SPOSOBNOST ZA LJUBAV I RAD

I

O.L.I.-INTEGRATIVNA PSIHODINAMSKA PSIHOTERAPIJA

Neboja Jovanovi

Saradnici: Aleksandar Konti, Renata Seni, Sandra

Jovanovi

Sardaj

Contents I ................................................................................................................................................... 1 ta je O.L.I.-Integrativna Psihodinamska Psihoterapija ............................................................. 4

Zato O.L.I. metod, kad ve postoji toliko psihoterapijskih metoda? .................................... 7 Bazine sposobnosti za obradu emocija-emocionalne kompetencije ....................................... 15

Celovitost i konstantnost objekta .......................................................................................... 15 Celovitost objekta-lepak psihe ...................................................................................... 15 Konstantnost objekta-stabilizator psihe ............................................................................ 16 Sindromi povezani sa poremeajima celovitosti i konstantnosti objekta ......................... 28 Tehnike implikacije ......................................................................................................... 65

Neutralizacija (i mentalizacija)-razboritost, regulator psihe . Error! Bookmark not defined. Stupnjevi neutralizacije ..................................................... Error! Bookmark not defined. Kako se razvija neutralizacija ? ........................................ Error! Bookmark not defined. Tehnike implikacije ......................................................... Error! Bookmark not defined.

Tolerancija na frustraciju-imunitet psihe .............................. Error! Bookmark not defined. Razvoj kapaciteta za toleranciju frustracije ...................... Error! Bookmark not defined. Tehnike implikacije u radu sa tolerancijom na frustracijuError! Bookmark not defined.

Tolerancija na ambivalenciju-usmeriva psihe ..................... Error! Bookmark not defined. Istorijat pojma ................................................................... Error! Bookmark not defined. Tipovi ambivalencije kod dece ......................................... Error! Bookmark not defined. Odbrambeni mehanizmi protiv ambivalencije .................. Error! Bookmark not defined. Egzistencijalni otpori prema ivotu: izbegavanje, ambivalencija i kontrola ............ Error! Bookmark not defined. Tehnike implikacije u radu sa tolerancijom na ambivalenciju ...... Error! Bookmark not defined.

Volja-motor psihe ................................................................. Error! Bookmark not defined. Narcizam i volja-konceptualna konfuzija: ........................ Error! Bookmark not defined. Narcizam i volja kao pozitivne linije razvoja ................... Error! Bookmark not defined. Linija razvoja ljudske volje ............................................... Error! Bookmark not defined. Narcizam i volja-aspekti patologije .................................. Error! Bookmark not defined. Razumevanje volje izvan okvira psihoanalize .................. Error! Bookmark not defined. Manipulacije voljom ......................................................... Error! Bookmark not defined. Odnos volje i bazinih emocionanih sposobnosti ............. Error! Bookmark not defined. O.L.I. metod i rad sa voljom ............................................. Error! Bookmark not defined.

Inicijativa-pokreta psihe ...................................................... Error! Bookmark not defined. Odreenje pojma ............................................................... Error! Bookmark not defined. Inicijativa nasuprot krivici-Eriksonova teorija ................. Error! Bookmark not defined. Falusni odbrambeni mehanizmi ........................................ Error! Bookmark not defined. Faze razvoja inicijative ..................................................... Error! Bookmark not defined. etiri psihoanalitike psihologije-motivacija i organizacija linostiError! Bookmark not defined. Tehnike implikacije u radu sa inicijativom ..................... Error! Bookmark not defined.

Sposobnost za ljubav ............................................................. Error! Bookmark not defined. Ljubav kao umee-Fromova teorija .................................. Error! Bookmark not defined. Tri Frojdove teorije o ljubavi ............................................ Error! Bookmark not defined. Intrapsihike funkcije ljubavi ........................................... Error! Bookmark not defined. Psihoterapija i poveanje kapaciteta za ljubav .................. Error! Bookmark not defined. Preduslovi za razvoj kapaciteta za zaljubljivanje i ostajanje u ljubaviError! Bookmark not defined. Bazine sposobnosti za obradu emocija i sposobnost za ljubav ..... Error! Bookmark not defined.

Sposobnost za rad ................................................................. Error! Bookmark not defined. ta je rad? .......................................................................... Error! Bookmark not defined. Princip rada-instikt za ovladavanjem ................................ Error! Bookmark not defined. Poremeaji kapaciteta za rad-konkretizam i ego deficit ... Error! Bookmark not defined. Celovotost objekta i kapacitet za rad ................................ Error! Bookmark not defined. Konstantnost objekta i kapacitet za rad ............................ Error! Bookmark not defined. Sposobnost za neutralizaciju i mentalizaciju i kapacitet za rad ...... Error! Bookmark not defined. Tolerancija na frustraciju i sposobnost za rad ................... Error! Bookmark not defined. Tolerancija na ambivalenciju i kapacitet za rad ................ Error! Bookmark not defined. Volja i kapacitet za rad ..................................................... Error! Bookmark not defined. Inicijativa i kapacitet za rad .............................................. Error! Bookmark not defined.

Taksonomija terapijskih ciljeva ................................................ Error! Bookmark not defined. Bazine sposobnosti, vetine i stanja .................................... Error! Bookmark not defined. Konceptualno uenje-konceptualna znanja i bazine emocionalne sposobnosti .......... Error! Bookmark not defined. Proceduralno uenje znanje i bazine emocionalne sposobnosti ..... Error! Bookmark not defined. Metakognitivno uenje znanje i bazine emocionalne sposobnosti Error! Bookmark not defined.

Uverenja, stavovi, uvidi...i bazine emocionalne sposobnosti . Error! Bookmark not defined. Vrednosna orijentacija O.L.I. metoda ....................................... Error! Bookmark not defined.

Kakav je ovek taj dobar ovek? ...................................... Error! Bookmark not defined. Dobar ovek ne lae ni sebe ni druge ............................... Error! Bookmark not defined. Dobar ovek je odgovoran prema sebi i drugima ............. Error! Bookmark not defined.

Koncept razvojnih zadataka ...................................................... Error! Bookmark not defined. Miljokazi ispunjavanja razvojnih zadataka kod dece ........... Error! Bookmark not defined. Razvojni zadaci i bazine ljudske sposobnosti ..................... Error! Bookmark not defined. Razvojni zadaci odraslih ....................................................... Error! Bookmark not defined.

Razvojni stadijumi po Eriksonu ........................................ Error! Bookmark not defined. Razvojni zadaci koje odrasla osoba moe da ispuni da bi omoguila razvoj svog samopotovanja: ................................................................ Error! Bookmark not defined.

Tolerancija na egzistenciju ....................................................... Error! Bookmark not defined. Literatura: .................................................................................. Error! Bookmark not defined.

ta je O.L.I.-Integrativna Psihodinamska Psihoterapija

O.L.I. je skarenica od Otkrivanje Line Istine Otklanjanjem Lanih Informacija

O.L.I. metod je psihoterapijski (savetniki i kouing) pravac sa bazino psihodinamskom

orijentacijom. Teorijski je zasnovan na integraciji saznanja etiri psihoanalitike psihologije:

psihologije nagona (klasnina psihoanalitika teorija), Ego psihologije, psihologije objektnih odnosa i

self psihologije. Iz ovih teorija ekstrahovana su saznanja o bazinim sposobnostima za obradu emocija na kojima se bazira rad u O.L.I. metodu. Metod rada sa klijentima je, takoe, integrtivni, jer se primenjuju tehnike razliitih psihoterapijskih pravaca (psihoanalize, getalt terapije, transakcione analize, bioenergetike, N.L.P., fokusiranja, biofidbeka i neurofidbeka, R.E.B.T...) u kombinaciji sa

tehnikama nastalih u okviru O.L.I. metoda kao to su O.L.I. protokoli za razvoj linosti, protokoli za

razvoj Bazinih emocionalnih kompetencija, Emotivno raunovodstvo i psiholoka matematika...

O.L.I. metod, meutim, nije eklektiki, ve integrativan. Osnovu za integraciju razliitih teorijskih okvira , metoda i tehnika, prua model bazinih emotivnih kompetencija. Osnovna postavka O.L.I. metoda je da nema alata bez zanata, da se osoba ne moe promeniti ako se ne razviju ili

deblokiraju njene osnovne alatke za ivot, bazine sposobnosti za obradu emocija, softveri kojima naa

psiha obrauje emotivne informacije (emocije su oblik obrade informacija). Bagovi ili virusi u tim

izvrnim programima dovode do disfunkcionalnih emocija, pogrenog opaanja i tumaenja odnosa sa

sobom, drugima i svetom. O.L.I. psihoterapeut radi u dve ravni: ravni sadraja i ravni procesa. Sluajui sadraj koji klijent iznosi, razgovarajui sa njim o tom sadraju, ivotnim dogaajima, njegovim odnosima, ljubavi i radu, O.L.I terapeut posebnu panju obraa na obrasce koje klijent primenjuje, na

tipine naine na koje obrauje svoja iskustva i emocije koje ta iskustva izazivaju.

Terapijske tehnike razliitih pravaca se ukljuuju u rad sa klijentom ako one mogu da doprinesu

razvoju odreene bazine emotivne sposobnosti. To je osnov za integraciju tehnika iz razliitih pravaca,

bilo da potiu iz psihodinamske, bihejvioralne ili neke druge orijentacije.

O.L.I. metod se usmerava na dve kljune, sloene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost

za rad. Ove dve sloene ljudske sposobnosti su, kao lego kocke sastavljene od odreenog broja manjih,

jednostavnijih kockica-bazinih emotivnih kompetencija:

1) Sposobnosti za neutralizaciju i mentalizaciju(razboritost psihe)

2)Celovitost objekta-(lepak psihe)

3) Konstantnost objekta (stabilizator psihe)

4) Tolerancija na ambivalenciju (usmeriva psihe)

5) Tolerancija na frustraciju (imunitet psihe)

6) Volja (motor psihe)

7) Inicijativa (pokreta psihe)

Bez bilo koje od ovih kockica psiha je defektna. (Osobi nedostaje neka daska u glavi-neka kockica) Sposobnost osobe za ljubav i rad je oteena. Bez razvijene neutralizacije osoba je u vlasti

svojih nagona (kao bez glave), impulsivna, iracionalna i neartikulisana. Bez lepka-sposobnosti za celovito doivljavanje druge osobe (objekta) doivljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla (kae se da je odlepila, sve vidi ili ruiasto ili crno, idealizuje ili mrzi...). Bez konstantnosti objekta-stabilizatora psihe, osoba je nestabilna, zavisna od drugih. Bez tolerancije na frustraciju-osoba nema imunitet na frustracije koje donosi ivot, ljubav i rad, puca pod pritiskom. Bez tolerancije na

ambivalenciju osoba je neodluna, nesposobna da se suoi sa oprenim emocijama prema nekome ili

neemu (ili prema sebi) i da odmeri i presee, da se opredeli i donese odluku. Bez volje, osoba je

kratkog daha, bez energije da podri u kontinuitetu sopstvene elje i ciljeve. Bez inicijative osoba je reaktivna, nema klju za svoj motor, potrebno je da je pokrene neko drugi.

Teko je iveti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od navedenih sposobnosti. Klju promene u

terapiji je pomoi klijentu da navedene sposobnosti razvije ili deblokira. Terapijske tehnike su

sortirane po tome koju sposobnost i u kojoj fazi razvoja mogu da pokrenu ili deblokiraju. O.L.I. metod

daje i taksonomiju psihoterapijski ciljeva, ukazujui na to koje vrste uenja se odvijaju u procesu

psihoterapije i koje sposobnosti se aktiviraju kroz odreeni oblik uenja.

O.L.I. metod je saznajna procedura usmerena ka otkrivanju lanih informacija o sebi i svetu, proces dolaenja do line istine. Zadatak svakog oveka je da otkrije kako funkcionie ivot da bi bio kompetentniji da se u ivotu snalazi. Od roenja nas ue tome kako funkcionie ivot, ali u tom procesu primamo i mnogo lanih informacija koje usvajamo i orijentiemo se prema njima. Primamo lane informacije (ili ih stvaramo sami, zbog nezrelosti naeg kognitivnog sistema da adekvatno obradi informacije koje dobija) o tome kakvi smo mi, kako funkcioniu meuljudski odnosi, kako moemo uspeti u zadovoljavanju naih bazinih psiholokih potreba, ta se moe oekivati od ivota...Informacije primamo od osoba koje i same imaju puno neistinitih informacija u svom sistemu uverenja. Svaka lana informacija vezana za neki bitan aspekt ivota koja je usvojena kao uverenje vodi do neuspeha u toj oblasti ivota. Lana informacija je kao kompjuterski bug ili virus koji unitava fajl u kojem se nalazi. Virusi su skloni razmnoavanju, irenju. Lane informacije su sklone da se generalizuju, uoptavaju. Strunjaci za kompjutere razvili su programe iji je cilj da otkriju viruse i eliminiu ih. O.L.I. metod je psiholoki program koji ima slinu ulogu u sistemu zvanom psiha. Njegova uloga je detekcija i

otklanjanje lanih informacija u sistemu uverenja oveka koje su vezana za osnovne, bitne aspekte

ivljenja-predstavu o sebi, predstave o meuljudskim odnosima, predstave o roditeljstvu, predstave o funkcionisanju oveka, predstave o svetu i ivotu. Naravno, i predstave o deavanjima, promenama,

sistemu vrednosti i pravilima igre u konkretnom drutvu u kojem osoba ivi.

Zato je orijentacija na procese obrade emocija od kljunog znaaja za O.L.I. metod? Napraviemo, radi jasnije slike, ponovo poreenje funkcionisanja oveka sa funkcionisanjem raunara (ovek je, naravno, neuporedivo sloeniji sistem od raunara.) Kada neto ne funkcionie sa radom

raunara, korisnik to vidi na ekranu. Pojavljuju se neke kukice, kvakice, kvadratiine moe se proitati

tekst ili videti slikaKorisnik koji je iole upuen u nain funkcionisanja kompjutera ne misli da se

pokvario ekran, ve softver koji obrauje podatke i stvara ono to se vidi na ekranu, ili hardver-neki mehaniki deo raunara. Kad je kod oveka pokvaren hardver on ide kod lekara, neurologa, hirurga, ili

nekog drugog specijaliste za odreeni ljudski hardver, ili organ. Kada mu ne funkcionie softver

(program za obradu podataka), obraa se strunjacima za psihu.

Stanja zbog kojih se obraa su, zapravo, ekran ili klinika slika, kako je obino zovu strunjaci za psihu. Slika se ne moe poraviti, ve samo defekti na hardveru ili softveru koji je stvaraju.

Psihoterapeuti se ne bave organima (hardverima) ve sposobnostima i vetinama koje klijent nema

dovoljno razvijene. Dakle, mi ne moemo popraviti neije samopotovanje ili depresivnost ili nestrpljenje ili bilo koje drugo nepoeljno stanje, niti moemo stvoriti bilo koje poeljno stanje, ako ne popravimo

bazine sposobnosti za obradu emotivno- kognitivnih podataka, to e dovesti do promene stanja. ovek stvara svoja stanja nainom obrade onoga to mu se deava. Posao psihoterapeuta je da pomogne

klijentu da razvije ili oslobodi od virusa te osnovne, izvrne softvere za obradu emocija, jer njihov

nepravilan rad stvara one vidljive problem i poremeaje koje nazivamo klinika slika.

Ponekada su ljudi svesni nedostataka odreenih vetina i obraaju se za pomo psihoterapeutima (u novije vreme lifecoachevima-trenerima ivotnih vetina) sa eljom da naue odreene vetine, kao to su vetine komunikacije, planiranja, organizovanja Meutim, ovladavanje vetinama nije mogue ako se ne bazira na odreenim sposobnostima. Ne moete nauiti nekoga da

plee, ako nema sposobnost koordinacije pokreta, niti nekoga da peva, ako ne moe da kontrolie glasne ice. Pre mogunosti da se ovlada vetinama potrebno je da se razviju sposobnosti koje ine to

ovladavanje moguim.

Ako definiemo OLI metod kao psihoterapijsku proceduru koja je usmerena ka otklanjanju lanih informacija, sa pravom nam se moe postaviti pitanje: Da li vi mislite da znate koje su ispravne informacije, da biste lane zamenili njima?. Ako bismo odgovorili Da, znamo, bio bi to vrlo

prepotentan i arogantan odgovor. Rekli bismo da znamo ta je ivot, da smo otkrili sve njegove misterije, smisao, pravila funkcionisanjada znamo kakvi treba da budu ljudi da bi bili zdravizauzeli bismo jedan

sveznajui stav i ponudili neku novu religiju. Ne, mi to ne znamo. Pored otklanjanje lanih informacija,

skraenica O.L.I. znai i otkrivanje line istine. Naglasak je na to da je procedura usmerena na otkrivanje line istine. Svakako, i tome se moe prigovoriti i postaviti pitanje Ako nemate neke univerzalne istine

kojima zamenjujete pogrene informacije-neistine, kako znate da su te line istine istinite? Kako znate da to nisu samo nove iluzije na koje upuujete klijente ubacujuu u njih, na uvijen nain, sopstvene

iluzije, ivotne filozofije, teorijske konceptea pravite se da to ne radite, pod parolom da vodite klijenta

ka otkrivanju nekakvih linih istina?. I klijenti se esto plae da e psihoterapeuti pokuati da ih

prekroje po nekoj svojoj meri, kao to su to pokuavali i njihovi roditelji, nastavnici, partneriOdgovor

na ovo pitanje nije jednostavan. Moemo rei da, koliko ima ljudi, toliko ima i linih istina. Ali, da li,

onda, postoje bilo kakve univerzalne istine, neto to se zove ljudska priroda, neto u emu se

presecaju line istine ljudi? Da li ljudi, ako ne iskrivljuju stvarnost, ili ako to ne ine u veoj meri, dolaze

do nekih optih, zajednikih istina o sebi, ljudskoj prirodi, ivotukoje ih ine boljim ljudima (o terminu

dobar ovek, kao jednom od kljunih termina O.L.I. metoda emo posebno govoriti kasnije),

sposobnijima da ive punim ljudskim kapacitetima, da vole i rade? Na odgovor je Da.

Tragajui za linim istinama, to dublje ulaze u svoje line istine, ljudi dolaze do opteljudskih

istina, pravilnosti utkanih u ljudsku prirodu, u korene ivota. Da li mi znamo neto o tim opteljudskim

istinama? Znamo. Kroz decenije psihoterapijskog rada sa ljudima na otkrivanju linih istina brojni psihoterapeuti irom nae planete postepeno su dolazili do nekih taaka preseka istina njihovih

klijenata, do nekih pravila razvoja ljudskog bia, njegovog rasta i ispunjenja potencijala, kao i do

mehanizama koji mogu taj razvoj iskriviti ili zaustaviti. Gradei O.L.I. metod, pokuali smo da napravimo

integraciju tih optih principa razvoja koji su take preseka raznih psihoterapijskih metoda, i ponudimo

delotvoran metod za podsticanje promene kod ljudi-promene u smeru istinitijeg doivljavanja sebe, drugih i stvarnosti, koje bi omoguile potpuniji razvoj kapaciteta osobe da voli i radi, da se potpunije

ukljui u ivot, da bude bolji ovek.

Zato O.L.I. metod, kad ve postoji toliko psihoterapijskih metoda?

Na ovo pitanje odgovoriu u prvom licu, kao autor O.L.I. metoda (u knjizi emo koristiti obraanje itaocima u prvom licu mnoine jer su brojne ideje koje iznosimo nastale razmenom miljenja

i iskustava iz prakse grupe O.L.I. psihoterapeuta).

Bavim se poslom psihoterapeuta vie od trideset godina. Krenuo sam sa psihoanalizom (kroz

koju sam proao i kao pacijent, analizant na didaktikoj analizi) i koristim se psihoanalitikim

metodom i danas (i u takvom radu vei akcenat dajem na procese, rad sa bazinim sposobnostima za

obradu emocija), kada imam mogunost, to jest klijenta koji ima vremena i novca da se, nekoliko puta

nedeljno, dui period vremena, upusti u proces samootkrivanja i menjanja. Takvih je, na alost, sve

manje, posebno u naoj sredini. Pored psihoanalize, koristio sam u svojoj praksi metode i drugih psihoterapijskih pravaca-bioenergetske psihoterapije, Transakcione analize, Getalta, Neurolingvistikog programiranja (N.L.P.), biofidbek i neurofidbek metoda, R.E.B.T.a...Postao sam, kako se to kae, eklektiar. Praktiar koji koristi svata u svojoj praksi kada mu se uini da e biti delotvorno, bez obzira iz

kojeg pravca to dolazi i kakav mu je teorijski okvir. Naravno, pored kriterijuma efikasnosti, izbor

odreenih tehnika ili metodologije rada bio je odreen i time da li sam oseao da se to to koristim uklapa u sistem vrednosti koji je osnova mog pristupa oveku. Ono to bi, moda, dalo nekog efekta, ali

bi se kosilo sa mojim uverenjima i vrednostima, nisam koristio u svom psihoterapeutskom radu.

U radu sa ljudima, posebno u poslednjoj deceniji, oseao sam da mi treba jo neto, neto to mi nisu nudile metode koje sam ve koristio. Jedan od razloga bio je taj to mi se obraao sve vei broj ljudi

koji su bili u stanju da dolaze na psihoterapiju ree nego to je to potrebno da bi se primenjivao psihodinamski pristup ili neki od pomenutih pravaca. Ljudi su me, esto, pitali da li mogu oni neto da

rada na svom psiholokom problemu izmeu seansi, neto po principu uradi sam, neki domai

zadatak. ta da im ponudim? Da ima kaem: Pa, razmiljajte o sebi i svojim problemima, odnosima...

Da su dovoljno dobro znali kako to da rade, ne bi mi se ni obratili za pomo. Onda mi je palo na pamet

da napravim izvesne protokole, pitanja koja bi sistematski vodila klijenta kroz proces samoistraivanja izmeu seansi. Primetio sam da, gotovo u svakoj psihoterapiji koju sam radio, izvesna pitanja kad tad

dou na dnevni red. Pa zato onda ne bih postavio ta pitanja klijentu u nekoj struktuiranoj formi

upitnika za razgovor sa samim sobom. Takve stvari ve postoje u brojnim takozvanim self help

metodama (metodama samopomoi) i metodama psihologije uspeha. Pregledao sam brojne takve self-help upitnike i konstatovao da im nedostaje dubina, posebno takozvana nezgodna pitanja, pitanja

vezana za izvesnu korist koju klijenti imaju od svojih negativnih ponaanja (U psihoanalitikoj teoriji se

ta korist koju neko izvlai iz sopstvenih problema i zastoja u razvoju naziva sekundarna dobit.)

Iz odgovora koje su moji klijenti davali na takva pitanja mogao sam jasno da vidim da postoje

neke emotivne kalkulacije, najee nesvesne, o tome ta se isplati, a ta se ne isplati u emotivnom

ivotu, neka skrivena psiholoka matematika koja rukovodi ponaanjem i emotivnim ivotom osobe.

Iako ovek obino nije svestan formula po kojima preraunava emotivnu dobit i tetu koje nastaju kao

posledica odreenog naina ivljenja i psiholokog funkcionisanja, te unutranje formule postoje i po njima osoba, brzinom svetlosti, preraunava isplativost svojih ponaanja bezbroj puta, u svakoj sekundi

svoga ivota. Te formule su osnova naeg karaktera. Na osnovu njih, uglavnom nesvesno, neprekidno

odluujemo o svakoj aktivnosti u naem ivotu. Na primer, da li emo uraditi neto ili ne, da li emo se

suprotstaviti kada neko ugroava nae interese, ili emo mu se nasmejati da ga umilostivimo i budemo

dobri, da li emo izabrati neku vrstu pasivnog otpora pa ga putati da nas pritiska, ali biti skriveni oportunisti, ili emo se povui...Da li emo dozvoliti sebi da rizikujemo i izaemo iz svoje zone

sigurnosti i iskusimo neto novo, ili emo uvek biti ziherai...Da li emo ii ka problemu i reavati ga,

ili emo beati od njega. Ljudi biraju razliite strategije na osnovu iskustva koje ih je nauilo da se

neto isplati ili ne isplati. Te strategije su uglavnom nesvesne, neizreene i deluju automatski, kao

neki softver, program za preraunavanje isplativosti ponaanja ugraen u nas. Veina ljudi je na

automatskom pilotu.

Problem sa ovim softverom za emotivno raunovodstvo, kako sam ga nazvao, i formulama psiholoke matematike koje su ugraene u njega, utome je to je zastareo i nefleksibilan. Nije

prilagoen, kako bi to rekli ekonomisti, savremenim zahtevima poslovanja. Poslovanja sa ivotom.

Stvoren je nekada davno, kada smo bili mali i kada su nae mogunosti, nae vetine, znanje,

sposobnosti...bile na daleko niem nivou. Kada smo bili mnogo zavisniji od drugih. Tada su te strategije

moda i bile prikladne da nas zatite od bola i neprijatnih oseanja, ali smo morali da plaamo i visoku

cenu za taj sistem zatite. Plaali smo je umrtvljavanjem, gubitkom energije i ivotne radosti,

radoznalosti, strasti za ivotom, ili nekom drugom emotivnom cenom. Osnovno sredstvo plaanja i

nagraivanja, u naem odnosu sa ivotom, su emocije. Ljudi rade za emocije. Kada odrastemo i kada se

nae mentalne sposobnosti i vetine uveaju, kada postanemo samostalniji, vie ne moramo da troimo

tolika sredstva na sistem zatite, moemo pronai efikasniji i rentabilniji nain da se branimo od neprijatnosti i onoga to doivljavamo kao opasnost. Ali, staro emotivno raunovodstvo je ve naviknuti,

uhodani sistem koji rutinski funkcionie i opire se promenama. Uglavnom ga nismo ni svesni.

Doivljavamo ga kao sopstvenu prirodu. Takav sam ili takva sam, kaemo sami sebi. Da bi se neto

promenilo, potrebno je da ga prvo budemo svesni. Ne moemo promeniti ono to ne priznajemo, ono

to ne znamo da postoji, ili verujemo da je uroeno i nepromenljivo, da je sama naa sutina.

Da bih pomogao svojim klijentima da prepoznaju ove svoje unutranje formule koje odreuju

njihov emotivni ivot i ponaanje razradio sam protokole psiholoke matematike i emotivnog

raunovodstva ija je namena upravo izvlaenje tih nevesnih obrazaca na svetlost dana, njihovo jasno

formulisanje, prikazivanje crno na belo, na papiru, ponovna evaluacija tih formula i redefinisanje

onoga to nije adekvatno.

Programeri kompjuterskih programa znaju da, ako ele da otklone neki bag, neku greku, ili

ako ele da izmene neki algoritam na osnovu kojega program radi, moraju da edituju bazu podataka,

da uu u sourse, u nevidljivu matricu koja je ispod onoga to vidimo na ekranu raunara. Tamo su,

uglavnom, formula tipa if-then, ako se pojavi X onda uradi Y. Tako je i u naoj glavi. Na softver radi upravo to: ako-onda. Ako su te formule dobro usklaene sa realnou i dobro prilagoene uslovima poslovanja sa ivotom, onda mi ivimo dobro i uivamo u svojim ivotima. Ako nisu, onda se precizno, gotovo kao i kroz raunovodstvo neke kompanije, moe predvideti kako i kada e neko da pukne, da

doivi emotivni bankrot koji je posledica njegovog loeg poslovanja sa ivotom. Kada uspem da sa klijentom izvuem na svetlost dana njegovo emotivno raunovodstva, u stanju sam da mu, kao i svaki

dobar knjigovoa u kompaniji, predoim greke u poslovanju i rizike takvog poslovanja po njegov

emotivni ivot.

Ljudi se ne menjaju samo kroz psihoterapiju. esto sam bio svedok bitnih pozitivnih promena kod nekih ljudi koje nisu bile posledica odreenih velikih i dubokih psiholokih uvida. To me je uvek

kopkalo. ta se to deava pa doe do takvih spontanih promena kod nekih osoba. Ako bih provalio

ta je izvor takvih promena, mogao bih, moda, da to ugradim i u psihoterapijski rad. Kroz razgovore sa

ljudima kod kojih su se desile takve spontane promene doao sam do zakljuka da se one, uglavnom,

zasnivaju na tome to su te osobe od nekoga nauile kako da razviju izvesne sposobnosti i vetine koje

ranije nisu bile, u dovoljnoj meri, razvijene kod njih. Najee su imali sreu ili njuh, nos da uu u

odnos (ljubavni ili prijateljski) sa nekom drugom osobom koja je imala razvijene sposobnosti koje su njima nedostajale. Na primer, povuena, stidljiva osoba sa problemom ispoljavanja agresivnosti ue u

odnos sa ekspresivnom osobom koja je provocira na otvorenije ispoljavanje i pri tome je ne poklapa

(doputa joj da doe do izraaja, ne dominira u komunikaciji). Ili, osoba bez inicijative ue u odnos sa osobom koja ima inicijativu, ali je ne otima sebino u elji da uvek vodi, ve doputa i partneru da razvije

inicijativu podstiui ga i prihvatajui njihovu inicijativu. Naravno, takvi odnosi, da bi se konstruktivno

razvijali, moraju se zasnivati na nekoj razmeni uenja i razvoja sposobnosti. Ljudi se, ako imaju njuha i

sree, esto biraju po tome to jedno drugo mogu da naue neemu, po potencijalu da postaknu razvoj

neke sposobnosti koju jedan lan para ima razvijeniju od drugog i da, za uzvrat, od onog drugog naue

kako da razviju neku sposobnost koja im nedostaje. Npr. ja u od tebe nauiti da se slobodnije

ispoljavam, a ti od mene da bude manje impulsivan i strpljiviji... Postoji, naravno, i mogunost da ne ue jedno od drugog, ve da pokuaju da onom drugom nametnu svoj stil trudei se da ga prekroje

po svojom meri., da razliku u sposobnostima koriste za dominaciju i neki oblik manipulacije drugim.

Ono to sam izvukao kao zakljuak koji se moe primenjivati u psihoterapijske svrhe je to da se promena moe podstai vebanjem odreenih sposobnosti i kada se ne ue duboko u razloge zbog kojih

osoba te sposobnosti nije razvila. Kada se sposobnost razvije i kada se pone primenjivati u ivotu,

razlozi zbog kojih je osoba blokirala razvoj te sposobnosti u prolosti poinju da blede, da gube na snazi.

Da li je neiju ekspresivnost, spontano izraavanje emocija, ili inicijativu...guio tata ili mama, ili baba, ili

deda, ili neka druga osoba od koje je kao dete zavisila...nije vie tako bitno. Novo, pozitivno snano

iskustvo je otklonilo barijeru i ono staro i negativno gubi na snazi. Ako se takve promene mogu spontano

deavati u ivotu, da li ih moemo podsticati i kroz proces psihoterapije tako to emo jasnije utvrditi

koja bazina sposobnost nije razvijena i ponuditi klijentu odreene metode za razvoj te sposobnosti? U

brojnim psihoterapijskim metodama postoje odreene tehnike koje upravo tome i slue. Na primer, za

razvoj sposobnosti spontanog i konstruktivnog ispoljavanja postoji asertivni trening, trening

ispoljavanja. U okviru transakcione analize postoje tehnike za trening vetina komunikacije, u okviru

biofidbeka postoje tehnike za trening kontrole fiziolokih reakcija i emocija...Arsenal psihoterapijskih

tehnika za razvoj sposobnosti je prilino obiman, ali su one ratrkane po raznim psihoterapijskim

metodama i ne postoji spisak tehnika i uputstvo za upotrebu koja tehnika emu slui i kada se treba i moe primenjivati. U oviru O.L.I. metoda, radimo na tome da napravimo spisak tehnika iz razliitih

psihoterapijskih metoda (kao i tehnika koje smo razvili), spisak bazinih ljudskih sposobnosti sa uzrasnim

zadacima, i da poveemo ta dva spiska sugestijama koje se tehnike mogu koristiti za razvoj odreenih

sposobnosti.

Meutim, da bi te tehnike stvarno pomogle nekom klijentu da razvije sposobnosti za obradu emocija neophodno je da se one primenjuju kroz dobar, dubok emotivni kontakt sa terapeutom. O.L.I.

metod nije tehnologija za promenu u kojoj je kontakt sporedna stvar. O.L.I. metod je full cocntact

pristup. Sposobnosti se usvajaju kroz identifikaciju klijenta sa sposobnostima psihoterapeuta, kroz

prenos funkcija i takozvano proceduralno uenje (neposredno preuzimanje funkcija obrade emocija). Kako e klijent preuzeti nae funkcije obrade emocija ako su mu nepoznate nae emocije,

naini na koje se nosimo sa njima, ta oseamo i mislimo dok radimo sa njim...? Terapeut ne moe biti

prazno platno na koje klijenti projektuju svoje nesvesne fantazije, niti tehniar koji samo ui klijenta

nekim procedurama i tehnikama. Terapeut se mora razotkrivati, ali na onaj nain i u onim aspektima koji

podstiu razvoj klijentovih sposobnosti. To nije ni malo lako. Lake je skrivati se iza paravana uloge

psihoterapeuta. Meutim, iskustvo u radu sa klijentima mi je pokazalo da su ti momenti susreta

izmeu klijenta i terapeuta kljuni izvori promene. Ljude menjaju ljudi sa kojima su u bliskom odnosu, a

ne terapijske tehnike. Osnova obuke O.L.I. terapeuta je razvoj njihove sposobnosti za kontakt, kroz

izgradnju njihovih bazinih psosobnosti za obradu emocija, ljubav i rad.

Razmiljajui o uspenim, manje uspenim i neuspenim psihoterapijama koje sam radio, tragao sam za onim to ih razlikuje. ta sam radio drugaije sa klijentima kod kojih je dolo do znaajnih pozitivnih promena, pitao sam se? Jedan odgovor se odmah nametnuo: bili su mi drai. Da li su mi bili

drai zato to su se promenili, pa sam ja ispao uspean? Ne. Bili su mi dragi i dok se nisu promenili, i dok

su se opirali promenama, i dok su imali negativne emocije prema meni...Oseao sam da mi je jako stalo

do njih, da elim da im pomognem...zapravo, da ih volim, koliko god blesavi bili. Imao sam i greaka u

radu sa tim klijentima (koje sam priznavao kad bi ih otkrio, ili kad bi mi oni na to ukazali), ali te greke

nisu napravile neku ozbiljnu tetu u naem odnosu (kod klijenata koji mi nisu bili tako dragi i manje

grekice su imale ozbiljnije negativne efekte po na odnos.) Da, odnos je bio tehnika broj jedan. Kroz

odnosu so od mene uili kako ja obraujem sopstvene emocije, kako obraujem njihove, kako izlazim na

kraj sa ovim ivotom...Kada bi se neto pokvarilo u naem odnosu, kada bi oseali da smo manje bliski,

ono to su nauili od mene bi prvo nestajalo (vraali bi se na stare oblike ponaanja), sve dok ne bismo

ponovo uspostavili blii odnos. Vremenom su se te sposobnosti uvivale i postajale nezavisnije od

odnosa sa mnom.

Drugi zakljuak do kojeg samo doao, uporeujui svoje uspene i manje uspene psihoterapije je da su uspenije bile one u kojima sam sa klijentima vie radio na procesima, na njihovim tipinim

nainima obrade sadraja, na karakteru, nainu komuniciranja i razumevanja drugih, posebno ako smo

te procese zapaali i analizirali ovde i sada, u naem odnosu. Sadraji koje su iznosili vie su sluili da se

na njima moe videti proces, njihov nain razmiljanja, ono to je dovelo do toga da se oseaju tako kako

se oseaju, da veruju u ono u ta veruju. Fokus na bazine sposobnosti za obradu emocija davao je

najbolje rezultate.

U psihoterapijskoj literaturi nisam naiao, na jednom mestu, na sveobuhvatan i jasan prikaz bazinih ljudskih sposobnosti za obradu emocija (onih koje se mogu razvijati psihoterapijom), kada i kako se one razvijaju, koje razvojne zadatke ovek mora da ispuni da bi razvio svoje sposobnosti, ime

zdrava ljudska jedinka treba da ovlada u odreenom periodu ivota. Vremenom sam, sve vie, svoj

psihoterapeutski pristup poeo da baziram upravo na konceptu bazinih sposobnosti za obradu emocija i

na konceptu razvojnih zadataka. Naravno, ovde govorimo o onim bazinim kognitivno-emotivno-konativnim (voljnim) sposobnostima koje se mogu razviti u procesu psihoterapije. Da bih podstakao

prepoznavanje tih nedostataka u razvoju odreenih bazinih sposobnosti kod svojih klijenata i pospeio rad na njihovom razvoju, razvio sam odreene protokole samoprocene koji imaju funkciju da osoba

stekne uvid (edukaciju) u to koje su to bazine sposobnosti, koliko su razvijene kod nje, kako se one ispoljavaju kada su dobro razvijene, koji je uzrast kada treba da se razviju u punoj meri. Taj popreni

presek vlastitih sposobnosti i njihovog stepena razvijenosti omoguava osobi da, uz pomo

psihoterapeuta, napravi plan rada, akcioni plan za lini razvoj.

Interesantno je to da su psihoanalitiki pojmovi vezani za mehanizme odbrane prilino poznati iroj javnosti. Proseni gimnazijalac je uo za potiskivanje, racionalizaciju, projekciju...malo obrazovaniji

znaju da je najzreliji mehanizam odbrane sublimacija...Dakle, o mehanizmima odbrane se dosta zna, a

o zrelim sposobnostima za obradu emocija, razvojnim dostignuima koja nadrastaju mehanizme

odbrane (zrelim adaptivnim mehanizmima koji ne koriste lai ili iskrivljavanja stvarnosti u svrhu

odbrane), veoma se malo zna ak i u strunoj javnosti. Psihoanalitika razvojna psihologija, ili dubinska

razvojna psihologija normalnog razvoja, dala je brojne uvide u to kako se ove sposobnosti razvijaju,

kakve devijacije mogu nastati, ali i to kako izgleda normalan razvoj bazinih sposobnosti za obradu

emocija i ta moe pomoi u njihovom sazrevanju. U ovoj knjizi emo dati pregled tih saznanja.

Ljudi se najee obraaju psihoterapeutima za pomo zbog neke patnje koju imaju, zbog nekog simptoma, poremeenog odnosa... Meutim, ta patnja je izvesna kazna zbog nerazvijenosti

sposobnosti koje bi im omoguile da se sa ivotnim problemima nose na konstruktivniji nain. Cilj

psihoterapije i jeste da se podstakne razvoj odreenih sposobnosti i klijent oposobi da ivotne i emotivne probleme reava sam u budunosti. to pre klijent postane svestan te povezanosti njegove

patnje sa nerazvijenou odreenih sposobnosti i sa time to izbegava da se suoi sa razvojnim ivotnim

zadacima, pre e se terapijski proces okrenuti ka njegovom prihvatanju odgovornosti za sopstveni razvoj,

aktivnom traenju reenja i razvoju.

Osnovna razlika O.L.I. psihoterapijskog pristupa od drugih psihoterapijskih pravaca (po naem vienju) je u tom naglasku na radu na bazinim sposobnostima - softverima za obradu emocija, kroz pun kontakt sa terapeutom. Sluajui sadraj koji klijenti iznose (i gledajui njegovo ponaanje, telesne manifestacije) terapeut se moe usmeriti na razne stvari. On moe, kao u Rodersovoj klijentom

centriranoj terapiji, pustiti da klijent vodi terapijski proces, da reflektuje ono to klijent iznosi (mada,

terapeut uvek mora da bira ta e, od onoga to klijent iznese, da reflektuje). Moe da pokua da

prepozna ta je, od onoga to iznosi, klijentu emotivno najznaajnije, ili da reflektuje ono to mu se ini

da je odraz konflikta koji treba rasvetlitiTerapeut moe da se usmeri na prepoznavanje pojava otpora

(sve ono to klijent ini opirui se napretku terapijskog procesa) i tranesfera (prenos oseanja sa vanih

osoba iz detinjstva na psihoterapeuta), na analizu nesvesnih sadrajazavisno od psihoterapijskog

pristupa koji psihoterapeut koristi i svojih teorijskih uverenja ta je vano za proces promene. Moje

psihoterapeutsko iskustvo dovelo me je do zakljuka da psihoterapijski proces najbre napreduje i da

dovodi do najstabilnijih promena ako se usmerimo na bazine sposobnosti klijenta za obradu emocija i

njihov razvoj. To ne znai da zanemarujemo ostale aspekte psihoterapijskog procesa, analizu odnosa,

nesvesnih sadraja, istoriju klijenta, detinjstvoMeutim, svi ostali aspekti su protkani klijentovim

bazinim sposobnostima (ili njihovim nedostacima) i mogu se posmatrati kao odraz, manifestacija tih

sposobnosti ili njihove manjkavosti. Emocije vidimo kao primarni oblik miljenja. One su nai bazini

sudovi o stvarnosti. Neto to se deava nam se svia ili ne svia (taj raspon je kontinuum), prija ili ne

prijaemocijama to deavanje procenjujemo kao dobro ili loe, lepo ili runona bazinom nivou. Na taj

nivo se nadovezuje naa kognicija, ono to zovemo miljenjem i suenjem. Emocije su, dakle, primarni oblik kognicije, emocionalnomiljenje koje je baza za ono to obino nazivamo miljenjem. (Stein, R.

1998). (o emocijama kao kogniciji detaljnije emo govoriti u poglavlju o neutralizaciji) Na ego, veoma rano, gradi softvere za obradu primarnih sudova o stvarnosti-emocija, i te softvere nazivamo bazinim emotivnim sposobnostima. One su u osnovi naih kasnijih kognitivnih sposobnosti i, u velikoj meri,

odreuju sposobnost racionalnog miljenja. U psihoterapijskom radu polazimo od povrine, od sekundarnog miljenja ali, u umi misli tragamo za problemima u sours-u, u bazi miljenja, u neadekvatnom radu naih softvera za obradu emocija.

Poznata je izreka da bez alata nema ni zanata. Koje su to alatke neophodne za ivot. Koje su to bazine kognitivno-emotivno-konativne sposobnosti koje se razvijaju u procesu psihoterapije? Frojd je govorio da je cilj psihoanalize razvoj (ili oslobaanje) kapaciteta za ljubav i rad. Sposobnosti da se voli i

da se radi. Meutim, sposobnosti za ljubav i rad su veoma sloene sposobnosti. One su, kao lego

kockice, sastavljene od grozda manje sloenih sposobnosti. Kao sloeni molekul sastavljen od razliitih

atoma. Kao i sve sposobnosti, i sposobnost za ljubav i rad prolaze kroz odreene faze razvoja. Kad radimo na razvoju odreenih sposobnosti, moramo znati koje su faze njihovog razvoja. Ne moemo

preskakati stepenice. Potrebno je da znamo koji je sledei razvojni korak. uveni razvojni psiholog

Vigotski (1983) govorio je o tome da se vaspitanje moe odvijati samo u zoni narednog razvoja. Zona

narednog razvoja je ono to je dete u stanju da uradi, ali ne moe samo. Potrebna mu je mala pomo

prijatelja ili kompetentnog odraslog. Kako je psihoterapija, u svojoj sutini, proces naknadnog,

korektivnog vaspitanja (a ne leenja), potrebno je da psihoterapeut zna koja je to zona narednog razvoja

klijenta sa kojim radi na razvoju neke njegove sposobnosti. Ako radimo na onome to klijent moe sam, troimo i njegovo i nae vreme. Ako radimo na neemu to je dva ili vie koraka dalje od njegovih

trenutnih razvojnih potencijala, razvoj se ne moe desiti. Moe se razviti zavisnost od psihoterapeuta ili

odbojnost.

Da bi smo znali koja je zona narednog razvoja potrebno je da znamo kako se, kojim redosledom,

kojim razvojnih koracima, razvijaju sposobnosti na kojima radimo. Dakle, za dobro voen terapijski

proces, potrebno je da se zna: odakle polazimo (stepen razvijenosti neke bazine sposobnosti kod klijenta, u kojoj je fazi razvoja te sposobnosti), gde treba da stignemo (kako izgleda razvijena sposobnost na kojoj se radi), i kojim putem idemo (kroz koje faze razvoj te sposobnosti prolazi). Pored toga, kroz

upoznavanje klijenta moemo videti i brojne devijacije odreenih sposobnosti-nazivamo ih kontravetinama, koje je klijent razvio umesto onoga to je trebalo da razvije. Kontravetine su orsokaci na putu razvoja. Kao to je potrebno da znamo kojim putem razvoj sposobnosti ide i gde treba

da nas dovede, bitno je da znamo i kuda moe da zaluta, i kako se iz slepih ulica moe vratiti na razvojni put. Prepoznavanje, rasvetljavanje kontravetina (nazivamo ih i vri posao vetinama, jer donose

odreenu emotivnu korist, ali i veliku tetu. Pre svega zbog zaustavljanja razvoja klijenta) njihova

rekalkulacija (ponovno izraunavanje dobiti i tete procesom emotivnog raunovodstva), odricanje od

njih i njihova zamena bazinim razvojnih sposobnostima, nuni su procesu koji vodi do promene.

Jedna od bitnih osobenosti O.L.I. metoda je mogunost integrativne primene, prema jasnim kriterijumima kada i zato, tehnika razliitih psihoterapijskih pristupa. Tehnike koje koristimo u O.L.I.

metodu potiu iz razliitih psihoterapijskih pravaca, od bihejvioralnih (pravaca koji se bave

modifikacijama ponaanja, bez dubljeg ulaenja u nesvesnu dinamiku) do psihodinamskih. Koristimo i

psihofizioloke metode kao to su biofidbek i neurofidbek, metode iz psihologije uspeha (coachinga), i

raznih drugih oblika pomoi ljudima. Ali, O.L.I. metod nije eklektika, svatarenje bez jasnih kriterijuma

koji nas upuuju na to kada, sa kim, kod kakvih problema, kako i zato primeniti odreenu tehniku.

Kriterijum za primenu razliitih pristupa i tehnika nam daje poznavanje bazinih emotivnih sposobnosti na kojima radimo, faza njihovog razvoja (kao i devijacija, zamenskih kontravetina), znanje o tome ta

moe pomoi u razvoju odreene sposobnosti u odreenoj fazi. Poznato je da odreani psihoterapijski

pravci odgovaraju nekim klijentima, dok drugima ne odgovaraju. Ali, nije nam dovoljno poznato zato

nekima odgovaraju, a nekima ne. Odgovor na to pitanje vidimo upravo u poznavanju bazinih emotivnih

sposobnosti i faza njihovog razvoja. Svaka psihoterapijska tehnika je usmerena na razvoj neke

sposobnosti. Meutim, najee nije jasno definisano emu ona slui, ta, zapravo, razvija. Obino su to uoptene pretpostavke kao to su proirenje svesnosti, suoavanje sa neprihvaenim aspektima

sebe, preuzimanje odgovornostiTakvim definisanjem efekata odreene tehnike ona dobija status

tehnike opte prakse, neto kao antibiotik irokog spektra, kao mrea koju bacimo u vodu, pa ta

uhvatimo. Ako se odreena psihoterapijska tehnika poklopi sa razvojnom potrebom, sa stepenom

razvoja odreene bazine sposobnosti, zonom narednog razvoja klijenta, onda u mreu uleti neto,

dolazi do izvesne promene kod klijenta. U tome, u velikoj meri, pomae sposobnost terapeuta za

empatiju, njegova intuicija i sposobnost da uspostavi dobar kontakt sa klijentom.

Intuicija se, meutim, ne moe prenositi drugima. Kada budemo govorili o tehnici rada u O.L.I. metodu ponudiemo kriterijume na osnovu kojih biramo terapijsku tehniku, a koji se zasnivaju na

prepoznavanju statusa razvijenosti odreenih bazinih emotivnih sposobnosti, faze u kojoj se nalazi

razvoj sposobnosti, i jasnijeg razumevanja emu odreena tehnika slui-ta i zato ona moe da razvije ili razvoj koje sposobnosti i u kojoj fazi moe da podstakne.

Bazine sposobnosti za obradu emocija-emocionalne kompetencije

O kakvim sposobnostima emo govoriti? U ovom tekstu neemo pratiti razvoj onih sposobnosti o kojem uglavnom govori razvojna psihologija: neemo govoriti o razvoju govora, miljenja, pamenja

(osim kada se ukae potreba da bismo obrazloili razvoj sposobnosti o kojima je re). Psihoterapija nije

proces u kojem se razvija govor, niti pamenje, niti se, u klasinom smislu, radi na kognitivnom razvoju.

Mada, moemo rei da se kroz proces psihoterapije razvijaju i izvesne kognitivne sposobnosti i vri

odreena edukacija vezana za metakogniciju-uenje kako se ui o sebi. Sposobnosti o kojima emo govoriti su pre bazine emotivne sposobnosti koje su sloene i ukljuuju u sebe i kogniciju i konaciju (voljne radnje).

Ljudi se psihoterapeutima uglavnom javljaju zbog emotivnih problema koji, u odreenoj meri, utiu i na

njihovo kognitivno funkcionisanje, kao i na njihovu volju. Zapravo, podela na kogniciju, emocije i konaciju

je, u velikoj meri, vetaka. Ve smo govorili o tome da emocije smatramo oblikom primarne kognicije-bazinom procenom, suenjem o aspektima spoljanje i unutranje stvarnosti. Emocije su neka vrsta

ugraenog ukusa, estetskih kriterijuma za procenu stvarnosti. Na ove bioloki ugraene primarne

kriterijume za ocenu stvarnosti nadograuju se sekundarni, kognitivni kriterijumi za procenu stvarnosti,

nai sekundarni pogledi na sebe, druge i svet. Bazine emotivne sposobnosti o kojima emo govoriti su

softveri za obradu ovih primarnih, emotivnih sudova o stvarnosti i prevoenje tih primarnih obrazaca u

nove ravni, simbolike kodove, u predstave, misli, rei, uverenja i delanja. Razvoj bazinih sposobnosti emo pratiti, uglavnom, iz ugla psihoanalitike razvojne teorije jer nas, pre svega, interesuje psihodinamika

razvoja tih sposobnosti i primenjivost tih saznanja na psihoterapijski proces.

Celovitost i konstantnost objekta

Celovitost objekta-lepak psihe Nita na zemlji nije tako bedno

Da ne prui kadkad i po dobro jedno

Nit je ita dobro toliko da nee

Od prirode svoje ponekda da skree

to u zlo neko nee da zabasa.

I vrlina sama ponekog se asa ravo primeni,

te e porok biti;

a porok se katkad

dobrim delom kiti.

(ekspir, Romeo i Julija, govor monaha Lavrentija)

Celovitost i konstantnost objekta su prve bazine sposobnosti ega za obradu emocija o kojima emo govoriti. Ako bismo svakoj od bazinih ego sposobnosti dali i neko ime, neto to bi bilo blisko

svakodnevnom iskustvu i oznaavalo osnovnu funkciju odreene sposobnosti, onda bismo celovitost objekta mogli nazvati lepak. To je sposobnost odravanja razliitih aspekata doivljaja (pozitivnih i negativnih) neke osobe, sebe, stvarnosti, kao jedne celine. Pod pojmom objekt psihoanalitiari

podrazumevaju osobu prema kojoj su usmerena oseanja ljubavi ili mrnje. Osoba koja osea je subjekt.

Objektni odnos je odnos sa drugom osobom, ili neim drugim (idejom, pojavom, vrednou, ciljem,

poslom...). Celovitost objekta je, dakle, sposobnost doivljavanja i prihvatanja druge osobe (ili nekog eljenog cilja, posla, aktivnosti) kao celine. Sposobnost da budemo svesni i dobre i loe strane onoga to

volimo i elimo. Sposobnost da to prihvatimo. Ni jedna osoba ne moe zadovoljiti sve nae potrebe, i ne

moe ih zadovoljiti uvek. To ne moe ni neki na eljeni cilj. Sve u sebi nosi i dobre i loe strane. Zadovoljava i frustrira. To je, ujedno, i sposobnost da sebe doivimo i prihvatimo kao celovito bie, sa

vrlinama i manama. Rekli smo ve da emocije smatramo oblicima primarne kognicije, davanjem ocena

stvarnosti. Stvarnost je, meutim, kompleksna. Ona u sebi ne nosi samo jednu dimenziju, boju,

kvalitet...pa u nama izaziva razliite procene-to jest emocije. Prema istoj osobi moemo oseati razliite, esto suprotne emocije. Moemo, dakle, imati emotivne sudove o istom objektu koji se ne slau jedan

sa drugim, ili su ak u suprotnosti. A ipak, osoba prema kojoj imamo razliite sudove-emocije, jedna je osoba-celovita osoba. Nai primarni sudovi o stvarnosti-emocije, nisu sposobne da se same sa sobom usklauju i integriu. Za to im je potreban poseban softver za obradu primarnih sudova koji se stvara u

naem egu i koji nam omoguava da stvorimo kompleksnije sudove o stvarnosti druge osobe, sudove

koji mogu da integriu razliite aspekte doivljaja u jednu celinu i da tu celinu odravaju kompaktnom u naem doivljaju, otpornom na nalete tenzije koju stvara nezadovoljenje potreba. Celovitost objekta je

sposobnost koja nas same ini celovitima, osobama iz jednog komada, integrisanima. Takoe, ono to

ini da na doivljaj drugoga i stvarnosti bude celovit-integrisan.

Konstantnost objekta-stabilizator psihe

Volite se, ali ne namiite okov ljubavi: Nek' ona radije bude more to se talasa me' obalama vaih dua.

Punite ae jedno drugome, ali nemojte piti iz jedne ae. Podajte jedno drugome hleba, ali ne jedite od istog somuna.

Pevajte i igrajte zajedno i radujte se, ali neka svako od vas bude za sebe, Kao to su strune leutove za sebe, iako trepte muzikom istom.

Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasnitvo. Jer, samo ruka ivota moe da dri vaa srca.

I budite zajedno, ali ne odve blizu: Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje,

A hrast i empres ne rastu jedan drugom u senci.

Halil Dubran, Prorok-o braku

Lepo nam je, u gornjim stihovima, Dubran opisao kako se voli kada partneri imaju konstantnost objekta, kao se gradi bliskost na optimalnoj distanci. Na alost, ljudi esto imaju

problem u funkcionisanju sposobnosti koja bi im omoguila da vole na optimalnoj distanci-problem u konstantnosti objekta.

Konstantnost objekta je sposobnost koja bi mogla nositi nadimak stabilizator psihe. Kad kaemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znai da je njegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proirena unutranja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba.

Jednostavnije reeno, moemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava nae potrebe i moemo ga

imati u sebi. Nismo zavisni od njegove fizike prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki na cilj: posao,

zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome ta hoemo, nezavisno od toga da li smo

nagraeni u odreenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko. Konstantnost objekta je naa sposobnost koja nam omoguava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutranje

predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti...da nas ne uzdiu i sputaju previe spoljanji dogaaji,

zadovoljenje ili nezadovoljenje naih potreba. Ova sposobnost je osnova nae psihike-emotivne stabilnosti.

Celovitost objekta je ono to osobu ini realistinom, sposobnom da vidi druge, sebe i svet onakvima kakvi jesu, ne iskrivljavajui svoju percepciju i doivljaj kako bi odgovarali onome to osoba

zamilja ili eli da bude. Jedan od zakona psihodinamike o kojima govorimo u O.L.I. metodu (naveemo

ih kasnije), zakon potiska, kae: svaka la, uronjena u psihu ili um, istiskuje onu koliinu mentalnog

zdravlja kolika je zapremina te lai. Lai o tome kakvi smo mi, kakvi su drugi, kakav je svet...su lai

velike zapremine. Mehanizam cepanja doivljaja sebe, drugoga ili sveta (nedostatak celovitosti objekta)

pravi veliku distorziju u doivljaju stvarnosti delei dobre i loe aspekte istog objekta na razdvojene svetove (parcijalne objekte), i time istiskuje veliku koliinu mentalnog zdravlja. Cepajui objekat

(doivljaj drugoga, sebe i sveta) osoba se fragmentira. U argonu kaemo da je odlepila, pocepala

se- jer celovitost objekta je lepak koji dri razliite aspekte doivljaja zalepljenima, integrisanima. Osobe

sa snano izgraenom celovitou objekta u stanju su da ostanu u komadu, zalepljene, integrisane i pod

veoma visokim pritiskom. Prevladavanje pozitivnih emocija, ono to zovemo bazino poverenje i optimizam, opstaje, zahvaljujui tom lepku, i pod stresom, pod naletom negativnih emocija. Kada je

besna ili uplaena, osoba ne gubi doivljaj pozitivnih aspekata drugoga, sebe ili stvarnosti. Oni su tu da je

sauvaju od preplavljivanja negativnim emocijama.

Konstantnost objekta je sposobnost da se te unutranje, mentalne predstave objekta odravaju stabilnima u vremenu i prostoru. To osobu ini nezavisnom od prisustva drugoga i od

zadovoljenja potreba. Konstantnost objekta osobu ini stabilnom i nezavisnom. Takva nezavisnost ukljuuje bliskost i distancu. Osobe sa dobro razvijenom konstantnou objekta su sposobne za veliku

bliskost i naklonost, ali se, takoe, oseaju samodovoljno, sigurno i slobodno, tako da nemaju oajniku potrebu za drugima. Konstantnost objekta nam daje jasan oseaj sopstvenih granica i granica druge

osobe. Znamo gde se jedna koa zavrava, a poinje druga. Kada su razdvojeni, mogu da se nose sa tim savreno dobro. Umeju da se sasvim lepo provode i sami. Imaju sposobnost da budu sami. Njihov

ivot nije pokvaren strahom od gubitka voljenog objekta, strahom od samoe, brigom o tome kako e se

snai ako izgube svog partnera. Zato nisu prinueni da kontroliu partnera, svoju decu, roditelje...(to

nam vie trebaju drugi ljud, to vie imamo potrebu da ih kontroliemo), mogu mu dati prostora (kao i

sebi). Nasuprot tome, osobe sa problemima u konstantnosti objekta e oajniku potrebu za nekim

smatrati merilom prave ljubavi (ne mogu da ivim bez tebe, umro bih bez tebe...). Zdravi parovi, osobe koje mogu jedna bez druge, meusobno su posveeniji-jer je to njihov izbor, a ne moranje. Oni nemaju ljubavnike jer to ne ele, a jedan od razloga je to bi mogli, ako bi hteli. Oseanje zavisnosti je,

esto, razlog da se uini neverstvo, da se dokae sebi neka nezavisnost. Zavisnost motivie osobu da kontrolie partnera (a time i sebe), to poveava motivaciju da se pobegne iz odnosa ili sloboda potrai

na drugoj strani. Meutim, zavisne veze se teko naputaju. Paradoksalno, esto je lake prihvatiti gubitak odnosa ili iskustva koje je bilo veoma dobro, nego se oporaviti od nekog nezadovoljavajueg.

Kao da postoji prisila da se stalno vraamo tom odnosu kako bismo pokazali da moe da funkcionie. To

je, zapravo, pokuaj da se uspostavi naruena konstantnost objekta. Ako je neto bilo dobro, i zbog toga

smo se oseali sreno i ispunjeno dok razmiljamo o tome, lake nam je da prihvatimo da to ne moemo

imati zauvek, jer smo ve toliko dobrog dobili, i uspomena na to nas odrava. Mogli bismo rei da su

konstantnost objekta, zapravo, jake, snano stabilizovane i integrisane dobre uspomene. Taj odnos, tu

osobu i uspomene na nju (psihoanalitiari to zovu mentalne reprezentacije), vrsto drimo u sebi. Te

uspomene postaju deo nae strukture, deo linosti kroz koji filtriramo i obraujemo stvarnost. Od

pozitivnog odnosa se moemo odvojiti jer je seanje na njega pozitivno, tako da se ne oseamo krivima

to nije funkcionisao i ne oseamo prisilu da ga dovedemo u red. To nam omoguava da moemo da

alimo ako u stvarnosti izgubimo tu osobu ili odnos. Loe odnose ne moemo da pustimo, da ih

prealimo. Stalno imamo potrebu da im se vraamo (u stvarnosti ili u sebi). Ono to ne moemo da

pustimo, ne moemo ni da prealimo. Proces aljenja oporavlja ljude. Nesposobnost da tugujemo i

alimo ini nas stalno zarobljenim u samosaaljevanju i grevitom nastojanju da ne prihvatimo stvarnost.

Tuga je prihvatanje gubitka. Osoba koja tuguje se ne povlai pred prirodnom patnjom koju gubitak

izaziva i ne brine vie o sebi nego o osobi koju je izgubila. Dozvoljava da bol deluje na nju i da je

promeni. Nakon legitimnog tugovanja dolazi oporavak. Suprotno tome, osoba sa naruenom

konstantnou objekta (time i zavisna osoba) osea samosaaljenje i nije u stanju da prihvati gubitak.

Umesto da dozvoli da iskustvo promeni nju, ona eli da stvarnost bude drugaija nego to jeste, eli da

se vrati unazad, kao da se gubitak nije ni dogodio.

Da vidimo kako se ove dve sposobnosti razvijaju i formiraju.

Konstantnost objekta-pojam i istorijat

U ovom poglavlju emo ee navoditi izvode iz psihoanalitike literature jezikom autora-psihoanalitiara, koji je, pretpostavljamo, nedovoljno jasan veem broju italaca. Iz tog razloga, potrudiemo se da, pored izvoda, damo i objanjenja koja su razumljiva i itaocima manje upuenim u psihoanalitiku terminologiju. Termin konstantnost objekta uveo je u psihoanalitiku literaturu Hartman (1952) kad je rekao: ...dug je put od objekta koji postoji samo dok zadovoljava potrebe do onog oblika zadovoljavajueg objektnog odnosa koji ukljuuje kontantnost objekta. On je, ovim pojmom, hteo da oznai stadijum u kome se sve dublja detetova veza sa voljenim objektom stabilizuje i postaje proirena unutranja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Hartman je smatrao da usvajanje ove sposobnosti zavisi od razvoja stalnosti predmeta (Pijae, 1937), tj. od kognitivne trajnosti mentalne predstave nekog predmeta kada je on fiziki odsutan1

Ana Frojd (1965) je, takoe, u opisivanju razvoja od zavisnosti do oslanjanja na sopstvene snage,

govorila o 'stadijumu konstantnosti objekta koji omoguava da se pozitivna unutranja slika objekta odri, bez obzira na zadovoljstvo ili nezadovoljstvo'. Jasna implikacija da 'objekat' koji, u ovom kontekstu, predstavlja uglavnom majka, postaje eksplicitna u Spicovom (1946, 1965) konceptu

'libidinalnog objekta', tj. razvijanja posebne stabilne veze deteta sa majkom. Ipak, tek je u radu Margaret Maler ideja postepenog usvajanje konstantnosti objekta u kontekstu odnosa majka-dete nala svoje

i od 'izvesnog nivoa neutralizacije' agresivnih i libidinalnih nagona. (O neutralizaciji kao sposobnosti govoriemo posebno). Dete je, dakle, na najranijem uzrastu, svesno objekta (majke) dok ona zadovoljava njegove potrebe i dok mu je u vidnom polju. Vremenom (i razvojem kognitivnog aparata), mentalne predstave objekta postaju trajnije (mogli bismo, obinim reima, mentalne predstave nazvati uspomenama koje se uvruju). Razvija se i sposobnost pamenja. Izmeu deteta i majke razvija se veza koja je prisutna iznutra, u detetu (naravno, i u majci), i kada majka nije fiziki prisutna i kada ne zadovoljava njegove potrebe. Veina autora koja je pisala o konstantnosti objekta smestila je dostizanje libidinalne konstantnosti objekta u uzrast izmeu 6 i 18 meseci. Oni koji su smestili dostignue u taj rani uzrast uzeli su kao kriterijum detetovu libidinalnu vezanost za objekt ljubavi (vidi se da je dete jasno vezano za majku), dok su oni koji su smestili konstantnost objekta u kasniji uzrast u okviru ovog opsega dodali kao kriterijum neki oblik stabilne mentalne reprezentacije objekta, ukljuujui Pijaeove kriterijume pojavljivanja mentalnih reprezentacija.

1 Pre nego to razvije konstantnost predmeta dete moe biti zainteresovano za neku igraku, na primer, dok je

vidi, ali je ne trai kada mu nije na vidiku, jer nije u stanju da odri njenu predstavu u svom umu. Kasnije moe da je trai ako je premetanje vidljivo, potom je trai na mestu gde je ranije nalazilo (iako vidi kad se igraka premeta)sve dok postepeno, prolazei kroz razne faze, dete ne postane sposobno da odri sliku predmeta u svom umu i kada ga ne vidi. Tada vie nije centrirano za ono to opaa, ve moe da barata unutranjim slikama, predstavama-ima unutranju trajnu predstavu predmeta (konstantnost predmeta) to je, prema Pijaeu, jedno od presudnih razvojnih kognitivnih dostignua.

istaknuto mesto. Margaret Maler je (1963) pojavljivanje konstantnosti objekta smestila u kasniji uzrast

deteta smatrajui da dete dostie izvestan stepen konstantnosti objekta tek izmeu 25 i 36 meseci

starosti, za vreme etvrte subfaze procesa separacije-individuacije. Njen glavni kriterijum je bio sposobnost deteta da tolerie kratke separacije od majke-sposobnost za koju je verovala da je rezultat dostizanja stabilne unutranje reprezentacije majke od strane deteta. Koncept faze separacije-inidividuacije u razvoju linosti odnosi se na razvoj objektnih odnosa. Postoje kompleksne cirkularne

interakcije, meutim, izmeu progresivnog psihoseksualnog razvoja, sazrevanja ega, i procesa separacije

individuacije, iji je ishod diferencijacija self i objekt reprezentacija2

Inicijalno usvajanje konstantnosti objekta

i poetak dostizanja konstantnosti objekta.

Jednostavnije reeno, kada dete uvrsti svoje mentalne predstave majke, uspomene na nju,

posebno one pozitivne, kada te unutranje slike (i emocije) moe da zadri i kad je majka odsutna i kada

ne zadovoljava njegove potrebe, onda je ono sposobno za izvestan stepen odvajanja i razdvajanja predstava sebe od predstava majke (diferencijacija). Ono to je radila majka, zahvaljujui uvrenim

predstavama majke u detetu, dete postaje sposobno da radi samo sebi (spearacija da samo sebe tei, kontrolie, regulie...izvesno vreme. Detetove sposobnosti su zamenik majke u njemu. Ono to je bilo

spoljanje postalo je unutranje, i omoguava odvajanje od spoljanjeg.) Sposobnost za separaciju otvara

vrata procesu individuacije-postajanju deteta nezavisnom linou.

Separacija i individuacija ukljuuju dva meuzavisna procesa i komplementarne vrste razvoja.

Separacija se odnosi na intrapsihiki proces koji vodi do self-objekt diferencijacije (razdvajanja predstava sebe od predstava objekta ljubavi) i objektivacije (Hartman 1956). To je proces u kojem

majka poinje da se opaa kao odvojena od selfa. Individuacija je centrirana oko detetovog razvijajueg self koncepta, i nastaje kroz evaluaciju i akspanziju detetovih autonomnih ego funkcija.

Ovi procesi dovode do spremnosti i zadovoljstva u nezavisnom funkcionisanju. Kapacitet da se zadri i koristi stabilna mentalna reprezentacija libidinalnog objekta je produkt meuzavisnih, recipronih

odnosa izmeu sazrevanja, modulacije, i fuzije libidinalnih i agresivnih nagona; razvoja ega, ukljuujui

perceptivni aparat i memoriju, i defanzivnih i adaptivnih funkcija; kao i stvarnog iskustva gratifikacije i

frustracije u ivotu deteta. Posebno zavisi od emocionalne dostupnosti majke i kvaliteta interakcije

majka-dete.(McDevitt, J.B. 1975)

Ono to nas uvek voli, stvari koje konstantno zadovoljavaju sve nae potrebe, ne opaamo kao takve, ve ih jednostavno raunamo kao deo svog subjektivnog ega; ono to je oduvek bilo neprijateljski usmereno na nas, jednostavno odbacujemo; ali za ono to se ne pokorava bezuslovno naim eljama,

2 Self reprezentacija je stabilna unutranja predstava sebe, a objektna reprezentacija stabilna unutranja predstava

druge osobe-objekta ljubavi.

to volimo zbog toga to nam donosi zadovoljstvo i mrzimo jer nam ne slui u svakom pogledu, vezujemo specifine mentalne markere i tragove u seanju koji nose sa sobom kvalitet objektivnosti (Ferenczi,1926). (Govoriemo malo kasnije o nunosti optimalne frustracije i sposobnosti tolerancije na frustraciju za formiranje stabilne mentalne reprezentacije objekta-konstantnost objekta). Ta psiholoka pravilnost se moe videti i u odnosima odraslih. Ako imamo partnera koji nam u svemu

ugaa, koji se ponaa tako da kud mi okom, tu on skokom, poinjemo da ga ne primeujemo kao

osobu. Uzimamo ga zdravo za gotovo, podrazumevamo ono to on ini. Deca, u dananjem sistemu

decocentrnog vaspitanja, esto roditelje doivljavaju na taj nain, kao da se sve to dobijaju od

roditelja podrazumeva, kao da ne primeuju ono to dobijaju od uvek uslunih roditelja.

Da bi se razvila konstantnost objekta potrebno je da dete, pre toga, razvije celovitost objekta-da objedini razliite aspekte doivljaja majke u jednu celinu, da je vidi kao osobu koja i zadovoljava i

frustrira. Pre razvoja celovitosti objekta, objekt i ne postoji kao celovito bie. Moe se rei da se

konstantnost objekta dostie onda kada specifian nain odbrane - cepanje slike objekta - nije vie lako dostupan egu (Mahler, 1968). (pre nego to majku doivi kao celovit objekt prema kojem osea i

ljubav i mranju, koji i zadovoljava i osujeuje, dete koristi mehanizam cepanja-splitting i ima odvojene doivljaje dobre majke i loe majke. Dete, u toj fazi razvoja objektnog odnosa, nema celovit doivljaj

druge osobe, ve podeljen-parcijali objekt-majku dobru vilu i majku veticu). Mehanizam cepanja nije neto to se deava samo deci. I odrasle osobe ga koriste (sreom retko, ako je celovitost i konstantnost objekta dovoljno razvijena, i brzo povrate ove sposobnosti). Setite se samo kako vam se

desi, kad poludite zbog neega to vam je uinila voljena osoba (partner, dete...) kako u momentu

zaboravite njene dobre osobine, to da volite tu osobu, i vama prevlada oseanje besa, ili ak

mrnje...kako vam doe da je smodite...kao da je crni avo. Meutim, ako lepak dri, pozitivna

strana oseanja e posluiti kao neka vrsta amortizera i spreiti cepanje i navalu besa. Vai i obrnuto,

svesnost celine nee dozvoliti da nas nae libidinozne potrebe uine slepima za nedostatke voljene

osebe, i neemo je idealizovati i iskrivljavati stvarnost. ta omoguava egu deteta da spoji te oprene

doivljaje, da sastavi sliku objekta u celinu?

Preovladavanje ljubavi je ono to spaja ujedinjene reprezentacije (Settlage,1991).

Na osnovu opsenih opservacionih studija koje je izvela sama ili u saradnji sa kolegama, Malerova je napravila razliku izmeu psiholokog roenja deteta, tj. poetka detetovog koherentnog

oseaja samosvesti i njegovog biolokog roenja. Ona je naglaavala da dva uslova moraju biti ispunjena za organizovanje ega i neutralizaciju nagona da bi se dostigao takav oseaj samosvesti: 1) vanulni-unutarulni stimulusi ne smeju biti kontinualni (stalni) ili toliko jaki da spree formiranje strukture i 2) majka mora biti sposobna da ublai i organizuje unutranje i spoljanje stimuluse za

dete. Dakle, da bi moglo doi do razvoja celovitosti i konstantnosti objekta, potrebno je dete odrasta u sredini koja ga ne stimulie neprekidno (bilo pozitivno ili negativno) i koja ne izaziva suvie snane

emocije koje preplavljuju nejaki ego deteta. Majka mora biti sposobna da smiri dete, da uini te

spoljanje i unutranje stimuluse blaima, kako bi omoguila egu deteta da ovlada postepeno njima.

Ona je takoe postulirala poredak simbioze i separacije-individuacije, faze kroz koje dete mora da proe da bi dostiglo dovoljno stabilan doivljaj sebe i drugih .

Dok se 'bazina sr' (Weil, 1970) deteta u simbiotskoj fazi (prva faza) budi u stanju isprepletanosti sa majinim selfom, samo u podfazi diferencijacije (otprilike od 4-5 do 8-9 meseci), koja predstavlja prvu podfazu separacije-individuacije, dete je pogurano ka unutra tenjom za autonomijom, poinje da raspoznaje svoju psiholoku razdvojenost kroz rudimentarno istraivanje selfa, majke i njihovog okruenja. Ovo je period sa dosta manuelne, taktilne i vizuelne eksploracije majinog lica i tela.

Moe postojati angaovanje u igrama skrivalice u kojima dete i dalje ima pasivnu ulogu (Kleeman,

1967). Uporedo sa distanciranjem od majke dolazi i do vee svesti o njoj kao o zasebnoj osobi.

Za ovim sledi subfaza praktikovanja (od 9 do 16-18 meseci) u kojoj dete koje pue i kasnije hoda gegajui se, oduevljeno pokazuje svoju novootkrivenu psihiku autonomiju i motoriku slobodu. Ohrabreno probojnim sekundarnim narcizmom i relativno nepristupano za spoljanje izazove, ini se da

je dete krenulo u osvajanje sveta. Oduevljenje je moda takoe i slavljenje bega od majinog okrilja.

Iako se dete esto osvre na majku, radi emotivnog dopunjavanja, njegova glavna preokupacija je da

uveba alate svoga ega i proiri krug istraivanja.

Zatim sledi subfaza ponovnog pribliavanja (izmeu 16. i 24. meseca), u kojoj dete osea da njegova autonomija i psihomotorika sloboda imaju svoja ogranienja i da je spoljanji svet

kompleksniji nego to je ono to prethodno zamiljalo. Dete koje je pretrpelo narcistiku povredu

(shvatilo da nije tako mono i sposobno kao to mu se inilo u prethodnoj fazi), regredira u nadi da e

ponovo nai simbiotsko jedinstvo sa majkom. Ipak, povratak izaziva ambivalenciju, s obzirom da je nagon za individuacijom ve uzeo maha, a dete se susrelo sa zadovoljstvom ega koje donosi autonomno

funkcionisanje. Ova ambivalencija ima i svoju bihejvioralnu manifestaciju, tj. tendenciju da se rade kontradiktorne stvari (Mahler, 1974). Tako se dete u jednom trenutku naginje i pripija uz majku traei sigurnost, ak i stapanje, a u drugom hrabro distancira da bi potvrdilo autonomiju, kontrolu i separaciju.

Ako na ovu neodlunost deteta majka odgovara prilagodljivo, i ako pozitivne emocije prevladaju

hostilnost, nove regulacione strukture e poeti da se pojavljuju (McDevitt, 1975). Pored toga to je

subfaza pribliavanja burna, ona je takoe i najznaajnija, poto njeno uspeno savladavanje rezultira

dubokim intrapsihikim promenama ukljuujui: 1) ovladavanje kognitivno intenziviranom

separacionom anksioznou; (razvoj detetovih kognitivnih sposobnosti dovodi do toga da shvati da je

svet sloeniji nego to je ranije videlo u fazi praktikovanja, kad je bilo poneto svojim novootkrivenim

sposobnostima, i nekritino. Te spoznaje intenziviraju separacionu anksioznost, koja se umanjuje ponovnim pribliavanjem objektu, i osvajanjem novih sposobnosti. 2) afirmaciju oseaja bazinog poverenja ( ako majka razume dete u ovoj fazi, i omogui mu ponovno pribliavanje i autonomiju, uprkos njegovoj hirovitosti, dete ponovo potvruje oseaj bazinog poverenja, to ga ohrabruje na dalju

separaciju; 3) postepeno sniavanje i naputanje oseaja omnipotencije koja je doivljena u simbiotskoj zajednici sa majkom; 4) postepenu kompenzaciju za umanjeni oseaj omnipotencije kroz

razvoj detetovih narastajuih kapaciteta ega i oseaja autonomije; (da bi se napustio nerealni oseaj omnipotencije potrebno je da razoarenja u svoju svemo i svemo objekt budu postepena i optimalna,

kao i to da da se, umesto toga, dobije neto novo-razvoj autonomije i ovladavanje vetinama); 5) ovrivanje srnog doivljaja selfa; 6) uspostavljanje oseaja kapaciteta za ego kontrolu i modulaciju

snanih libidinalnih i agresivnih poriva i afekata (kao npr. infantilni bes); 7) saniranje razvojno normalne tendencije da se odri veza sa voljenim objektom kroz njegovo cepanje na dobar i lo

objekat, a time i saniranje odgovarajueg intrapsihikog rascepa; 8) zamenu cepanja kao mehanizma

odbrane potiskivanjem, kao kasnijim mehanizmom za obuzdavanje neprihvatljivih afekata i impulsa prema objektu (Settlage, 1977).

Poslednja subfaza separacije-individuacije (izmeu 24 i 36 meseci) se zavrava postizanjem konstantnosti objekta i, sa tim u vezi, konstantnosti selfa. Ovu subfazu karakterie pojavljivanje

realistinijeg i manje promenljivog doivljaja selfa. Takoe je karakterie uvrivanje dublje, donekle ambivalentne, ali odrivije internalizovane objekt-reprezentacije majke, libidinalne vezanosti koja nije ozbiljno ugroena privremenim frustracijama. Postojanje konstantnosti objekta osigurava majino dugotrajno prisustvo u mentalnoj strukturi deteta. Razvoj konstantnosti selfa uspostavlja koherentnu,

samostalnu self-reprezentaciju, sa minimalnim fluktuacijama pod pritiskom nagona. Zajedno, ove dve funkcije, rezultiraju (a u dijalektikom smislu i doprinose) odstranjivanjem agresivnosti prema selfu i

objektu putem potiskivanja, a ne cepanja. Kapacitet za toleranciju ambivalencije se sada pojavljuje na psihikom horizontu (tolerancija na ambivalenciju je jo jedna od bazinih sposobnosti o kojoj emo govoriti). Dete postaje sposobno za kompleksnije veze sa objektom (Kramer & Akhtar, 1988). Unutranje

prisustvo 'dovoljno dobre majke' (Winnicott, 1962) smanjuje potrebu za njenim fizikim prisustvom.

Pripijanje i odvajanje od nje omoguavaju odravanje 'optimalne distance' (Bouvet, 1958); (Mahler,

1974). 'Psihiko pozicioniranje koje doputa intimnost bez gubitka autonomije i odvojenost bez bolne

usamljenosti' (Akhtar, 1992). Paralelno sa ovim se odvija razvoj 'konstantnosti realnosti' (Frosch, 1966), koja omoguava autonomnim ego funkcijama 'da toleriu promene u sredini bez psihike

pometnje ili poremeaja adaptacije'.

Dakle, kada govorimo o celovitosti i konstantnosti objekta, pod pojmom objekt ne podrazumevamo samo drugu osobu, ve sve ono u ta osoba trajno i stabilno investira sopstvene emocije. To moe biti stabilnost doivljaja drugoga, sebe, realnosti, poziva, ivota i njegovog

smisla...Razvijajui celovitost i konstantnost objekta osoba, zapravo razvija sopstvenu sposobnost da sebe, druge, poziv, svet, ivot...doivljava celovito (sa svim i pozitivnim i negativnim aspektima) i stabilno (i kad je teko, i kad potrebe nisu zadovoljene, i kad objekt nije prisutan...(U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci). Izrazi kao to je on je ovek iz jednog komada odraavaju,

zapravo, to da je osoba razvila trajnu (stabilnost) celovitost doivljaja sebe i objekta

Ako bismo preveli ova psihoanalitika zapaanja na jezik blii svakodnevnom govoru, mogli bismo to izraziti i ovako: emotivna stabilnost-ili konstantnost objekta je sposobnost koja se razvija prolazei kroz odreene faze. U prvoj, simbiotikoj fazi, detetove predstave o majci i predstave o sebi su

izmeane. Dete majku (objekt) doivljava kao deo sebe. Pozitivne i negativne predstave (dobra i loa

majka, dobro i loe ja...) su razdvojene mehanizmom cepanja (kao da su pozitivni aspekti majke smeteni

u jednu fijoku uma, a negativni u drugu, uz doivljaj da su to dva razliita bia, koja su nejasno

razluena od doivljaja sebe.) Zatim sledi faza diferencijacije u kojoj dete poinje da razdvaja predstave

sebe od predstava majke, i time poinje odvajanje od nje. U tom periodu dolazi i do jaanja lepka, ili

celovitosti doivljaja objekta, i dete poinje da doivljava majku kao posebnu, celovitu linost. U subfazi

praktikovanja dete postaje opinjeno svojim novim mogunostima (pokretljivost, govor...) i kree u

istraivanje sveta puno naivnog samopouzdanja. Svet se, meutim, pokazuje mnogo kompleksnijim nego

to je dete zamiljalo, ono otkriva i svoja ogranienja i ulazi u fazu ponovnog pribliavanja, vraanja

majci i njenoj zatiti (da dopuni baterije kad se uplai ivota.) Neodluno je i ambivalentno. Htelo bi i

slobodu, i simbiozu sa majkom. Ako je majka prilagodljiva ovoj udljivosti detetovog ponaanja, ono

prevazilazi ambivalenciju i postepeno se opredeljuje da vie ide napred nego nazad, kree se ka

separaciji i individuaciji. Postaje realistino u pogledu svojih sposobnosti, ume bolje da se odmeri u odnosu na zadatak. Formira se sposobnost odravanja konstantnosti objekta koja se ogleda u tome to

se vie ne koristi (osim povremeno) mehanizam cepanja (uvrstila se celovitost objekta). Negativna

oseanja se potiskuju, umesto da se doivljaj osobe deli cepanjem. Stabilizuje se doivljaj sebe, majke

(objekta, drugoga) i realnosti (konstantnost realnosti). Dete postaje emotivno stabilnije i nije tako

osetljivo na promene u sredini (moe da odri sopstvenu stabilnost i kada je u izvesnoj tenziji). To mu

omoguuje da, u odnosu na majku, uspostavi optimalnu distancu-da bude blisko sa njom, ali ne i jedno sa njom (simbiotino).

Postizanje konstantnosti selfa i objekta ipak nije korak koji se ini jednom za uvek, ve proces

koji se dalje odvija. Malerova (1968), (1971), (1974) je naglaavala da, iako se njeni opisi fokusiraju na fazu separacije-individuacije, taj proces nastavlja da se razvija i stabilizuje kroz dalji razvoj , ak i u toku odraslog doba.

Kasniji tok razvoja celovitosti objekta

Oba razvojna dostignua konsolidovanje individuanosti i emocionalna konstantnost objekta se lako nau pred izazovom borbe sa roditeljima oko toaletnog treninga (navikavanja na istou) i uvianja anatomskih seksualnih razlika koje su udarac za narcizam devojice i opasnost za telesni integritet deaka (Mahler et al., 1975). Self i objekt reprezenztacije ne postiu stabilnost i vrste granice sve do zavretka adolescencije, kada postaju otporne na promenljivost kateksi (Blos, 1967). (u psihoanalizi, pojam kateksa oznaava vezanost, stabilnu emotivnu investiciju objekta). Stabilnost vezanosti za objekt, kao i stabinost predstava o sebi i stvarnosti se, dakle, dostie tek zavretkom

perioda adolescencije.

Poto se subfaza koja vodi konstantnosti objekta preklepa sa poetkom falusno- edipalne faze psihoseksualnog razvoja (Mahler et al., 1975); (Parens, 1980, 1991), pitanja karakteristina za taj period takoe igraju ulogu i kasnije. Ove teme se vrte oko zamene cepanja potiskivanjem, pojave kapaciteta za ambivalenciju i uspostavljanja optimalne distance.

Da bi dete moglo na zadovoljavajui nain da proe kroz iskuenja edipalne faze (faza

psihoseksualnog razvoja u kojoj se pojavljuju erotska oseanja prema roditelju suprotnog pola, i rivalitet

prema roditelju istog pola) potrebno je da, u dovoljnoj meri, razvije celovitost i konstantnost objekta, da

razvije sposobnost podnoenja ambivalencije (oprenih oseanja prema istoj osobi). Edipalno iskustvo zahteva ujedinjeni self (oseanje sopstvene celovitosti, ujedinjenost pozitivnih i negativnih predstava

sebe, sa dominacijom pozitivnih), sa kapacitetom za intencionalnost (razvijena volja) i objekte koji se

doivljavaju kao razliiti od nas samih (da druge doivljavamo kao nezavisne, celovite osobe) i prema

kojima je mogua tolerancija ambivalencije. Meutim, ovi zahtevi stavljaju na probu novousvojenu konstantnost objekta i selfa. Zaista, postoji reciproni razvojni uticaj (Parens, 1980) izmeu tekoa u separaciji - individuaciji i konflikata edipalne faze. Tek svee saniran rascep izmeu 'dobre' i 'loe' reprezentacije majke (podstaknut libidinalno i agresivno) je posebno ranjivo podruje koje bi moglo

da se reaktivira dok se dete suoava sa kontradiktornim imagom majke ('Madona' i 'kurva') u

edipalnoj fazi. Raniji strahovi o gubitku dobre majke bi takoe mogli da ponovo isplivaju na povrinu pred intenzivnim kastracionim strahom. Edipalna faza je konfliktna, pobuuje u detetu snana oprena

oseanja, i ta tenzija stavlja pod veliko iskuenje novopeene sposobnosti celovitost i konstantnost

objekta. Ako su oseanja prema majci (ili ocu) u edipalnoj fazi u veoj meri ambivalentana, da li e

lepak celovitosti objekta uspeti da ih integrie i zadri celovit doivljaj objekta, ili e doi do cepanja i

odvajanja doivljaja dobrog i loeg objekta. Da li e doi do idealizovanja ili satanizovanja jednog roditelja, do zadravanja u svesnom doivljaju samo jednog njegovog kvaliteta, negiranjem onog drugog,

zavisi od vrstine lepka (celovitosti objekta) i stabilnosti veze (konstantnosti objekta). Raniji razvojni

zastoji u graenju ovih sposobnosti u velikoj meri odreuju sposobnost deteta da se nosi sa edipalnom

situacijom.

Graenje konstantnosti objekta takoe moe biti poljuljano ako se iskustva sa oba roditelja veoma razlikuju3

Meutim, adolescencija je period tokom kojeg, u punoj snazi, dolazi do ponovnog izbijanja na povrinu tema vezanih za konstantnost selfa i objekta. Ova razvojna faza, sa svojim

, kao to je to, po svoj prilici, sluaj, bar u nekoj meri, u toku edipalne faze razvoja. Iskuenja i ogranienja ovog perioda takoe predstavljaju test i za kapacitet za optimalnu distancu. Uostalom, 'zadatak savladavanja edipalnog kompleksa nije prosto odricanje od primarnog edipalnog

objekta, ve odricanje na nain koji istovremeno omoguava osobi linu autonomiju, zajedno sa vrednovanim tradicionalnim kontinuitetom' (Poland, 1977). tavie, uspostavljanje incestne barijere ne

bi trebalo da eliminie suptilne afirmacije privlanosti inhibirane ciljem izmeu dece i roditelja. Zaista, moe postojati 'optimalna edipalna' distanca (Akhtar, 1992) koja nije ni incestuozno intruzivna, niti nesvesna krosgeneracijskog eroticizma, a takoe ni robovski posluna prema ranim roditeljskim naredbama ili potpuno neobazriva na porodino naslee.

Autori su, zapravo, hteli da kau da razreenje edipalnog kompleksa ne znai odricanje od svake

privlanosti izmeu deteta i roditelja suprotnog pola. Suptilna privlanost i dalje postoji, ali je cilj

inhibiran (ne tei se zadovoljenju potrebe-incestuoznom seksualnom kontaktu sa roditeljem suprotnog pola).

Latencija (period nakon edipalnog konflikta, kada dolazi do stiavanja nagonskih tenji) se razvija internalizacijom roditeljskih zabrana u formi superega, i karakteriu je bolje kognitivne i motorne vetine. Konstantnost objekta je vie ili manje sigurna. Briga oko separacije i dalje postoji, iako je podnoljivog intenziteta i stopljena sa podsvesnim edipalnim nagonima. Mnoge igre dece u fazi latencije ovo odaju u pomerenim, ego-sintonim formama (Glenn, 1991).

3 Frojdov komentar u vezi sa 'konfliktima vezanim za razliite identifikacije izmeu kojih je ego rastrzan' (1923, )

je ovde pogodan.

karakteristinim naviranjem nagona, pothranjuje regresiju (vraanje na prethodne oblike doivljavanja i ponaanja. Adolescenti podetinje). Adolescenti oba pola nastoje da pobegnu od edipalnog konflikta, traei utoite u borbama sa roditeljima oko pitanja kontrole, autonomije i udaljavanja. U isto vreme trae slobodu i regresivno se ponaaju kao zavisni od roditelja. Adolescent je u sukobu izmeu elje za osamostaljivanjem i potreba za zavisnou od roditelja. Regresivne tendencije intenziviraju prvobitne self i objekt odnose (odnose sa roditeljima kakvi su postojali na ranijim uzrastima). Progresivni pravci, odbrambeni i autonomni, donose novu konfiguraciju selfa i razreenje infantilnih objektnih odnosa. Sa jedne strane, odricanje od ranijih formi objektnih odnosa (detinjih oblika vezanosti za roditelje) utire put za nove veze primerenije godinama adolescenta; dok, u isto vreme, regresija doputa povratak na naputena ego stanja, ukljuujui i ona koja sadre intenzivne idealizacije i obezvreivanja roditelja (matorci su as super, as grozni). Tako se adolescent ponaa kao ping-pong loptica, as kao dvogodinjak, as kao odrasla osoba. Pokazuje nepokolebljivo nastojanje ka oslobaanju od ranijih roditeljskih normi internalizovanih u formi superega (matorci su konzerve, ta oni znaju, pregazilo ih je vreme), dok se, istovremeno, podjednako snano oslanja na vrednosti vrnjaka (veoma mu je stalo da bude In, u skladu sa normama vrnjake grupe). Probne identifikacije i eksperimentisanje ulogama u kasnijem kontekstu postepeno proiruju autonomiju ega pomau da se ustanovi vrsta i zrela reprezentacija selfa. Adolescenti igraju probne uloge, esto se ponaaju razliito u razliitim drutvima, trae sebe, dok ne stabilizuju predstavu o sebi. (stabilizuju konstantnost self reprezentacije) Isto se dogaa i u domenu objektnih reprezentacija (predstava o drugima). U procesu oslobaanja od primarnih objekata ljubavi i mrnje, postoji esto intenzivna regresija na cepanje odnosa sa objektima (Blos, 1967); (Kramer, 1980). Dok se odvaja od roditelja, pod napetou koju izaziva proces separacije, lepak, to jest celovitost objekta, esto poputa i adolescent prestaje da doivljava roditelje celovito. Koristi mehanizam cepanja, i doivljava ih kao idealno dobre ili izrazito loe. Ne vidi sredinu, ive ljude sa vrlinama i manama. Renikom psihoanalize, dekateksa roditeljske objekt-reprezentacije biva praena pojaanim narcizmom pre nego to e libidinalna investicija u neincestuozne, za tu fazu karakteristine objekte, postati mogua. Obinim renikom, to znai da adolescent povlai svoje emotivne investicije od roditeljskih figura (roditelji nisu vie toliko bitni, kao na ranijem uzrastu) i te emocije, u prelaznom periodu, vee vie za sliku o sebi. Investiciju emocionalne energije u sopstveni Ego psihoanalitiari nazivaju narcizam. Tada je adolescentu mnogo vie stalo do toga kako ga drugi vide, kako on vidi samog sebe...jednostavnije reeno, prilino je sujetan i osetljiv na predstavu o sebi i sopstvenoj vrednosti. Tek nakon te faze pojaanog narcizma, adolescent postepeno okree svoje emocije (libidinoznu energiju) ka drugim neincestuoznim objektima (osobama)-ka vrnjacima. Jednom kad je progresivni pravac postao dominantan, kapacitet za veze sa objektom se produbljuje na najznaajniji nain. Zaista, ono to ostaje kao konani zadatak adolescencije je uvrivanje post-ambivalentnih veza sa objektom (Blos, 1967). Adolescent postaje opredeljen, zna ta hoe, nije uhvaen u konflikt ambivalencije (suprotnih oseanja i tenji), izmeu potreba za bliskou i straha od toga da bude uhvaen, progutan u odnosu, da izgubi sebe. Naravno, to se deava ako su adekvatno razreeni konflikti edipalne faze i ako je adolescent uspeo da odri i lepak(celovitost) i stabilizator(konstantnost) objekta izlazei iz krize koju adolescencija sa sobom nosi. Kasniji ivotni zadaci (na primer, odvajanje od kue i roditelja, brak, izbor karijere, esto zahtevajui kratkorono obnavljanje ambivalentnih veza sa mentorom ) takoe oivljavaju

nestabilnost subfaze pribliavanja (Escoll, 1992). Tako se i u ranom odraslom dobu testira konstantnost selfa i objekta, iako u manjoj meri nego u adolescenciji. Konstantnost objekta moe takoe biti poljuljana kasnije, kroz izazov podizanja dece. Kad se nau na udaru turbulentnosti subfaze pribliavanja deteta, roditelji, a majke posebno, moraju da prilagode sopstvene reciprone tendencije i kontradiktorne objekt-reprezentacije koje dete ima. Prisetimo se, faza ponovnog pribliavanja je podfaza separacije i individuacije o kojima govori M. Mahler, i sledi nakon subfaze praktikovanja, u kojoj je dete nerealistino i puno sebe. U subfazi ponovnog pribliavanja, ono se uplailo sveta i postalo svesnije svojih ogranienje. Tada ima potrebu da se ponovo priblii majci, ali, samo dok dopuni baterije, dok se odplai, a potom odgurne majku. U toj subfazi je dete veoma udljivo, lepljivo i odbojno u isto vreme, to moe da uznemiri majku, pogotovo ako je njena majka neadekvatno reagovala u subfazi ponovnog pribliavanja. Ako je dete udljivo, majka mora ostati stabilna (odrati konstantnost objekta) Ovde je materinska konstantnost objekta u slubi konteininga (Bion, 1967) detetovih kontradiktornih afekata, rasutih self reprezentacija i nestalnih veza sa objektom. To, zapravo, znai da, dok je dete rasuto i kontradiktorno, majka treba da ga razume i sakupi. Ako je ono, na momente, izgubilo vezu sa njom, majka nije izgubila vezu sa detetom. Ako dete nije u stanju da obradi ili, kako Bion kae, svari svoje mentalne sadraje (potrebe, misli, emocije...), majka je u stanju da to uini umesto njega, da ona razume ta mu je, i da mu te sadraje vrati obraene. Unosei te mentalne funkcije majke u sebe kroz identifikaciju, dete polako ui da to radi samo-da samo vari i obrauje svoje emocije, potrebe i misli. Kasnije, kapacitet za toleranciju detetove seksualne n