238

7/17/2019 238

http://slidepdf.com/reader/full/238563db91f550346aa9a9a40e1 1/12

Vladimir Ilič Lenjin

Oportunizam i slom II

Internacionale

Štampano na nemačkom jeziku u časopisu “Vorbote“

(„Preteča“), br. 1, januar 1916.

7/17/2019 238


I

Da li je II Internacionala doista prestala da postoji? Njeni

najautoritativniji pretstavnici, kao Kaucki i Vandervelde, uporno toporiču. Ništa se nije desilo osim što su prekinute veze; sve je u redu; to

je njihovo gledište.

Da bismo došli do istine, pogledajmo “ Manifest Bazelskog kongresa“od 1912 godine, koji se odnosi baš na ovaj imperijalistički svetski rat ikoji su primile sve socijalističke partije sveta. Treba istaći da se ni jedan

jedini socijalist ne usuđuje da u teoriji porekne potrebu konkretno-istoriske ocene svakog rata.

Sada, kad je rat izbio, ni otvoreni oportunisti, ni kauckijanci neusuđuju se da poriču Bazelski manifest niti da ispituju koliko se držanjesocijalističkih partija u ratu slaže s njegovim zahtevima. Zašto? Zato štomanifest potpuno raskrinkava i jedne i druge.

U njemu nema ni jedne jedine reči ni o odbrani otadžbine niti o razliciizmeđu napadačkog i odbrambenog rata; ni jedne reči o svemu onome o

čemu oportunisti i kauckijanci(1)

Nemačke i Trojnog Sporazuma trubesada po svim ćoškovima. Manifest nije ni mogao o tome govoriti, jerono što on kaže apsolutno isključuje svaku primenu takvih pojmova. Onsasvim konkretno ukazuje na niz ekonomskih i političkih sukoba koji sudecenijama pripremali taj rat, koji su se potpuno i definitivno ispoljiligodine 1912 i koji su izazvali rat godine 1914. Manifest naime pominjerusko-austriski sukob zbog „hegemonije na Balkanu“, sukob između„Engleske, Francuske i Nemačke“ (imeđu svih tih zemalja!) u vezi s

njihovom „osvajačkom politikom u Prednjoj Aziji“, austrotalijanskisukob zbog „težnji za vladavinom“ u Albaniji itd. Manifest karakteriše

sve te sukobe jednom reč ju kao sukobe na bazi „kapitalističkogimperijalizma“. Manifest, dakle, potpuno jasno priznaje osvajački,imperijalistički, reakcionarni, robovlasnički karakter ovog rata, tj. takavkarakter koji dopustivost odbrane otadžbine čini teoretskombesmislicom i praktičnim apsurdom. Krupne ajkule bore se između sebeoko proždiranja tuđih „otadžbina“. Manifest izvodi neizbežne zaključkeiz neospornih istoriskih činjenica: ovaj rat se ne može „pravdati ni pod

kakvim izgovorom narodnog interesa“; on se priprema „u interesu

7/17/2019 238


profita kapitalista, častoljublja dinastija“. Bio bi „zločin“ kad bi radnici„pucali jedni na druge“. Tako kaže manifest.

Epoha kapitalističkog imperijalizma jeste epoha zrelog i prezrelogkapitalizma, koji stoji pred slomom, koji je zreo da ustupi mesto

socijalizmu. Period 1789-1871. bio je epoha progresivnog kapitalizma,kad je na dnevnom redu istorije stajalo rušenje feudalizma, apsolutizma,zbacivanje tuđinokog jarma. Na toj bazi, i samo na njoj, bila jedopustiva „odbrana otadžbine“, tj. borba protiv ugnjetavaža. Taj pojammogao bi se i sada primeniti u ratu protiv imperijalističkih velikih sila,ali je apsurd primenjivati ga na rat izmeđ uimperijalističkih velikih sila,na rat u kome se radi o tome ko može više opljačkati balkanske zemlje,Malu Aziju itd. Stoga se ne treba čuditi što „socijalisti“ koji u ovom ratu

priznaju „odbranu otadžbine“ obilaze Bazelski manifest, kao god što selopov kloni mesta gde je izvršio krađu. Taj manifest dokazuje da su onisocijal-šovinisti, tj. socijalisti na rečima, šovinisti na delu, koji „svojoj“buržoaziji pomažu da pljačka tuđe zemlje, da podjarmljuje druge nacije.U pojmu „šovinizma“ baš i jeste bitno to da se „svoja“ otadžbina braničak i onda kad je njena akcija usmerena na podjarmljivanje tuđihotadžbina.

Iz priznanja da je rat nacionalno-oslobodilački rat proizlazi jednataktika, iz priznanja da je imperijalistički — druga. Manifest jasnoupućuje na tu drugu taktiku. Rat će dovesti do „privredne i političkekrize“, koja se mora „iskoristiti“: ne za ublaženje krize, ne za odbranuotadžbine nego, naprotiv, za “ prodrmavanje“ masa, za „ubrzanjeuklanjanja kapitalističkog klasnog gospodstva“. Ubrzati se ne može onoza šta istoriski uslovi još nisu zreli. Manifest je priznao da je socijalnarevolucija moguća, da su preduslovi za nju zreli, da ona dolazi baš uvezi sa ratom: „vladajuće klase“ boje se „proleterske revolucije koja

dolazi za svetskim ratom“, kaže manifest pozivajući se naprimerPariske Komune i revolucije 1905 godine u Rusiji, tj. na primeremasovnih štrajkova, građanskog rata. Laž je kad se tvrdi, kao što to činiKaucki, da odnos socijalizma prema ovom ratu nije bio raščišćen. Topitanje nije se samo pretresalo nego je i rešeno u Bazelu, gde jeprimljena taktika revolucionarno-proleterske masovne borbe.

Odvratno je licemerstvo kad se Bazelski manifest obilazi sasvim ili u

njegovim najbitnijim delovima, a mesto njega citiraju govori vođa ilirezolucije pojedinih partija, koji su, prvo, držani pre Bazela, drugo, nepretstavljaju odluke partija celog sveta, treće, koji se odnose na

7/17/2019 238


razne moguće ratove, a samo ne na ovaj dati rat. Jezgro pitanja sastoji seu tome što je epohu nacionalnih ratova među evropokim velikim silamasmenila epoha imperijalističkih ratova među njima, i što je Bazelskimanifest morao tu činjenicu prvi put zvanično priznati.

Bilo bi pogrešno misliti da se Bazelskm manifest ne sme takoocenjivati, da je to bila samo praznična deklamacija, bombastičnapretnja. Ovako bi stvar hteli da postave oni koje taj manifestraskrinkava. Ali to nije tačno. Manifest je samo rezultat velikogpropagandističkog rada čitave epohe II Internacionale, samorekapitulacija svega što su socijalisti bacali u mase u stotinama hiljadagovora, članaka i proglasa na svim jezicima. On samo ponavlja ono što

je pisao, na pr., Žil Ged godine 1899, kad je šibao socijalistički

ministerijalizam za slučaj rata: on je govorio o ratu izazvanom od„kapitalističkih gusara“ („En garde“, str. 175); ono što jepisao Kaucki 1908 godine u „Putu k vlasti“, kad je priznavao kraj„mirne“ epohe i početak epoha ratova i revolucija. Pretstavljati Bazelskimanifest kao frazu ili zabludu, znači čitav socijalistički rad zaposlednjih 25 godina prikazivati kao frazu ili zabludu. Protivrečnostizmeđu manifesta i njegovog neprimenjivanja baš zato i jestenepodnošljiva oportunistima i kauckijancima što ona otkriva najdublju

protivrečnost u radu II Internacionale. Relativno „mirni“ karakter epohe1871—1914 pothranjivao je oportunizam spočetka kao raspoloženje,

zatim kao pravac, najzad kao grupu ili sloj radničke birokratije isitnoburžoaskih saputnika. Ti elementi mogli su ovladati radničkimpokretom samo tako što su na rečima priznavali revolucionarne ciljeve irevolucionarnu taktiku. Oni su mogli zadobiti poverenje masa samotako što su se kleli da je čitav „mirni“ rad samo pripremanje proleterskerevolucije. Ta protivrečnost bila je čir koji se jedanput morao provaliti; ion se provalio. Čitavo pitanje sastoji se u tome treba li pokušavati —kao Kaucki i Ko. — da se taj gnoj utisne nazad u organizam — radi„jedinstvenosti“ (s gnojem) — ili treba, da bi se pomoglo potpunomozdravljenju organizma radničkog poakreta, što je moguće brže ipažljivije ukloniti taj gnoj, bez obzira na privremeni oštar bol koji tajproces pričinjava.

Izdaja socijalizma od strane onih koji su glasali za ratne kredite,ulazili u ministarstva, zastupali ideju odbrane otadžbine 1914/15 godine,

očigledna je. Poricati tu činjenicu mogu samo licemeri. Nju trebaobjasniti.

7/17/2019 238


II

Bilo bi smešno shvatati čitavo pitanje kao pitanje o ličnostima. Šta ima

ta stvar sa oportunizmom, kad takvi ljudi kao Plehanov i Ged itd.? —pita Kaucki (“Neue Zeit“, 18 maja 1915). Šta ima ta stvar saoportunizmom, kad itd.? — odgovorio je Akselrod u ime oportunistaTrojnog Sporazuma (“Die Krise der Sozialdemokratie“, Cirih 1915, str.21). Sve je to komedija. Da bi se objasnila kriza č itavog pokreta,

potrebno je, prvo, ispitati ekonomski znač aj date politike, drugo, njeneosnovne ideje i, treće, njenu vezu s istorijom pravaca u socijalizmu.

U čemu se sastoji ekonomska suština „odbranaštva“ u ratu 1914/15godine? Buržoazija svih velikih sila vodi rat radi podele i eksploatacijesveta, radi podjarmljivanja naroda. Malom krugu radničke birokratije,radničke aristokratije i sitnoburžoaskih saputnika mogu dopasti mrviceod velikih profita buržoazije. Klasna podloga socijal-šovinizma ioportunizma je ista: savez malog sloja privilegovanih radnika sa„svojom“ nacionalnom buržoazijom protiv mase radničke klase, savezlakeja buržoazije s buržoazijom protivklase koju ona eksploatiše.

Politič ka sadržina oportunizma i socijal-šovinizma je ista: saradnjaklasa, odricanje od diktature proletarijata, odricanje od revolucionarneakcije, bezrezervno priznanje buržoaske zakonitosti, nepoverenje premaproletarijatu, poverenje prema buržoaziji. Socijal-šovinizam je direktnonastavljanje i dovršenje engleske liberalne radnič ke politike,mileranizma i bernštajnijanstva.

Borba dveju osnovnih tendencija u radničkom pokretu,

revolucionarnog i oportunističkog socijalizma, ispunjava

čitavo vremeod 1889-1914. I sada postoje u svim zemljama dva glavna pravca u

pitanju odnosa prema ratu. Ostavimo po strani buržoaski i oportunističkimanir pozivanja na ličnosti. Uzmimo pravce, i to u nizu zemalja.Uzećemo deset evropskih država: Nemačku, Englesku, Rusiju, Italiju,Holandiju, Švedsku, Bugarsku, Švajcarsku, Belgiju, Francusku. U prvihosam zemalja podela na oportuniste i radikale odgovara podeli nasocijal-šoviniste i internacionaliste. Uporišta socijal-šovinista uNemačkoj su „Sozialistische Monatschefte“ i Legin i Ko.; u Engleskoj

fabijevci i Labour Party (I.L.P.[A] bila je uvek s njima u bloku, pomagala je njihov organ i bila je u tom bloku uvek slabija od socijal-šovinista,

7/17/2019 238


dok u B.S.P.[B] internacionalisti sačinjavaju tri sedmine); u Rusiji pravaclista „Naša Zarя“ (sada „Naše Delo“), Organizacioni komitet, Dumskafrakcija pod vodstvom Čheidzea; u Italiji reformisti pod vodstvomBisolatija; u Holandiji Trulstrina partija; u Švedskoj većina partije načelu s Brantangom; u Bugarokoj partija „širokih“; u Švajcarskoj Grojlihi Ko. Nasuprot tome, u svim tim zemljama odjeknuo je iz suprotnog,radikalnog tabora više ili manje dosledan protest protiv socijal-šovinizma. Izuzetak čine samo dve zemlje: Francuska i Belgija, ukojima internacionalizam takođe postoji, samo što je vrlo slab.

Socijal-šovinizam je završeni oportunizam. On je postao zreo zaotvoreni, često vulgarni savez s buržoazijom i general štabima.

A baš taj savez daje mu veliku snagu i monopol legalne štampane rečii obmanjivanja masa. Smešno je još i sada smatrati oportunizam za jednu pojavu unutar naše partije. Smešno je hteti Bazelsku rezolucijusprovesti zajedno sa David-Leginom, Hajndmanom, Plehanovom,Vebom. Jedinstvo sa socijal-šovinistima jeste jedinstvo sa„sopstvanom“ nacionalnom buržoazijom, koja eksploatiše druge nacije,

jeste cepanje međunarodnog proletarijata. To ne znači da je kidanje soportunistima odmah moguće svuda, to samo znači da je ono istoriskizrelo, za revolucionarnu borbu proletarijata nužno i neizbežno, da jeistorija, koja je od „mirnog“ kapitalizma dovela do imperijalističkogkapitalizma, to cepanje pripremila. Volentem ducunt fata, nolentemtrahunt .[V]

III

Pametni pretstavnici buržoazije odlično su to razumeli. Zato oni takohvale sadašnje socijalističke partije, na čelu kojih stoje „branitelji

otadžbine“, tj. branitelji imperijalističkog grabeža. Zato vlade nagrađujusocijal-šovinističke vođe bilo ministarskim položajima (u Francuskoj iEngleskoj), bilo monopolom legalnog nesmetanog postojanja (uNemačkoj i Rusiji). Zato je u Nemačkoj, gde je socijal-demokratskapartija bila najjača i gde je njeno pretvaranje u nacional-liberalnu kontrarevolucionarnu radničku partiju bilo najočiglednije, stvar došla dotle dadržavno tužioštvo tretira borbu između „manjine“ i „većine“ kao

„raspirivanje klasne mržnje“! Zato je pametnim oportunistima prvabriga održanje pređašnjeg „jedinstva“ starih partija, koje su 1914/15

7/17/2019 238


učinile buržoaziji tako velike usluge. Shvatanje tih oportunista u svimzemljama sveta izražava, sa otvorenošću vrednom zahvalnosti, jedančlan nemačke socijal-demokratije, u članku koji je objavljen aprila 1915u reakcionarnom časopisu “Preussische Jahrbucher“, podpseudonimom Monitor . Monitor misli da bi za buržoaziju bilo vrloopasno kad bi socijal-demokratija pošla još dalje udesno: „Ona (socijal-demokratija) mora sačuvati svoj karakter radničke partije sasocijalističkim idealima, jer onog dana kad bi ga ona izgubila, nastala binova partija, koja bi taj odbačeni program, radikalnije formulisan,učinila svojim programom. (“Preussische Jahrbucher“, 1915, broj 4, str.51.)

Monitor je pogodio taman gde treba. Engleski liberali i francuski

radikali baš su to uvek i hteli: fraze koje zvuče revolucionarno, kako bizaveli mase da one poklone poverenje Lojd Džordžima, Sambama,Renodelima, Leginima i Kauckima, ljudima koji su kadri dapropovedaju „odbranu otadžbine“ u pljačkaškom ratu.

Ali Monitor prikazuje samo jednu varijantu oportunizma: otvorenu,grubu, ciničku. Druga je prikrivena, fina, „poštena“. Engels je jednomrekao: „pošteni“ oportunisti su za radničku klasu najopasniji... Evo

jednog primera:

Kaucki piše u “Neue Zeit“ (26 novembra 1915): „Opozicija protivvećine raste; mase su nastrojene opoziciono... Posle rata (zarsamo poslerata? N. L.) klasne suprotnosti će se toliko zaoštriti, da će umasama preovladati radikalizam“. „Posle rata (zar samo posle rata? N.

L.) preti nam beg radikalnih elemenata iz partije i njihov odliv u partijuantiparlamentarnih (?? treba razumeti: vanparlamentarnih) masovnihakcija“. „Tako će se naša partija raspasti u dva ekstrema, koji nemaju

ništa zajedničko“. Da bi spasao jedinstvo, Kaucki nastoji skloniti većinuRajhstaga neka dozvoli manjini da održi nekoliko radikalnih govora uparlamentu. To znači da Kaucki hoće da pomoću nekoliko radikalnihgovora u parlamentu pomiri revolucionarne mase sa oportunistima, koji„nemaju ništa zajedničko“ s revolucijom, koji već odavno rukovodesindikatima, a sada su, oslonjeni na direktni savez s buržoazijom i svladom, ovladali i partiskim rukovodstvom. Po čemu se to u stvarirazlikuje od Monitorovog „programa“? Ni po čemu osim po

sladunjavim frazama, koje prostituišu marksizam.

7/17/2019 238


Na sednici frakcije Rajhstaga od 18 marta 1915 kauckijanac Vurm „jeopominjao“ frakciju da „ne prenapinje luk; u radničkim masama rasteopozicija protiv frakciske većine: treba ostati pri marksističkom“ (?!verevatno štamparska greška: treba čitati „monitorskom“) „centru“(“Klassenkampf gegen der Krieg. Material zum FallLiebknecht“.[G] Štampano kao rukopis. Str. 67). Vidimo dakle da

je č injenica revolucionarnostimasa bila priznata u ime svih kauckijanaca(tako zvani „centar“) još u martu 1915!! A osam i po meseci kasnijeKaucki još jedanput predlaže da se te mase, koje hoće da se bore,„pomire“ s oportunističkom, kontrarevolucionarnom partijom, i topomoću nekoliko fraza koje zvuče revolucionarno!!

Rat je često koristan time što otkriva trulež i odbacuje

konvencionalnosti. Uporedimo engleske fabijance s nemačkimkauckistima. Evo šta je o prvima pisao jedan pravi „marksist“, FridrihEngels, 18 januara 1893: ...„banda karijerista, koji imaju dovoljnorazuma da uvide neizbežnost socijalnog prevrata, ali koji nipošto ne želeda taj džinovski posao povere isključivo nezrelom proletarijatu... Njihov

je osnovni princip — strah od revolucije“... (Prepiska sa Zorgeom, str.390.)

A 11 novembra 1893 on piše: ...,,ti naduveni buržuji, kojise milostivo spuštaju do proletarijata da ga oslobode odozgo, samo akoon bude hteo da uvidi da takva sirova, neobrazovana masa ne možesama sebe osloboditi niti ma šta postići osim milošću tih mudrihadvokata, literata i sentimentalinh baba“... (isto, str. 401).

U teoriji Kaucki gleda na fabijance s prezirom, kao farisej na jadnoggrešnika. Jer on se kune na „marksizam“. Ali kakva je razlika međunjima u praksi? I jedni i drugi potpisali su Bazelski manifest, i jedni i

drugi su sa njim postupili kao Viljem II s belgiskom neutralnošću. AMarks je celog svog života šibao ljude koji su nastojali da pogaserevolucionarni plamen radnika.

Kaucki je revorlucionarnim marksistima suprotstavio novu teoriju„ultraimperijalizma“. On pod tim razumeva potiskivanje „međusobneborbe nacionalnih finansiskih kapitala“ i njenu zamenu „zajedničkomeksploatacijom sveta od strane međunarodnog finansiskog kapitala“.(“Neue Zeit“, 30 aprila 1915.) Ali dodaje: „mi još nemamo dovoljnopretpostavki da rešimo je li ta nova faza kapitalizma ostvarljiva“. Dakle,na osnovu pretpostavki o nekoj „novoj fazi“ poriče pronalazač te „faze“

7/17/2019 238


— iako se ni on sam ne usuđuje da je proglasi direktno „ostvarljivom“— svoje sopstvene jučerašnje revolucionarne izjave, poričerevolucionarne zadatke i revolucionarnu taktiku proletarijata sada, u„fazi“ već započ ete krize, rata, nečuvenog zaoštravanja klasnihsuprotnosti! Zar to nije najotrcanije fabijanstvo?

Vođa ruskih kauckijanaca, Akselrod , vidi „težište problemainternacionalizacije proleterskog oslobodilačkog pokreta uinternacionalizaciji svakodnevne prakse“: na pr., „zakonodavstvo ozaštiti rada i osiguranje radnika mora postati predmet međunarodneakcije i organizacije radnika“ (Akselrod, „Kriza socijal-demokratije“,Cirih 1915, str. 39/40). Jasno je da će ne samo Legin, David, obojeVebovih, nego i sam Lojd Džordž, Nauman, Brijan i Miljukov potpuno

pristati na taj „internacionalizam“. Za daleku, daleku budućnost,Akselrod je, kao i 1912 godine, spreman da servira i najrevolucionarnijefraze, ako buduća Internacionala „ustane (protiv vlada, u slučaju ratneopasnosti) i uzvitla revolucionarnu buru“. Gledajte kako smo hrabri! Aliako se radi o tome da se revolucionarno vrenje u masama pomaže iunapređuje sada, Akselrod odgovara da bi ta taktika revolucionarnihmasovnih akcija „imala još neko opravdanje kad bismo se nalazilineposredno uoči socijalne revolucije, kao što je to bilo, na primer, u

Rusiji, gde su studentske demonstracije godine 1901 nagoveštavalepribližavanje odlučnih borbi protiv „apsolutizma“. Ali sada su to„utopije“, „bakunjinizam“ itd., sasvim u duhu Kolba, Davida, Zidekumai Legina.

Dobri Akselrod zaboravlja samo da godine 1901 niko u Rusiji nijeznao ni mogao znati da će prva „odlučna bodba“ nastupiti za četirigodine — ne zaboravite: za č etiri godine — i ostati „nerešena“. Pa ipaksmo tada samo mi, revolucionarni marksisti, imali pravo: ismejavali

smo Kričevske i Martinove, koji su pozivali neposredno na juriš. Mismo samo savetovali radnicima da oportuniste svuda gone dođavola i dasvim snagama podupiru, zaoštravaju i proširuju demonstracije i sveostale revolucionarne masovne akcije. Sadašnji položaj u Evropi jesasvim analogan. Bilo bi besmisleno pozivati „neposredno“ na juriš. Alibilo bi sramotno nositi ime socijal-demokrat, a ne savetovati radnicimada prekinu s oportunistima i da svim sredstvima podupiru, produbljuju,proširuju i zaoštravaju započeto revolucionarno vrenje i demonstracije.

Revolucija ne pada nikada potpuno gotova s neba, i nikad se u početkurevolucionarnog vrenja ne zna da li će i kada će iz njega nastati

7/17/2019 238


„istinska“, „prava“ revolucija. Kaucki i Akselrod daju radnicima stare,otrcane kontrarevolucionarne savete. Kaucki i Akselrod zavaravajumase nadom da će buduća Internacionala sigurno biti revolucionarna —samo da bi sada odbranili, ulepšali i maskirali gospodstvokontrarevolucionarnih elemenata — Legina, Davida, Vandervelda,Hajndmana. Zar nije jasno da je „jedinstvo“ s Leginom i Ko.najpouzdanije sredstvo da se pripremi „buduća“ revolucionarnaInternacionala?

„Hteti pretvoriti svetski rat u građanski rat, bilo bi bezumlje“,izjavljuje vođa nemačkih oportunista David (“Sozialdemokratie undWeltkrieg“ - „Socijal-demokratija i svetki rat“, 1915, str. 172),odgovarajući na manifest Centralnog komiteta naše partije od 1

novembra 1914. U tom se manifestu između ostalog kaže:[D]

„Ma koliko teškoće takvog preobražaja u ovom ilionom trenutku izgledale velike, socijalisti se nećenikad odreći sistematskog, upornog i neumornog

pripremnog rada u tom pravcu, č im rat postaneč injenica“.

(Citirano i kod Davida, str. 171.) Mesec dana pre izlaska Davidove

knjige naša partija je objavila rezolucije, u kojima je to „sistematskopripremanje“ objašnjeno ovako: 1. Odbijanje kredita. 2. Prekidgrađanskog mira. 3. Stvaranje ilegalnih organizacija. 4. Podupiranjeizraza solidarnosti u rovovima. 5. Podupiranje svih revolucionarnihmasovnih akcija.[ Đ]

David je gotovo isto tako hrabar kao i Akselrod: godine 1912 on nijesmatrao za „bezumlje“ pozivati se u slučaju rata na Parisku Komunu.

Plehanov, tipični pretstavnik Antantinih socijal-šovinista, ocenjujerevolucionarnu taktiku isto kao i David. On je zove „nečim izmeđusnova i lakrdije“. No čujmo Kolba, otvorenog oportunista, koji je pisao:„Posledica taktike onih oko Libknehta bila bi unutrašnja borba unemačkoj naciji, doterana do tačke vrenja“. (“Die Sozialdemokratie undScheidewege“ — „Socijal-demokratija na raskrsnici“, str. 50.)

A šta je borba doterana do tačke vrenja, ako ne građanski rat?

Da je taktika našeg Centralnog komiteta, koja se u osnovnim stvarimapodudara s taktikom Cimervaldske levice, „bezumlje“, „san“,

7/17/2019 238


„pustolovina“, „bakunjinizam“ — kao što to tvrde David, Plehanov,Akselrod, Kaucki itd. — ona nikad ne bi mogla dovesti do „unutrašnjeborbe u jednoj naciji“, akamoli do borbe doterane do tačke vrenja.Nigde na svetu anarhistička fraza nije dovela do unutrašnje borbe unaciji. Ali zato činjenice govore da baš 1915 godine, baš na bazi krizekoju je izazvao rat, raste revolucionarno vrenje u masama, šire seštrajkovi i političke demonstracije u Rusiji, štrajkovi u Italiji iEngleskoj, demonstracije gladnih i političke demonstracije u Nemačkoj.Zar to nije početak revolucionarnih masovnih borbi?

Podupiranje, razvijanje, proširivanje, zaoštravanje revolucionarnihmasovnih akcija, stvaranje ilegalnih organizacija, bez kojih čak ni u„slobodnim“ zemljama nema mogućnosti da se masama kaže istina: (i to

je sav praktični program socijal-demokratije u ovom ratu). Sve ostalo jelaž ili fraza, ma kako da je ukrašeno oportunističkim ili pacifističkimteorijama.(2)

Kad nam kažu da ta „ruska taktika“ (Davidov izraz) nije upotrebljivaza Evropu, onda mi obično odgovaramo ukazivanjem na činjenice. UBerlinu je 30 novembra u Pretsedništvo partije došla deputacijaberlinskih drugarica i izjavila „da je danas rasturanje necenzurisanihbrošura i letaka i održavanje „nedozvoljenih“ skupština, s obzirom naveliki organizacioni aparat, mnogo lakše nego u vreme zakona protivsocijalista“. „Ne postoji nedostatak u sredstvima i putevima, već očigledno nedostaje volja“. (Berner Tagwacht, 1915, br. 271.)

Da li su te rđave drugarice zaveli ruski „sektaši“ itd.? Ili pak tedrugarice ne pretstavljaju prave mase, nego njih pretstavljaju Legin iKaucki? Legin, koji je u cvom referatu 27 januara 1915 grmeo protiv„anarhističke“ ideje stvaranja tajnih organizacija; Kaucki, koji je postao

toliko kontrarevolucionaran da je 26 novembra, č etiri dana predemonstracija u Berlinu, u kojima je učestvovalo 10.000 ljudi, proglasioulične demonstracije za „pustolovinu“!!

Dosta fraza, dosta prostituisanog „marksizma“ à la Kaucki! Posle 25godina postojanja II Internacionale, posle Bazelskog manifesta, radnicineće više verovati frazama. Oportunizam je postao prezreo, on je kaosocijal-šovinizam definitivno prešao u tabor buržoazije: duhovno ipolitički on je prekinuo sa socijal-demokratijom. On će s njom prekinutii organizaciono. Radnici već traže „necenzurisane“ brošure i„nedozvoljene“ skupštine, tj. tajne organizacije za podupiranje

7/17/2019 238


revolucionarnog pokreta masa. Samo takav „rat ratu“ jeste socijal-demokratski rad, a ne fraza. I taj će rad, ma koliko velike bile teškoće,privremeni porazi, greške, zablude, prekidi, dovesti čovečanstvo dopobedonosne proleterske revolucije.

Štampano na nemač kom jeziku u č asopisu “Vorbote“ („Preteč a“), br. 1, januar 1916.

Napomene

(1)

Ne radi se o ličnosti pristalica Kauckog u Nema

čkoj nego o onommeđunarodnom tipu tobožnjih marksista koji se kolebaju između

oportunizma i radikalizma, a koji u stvari služe samo kao smokvin listza oportunizam.(2) Na Bernskom međunarodnom kongresu žena u martu 1915pretstavnice Centralnog komiteta naše partije ukazivale su nabezuslovnu potrebu da se stvore ilegalne organizacije. To je biloodbijeno. Engleskinje su se rugale tom predlogu hvaleći englesku„slobodu“. Ali posle nekoliko meseci primili smo engleske novine, kao

na primer „Labour Leader“, s belim mestima, a zatim su došle vesti opoliciskim pretresima, zaplenama brošura, hapšenjima i drakonskimosudama drugova u Engleskoj, koji su govorili o miru — samo o miru![A] Nezavisna radnička partija. — Red.[B] Britanska socijalistička partija. — Red.[V] Sudbina vodi onog ko hoće da ga vodi, onog ko neće — ona vuče. —Red.[G] „Klasna borba protiv rata. Materijal u predmetu Libkneht“. — Red.[D]

Vidi Lenjin, Izabrana dela u dva sveska, 4 izd., sv. I, str. 676. —Red.[ Đ] Vidi Lenjin, Dela, sv. XVIII, str, 126. — Red.

Documents

238