Skica za spomenik iz 1920.

Autoportret u dve ravni 1915.

Kazimir Severinovič Maljevič* 11/23. februar1878, Kiev+ 15. maj 1935, Lenjingrad

Moglo bi se reći da sve u vezi sa ruskim Konstruktivizmom počinje sa slikarem Kazimirom Maljevičem krajnje klasično školovanim u kijevskoj Akademiji lepih umetnosti, a zatim sledbenikom Impresionista i Fovista u svojim ranim radovima. U to vreme on izlaže sa grupom Žandar karo na čijim izložbama će izlagati i Vladimir Tatlin, koji će ubrzo postati zaslužan za nastanak Konstruktivizma. Posle puta u Pariz 1912. godine i susreta sa Brakovim i Pikasovim KubizmomMaljevič je već Kubista koji po povratku u Rusiju 1913, već stvara u potpuno apstraktnom, geometrijskom maniru i to naziva Suprematizam. Od 1919. predaje slikarstvo prvo u Moskvi, pa u Lenjingradu (1921.) gde će i ostati do smrti. 1926. godine odlazi u Bauhaus, u Vajmar i uz pomoć Vasilija Kandinskog štampa knjigu Bespredmetni svet. Kada se zvanična sovjetska politika deklariše protiv moderne umetnosti, Maljevič i njegov rad bivaju potisnuti u senku i on umire u bedi i zaboravljen.Danas se kopije njegovog servisa za čaj prodaju za 515$ u ograničenom tiražu od 200 komada, a slike na kojima je prvi stvarao kompozicije od čistih, apstraktnih, geometrijskih elemenata dostižu milionske cene na svetskim aukcijama. Slika Belo na belom (MOMA u Njujorku) je logički zaključak suprematističih teorija koje je stvorio i zastupao.

Kazimir Severinovič Maljevič* 11/23. februar1878, Kiev+ 15. maj 1935, Lenjingrad

Maljevičev Suprematizam se danas definiše kao prva čista, geometrijska apstrakcija u slikarstvu, a prvim takvim radom smatra se njegov crtež olovkom jednog crnog kvadrata na belom polju, pri čemu su svi elementi ranijih Maljevičevih Kubističko-Fovističkih slika bili eliminisani. On je svoj postupak objašnjavao kao potrebu da ponudi “prikladno tumačenje predstave na način koji omogućava najpunije moguće izražavanje samih osećanja, zanemarujući pri tome uobičajenu sliku predmeta na koju smo naviknuti.” Tumačeći svoj prvi rad Maljevič je poistovetio crni kvadrat sa osećanjem, a belu pozadinu sa “prazninom koja stoji iza tog osećanja.”Mada mu prvi suprematistički radovi datiraju iz 1913, prvi put će ih izložiti tek 1915, a tom prilikom će objaviti i Suprematistički manifest na kome će sarađivati i nekolicina pisaca od kojih je svakako najpoznatiji Vladimir Majakovski. Paletu će na ovim radovima ograničiti na belu, crnu, zelenu, crvenu i plavu, a forme na kvadrate, krugove i krstove. Sledećih godina on proširuje paletu, ali i repertoar oblika, dodaje 3D iluzije… Eksperiment će kulminirati slikom Belo na belom na kojoj beli ničim omeđeni kvadrat izrasta iz bele pozadine. Konačno, na samostalnoj izložbi 1919. godine on će zvanično proglasiti kraj Suprematizma.Suprematizam je imao velikog uticaja na Lisickog i Kandinskog koji će transformišući ideje Maljeviča preneti učenje pokreta kroz Bauhaus na generacije studenata ove škole.

Autoportret 1933.

Majka 1933. Rođaka 1906. Prodavačica cveća 1903.

Aristokratija se odmara 1908.

Englez u Moskvi 1914. Avijatičar 1914.

Suprematistički radovi 1915.

Crni kvadrat 1929. Crni krug, kasne 1920’

Crni krst, kasne 1920’

Crni i crveni kvadrat 1915.

Arhitektoni 1923-27.

Arhitektoni 1923-27.

Arhitektoni 1923-27.

Servisi 1923.

Dizajn tekstila 1919.

Servis za čaj 1923.

Vladimir Jevgrafovič Tatlin* 16/28. decembar 1885, Harkov+ 31. maj 1953, Moskva

Najoficijelnije i suvoparno - Vladimir Tatlin se školovao na Akademiji lepih umetnosti u Moskvi gde je i diplomirao 1910. godine. Međutim, kazano slikovitije, njegov nestalan duh ga tera da prekine studije na samom početku i da se prijavi kao dobrovoljac u Rusku carsku flotu. U mornarici ostaje tri godine i po povratku nastavlja studije slikarstva i skulpture, ali mu to opet nije dovoljno intrigantno, pa se 1909. priključuje jednom cirkusu kao rvač.1913. godine je već u Berlinu kao pevač i svirač u jednoj ruskoj folklornoj grupi koju predvodi čuveni Šaljapin.Napustivši grupu, iste 1913, odlazi u Pariz gde posećuje Pabla Pikasa čiji reljefni, kubistički kolaži od otpadaka gvožđa, drveta i kartona ostavljaju veliki utisak na njega i on, koga su do tog trenutka zanimale isključivo ruske ikone i pomalo Sezan, po povratku u Moskvu stvara prve apstraktne, prostorne kompozicije ili konstrukcije koje naziva slikani reljefi. Prvi put ih javno izlaže na izložbi Futurista u Petrogradu, u februaru 1915. (pre tačno 90 godina). Ubrzo postaje predvodnik grupe moskovskih umetnika kojima je cilj da primene inženjersku tehnologiju i konstrukcije na skulpturu. Ova ideja će se razviti u ono što će ostati poznato pod imenom Konstruktivizam.Po samom padu Carstva i nešto malo po pobedi Revolucije (1917.), slobodna i napredna umetnost se razvija neometano, ali već posle par godine stiže sa najvišeg mesta Dekret kojim ona praktično biva zabranjena kao nenarodna, imperijalistička, prozapadnjačka i šta sve još ne iz prebogatog repertoara negativnih konotacija kojima nešto valja diskreditovati da bi bilo ukinuto.Recept zadržan do današnjih dana.

Tokom tog kratkog perioda slobode, međutim, Tatlin stvara svoje najpoznatije delo Spomenik Trećoj Internacionali, jednu od prvih građevina iskazanu jezikom isključivo apstraktnh formi. 1919. godine ovu skulpturu (jer to je vajarsko delo) otkupljuje Odeljenje lepih umetnosti Sovjetske vlade i izlaže u formi modela visokog 6,7 metara na izložbi povodom 7. kongresa Sovjeta u decembru 1920. godine. Neobičan projekat su činili rešetkasti, spiralni, gvozdeni nosači unutar kojih su se različitim brzinama vrtele četiri racionalističke forme – na vrhu staklena polulopta, ispod nje stakleni cilindar, zatim staklena kupa (piramida) i konačno staklena kocka. U svakoj od njih su bile smeštene odvojene funkcije – stanovanje, rad, rekreacija i javni sadržaji – za predstavnike vrhovne vlasti Sovjeta, nedodirljive predstavnike naroda i avangardu Proletarijata, u ime koga su pale i pašće milionske žrtve Revolucije. Spomenik je trebalo da bude za to vreme najviša konstrukcija na svetu – 396 metara, ali nikada nije sagrađen, jer je Lenjin, zabranivši apstraktnu umetnost, zabranio i apstraktno mišljenje.Nemirni Tatlinov duh će 1927. početi eksperimente sa zmajem, paraglajderom koji je bio jako nalik nekom ogromnom insektu. Ni zmaj (koga je nazvao Letatlin, što može biti igra reči i značiti Leti Tatlin, ili Leteći Tatlin) nije nikada poleteo, ali je zaokupljao njegova interesovanja preostalih 25 godina života koje je, inače, proveo baveći se uglavnom scenografijom.

Kolaž 1915.

Slikani reljef 1915.

Slikani reljefi 1915.

Spomenik III Internacionali 1919.

Spomenik III Internacionali 1919.

Više klasičnih primera moderne arhitekture u prvoj polovini 20. veka dramatizuje komunikacije. Oblikovni rečnik Sant-Elija inspirisan je ideologijom mobilnosti tj. mobilnog. Tatlin je predložio da se u unutrašnjosti njegovog spomenika Trećoj Internacionali četiri čiste geometrijske forme, funkcionalne i "prepunjene" službenicima i političkim birokratama, okreću oko osovine.

Kružne platforme koje se kreću na vrhovima kula, kao restorani, još uvek u modi, duguju nešto ovim naivnim predlozima arhitektonskog dinamizma, koji je ponekad shvaćen suviše doslovno. (RR)

Lazar Markovič Lisicki* 10. novembar 1890, Počinok kod Smolenska+ 30.decembar 1941, Moskva

Llisicki je bio arhitekta, slikar, grafički dizajner i pionir apstraktne umetnosti u ranim decenijama 20. veka. Inovacije koje je uneo na planu grafičkog dizajna i advertajzinga još u to vreme, imaju uticaja na te oblasti i danas.Studirao je arhitekturu u Darmštatu, a tokom I svetskog rata u Moskvi. 1919. godine Mark Šagal ga postavlja za nastavnika u revolucionarnoj umetničkoj školi u Vitebsku. U njoj je jedan od nastavnika bio i Kazimir Maljevič, slikar i osnivač Suprematističkog pokreta koji je zagovarao supremaciju, nadmoćčiste geometrije nad figurativnim predstavama i sa takvim stavovima izuzetno uticao na Lisickog.Te iste 1919. Lisicki počinje da radi na seriji apstraktnih geometrijskih slika koje naziva Proun što je bio akronim za “Projekte koji afirmišu Novo”. Ove slike su bile glavni poticaj za nastanak Konstruktivističkog pokreta.1920. stvara Priču o dva kvadrata, simboličnu predstavu u kojoj su protagonisti crveni i crni kvadrat, koji se, sletevši iz svemira na Zemlju (crveni krug), bore protiv haosa (zbrka od geometrijskih oblika) i na kraju ga sređuju. Iste godine pravi i čuveni politički plakat Udri Bele crvenim klinom, a oba ova dela su pokazala da se nova umetnost može upotrebiti kao vid snažne medijske, grafičke komunikacije.

Lisicki, Ritveld i Štam, 1926.

Lazar Markovič Lisicki* 10. novembar 1890, Poljšinok kod Smolenska+ 30.decembar 1941, Moskva

1921. godine Lisicki postaje profesor na Visokoj (Državnoj) umetničkoj školi (radionici) u Moskvi, ali posle samo godinu dana kada Sovjetska vlast donosi dekret protiv moderne umetnosti, on napušta zemlju i odlazi u Nemačku gde se prvo sreće sa Teom van Desburgom i drugim članovima De Stijla, da bi ubrzo postao i uticajan član te grupe. 1923. upoznaje Lasla Moholji-Nađa, sa njim osniva Konstruktivističku grupu i viđa se sa Gropijusomkoji će (sa Nađem) kasnije širiti njegove ideje o umetnosti širom Evrope i Amerike kroz svoja predavanja na Bauhausu i američkim univerzitetima.Između 1925. i 1928. Lisicki živi u Hanoveru gde je suizdavač brojnih časopisa u kojima propagira najprogresivnije umetničke tendencije dvadesetih godina. U tamošnjem Pokrajinskom muzeju radi postavku apstraktne umetnosti, a u zimu 1928-29. vraća se u Moskvu i nastavlja gde je stao. Eksperimentiše sa prostornim konstrukcijama, a to ga vodi novim izlagačkim, štamparskim i slikarskim tehnikama. Njegovi arhitektonski (nerealizovani) projekti imaće velikog uticaja na arhitekte širom zapadne Evrope.

Grupa avangardnih umetnika sa Lisickim u Dizeldorfu, 1922.Verner Gref, Raul Osman, van Desburg, ven Esteren, Hans Rihter, Neli van Desburg, nepoznati, El Lisicki, Ruđero Vazari, Hana Heh, Kurt Zajvert

Prouni su bili slike prostornih formi, nedefinisane, apstraktne strukture kojima je Lisicki iskazivao viđenje nekog svog, novog sveta. Sveta svakako dinamičnog, ali i poprilično hladnog, bez ljudi… U tom svetu, čini se, geometrijske forme su zista imale nadmoć nad onim živim.

Drugo što pomalo zastrašuje u vezi sa prounima je isključivost i izvesnost. Proun je, naime i igra reči i može značiti i “Za Jedno”. Dodao bih – i jedino. Svet u kome nema alternative uvek je svet užasa i straha. Uostalom, bežeći od takve isključivosti sam Lisicki je morao da emigrira. Sa sobom je, međutim, nosio klicu iste ideje i izražavao je (ipak) bezazlenije nego oni koji su se, preuzimajući vlast, potrudili da Jedno nametnu terorom i strahom - kao i njihovi revolucionarni učitelji nekih 120 godina ranije u Francuskoj.

Veoma slično Racionalistima u vreme Buržoaske revolucije 1789. i Konstruktivisti za vreme Oktobarske revolucije (koja se, nominalno, bori upravo protiv Buržoazije, a za Proletarijat i njegove predstavnike i predvodnike koji će “trulu” građansku klasu zameniti na vlasti) služe novom pokretu i sve svoje intelektualne snage ulažu u razvoj Novog društva i (tako veruju) čak i Novog sveta u nastanku.

Uostalom, kao i geometrijske forme Racionalista i geometrija Konstruktivista je jako teško pre svega čitljiva, a zatim i primenjiva, a posebno u društvu kome su primarni problemi hleb i slova.

Apstraktno mišljenje je, u tom trenutku i takvom društvu, ipak, samo privilegija malog broja stvaralaca. Privilegija na koju, uostalom, neće još dugo imati pravo.

Priča o dva kvadrata

Izložba u Berlinu 1923.

Izložba u Drezdenu 1926.

Izložba u Štutgartu 1929.

Izložba u Hanoveru 1927.

Majerholdovo pozorište 1929.

Izložba u Lajpcigu 1930.

Garsonjera 1934..

Jaht klub 1925.Kuća u Lokarnu 1924..

Pravda 1930. Seoski klub 1934.

Park Gorki 1931. Stadion u Parku Gorki 1925.

Oblakoder ili Nebeska pegla 1924.

Oblakoder ili Nebeska pegla 1924.

Konstantin Meljnikov* ?. ?,1890, Moskva+ ?. ?, 1974, Moskva

Kako bi se reklo u najboljem maniru socijalističko-komunističkog birokratskog vokabulara, Meljnikov potiče iz “napredne seljačke porodice iz okoline Moskve”. Zapažen od inženjera koji su radili u njegovom kraju, upisuje se na Moskovsku školu za slikarstvo, vajarstvo i arhitekturu (1905.) na slikarski odsek da bi od 1912. nastavio studije arhitekture i završio ih 1917. godine, uoči Revolucije. Mlada država dodeljuje mladom i novopečenom arhitekti da radi na novom planu Moskve, a od 1921-23. ga zapošljava i kao nastavnika u školi iz koje je potekao, ali koja se sada zove Vhutemas. Glavni projektantski posao u to vreme mu je gradnja radničkih klubova širom Moskve. Već tada Meljnikov se zalaže za metodološki, objektivistički pristup projektovanju umesto dotadašnjeg usmeravanja na intuitivno i artističko mišljenje. Smatrao je da se tek racionalnim metodom može izraziti društveni značaj i simboličko značenje građevine i građene sredine. Iako je takvo mišljenje bilo, zapravo, pokušaj da se pomire vladajuće koncepcije među moskovskim arhitektima i ublaže posledice koje je izazivala zaslepljenost bilo Klasicizmom sa jedne, bilo Leftističkim modernizom sa druge strane. Ranih 1930’, međutim, i on je primoran da se povinuje zvaničnim zahtevima za projektovanjem u naglašenim formama simboličkog istoricizma. Upravo tada, 1933. Meljnikov postaje glavni arhitekta Moskve, ali će ga netrpeljivost prema birokratiji Sovjetske vlasti dovesti do isključenja iz struke i prakse već 1937. godine. I mada je kasnije zvanično rehabilitovan, uz dozvolu da se bavi poslom, ipak je faktički živeo u izolaciji, do smrti u Moskvi 1974. godine.

U toku razvoja modernog pokreta i naročito između dva rata, više izložbi je bilo prilika za specifične programe. U Moskvi je1923. održana Ruska poljoprivredna i zanatska izložba, čija je arhitektura u drvetu, živih boja i vernakularnih oblika, kao i čuveni paviljon Konstantina Meljnjikova "Mahorka”, bila daleka najava Venturijevog postmodernizma.

Isti Meljnjikov je u Parizu 1925. godine dobio Veliku nagradu za jednostavnu arhitekturu. Koju godinu kasnije, u Barseloni, Mis van der Roe je nemačkim paviljonom veličine 23x53m i otvorenim planom, uz čuvenu stolicu iz Barselone, obeležio slobodnu igru linija zidova i krstolikih osnova stubova. Njegovi materijali bili su najviše klase (kamen - čelik - staklo -koža). (RR)

Velika nagrada za arhitekturu bila je 1925. godine, u Parizu na izložbi Dekorativnih umetnosti, dodeljena paviljonu arhitekte Konstantina Meljnjikova, a njegova dijagonalna komunikacija, koja "seče" pravougaonu osnovu na dva dela, mogla bi se i danas smatrati malim remek-delom.Značajan broj projekata i objekata, koji su u međuvremenu postali "kuće manifesti", modeli za savremenu arhitekturu, zasniva se na posebnoj pažnji posvećenoj pokretu i komunikacijama. Gidion je zgradu Bauhausa u Desau nazvao prostorno-vremenskom kompozicijom zbog kompleksnosti programa ovog objekta, koji je razvijen oko jedne ulice i unutrašnjih komunikacija. One vezuju ceo kompleks i delove, možda dramatičnije i bogatije nego što bi bila prostorna organizacija samo jednog bloka. (RR)

Paviljon Konstantina Meljnjikova za Parisku izložbu 1925. godine, sjajno je delovao komunikacijskom dijagonalom, pa su ljudi prolazili "kroz" kuću.Isto je uradio i Le Korbizije za Centar umetnosti na Harvardu iz 1964. On posetioce "nosi" u objekat dugom elegantnom lučnom rampom. Ova rampa koja “uspostavlja kontinuitet planova..." bila je već prisutna i u Korbizijeovoj vili Savoja, kao i u Čandigaru u Indiji, nekoliko decenija kasnije. Veliki graditelj XX veka organizovao je i oblike manastira La Turet uz pomoć serije komunikacija i površina, koje su međusobno povezivale nivoe. (RR)

Rajtovo rešenje komunikacije u Gugenhajm muzeju ili Stirlingovo u Galeriji u Štutgartu takođe su sjajni primeri ove teme.

Klub Rusakov

Klub Zujev

Klub Kaučuk

Lenjingradska Pravda

Sopstvena kuća

Sopstvena kuća

Sopstvena kuća

Spomenik Kolumbu

Ivan Ilič Leonidov* 09. februar1902, Vlaški kod Tvera+ 06. novembar 1959, Moskva

I za Leonidova se kao i za Meljnikova može upotrebiti ista početna kvalifikacija: Rođen je uzemljoradničkoj porodici iz okoline (ma šta taj pojam u ruskim razmerama značio) Tvera. Kada je iz tverske provincijske sredine prešao u Petrograd, prvo je od 1914-17. radio na dokovima kao dete-lučki radnik, a onda pošto se poteran Revolucijom vrati u Tver, pomaže jednom ikonopiscu koji će prvi i zapaziti njegov crtački dar. Formalne studije umetnosti započinje u Svomasu, nekoj vrsti slobodne, večernje, narodne i besplatne škole, u Tveru, a nastavlja ih od 1921-27. na čuvenom Vhutemasu (Visokoj umetničkoj i tehničkoj radionici/školi) u Moskvi. Ovde mu je jedan od profesora i Aleksandar Vesnin pod čijim se uticajem Leonidovljeva interesovanja sa slikarstva prebacuju na arhitekturu. Tokom studija učestvuje na nekoliko konkursa, a diplomskim radom za Lenjinovu biblioteku i Institut postaje poznat i na međunarodnom planu, jer mu odmah po diplomiranju rad biva izložen na izložbi Savremene arhitekture u Moskvi i publikovan u časopisu koji su Konstruktivisti objavljivali pod istim imenom.

Diplomski rad – Lenjinov institut i biblioteka, 1925.

Leonidov je kompleks zamislio kao tehnološki smeo ansambl zgrada ogromnih razmera, obloženih staklenim zid-zavesama. Tu je sferni auditorijum koji stoji na jednom pilonu, amfiteatar sa planetarijumom, razni istraživački instituti, a sve je povezano monoreilom i najsavremenijem telekomuikacionim sredstvima. Visoka kula-skladište knjiga, centar kompozicije, je zamišljena kao beleg koji sa Lenjinskih gora dominira Moskvom.

Diplomski rad – Lenjinov institut i biblioteka, 1925.

Diplomski rad – Lenjinov institut i biblioteka, 1925.

Konkursni rad – Kino fabrika, Moskva, 1927.

Konkursni rad – Zgrada vlade, Alma Ata, 1928.

Projekat – Klub za Novo društvo, 1928.

Projekat – Klub za Novo društvo, 1928.

Konkursni rad - Dom Centrosojuza, Moskva, 1928.

Konkursni rad – Kolumbov spomenik, Santo Domingo, 1929

Konkursni rad - Dom Prosvete, 1929-30.

Konkursni rad - Dom Prosvete, 1929-30.

Konkursni rad - Socijalisticko stanovanje, Magnitogorsk, 1930

Konkursni rad - Socijalisticko stanovanje, Magnitogorsk, 1930

Konkursni rad - Dvorac kulture, Moskva, 1930.

Konkursni rad - Dvorac kulture, Moskva, 1930.

Konkursni rad - Dvorac kulture, Moskva, 1930.

Projekat – Trg Serepuhovskih zastava, Moskva, 1931.

Konkursni rad - Narkomtjažprom, Moskva, 1934.

Konkursni rad - Narkomtjažprom, Moskva, 1934.

Konkursni rad - Narkomtjažprom, Moskva, 1934.

Sanatorijum, Kislovodsk 1937-38. Zgrada UN - skica, Njujork 1950’.

Kraj prvog dela