37.39). O te dve zapovesti drzi se pocetak Zakona, i u njima punoca blagodati pociva. Malobrojne su ove reci, ali je velika i beskrajna sila u njima. Jer sve ono sto je korisno za dusu, u zavisnosti je od ove dve zapovesti, kao sto svedoci i sv. Pavle govoreci da je ljubav cilj zakona (sr. 1 Tim. 1, 5). Sve ono sto ljudi po blagodati Duha Svetoga kazu korisno, iz ljubavi potice i u ljubav utice. Eto, to je spasenje - ta dvostruka ljubav.

23. A treba jos i ovo dodati, sto takodje proizilazi iz ljubavi, a to je da svaka od nas treba da zna sta znaci stremiti za onim sto je vece. No posetiteljke, ne moguci da shvate te reci, ponovo je pitahu. A ona im odgovori: Zar ne znate onu pricu iz Evandjelja: o stotini, i o sezdeset, i o trideset? Stotina oznacava nas poziv (monaski-devstvenicki), sezdeset oznacava one koji se uzdrzavaju, a trideset oznacava one koji razumno zive. Preci od trideset na sezdeset jeste stvar dobra, jer je dobro napredovati od manjega ka vecemu. Ali je vrlo opasno srozati se sa vecega na manje. Jer ko jednom krene ka gorem ne moze se ni na onom manjem zaustaviti, nego kao da pada u bezdnu propasti. Tako neke osobe, davsi zavet devstvenosti, popustaju pomislju svojoj slaboj volji, i na taj nacin samo traze izgovor za grehe. Jer takve same sebi, ili bolje reci djavolu govore, da ako razumno (bolje reci nerazumno) pozivimo, udostojicemo se makar onih trideset. Jer i sav Stari Zavet drzao se radjanja dece. Treba medjutim znati da tako shvatanje potice od djavola. Jer onaj ko se od vecega spusta na manje biva napadan od protivnika. Kao sto vojnik koji pobegne biva sudjen za to, i ne dobija oprostaj sto je otisao k manjoj vojsci, nego dobija kaznu sto je uopste bezao. Stoga, kao sto rekoh, treba ici od manjega ka vecemu. To i Apostol uci kada kaze: "Ono sto je iza mene zaboravljam, a onome sto je ispred nas tome treba stremiti" (Fil. 3, 13). Treba dakle oni koji imaju stotinu da je y sebi stalno zadrzavaju i da ne daju kraj tome broju, jer je receno: Ako i sve sto vam je zapovedjeno ucinite, recite: Sluge smo nepotrebne (Luk. 17, 10).

24. Mi koje smo uzele na sebe monaski poziv treba da se drzimo krajnjeg celomudrija i razumnosti. Jer i zene u svetu izgleda da imaju celomudrenost i razumnost, ali one imaju istovremeno i necelomudrije i nerazumnost zbog toga sto grese svim drugim culima. Jer i gledaju ocima nepristojno, i smeju se raskalasno. Mi pak treba sve to da ostavimo iza sebe i da se uzdizemo vrlinama, i od ociju da odbacimo sujetno sanjarenje. Jer Sveto Pismo veli: "Oci tvoje neka gledaju pravo" (Price 4, 25). Jezik takodje treba da cuvamo od takvih grehova, jer nije dobro da organ kojim slavimo Boga, izgovara sramne reci. I ne samo da ne treba govoriti sramne reci, nego ih ne treba ni slusati.

25. Sve to mi ne mozemo sacuvati ako budemo cesto izlazile u svet, jer kroz cula nasa, makar i ne hteli, ulaze lopovi. Jer kako moze da ne pocrni kuca ako je oko nje spolja dim a prozori su joj otvoreni? Zato je dakle potrebno odreci se izlazenja na trgove. Jer ako nam je nepristojno i neprijatno gledati bracu ili roditelja kada su nagi, daleko vise nam nanosi stetu kada na trgovima vidimo mnoge nepristojno obnazene i slusamo njihove sramne reci? Od toga biva da proizilaze gadna i zarazna mastanja u dusi.

26. No kada i u kuce sebe zatvorimo, ni tada ne treba da smo bezbrizne, nego treba da strazimo, kao sto je i napisano: "Strazite!" (Mat. 24, 42). Ukoliko vecma sebe obezbedjujemo u celomudrenosti, utoliko nas vise napadaju rdjave pomisli. Jer se kaze: "Ko pridodaje znanje, pridodaje muku" (Knj. Propov. 1, 18). Tako isto i borci: sto vise napreduju, to se susrecu s vecim protivnicima. Pogledaj koliko si uzletela, pa ti nece biti teska sadasnja borba. Ako si pobedila telesni blud na delu, neprijatelj ce ti predloziti blud kroz cula. A kada sebe obezbedis i od toga, onda se vrag zavlaci u sami um, pokrecuci duhovnu borbu. Jer on tada i u nasoj usamljenosti navodi nam na um lepa lica i ranije razgovore. No ne treba prihvatati te mastarije, kao sto je napisano: "Ako duh vlastodrsca naidje na te, ti nemoj napustati svoje mesto" (Knj. Prop. 10, 4). Jer pristajanje na te mastarije ravno je mirskom bludu. Jer je napisano: "Silni ce biti ispitani silno" (Prem. Sol. 6, 6). Velika je dakle borba sa duhom bluda, jer je blud osnovno djavolovo zlo za upropascenje duse. To je imao u vidu blazeni Jov kad je govorio za djavola da on "ima silu u pupku stomaka" (sr. Jov 40, 16).

27. Na mnoge razne i lukave nacine pokrece djavo zalac bluda protiv hristoljubivih ljudi. Cesto je i bratsku ljubav upotrebio ovaj zlomislitelj za svoj zli cilj. Jer je i devstvenice, koje su izbegle brak i

svaku zitejsku mastariju, cesto spotakao pomocu bratskih odnosa; i monahe, koji su na svaki nacin izbegli svaki vid bluda, uspeo je da rani i obmane kroz prijateljsko druzenje. Jer posao neprijatelja se i sastoji u tome da svoje zlo tajno protura pod vidom tudjeg dobra. On pruza nekome zrno psenice, a iza toga postavlja zamku (kao sto biva sa pticama). I ja mislim da je Gospod o tome bas govorio kada je rekao: Dolaze vam u odeci ovcijoj, a unutra su vuci grabljivci" (Mat. 7, 15).

28. Sta cemo onda pri svemu tome mi da radimo? "Budimo mudre kao zmije, a bezazlene kao golubovi" (Mat. 10, 16), te pokrenimo protiv njegove zamke lukavo - razboritu misao. To jest reci: "Budite mudri kao zmije", recene su u smislu da nam ne budu nepoznati djavolovi napadi, te tako slicno (tj. nasa lukava razboritost) brzo uvidja ono sto mu je slicno (tj. djavolju lukavost). A reci pak o bezazlenosti golubijoj pokazuju da nasi postupci treba da su besprekorni. Svako dobro delo biva u izbegavanju zloga, a kako cemo izbeci ono sto neznamo? Treba dakle, imajuci na umu lukavu sposobnost neprijatelja, cuvati se njegove zlobne prepredenosti, jer je receno da djavo "hodi i trazi koga da proguta" (1 Petr. 5, 8) i: "njegova su jela ona izabrana" (Av. 1, 16). Zato treba uvek straziti, jer djavo napada i kroz spoljasnje stvari, i kroz unutrasnje pomisli neda mira. I to vecma kroz unutrasnje, jer nas danonocno nevidljivo napada.

29. A sta nam je potrebno za ovu borbu? Ocigledno: potreban je naporan podvig i cista molitva. Ova su sredstva nesumnjivo dobra za unistenje svake rdjave pomisli, ali je potrebno i neko posebno ostroumlje da bi se odagnala ova zaraza od duse, te kada sramna pomisao dodje izvesti protiv nje ono sto joj je suprotno. Ako nam, naprimer, naidje u masti slika nekog lepog lica, onda treba misleno naruziti tu sliku: iskopati joj oci, unakaziti obraze, raseci joj usta, i onda ce se videti ruzno meso i kosti, i shvaticemo sta je u stvari ono za cim smo zudeli. Tako ce dakle nasa misao moci da zaustavi ovu prelest, ovu samoobmanu. Jer ono sto smo toboz voleli nije nista drugo nego izmesana krv i meso, zbog cega i zivotinje nose na sebi runo da se ono pod kozom ne bi videlo. Tako cemo dakle i takvom vrstom pomisli uspeti da odagnamo tu necistu strast, jer kao sto se klin klinom izbija, tako treba odgoniti demona. Uz to jos treba zamisliti onoga koga volimo kako po celom telu ima smrdljive i gnojne cireve; kratko receno: uporedjivati ga i izjednacivati sa mrtvacem u nasim unutrasnjim ocima duse. Najbolje pak od svega je vladati svojim stomakom, jer cemo samo tako moci da vladamo i telesnim strastima.

30. Ovaj razgovor bese bozanska gozba za prisutne devstvenice, jer pijahu iz case premudrosti, a blazena im Sinklitikija nalivase bozansko vino i pice. Svaka je od njih uzimala ono sto je htela; a jedna od prisutnih zapita je govoreci: Je li siromastvoljublje savrseno dobro? A ona rece: Sasvim je savrseno onima koji to mogu da izdrze. Jer one koje upraznjavaju siromastvoljublje imaju nevolje u telu, ali u dusi lakocu. Kao sto se tvrda i gruba odeca brzim provlacenjem kroz vodu i lupanjem prakljacom pere i ubeljuje, tako se i jaka dusa kroz dobrovoljno siromastvo jos vise ucvrscuje i osnazuje, dok one koje imaju slabu odlucnost dozivljavaju suprotno ovima prvim. Jer one, cim ih malo snadje nevolja, raslabljuju se jos vise, kao pocepane haljine, ne podnoseci potrebno pranje radi vece vrline. I mada je isti onaj ko ih je napravio, ipak haljine imaju razliciti svrsetak: jedne se cepaju i propadaju, a druge se ubeljuju i obnavljaju. Prema tome, siromastvoljublje se moze nazvati dragocenim blagom hrabre odlucnosti, jer je ono uzda koja sprecava cinjenje greha na delu.

31. Prvo je potrebno uvezbati se u trudovima, to jest u postu i lezanju na zemlji, i u drugim pojedinacnim podvizima, i tek onda sticati ovu vrlinu. A oni koji ne postupaju tako, nego odjednom odbace od sebe sve stvari, bivaju najcesce zahvaceni raskajanjem (to jest vracaju se ponova na posedovanje stvari).

32. Jer posedovanje stvari biva sredstvo za zivot u zadovoljstvima. Ti dakle prvo unisti tvoju strast, to jest ugadjanje stomaku i uzivanje u lepim jelima, i tako ces posle lako moci da se odreknes od posedovanja stvari. Inace mislim da je tesko kad postoji strast da nema i sredstva za nju. I kako ce onaj ko se nije odrekao strasti moci da odbaci ovo drugo? Zato i Spasitelj, razgovarajuci sa onim bogatim mladicem, nije mu odmah zapovedio da se odrekne imanja, nego ga prvo pita da li je ispunio zapovesti Zakona. Imajuci ulogu pravog ucitelja, Gospod ga pita: Ako si azbuku naucio, ako si naucio slogove da izgovaras, i uopste ako si vec potpuno naucio reci, hodi onda da naucis i savrseno citanje; to jest: "Idi i prodaj svoje imanje, i hajde za mnom" (Mat. 19, 21). Meni se cini da mladic nije rekao kako je vec izvrsio sve sto ga je Spas pitao, Gospod ne bi ga potstrekao na siromastvoljublje. Jer kako bi mogao poceti da cita kad ni smisao slogova nije znao?

33. Siromastvoljublje je dakle dobro onima koji su stekli naviku dobra, jer odbadivsi sve suvisno streme samo ka Gospodu, pevajuci cisto onu bozansku rec, koja kaze: "Oci se nase na tebe uzdaju, i ti dajes kad treba hranu onima koji te ljube" (Ps. 144, 15).

34. S druge strane, oni dobijaju veliku korist; jer nemajuci um privezan za zemaljsko blago, odevaju se u carstvo nebesko, i ocigledno ispunjavaju onu rec psalmopevca Davida, koji kaze: "Postadoh u tebe kao zivince" (Ps. 72, 23). Jer kao sto se stoka u jarmu kada vrsi svoj posao, zadovoljava samo osnovnom hranom za zivot, tako i trudbenici siromastvoljublja ne smatraju upotrebu novca nizasta, i jedino za svakodnevnu hranu rade telesni posao. Ovakvi poseduju kamen vere, i njima je receno od Gospoda da se ne brinu za sutra, kao i ono: "Ptice nebeske ne seju niti zanju, i Otac nebeski ih hrani" (Mat. 6, 26). Pouzdavsi se u te reci, jer su reci Bozje, sa smeloscu govore onu rec Svetog Pisma, koja kaze: "Verovah, zato i govorih" (Ps. 115, 1).

35. Isto tako i vrag biva lakse pobedjen od ovih siromastvoljubaca, jer nema cime da im nanese stetu. Jer vecina steta i iskusenja bivaju zbog lisavanja stvari, dok kod siromastvoljubaca nema sta da osteti. Da im zapali sela? Nemaju ih. Da im pomori stoku? Ali, ni nje nemaju? Da im se dotakne do voljenih stvari? Ali su se i od njih veoma udaljili. Sa svih tih razloga siromastvoljublje je zaista sjajno oruzje protiv neprijatelja i skupoceno blago dusi.

36. No koliko god je siromastvoljublje divno i korisno za vrlinu, toliko isto je srebroljublje zlo i pagubno u sticanju poroka. I s pravom je bozanski Pavle za srebroljublje rekao da je ono uzrok svih zala (sr. 1 Tim. 6, 10). Jer je poznato da je srebroljublje uzrok svih strasti: pohlepnosti za bogatstvom, krivokletstva, kradje, otmice, bluda, zavisti, bratomrznje, svadje, idolopoklonstva, gramzivosti i njihovoga poroda: licemerja, ulizivanja, podsmevanja. Zato ga s pravom Apostol nazva majkom svih poroka. Jer srebroljupce ne samo da Bog kaznjava, nego oni i sami sebe upropascuju. Jer imajuci u sebi nenasitu strast, oni nikada ne dostizu do cilja, te zato imaju neizlecivu ranu u sebi. Kada srebroljubac nista nema on malo i zeli, a kada to malo dobije onda zeli nesto vise. Ima li sto zlatnika, on vec oblizuje usne; i kada na njima zaradi, tada stremi ka beskrajnom bogatstvu. I srebroljupci, ne moguci tako da dostignu do jednog cilja, uvek kukaju da su siromasni. Srebroljublje takodje uvek donosi sa sobom i zavist, a zavist razjeda prvo svoga imaoca. Kao sto zmija otrovnica kad se radja, prvo svoju majku upropascuje pre no ikoga drugog, tako i zavist satire prvo svoga imaoca, pre nego sto se rasprostre na susede.

37. Velika bi stvar bila kada bismo mi, trazeci ono pravo srebro, mogli podneti toliko trudova koliko uzaludnih napora podnose trgovci u sujetnom svetu. Oni podnose brodolome, zapadaju cesto medju morske razbojnike i razbojnike na suvu, podnose zatim bure i oluje, i mada cesto zaradjuju, ipak zbog zavidljivaca govore da su siromasni. Medjutim mi se ne usucujemo izloziti se takvim opasnostima radi istinite dobiti. Ako nekad i zaradimo nesto, odmah hvalimo sebe i pokazujemo se

ljudima. Medjutim cesto ne uspevamo ni da ispricamo to drugima, a vec nam djavo ukrade i onu malu varnicu dobra sto mislimo da imamo. I jos, trgovci i kad zarade mnogo, teze za jos vecim, i sve sto imaju smatraju za nista, nego se pruzaju za onim sto jos nemaju. A mi, i nemajuci nista od onoga sto istemo, ne trazimo opet nista da steknemo; bolujuci od krajnje duhovne bede mi sebe proglasavamo za bogate! Zato je dobro da onaj koji cini dobro, nikome to ne objavljuje, jer osobito takvi pretrpljuju stetu, buduci da "ono sto misle da imaju, i to ce im se oduzeti" (Luk. 8, 18).

38. Potrebno je dakle starati se na svaki nacin da se sakrije svaka dobit. Oni pak koji pricaju o svojim dostignucima neka probaju da govore istovremeno i o svojim manama i nedostatcima; pa ako ove skrivaju da ne bi ih slusaoci kritikovali, koliko vecma treba da cuvaju ona prva, posto otudjuju od Boga. Oni koji stvarno zive vrlinski, oni cine obratno: kazuju i najmanje svoje grehe dodajuci i one koje nisu ucinili, odbacujuci tako ljudsku slavu, a svoja dobra skrivajuci na obezbedjenje duse. Jer kao sto se otkriveno blago umanjuje, tako i vrlina, upoznata i objavljena, iscezava. I kao sto se vosak topi na domaku ognja, tako se i dusa raslabljuje od pohvale i gubi svoju duhovnu moc.

39. I opet, suprotno tome takodje vazi ovde: ako toplota rastapa vosak, onda znaci da ga hladnoca steze; ako pohvala oduzima duhovnu silu duse, onda uvreda i ponizenje svakoga uzvode dusu u vecu vrlinu. Jer je receno: "Radujte se i veselite se kada protiv vas ljudi reku svaku laz" (Mat. 5, 12). I na drugom mestu veli se: "U nevolji rasprotranio si me" (Ps. 4, 2). I opet: "Uvredi se nadase dusa moja i nevolji" (Ps. 68, 21). I jos mnoga druga bezbrojna blaga takve vrste moguce je naci u Svetom Pismu za dusu.

40. Postoji zalost korisna, i postoji zalost pagubna. Korisna zalost ima to svojstvo da uzdise zbog sopstvenih grehova i zbog duhovnog neznanja nasih bliznjih, i jos da ne otpadne od svoje dobre namere i da dostigne do savrsene dobrote. To cy dakle vrste prave i dobre zalosti. Druga pak zalost, po podmetanju djavoljem, zna da se prikrada spomenutim zalostima. Jer neprijatelj zna da ubaci u dusu zalost punu nerazumnosti, koju neki nazivaju uninijem, camotinjom. Ovoga duha treba odgoniti osobito molitvom i pevanjem psalama.

41. Baveci se dobrim brigama ne treba da mislimo da ima neko ko je u zivotu bez briga. Jer Sveto Pismo veli: "Svaka glava je na bol i svako srce na tugu" (Is. 1, 5). Jednom recju je opisao Duh Sveti i monaski zivot, i zivot svetski. Jer govoreci o "bolu glave" ukazuje na monaski nacin zivljenja. Jer glava je ono sto upravlja: "Mudracu su, veli, oci u glavi njegovoj" (Knj. Prop. 2, 14), i time, kao sto mislim, ukazuje da se u glavi nalazi prozorljivost. A sto veli za "bol", to veli zato sto svaka mladica vrline postize se trudovima. Govoreci pak o "zalosti u srcu" ukazuje na kolebljivi i lenjivi nacin zivota. Jer srce su neki nazvali obitalistem volje i zalosti, te kad takve ljude ne hvale, oni se zaloste; kad nesto tudje zele, to ih jede; kada su u nemastini - ne podnose to; kad se bogate - razbesnjuju se, jer zbog bdenja oko bogatstva nemaju kad ni da spavaju.

42. Nemojte dakle da popustamo u nasoj odluci, govoreci da oni u svetu zive bezbrizno. Sta vise, ako bismo sravnjivali, oni se skoro vise trude od nas. Posebno pak zene u svetu imaju jos vecu nevolju, jer radjaju sa velikim teskocama i pod velikim opasnostima; i posle se muce da doje, i razboljevaju se svaki put kad im deca boluju, i sve to trpeci nema kraja njihovom trudu. Jer ili im se deca telesno razboljevaju, ili kad odrastu zloumljem ubijaju roditelje. Znajuci to, ne dozvolimo da nas neprijatelj zavarava kao da one provode lak i bezbrizan zivot. Jer one ako radjaju - telo im se bolovima raslabljuje; a ako ne radjaju - razjeda ih stid i uvrede zbog toga sto su nerotkinje.

43. Ovo govorim vama da bi se osigurale protiv vraga naseg. Ovo sto govorim ne odgovara svima, nego samo onima koje zele monaski zivot. Jer kao sto zivotinjama nije ista hrana, tako ni ljudima

nije na korist jedna i ista rec. "He treba, veli se vino novo levati u mehove stare" (Mat. 9, 17). Jer drukcije ce uzimati hranu oni koji su ispunjeni sozercanjem i duhovnim poznanjem, drukcije pak oni koji se bave podviznickim i opitnim nacinom, a drukcije oni koji u svetu prema moci svojoj zive pravedno. Kao sto medju zivotinjama: neke su na suvu, neke u vodi, a neke su ptice; tako su i ljudi: neki se drze srednjeg zivota, kao ziva bica na kopnu; neki su usmerili oci uvis, kao ptice; a neki su pak pokriveni vodama grehova, kao ribe. Jer veli se: "Dodjoh u dubinu morsku, i bura me potopi" (Ps. 68, 3). Takva je dakle priroda zivih bica. Mi pak, kao orlovi sa razvijenim krilima uzletimo na visine i "zgazimo lava i zmaja" (Ps. 90, 13) i zavladajmo nad nekadasnjim vladateljem (djavolom). To cemo pak uspeti ako sav um svoj predamo Spasitelju.

44. Ali ukoliko mi budemo dizali sebe ka visini, utoliko ce se i djavo pastiti da nas ometa svojim zamkama. I sta je cudno ako mi, koje smo krenule ka dobru, budemo imale protivnike, kad oni zavide i na beznacajnim stvarima, pa cak ne dopustaju ljudima da uzmu blago skriveno u zemlju. Pa kad se oni protive i obicnoj zemaljskoj sujeti, koliko li vecma zavide na carstvu nebeskom?

45. Treba nam se protiv njih potpuno naoruzati. Jer i spolja nam pridolaze, i nista manje iznutra se krecu. I dusa nasa kao ladja, nekad se potapa od spoljnih valova, a nekad zbog unutrasnje vode potonjuje. Tako isto i mi: nekad propadamo kroz spoljasnje delima pocinjene grehove, a nekad nas upropascuju unutrasnje pomisli. Zato treba budno motriti i na spoljasnje napade necistih duhova i odstranjivati unutrasnje necistote pomisli; osobito uvek treba straziti nad pomislima, posto one neprestano napadaju. Jer pri spoljasnjoj buri, ako mornari pocnu da vicu, desava se da im spasenje dodje od susednih ladja; a pri unutrasnjoj provali vode desava se cesto da ih smrt proguta dok oni spavaju i dok je more mirno.

46. Treba dakle um sve brizljivije naoruzavati protiv pomisli. Jer neprijatelj, hoteci da dusu srusi kao neku kucu, uspeva da je potpuno srusi bilo da pocne od temelja, ili sa krova; ili pak usavsi kroz prozore najpre vezuje domacina, i onda sve redom upropascuje. Temelj su duse dobra dela, krov je vera, a prozori su cula; i neprijatelj kroza sve to napada. Otuda mnogoocit treba da je onaj koji zeli da se spase. Ovde na zemlji nismo bezbrizni, jer veli Sv. Pismo: "Koji stoji neka se cuva da ne padne" (1 Kor. 10, 12).

47. Mi plovimo po nepoznatome moru, jer je zivot nas nazvan morem ustima svestenog psalmopevca Davida. Mope pak ima neka mesta sa podvodnim kamenjem, a neka puna zivotinja, neka pak tiha i spokojna. Mi monasi izgleda plovimo po mirnom delu mora, a ljudi u svetu po onim opasnim delovima; i mi plovimo po danu rukovodjeni Suncem pravde, a oni plove po noci noseni neznanjem. Medjutim cesto puta biva da mirjanin, buduci u buri i u tami, zavapi i pocne da strazi, te spase svoju ladju, a mi u tisini bivamo potopljeni zbog nase nemarnosti i zbog napustanja krme pravde.

48. Zato neka pazi onaj koji stoji, da ne padne. Jer onaj ko je pao ima samo jednu brigu: kako da ustane, a onaj koji stoji neka se cuva da ne padne. Jer padovi su razni: oni koji su pali liseni su stajanja, i lezeci nisu nesto mnogo osteceni; onaj pak koji stoji neka ne nipodastava onoga koji je pao, nego neka se boji za sebe da ne bi pavsi propao i upao u dublju jamu. Jer desava se i to da neko, upavsi u jamu, ne moze da dovikne pomoc, posto mu se glas izgubi u dubini jame. Zato veli pravednik u Sv. Pismu: "Neka me ne proguta dubina, i jama nek ne zatvori usta svoja nada mnom" (Ps. 68, 16). Onaj prvi je i pavsi ostao, a ti pazi na sebe da ne bi i ti pavsi postao plen zverova. Onaj koji je pao ne zamandaljuje vrata, a ti nemoj nikako da zadremas, nego svagda pevaj onu bozansku rec, koja kaze: "Prosvetli oci moje, da ne bih nekad usnuo na smrt" (Ps. 12, 4). Strazi neprestano zbog lava koji rice.

49. Ove reci pomazu da se ne gordimo: "Onaj koji je pao, ako se povrati i zavapi, spasce se". Pazi na sebe ti koja stojis, jer ti predstoji dvostruki strah: ili strah da te kroz malodusnost napadne vrag, i ti se povratis na predjasnji zivot, ili strah da se ne spotaknes hitajuci napred. Jer nasi neprijatelji djavoli ili vuku k sebi nazad, kada vide tromu i lenju dusu; ili, kada je vide da izgleda vredna i trudoljubiva u podvizima, oni joj podilaze potajno i prepredeno kroz gordost, i na taj nacin dusu pogubljuju potpuno. Gordost je poslednje i najodlicnije orudje svih zala. Njome je djavo srusen s neba i njome on pokusava da srusi najjace izmedju ljudi. Jer kao sto najborbeniji izmedju vojnika, kada potrose sve tanke strele, a preostaje jos da se bore sa protivnicima, potezu onda najjaci mac, tako isto i djavo, posto potrosi sve svoje prve zamke, upotrebljava tada svoj poslednji mac - gordost. Koje su to pak njegove prve zamke? To cy stomakougadjanje, slastoljublje, blud. Ovi zli duhovi osobito napadaju u mladjem uzrastu. Za ovima opet sledi srebroljublje, gramzivost, i tome slicno. Nesrecna dusa kada pobedi te strasti, kada stomak ukroti, kada bludna zadovoljstva nadvlada cistotom, kada srebroljublje prezre, tada ovaj zlomislenik, ne imajuci nista drugo, podmece dusi nemiran pokret gordosti, tj. potstice je na nadmenost da se nad bracom prevaznosi. Tezak je i paguban taj otrov neprijateljev; mnoge je brzo oborio pomracivsi ih time. Jer on podmece dusi misao laznu i smrtonosnu (zato nazivam gordost otrovom). On navodi coveka te zamislja da je dostigao ono sto mnogi drugi jos i ne znaju, da je u postu sve prevazisao, i jos mnostvo drugih dobrih dela mu pripisuje, a daje mu zaborav svih njegovih grehova, da bi se tako gordio nad bliznjima. Jer on mu podkrada iz uma sve ucinjece grehe, i cini to ne na korist ovoga, nego da ne bi mogao izgovoriti onaj celebni glas: "Tebi jedinome sagresih, pomiluj me" (Ps 50, 6.1; 6, 3; 9, 14). Takodje mu ne dozvoljava da kaze: "Ispovedacu ti se, Gospode, svim srcem svojim" (Ps. 101, 1), nego kao sto je on (djavo) u umu svome rekao: "Izaci cu na visinu, i postavicu presto svoj" (Is. 14, 13), tako i ovoga navodi na misli o vlasti i o prvenstvu, i jos o uciteljstvu i o davanju isceljenja. Obmanuta na taj nacin, dusa se raspada i propada, zadobivsi neizlecivu ranu.

50. Sta nam treba raditi kada naidju takve pomisli? Treba neprestano razmisljati o onoj bozanskoj reci kojom blazeni David vapijase, govoreci: "Ja sam crv, a ne covek" (Ps. 21, 7). I na drugom mestu: "Da sam zemlja i prah" (1 Mojs. 18, 27). Isto tako treba cuti i onu rec Isaijinu, koja kaze. "Svaka pravednost covekova je kao krpa odbacena" (Is. 64, 4). Kada takve pomisli dodju otselnici, neka ide u opstezice; neka primora sebe da jede i dvaput dnevno, ako je pala u tu strast zbog prevelikih podviga; neka je njene vrsnice ukoravaju i vredjaju, i to nek' je ukoravaju silno kao onu koja nista veliko nije ucinila; neka takodje ona radi sve poslove u manastiru. Isto tako neka joj se citaju Zitija svetih koja su prigodna kao pouka; ostale pak sestre neka udvostruce svoje trudove radi podviga za neko vreme, da bi ona, videci velicinu vrlina, smatrala sebe nizom od svih.

51. Ovoj bolesti prethodi jedan drugi porok, tj. neposlusanje, zato je moguce kroz suprotnu vrlinu, tj. kroz poslusanje gnojavu ranu duse ocistiti. Jer je receno: "Poslusanje je iznad zrtve" (1 Car. 15, 22).

52. Potrebno je nekad unistavati veliku slavu, a nekad opet hvaliti i diviti se. Jer ako je neka dusa nemarna i lenjiva, i jos zaspala i zadocnila u napredovanju u dobru, onda takvu treba hvaliti kada i najmanje dobro ucini; treba joj se diviti i velicati je, a njene opake i necovecne grehe nazivati malim i nistavnim. Jer djavo, hoteci da sve upropasti, nastoji da trudoljubivima i podviznicima skriva njihove ranije grehe, eda bi uvecao njihovu gordost; a neiskusnim i slabim dusama on sve njihove grehe stavlja pred oci. Jednoj takvoj slaboj dusi on govori: posto si pala u blud, gde ces naci oprostaj? A drugoj veli: Posto si se toliko nagrabila, nemoguce ti je zadobiti spasenje. Takve slabe i kolebljive duse treba tesiti i govoriti im ovako: Raav je bila bludnica, no spasla se kroz veru; Pavle je bio gonitelj, no postao je sasud izbrani; Matej je bio carinik, no svima nam je poznata njegova

blagodat; i razbojnik je pljackao i ubijao, medjutim on prvi otvori vrata raja. Zato i ti, gledajuci na sve njih, nemoj ocajavati nad svojom dusom.

53. Posto si takvim dusama nasao takve lekove, treba i zarobljenima od gordosti priteci u pomoc pogodnim lekom. Takvoj osobi treba govoriti: Zasto se nadimas? Sto mesa ne jedes? - Drugi ribu ni videli nisu. Ako vina ne pijes, gle, drugi ni ulje ne jedu. Postis se do vecera? - Neke osobe po dva i tri dana ostaju gladne. Ili, visoko mislis o sebi sto se ne kupas? Mnogi i zbog telesne bolesti to uopste ne cini. Ili se divis sebi sto spavas u pecini, i na tvrdoj neudobnoj postelji? - Druge spavaju stalno na zemlji. A ako i ti to ucinis, to nije nista veliko, jer drugi i kamenje stavljaju podase, da ne bi sa uzivanjem koristili ono sto im po prirodi pripada, a drugi su po svu noc vesali sebe. Ali ako i sve to ucinis i najuzvisenije podviznistvo ostvaris, nemoj ni onda visoko misliti o sebi, jer i djavodi daleko vise cine od tvojih podviga: niti jedu, niti piju, niti se zene, niti spavaju, i u pustinji zive, ako ti, ziveci u pecini, mislis da nesto veliko cinis.

54. Tako dakle, i takvim mislima moguce je izleciti suprotne strasti, tj. velim za ocajanje i za gordost. Jer kao sto jako raspaljena vatra, kada se rasturi, prestaje da gori, i ako nema vetra gasi se, tako se i vrlina povlaci zbog nadmenosti, makar imala velike i silne podvige; takodje i dobro propada zbog nemarljivosti, ako sebe ni malo ne pokrenemo ka raspirivanju bozanskog Duha. I najostriji noz brzo se zatupi o kamen, tako i dugotrajni podvizi brzo propadaju zbog gordjenja. Zato treba odasvud obezbedjivati dusu, i najvece podviznistvo, opaljivano jarom gordosti, sklanjati u hladovita mesta, a ponekad i otsecati sto je nepotrebno, da bi se koren bolje razvijao.

55. Onoga pak koji je zarobljen ocajanjem - da ga pomocu napred navedenih misli podstaknemo starati se da tezi nebeskom, jer je takva dusa sklona da pada nanize. Tako i dobri zemljodelci, kada vide malu i slabu vocku, cesto je zalivaju i poklanjaju joj veliku paznju da bi porasla; a kada na vocki primete neku preranu mladicu, otsecaju ono sto je suvisno na njoj inace bi se brzo osusila. Isto tako i lekari neke od bolesnika izobilno hrane i postrekavaju ih na setnju, dok druge sprecavaju i dugo drze gladne.

56. Ocigledno je, dakle, da je gordost najvece izmedju svih zala, a to pokazuje i njena suprotnost - smirenoumlje. Tesko je da neko stece smirenoumlje. Jer dok covek ne oslobodi sebe svake slave, ne moze zadobiti ovo blago. Smirenoumlje je tako veliko da djavo nastoji da podrazava sve druge vrline, a ovu cak ne zna ni sta je ona. Videci cvrstocu i postojanost ove vrline Apostol nam zapoveda da nju prigrlimo (1 Petr. 5, 5) i, bilo sta korisno da cinimo, da se svi u nju odenemo. Postio ti, ili cinio milostinju, ili poucavao, ili bio cak celomudren i razborit, - ogradi sebe njome kao tvrdim zidom. Neka ti smirenoumlje, ta najlepsa od svih vrlina, utvrdjuje i obuhvata sve ostale vrline. Pogledaj i pesmu svetih triju Mladica: oni druge vrline nisu mnogo spominjali, niti su pomenuli celomudrene i siromastvoljupce, nego su bas smirene ubrojali u one koji hvale Boga (Dan. 3, 64). Jer kao sto je nemoguce napraviti ladju bez dasaka, tako je nemoguce spasti se bez smirenoumlja.

57. Da je smirenje dobro i spasonosno vidi se iz toga sto je Gospod, izvrsujuci domostroj spasenja ljudi, odenuo sebe u njega. Jer veli: "Naucite se od mene, jer sam krotak i smiren srcem" (Mat. 11, 29). Pogledaj ko to govori, i nauci se potpuno i savrseno. Neka ti smirenoumlje bude pocetak i kraj dobara. Kada pak kazem "smireni um", ne misli se na spoljasnji oblik, nego se podrazumeva unutrasnji covek, a za ovim ce poci i spoljasnji covek. Izvrsio si sve vrline? Gospod to zna; al' On ti isti zapoveda da opet od pocetka pocnes posao sluge. Jer kaze: "Kada sve izvrsite, recite mi smo zaludne sluge" (Luk. 17, 10).

58. Smirenoumlje se stice kroz uvrede, kroz ruzenja, kroz rane. Treba da cujes od drugih da si bezuman i ludak, bednik i siromah, slabic i nistavan, nenapredan u delima, glucan u govoru, sraman po izgledu, slabic po snazi. To cy nervi smirenoumlja. Sve je to Gospod nas doziveo i pretrpeo. Jer govorahu da je Samarjanin i da demona ima; On uze oblicje sluge, bi tucen, ranama mucen.

59. Zato i mi treba da podrazavamo ovo smirenoumlje, pokazano na delu. Imaju neki koji se i spoljasnjim oblicjem prikrivaju; i smirujuci sebe ustvari oni time love ljudsku slavu. No takvi se po plodovima poznaju; jer kad ih ma i ovlas uvredise, oni to ne podnese, nego odmah zmija otrovnica izbljuva svoj otrov.

60. Na te reci ove blazene prisutne devstvenice se veoma radovahu, i opet sedjahu uz nju ne zasitivsi se tih dobara. I opet i njima govorase ova blazena: U pocetku je velika borba i trud, u onih koji prilaze Bogu, a kasnije - radost neiskazana. Jer kao sto se oni, koji zele da upale vatru, u pocetku nadimljuju i suze im idu, pa tek posle toga dobijaju ono sto su zeleli, jer se i veli da je "Bog nas oganj koji spaljuje" (Jevr. 12, 29). Tako i mi treba sa suzama i trudom da zapalimo u nama bozanski oganj. Jer sam Gospod veli: "Ja dodjoh da bacim oganj na zemlju" (Luk. 12, 49). Neki su se po svojoj malodusnosti samo dima nagutali, ali oganj nisu raspalili, zato sto nisu imali dugotrpeljivosti, ili bolje reci zato sto im je veza sa Bogom bila slabacka i paucinasta.

61. Otuda je velika dragocenost ljubav, i govoreci o njoj Apostol je rekao: "Ako sve svoje imanje razdas i telo izmucis, a ljubavi nemas, postao si zvonce koje zvoni i praporac koji zveci" (sr. 1 Kor. 13, 1). Velika je dakle medju dobrima ljubav, kao sto je strasan medju zalima gnjev; jer on pomraci i ozveri svu dusu, i odvodi je u bezumlje. Gospod, starajuci se u svakom pogledu o nasem spasenju, nije dopustio da ni najmanji deo duse nase bude nezasticen. Tako pokrene li vrag protiv nas pohotu, Gospod nas naoruza celomudrijem; izazove li gordost, smirenoumlje nije daleko; usadjuje li mrznju, ljubav nam je tu. Koliko god dakle vrag slao na nas strela, Gospod nas u toliko vecim brojem oruzja snabdeva na nase spasenje a na poraz vragu.

62. Zlo je dakle medju porocima gnjev, jer je receno: "Gnjev coveciji ne cini pravde Bozje" (Jak. 1, 20). Gnjev treba drzati na uzdi, jer nekad on biva koristan. Tako: korisno je gnjeviti se i jurisati na demone. Na coveka se ne treba zestoko gnjeviti, makar on i ucinio greh, nego ga treba odvracati od toga posto prodje strast gnjeva.

63. Gnjeviti se manji je medju porocima, dok je zlopamtljivost teza od svih poroka. Jer gnjev, posto kao dim pomraci dusu na kratko vreme, prestaje; a kad se zlopamtljivost ustali u dusi, cini je gorom od zvera. Eto i pas, kada se okomi na nekoga, menja svoju jarost cim mu se pruzi hrana, dok covek obuzet zlopamtljivoscu niti se molbama ubedjuje, niti se hranom ukrocuje, niti cak vreme, koje sve menja, moze da isceli tu strast. Takvi ljudi su najnecastiviji i najbezakoniji. Jer oni ne slusaju Spasitelja koji govori: "Idi prvo i pomiri se sa bratom svojim, pa onda dodji i prinesi dar svoj" (Mat. 5, 24). I na drugom mestu: "Sunce da ne zadje u gnjevu vasem" (Ef. 4, 26).

64. Dobro je ne gnjeviti se, ali ako se i desi da se covek razgnjevi, nije dopusteno ni jedan ceo dan ostati u toj strasti, jer sv. Apostol veli: "sunce da ne zadje". Ti pak cekas dok ti svo tvoje vreme zadje. He znas da reces: "Dosta je svakom danu zla svoga" (Mat. 6, 34). Zasto mrzis coveka koji ti je nazao ucinio? Nije ti on nazao ucinio, nego djavo. Omrzni bolest, a ne bolesnika. "Zasto se hvalis u zlu, silni"? (Ps. 51, 3). Za nas to govori Psalam. Jer veli: "Greh je moj jednako predamnom" (Ps. 51, 3), to jest svo vreme zivota svoga ne slusas Zakonodavca, koji govori: Neka ne zadje sunce u gnjevu vasem. I jos: Nepravdu je pomislio jezik moj (Ps. 51, 4), jer ne prestajes ruziti brata svog. Zbog toga ti se pravedna kazna odredjuje od Duha Svetog kroz Psalmopevca: Jer ce te Bog zato

kazniti do kraja, izbrisati te i preseliti iz naselja tvoga i iskoreniti koren tvoj iz zemlje zivih" (Ps. 51, 7). Takvi su darovi zlopamtljivome, takve su nagrade poroku.

65. Treba se dakle cuvati od zlopamtljivosti, jer za njom dolaze mnoga zla: zavist, mrzovolja, ogovaranje; i njihova zloca je smrtonosna, iako izgleda da su to mali poroci. Naprotiv, oni su kao tanane strele djavolove. I cesto se desi da rane od noza sa dve ostrice, i rane od velikog maca - kao sto su: strast bluda, gramzivost i ubistvo, - bivaju izlecene spasonosnim lekom pokajanja; dok gordost, ili zlopamtljivost, ili ogovaranje, - koji izgledaju kao male strele, - potajno ubijaju coveka, nastanivsi se u najvaznijim delovima duse. Ove strasti ubijaju ne velicinom rane koju nanose, nego nemarnoscu onih koji su ranjeni; jer oni, ne smatrajuci niusta ogovaranje i ostale strasti, bivaju od njih postepeno unisteni.

66. Nema sumnje, ogovaranje je teska i opasna strast, ali bas ono i biva hrana i zadovoljstvo nekih ljudi. No ti nemoj prihvatati taste glave, nemoj biti sasud tudjih zala. Ucini dusu svoju jednostavnom. Jer primis li smrdljivu necistotu tastih reci, navesceh sebi kroz pomisli mrlje u vreme molitve, i bez razloga ces omrznuti te ljude. I jos, privikne li ti uho na necovecnost klevetnika, onda ces na sve bestidno gledati, kao sto oko zaslepljeno nekom jakom bojom posle toga ne razlikuje izgled svega drugog sto vidi.

67. Treba cuvati i jezik i sluh, te niti govoriti tako nesto, niti slusati pristrasno. Jer je napisano: "Nemoj da prihvatas glas sujetan" (2 Moj. 23, 1); i: "Onoga koji ogovara tajno bliznjega svoga, toga izagnah" (Ps. 100, 5). A i Psalmopevac kaze: "Usta moja neka ne govore dela ljudska" (Ps. 16, 4). Mi medjutim govorimo i ono sto ljudi nisu ucinili. Zato ne treba verovati onome sto se govori, niti osudjivati one koji govore, nego po Bozanskom Pismu postupati i govoriti: "A ja kao gluv ne slusah, i kao nem ne otvarah usta svoja" (Ps. 37, 14).

68. He treba se radovati nesreci coveka, makar bio vrlo gresan. Neki pak, videci gde takvoga kaznjavaju ili hapse, odmah nerazborito ponavljaju onu svetsku poslovicu koja veli: Ko je zlo postavio kao trpezu, snaci ce ga beda za vecerom. A ti koja si dobro za sebe postavila stvari, mislis li da ces blagovati u zivotu? Sta cemo onda reci onome ko je izrekao sledece reci: "Jedan je svrsetak pravedniku i gresniku" (Knj. Prop. 9, 2). Jer ovdasnji nas zivot jedan je, iako ga provodimo na razne nacine.

69. He treba mrzeti neprijatelje, jer je sam Gospod sopstvenim glasom nama zapovedio: "Nemojte ljubiti samo one koji vas ljube, jer to cine i gresnici i carinici" (Mat. 5, 46). Jer dobro ne iziskuje vestinu i trud la bi pridobilo sebi, ono samo privlaci ljubitelje; medjutim, zlo da bi se unistilo, potrebuje bozansku nauku i veliki trud. Jer carstvo nebesko ne pripada dembelanima i bezbriznima, nego podviznicima.

70. Kao sto neprijatelje ne treba mrzeti, tako ni nemarljive i lenjive ne treba izbegavati i ruziti. Neki navode za sebe onu rec Svetog Pisma: "Sa svetima ces biti svet, i sa nevaljalima pokvarices se" (Ps. 17, 26-27). Govore neki da izbegavaju gresnike zato da se ne bi od njih pokvarili. No takvi ljudi nepoznavanjem duse ustvari cine suprotno. Jer Duh Sveti zapoveda ne da sa nevaljalima zastranis, nego da njih sa stranputice izvedes na pravi put, to jest da ih privuces sebi, s levog puta na desni put.

71. Postoje tri vrste raspolozenja u ljudskom zivotu: prvo od njih jeste krajnja zlodja; drugo - neko srednje stanje, koje posto posmatra i jedno i drugo ima udela i u jednom i u drugom; a trece, buduci da se uzdiglo na visinu sozercanja, ne samo da se drzi sebe samoga, nego se stara da rukovodi i ona dva prethodna stanja. Tako, zli ljudi, druzeci se sa rdjavima, samo jos vise povecavaju zla; oni

srednji nastoje da izbegavaju ove pokvarene, bojeci se toga da opet od njih ne budu svuceni dole, jer su jos odojcad u vrlini; ovi pak treci, imajuci hrabru volju i postojanu razboritost, druze se i imaju sa rdjavima veze, zeleci da ih spasu. Takve mnogi od onih spolja vredjaju, i potsmevaju im se sto se druze sa nevaljalima, i optuzuju ih da su i oni slicni njima. Oni pak takva ljudska misljenja smatraju za pohvale i sa radoscu izvrsuju bozansko delo. Jer je receno: "Radujte se i veselite se kada ljudi reku protiv vas svaku laz" (Mat. 5, 11-12). Njihov postupak je postupak Gospodnji, jer je i Gospod jeo sa carinicima i gresnicima; njihovo raspolozenje je vise bratoljubivo nego sebeljubivo. Jer takvi, videci gresnike kao neke zapaljene kuce prenebregose svoje sopstvene, i nastoje svim silama da spasu tudje kuce koje propadaju, trpeci opekotine od tih vrelih uvreda, dok oni srednji, ako vide brata da gori od greha, izbegavaju ga bojeci se da vatra ne predje i na njih. Oni pak treci, tj. rdjavi, lice na zle komsije koji zapaljene kuce jos vise raspaljuju, pruzajuci svoju sopstvenu zlocu kao materijal za veci pozar. Jer oni, kad vatra uzme smolastu ladju, umesto vode stavljaju kedrovinu. A dobri, koji su njima suprotni, spasenje gresnika smatraju za vaznije od sopstvenog imanja. Eto to su dokazi istinite ljubavi, i takvi su cuvari iskrene ljubavi.

72. Kao sto se zla drze jedno za drugo, jer za srebroljubljem dolazi zavist, podlost, krivokletstvo, gnjev, zlopamtljivost; tako se i njima protivne vrline drze ljubavi, tj. krotost i dugotrpeljivost i bezazlenost, i samo savrseno dobro - siromastvoljublje. Jer je nemoguce da neko dostigne do ove vrline, to jest do ljubavi, osim preko siromastvoljublja. Gospod nije zapovedio ljubav prema jednom coveku, nego prema svima ljudima, zato ne treba, kad posedujemo imanje, da prenebregavamo potrebite, jer tako ljubav biva potkradana. Moci pak zadovoljiti sve ljude nemoguce je coveku, to je samo Bozje delo.

73. Sta dakle, reci ce neko, ako nemas imovine, a staras se da cinis milostinju, zar ce ti to biti izgovor da stices? - To je zapovedjeno mirjanima. Jer milostinja nije toliko naredjena radi nahranjenja sirotinje, koliko radi ljubavi. Jer Bog koji rasporedjuje bogatstvo, On i siromaha hrani. Onda, znaci, zapovest o milostinji je suvisna? He daj Boze, nego naprotiv ona postaje pocetak ljubavi onima koji je ne znaju. Jer kao sto je obrezanje bilo primer za obrezanje srca, tako i milostinja biva ucitelj ljubavi. Onima pak kojima je dana ljubav od blagodati, njima je milostinja suvisna.

74. Ovo govorim ne da osudjujem milostivost, nego pokazujem cistotu siromastvoljublja. Neka dakle ne bude prepreka manje vecemu. Zacas si ovo malo postigao, tj. milostinju - jer si sve odjednom razdao; zato sada tezi ka vecemu, tj. ka ljubavi. Jer si postao krstonosac. Ti treba da reces onaj slobodni glas: "Eto, mi smo ostavili sve i za tobom idemo" (Mat. 19, 27). Ti si se udostojio da ovu smelu rec apostolsku podrazavas. Jer rekose Petar i Jovan: "Zlata i srebra nema u mene" (D. Ap. 3, 6). Ovde su dva jezika, ali je istovetna vera.

75. I medju mirjanima neka se milostinja ne cini tako prosto. Jer se kaze: "Jelej gresnika neka ne pomaze glave moje" (Ps 140, 5). Treba dakle onaj koji cini milostinju da ima avramovsko raspolozenje, i kao on da pravedno cini pravdu. Jer ovaj pravednik, ugoscavajuci goste, sa jelom je izneo pred njih i svoju dobru volju. Jer se veli da je stajao sluzeci ih, ne hoteci da sluge budu udeonicari u njegovoj dobiti. Takvi ce zaista dobiti platu za milostinju, makar i bili u drugom (tj. mirskom) redu. Jer Gospod je, sazdavsi vaseljenu, postavio u njoj dve vrste stanovnika. Jednima je, koji cestito zive, zapovedio brak radi radjanja dece, a drugima je radi cistote zivota zapovedio devicansku cistotu, cineci ih ravnoangelnima. I jednima je dao zakone, i obracun, i ucenja, a drugima je rekao: "Moj je obracun, ja cu uzvratiti, veli Gospod" (Rm. 12, 19). Onima je rekao: "Obradjuj zemlju" (1 Mojs. 3, 23), a ovima zapoveda: "He brini se za sutra" (Mat. 6, 34). Onima je zakon dao, a nama je blagodacu licno zapovesti objavio.

76. Nama je krst orudje pobede. Jer nas poziv nista drugo nije nego odricanje od zivota, razmisljanje o smrti. Kao sto mrtvi ne cine nista telom, tako i mi. Jer ono sto je trebalo telom uciniti, to ucinismo kad bejasmo deca. Jer veli Apostol: "Meni se svet razape, i ja svetu" (Gal. 6, 14). Mi zivimo dusom; njome pokazimo vrline; umom cinimo milostinju, jer: "Blazeni su milostivi" dusom (Mat. 5, 7). I kao sto Gospod u Evandjelju kaze da onaj ko je sa zeljom pogledao na lepotu zene, time je i bez dela nevidljivo ucinio greh (sr. Mt. 5, 28); tako se i ovde naziva milostinjom kada namerom cinimo delo makar ne imali u rukama srebro, i vecom vrednoscu smo pocasceni.

77. Jer kao sto gospodari u svetu imaju sluge sa raznim sluzbama, pa jedne salju u polja da obradjuju zemlju i da odrzavaju produzenje roda, a druge, koje izmedju njih vide da su krotki i lepi, dovode u svoje sopstvene kuce da im sluze; tako i Gospod, one koji su izabrali cesni brak postavio je na njivu sveta, a one koji su bolji od ovih, osobito one koji imaju desnu nameru (tj. dobru volju), njih je postavio na sluzbu Sebi. Ovi su otudjeni od svih zemaljskih stvari, jer su se udostojili Vladicanske trpeze. Oni se ne staraju o odevanju, jer su u Hrista odenuti.

78. Tih dveju vrsta ljudi jedan je Vladar i Gospod. Kao sto su od jedne i iste biljke i struk i zrno, tako su od jednog istog Boga i oni koji u svetu cestito zive, i oni koji su izabrali monaski zivot. Kod bilja je i jedno i drugo potrebno: lisce i stablo je potrebno za nuzdu semena i njegovo odrzanje, a samo seme je potrebno, sto se sve drugo od njega radja. I kao sto je nemoguce da jedno isto bude i biljka i seme, tako je nemoguce i nama da, imajuci sa sobom svetsku slavu, donesemo rod nebeski. Tek kada lisce opadne i stabljika se sasusi, vlat je gotov za zetvu. I mi dakle, odbacivsi umesto lisca zemaljsku sujetu i osusivsi svoje telo kao stabljiku i podignuvsi gore svoju misao, mozemo roditi seme spasenja.

79. Opasno je da pokusava uciti onaj ko se nije uzdigao delatnim zivotom. Jer kao sto ce neko, imajuci kucu sklonu padu, pa primi goste u nju, naneti padom kuce stetu njima, tako i ovi, ne izgradivsi prethodno sebe dobro, upropastice i sebe i one koji su dosli da se uce u njih. Jer takvi recima pozivaju slusaoce ka spasenju, ali im porocnoscu zivota svog nanose vecu stetu. Njihovo ucenje golim recima lici na crtez na zidu, uradjen slabim bojama, koje u najkracem vremenu vetrovi i kise zbrisu, dok ucenje na delu ni citav vek ne moze da unisti. Jer rec Bozja kod ovih, ulazeci u cvrsta mesta duse, daruje vernim slusaocima vecno oblicje Hristovo.

80. Stoga i mi, nemojmo povrsno leciti dusu, nego je svu naskroz ukrasavajmo; osobito nemojmo prenebregavati dubinu duse. Postrigli smo vlasi na glavi, odbacimo zajedno sa tim i crve koji su u glavi, jer ce nam oni, ako ih ostavimo, pricinjavati jos vece bolove. Jer kosa - to nam je bio svetski zivot: pocasti, slave, imovina, raskosne haljine, kupatila, uzivanja u jelima. To smo izgleda odbacili, ali je potrebnije da izbacimo dusegubne crve. A sta su ti crvi? To cy: ogovaranje, krivokletstvo, srebroljublje. Glava nasa to je dusa nasa, pa dok su te zle zivotinje bile pokrivene materijalom svetskih stvari izgledalo je da su skrivene; sada medjutim, razgolicene, postale su svima javne. Zato kod devstvenice ili kod monaha vidljivi bivaju i najmanji gresi, kao sto u cistoj kuci svima pada u oci neka buba, makar bila i najmanja; dok kod svetskih ljudi, kao u necistim pecinama, skrivaju se unutra najvece otrovnice, pokrivane stalno nekim materijalom. Zato mi treba da neprestano cistimo nasu kucu, i da pazimo da se ne uvuce neka dusegubna zivotinjica u riznice nase duse, i da kadimo sva mesta duse nase bozanskim tamjanom molitve. Jer kao sto najjaci lekovi ubijaju otrovne zivotinje, tako i neciste pomisli odgoni molitva sa postom.

81. Jedan od dusegubnih zverova jeste povesti se za onima koji govore da postoji sudbina, koju nazivaju i "postankom". I ovo je jedna vrlo opasna zaoka djavolova. U vrednim dusama djavo cesto samo pokrene u umu zaraznu prestavu o tome, pa pobegne, a u nemarnim dusama on i gospodari

takvim shvatanjem. Jer niko od onih koji zive u vrlinama, ne veruje niti prihvata to suludo i glupo shvatanje i priznaje Boga kao pocetak svih bivalih i svih bivajucih dobara, a zatim kao drugo posle Boga smatra svoju volju, tog staresinu i sudiju i vrline i poroka. Oni pak koji od bezvoljnosti dozivese padove zbog lenjosti, takvi odmah pribegavaju ovome verovanju u demona sudbine. Kao deca, koja napustaju i beze od roditelja ne podnoseci njihovo korisno vaspitavanje, tako i ovakve osobe, odbegnuvsi odlaze u pusta mesta i pridruzuju se divljim i pustinjskim demonima, jer ih je stid da priznaju da je njihova volja uzrok svega onoga sto su ucinili, i zato klevetaju i izmisljaju nepostojece.

82. Uz to jos, udaljivsi sebe od Boga, oni vele da im necista uzivanja dolaze od toga sto su stvoreni takvi. Jer bludniceci i kraduci, bolujuci od srebroljublja i spletkarenja, oni se stide svojih dela, i odstupise od istine. A kraj tog njihovog cilja jeste dusegubno ocajanje. Njima je bilo potrebno da takvim shvatanjima ustvari iskljuce Boga iz svog zivota i Bozji sud. Jer govore: Ako je meni tako sudjeno da bludnicim ili da sam gramzljiv, onda je sud suvisan; jer pravedna kazna biva za dobrovoljno ucinjene grehe, dok covek nije odgovoran za delo ucinjeno ne po njegovoj volji nego sto je tako sudjeno, te prema tome ukida se svaki sud Bozji.

83. Kako pak oni verovanjem u sudbinu odricu i Bozanstvo cucete sada: Treba ih prvo navesti da kazu da li je Bozanstvo starije, ili mladje od te njihove taste sudbine, ili je savecno sa njom. Zatim im reci: ako je Bog stariji, onda je nesumnjivo sve od Boga postalo, jer je on u svemu; prema tome Bog je gospodar i sudbine. U tom slucaju pak, ako postoji i sudbina po kojoj je neko od rodjenja gramzivac ili bludnik, onda je stvaranjem takvog coveka sam Bog uzrok zla, sto je neumesno. Ako pak kazu da je Bozanstvo mladje od sudbine, onda znaci da je i Bog podcinjen njoj, i sve sto sudbina hoce Bozanstvo mora da je slusa, sto opet znaci da je Bog po takvom njihovom shvatanju uzrok zla; a to je takodje neumesno. A ako, na kraju, kazu da je Bozanstvo savecno sa sudbinom, onda znaci da Bog i sudbina medjusobno neprestano ratuju, posto su im prirode suprotne. Eto, dakle, iz takvih se misli njihovih vidi koliko je glupo to njihovo lakomisleno shvatanje. Za njih je i receno u Svetom Pismu: "Rece bezumni u srcu svom: nema Boga" (Ps. 13, 1); i jos: "Govorise bezakonja na visini" (Ps. 72, 8).

84. Oni izmisljaju sebi izgovore za grehe. Jer, zaslepljeni, oni potkresavaju reci Svetoga Pisma, zeleci da njima potvrde svoje zlo shvatanje. Tako, najpre pocinju da Jevandjelja izvrcu, bljujuci ustvari svoj otrov. Jevandjelje veli: "A Hristovo rodjenje ovako bi" (Mat. 1, 18). Oni uzimaju ovu rec "rodjenje", koja oznacava Hristovo rodjenje i Hristov domostroj spasenja ljudi, i onda je zloupotrebljavaju. Takodje zloupotrebljavaju i lazno tumace ono sto Jevandjelje kaze za zvezdu Vitlejemsku, a ustvari trebalo bi da iz toga saznaju slavni Hristov dolazak u svet. Jer ta presvetla zvezda postala nam je propovednik istine, a njihova sujetna namera govori o mnogim zvezdama koje obelezavaju ljudsko rodjenje. Ocigledno je iz toga da zloca svuda sama sebi protivureci. Takodje navode i proroka Isaiju kao potvrdu za svoje bezumlje. Jer vele da je on rekao onu rec: "Gospod gradi mir i stvara zlo" (Is. 45, 7). Sto se tice mira svi priznaju da je on delo Bozje, a sto se tice zla takvi zaista zive u zlu, tj. u zlu duse, koje i jeste pravo zlo. Zla pak koja popusta na nas Bog, za nas su ona veoma korisna. Jer gladi i suse i bolesti i siromastvo i neke druge nevolje bivaju na spasenje duse i na urazumljenje tela. Jer "koji je to sin kojega otac ne kara?" (Jevr. 12, 7). Pored toga oni jos navode sledece reci iz Svetoga Pisma: "Njegovi putevi nisu po coveku" (Jerem. 10, 23), hoteci time, na svoju pogibiju, da kazu da kad neko nema "puteve" po coveku, znaci da ih treba traziti u sudbini. A to po njihovom shvatanju znaci ovo: puteve nema strast gramzivosti, crevougodija, bluda i druge strasti, koje nemaju svoje sopstveno bice. Medjutim Sveto Pismo naziva putevima zivot i smrt, koji su zajednicki svima. Jer zivot i smrt i jesu putevi koji nas vode, i to: zivot nas uvodi u ovaj svet, a smrt iz ovoga vestastvenog sveta nas prevodi u drugi svet.

85. Tako dakle ovi sujeverci sve cine da bi odrekli da imaju slobodnu volju, i staraju se da slobodu zamene robovanjem. To i jeste posao zla da sebe uvek vuce dole, u sve gore i gope stanje, i ovi ljudi sami su sebi svedoci da su sebe prodali zlu. Upravo to je djavolova lukava vestina: on se stara da nemarljive duse laznim ucenjem vuce dole ne dozvoljavajuci im da se uzdignu gope y poznanje istine. Kao sto ladja kad bez krme plovi biva uvek u valovima i buri, tako ovim ljudima stalno se nosi opasnost nad glavom; i ne mogu oni ni da dospeju u spasonosno pristaniste, jer su napustili Gospoda koji upravlja svim. Eto tako djavo obmanjuje duse koje mu se predaju. No djavo cesto pokusava da uznemiruje ovakvim stvarima i marljive duse, hoteci da i presece njihov dobri put. Jer im ubacuje misao da i cinjenje dobra dolazi od kretanja zvezda. Osobito ovakvu pomisao ubacuje djavo onima koji su izucavali svetsku mudrost pa posle stupili u monastvo. Jer djavo je mudar u zlu i prema raspolozenjima ljudi postavlja im svoje zamke. Neke on stalno napada ocajanjem, druge vuce dole kroz slavoljublje, trece potkopava kroz srebroljublje. Jer djavo, kao neki smrtonosni lekar, pruza ljudima razne otrove: nekoga od ljudi on ubija time sto mu u jetru daje otrov pohote; drugoga ubija u srce raspaljujuci mu u srcu gnjev; nekima pak upropascuje silu uma bilo neznanjem, koje im daje, bilo duhom radoznalosti.

86. Neke je pak djavo skrenuo s puta raznim nepravilnim ispitivanjima i mudrovanjima. Takvi, zeleci da rese neka pitanja o Bogu i Bozjoj sustini, upropastise sebe. Jer oni, ne prosavsi kako treba podviznicki zivot na delu kretose odmah u sozercanje, i dobivsi vrtoglavicu padose. He obavivsi kako treba ovo prvo (tj. prakticne podvige), oni promasise i ovo drugo (tj. sozercanje). Oni koji uce azbuku, prvo se bave prvim slovom, pa uce najpre kako se ono pise, pa onda kako se zove i kako se izgovara, pa zatim kakvo znacenje brojcano ima, i na kraju kakav ton mu se daje. Pa kada je za prvo slovo azbuke potrebno toliko usrdje i znanje, koliko je vise potrebno uloziti prethodno mnogo truda i vremena kada se radi o Tvorcu, da bi se udostojili sozercanja Njegove neizrecive slave? Neka se niko ne upinje da shvati bozanske tajne polazeci od spoljasnje svetske ucenosti. Jer takav, prelascen od demona, obmanjuje sebe u svom umu. Jer Psalmopevac veli: "Iz usta dece i odojcadi nacinio si sebi hvalu" (Ps. 8, 3). Isto tako i Gospod u Jevandjelju: "Pustite decu neka dolaze k meni, jer je takovih carstvo nebesko" (Luk. 18, 16). I jos na drugom mestu veli: "Ako ne budete kao deca, necete uci u carstvo nebesko" (Mat. 18, 3). Ono sto si ti naucio, to je bilo za svet; sada postani lud radi Boga; otseci ono staro, da bi novo zasadio; porusi trule temelje, da bi postavio dijamantski temelj Gospodnji, te tako i ti kao Apostol bio sagradjen na cvrstoj steni.

87. He treba biti svadljiv, i nemoj se zbog mnogogovorljivosti baviti mnogo cim. Jer djavo moze da nasteti i kroz neblagovremeno pricanje. On ima mnoge zamke i opasan je lovac: malim pticicama on postavlja male zamke, a velikim pticama on priprema velike zamke. Jedna takva velika i smrtonosna zamka jeste i verovanje u sudbinu. Zato treba izbegavati i samu pomisao takvu. Ako ti se cini da se misao da postoji sudbina potvrdjuje kroz stvari i providjanja, znaj da je to samo nagadjanje i da takvo shvatanje nije sigurno. Jer ono sto oni predvidjaju unapred ne dolazi uvek neminovno. Kao sto obicni ljudi i moreplovci iz posmatranja kretanja oblaka sticu izvesno bledo znanje o vetrovima i kisama, tako i ovima dolazi lazno predvidjanje unapred od demona. Uz to i oni sami govore ponesto nagadjajuci kao vracare, i to je vec dovoljno da moze razbiti njihovu luckastu misao. Jer ako ta njihova lazna nagadjanja dolaze od demona, onda je uzaludno svo njihovo dokazivanje.

88. Ako pak neprijatelj, pravdajuci se, i dalje nastoji da dokazuje takva shvatanja, mozes ga izobliciti samim tim sto on u razna vremena razlicitim mislima i shvatanjima napada dusu. A to je dokaz njegove kolebljivosti, a kolebljivost - njegove nepostojanosti. Ono pak sto je nepostojano, blizu je propasti. Jer djavo ne ostaje zadovoljan tim svojim prvim zlom (tj. tim zlim shvatanjem), nego potura dusi ucenje o automaticnosti svega (tj. da je sve u svetu samo sobom postalo). Tako on

govori da je sve samo od sebe i da je um nas ustvari proizvod prirode, i kada telo nase umre i raspadne se, onda se i dusa i um raspadaju. Sve pak to djavo nam podmece, da bi nam nemarnoscu upropastio dusu. Kada nam naidju te i takve maglovite mastarije, ne treba da se saglasavamo sa njima kao da su istinite. Jer te mastarije samo pokazuju zlobu djavolju, i nalecu u razna vremena na razne nacine, i opet u tren oka iscezavaju. Znam jednog slugu Bozjeg koji provodi vrlinski zivot, koji, sedeci jednom u keliji svojoj, posmatrase nailazenje potajnih pomisli i racunase koja je pomisao prva i koja druga, i koliko vremena svaka od njih traje, i da li je iscezla ili je dostigla do sledeceg dana; tako je on tacno saznao Bozju blagodat i svoju izdrzljivost i silu, a takodje i nemoc i poraz vraga.

89. Potrebno je, dakle, da mi primimo i drzimo ova pravila. Jer kada trgovci prolaznih stvari svakodnevno mere i premeravaju svoju zaradu, i s radoscu prihvataju vecu zaradu, a s tugom stetu, daleko vecma nego oni treba da bdimo mi koji smo trgovci istinitog blaga, i ka vecim blagima stalno tezimo; a desi li nam se neka mala steta od vraga, onda da to s teskocom podnosimo, jer cemo biti sudjeni. Ali, nemojmo ocajavati zbog toga, i zbog tog nevoljnog greha napustati sve ostalo. Jer kad vec imas devedeset devet ovaca, trazi i onu izgubljenu. Nemoj se uplasiti zbog te jedne, nemoj pobeci od Gospodara, inace ce ti krvozedni djavo zarobiti i unistiti svo tvoje stado dobrih dela. Nemoj dakle da pobegnes zbog jednoga, jer je Vladika dobar, i jer govori kroz Psalmopevca: "Ako i padne, nece propasti, jer ga Gospod drzi za ruku" (Ps. 36, 24).

90. Ma koliko ucinili ili zaradili na zemlji, treba da to smatramo za malo u odnosu na buduce vecno bogatstvo. Jer na ovoj zemlji mi se nalazimo kao u drugoj majcinoj utrobi. Kao sto u onoj prvoj majcinoj utrobi nismo imali svoj sadasnji zivot, niti smo tamo imali ovakvu cvrstu hranu kao sada, niti smo mogli da radimo ovako kao sada ovde, i jos smo tamo bili bez sunceve svetlosti i svakog zraka; i uopste receno: tamo smo se lisavali mnogo cega sto ovde imamo. Tako i u ovom sadasnjem svetu treba da se obogacujemo ka carstvu nebeskom: okusili smo ovdasnju hranu - zazelimo onu bozansku; uzivali smo u ovdasnjoj svetlosti - zazelimo i zavolimo ono Sunce pravde; smatrajmo gornji Jerusalim za svoj grad i svoju majku, a Boga nazovimo svojim Ocem; zivimo ovde celomudreno, da nasledimo vecni zivot.

91. Jer kao sto deca u majcinoj utrobi, kada, uzimanjem tamosnje slabe hrane i zivljenjem tamosnjim skucenijim zivotom, odrastu i postanu savrsenija, onda se kroz to streme ka vecem i boljem stanju, tako i pravednici od ovoga nacina zivljenja u svetu uznose se ka visnjem putovanju, po onome sto je napisano: "iz sile u silu" (Ps. 83, 8). Gresnici pak, kao i umrla u utrobi matere nedonoscad, tako i oni prelaze iz jedne tame u drugu tamu. Jer se oni vec na zemlji umrtvljuju, jer pokrivani mnostvom grehova, i otspavsi iz ovog zivota, oni bivaju baceni u tamna i ledena mesta. Tri puta se radjamo u zivot: Prvo rodjenje, to je izlazak iz majcine utrobe, kada dolazimo iz zemlje u zemlju; druga pak dva rodjenja uzvode nas od zemlje na nebo. Prvo od ta dva rodjenja jeste rodjenje od blagodati, koje nam biva od bozanskog krstenja, i to nazivamo istinskim novim rodjenjem. Trece pak rodjenje biva nam od pokajanja i od nasih dobrih podviga. U ovom trecem mi sada stojimo.

92. Mi koje smo pristupile istinskom Zeniku treba da se lepse ukrasimo. Poucimo se od razmatranja svetskoga braka. Kada devojke u svetu, sjedinjujuci se sa muzem koji se lako pridobija, ulazu toliki trud oko kupanja, i mazanja mirisima, i raznovrsnog ukrasavanja, - jer time misle da sebe ucine privlacnijima; - kada dakle one koje zive po telu imaju toliko staranje, koliko treba da ih prevazidjemo u usrdju mi koje smo obrucene za nebeskog Zenika, i da trudoljubivim podvigom speremo necistotu grehova, i telesne haljine da zamenimo duhovnim. One ukrasuju telo svetskim i zemaljskim cvecem, a mi ukrasimo dusu vrlinama, i umesto dragog kamenja stavimo oko glave

trostruki venac: veru, nadu i ljubav; oko vrata pak stavimo onaj cestiti ukras - smirenoumlje; umesto pojasa opasimo se celomudrenoscu; siromastvoljublje neka nam bude svetla odezda, a na trpezi neka bude nepropadljiva hrana, tj. molitve i psalmi. No kao sto veli Apostol, nemoj u molitvi i pojanju samo jezik da pokreces, nego i duhom razumevaj ono sto govoris. Jer cesto biva da usta govore, a srce se bavi pomislima. Treba takodje paziti da nam se ne desi da, kada dodjemo na bozansku svadbu, nama nestane ulja u ziscima nasim, tj. nestane vrlina. Zenik ce nas omrznuti i nece nas uopste primiti, ako ne bude dobio od nas ono sto smo mu obecale. A sta je to? - Da se manje brinemo o telu, a vise da zalivamo i obradjujemo dusu, - eto to su nasa obecanja Njemu.

93. Na bunaru koji ima dve kofe na cekrku, pa se jedna spusta prazna a istovremeno se druga cekrkom izvlaci puna; na takvom bunaru nemoguce je istovremeno izvuci obe kofe pune s vodom. Tako je isto i sa nama: kada svo staranje posvetimo dusi, onda ona, ispunjena dobrima, uspinje se tezeci ka visini; telo pak nase, postavsi podvizima lako, ne sprecava silu koja njime rukovodi. Svedok je toga Apostol, koji veli: "Ukoliko se nas spoljasnji covek raspada, utoliko se unutrasnji obnavlja" (2 Kor. 4, 16).

94. Ako se nalazis u opstezicnom manastiru, nemoj menjati mesto, jer ces sebi mnogo nauditi. Jer kao sto kvocka, ustajuci cesto sa jaja, kvari ih i pretvara u muckove, tako i devstvenica ili monah ohladjuje i umrtvljuje se u veri ako prelazi s mesta na mesto.

95. Nemoj da te obmanjuje uzivanje bogatih u svetu kao da od toga neke koristi ima. Oni uvazavaju vestinu ribarenja radi zadovoljstva, a ti postom i skromnim jelima nadmasi njihovo izobilje u hrani. Jer je receno: "Dusa koja se nalazi u raskalasnosti, ruga se medu" (Price 27, 7). Nemoj se nasicivati hleba, pa neces zazeleti vina.

96. Vrag ima tri osnovne stvari iz kojih proizilazi svaki porok. To cy: pohota, uzivanje, zalost. Ovo troje jedno od drugoga zavisi i jedno za drugim sleduje. Uzivanje je moguce delimicno savladati, no pohotu je nemoguce. Jer uzivanje se izvrsuje kroz telo, dok pohota pocinje od duse. Zalost je pak sastavljena od obadvoga. Ne dopusti pohoti da stupi u dejstvo, i time ces i ostalo unistiti. A ako dopustis da uznapreduje ovo prvo (tj. pohota) i da se rasprostre na drugo, onda ce oni stvoriti uzajamni krug i podrsku medju sobom, te uopste nece dopustiti dusi da im se otme. Jer je napisano: "Ne daj vodi izlaz" (Prem. Sirah. 25, 25).

97. Ne koristi svima sve, zato neka svaki umom svojim nauci sta mu koristi. Jer mnogima koristi u opstezicu, a drugima je korisno otselnistvo u samoci. Kao sto medju biljkama: neke na vlaznom zemljistu brzo bujaju, a neke vise vole suvo zemljiste; tako i medju ljudima: neki dobro cine na visokim mestima, a neki se spasavaju na nizim. Mnogi su se spasli u gradu, misleci na pustinjski zivot, dok su mnogi u gori, cinecn ono sto i svetovnjaci, propadali. Jer je moguce i ziveci sa mnogima monahovati dusom; i ziveci usamljen - umom svojim boraviti sa masama.

98. Mnoge zaoke ima djavo. Ako nemastinom nije pokvario dusu - onda postavlja bogatstvo kao zamku. Ne uspe li nista kroz uvrede i ruzenja - on tada istice pohvale i slavu. Pretrpi li poraz od zdravlja - on navodi bolest na telo. Ne uspevsi da obmane uzivanjima - on onda pokusava da nezeljeni prevrat duse izvrsi kroz nemila stradanja. Jer navodi neke teske bolesti, da bi pomocu njih izazvao malodusnost i pomracio njihovu ljubav prema Bogu. Ali, ako ti se telo razboli i zahvati ga teska vrucica sa strahovitom zedji, ti onda, ako to trpis sto si gresnik, seti se onog buduceg mucenja i vecnog ognja i kazne od suda, i tada neces ocajavati zbog ovih sadasnjih muka. Raduj se sto te Gospod posetio i imaj uvek na jeziku onu radosnu rec: "Nakazujuci nakaza me Gospod, no ne predade me smrti grehovnoj" (sr. Ps. 117, 18). Jer si u tom slucaju kao gvozdje koje pomocu ognja zbacuje sa sebe rdju. Ako si pak i pravedan pa bolujes, znaj da napredujes od velikih ka jos vecim

visinama. Bio si zlato, no kroz oganj postani jos cistiji. Dat ti je andjeo Satanin u telo; raduj se i vidi kome si slican postao. Jer si se udostojio Pavlovog dara. Muci li te vrucica i stradas od groznice, ali o tome Sveto Pismo veli: "Prodjosmo kroz oganj i vodu" (Ps. 65, 12). Posle te ocekuje odmor i osvezenje. Sad te snaslo ovo prvo, ocekuj i ono drugo. Ostvarujuci one svete reci Davidove: "Bejah bednik i siromah i bolesnik" (Ps. 68, 30), postaces savrsen kroz to troje. Zato on isti veli: "U nevolji si me rasirio (tj. usavrsio)" (Ps. 4, 2). U tim podvizima osobito uvezbajmo dusu svoju, jer tada bas pred samim ocima vidimo naseg neprijatelja.

99. Nemoj da se zalostimo sto zbog bolesti i rana na telu ne mozemo da stojimo na molitvi ili da glasno pevamo. Sve nam je to dato za ociscenje od pohotljivih zelja; jer i post i lezanje na zemlji zapovedjeni su nam radi sramnih strasti. Ako pak bolest oduzme silu strastima, onda je trud suvisan. A zasto velim suvisan? Zato sto se pagubne strasti umrtvljuju bolescu kao nekim vecim i jacim lekom. To i jeste veliki podvig da u bolestima trpimo, i blagodarne pesme Visnjemu uznosimo. Ako nam se i oci izvade, nemojmo ni to tesko podnositi, jer smo ustvari oslobodjeni od nezasitih organa, i unutrasnjim ocima sozercavajmo slavu Gospodnju. Ako smo ogluveli, zablagodarimo Bogu, odbacivsi sasvim nas sujetni sluh. Ruke su nam otsecene? No imamo unutrasnje ruke, naoruzane za borbu sa vragom. Bolest nam ovladala celim telom? - Ho y unutrasnjem coveku vecma cveta zdravlje.

100. Ako zivimo u opstezicu pretpostavimo poslusanje podvigu. Jer podvizi vode preuznosenju, a poslusanje - smirenoumlju. A postoji i od vraga nalozeni podvig, i njega upraznjavaju djavolji ucenici. Kako cemo onda mi razlikovati bozanski i carski podvig od tiraninovog i demonskog? - Jedino po razumnoj meri. Neka ti svo vreme bude potcinjeno jednom pravilu posta; nemoj da postis cetiri ili pet dana pa sledeceg dana obiljem hrane da sve upropastis. A to je bas milo vragu. Neumerenost svugde biva pagubna. Nemoj odjednom da istrosis svo oruzje, pa da se u vreme borbe obretes bez oruzja i budes lako zarobljen; oruzje pak to je telo, a borac to je dusa. Zato se staraj o obadvoma prema potrebi. Ako si mlad i zdrav, onda posti, jer doci ce starost sa bolescu. Na taj nacin, ukoliko mozes, skupljaj hrane, da je naces kad onemocas. Posti se sa razumnoscu i tacnoscu. Pazi da ti neprijatelj ne podidje bas kroz lakocu posta. Mislim da se na to odnose Spasiteljeve reci: "Budite mudri trgovci..., to jest: prepoznajte tacno carski lik na novcu, jer postoji i falsifikovani novac; priroda zlata je jedna ista, ali se razlikuje po liku na njemu. Zlato je post, uzdrzanje, milostinja, ali i neznabosci svoj neprijateljski lik utiskuju u njih, kao sto se takodje i svi jeretici hvale tim istim podvizima. No na takve podvige treba paziti, i izbegavati ih kao falsifikovane. Pazi da neiskusno ne upadnes u takvu vrstu podviga i pretrpis stetu. Zato primaj sa sigurnoscu krst Hristov utisnut u vrline, to jest: pravu veru sa cistim delima.

101. Potrebno nam je da sa svakim rasudjivanjem upravljamo dusom svojom. I ziveci u opstezicu nemojmo traziti svoje, niti robovati svojoj volji, nego se potcinjavajmo nasoj materi po veri. Sebe smo poslale u izgnanstvo, to jest izasle smo izvan svetskih granica; prema tome odrekle smo se sebe, i nemojmo traziti opet jedno isto. Tamo u svetu smo imale slavu, ovde ponizenje; tamo izobilje jela, ovde ni hleba dovoljno. Oni koji su ucinili prestupe, u svetu se i ne hoteci stavljaju u tamnice; i mi treba sebe, radi grehova nasih, da zatvorimo u tamnicu, da bismo dobrovoljno otklonile buducu kaznu.

102. Ako postis, nemoj govoriti da ces se razboleti, jer i oni koji nisu postili dobijali su iste bolesti. Ako si otpoceo dobro delo nemoj otstupati sto te neprijatelj ometa, jer ce on biti pobedjen tvojim strpljenjem. I oni koji polaze na plovidbu, imajuci u pocetku pogodan vetar, razapinju jedra, a kad im ubrzo naidje suprotan vetar moreplovci se zbog njega ne vracaju natrag niti istovaraju lacu, nego

pricekaju malo ili se odupru buri, pa produze plovidbu. Tako i mi kada nas napadne suprotni vetar, razapnimo krst umesto jedra, pa cemo lako obaviti nasu plovidbu.

103. To cy, eto, pouke ove cesne i svevrlinske Sinklitikije, koje su pre dela nego reci. I jos mnoge druge velike stvari objavila je ona na korist onih koji su je culi i videli. Toliko je mnostvo dobara proisteklo od nje, da ih ljudski jezik prosto ne moze izraziti.

104. A mrzitelj dobra djavo, ne podnoseci toliko bogatstvo dobara, mucio je se i sebe sama kidao, eda bi na neki nacin zamutio taj izvor dobara. Zato nakraju on izaziva ovu hrabru devstvenicu da izadje u poslednju bitku; i toliko je neprijateljstvo prema njoj gajio da joj nije otpoceo zadavati rane na spoljasnje udove, nego je se dotakao same srzi kostiju, jer je naveo na nju takvu unutrasnju duboku bolest, da je bilo nemoguce olaksati joj nikakvim ljudskim lekovima.

105. Prvo joj je ranio najnuzniji za zivot organ, tj. pluca, i pagubnim bolestima je postepeno raspaljivao zlocu. Jer mogao je i kroz neku silnu bolest da joj nanese koncinu, medjutim, kao krvolocni dzelat, hteo je kroz mnoge rane i kroz dugo vreme da pokaze svoju sposobnost. On je postepeno razjedao pluca, i kroz stalna pljuvanja unistio ih. A imala je ona i neprekidnu vrucicu koja joj je kao crv potpuno obolestila telo.

106. Bilo joj je 80 godina kada je djavo naveo na nju Jovljeva stradanja, i jos tada je upotrebio strasne muke, a sada joj skracuje vreme silno joj pogorsavajuci bolest i bolove. Trideset i pet godina je blazeni Jov proveo u ranama; a ovde neprijatelj je skratio rok trajanja rana na njenom svestenom telu na tri i po godine, uzevsi svaku Jovljevu desetinu kao jednu godinu. I ona se hrabro borila sa neprijateljem kroz ove slavne bolove pune te tri i po godine. Protiv Jova je djavo otpoceo prvo sa spoljasnjim ranama, a protiv ove blazene otpoceo je sa unutrasnjim mucenjima. Jer time sto se dotakao koscane srzi on joj je nanosio velike i strasne bolove. Cini mi se da se hrabri mucenici nisu tako podvizavali kao blazena Sinklitikija. Jer protiv njih je prokletnik spolja nastupao. Bilo da ih je napadao macem ili ognjem, to je bilo blaze od ovih njenih muka. Umesto uzarene peci on joj je sagorevao utrobu, raspaljujuci postepeno oganj unutra, i kao crv tokom dugog vremena razjedao joj telo. Zaista je tesko i necovecno reci ovo: oni kojima je poverena sudska vlast, kada hoce da prestupnicima naloze teze kazne, unistavaju ih spaljujuci ih na tihoj vatri; tako je i ovde neprijatelj, pokrecuci u Blazenoj iznutra vatru vrucice koja postepeno tinja, danonocno joj je nanosio neprestani bol.

107. Podnoseci junacki tu bolest, ova blazena nije klonula duhom, nego se i nadalje borila protiv vraga. I opet je ona svojim dobrim poukama isceljivala one koje je vrag ranjavao, i kao iz usta krvozednog lava otimala duse neranjene. Ranjene pak lecila je spasonosnim lekovima Gospodnjim, a neke je netaknute ocuvala, jer im je ukazivala na podmukle zamke djavolje i time ih sacuvala slobodne od greha.

108. Ova divna podviznica govorase da nikada ne treba da se predaju bezbriznosti duse posvecene Bogu. Jer upravo njih osobito napada djavo. Kada su one u molitvenom tihovanju, on skripi zubima, i kad biva pobedjen on besni, a zatim se malo udalji i motri, pa ako vidi da one samo malo zadremaju, odmah pocinje da podilazi. Jer kao sto je nemoguce da i u najgorim ljudima nema ni iskre dobra, tako je suprotan slucaj i sa dobrima. Jer u stvarima koje su medjusobno suprotne postoji po neki njihov delic u onoj suprotnoj strani. Tako biva da neki covek, iako okruzen svim onim sto je najsramnije i utonuo u svaki razvrat ipak cini milostinju; a takodje medju dobrima biva da cesto zive u celomudriju, postu, napornom podvigu, pa ipak bivaju tvrdice i ogovaraci.

109. Ne treba dakle da prenebregavamo male stvari kao da one ne mogu naneti stetu. Jer i voda u toku vremena razbije kamen. Velika dobra koja bivaju u ljudi, dolazi im od bozanske blagodati; a ono sto se cini da je malo, nauceni smo da to treba svojim silama unistiti. Onaj ko se za veliko kroz blagodat izborio, a malo prenebregao, podvrgnuce sebe velikoj steti. Jer Gospod nas kao pravi Otac, videci da decica Njegova zele da hodaju kako treba, pruza svoju ruku i, oslobadjajuci nas potpuno od velikih opasnosti, ostavlja nas da se sami od sebe krecemo u onome sto je malo, pokazujuci da treba tim svojim kretanjima da pokazemo nase raspolozenje. Jer onaj ko je lako prevrtljiv u malome, kako ce moci sacuvati ono sto je vece?

110. Mrzitelj dobra, gledajuci ovu blazenu gde se opet osnazuje protiv njega, bivao je besan; i uvidjajuci da njegovo nasilje dozivljuje poraz, on izmislja neki drugi nacin zlobe i udara blazenu po glasnim organima, da bi joj presekao govornu rec, misleci da ce time izazvati nestasicu bozanskih reci za monahinje koje su se skupljale oko nje. Ali, mada je uspeo da njihov sluh lisi dalje koristi, on im je ostvario vecu korist, jer su se one gledanjem njenih stradanja obnavljale i jos vise utvrdjivale u veri. Jer rane njenoga tela isceljivahu ranjene duse, i moglo se videti kako velicina duse i trpljenja ove blazene bivaju predohrana neranjenima i lek onima koji su je posmatrali.

111. Kao povod za njenu bolest vrag uze ovo: on ucini da joj jedna koscica zapadne u grlo, i grlo se zagnoji; gnojenje se brzo prosiri i nastade truljenje po telu. Nakon dva meseca pocrnese mnoga mesta na telu. Pritom gnoj i tezak smrad zahvatise joj celo telo. A od toga su vise nego ona stradale monahinje koje behu oko nje i prisluzivahu joj. Ne buduci u stanju podnositi strasnu vonju, monahinje su se cesto odvajale od nje. Kada je pak trebalo da joj pridju, za poneku potrebu, one su tada palile mnogo tamjana, i opet se udaljivale zbog nepodnosljivog smrada. Blazena pak Sinklitikija sigurno da je videla svog vraga, i nikako nije dozvoljavala da joj se ukazuje ljudska pomoc, pokazujuci i na taj nacin svoju hrabrost. Prisutne su je molile da makar mirisima pomazu smrdljive rane, posto im je bilo tesko podnositi, ali ona to nije dopustala. Jer, ona je smatrala da tom spoljasnjom pomoci gubi ovu slavnu bitku. Prisutne devstvenice nadjose i dovedose jednog lekara, ne bi li je on mogao ubediti da prihvati lecenje. No ona to nije dopustala, govoreci; Zasto me lisavate ove korisne bitke? Zasto trazite ovo vidljivo, ne znajuci ono nevidljivo? Zasto se toliko interesujete za ovo sto se sa mnom desava, a ne vidite onoga koji to prouzrokuje? Na to joj prisutni lekar rece: Ne predlazemo ti lek radi lecenja ili utehe, nego da istruleli i mrtvi deo tela po obicaju odsecemo da ne bi zarazio ostale delove. Jer i mi sada cinimo ono sto drugi cine mrtvacima, tj. donosimo ti da stavimo aloj i izmirnu i mirtu, sa vinom pomesane. Primivsi ovaj savet ona je pristala, sazalivsi se time ustvari na prisutne devstvenice. Jer time je uklonjena ona prekomernost smrada.

112. Ko se nije uzasnuo videci tolike rane? Ko se nije korisno poucio videci dugotrpeljivost ove blazene i u njoj popaz vraga? Vrag je blazenoj bas onde zadao ranu odakle je izvirao spasonosni i slatki izvor poucnih reci; i na taj nacin velika njegova opakost onemogucila je svaku utehu drugima, jer je kao neka krvolocna zver rasturio sve staranje onih koji su se oko nje sakupljali, da bi tako mogao da rastrgne lov koji mu zapadne u celjusti. Medjutim, trazeci plen, djavo sam postade zrtva. Jer bi obmanut slaboscu njenog tela kao nekim mamcem; videci da je zensko, prezreo ju je, jer nije znao njenu musku odlucnost. On je samo gledao na njene bolesne udove, i oslepljen, nije mogao da vidi njenu najjacu misao. Ona je pak tako i ovu borbu izdrzala jos tri meseca, a telo joj ee pritom samo silom Bozanskom odrzavalo. Jer je ono sto doprinosi odrzavanju tela bilo svedeno na najmanju meru. Ona nista nije jela. Jer kako je mogla uzimati hranu kad je vladala takva trulez i smrad? A i san ju je napustio, razbijan tolikim bolovima.

113. Medjutim kad je ona konacno odnela pobedu, i kad se sasvim priblizila vencu pobednickom, ona je onda imala i vidjenja i posete Andjela, i pozive svetih devstvenica s neba da uzadje k njima, i obasjana neiskazanom svetloscu i vidjenje raja. I posto je sve to videla, ona, dosavsi opet k sebi, preporuci prisutnim devstvenicama da sve hrabro podnose i da ne budu malodusne. Rece im i ovo: Kroz tri dana odvojicu se od tela. I ne samo to, nego im je rekla i cas odlaska odavde. I kada se to vreme ispuni, otide blazena Sinklitikija ka Gospodu, primivsi od Njega kao nagradu za svoje podvige carstvo nebesko, na slavu i hvalu Gospoda naseg Isusa Hrista, i sa Njim Oca i Svetoga Duha u vekove vekova. Amin[7].

 

 

ZITIJE PREPODOBNE MATERE NASE

APOLINARIJE DEVICE.

koja se u muskom odelu i pod muskim imenom podvizavala

 

Kada umre grcki car Arkadije[8], sin njegov Teodosije[9] imadjase osam godina. Brat Arkadijev, rimski car Honorije[10] odredi maloletnom caru za namesnika prokonzula Antemija, coveka mudra i vrlo pobozna. Do Teodosijevog punoletstva od je vladao umesto cara, zbog cega ga i sveti Simeon Metafrast[11] koji je napisao ovo zitije, naziva stalno carem.

Antemije car imadjase dve kceri. Mladja, od ranog detinjstva imadjase u sebi duha necista, a starija, kojoj bese ime Apolinarija, izmalena mnogo posecivase svete crkve i provodjase vreme u molitvama. Kada Apolinarija postade punoletna, roditelji smerahu da je udadu. Ali ona to odbi, i rece roditeljima: Hocu da idem u manastir da slusam Sveto Pismo i da vodim manastirski zivot. - A roditelji joj govorahu: Mi zelimo da te udamo. - Ona im odgovori: Necu da se udajem, nego se nadam da ce Bog i mene bogobojazljivoscu sacuvati cistu, kao sto cuva neporocnima svoje svete devojke.

I ovo izgledase roditeljima novo i cudno, da devojka u tim godinama tako govorn, obuzeta bozanskom zeljom. I opet zamoli Apolinarija svoje roditelje da joj dovedu neku monahinju koja bi je naucila Psaltiru i citanju Svetog Pisma. A car Antemije mnogo tugovase zbog njene namere, jer zeljase da je uda. Ali posto devojka bese postojana u svojoj zelji, i ne pristajase na prosioce, mladice visokog porekla, roditelji joj rekose: Sta onda hoces, kceri? - A ona im odgovori: Molim vas da me date Bogu, i primicete nagradu za moje devicanstvo.

Videci da je Apolinarijina namera nepromenljiva, cvrsta i bogoljubiva, roditelji rekose: Neka bude volja Gospodnja!

- I dovedose joj iskusnu monahinju, koja je nauci da cita svete knjige. Onda Apolinarija rece roditeljima: Molim vas da me pustite da vidim sveta mesta u Jerusalimu, da se pomolim tamo i poklonim Casnom Krstu i svetom Vaskrsenju Hristovom. - A oni je ne htedose pustiti, jer im ona bese jedina uteha u kuci, i vise je voljahu nego njenu sestru u kojoj bese necisti duh. No posto ona jos dugo vreme navaljivase na njih sa istom zeljom, oni najzad pristadose iako teska srca. Onda joj dadose mnoge sluge i sluskinje, i dovoljno zlata i srebra, i rekose joj: Uzmi, kceri, i idi; ispuni zelju svoju, jer Bog hoce da mu budes sluskinja. - I posto je smestise u ladju, grljahu je i govorahu: Seti

nas se, kceri, u svetim mestima. - A ona im rece: Kao sto vi ispunjavate zelju srca mog, tako neka Bog ispuni molitve vase koje My upucujete! I neka vas izbavi Gospod u zli dan!

I rastavsi se tako s roditeljima, ona krenu na put. A kada stigose u Askalon[12], ostade onde nekoliko dana zbog bure na moru. I obidje tamo sve crkve i manastire, moleci se i dajuci poklone. Zatim nasavsi saputnike, produzi put, i stize u sveti grad Jerusalim. Tu se pokloni Vaskrsenju Gospodnjem i Casnom Krstu, usrdno se moleci za svoje roditelje. I svaki dan posecivase zenske manastire, i davase mnogo milostinje potrebitima. I poce otpustati svoje suvisne sluge i sluskinje, darujuci im slobodu. Pritom ih bogato obdarivase i molitvama njihovim sebe preporucivase. A posle nekoliko dana, posto satvori svoje molitve po svetim mestima, i bi na Jordanu, rece onima sto behu s njom: Braco moja, hocu i vas da pustim na slobodu, samo hajdmo najpre u Aleksandriju da se poklonimo svetome Mini.

- A oni odgovorise: Neka bude kako ti kazes, gospodjo.

Kada se priblizavahu Aleksandriji, doznade za njen dolazak prokonzul[13] Aleksandrijski, i posla ugledne ljude da je sretnu i da joj se poklone kao carevoj kceri. Ona pak, da bi izbegla pocasti, udje u grad nocu, i sama dodje u prokonzulov dom, i pokloni se njemu i njegovoj zeni. A prokonzul i zena mu padose joj pred noge, govoreci: Zasto si tako uradila, gospodjo? Mi poslasmo k tebi da ti se poklone, a ti, gospodja nasa, dosla si i poklonila si se nama. - Odgovori im blazena Apolinarija: Hocete li da mi ucinite po volji? - Oni rekose: Da, gospodjo. - Rece im sveta: Otpustite me sto pre, niti navaljujte na me sa pocastima, jer hocu da idem da se pomolim svetom muceniku Mini.

- A oni posto je obdarise cesnim darovima, otpustise je.

Blazena razdade te darove sirotinji, i zadrza se u Aleksandriji nekoliko dana, obilazeci crkve i manastire. U domu pak u kome boravljase, nadje jednu staricu, koju bogato obdari, i zamoli je da joj tajno kupi mantiju, paraman, klobuk, pojas kozni, i sve ostalo od muske monaske odece. Starica kupi sve to, donese blazenoj, i rece: Bog neka ti je u pomoci, majko moja! - Apolinarija uze odecu, i sakri je, da ne bi doznali njeni pratioci. Onda otpusti i ostale sluge i sluskinje; samo ostavi sa sobom jednog starog slugu i jednog evnuha. Sede na ladju i otputova u Liman. Tu najmi prevozna sredstva, i ode na grob svetog mucenika Mine. I posto mu se pokloni i satvori svoje molitve, ona nabavi pokrivene kocije, i tako krenu u Skit da se pokloni tamosnjim svetim ocima.

Bilo je vece kada krenuse na put. Ona naredi evnuhu da sedi pozadi na kociji, a sluga sedjase napred kao kocijas i vozase. A blazena sedjase unutra pod pokrovom, kraj sebe drzase monasku odecu i moljase se u sebi, proseci od Gospoda pomoci da ostvari svoju nameru. A kada nasta mrak, i bese blizu ponoc, kocije stigose do jedne barustine koja bese kraj jednoga izvora, koji se kasnije nazva Apolinarijin izvor. Blazena Apolinarija dize kocijski pokrov i vide kako dremaju i evnuh i kocijas. Tada skide sa sebe svetovne haljine, i obuce se u monasku musku odecu, moleci se Bogu: Gospode, ti si me podstakao na monastvo; udostoji me da ga do kraja nosim po tvojoj svetoj volji. - Prekrsti se, i polako sidje s kola, dok su obe sluge spavale. I ona zadje u barustinu, sakri se, a kola nastavise put. I nastani se svetiteljka u pustinji kraj barustine, i zivljase sama jednome Bogu, koga ljubljase. A Bog, videci njenu ljubav k Njemu, sticase je rukom Svojom, pomazuci joj protiv nevidljivih napadaca, i dajuci joj sa palmovog drveta hranu za telo: urme.

Kocije pak one sa kojih krisom sidje svetiteljka produzise put, i pred zoru se probudise sluge, evnuh i starac, i na svoj veliki uzas primetise da im gospodarice nema u kolima. Samo videse njene haljine, ali nje ne bese. Cudjahu se mnogo kako je to neprimetno sisla i kuda je otisla, i radi cega je skinula sa sebe svoje haljine. Dugo su je trazili, dozivali je vicuci, ali je ne mogose pronaci. Nije im

nista drugo ostajalo, nego da se vrate natrag. I oni se vratise u Aleksandriju, i ispricase sve prokonzulu aleksandrijskom. On se tome mnogo cudio, i odmah caru Antemiju, ocu Apolinarijinom, sve podrobno opisa, i po evnuhu i starcu posla haljine njegove kceri sto su u kolima ostale.

Kad je car prokonzulovo pismo procitao, gorko je plakao. Narocito pak gledajuci na haljine svoje mile kceri, neutesno su ridali i plakali i otac i majka, a c njima i svi velikasi. Onda Antemije blagodareci Boga, rece: Boze, Ti si je izabrao; utvrdi je u strahu Tvom! - I dok svi plakahu, neki od velikasa tesahu cara, govoreci: To je prava kci dobroga oca; to je pravi izdanak cara blagocestivog. Radi mnogobrojnih dobrih dela tvojih, gospodaru care, Bog te je blagoslovio takvom kcerkom.

- Takvim i mnogim drugim recima ublazavahu gorku tugu njegovu. I svi se za nju moljahu Bogu da je ukrepi u takvom zivotu, jer su smatrali da je otisla da provodi surov pustinjacki zivot. A tako ustvari i bese.

I prozive ta sveta devojka nekoliko godina na onom mestu, gde sidje s kola i nastani se u pustinji kraj barustine, iz koje bezbrojni komarci kao oblak izletahu. Tu se borase sa djavolom, i sa svojim telom, koje u pocetku bese nezno, jer carski odnegovano, ali kasnije koza njena postade tvrda kao u kornjace, i telo joj se isusi od trudova, postova i bdenja, i bese od suncane zege opaljeno, i od neprestanih komarackih ujedanja veoma umrtvljeno. A kada Gospod nadje za dobro da je uvrsti medju oce pustinjake i da je javi ljudima radi koristi mnogima, ucini da ona napusti ono barustinsko mesto. Jer joj se andjeo javi u snu, i naredi joj da ide u Skit, i da joj ime bude Dorotej.

I podje blazena Apolinarija. Ali je tako izgledala, da niko nije mogao raspoznati koga je pola, muskog ili zenskog. I dok je tako putovala pustinjom, jednog dana rano izjutra srete je sveti Makarije, i rece joj: Blagoslovi, oce! - A i ona zamoli u njega blagoslov. I posto blagoslovise jedan drugo, idjahu ka Skitu. Sveta upita starca: Oce, ko si ti? - On joj odgovori: Ja sam Makarije. - A ona rece: Ucini mi tu ljubav, oce, dopusti mi da ostanem sa tvojom bratijom. - I starac je odmah odvede u Skit, dade joj keliju, ne znajuci da je to zena, nego misljase da je evnuh. Jer Bog mu ne otkri njenu tajnu, zbog velike koristi svima koja je potom imala od toga biti, u slavu svetog imena Njegovog. Upita je starac: Kako se zoves? - Ona odgovori: Zovem se Dorotej. Slusao sam o svetim ocima sto ovde zive, pa dodjoh da budem ucesnik njihovog zivota, ako se pokazem dostojan.

- Opet upita starac: Koji zanat znas, brate? - Dorotej odgovori: Sto mi naredis, oce, to cu raditi. - I pokaza joj da pravi uzad od like.

I zivljase ta sveta devojka kao muskarac, imajuci keliju medju muskima, i kao jedan od tih otaca. A Bog je cuvase, da se ne dozna ko je ona. I usrdno se i danju i nocu neprestano bavljase molitvom i rukodeljem. Posle nekog vremena poce joj se medju ocima siriti slava zbog strogosti njenog zivota, kojom prevazilazase druge. I jos joj podari Bog blagodat da isceljuje bolesti. I ime Dorotejevo bese svima na ustima, jer svi ljubljahu ovog toboznjeg Doroteja, i postovahu kao velikog oca.

Posto prodje dosta vremena, djavo koji bese u mladjoj kceri cara Antemija, sestri Apolinarijinoj, stade je jace muciti, i vikase: Ako me ne odvedete u pustinju, necu izaci iz nje. - A ovo lukavstvo izmisli djavo, da obelodani kako Apolinarija zivi medju muskinjem, i tako je otera iz Skita. Ali mu Bog ne dopustase da ista govori o Apolinariji. I mucase djavo devojku, da bi je odveli u pustinju. I savetovahu velikasi cara da je posalje svetim ocima u Skit, da se oni pomole za nju. I ucini otac tako: svoju besomucnu kcer posla sa mnogo slugu pustinjskim ocima.

Kada stigose u Skit, izidje im u susret sveti Makarije, i upita ih: Sto ste dosli ovamo, ceda moja? - A oni odgovorise: Blatocestivi car nas Antemije posla kcer svoju da se pomolite Bogu i iscelite je od bolesti. - Starac je uze, odvede je avi Doroteju, koji bese Apolinarija sestra besomucne, i rece: Ucini ljubav, jer je careva kci i trebuje molitve ovdasnjih otaca i tvoje; pomoli se za nju, i isceli je, jer se tebi od Boga dade ovaj dar. - A kad Dorotej to cu, stade plakati i govoriti: Ko sam ja gresni, da tako o meni mislite kao da imam vlast izgoniti djavole? - I pade na kolena moleci starca: Ostavi me, oce, da oplakujem mnoge grehe svoje, jer sam nemocan, i vrlo neuk i nevican za takvo delo. - A Makarije mu rece: Zar nema drugih otaca koji cine cudesa u Bogu? Ali ovo delo je tebi prepusteno. - Dorotej rece; Neka bude volja Gospodnja! - I sazalivsi se na besomucnu, odvede je u svoju keliju.

I poznade da je to njena sestra. I placuci nad njom tesase se. I zagrlivsi je govorase: Dobro si nam dosla, sestro! - A Bog zapusi usta djavolu, da ne prokaze sluskinju Bozju Apolinariju koja se pod vidom muskarca skrivala. I svetiteljka se molitvom borase sa djavolom. A jednoga dana kada djavo stade silno muciti devojku, ustade blazena Apolinarija, i podigavsi ruke k Bogu, moljase se sa suzama za svoju sestru. Tada djavo ne podnoseci vise sile molitvene, povika gromko: O muke moje! nevolja me goni, moram da idem odavde. - I oborivsi devojku, izidje iz nje. A sveta Apolinarija uze svoju zdravu sestru, odvede je u crkvu, i pripadajuci k nogama svetih otaca, govorase: Prostite me gresnoga koji toliko u vasoj sredini gresim. - A oni dozvase careve ljude, predadose im carevu kcer, i otpustise ih sa molitvom i blagoslovom caru. I roditelji se silno obradovase isceljenoj kceri, i sav se Senat radovase sa svojim carem, i slavljahu Boga za toliku milost njegovu, jer gledahu pred sobom devojku zdravu, licem divnu, i po naravi dobru. A sveta Apolinarija se sve vecma smiravase medj ocima, i neizmerno podvizavase, i postade savrsen shimnik.

Posle toga djavo opet izmisli lukavstvo. Zeleci da cara ozalosti i dom njegov osramoti, a toboznjeg Doroteja obruka i ogorci, udje djavo ponova u isceljenu kcer carevu. I krijase se u njoj, ne pokazujuci je kao besomucnu, ali ucini kao da je zatrudnela, i njen stomak rastijase iz dana u dan kao da je bremenita. Kada to primetise roditelji, smutise se veoma, i pitahu devojku: S kim sagresi? ko te upropasti, te si bremenita? - A ona, cista i telom i dusom, govorase: Ne znam, i prosto, ne razumem otkuda mi ovo. - Kada roditelji surovo nastojavahu i bijenjem je primoravahu da im kaze sa kim pade, djavo progovori ustima njenim: Onaj crnorizac sto je u Skitu, u cijoj keliji boravih, on me napastvova, i od njega zatrudneh.

Tada se car silno razjari, i posla da se unisti ono mesto. Kada vojvode sa vojskom stigose u Skit, sa gnevom zatrazise: Dajte nam crnorisca sto je napastvovao carevu kcer i od koga je ona zatrudnela! Dajte nam ga odmah, dok vas nismo sve pobili! - Kada to cuse, svi se oci uplasise mnogo. A blazeni Dorotej stade usred njih i rece: Ja sam koga vi trazite. Mene kao jedinog krivca uhvatite, a ostale oce, kao nevine, ostavite na miru. - Cuvsi to, oci se ozalostise, i govorahu Doroteju: Idemo i mi s tobom. - Jer ne verovahu da je on ucinio taj greh. A blazeni Dorotej rece im: Gospodo moja, vi se samo molite za mene, a ja se uzdam u Boga i u vase molitve, da cu se uskoro k vama vratiti zdrav. - Svi oci saborno uvedose ga u crkvu, i satvorivsi za njega molitvu i preporucivsi ga Bogu, predadose ga carevim vojvodama. Jer znadjase ava Makarije i ostali oci da Dorotej nije ucinio nikakvo zlo.

Kada Doroteja dovedose caru, on pade pred careve noge, govoreci: Molim vasu poboznost da me strpljivo cutke saslusate povodom vase kceri. Samo hajdmo nasamo, i ja cu vam kazati sve. Jer devojka nije upropascena, niti je nad njenom cednoscu izvrseno ikakvo nasilje, ne dao Bog!

Tada se car i carica izdvojise s Dorotejem, i kad behu nasamo Dorotej im rece: Imenom Bozjim vas molim, obecajte mi da cete, kad saznate istinu, opet me pustiti da idem na svoje mesto. - A kada mu oni obecase i svoju carsku rec dadose, blazena Apolinarija im rece: Moja je smernost iscelila u Bogu kcer vasu molitvama svetih otaca. - Cuvsi to, car i carica se udivise, i prosto zanemese, i veoma pazljivo slusahu. A sveta nastavi: Ja cu vam stvar otkriti, i dosada cuvanu tajnu obelodaniti na slavu imena Gospodnjeg, a na posramljenje djavola koji kleveta nevine. - Rekavsi to, ona razgrnu svoje grudi, i pokaza da je ne musko nego zensko, i rece: Oce ja sam tvoja kci Apolinarija. - Kada to roditelji cuse, prosto obamrese od uzasa i cudjenja. I odmah raspoznase da je to njihova kci, i obradovase se neiskazanom radoscu, i mnoge suze tog dana od radosti prolise. A dovedose blazenoj Apolinariji sestru njenu kao bremenitu, i upitase je: Poznajes li ovoga crnorisca? - Ona odgovori: Vaistinu, ovo je evnuh sto me isceli u Bogu. - I pavsi pred noge svetoj, moljase da joj isceli nabrekli stomak. Apolinarija podize sa zemlje sestru svoju, stavi svoj dlan na njen stomak, i odmah pobeze djavo, i isceli se stomak, i iostade kao sto je ranije bio. Gledajuci to, roditelji slavljahu Boga i govorahu: Vaistinu, ovo je kci nasa Apolinarija. - I bi plac s radoscu u carevom domu zbog dvoga: sto se starija kcer Apolinarija, o kojoj dotle ne bese ni glasa, iznenada nadje, i sto se druga kci izbavi od neduzne sramote.

I ostade sveta Apolinarija nekoliko dana kod svojih roditelja, i sve im potanko isprica o sebi. I slavljahu Boga za sve njegovo bozansko promisljanje. A kada sveta izjavi da hoce da se vrati u svoj Skit, molise je roditelji da ostane kod njih, ali je ne mogose umoliti, niti prekrsiti rec koju joj dadose, kada joj pre otkrica tajie obecase da ce je pustiti da se vrati na svoje mesto. I tako, protiv volje svoje, pustise svoju milu kcer placuci i ridajuci, a ujedno i veseleci se duhom zbog tako dobre kceri koja sebe posveti na sluzbu Bogu. I zamoli blazena Apolinarija svoje roditelje da se mole Bogu za nju. A oni joj rekose: Bog, kome si se zarucila, neka te usavrsi u strahu i ljubavi svojoj, i neka te miloscu svojom krili. Secaj se i nas, kceri mila, u svojim svetim molitvama. - I htedose joj dati mnogo zlata da nosi u Skit za potrebu svetim ocima, ali ona ne htede uzeti, govoreci: Oci moji ne trebaju bogatstva ovoga sveta, da ne bismo izgubili nebeska blaga. - I posto satvorise molitvu, mnogo plakahu grleci i ljubeci milu kcer, pa je otpustise da otputuje u svoj Skit, radujuci se i veseleci se u Bogu.

A kad stize u Skit, obradovase joj se oci i bratija, jer im se brat Dorotej povrati zdrav i citav. I taj dan pretvorise u praznik, uznoseci blagodarnost Bogu. I niko ne znadjase sta je Apolinarija dozivela kod cara, niti ko saznade da je ona zensko. I zivljase sveta Apolinarija, toboznji Dorotej, medju bratijom u svojoj keliji kao i ranije. Posle kratkog vremena ona provide svoj odlazak k Bogu, i rece avi Makariju: Ucini mi ljubav, oce, da, u slucaju moga odlaska iz ovog zivota, bratija ne umivaju moje telo niti ga opremaju. - Starac odgovori: Kako to moze biti?

A kada se ona prestavi ka Gospodu[14], dodjose bratija da umiju telo njeno, i videse da je zensko, i zadivljeni govorahu: Slava Tebi, Hriste, sto imas mnoge tajne svetitelje svoje! - Udivi se sveti Makarije sto mu ova tajna ne bese otkrivena. Zatim u snu imade vidjenje: neko mu govorase: "Ne tuguj sto tajna ona bese sakrivena od tebe, jer i ti treba da budes uvencan sa svetim ocima od pamtiveka". I kaza mu poreklo i zitije, i ime blazene Apolinarije. - Probudivsi se iz sna, starac sazva bratiju i obavesti ih o vidjenju. I diveci se, svi slavljahu Boga, divnog u svetima svojim. Onda spremise telo svetiteljkino i cesno ga sahranise na istocnoj strani crkve u grobnici svetoga Makarija. I od svetih mostiju njenih bivahu mnoga isceljenja, blagodacu Gospoda naseg Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG

GRIGORIJA KRITSKOG

 

Ovaj svetitelj bese sa ostrva Krita, sin vrlo poboznih roditelja, Teofana i Julijane. Posto dosta vremena provede u skoli, roditelji ga odredise da cuva ovce. A on, goreci bozanskom revnoscu i ljubavlju, jednoga dana napusti svoju postojbinu i otputova u Selevkiju. Tamo provede ne malo vremena, ziveci samo na vrlo malo hleba i vode. Kada mu bi dvadeset i sest godina, ikonoborac Lav IV[15] umre, i Pravoslavlje dobi slobodu. Tada ovaj prepodobni otputova u Jersalim sa mnogo ljubavi, da se pokloni svima svetim mestima. Nemoguce je opisati kakve je on sve strahote tamo pretrpeo od Agarjana i Jevreja u toku citavih dvanaest godina.

Iz Jerusalima otputova u Rim. I primivsi tamo andjelski obraz monaski, savladjivase telo svoje uzdrzanjem. Posle nekog vremena carigradski patrijarh sveti Nikifor[16] posla papi u Rim Mihaila Sinadona Ispovednika[17]. Ovaj tamo nadje prepodobnog Grigorija, uze ga sa sobom pri povratku za Carigrad i odvede u manastir u mestu Akrita, blizu Halkidona, i pricisli tamosnjim monasima. Tu je prepodobni ziveo bosonog i imao na sebi samo jednu dugacku kosulju. Spavao je na rogozi, a jeo i pio svakog drugog ili treceg dana, i to po vrlo malo hleba i vode. Zatim se zatvori u jednu vrlo duboku jamu. I tu provede mnogo godina. Tu oplaka teske jade Crkve Hristove, koji je snadjose za vreme gonjenja svetih ikona.

A kad kasnije izidje iz jame, on se zatvori u jednu vrlo tesnu keliju, obucen u jednu kozu. U blizini se nalazila basta, i u njoj veliko bure puno vode. On je nocu odlazio tamo, svlacio sa sebe kozu, ulazio u bure, i u njemu procitavao ceo Psaltir. Izlazio bi kad zavrsi citanje celog Psaltira. I tako je radio svake noci u toku celog svog zivota. Najzad, posle tolikih velikih podviga, blazeni predade dusu svoju u ruke Bozje, oko 820 godine.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG

FOSTIRIJA

 

Sveti otac nas Fostirije zasija na Istoku kao sunce, zatim otide na krajnji Zapad. Tamo se povuce na jednu visoku i tihu goru. I moljase se usrdno Bogu, muceci i kinjeci telo svoje postom, bdenjem, lezanjem na zemlji, i svakom drugom teskobom. Tako postade uistinu svetilo (φωστήρ = svetilo), saglasno imenu svom, obasjavajuci vaseljenu. Jer cuvajuci telo svoje svetim, i dusu cistom, i bogolikost neoskvrnjenom, on postade obitaliste Svetoga Duha. Stoga se i udostoji blagodati da cini cudesa i leci svaku dugogodisnju i skorasnju bolest kod onih koji mu dolazahu sa verom. No ne samo to, nego ovaj blazeni otac i hleba dobijase s neba, kao nekada prorok Ilija; samo sa tom razlikom sto Ilija dobijase hleb preko gavrana, a veliki Fostirije preko Andjela Bozjeg, iako on po promislu Bozjem, ne vidjase Andjela. Jer svakog dana Andjeo donosase hleb, i ostavljase ga na

jedno izdvojeno mesto, ali se svetitelju ne pokazivase. A ako bi prepodobnome dosli sa strane dva ili tri brata, ili vise brace, onda se na odredjenom mestu nalazilo hlebova prema broju brace.

Ko je ikada video tako neobicno cudo? Ko je ikada cuo tako nesto cudesno? Jer se retko i vrlo malom broju svetaca desavalo to. Ali blazeni Fostirije, po mudrom nahodjenju promisla Bozjeg, nije bio udostojen da ga ovo cudo prati do kraja zivota. Kada dakle bese sam, samocujuci i opsteci jedino sa Bogom, onda mu Andjeo donosase hleb. Ali kad osnova manastir, i sakupi mnoge monahe, onda ne dobijase vise hleba od Boga, vec rukodeljem zaracivase, ne samo koliko njemu bese potrebno za zivot, nego i mnogima drugim davase. A to bi, ne sto je Bog onemocao. Na stranu s bogohulstvom! jer kako bi onemocao da daje jednome coveku ono sto mu je potrebno Onaj koji je u pustinji hranio onolike hiljade nezahvalnih Jevreja? Niti pak to bi, sto se Bog odvratio od molitve sluge svoga. Ne daj, Boze! Jer se prepodobni nikada nije molio Bogu da mu daje propadljivu hranu, posto je cuo Gospoda koji kaze: "Istite najpre carstva Bozjeg, i pravde njegove, i ovo ce vam se sve dodati" (Mt. 6, 33). Nego to bi stoga sto prepodobni ranije svega sebe bese potpuno i savrseno prepustio Bogu, i nimalo se ne brinjase ni za najpotrebniju hranu, niti imadjase nekoga koji bi se brinuo za hleb njegov. Otuda je bila neophodna pomoc od Boga. Ali kasnije, kada dobi da i druge rukovodi u zivotu po Bogu i podviznistvu, on se zbog toga poce baviti rukodeljem, i time dade primer bratiji da i oni sami rade. Stoga nije vise bilo potrebno da mu hrana dolazi odozgo, jer Bog to i hoce i prima pre svega drugog: da niposto ne budemo besposleni i da ne jedemo zabadava hleb. Nego da radimo i svojim radom i trudom sebe da izdrzavamo, a i drugima da dajemo sto im treba. To je razlog dakle sto je ovaj svetitelj ranije dobijao hranu preko Andjela, a kasnije mu to bilo uskraceno. Pa ne samo to, nego mu Bog jos i zabrani da nista ne prima od ljudi sto spada u svakodnevne potrebe, nego da svojim rukodeljem zaradjuje sve sto mu treba za zivot, da bi na taj nacin ucio svoje ucenike ne samo recju nego i delom, i pokazao im da uvek treba da su zauzeti radom i svetom molitvom.

Posto u to vreme jeres potresase Crkvu Bozju, bi sazvan Sabor, na koji pozvase i blazenog Fostirija. Tu zablistase njegove vrline. Jer njegove reci toliko uticase na jeretike, da se mnogi od njih vratise Pravoslavlju, a vrlo mnogi od njih postadose monasi.

Kratko receno: sveti Fostirije cinio je mnoga cudesa, ne samo za zivota nego i po svome prestavljenju Gospodu, koje bi petog januara uvece, uoci Bogojavljenja.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG

MINE

 

Prepodobni otac nas Mina podvizavao se u jednom opstezicnom manastiru Sinajske Gore u sestom veku. Pedeset godina on je tu vrsio razna monaska poslusanja. U treci dan posle blazene koncine ovog podviznika sabrase se sva bratija u hram da, po crkvenom propisu, opoju preminulog. U toku ovog bogosluzenja hram se iznenada ispuni mirisom, koji je izlazio od onog mesta gde pocivase pokojnik. Nastojatelj naredi te otvorise grob prepodobnoga, i svi prisutni ugledase gde iz oba stopala prepodobnoga teku dva izvora miomirisnog mira. Nastojatelj onda rece bratiji: "Pogledajte, to kao da je potekao znoj od trudova koje su podnele noge pokojnikove za zivota; ispunjen je

miomira za dokaz da su trudovi njegovi primljeni Bogom. Stoga vrsite i vi po cistoj savesti i sa potpunom marljivoscu poslusanja koja vam se nalazu, da biste dobili nagradu za trudove od Gospoda Boga i Spasa naseg".

 

 

SPOMEN SVETOG PROROKA

MIHEJA I

 

Sveti prorok Mihej, sin Jemvlajev, bese savremenik proroka Bozjeg Ilije, i zivljase u devetom veku pre Hrista, u vreme Izrailjskog dara Ahava i Judejskog cara Josafata. Prorekao opakom caru Ahavu pogibao u ratu s Asircima (1 Car. 22; 2 Dnev. 18). Proricao je sve usmeno, i nije pisao nista. Drugi je pak bio prorok Mihej, jedan od dvanaestorice takozvanih "malih proroka", koji je prorekao rodjenje Gospoda u Vitlejemu, i napisao knjigu prorocanstava; on je ziveo i delao na sto trideset godina posle ovog proroka Miheja Prvog.

 

 

SPOMEN SVETOG MUCENIKA

SAISA

 

Postradao za Gospoda Hrista bacen u more.

 

 

SPOMEN PREPODOBNE

DOMNINE

 

Obestrastivsi sebe podvizima, prepodobna Domnina upokojila se u miru.

 

 

SPOMEN PREPODOBNE

TATJANE

 

Isposnickim podvizima dusu osvetila i u miru se prestavila.

 

 

SPOMEN SVETOG MUCENIKA

TEOIDA

 

Za ispovedanje vere u Hrista sveti Teoid postradao izgazen nogama od strane dzelata.

 

 

 

 

 

NAPOMENE:

1. Rimski car, gonitelj Hriscana, vladao od 284. do 305. god.

2. Apolon - grckorimski bog, smatran za pokrovitelja prosvete i za bozanstvo sunca.

3. Nikomidija - bogat i napredan grad u Vizantiji, severozapadnoj oblasti Male Azije. I danas postoje mnoge razvaline koje svedoce o slavnoj proslosti ovoga grada.

4. Zitije svete Sinklitikije pripisuje se svetom Atanasiju Velikom. Za svetu Sinklitikiju se prica da je ona bila devstvenica, Koja je u blizini Aleksandrije skrivala vise godina svetog Atanasija od arijanaca. - Nas prevod njenog zitija (Βίο καί πολιτεία τής άγίας καί μακαρίας καί διδασκάλου Συγκλητικής) je iz dela sv. Atanasija izdanih u Migne, Patrol. Graeca, tom. 28, s. 1488 i dalje.

5. Ime Sinklitikija dolazi od reci "SINKLIT" (σύγκλητος) sto znaci: savet, skupstina.

6. Grad Aleksandriju je osnovao Aleksandar Makedonski 397. pre Hrista, po kome je i dobio ime.

7. Ispod teksta stoji: "Ovde se zavrsavaju reci koje su izasle iz usta Svete Sinklitikije kroz blazenog Arsenija Pigadskog, i to onako kako sve ove reci stoje po ritmu".

8. Arkadije, po podeli Rimske carevine od strane njegovog oca Teodosija I Velikog, carovao u istocnom delu njenom, Vizantiji, od 395 do 408. godine.

9. Teodosije II, sin Arkadijev, nazvan Mladji, za razliku od svoga dede Teodosija I Velikog, carovao u Vizantiji od 408-450. god.

10. Honorije, drugi sin Teodosija Velikog, dobio, pri podeli carevine, zapadni deo i carovao od 395 do 423. godine.

11. Sveti Simeon metafrast, poznati crkveni pisac desetog veka (+940 g.); sastavljao i skupljao Zitija Svetih po poruci vizantijskog cara Konstantina VII (912-959 g.). Ponesen velikom ljubavlju i revnoscu za ovaj posao, sveti Simeon je ne samo skupljao povesti o svetim podviznicima, nego je mnoge od njih preradio, delimicno skratio, i, sto je majvaznije, sa starog i u mnogome nerazumljivog jezika izlozio savremenim cistim jezikom i odlicnim stilom. Zato je i dobio naziv Metafrast, sto znaci: prepricavalac, prevodilac.

12. Askalon - jedan od pet glavnih filistimskih gradova u Palestini, na obali Sredozemnog Mora, izmedju Gaze i Azota.

13. Prokonzul, grcki: antipat, - znaci upravitelj oblasti.

14. Prestavila se oko 470 godine.

15. Vladao Vizantijom od 775. do 780. g.

16. Patrijarhovao od 806 do 816 god. Praznuje se 13. marta i 2. juna.

17. Praznuje se 23. maja.