· 2 Odsek za psihologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, Srbija 3 Institut za psihijatriju, Klinički centar Vojvodine, Novi Sad, Srbija Kratak sadržaj

www.kcs.ac.rs

Glavni i odgovorni urednik / Editor in chief MIROSLAVA JAŠOVIĆ-GAŠIĆ

Zamenik glavnog i odgovornog urednika Supplement editor in chiefSRĐAN D. MILOVANOVIĆ

Pomoćnici urednika / Associate editorsMILAN B. LATASMAJA IVKOVIĆNAĐA MARIĆOLIVERA VUKOVIĆDUBRAVKA BRITVIĆ

Uređivački odbor / Editorial boardNIKOLA ILANKOVIĆJEZDIMIR ZDRAVKOVIĆVERA POPOVIĆIVANA TIMOTIJEVIĆMILICA PROSTRANDUŠICA LEČIĆ-TOŠEVSKILJUBICA LEPOSAVIĆDRAGAN MARINKOVIĆALEKSANDAR JOVANOVIĆSANJA TOTIĆŽANA STANKOVIĆALEKSANDAR DAMJANOVIĆDRAGAN PAVLOVIĆGORDANA NIKOLIĆ-BALKOSKIDRAGANA STOJANOVIĆNADA JANKOVIĆDRAGANA ĐURIĆ-JOČIĆNADA LASKOVIĆIVAN DIMITRIJEVIĆ

Izdavački savet / Consulting boardLJUBIŠA RAKIĆJOSIP BERGERMILAN POPOVIĆMIROSLAV ANTONIJEVIĆJOSIF VESELMILUTIN DAČIĆSLAVICA ĐUKIĆ-DEJANOVIĆ (Kragujevac)MIRKO PEJOVIĆJOVAN MARIĆSRBOLJUB MILJKOVIĆ (Niš)ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ (Novi Sad)Internacionalni redakcioni odborInternational editorial boardU. HALLBREICH (New York)D. KOSOVIĆ (New York)D. BLOCH (New York)P. GASNER (Budapest)N. SARTORIUS (Geneve)D. ŠVRAKIĆ (St. Louis)B. SAMUEL -LAJEUNESSE (Paris)G. MILAVIĆ (London)V. STARČEVIĆ (Sydney)V. FOLNEGOVIĆ-ŠMALC (Zagreb)M. JAKOVLJEVIĆ (Zagreb)S. LOGA (Sarajevo)J. SIMIĆ-BLAGOVČANIN (Banja Luka)Z. STOJOVIĆ (Herceg Novi)B. MITRIĆ (Podgorica)M. PEKOVIĆ (Podgorica)S. TOMČUK (Kotor)A. MIHAJLOVIĆ (Chicago)Sekretar / SecretaryGORDANA MARINKOVIĆLektor za engleski jezikNELA BRITVIĆLektor za srpski jezikKATARINA VUKOVIĆ

ČASOPIS ZA KLINIČKU PSIHIJATRIJU, PSIHOLOGIJU I GRANIČNE DISCIPLINE

JOURNAL FOR CLINICAL PSYCHIATRY,PSYCHOLOGY AND RELATED DISCIPLINES

Časopis ENGRAMI osnovao je prof. dr Dimitrije P. Milovanović 1979.

Časopis ENGRAMI izlazi četiri puta godišnje.

Rešenjem Sekretarijata za kulturu SRS broj 413-124/80-2a časopis ENGRAMI je proizvod iz čl. 36, st. 1, tačka 7, Zakona o operezivanju proizvoda i usluga u prometu za koji se ne plaća porez na promet proizvoda.

IZDAVAČ / EDITED BY: UDRUŽENJE PSIHIJATARA SRBIJE I KLINIKA ZA PSIHIJATRIJU KLINIČKOG CENTRA SRBIJE

SERBIAN PSYCHIATRIC ASSOCIATION AND THE CLINIC FOR PSYCHIATRY CLINICAL CENTRE OF SERBIA

ADRESA UREDNIŠTVA / ADDRESS OF EDITORIAL BOARDENGRAMI, Klinika za psihijatriju KCS, Pasterova 2, 11 000 Beograd

E-mail: [email protected]Časopis ENGRAMI je referisan u SCIndeks bazi (Srpski nacionalni citatni indeks)

Journal ENGRAMI is listed in SCIndeks (Serbian national citation index)

3

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

SADRŽAJCONTENTS

ORIGINALNI RADOVI / ORGINAL ARTICLES

Danijela Budiša, Vesna Gavrilov-Jerković, Aleksandra Dickov, Slađana Martinović-Mitrović

REKET OSEĆANJA KOD NEKLINIČKE I KLINIČKE POPULACIJE PREMA TRANSAKCIONOM TEORIJSKOM MODELU. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

RACKET FEELINGS IN NON-CLINICAL AND CLINICAL POPULATION BY TRANSACTIONAL THEORETICAL MODEL . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18

Milan Mitić, Slavica Đukić-Dejanović, Dragana Krasić, Milica Ranković

PSIHOLOŠKO – BIHEVIORALNE KARAKTERISTIKE SAMOPOVREĐIVANJA ADOLESCENATA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21

PSYCHOLOGICAL – BEHAVIORAL CHARACTERISTICS OF SELF-INJURIES IN ADOLESCENTS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27

Ljubica Malić, Maja Pantović, Mirjana Zebić, Miroslava Jašović-Gašić, Nađa P. Marić

POVEZANOST SAMOPOŠTOVANJA I FRUSTRACIONEINTOLERANCIJE SA PREDISPITNOM ANKSIOZNOŠĆU. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29

CORRELATION OF SELF-ESTEEM AND FRUSTRATION INTOLERANCE WITH ANXIETY DUE TO EXAM. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

Bojana Dunjić-Kostić, Maja Pantović, Maja Ivković, Aleksandar Damjanović, Miroslava Jašović-Gašić

KVALITET ŽIVOTA OSOBA KOJE BRINU O MENTALNO OBOLELIMA . . . . . . . . . . . 39

QUALITY OF LIFE OF CAREGIVERS OF PEOPLE SUFFERING FROM MENTAL DISSORDERS. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43

PREGLEDI LITERATURE / REVIEW ARTICLES

Jasmina Barišić, Snežana Svetozarević, Dragana Duišin

MODELI PORODIČNOG FUNKCIONISANJA – NOVINE, PREPORUKE, MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47

MODELS OF FAMILY FUNCTIONING – NEWS, RECOMMENDATIONS, POSSIBILITIES AND LIMITATIONS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59

4

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Aleksa Milošević, Emilija Stanković, Bogdan Janković

PRAVNO MEDICINSKI ASPEKTI PROBLEMATIKE ZAVEŠTANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . 61

LEGAL AND MEDICAL ASPECTS OF TESTAMENTARY DISPOSITION AND WILL. . . 70

Bogdan Janković

PERSONALNE KARAKTERISTIKE JUVENILNIH DELINKVENATA U OKVIRU PRAVNE REGULATIVE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73

PERSONAL CHARACTERISTICS OF JUVENILE DELINQUENTS IN FRAME OF CRIMINAL LAW. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77

SAOPŠTENJE / COMMUNICATIONS

Maša Božović, Aleksandar Dimitrijević

AKTUELNO STANJE UDRUŽENJA KORISNIKA PSIHIJATRIJSKIH SLUŽBI U SRBIJI . 79

ACTUAL STATUS OF PSYCHIATRY CONSUMER ASSOCIATIONS IN SERBIA. . . . . . . 90

ISTORIJA MEDICINE / HISTORY OF MEDICINE

Boris Kordić

ISTORIJA PSIHOANALIZE U SRBIJI U XX VEKU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93

HISTORY OF PSYCHOANALYSIS IN SERBIA IN THE TWENTIETH CENTURY . . . . 104

PRIKAZI BOLESNIKA / CASE REPORTS

Nada Janković, Emilija Stanković, Dušanka Čorak, Bogdan Janković

PSIHOLOŠKA AUTOPSIJA – PRIKAZ SLUČAJA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107

PSYCHOLOGICAL AUTOPSY – CASE REPORT . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112

PRIKAZ KNJIGE / BOOK REVIEW

Aleksandar Damjanović, Srđan Milovanović

Dušan Kecmanović: OČIMA PSIHIJATRA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113

UPUTSTVO AUTORIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117

5

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

REKET OSEĆANJA KODNEKLINIČKE I KLINIČKEPOPULACIJE PREMATRANSAKCIONOM TEORIJSKOM MODELU

Danijela Budiša1

Vesna Gavrilov-Jerković2

Aleksandra Dickov3

Slađana Martinović-Mitrović3

UDK: 615.851.1:612.821.3

1 Centar za dnevni tretman zavisnika,Klinika za bolesti zavisnosti,Klinički centar Vojvodine, Novi Sad, Srbija

2 Odsek za psihologiju, Filozofski fakultet,Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad,Srbija

3 Institut za psihijatriju, Klinički centarVojvodine, Novi Sad, Srbija

Kratak sadržajUvod: Jedan od glavnih kriterijuma za razli-kovanje autentičnih od neautentičnih oseća-nja u Transakcionoj analizi jeste da li taemocija pokreće osobu na rešavanje proble-ma ili ne. Smatra se da je emocija koja nepokreće na rešavanje problema zapravo re-ket-osećanje, čija je osnovna svrha da osobaodrži svoju predstavu o sebi, drugima i sve-tu, a ne da reši aktuelni problem. Dalje sepretpostavlja da su reket-osećanja u većemstepenu izražena kod kliničkih grupa, kao ida različite kliničke grupe ispoljavaju različi-ta reket-osećanja.

Cilj: Opšti cilj ovog istraživanja se sasto-ji u proveri potencijala teorijskog konceptareket-osećanja da diskriminiše nekliničke odkliničkih, kao i u okviru kliničke grupe, pa-ranoidne od depresivnih ispitanika.

Metod: Rađeno je neeksperimentalno,korelaciono istraživanje. Uzorak spada u tipprigodnog uzorka, sačinjenog od 200 ispita-nika, 100 iz neklinčke, a 100 iz kliničke po-pulacije odraslih. U kliničkom delu uzorka,kliničke grupe depresivnih i paranoidnih po-remećaja su ravnomerno zastupljene. Stati-stička obrada podataka sprovedena je uzpomoć računarskog softvera SPSS 15.0.

Rezultati: Diskriminativnom analizomutvrđena je statistički značajna razlika izme-đu kliničke i nekliničke populacije na planureket-osećanja (karakteristični koren= .427,Wilks’Lambda= .701, p= .000). Po statistič-kom kriterijumu korelacija većih od 0,30,izolovanu diskriminativnu funkciju definišepet osećanja:stid, strah, tuga, zavist i osra-moćenost. Dobijeni rezultati ukazuju da nepostoje statistički značajne razlike izmeđugrupa depresivnih i paranoidnih ispitanikakada se reket-osećanja posmatraju kao si-stem. Postoje univarijatne razlike izmeđudve grupe ispitanika, i to na osećanjima za-visti, nade, iznenađenja i prkosa, gde para-noidni ispitanici imaju veći skor na svim na-vedenim osećanjima.

Zaključak: Generalno možemo da za-ključimo da su pretpostavke, u svrhu čijeprovere je i sprovedeno istraživanje, dobiledelimično očekivanu potvrdu. Klinička gru-pa statistički značajno više „reketira“ nepri-jatnim osećanjima vezanim za „domen Ja“u odnosu na nekliničku grupu. Nije izdvojenset reket-osećanja specifičan za ispitanike sadepresivnim i paranoidnim poremećajima.

Ključne reči: transakciona analiza, reket-osećanja, depresivnost, paranoidnost.

UVOD

Po Transakcionoj analizi (TA) emo-cija je zdrav, prirodan i očekivan odgo-vor na neku promenu u sredini, te sefunkcija emocija ogleda u pokretanjuorganizma na aktivnost da bi se ponovouspostavila ravnoteža. U skladu sa nave-denom definicijom, jedan od kriterijumaza razlikovanje autentičnih od neauten-tičnih, odnosno funkcionalnih od ne-funkcionalnih osećanja jeste da li taemocija utiče na rešavanje problema iline. Ako ne utiče smatra se reket oseća-njem, koje je neadekvatno jer ne dopri-nosi rešavanju problema [1,2]. Reketosećanje se definiše i kao zamena zaautentična osećanja osećanjem koje jeosobi tokom razvoja bilo dozvoljeno, akoje je neadekvatno, repetitivno i stere-otipno te neprimereno aktuelnom kon-tekstu u kojem se pojavljuje [3, 4]. Sma-tra se da ljudi koriste ova osećanja da bipokušali da promene druge i da modifi-kuju nečije tuđe ponašanje [2].

Prema Bernu, postoje četiri bazičnaemocionalna odgovora: tuga, strah, ljut-nja, radost. Sve druge emocije su izvede-ne iz ovih. Postoji konsenzus oko togašta je stimulus za koju emociju. Određe-ni stimulusi sa većom verovatnoćomprovociraju određene emocije, zbog če-ga je važno da terapeuti, u cilju prepo-znavanja reket emocije, imaju predstavuo realnoj provokativnosti određenog sti-mulusa za određenu emociju ili za inten-zitet određene emocije [5].

Smatra se da emocije mogu biti izme-njene kvalitativno i kvantitativno. Kva-litativno, kada osoba jednu emociju za-menjuje drugom, npr. tužna je, a ponašase kao da je besna. Osećanje nije prime-reno situaciji, očigledna funkcija je ma-nipulisanje. Kvantitativno, u vidu eska-

lacije (preterivanje u intenzitetu) ili uma-njivanja. Umanjivanje može biti na ni-vou ispoljavanja (npr. oseća bes, ali niš-ta ne preduzima, ne ispoljava ga) i to na-merno (iza toga može biti predrasuda)ili nenamerno (ne zna kako da je ispolji,nema repertoar za ispoljavanje). Pretpo-stavlja se da umanjivanje može biti i nanivou doživljaja, kada isključuje sve-snost o emocijama, npr. bol u grudima,kao suprimacija straha [6].

Autori Erskin i Zalkman [7] uvodepojam reket sistema smatrajući da jepredstavljanje reketa kao neautentičnogemocionalnog sklopa previše pojedno-stavljeno. Po ovim autorima reket si-stem je samopotvrđujući iskrivljeni si-stem osećanja misli i akcija, koji osobuodržava u skriptu1. Oni smatraju da jereket sistem kompleksan postupak saosnovnom funkcijom da opravda život-ni skript osobe i njene odluke2. Kao i daje reket sistem zapravo sistem manipula-cije u cilju iznuđivanja onoga što osobitreba, a ne sme ili ne ume direktno datraži. [7]. Ovi stavovi su u skladu sa sa-vremenim teorijskim modelima kojiemocije posmatraju kao kompleksne

6

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

1 Skript je centralni koncept u transakci-onom teorijskom modelu. Osnivač TA, ErikBern, definisao je skript kao sadašnje odvi-janje programa razvijenog u ranom detinj-stvu, a koji je rastao pod uticajem roditelja itaj sadašnji plan ili program pruža okvir po-našanja osobe u najznačajnijim oblastimanjenog života [1].

2 Prema Stajneru rana (skriptna) odlukaje kompromisno rešenje u životnom skriptudeteta koji se nalazi u egzistencijalnom ilipsihološkom škripcu. Kompromis izmeđupotrebe deteta i zahteva okoline. Najčešće jerana odluka zbilja imala adaptivnu funkci-ju, što je veliko potkrepljenje u pravcu da sedete drži te odluke [8].

pojave povezane sa kognitivnim šema-ma i opštim stavom prema sebi i okoli-ni kao i sa rezultatima brojnih istraživa-nja koji naglašavaju značaj i kognitiv-nog i emotivnog aspekta na struktururaspoloženja. [9, 10, 11, 12]

Vidimo da je po osnovnim stavovi-ma o funkciji i prirodi emocija TA teo-rijski model blizak pristupima koji na-glašavaju da se psihički poremećaji i sta-nja mogu razlikovati ne samo po vode-ćoj simptomatologiji nego i po formi isadržaju disfunkcionalnih intrapsihičkihprocesa, kao što su kognitivne i afektiv-ne šeme te da te relativno stabilne šemei predstavljaju jedan od značajnih fakto-ra vulnerabilnosti osobe da razvije bašodređenu formu disfunkcionalnog po-našanja i doživljavanja [11]. Tako naosnovu TA teorijskog modela možemoprepostaviti da većina ljudi ispoljava re-ket-osećanja, svako u kontekstu potvrdesvog životnog skripta s tim da će ljudi samentalnim poremećajima češće ispolja-vati reket osećanja. Dalja pretpostavkaje da ljudi sa mentalnim poremećajimačešće ispoljavaju reket-osećanja u odno-su na ljude sa očuvanim mentalnimzdravljem, samim tim što imaju „de-struktivniji“ životni skript. Takođe, tvr-di se da ljudi sa depresivnom i paranoid-nom patologijom imaju različita reket-osećanja, gde se kod depresivnih očeku-je kombinacija tuge, straha, krivice, akod paranoidnih besa, ljubomore, zavi-sti, a što, po ovom modelu, proizilazi izrazličitih skriptnih struktura koje se na-laze u osnovi ovih poremećaja [1, 2, 7,8, 13, 14].

Očigledno je da navedene tvrdnjeimaju svoje i teorijske i praktične impli-kacije za razumevanje i za dijagnostičkii terapijski rad sa ljudima sa depresiv-nim i paranoidnim manifestacijama.

Istovremeno je važno primetiti da ovepretpostavke još uvek nemaju dovoljnuempirijsku podršku, kako u okviru TAteorijskog okvira, tako se i generalno uistraživačkoj literaturi sreće daleko ma-nji broj istraživanja koja se bave kompa-racijom depresivnih i paranoidnih pore-mećaja i pored čestog kliničkog zapaža-nja o verovatnoj srodnosti ovih poreme-ćaja nasuprot njihove manifestne različi-tosti [11].

Ispitivanjem reket-osećanja u TA senajviše bavila autorka Nabradi [15].Ona je je reket-osećanje definisala kaonaučeno osećanje, koje se pokreće ustresnim situacijama, koje je podržanood strane roditelja i predstavlja zamenuza drugo autentično osećanje. Značajandeo svog angažmana je posvetila kon-struisanju skale za merenje reket-oseća-nja, za koju se pokazalo da meri neštošto u najmanju ruku slično konceptu re-ket-osećanja. Rezultati njenih istraživa-nja su pokazali da reket-osećanja, kaošto su stid, zavist, žaljenje i osramoće-nost, u značajnoj meri iskrivljuju prepo-znavanje emocija kod drugih ljudi, i tosvako osećanje u svom pravcu [15].

U drugom njenom istraživanju, čijicilj je bio poređenje koncepta reket-ose-ćanja, strategija prevladavanja i emocio-nalne inteligencije, utvrđena je veza iz-među reket-osećanja i strategija prevla-davanja usmerenih na emocije, dok suhostilna reket-osećanja (zavist i gađenje)u negativnoj korelaciji sa emocionalnominteligencijom, kao i generalno sva ne-gativna reket-osećanja [16].

CILJ RADA

Iz navedenih teorijskih implikacija iprethodno pominjanog značaja ispitiva-nja teorijskih koncepata u transakcionoj

7

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

analizi, posebno u kontekstu odnosa ne-kliničke i kliničke populacije, proizilazi iopšti cilj ovog istraživanja, koji se sasto-ji u proveri potencijala teorijskog kon-cepta reket-osećanja da diskriminiše ne-kliničke od kliničkih, kao i u okviru kli-ničke grupe, paranoidne od depresivnihispitanika.

METOD

Rađeno je neeksperimentalno, ko-relaciono istraživanje. Zavisnu varija-blu predstavljaju reket-osećanja, ope-racionalizovana odgovaranjem ispita-nika na upitniku za merenje reket-ose-ćanja. Kriterijum za uključivanje ispi-tanika u nekliničku grupu je bio nepo-stajanje prethodnog ili aktuelnog psi-hijatrijskog lečenja, ambulantnog ilibolničkog. Pripadnost dijagnostičkojgrupi iz spektra depresivnih i parano-idnih poremećaja određivali su rukuju-ći psihijatari, koji su vršili klasifikacijuna osnovu dijagnostičkog intervjua idijagnostičkih pravila iz MKB -10[17]. Skor na Pa skali sa MMPI-202[18] i skor na LD skali [19] predsta-vljaju kontrolne varijable. Iste smouključili u istraživanje kao kontroluprisustva depresivnih i paranoidnihkarakteristika kod nekliničke grupe,kao i validnosti psihijatrijske dijagno-ze kod kliničke grupe ispitanika.

Instrumenti

1. Upitnik za merenje reket-oseća-nja [15], četvorostepena skalaprocene Likertovog tipa, kon-struisana je za potrebe ranije po-menutih istraživanja o reket ose-

ćanjima, gde je reket-osećanjedefinisano kao naučeno oseća-nje, koje se pokreće u stresnimsituacijama, koje je podržano odstrane roditelja i predstavlja za-menu za drugo autentično ose-ćanje. Dobijena pouzdanost iz-ražena Cronbach alfa koeficijen-tom kreće se u rasponu od 0.61do 0.82 za pojedinačne subskaleosećanja (ukupno 15).

2. LD-Skala, skala depresivne lič-nosti [19], sadrži 26 ajtema ikoncipirana je na osnovu Šnaj-derovog (Schneider) opisa de-presivne ličnosti, kog je formali-zovao Akiskal u vidu sedam cr-ta: 1) mirna, introvertna, pasiv-na i neasertivna, 2) turobna, pe-simistična, ozbiljna i nesposob-na za šalu, 3) samokritična, sa-mooptužujuća i samoomalova-žavajuća, 4) skeptična, hiperkri-tična i teško udovoljiva, 5) save-sna, odgovorna i samodiscipli-novana, 6) zamišljena i zabrinu-ta, 7) preokupirana negativnimdogađajima, osećanjem neade-kvantnosti i sopstvenim nedo-stacima [19]. Skala je petostepe-na, Likertovog tipa. Dobijenapouzdanost ove skale izraženaCronbach alfa koeficijentom je0,87.

3. Pa skala iz MMPI-202 [18], ska-la paranoidnog sindroma izmultidimenzionalnog inventaraličnosti. Pa skala se tiče senzitiv-nosti, hostilnosti i sklonosti pa-ranoidnim interpretacijama[18]. Dobijena pouzdanost oveskale izražena Cronbach alfakoeficijentom je 0,88.

8

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Biografske podatke su davali samiispitanici, tako što su zaokruživali po-nuđene odgovore na prvoj strani bate-rije upitnika primenjenih u našem is-traživnju.

Uzorak spada u tip prigodnoguzorka, sačinjenog od 200 ispitanika,100 iz neklinčke, a 100 iz kliničke po-pulacije odraslih. U kliničkom deluuzorka, kliničke grupe depresivnih iparanoidnih poremećaja su ravno-merno zastupljene. Dijagnostička kla-sifikacija na osnovu koje su ispitaniciraspoređeni u kliničke grupe je psihi-jatrijska dijagnoza, na osnovu kriteri-juma ICD-10. U grupu depresivnihporemećaja uključuju se subjekti sadominantnim depresivnim simptomi-ma (F32.0, F32.1, F32.2, F32.8,F32.9, F33.0, F33.1, F33.2, F33.4,F33.8, F33.9) osim bipolarnog afek-tivnog poremećaja, shizoafektivnogporemećaja, postshizofrene depresije,ciklotimije, distimije, drugih i nespe-cifikovanih poremećaja raspoloženja.U grupu paranoidnih poremećajauključuju se subjekti sa dominantnimparanoidnim simptomima, bilo iz re-da paranoidnog poremećaja ličnostiili iz reda kompenzovanih psihotičnihneshizofrenih poremećaja (F22.0 u re-misiji, F23.0 u remisiji, F 23.3 u remi-siji i F60.0). Pacijenti sa navedenim

dijagnozama se leče u ambulantnimili bolničkim uslovima.

Statistička obrada podataka spro-vedena je uz pomoć računarskog soft-vera SPSS 15.0.

REZULTATI

Razlika nekliničkog i kliničkog dela uzorka na konceptu

reket-osećanja

Poređenjem nekliničke i kliničkepopulacije na konceptu reket-osećanjadobijena je jedna statistički značajnadiskriminativna funkcija (tabela br. 1).

Po statističkom kriterijumu korela-cija većih od 0,30, izolovanu diskrimi-nativnu funkciju definiše pet osećanja-stid, strah, tuga, zavist i osramoćenost(tabela br. 2). Ovaj set neprijatnih ose-ćanja je u većoj meri vezan za domenJa, osim zavisti, koja se na indirektannačin može povezati sa istim, u smisluda je hronično osećanje inferiornostisnažno povezano sa zavišću, kod ljudikoji o svojoj vrednosti sude na osnovuspoljašnjih kriterijuma, poredeći svojusocijalnu ili ličnu vrednost sa drugima[6]. Klinička grupa statistički značajnoviše reketira neprijatnim osećanjimavezanim za domen Ja u odnosu na ne-kliničku grupu (tabela br.3). Ovaj na-

9

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

laz je u skladu sa teorijskim implikaci-jama u TA [1,7].

Na univarijatnim testovima jednako-sti aritmetičkih sredina, neklinička i kli-nička grupa se razlikuju na sledećimosećanjima (tabela br. 4).

Na svim označenim osećanjima,osim radosti, klinička grupa ima većuaritmetičku sredinu, a to su stid, krivica,strah, tuga, zavist, gađenje i osramoće-nost. I ovi pokazatelji su u skladu sa po-stavkama TA. Zanimljivo je da se nekli-nička i klinička populacija ne razlikujupo reketiranju osećanjima besa i prkosana univarijatnim testovima razlika arit-metičkih sredina.

Razlika depresivnih i paranoidnih ispitanika na konceptu reket-osećanja

Postupkom diskriminativne analizeizdvojena je diskiminativna funkcijakoja nije statistički značajna. Ne po-stoje statistički značajne razlike izme-đu grupa depresivnih i paranoidnih is-pitanika kada se reket osećanja po-smatraju kao sistem. Navedeni rezul-tat nije u skladu sa teorijskim implika-cijama u TA [20, 21, 4, 7, 14].

Postoje univarijatne razlike izmeđudve grupe ispitanika, i to na osećanji-ma zavisti [F(1, 98) = 4,257, p<.05],nade [F(1, 98) = 3,976, p<.05], iznena-

10

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

đenja [F(1, 98) = 8,810, p<.005] i pr-kosa [F(1, 98) = 8,207, p<.01] , gdeparanoidni ispitanici imaju veći skorna svim navedenim osećanjima. Ovajnalaz je u skladu sa teorijskim postav-kama u TA o razlikama depresivnih iparanoidnih ispitanika, ali ne omogu-ćava iznošenje validnih zaključaka orazlikama dve ispitivane grupe na kon-ceptu reket-osećanja, obzirom da izo-lovana diskriminativna funkcija nijestatistički značajna.

U našem istraživanju potvrđeno jeda se neklinička i klinička grupa ispita-nika statistički značajno razlikuju nakonceptu reket-osećanja, što bi mogloići u prilog pretpostavci o nedovoljnojsenzitivnosti skale samo za uočavanjerazlika u kvalitetu emocija u okvirudve različite klinčke grupe. Razlog do-bijene emocionalne nespecifičnosti is-pitanika sa depresivnim i paranoidnimporemećajima može biti i u neadekvat-

nosti načina merenja ispitivanog feno-mena, obzirom na već pominjane ne-dostatke samoopisnih tehnika, poseb-no kod „toliko subjektivnog“ fenome-na kao što su osećanja. Da bi se„objektiviziralo“ ispitivanje osećanja,bilo bi veoma korisno uključiti i proce-nu osećajnosti ispitanika od stranedrugih ljudi, slično kao u istraživanji-ma u dečijoj psihologiji.

Razlika depresivnih i paranoidnih ispitanika na LD i Pa skalama

Izvršena je diskriminativna analizada bi se utvrdila razlika dve klinčke gru-pe na skalama LD i Pa. Ekstrahovana jejedna statistički značajna diskriminativ-na funkcija, koju definišu visok skor naLD skali i nešto manje visok skor na Paskali (tabele br. 5, 6).

Grupa depresivnih ispitanika ima vi-ši skor na izdvojenoj funkciji, što znači

11

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

da depresivni ispitanici imaju viši skor ina LD i na Pa skali (tabela br. 7).

I na univarijatnim testovima jedna-kosti aritmetičkih sredina dve grupe,vidi se da na Pa skali nema značajnerazlike između depresivnih i paranoid-nih ispitanika (tabela br. 8).

Ovakav nalaz bi se mogao objasni-ti, s jedne strane, visokom senzitivnoš-ću depresivnih ispitanika, ali i njiho-vom sklonošću ka agravaciji, a sa dru-ge strane, mogućnošću minimiziranjavlastite psihopatologije kod paranoid-nih ispitanika, obzirom da je Pa skalastandardizovan instrument čija je dis-kriminativnost više puta dokazana.Ovaj nalaz otvara pitanje pouzdanostidijagnoze iz spektra depresivnih pore-mećaja, koja je mnogo heterogenija uodnosu na dijagnozu iz spektra para-

noidnih poremećaja. Depresija se veo-ma često javlja kao sekunadrni feno-men kod ostalih psihopatoloških sta-nja, što vrlo često u kliničkoj praksiostane neprimećeno.

Ispitivanje povezanosti reket-osećanja sa visinom skora na LD i Pa skali

Zbog navedenih rezultata, nakonpoređenja kliničkih grupa na konceptureket-osećanja uradili smo kanoničkuanalizu povezanosti reket-osećanja savisinom skora na LD i Pa sklama, dabismo videli kakva je priroda razlikaizmeđu ove dve grupe ispitanika kadakriterijum razlikovanja nije psihijatrij-ska dijagnoza, već „objektiviziran”pristup u razvrstavanju ispitanika uove dve grupe psihopatoloških pore-mećaja.

12

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Ono što je na prvi mah bilo veomazanimljivo, jeste visina korelacije izme-đu LD i Pa skale od 0,64. Time se mo-že objasniti visina skora na Pa skalikod depresivnih ispitanika, kao i visi-na skora na D skali kod paranoidnihpacijenata. Ovaj nalaz otvara pitanjevaljanosti LD i Pa skala, koju može daugrožava davanje socijalno poželjnihodgovora ili agravacija. Sada se name-će i pitanje namene primenjenih skala,gde je LD skala namenjena za procenudepresivne strukture ličnosti, a Pa ska-la za razlikovanje „normalnosti“ odparanoidne patologije. Pored toga,prema nalazima istraživanja Bentaloveatribucione teorije3 [22] ispitanici saparanoidnim poremećajima imajumnoge depresivne karakteristike,uključujući nisko samopoštovanje,

osim što paranoidni ispitanici negativ-ne događaje pripisuju spoljašnjemuzroku, radi odbrane od samooptuži-vanja i niskog samopoštovanja. NalaziBentalovog istraživanja podržavaju hi-potezu o defanzivnoj funkciji parano-idne ideacije, od dubljeg osećanja ni-skog samopoštovanja. Ovi nalaziopravdavaju “sličnost” sadržaja in-strumenata koji su namenjeni za pro-cenu postojanja depresivnih i parano-idnih poremećaja.

Dobijena je jedna statistički značaj-na kanonička korelacija (tabela br. 9).Iz tabele br. 10 vidi se da kanoničkudimeziju iz prvog seta varijabli odre-đuje radost u pozitivnom smeru, a unegativnom smeru većina neprijatnihosećanja. Ovu kanoničku dimenzijunazvali smo prijatna osećanja. Ova ka-nonička dimenzija objašnjava 82% va-rijanse prvog seta varijabli.

Tabela br. 11 nam govori da je ka-nonička dimenzija iz drugog seta vari-

13

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

3 Atribuiranje je kognitivni proces kojimosoba pripisuje uzrok opaženim događaji-ma.

jabli određena niskim skorovima naskalama depresivne ličnosti i parano-idnosti, te smo ovu dimenziju nazvatiodsustvo depresivnih i paranoidnihkarakteristika. Procenat objašnjenevarijanse drugog seta ovom kanonič-kom dimenzijom izosi samo 14%.

Može se govoriti o povezanosti pri-jatnih osećanja i odsustva depresivnih iparanoidnih smetnji, što je u skladu sateorijskim pretpostavkama (1, 8, 3, 23,7, 14], kao i nalazima prethodnih istra-živanja emocionalnosti u kognitivno-bi-hejvioralnim modelima [12].

Prva kanonička dimenzija objašnja-va samo 4,8% varijanse drugog seta,dok druga kanonička dimenzija boljeobjašnjava prvi set, kroz 28% varijanse.

DISKUSIJA

Dobijeni rezultati ukazuju na stati-stički značajnu razliku između neklinič-ke i kliničke populacije na konceptu re-ket-osećanja. Klinička grupa statističkiznačajno više reketira neprijatnim oseća-njima vezanim za domen Ja u odnosu nanekliničku grupu. Ovaj nalaz je u skladusa teorijskim impikacijama u TA [1, 7].Nalaz našeg istraživanja bi se indirektnomogao povezati sa nalazima istraživanjaautorke Nabradi [16], u kojem je utvrđe-no da su neprijatna reket-osećanja pove-zana sa nižom emocionalnom inteligen-cijom. U istom istraživanju je nađena po-vezanost između reket-osećanja i strate-gija prevladavanja usmerenih na emoci-

14

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

je. Niska emocionalna inteligencija istrategije prevladavanja usmerene naemocije se češće sreću kod osoba sa men-talnim poremećajima u odnosu na osobebez poremećaja [24]. Zanimljivo je da seneklinička i klinička grupa ne razlikujupo reketiranju osećanjima besa i prkosana univarijatnim testovima razlika arit-metičkih sredina. Ovaj nalaz bi se mo-gao dovesti u vezu sa našim ranijim istra-živanjem povezanosti reket-osećanja, za-brana i životnih pozicija kod nekliničke ikliničke populacije, gde je utvrđeno da seneklinička i klinička populacija ne razli-kuju u stavu prema sebi i drugim ljudi-ma, u smislu da su i jedni i drugi sklonida umanjuju vrednost drugih ljudi [25].Dobijeni pokazatelj smo povezali sa re-zultatima sociološkog istraživanja tran-zicije u Srbiji, u priodu od 1991. do2001. godine. Isti ukazuju da se oko po-lovina istraživanih porodica zatvorilo iizgubilo kontakt sa sredinom, prekinuloprijateljske i druge komunikacije. Najvi-še pogođenih klimom loših međuljud-skih odnosa se sreće u grupi srednjih go-dina i još više kod starijih od 60 godina,bez obzira na obrazovni nivo ispitivanih[25]. U ovom momentu, pomenuti rezul-tati mogu biti samo inspiracija za budu-ća istraživanja dominantnih emocional-nih obrazaca i načina gledanja na sebe idruge ljude na domaćem terenu.

Što se tiče razlika ispitanika sa depre-sivnim i paranoidnim poremećajima, si-tuacija je nešto komplikovanija. Ono štoje u skoro samom početku „pomrsilo ra-čune“ jeste pokazatelj da ispitanici izgrupe sa depresivnim poremećajimaimaju viši skor na Pa skali od ispitanikaiz grupe paranoidnih poremećaja. Izgle-da da su na ovom mestu nedostaci samo-opisnih tehnika u kliničkim istraživanji-ma u punoj meri došli do izražaja, ako

izuzmemo mogućnost da su ispitanici izgrupe depresivnih poremećaja senzitivni-ji od ispitanika iz grupe paranoidnih po-remećaja, u šta već ne verujemo. Čini seda je najverovatnije da se istovremenoradi o agravaciji ispitanika sa depresiv-nim poremećajima i minimiziranju ispi-tanika sa paranoidnim poremećajima.Takođe, nameće se i pitanje pouzdanostipsihijatrijske dijagnoze. Već je rečeno dasu dijagnoze iz grupe depresivnih pore-mećaja mnogo heterogenije u odnosu nadijagnoze iz paranoidnih poremećaja, sobzirom da se depresija kao sekundarnifenomen može sresti kod većine psihopa-tološkiih kategorija. Svakako, za sadamožemo samo da pretpostavljamo kojifaktor ili koja kombinacija faktora je do-prinela dobijenom rezultatu. Ono što savećom sigurnošću možemo da tvrdimojeste da su ti faktori iz grupe metodološ-kih nedostataka našeg istraživanja ili kli-ničkih istraživanja generalno. U svrhupoboljšanja pouzdanosti psihijatrijskedijagnoze smatramo da bi bilo korisnouvođenje dijagnoza i sa prve i sa drugeose, po kriterijumima DSM-IV, kako bise izbeglo preklapanje „stanja“ i „crta“,odnosno kako bi se odvojila ova dvaaspekta psihičkog funkcionisanja, daznamo koja pojava kojem aspektu pripa-da.

Ono što je za nas od primarnog zna-čaja u ovom istraživanju je da naši rezul-tati govore u prilog nerazlikovanja ispi-tanika sa depresivnim i paranoidnim po-remećajima na konceptu reket-osećanja.S obzirom da je potvrđena statističkiznačajna razlika nekliničke i kliničkegrupe na ovom konceptu, moguće je for-mulisati nekoliko potencijalnih objašnje-nja ovog izostanka razlike između para-noidnih i depresivnih ispitanika.

15

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Prvo, može se pretpostaviti da nave-dena skala možda nije dovoljno senzitiv-na za uočavanje razlika u kvalitetu emo-cija u okviru dve različite kliničke grupe.Važno je ne zaboraviti da se ovakvimskalama ipak ne ispituje stvarna emocijanego je u pitanju iskaz ispitanika o tomešta je osećao u određenoj situaciji. Većsmo govorili o problemu adekvatnostiispitivanja osećajnosti samo putem sa-moopisnih tehnika i diskutovali da dobi-jena emocionalna nespecifičnost možebiti posledica i nepouzdanosti psihijatrij-ske dijagnoze, ali i nedostataka samoopi-snih tehnika generalno, zbog mogućno-sti svesne i nesvesne cenzure odgovora.Ovu pretpostavku indirektno podržava inalaz iz ovog istraživanja o dobijenoj vi-sokoj korelaciji između LD i Pa skala,što je nalaz koji je sam po sebi zanimljivi koji otvara brojna pitanja, kako o dis-kriminativnosti datih instrumenata, takoi o mogućnosti da su fenomeni komorbi-diteta ispitivanih pojava viši nego što seto pretpostavlja. Zbog toga, navedeneskale se ne mogu uzeti kao definitivnapotvrda nepouzdanosti psihijatrijske di-jagnoze. Ne treba zaboraviti ni činjenicuda je LD skala namenjena za procenustrukutre ličnosti, a Pa skala za razliko-vanje „normalnosti“ od patologije, uovom slučaju paranoidne, koja može bi-ti i karakterna crta, a i pokazatelj aktule-nog stanja na terenu različitih strukturaličnosti. Takođe, sugestija za buduća is-traživanja sličnog tipa jeste primena in-strumenata koji su jednaki po tome da limere crte ličnosti i trenutno psihičko sta-nje ispitanika, koji će poslužiti kao pro-vera pouzdanosti psihijatrijske dijagno-ze. Još bolje bi bilo primeniti i tzv. „tra-it“ i „state“ skale, kako bi se u većoj me-ri unapredila „objektivizirana“ procenavrste psihopatološkog poremećaja kod

ispitanika. Kada je u pitanju istraživanjereket-osećanja i ljudske osećajnosti gene-ralno, možda bi bilo dobro sagledatiovaj fenomen iz što više uglova, da bi sedobila što realnija predstava o tome štase dešava na polju „najsubjektivnijeg“fenomena među svim ostalim subjektiv-nim fenomenima u kliničkim istraživa-njima. Sigurno da bi istraživanje reket-osećanja bilo znatno pogodnije, kako umetodološkom, tako i u praktičnomsmislu, kada bi se uključila i procenaosećanja od strane posmatrača, ako ne ineki oblik projektivnog testa, obziromna već pominjane nedostatke samoopi-snih tehnika, koje su posebno naglašenekada se radi o ispitivanju osećajnosti. Uprilog navedenog predloga idu rezultatiistraživanja facijalne ekspresije, koji po-tvrđuju da je ona univerzalna. Ljudi čakiz različitih kultura tačno prepoznajuemocije koje se iskazuju na licima drugihljudi [26]. Takođe, uvođenje kontrolnihskala bi u značajnoj meri otklonilo pro-blem svesne i nesvesne cenzure odgovorau primenjenim upitnicima. To jeste dužii skuplji put usavršavanja instrumenta,ali bi se na ovaj način sigurno poboljšalavaljanost dobijenih podataka.

Dalje, kao moguće objašnjenje neraz-likovanja ispitanika iz dve klinčke grupena konceptu reket-osećanja i dobijenogvisokog skora ispitanika sa depresivnimporemećajima na Pa skali, ne treba zabo-raviti i Bentalovu atribucionu teoriju inalaze istraživanja iste u okviru kognitiv-no-bihejvioralnih modela osećajnosti. Poovoj teoriji, i depresivni i paranoidni is-pitanici imaju lošu predstavu o sebi, sa-mo što ispitanici sa paranoidnim pore-mećajima negativne događaje pripisujuspoljašnjem uzroku radi odbrane od sa-mooptuživanja i niskog samopoštova-nja. Nalazi njegovog istraživanja potvr-

16

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

đuju da je paranoidna ideacija odbranaod niskog samopoštovanja [22]. Iz togase može očekivati sličnost sadržaja kojikarakterišu obe kliničke grupe, i samimtim sličnost sadržaja određenog broja aj-tema skala kojima se meri prisustvo de-presivnih i paranoidnih karakteristika.

Ne treba zaboraviti ni problem snagestatističkog zaključka i sa tim povezanuveličinu ispitanog uzorka ispitanika štoje veoma rasprostranjen problem u kli-ničkim istraživanjima. Moguće je da raz-lika između samoevaluiranog emocio-nalnog reagovanja ispitanika koji imajurazličite psihopatološke fenomene posto-ji, ali da nije dovoljno izražena da bi sta-tistički bila registrovana na uzorku oveveličine (po 50 ispitanika u svakoj gru-pi). Ovaj pristup objašnjenja indirektnopodržava nalaz koji smo dobili na nivouunivarijatnih testova gde su se razlikemogle registrovati.

Međutim, ono što možda najvišeproblematizuje prethodnu diskusiju natemu reket-osećanja jesu nalazi istraživa-nja osećajnosti iz oblasti psihologije lič-nosti. Ista su pokazala da subjektivnojproceni različitih emocionalnih iskusta-va često nedostaje diskriminativna valid-nost. Na primer, mere individualnih raz-lika anksioznosti, depresije i agresivnostikoreliraju u opsegu od 0.7 do 0.9 [26].Lako je naći razlike između subjekatakoji doživljavaju i ne doživljavaju nave-dene tri emocije, ali se ne dobijaju infor-macije koje su dovoljno specifične u opi-sivanju istih. Naime, na kraju ostaje imogućnost da razlika između depresiv-nih i paranoidnih ispitanika nije registro-vana ne zato što uzorak nije dovoljno ve-lik ili adekvatno organizovan ili zato štoinstrument nije dovoljno validan da kon-troliše probleme agravacije depresivnihispitanika, nego da je u pitanju proble-

matična konceptualizacija emocionalnespecifičnosti, te da se zapravo radi o ma-nifestaciji opšte tendencije doživljavanjanegativnog afektiviteta [26, 27].

U svakom slučaju, dobijeni rezultatiukazuju na važnost kako daljeg ispitiva-nja fenomena disfunkcionalne emocio-nalnosti, tako i na važnost usavršavanjametodologije istraživanja kako bi sesmanjili rizici koji kompromituju valid-nost dobijenih rezultata.

ZAKLJUČAK

Generalno, možemo da zaključimoda su pretpostavke, u svrhu čije provereje i sprovedeno istraživanje, dobile deli-mično očekivanu potvrdu.

Klinička grupa statistički značajno vi-še reketira neprijatnim osećanjima veza-nim za domen Ja u odnosu na neklinič-ku grupu, što je u skladu sa pretpostav-kama TA teorijskog modela.

Sa druge strane, i pored nekih univa-rijatnih razlika, nije izdvojen set reket-osećanja specifičan za ispitanike sa de-presivnim i paranoidnim poremećajima.Ovakvi rezultati nisu u skladu sa teorij-skim pretpostavkama TA modela o spe-cifičnosti reket-osećanja i mogu se obja-sniti iz nekoliko uglova. Ova objašnjenjau prvi plan stavljaju probleme koji se ti-ču ograničenja ispitivanja emocija putemsamoopisnih tehnika, ograničenja kojaproističu iz veličine uzorka, zatim ogra-ničenja koja proističu iz strukture uzor-ka i sa tim povezane pouzdanosti psihi-jatrijske dijagnoze kao kriterijuma zaformiranje uzorka, ali na kraju i ograni-čenja koji proizilaze iz teorijskog pristu-pa koji naglašava i pretpostavlja emoci-onalnu specifičnost različitih psihopato-loških fenomena.

17

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

18

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

RACKET FEELINGS INNON-CLINICAL AND CLINICAL POPULATION BY TRANSACTIONAL THEORETICAL MODEL

Danijela Budiša1

Vesna Gavrilov-Jerković2

Aleksandra Dickov3

Slađana Martinović-Mitrović3

1 Centre for prolonged treatement ofadidctives, Clinic for addictive diseases, Clinical Centre of Vojvodina, Novi Sad, Serbia

2 Department of Psychology, Faculty of Philosophy, University of Novi Sad,Novi Sad, Serbia

3 Clinic of Psychiatry, Clinical Centre of Vojvodina, Novi Sad, Serbia

SummaryIntroduction: One of the main criteria for di-stinguishing an authentic feelings from non-authentic feelings in Transactional analysis isdoes the emotion force a person to solve theproblem or not. It is believed that the emotionwhich does not force a person to solve a pro-blem is actually is Racket-feeling. The mainpurpose of this feeling is to keep person’s ideaof himself/herself, others and the world, butnot to solve the current problem. Further, it isassumed that the racket-feelings are expressedwith a higher degree in clinical groups, andthat different clinical groups have differentRacket-feelings.

Objective: The general goal of this rese-arch is to test the potential of theoretical con-cept of Racket-feelings to discriminate non-clinical from clinical groups, as well as para-noid from depressive examinees in the clinicalgroup.

Method: The research conducted wasnon-experimental, co-relational. Sample be-longs to convenience sample type, comprisedof 200 examinees, 100 from non-clinical and100 from clinical population of adults. In theclinical part of the sample, depressive and pa-ranoid disorders are evenly represented. Stati-stical analysis was conducted using computersoftware SPSS 15.0.

Results:With discriminant analysis was fo-und the statistically significant difference bet-ween non-clinical and clinical part of samplein the concept of racket-feeling (eignevalue =.427, Wilks' Lambda =. 701, p = .000). Ac-cording to the statistical criteria of correlationgreater than 0.30, isolated discriminant fun-ction is defined by five emotions: shame, fear,sadness, envy and dishonor. The results indi-cate that there are no statistically significantdifferences between groups of depressive andparanoid examinees when racket-feelings areviewed as a system. There are univariate diffe-rences between two groups in terms of fee-lings such as envy, hope, surprise and defian-ce, and paranoid subjects have a higher scoreon all these feelings.

Conclusion: In general, we can infer thatthe assumptions, whose testing was the aim ofconducting this research, got partially expec-ted validation. Examinees from the clinicalpart of the sample have statistically signifi-cantly more expressed Racket feelings. The setof racket-feelings specific for subjects with pa-ranoid and depressive disorders was not aside.

Key words:Transactional Analysis, Rac-ket feelings, depressiveness, paranoidity.

1. Berne, E.What do you say after you sayhallo? Psychology of human destiny. NewYork. Simon and Schuster; 1972.

2. Goulding M, Goulding R. Changing livesthrough redecision therapy. New York.Grove press; 1979.

3. English F. I am ok, You are ok (adult).Trans-actional Analysis Journal 1979; 5:416-20.

4. Kahler T. Transactional analysis revisited.Little Rock Arkansas. Human developmentpublications; 1978.

5. Berne E. Sex in human loving. New York.Simon and Schuster; 1970.

6. Milivojević Z. Emocije. Novi Sad. Prometej;2004.

7. Erskine R, Zalcmann M.The racket system.Transactional Analysis Journal. 1979; 9:51-59.

8. Steiner C. Scripts people live. Transactionalanalysis of life scripts. New York. Grovepress; 1974.

9. Beck, R., & Perkins, T. S. Cognitive content-specificity for anxiety and depression: Ameta-analysis. Cognitive Therapy andResearch 2001; 25, 651-663.

10. Smederevac S, Mitrović D. Ličnost: Metodi imodeli. Beograd. Centar za primenjenu psi-hologiju, 2006.

11. Clark, DA., Beck, AT., Alford, BA. Scientificfoudations of cognitive theory and therapyof depression.New York:John Wiley & SonsInc; 1999

12. Watson D, Gameza W, Simms, LJ. Basicdimensions of temperament and their rela-tion to anxiety and depression: A symptom-based perspective. Journal of Research inPersonality 2005;39:46–66.

13. Ernst J, Franklin H. The OK corral: the gridfor get on with.Transactional Analysis Jour-nal 1971; 1:33-42.

14. Stewart I, Joines W. TA Today: A new intro-duction to Transactional analysis. Notting-ham. Russell Press Ltd; 1996.

15. Nábrády M.The impact of racket feelings onthe recognition of emotions: Researchreport I. Transactional Analysis Journal2002; 32: 76-86.

16. Nábrády M.The relationship between rack-et feelings, coping strategies and emotionalintelligence: Research report II.Transaction-al Analysis Journal 2002; 32:86-92.

17. Svetska zdravstvena organizacija. ICD-10Klasifikacija mentalnih poremećaja i pore-mećaja ponašanja: Klinički opisi i dijagnos-tička uputstva. Beograd. Zavod za izdavan-je udžbenika; 1992.

18. Biro M. Dijagnostička procena ličnostiMMPI-202. Novi Sad. Futura publikacije,Filozofski fakultet; 1995.

19. Novović Z, Nedimović T, Biro M. Stanjedepresivnosti: sindrom ili raspoloženje? Psi-hologija 2007; 40:447-61.

20. Berne E. Transactional analysis in psy-chotherapy. New York. Grove Press; 1961.

21. Karpman S. Fairy tales and script dramaanalysis. Transactional Analysis Bul-litin1968; 7:5-11.

22. Bentall RP, Corcoran R, Howard R, Black-wood N, Kinderman P. Persecutory delu-sions: a review and theoretical integration.Clin Psychol Rev 2001; 21:1143-92.

23. Goulding R, Goulding M.The power is in thepatient. A TA/Gestalt approach to psy-chotherapy. San Francisco.TA Press; 1978.

24. Goleman D. Emocionalna inteligencija.Beograd. Geopoetika; 1995.

25. Budiša D, Gavrilov-Jerković V. Relacijetransakciono-analitičkih koncepatazabrana, reket-osećanja i životnih pozicijakod nekliničke i kliničke populacije.Empirijs-ka istraživanja u psihologiji, Beograd, knjigarezimea 2010; 134-35.

26. Caprara G, Cervone D. Personality: Deter-minants, dynamics and potentials. Cam-bridge. Syndicate of the press of the univer-sity of Cambridge; 2000.

27. Tellegen A. Structure of mood and person-ality and their relevance to assessing anxi-ety, with an emphasis on self-report. In:Tuma AH, Maser JD. Anxiety and the Anxi-ety Disorders. New Jork:Erlbaum, Hillsdale;1985, 681-706.

Danijela Budiša,Marka Oreškovića bb, Bački Jarak,Tel: 063/882-86-46, fax 021/524-344,[email protected]

19

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Literatura:

21

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

PSIHOLOŠKO –BIHEVIORALNEKARAKTERISTIKESAMOPOVREĐIVANJAADOLESCENATA

Milan Mitić1

Slavica Đukić-Dejanović2,3

Dragana Krasić1

Milica Ranković 1

UDK: 616.89-008.45-036-053.2

1 Klinika za mentalno zdravlje, Kliničkicentar Niš, Niš, Srbija

2 Medicinski fakultet, Univerzitet u Kragujevcu, Kragujevac, Srbija

3 Klinika za psihijatriju, Klinički centarKragujevac, Kragujevac, Srbija

Kratak sadržajUvod: Samopovređivanje predstgavlja čin na-mernog oštećenja sopstvenih telesnih tkiva, kojiima za cilj da promeni ili kontroliše trenutnaosećanja. Istraživanja pokazuju da je samopo-vreživanje najzastupljenije kod adolescenata pado uzrasta ranih tridesetih godina. Mada se sa-mopovređivanje često smatra parasuicidalnimponašanjem ono nema suicidalni karakter.

Cilj rada: Utvrđivanje odnosa i povezanostipatoloških oblika ponašanja sa samopovređiva-njem, i utvrđivanje karakteristaka vezanih zasam akt samopovređivanja.

Naše istraživanje se odnosilo na patološkeoblike ponašanja za koje se pretpostavlja da suudruženi sa samopovređivanjem (zloupotrebapsihoaktivnih supstanci i pokušaj suicida) i nakarakteristike koje su vezane za sam akt samo-povređivanja (godine starosti, lokalizacija, načinsamopovređivanja, osećaj bola i razlog samopo-vređivanja.)

Metod rada: Istraživanje je rađeno na uzor-ku od 30 adolescenata uzrasta od 15 do 19 go-dina koji su se samopovređivali. Kontrolnu gru-pu su činili adolescenti istog pola (muški) i uzra-sta koji se nisu samopovređivali. Pored klinič-kog pregleda i procene u radu je korišten SI-MM opšti upitnik koji se odnosi na predmet is-traživanja.

Rezultati: Zloupotreba psihoaktivnih sup-stanci je zastupljena je kod 80% ispitanika kli-ničke grupe u odnosu na 16,7% kontrolne gru-pe; 16,7% ispitanika kliničke grupe ima poku-šaj suicida u životnoj istoriji dok u kontrolnojgrupi nije bilo suicidalnih pokušaja (0%). Naj-češći uzrast adolescenata pri prvom samopovre-đivanju je od 14-16 god. (56,7%); najčešće po-vređuju ruke (83,3%); najčešći vid samopovre-đivanja su posekotine (76,7%); većina ne osećabol prilikom samopovređivanja (66,6%); na-kon samopovređivanja osećaju emocionalnorasterećenje (93,3%); razlog samopovređivanjaje najčeđće oslobađanje od napetosti (93,3%).

Zaključak: Visoka statistička značajnostukazuje na povezanost zloupotrebe psihoaktiv-nih supstanci i samopovređivanja. Ne postojistatistička značajnost koja bi ukazala na pove-zanost suicida i samopovređivanja. Istraživanjeje pokazalo da adolescenti suočeni sa prejakimemocijama odlučuju da povrede sebe jer im todonosi naglo olakšanje, tj., dovodi do sniženjanivoa anksioznosti na podnošljivu normalnuvrednost i to gotovo momentalno. Za ove ado-lescente ovo je jedini način da prevaziđu inten-zivno osećanje emocionalnog bola.

Ključne reči: samopovređivanje, agresija,adolescencija, adolescent, parasuicid

UVOD

Samopovređivanje predstavlja činnamernog oštećenja telesnih tkiva, kojeima za cilj da promeni/kontroliše trenut-na osećanja. Ova pojava je najzastuplje-nija u populaciji adolescenata. Predsta-vlja pokušaj da se prevladaju preplavlju-juća osećanja bola, napuštenosti, manjevrednosti i sačuva psihološki integritetjedinim sredstvom kojim tada osobaraspolaže. To je najčešće kompulsivno,ritualno ponašanje koje ima za cilj na-nošenje telesne povrede. Prevalenca uopštoj populaciji je 1%, dok se 10 –15% adolescenata samopovređuje [1].Razlozi i intenzitet samopovređivanjamogu se razlikovati, a najčešći vidovi su:posekotine, grebanje, urezivanje, kida-nje kože, čupanje kose, opekotine, uje-danje, lupanje glavom, udaranje, eksce-sivno probadanje tela, lomljenje kostiju,kastracija, denukleacija oka [2, 3, 4, 5,7].

Samopovređivanje kod nekih adole-scenata može predstavljati rizik, bunt,odbacivanje vrednosnog sistema rodite-lja, težnju ka samostalnosti ili samopri-hvatanje. Drugi, međutim, mogu se po-vređivati iz očajanja, osećanja besa, u ci-lju skretanja pažnje, da pokažu svojubeznadežnost, bezvrednost, ili je to po-sledica suicidalnih misli [1, 2]. Ovi ado-lescenti mogu imati ozbiljne psihijatrij-ske poremećaje kao što je depresija, shi-zofrenija, post-traumatski stresni pore-mećaj i bipolarni poremećaj [2]. Uz toadolescenti koji se samopovređuju čestorazvijaju Borderline poremećaj ličnostikao odrasli [2, 3]. Adolescenti koji teškoiskazuju svoja osećanja mogu svoju po-višenu emocijalnu tenziju, uznemire-nost, bol i nedostatak samopoštovanja

izraziti samopovređivanjem. Prvi koraku klasifikaciji samopovređivanja [2], jeizdvajanje onoga što čini tip samopovre-đivanja patološkim i u suprotnosti je sakulturelno prihvatljivim. Socijalno pri-hvatljivo samopovređivanje nalazimo uokviru dve grupe: rituala i običaja. Teto-važa, pirsing i sl. mogu se klasifikovati uobe grupe. Kahan i Pattison [11] suidentifikovali tri komponente u aktu sa-mopovređivanja:

Direktnost podrazumeva svesnu na-meru ovakvog ponašanja, tj., da je aktsamopovređivanja do kraja izveden ukratkom vremenskom periodu i sa pu-nim saznanjem o štetnosti. Letalnostrazmatra kolika je verovatnoća smrtnogishoda samopovređivanja u trenutku, ilineposredno nakon nanošenja povrede.Letalni akt podrazumeva letalnu name-ru – suicidalnost, pokušaj suicida. Repe-titivnost definiše da li se samopovređi-vanje ponavljalo

Favazza [3] je podelio samopovređi-vanje na tri tipa:

Major tip samopovređivanja (odnosise na povrede kao što su kastracija, am-putacija ekstremiteta, denukleacija okaitd.) Prilično je redak javlja se kod teškoi duboko mentalno retardiranih osoba iobično je udružen sa psihotičnim stanji-ma.

Stereotipno samopovređivanje (rit-mičko udaranje glavom i sl.) viđa se kodmentalno retardiranih i autističnih oso-ba. Superficijalno samopovređivanje -najzastupljenije, samim tim i najznačaj-nije kod adolescenata. Ono uključujeposekotine, opekotine, ogrebotine, ču-panje kože i kose, lomljenje kostiju,udaranje, namerno sprečavanje zarasta-nja rana i dr.

22

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Favazza superficijalno samopovređi-vanje deli na: kompulsivno (bliže pove-zano sa opsesivno kompulsivnim pore-mećajem; obuhvata trihotilomaniju, ki-danje kože i ekskorijaciju), impulsivno(epizodično i repetitivno) [2].

Iako se ovo ponašanje nekad naziva''para-suicidalnim'' većina istraživača izove oblasti slaže se da osobe koje se sa-mopovređuju generalno ne žele smrtkao posledicu svog čina. ''Rezultati is-traživanja pokazuju da pokušaji samou-bistva ne donose olakšanje, ređe se po-navljaju i imaju manju komunikativnuvrednost'' [4]. ''Pacijenti sa (predlože-nim) sindromom namernog samopovre-đivanja često su socijalno izolovani i uočajanju mogu pokušati samoubistvo.Zbog toga iako samopovređivanje nijesuicidalno u nameri, ono može lako do-vesti do suicidalne ideje, ili, ako samo-povređivanje ode predaleko, i do samogsuicida. Herpretz [12] beleži da osobekoje se samopovređuju prave razliku iz-među čina samopovređivanja i čina po-kušaja suicida dok Solomon i Farrand[13] tvrde da ''iako aktovi samopovređi-vanja i pokušaja samoubistva mogu iz-gledati pomešano (bez oštre granice),njihov smisao nimalo nije isti. Ipak za-pažena je veza između ova dva čina ko-ja ukazuje na samopovređivanje kao al-ternativu samoubistvu i to poželjniju.''U pregledu literature koja se bavi ovomtematikom Favazza [1] zapaža da je tekodnedavno samopovređivanje opšte pri-znato kao morbidni vid prevazilaženja,vid kome se pribegava kada je samoubi-stvo neprihvatljivo. On beleži da je ovoponašanje tradicionalno trivijalizovano(blago) sečenje ručnih zglobova), po-grešno identifikovano (pokušaj samou-bistva) i posmatrano isključivo kaosimptom graničnog poremećaja ličnosti.

Gunnel i Frankel [10], smatraju da jenamerno samopovređivanje sa ili bez sa-moubilačke namere najbolji pretskaza-telj suicida. Za adolescente koji se na-merno samopovređuju tipična su oseća-nja beznađa, anksioznosti i odbačenosti,kao i nizak nivo samopouzdanja i teško-će u prevazilaženju svakodnevnih pro-blema. Obično im je teško da drugimaobjasne svoja osećanja. Navode da sepovređuju da bi se oslobodili napetostii pritiska, umanjili emocionalnu pat-nju, kaznili sebe usled osećanja krivicei srama, izbegli da pred drugima poka-žu kako se osećaju, ili kako bi stvoriliosećaj kontrole nad svojim životom.Namerno samopovređivanje takođemože biti simptom prikrivenog men-talnog oboljenja koje zahteva profesio-nalni tretman.

CILJ RADA

Naše istraživanje je imalo dva osnov-na cilja. Prvi, odnosio se na utvrđivanjezastupljenosti pokušaja suicida i zloupo-trebe psihoaktivnih supstanci kod ado-lescenata koji se samopovređuju i kodadolescenata u kontrolnoj grupi, i njiho-vo upoređivanje sa ciljem da se pokažeda li, i u kojoj meri samopovređivanjeima suicidalni karakter i može se sma-trati parasuicidom, ili je u većoj meri po-vezano sa zloupotrebom psihoaktivnihsupstanci (svrstava se u samopovređiva-nje u širem smislu) i predstavlja način dase adolescent oslobodi prejakih osećanjai tenzije. Drugi cilj se odnosio na utvrđi-vanje najčešćih bihejvioralnih aspekatasamog akta samopovređivanja (godinestarosti, lokalizacija, način samopovre-đivanja, osećaj bola i razlog samopovre-đivanja).

23

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

METOD RADA

Istraživanje je vršeno na kliničkomuzorku od 30 adolescenata muškog po-la starosti od 15-19 god. koji su načinilinajmanje jednu namernu samopovredušto je potvrđeno objektivnim kliničkimpregledom i anamnestičkim intervjuomispitanika. Kontrolnu grupu čine adole-scenti koji prema svojoj ličnoj proceni iproceni psihijatra nisu nikada namernopovredili svoje telo. Ovaj uzorak čine 30ispitanika, muškog pola, srednjoškola-ca, uzrasta od 15 do 19 godina.

Pored kliničkog pregleda i procene uradu je korišten opšti upitnik SI – MM,autorskog porekla, koji se sastoji iz tridela. U prvom delu se nalaze pitanja oopštim, socijalno-demografskim karak-teristikama adolescenata; drugi deo činipetostepena skala koja meri stepen izra-ženosti emocionalnih doživljaja naosnovu individualne samoprocene poro-dičnih odnosa; u trećem delu se nalazepitanja koja se odnose na kvalitativnepodatke o samopovređujućem ponaša-nju i i oblicima ponašanja za koja sepredpostavlja da su udružena sa samo-povređivanjem.

Korištene statističke metode su mereprebrojavanja i grupisanja, kao i Pirso-nov hi-kvadrat test za određivanje stati-stičke značajnosti razlike učestalosti.

REZULTATI

Zloupotreba psihoaktivnih supstancije zastupljena je kod 80% ispitanika kli-ničke grupe u odnosu na 16,7% kon-trolne grupe (tabela-1); 16,7% ispitani-ka kliničke grupe ima pokušaj suicida uživotnoj istoriji dok u kontrolnoj grupinije bilo suicidalnih pokušaja (tabela-1).

Statističkom obradom dobijenih re-zultata utvrđeno je da postoji visoka sta-tistička značajnost razlike u učestalostiispoljavanja kod zloupotrebe psihoak-tivnih supstanci između eksperimental-ne i kontrolne grupe p = 0,000, dok zapokušaj suicida ne postoji statističkaznačajnost između dve grupe ispitanikap = 0,064.

Najčešći uzrast adolescenata pri pr-vom samopovređivanju je od 14-16god. (56,7%); najčešće povređuju ruke(83,3%); najčešći vid samopovređivanjasu posekotine (76,7%); većina ne osećabol prilikom samopovređivanja

24

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

(66,6%); nakon samopovređivanja ose-ćaju emocionalno rasterećenje (93,3%);razlog samopovređivanja je najčeđćeoslobađanje od napetosti (93,3%). Svirezultati dobijeni su merom prebrojava-nja i prikazani su u tabeli-2.

DISKUSIJA

Rezultati našeg istraživanja u skladusu sa podacima koji su bili dostupni u li-teraturi. Visok procenat adolescenatakoji se samopovređuju zloupotrebljavapsihoaktivne supstance u odnosu nakontrolnu grupu. Ova visoka statističkaznačajnost ukazuje na povezanost zlou-potrebe supstanci sa samopovređiva-njem [1], jer se zloupotreba psihoaktiv-nih supstanci predstavlja takođe vid sa-mopovređivanja, ili samopovređivanje uširem smislu. S druge strane iako su po-

kušaji suicida zastupljeni samo u klinič-koj grupi, a nema ih u kontrolnoj, nemastatističke značajnosti te se samopovre-đivanje ne može smatrati parasuicidal-nim ponašanjem, što je potpuno u skla-du sa istraživanjem Favazze [2, 3].

“Samopovređivanje je veoma različi-to od suicida... Osnovna razlika leži učinjenici da osoba koja zaista pokuša su-icid želi da se oslobodi svih osećanja,dok osoba koja se samopovređuje želida se oseća bolje (Favazza, 1998)”[1].

Iako nema statističke značajnosti,teško je prenebregnuti činjenicu da supokušaji suicida prisutni samo u klinič-koj grupi i oteti se kliničkom utisku, dasu adolescenti koji se samopovređuju uvećem riziku od suicida [14, 15]

Ubedljivo najzastupljeniji način sa-mopovređivanja u našem istraživanju suposekotine, a najčešća mesta su zglob

25

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ručja i viši delovi ruku što je u skladu saistraživanjima Favazza-e [4, 5].

Naše istraživanje je pokazalo daadolescenti suočeni sa prejakim emoci-jama odlučuju da povrede sebe jer im todonosi naglo olakšanje, tj., dovodi dosniženja nivoa anksioznosti na podnoš-ljivu normalnu vrednost i to gotovo mo-mentalno [7]. Za ove adolescente ovo jejedini način da prevaziđu intenzivnoosećanje emocionalnog bola [8, 9]. Iakoje ovo ponašanje praćeno osećanjemkrivice i besom ipak je to bolje od oseća-nja napuštenosti, ugnjetenosti, bezvred-nosti, pritiska i prevelikih zahteva sredi-ne, koja preovlađuju pre toga. Gotovosve studije koje su rađene na adolescen-tima koji se samopovređuju govore uprilog činjenici da je najčešći uzrok ova-kvom ponašanju zanemarivanje i zlosta-vljanje, fizičko ili seksualno [5, 6, 8, 9].Takođe, bitan zajednički faktor za oveadolescente je omalovažavanje tokomživota [6, 7].

Adolescenti koji se samopovređujune kontrolišu dobro svoje emocije, po-kazuju karakteristike agresivnosti kojau trenutku samopovređivanja ima oso-bine intenzivnog, dugotrajnog, stalnoprisutnog osnovnog raspoloženja [9].

ZAKLJUČAK

Postoji visoka statistička značajnostpovezanosti zloupotrebe psihoaktivnihsupstanci i samopovređivanja. Pokušajsuicida je zastupljeniji kod adolescenatasa samopovređivanjem, ali ne postojistatistička značajnost, te samopovređi-vanje ne treba shvatati kao suicidalnupojavu. Najveći broj adolescenata se pr-vi put povređuje u uzrastu od 14-16 go-dina. Najčešće povređuju ruke. Najčešćioblik samopovređivanja su posekotine.Većina adolescenata prilikom samopo-vređivanja ne oseća bol. Nakon samo-povređivanja osećaju rasterećenje. Raz-log samopovređivanja je gotovo uvekoslobađanje od napetosti.

26

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

27

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

PSYCHOLOGICAL – BEHAVIORAL CHARACTERISTICS OF SELF-INJURIESIN ADOLESCENTS

Milan Mitić1

Slavica Đukić Dejanović2,3

Dragana Krasić1

Milica Ranković 1

1 Clinic for mental health, Clinical Centre „Niš“, Niš, Serbia

2 School of Medicine, University of Kragujevac, Kragujevac, Serbia

3 Clinic for Psychiatry, Clinical Centre „Kragujevac“, Kragujevac, Serbia

SUMMARY

Self-injury (SI) is an act of one’s own in-tentional body tissue harming in order inorder to alter/control immediate feelings.This behavior is most often observed inadolescents and then up to the early thir-ties. Even though SI is often considered asparasuicide behavior it does not containsuicide intent.

Objective: To determine relations andconnections between pathological behavi-or and SI. Our research refers to patholo-gical behavior which is assumed to be ac-companied with SI (abuse of psychoactivesubstances and suicide attempt) and to thecharacteristics which are related to thevery act of SI (age, localization, the formof SI, feeling of pain, and reason for SI).

Methods: Study is performed on asample which consists of 30 male adole-scents in age range 15 – 19 years with pre-vious history of SI, while the control gro-up is chosen to be similar in sex and ave-rage age but with no history of SI.

Beside clinical examination and evalu-ation, general SI-MM test which relates toobject of research is used.

Results: psychoactive drug abuse 80%clinical group 16.7% control group; suici-de attempt 16.7% cl. gr. 0% contr. gr..Most engaged SI for the first time from14-16 years of age (56.7%); in high per-cent they injure arms (83.3%); most oftensharp objects are used for cutting andscratching (76.7%); absence of physicalpain (66.6%); after the act of SI they feelrelief (93.3%); the reason for SI in mostparticipants is relief of tension (93.3%).

Conclusion: High statistical significan-ce confirms close relation betweenpsychoactive drug abuse and SI. Even tho-ugh suicidal attempts are observed only inthe clinical group, there is no statisticalsignificance to identify SI as a parasuicidebehavior. Study results referring to para-meters tied with the act of SI itself, iden-tify SI as a means of obtaining controlover excessive and endangering feelingsthat adolescent cannot articulate.

Keywords: self-injury, aggression, ado-lescence, adolescent, parasuicide

1. Favazza AR. The coming of age of self-mutilation. Journal of Nervous and MentalDisease 1998; 186(5): 259-68.

2. Favazza AR, editor. Bodies Under Siege:Self-Mutilation and Body Modification inCulture and Psychiatry, 2nd ed. Baltimore:The Johns Hopkins University Press,1996.

3. Favazza AR. Why patients mutilate them-selves. Hosp Community Psychiatry1989; 40: 137-45.

4. Favazza AR, Rosenthal RJ. Diagnosticissues in self-mutilation. Hosp CommunityPsychiatry 1993; 44(2): 134-40.

5. Favazza AR, Conterio K. Female habitualself-mutilators. Acta Psychiatrica Scandi-navica 1989; 79: 283-89.

6. Ferreira de Castro E, Cunha MA, PimentaF, Costa I. Parasuicide and mental disor-ders. Acta Psychiatrica Scandinavica1998; 97(1): 25-31.

7. Haines J, Williams CL. Coping and prob-lem solving of self-mutilators. Journal ofClinical Psychology 1997; 53(2): 177-86.

8. Haines J, Williams CL, Brain KL, WilsonGV. The psychophysiology of self-mutila-tion. J Abnorm Psychol 1995; 104(3): 471-89.

9. Hogg C, Burke M. Many people think self-injury is just a form of attention seeking.Nursing Times 1998; 94(5): 53.

10. Gunnell D, Frankel S. Prevention of sui-cide: aspirations and evidence. BMJ 1994;308: 1227-33

11. Pattison EM, Kahan J.The deliberate self-harm syndrome. Am J Psychiatry 1983;140: 867-72

12. Herpertz S, Sass H, Favazza AR. Impul-sivity in self-mutilative behavior: psycho-metric and biological findings. Journal ofpsychiatric Reasearch 1997; 31(4): 451-65

13. Solomon Y, Farrand J. “Why don’t you doit properly?” Yang women who self-injure.Jornal of Adolescence 1996; 19(2): 111-9.

14. Latas M. Look at suicide throught the cog-nitive-behavioral therapeutic perspective.Engrami 2006; 28(1-2): 23-6.

15. Gurreiro DG, Neves EL, Navarro R, et al.Clinical Features of adolescents withdeliberate self-harm: A case control studyin Lisabon, Portugal. Neuropsychiatr DisTreat 2009; 5: 611-7.

Milan MitićBulevar Zorana Đinđića 48,18000 Niš, SrbijaTel: 063/[email protected]

28

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Literatura:

29

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

POVEZANOST SAMOPOŠTOVANJA I FRUSTRACIONE INTOLERANCIJE SA PREDISPITNOM ANKSIOZNOŠĆU

Ljubica Malić1

Maja Pantović2

Mirjana Zebić2

Miroslava Jašović-Gašić1,2

Nađa P. Marić1,2

UDK: 616.89-008.441-053.2-036

1 Medicinski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, Srbija

2 Klinika za psihijatriju, Klinički centarSrbije, Beograd, Srbija

Kratak sadržaj

Uvod. Anksioznost predstavlja neodređe-ni strah ili strepnju bez očiglednog uzro-ka. Na pojavu anksiznosti utiču kakostruktura ličnosti, tako i okolnosti.

Cilj rada. Ispitati povezanost predis-pitne anksioznosti kod studenta IV godineMedicinskog fakulteta u Beogradu sa so-ciodemografskim faktorima, frustracio-nom tolerancijom i samopoštovanjem.

Materijal i metod. Istraživanje je dizaj-nirano kao studija praćenja i testiranje jeizvršeno u dva perioda, tokom vežbi i ne-posredno pred ispit. Ispitane su grupe stu-denata koji su 2008.godine upisale četvr-tu godinu na Medicinskom fakultetu Uni-verziteta u Beogradu. Na prvom testiranju(u periodu vežbi) testirano je 77 studena-ta. Drugom testiranju (neposredno predispit) se odazvalo 64 studenta. Pored soci-odemografskog upitnika, studenti su u pe-riodu vežbi popunili i Bekov upitnik zaocenu anksioznosti (BAI), Rozenbergovuskalu samopoštovanja i Skalu frustracije idiskomfora. Neposredno pred ispit stu-denti su popunjavali upitnik BAI.

Rezultati. Oba testiranja obavljena sukod 81% uključenih studenata (60.9%studentkinje, prosečno 24.3 ± 1.5 godinastarosti). Uočeno je statistički značajnopovišenje anksioznosti pred ispit u odno-su na intenzitet anksioznosti u miru (p<0.01). Visoka napetost pred ispit bila jeu negativnoj korelaciji sa prosekom ocenana studijama (0.264, p=0.035). Skokanksioznosti bio je povezan sa frustracio-nom tolerancijom studenata (p<0.01),dok sa samopoštovanjem nije utvrđenapovezanost (p=0.51). Skok anksioznostipred ispit bio je uočljiviji kod studentkinja(p=0.03). Sve ostale varijable nisu bile po-vezane sa predispitnom anksioznošću.

Zaključak. Predispitna anksioznostsvakako predstavlja sastavni deo studira-nja i ne može se u potpunosti otkloniti.Ukazivanje na faktore koji deluju na skokanksioznosti omogućuje studentima dakoriste efikasnije strategije preovladava-nja predispitne anksioznosti u smislu radana poboljšanju kapaciteta tolerancije nafrustracije.

Ključne reči: predispitna anksioznost,frustraciona tolerancija, samopoštovanje

UVOD

Anksioznost je neodređeni, patološkistrah. Ona je često rezultat intuitivne,nesvesne procene sopstvenih snaga iokolnosti. Subjektivna procena sopstve-nih snaga i okolnosti zavisi od kriteriju-ma kojima individua ocenjuje sebe. Vi-soka anksioznost tipična je za osobe ko-je se smatraju nesposobnima i nedovolj-no vrednima da ostvare sopstvena, čestopreterano visoka očekivanja [1]. Tremaje termin koji se koristi za doživljaj stra-ha u vezi sa situacijama kao što su: stu-dentski ispit, javni nastup, premijera,takmičenje, itd. Na osnovu ponašanjasubjekta koje je povezano sa osećanjemtreme, razlikuju se stimulativna i inhibi-torna trema [1]. Stimulativna trema mo-tiviše osobu da se, ukoliko je to moguće,još bolje pripremi za datu situaciju. Inhi-bitorna trema se ispoljava izbegavaju-ćim ponašanjem, a povezana je sa pro-cenom da data situacija prevazilazi spo-sobnosti subjekta. Po pravilu, tremuprate kognitivni i somatski simptomi(sušenje usta, tremor, promene peristal-tike, nesvestica, mučnina, konfuzija,mentalni blok) [1].

Prve definicije treme / predispitneanksioznosti opisivale su je kao stanje fi-ziološke uzbuđenosti povezane s aktiva-cijom autonomnog nervnog sistema,dok je prema transakcionom modelu(Lazarus) posebno istaknuta dimenzijakognitivne procene [2]. Brojni faktoridoprinose proceni ispitne situacije kaopreteće (priroda ispitnih pitanja, snala-žljivost studenta, poznavanje gradiva,spremnost za ispitnu situaciju i dr.). In-tenzitet treme i s njim povezana aktiva-

cija autonomnog nervnog sistema vari-raju u zavisnosti od percepcije pretnje.

Samopoštovanje i tolerancija na fru-straciju su prema Ellis [3, 4] dve psiho-loške dimenzije koje proističu iz različi-tih kognitivnih procesa, ali su upravoove dve dimenzije osnova za uverenja izkojih će osoba određenu situaciju vred-novati ili kao prihvatljivu, ili pak kaougrožavajuću. Prema Chang i D’Zurilla[5] samopoštovanje i tolerancija na fru-straciju su direktni prediktori anksio-znosti i depresivnosti. Samopoštovanjese definiše kao skup misli, osećanja, oce-na i predviđanja o sebi i o sopstvenomponašanju [2]. Ono ne proizilazi samoiz sopstvenih procena, nego i iz reakcijadrugih ljudi, a na prvom mestu osobakoje su bliske i koje se doživljavaju va-žnim (porodica, školska sredina, vršnja-ci, prijatelji). Ideja da se u aktuelnom ra-du analizira samopoštovanje podstak-nuta je shvatanjima da samopoštovanjeima ključnu ulogu u razvojnom procesuadolescenta [6], odnosno, da se opštaprocena vlastite vrednosti dostiže u ra-noj adolescenciji i ostaje relativno stabil-na i trajna u periodu od nekoliko godi-na [7-9]. Pad samopoštovanja povezanje sa različitim socijalnim i emocional-nim problemima. Postoji, na primer, ko-relacija između globalne mere samopoš-tovanja i školskih ocena [7].

Frustracija je neprijatno osećanje ko-je subjekt doživljava u situaciji u kojojne može da zadovolji aktuelnu želju [1].Kada je zadovoljenje želje iz nekog raz-loga apsolutno nemoguće, subjekt moraprihvatiti realnost i trajno odustati odželje, kako bi sprečio da stalno osećafrustriranost. Niska tolerancija frustra-cije se sreće kod osoba koje su kao deca

30

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

bile nedovoljno socijalizovane. Date in-dividue sklone su da ispoljavaju pretera-no snažno i neadekvatno osećanje fru-stracije i da odustaju od udaljenih želja[1].

Aktuelno istraživanje imalo je za ciljda ispita predispitnu anksioznost / tre-mu kod studenata IV godine Medicin-skog fakulteta u Beogradu i da utvrdi dali postoji povezanost predispitne anksio-znosti sa samopoštovanjem, frustracio-nom tolerancijom i sociodemografskimkarakteristikama ispitanika.

MATERIJAL I METODE

Dizajn studije

Aktuelno istraživanje je dizajniranokao studija praćenja.

Ispitanici

U studiju je uključena populacija stu-denata koja je 2008.godine upisala če-tvrtu godinu na Medicinskom fakultetuUniverziteta u Beogradu. Na prvom te-stiranju (u periodu školske godine kadase odvijala praktična nastava – neutral-na situacija) testirano je 77 studenata.Drugom testiranju (u situaciji neposred-no pred polaganje ispita, tj. pred ulazaku sobu ispitivača) se odazvalo 64 stu-denta i obavljeno je od aprila do okto-bra 2009. godine. Učešće u studiji je bi-lo dobrovoljno, a neposredno pre uklju-čivanja u studiju zainteresovani studentisu popunili informisani pristanak koji jesadržao opšte informacije o istraživanju,informacije vezane za planiran način ču-vanja i poverljivost podataka, kao i planistraživanja i očekivanja od ispitanika.Nacrt i sprovođenje istraživanja odobre-ni su od strane Katedre za psihijatrijuMedicinskog fakulteta u Beogradu.

Instrumenti procene i procedure

Instrumenti korišćeni u istaživanju bilisu:

• Bekov upitnik za ocenu anksiozno-sti (Beck’s Anxiety Inventory - BAI)[10] koji se sastoji od 21 pitanja samogućnošću ocenjivanja u formičetvorostepene Likertove skale.Skala je jednodimenzionalna i me-ri globalnu anksioznost. Viši rezul-tat znači veći stepen anksioznosti, araspon rezultata je od 0-63.

• Rozenbergova skala samopoštova-nja (Rosenberg Selfesteem Scale)[11]. Skala je jednodimenzionalna imeri globalno samopoštovanje /samovrednovanje. Sastoji se od de-set tvrdnji, pet u pozitivnom i pet unegativnom smeru, sa mogućnošćuocenjivanja u formi Likertove če-tvorostepene skale. Viši rezultatznači veći stepen samopoštovanja,s tim da je raspon rezultata 0-40.

• Skala frustracije i diskomfora kojase sastoji od 28 tvrdnji sa moguć-nošću ocenjivanja u formi petoste-pene Likertove skale - FDS [12].Ova skala je multidimenzionalnamera frustracione (ne)tolerancije.Nastala je iz inicijalnog seta stavkikoji je obuhvatao širok opseg pri-mera uverenja frustracione netole-rancije opisanih u REBT (Rationalemotive behavior therapy) literatu-ri. Oblasti uverenja takođe su izve-dene iz teorije REBT. Raspon re-zultata je od 0-140. Viši rezultatznači veći stepen frustracione neto-lerancije.

Testiranje ispitanika obavljeno je udva vremena.

Pri prvom testiranju (n-77) prikupljenisu sociodemografski podaci ispitanika

31

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

(pol, godina rođenja, završena srednjaškola, mesto stanovanja, veličina mestastanovanja, podaci o strukturi primarneporodice), kao i podaci koji se tiču aka-demskog aspekta: godine studiranja i do-sadašnji uspeh na studijama (izražen pro-sekom ocena). Ostatak testiranja obavljenje gore navedenim instrumentima (Bekovupitnik za ocenu anksioznosti, Rozenber-gova skala samopoštovanja i Upitnik ofrustracionoj toleranciji).

Pri drugom testiranju korišćen je Be-kov upitnik za ocenu anksioznosti. Testi-ranju se odazvalo 64 studenata, što je83.1% uzorka sa prvog testiranja.

Statistička analiza

Baza podataka je formirana u progra-mu SPSS for Windows v 16.0 (SPSS Inc.Chicago, IL), a podaci su analizirani uistom programu. Normalnost distribucijeobeležja ispitana je Kolmogorov-Smirnovtestom sa Liliefor’s korekcijom. Za opispodataka korišćene su klasične metodedeskriptivne statistike, u zavisnosti od pri-rode podataka. Za analizu podataka ko-

rišćen je Pearson-ov 2 test slaganja, Wil-coxon-ov test ekvivalentnih parova,Mann-Whitneyev test sume rangova iSpearman-ova linearna korelacija ranga.

REZULTATI

Sociodemografske karakteristike uzorka

U ispitanom uzorku bilo je 60.9% stu-dentkinja, prosečna starost ispitanika bilaje 24.3 ± 1.5 godina. Dužina studija kodvećine je bila veća od četiri godine(68.8%), a postignuti uspeh izražen krozprosek ocena iznosio je 8.3 ± 0.6. Ostaleosobine uzorka date su u Tabeli 1.

Psihometrijske karakteristike uzorkaNa testiranju studenata tokom vežbi

dobijene su sledeće vrednosti na psihome-trijskim skalama: Anksioznost 1 (BAI) =8.3 ± 7.4, Samopoštvanje (Rozenbergovaskala) = 16.3 ± 2.6 i Frustraciona toleran-cija (FDS) = 75.6 ± 16.9. Na drugom te-stiranju, neposredno pred ispit, Anksio-znost 2 (BAI) iznosila je 14.4 ± 9.4. Osta-le osobine uzorka date su u Tabeli 2.

32

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Promena anksioznosti pred ispit i po-jedine demografske i psihometrijske oso-bine uzorka

U testiranju obavljenom skalom BAIneposredno pred ispit, kod studenata jeutvrđena statistički značajno viša anksio-znost (p<0.01). Pokazano je i da je anksi-oznost pred ispit (Anksioznost 2) bila unegativnoj korelaciji sa prosekom ocenana studijama (=0.264, p=0.035), dok saostalim sociodemografskim i akadem-skim karakteristikama povezanost nije

uočena, osim podatka da su studenti kojisu jedinci bili manje anksiozni pred ispitod onih koji imaju braću / sestre(=0.270, p=0.03).

Sam skok anksioznosti ( anksioznost= anksioznost 2 - anksioznost 1) bio je po-vezan sa frustracionom tolerancijom stu-denata merenom tokom vežbi (p<0.01),dok sa samopoštovanjem merenim Ro-zenbergovom skalom samopoštovanja ni-je utvrđena povezanost (p=0.51), videtiTabelu 3.

33

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Skok anksioznosti pred ispit bio jeuočljiviji kod studentkinja (p=0.03),kod kojih se u proseku BAI rezultat po-većao za 6 jedinica (medijana 6, opseg2-14), dok je kod studenata medijananiža (medijana 2, opseg iznosio 0-4), vi-deti Tabelu 4a. Kada je reč o polnim raz-likama, napominjemo da je kod stude-nata uočen značajno viši rezultat na ska-li samopoštovanja u odnosu na student-kinje (p<0.01).

Sve ostale varijable, kao što su sta-rost, prosek ocena na studijama, samo-poštovanje mereno skalom Rosenberg-a, tolerancija na frustracije i porodičnastruktura (redosled rođenja studenta,veličina porodice, broj braće / sestara)nisu bile povezane sa skokom anksio-znosti pred ispit ( anksioznost), videtiTabelu 4b.

DISKUSIJA

Aktuelna studija pokazala je dakod studenata IV godine Medicinskogfakulteta u Beogradu dolazi do značaj-nog povišenja anksioznosti pred ispit, ito posebno kod onih kod kojih je fru-straciona tolerancija niža. U našoj stu-diji nije potvrđeno da je samopoštova-nje značajno povezano sa tremom, alije uočeno da je ženski pol skloniji sko-ku anksioznosti pred ispit, kao i da jevisoka anksioznost pred ispit u nega-tivnoj korelaciji sa uspehom postignu-tim tokom studija medicine.

U našem uzorku osobe kod kojih jepostojala visoka anksioznost nepo-sredno pred ispit imale su značajnoslabiji opšti uspeh izražen kroz srednju

34

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ocenu na studijama. Dizajn studije ni-je omogućio da se anksioznost pred is-pit analizira u vezi sa ocenom na da-tom ispitu, jer bi za ovakvu analizu bioneophodan daleko veći uzorak, ali jeinteresantno da opšti uspeh tokomproteklih godina studiranja koreliranegativno sa anksioznošu. Ovaj poda-tak može da se tumači na dva načina:ili „trema“ prati određene osobe kon-tinuirano, pa u kumulativnom smisluutiče negativno na postignuća tokomstudija, ili je možda slabija srednjaocena uzrok pojačanog straha predsvaki sledeći ispit.

Prema literaturi, visoko anskioznistudenti pokazuju slabiju kognitivnuorganizaciju osnovnih pojmova i usvakodnevnim uslovima [13]. Trebanaglasiti da se kod ispitne anksioznostiuočavaju, kognitivna i emocionalnadimenzija [14-16]. Kognitivnu dimen-ziju (zabrinutost) čine ruminirajućemisli o ličnoj neadekvatnosti, samo-krične misli, akcenat na verovatnoćuneuspeha, zabrinutost za posledice ne-uspeha. Ovakve misli otežavaju po-stignuća jer skreću pažnju sa ispitnogzadatka i interferiraju sa procesom pri-sećanja. Emocionalnu komponentupredstavljaju fiziološke i afektivne re-akcije, kao što su ubrzani rad srca,nervoza, znojenje ruku, plitak dah, su-voća usta i slične reakcije autonomnognervnog sistema. Pobuđena motorna ivegetativna reakcija može aktiviratimisli irelevantne za zadatak i ponaša-nja koja interferiraju s pažnjom i kon-centracijom tokom ispitivanja, dok za-brinutost negativno utiče na procesira-nje informacija i prizivanje naučenoggradiva. Interesantno je da kognitivna

komponenta (zabrinutost) ima glavninegativni efekat na postignuća, dokpovezanost između emocionalne kom-ponente i akademskih postignuća nijepotvrđena [17, 18] .

Pored teškoća u prizivanju infor-macija u samoj ispitnoj situaciji anksi-ozni studenti imaju problema i u enko-diranju i organizaciji informacija to-kom učenja potrebnog gradiva [19-21]. Benjamin i sar. [20] smatraju dazabrinutost o kojoj izveštavaju visokoanksiozni studenti nije samo personal-na karakteristika, već može biti i po-sledica neadekvatno usvojenog znanja.Rezultati Naveh-Benjamin i sar. [13]sugerišu da visoko anskiozni studentiimaju značajno slabiju kognitivnu or-ganizaciju osnovnih pojmova, čak i uneispitnoj (neevaluativnoj) situaciji re-šavanja zadataka. Prema istim autori-ma [20] akademski neuspeh visokoanksioznih učenika i studenata sa sla-bim veštinama učenja mogao bi s jed-ne strane biti direktna posledica nedo-statka znanja, a s druge strane indi-rektna posledica ponavljanja misli oslabom znanju u situaciji samog ispita.

Netolerancija neizvesnosti i emoci-onalna netolerancija opisuju se kaoključni kognitivni procesi u generalizo-vanoj anksioznosti [22]. Studentski is-pit je situacija visoke neizvesnosti, sto-ga osobe čiji pristup situaciji karakteri-še stav „Ne mogu da podnesem da nedobijem ono što želim.“ postaju zna-čajno anksioznije, što smo i pokazaliaktuelnim rezultatima. Osobe kod ko-jih je upadljiv skok anksioznosti predispit mogu raditi na korekciji navede-nog uverenja uz pomoć stručnjaka, či-me bi se otvorila mogućnost da znatno

35

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

veštije savladaju ne samo predispitnesituacije, već čitav niz okolnosti u ko-jima uočeni maladaptivni pristup sni-žava performanse i postignuća.

Polne razlike u procesiranju afek-tivnih informacija deo su fundamen-talnih rodnih karakteristika [23, 24].U našoj studiji je uočeno da je ženskipol skloniji skoku anksioznosti predispit, a upadljiviji skok anksioznostikod studentkinja potvrdila je i studijakoju je sprovela Reteguiz [25]. Rezul-tati navedene studije pokazali su daiako studentkinje imaju viši stepenpredispitne anksioznosti, ona nije uti-cala na uspešnost na ispitu.

Neka istraživanja nalaze poveza-nost opšte anksioznosti i mesta življe-nja studenta u odnosu na to da li je bi-lo potrebe za preseljenjem u drugi gradradi studiranja ili ne. Smatra se da pro-ces adaptacije utiče na povišenje opšteanksioznosti kod onih studenta koji suse preselili [26]. Naše istraživanje nijepotvrdilo da postoji povezanost opšteili predispitne anksioznosti kao ni sko-ka anksioznosti u odnosu na to da li se

student preselio u drugi grad radi stu-diranja ili ne, moguće i zbog činjeniceda se radi o studentima viših godinakod kojih je bilo dovoljno vremena zaadaptaciju na aktuelno okruženje.

ZAKLJUČAK

Aktuelnom studijom pokazali smoda predispitna anksioznost kod stude-nata IV godine Medicinskog fakultetazavisi od pola studenta i kapaciteta zatoleranciju frustracije. Predispitnaanksioznost može biti prediktor nižegakademskog postignuća studenatakao posledica teškoća u prizivanju in-formacija u samoj ispitnoj situaciji iliproblema u organizaciji informacijatokom učenja potrebnog gradiva [19-21]. Iako je trema sastavni deo studi-ranja i ne može se u potpunosti otklo-niti, ukazivanje na faktore koji predi-sponiraju skok anksioznosti možeolakšati studentima da koriste efika-snije strategije kontrole predispitneanksioznosti i poboljšaju akademskapostignuća.

36

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

37

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

CORRELATION OF SELF-ESTEEM AND FRUSTRATION INTOLERANCE WITH ANXIETY DUE TO EXAM

Ljubica Malić1

Maja Pantović2

Mirjana Zebić2

Miroslava Jašović-Gašić1,2

Nađa P. Marić1,2

1 School of Medicine, University of Belgrade, Belgrade, Serbia

2 Clinic for Psychiatry, Clinical Centreof Serbia, Belgrade, Serbia

Summary

Background. Anxiety represents the unde-fined fear without the obvious cause. Fac-tors that influence anxiety include perso-nality factors and life circumstances.

Objectives. To analyze relation betwe-en anxiety due to exam and sociodemo-graphy, frustration tolerance and self-este-em in the forth year students of School ofMedicine, University Belgrade.

Method. In the follow-up study, theassessment was performed in two conditi-ons: during the lectures and close toexam. During the lectures 77 students we-re tested and 64 students responded to se-cond testing. During the lectures, studentsfilled out the sociodemographic question-naire, Beck's anxiety inventory (BAI), Ro-senberg self-esteem scale and Frustrationtolerance and discomfort scale. For the se-cond assessment only BAI was used.

Results. Eighty one percent of all stu-dents included in the first assessmentcompleted the procedure (60.9% female,average age 24.3 ± 1.5). The level of anxi-ety before the exam was significantly hig-her in comparison to the level during thelectures (p<0.01). High anxiety before theexam was negatively correlated to theaverage mark during the studies (0.264, p=0.035). The difference betweenthe anxiety before the exam and duringthe lectures was in correlation with fru-stration tolerance (p<0.01), but not withself-esteem (p=0.51). The anxiety increasebefore the exam was significantly higherin female students (p=0.03). No other cor-relations were found.

Conclusion. Anxiety before the examrepresents the common part of studyingand it can not be eliminated. Pointing outthe factors that influence the increase ofanxiety before the exam would providethe students with more efficient strategiesto control the situation. Strategies to dec-rease frustration intolerance should havebeneficial effects.

Key words: anxiety before the exam,frustration tolerance, self-esteem

1. Milivojević Z. Emocije. Psihoterapija irazumevanje emocija. Novi Sad. Prometej;1993.

2. Lazarus RS. Psychological Stress and theCoping Process. New York. McGraw-Hill;1966.

3. Ellis A. Discomfor anxiety: A new cognitivrbehavioral construct. Part 1.Rational living1979; 14:3-8.

4. Ellis A. Discomfor anxiety: A new cognitivrbehavioral construct. Part 2. Rational living1980; 15:25-30.

5. Chang CE, D’Zurilla JT. Irrational beliefs aspredictors of anxiety and depression in a col-lege population. Pers Indiv Differ 1996;20:215-9.

6. Harter S. Developmental perspectives on theself-system. In: P. H. Mussen (Ed.), Handbookof Child Psychology. New York: Wiley; 1983;4:275-385.

7. Coopersmith SA. The antecedents of self-esteem. San Francisco.W. H. Freeman; 1967.

8. O’Malley PM, Bachman JG. Self-esteem:Change and stability between ages 13 and23. Dev Psychol 1983; 19:257–68.

9. Block J, Robins RW. A longitudinal study ofconsistency and change in self-esteem fromearly adolescence to early adulthood. ChildDev 1993; 64:909–23.

10. Beck AT, Epstein N, Brown G, Steer RA. Aninventory for measuring clinical anxiety: Psy-chometric properties. J Consult Clin Psychol1988; 56(6):893-7.

11. Rosenberg M. Society and the adolescentself-image. Princeton, NJ. Princeton Universi-ty Press; 1965.

12. Harrington N. The frustration DiscomfortScale: Development and Psychometric Prop-erties. Clin Psych Psychoter 2005; 12:374-87.

13. Naveh-Benjamin M, McKeachie WJ, Yi-guandL.Two types of test-anxious students: Supportfor an information processing mode. J EdPsych 1980; 79(2):131-6.

14. Anderson S, Sauser W. Measurement of testanxiety. An overview. In: Spielberger CD i.Vagg PR, editors. Test Anxiety: Theory,Assessment, and Treatment. Washington:Taylor & Francis; 1995. p.125-34.

15. Covington M.Test anxiety:Causes and effectsover time. In: Van der Ploeg H, Schwarzer R,Spielberger C, editors. Advances in Test Anxi-ety Research; 1985. p. 4:55-68.

16. Endler NS, Parker JDA, Bagby RM, Cox BJ.Multidimensionality of state and trait anxiety:Factor structure of the Endler Multidimension-al Anxiety Scales. J Pers Soc Psychol 1991;60(6):919-26.

17. Deffenbacher J.Worry and emotionality in testanxiety. In: Sarason I, editor.Test Anxiety:The-ory, Research, and Applications.Hillsdale.Erl-baum; 1980. p.111-128.

18. Elliot AJ, McGregor HA. Test anxiety and thehierarchical model of approach and avoid-ance achievement motivation. J Pers SocPsychol 1999; 76(4):628-44.

19. Culler RE, Holahan CJ. Test anxiety and aca-demic performance:The effects of study relat-ed behaviors. J Ed Psych 1980; 72:16–20.

20. Benjamin M, McKeachie WJ, Lin YG, HolingerDP. Test anxiety: Deficits in information pro-cessing. J Ed Psych 1981; 73:816-24.

21. Mueller JH.Test anxiety and the encoding andretrieval of information. In: Sarason I, editor.Test Anxiety: Theory, Research and Applica-tions. Hillsdale, NJ: Erlbaum; 1980. p. 63–86.

22. Dugas MJ, Gagnon F, Ladouceur R, FreestonMH. Generalized anxiety disorder: A prelimi-nary test of a conceptual model. Behav ResTher 1998; 36:215–26.

23. Hofer A, Siedentopf CM, Ischebeck A et al.Sex differences in brain activation patternsduring processing of positively and negativelyvalenced emotional words. Psychol Med2007; 37(1):109-19.

24. McRae K, Ochsner KN, Mauss IB, GabrieliJJD, Gross JJ.Gender Differences in EmotionRegulation: An fMRI Study of Cognitive Reap-praisal Group Processes Intergroup Relations2008; 11:143-62.

25. Reteguiz JA. Relationship between anxietyand Standardized Patient Test Performance inthe Medicine Clerkship. J Gen Intern Med2006; 21:415-8.

26. Makaremi A. Relation of depression and anx-iety to personal and academic problemsamong Iranian college students. Psychol Rep2000; 87:693-8.

Nađa Marić-BojovićKlinika za psihijatriju, Klinički centar SrbijePasterova 2, 11000 [email protected]

38

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Literatura:

UVOD

Kvalitet života se može definisatikao percepcija života individue u kon-tekstu kulturnog i vrednosnog miljea ukome individua živi, kao i njenog/nje-govog odnosa prema ciljevima, očeki-vanjima, standardima itd [1]. Radovina temu kvaliteta života porodica obo-

lelih od mentalnih bolesti nisu tolikozastupljeni. Međutim, istraživači su sa-glasni u stavu da lica koja boluju odmentalnih poremećaja predstavljajuznačajno opterećenje za porodicu [2].Ekonomski troškovi su globalno viso-ki, pa tako, na primer, za afektivne ianksiozne poremećaje kao najfre-

39

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

KVALITET ŽIVOTA OSOBA KOJE BRINU O MENTALNO OBOLELIMA

Bojana Dunjić-Kostić1

Maja Pantović1

Maja Ivković1,2

Aleksandar Damjanović1,2

Miroslava Jašović-Gašić1, 2

UDK: 616.89-008-053.9-058:17.023.32


2 Medicinski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, Srbija

Kratak sadržaj

Radovi koji se odnose na procenu kva-liteta života porodica obolelih od men-talnih bolesti nisu toliko frekventni.Međutim, istraživači su saglasni da li-ca koja boluju od mentalnih poremeća-ja predstavljaju značajno opterećenjeza porodicu. U literaturi se pravi di-stinkcija između subjektivog i objektiv-nog „opterećenja“ porodice. Objektiv-no opterećenje se definiše kao postoja-nje objektivnih troškova za porodicu, akoje potiče od same bolesti i koje kom-promituju svakodnevnicu, dok subjek-tivno opterećenje uključuje percepcijusituacije od strane individue koja vodibrigu oko obolelog. U tom kontekstuznačajno je i pručavanje programa de-institucionalizacije - prednosti koje do-nose u smislu resocijalizacije i reinte-gracije pacijenata, ali sa druge stranepredstavljaju i značajno opterećenje zaporodicu. Strategije kojima se teži pod-razumevaju organizovanje servisa kojiprate perspektivu osoba koje pružajunegu obolelima i imaju tendenciju kaobučavanju profesionalaca koji će raditina ovim kompleksnim odnosima. Ovajrad se fokusira na iznošenje najvažnijihaspekata koji se tiču povezanosti kvali-teta života i opterećenja članova familije(i/ili drugih osoba) koji brinu i pružajunegu obolelima od shizofrenije, depresi-je, bipolarnog poremećaja i postraumat-skog stresnog poremećaja.

Ključne reči: porodica, kvalitet živo-ta, psihijatrijske bolesti

kventnije, iznose čak oko 147 bilionaeura u Evropi u 2004. godini [3].

Pružanje nege i pomoći obolelimaod mentalnih bolesti je izuzetno stre-sno. Osobe koje vode brigu o oboleli-ma od neke mentalne bolesti se svako-dnevno nose sa simptomima bolestiobolelog uz neophodno pomaganje udnevnim aktivnostima. Opterećenje seodnosi i na finansije, samo porodičnojezgro, ali i na fizičke zahteve [4]. Po-stoje brojne studije koje ukazuju na toda je subjektivni QoL kod osoba kojevode brigu o mentalno obolelima zna-čajno niži u odnosu na opštu populaci-ju [5,6].

U literaturi se pravi razlika izmeđusubjektivog i objektivnog opterećenjaporodice. Tako se objektivno optereće-nje definiše kao postojanje objektivnihtroškova za porodicu, a koje potiče odsame bolesti i kompromituje svako-dnevnicu, dok subjektivno optereće-nje uključuje percepciju situacije odstrane individue koja vodi brigu okoobolelog [7]. Prvi koji su ukazali naznačaj razlikovanja subjektivne iobjektivne dimenzije opterećenja čla-nova porodice bili su Hoenig i Hamil-ton [8], a danas mnoge studije potvr-đuju visok stepen kompromitovanostiupravo ove dve dimenzije kod familijementalno obolelih lica [9, 10].

SAVREMENE TENDENCIJE

Savremene tendencije ka deinstitu-cionalizaciji donele su niz pozitivnihpomaka među kojima je najznačajnijabrža resocijalizacija i reintegracija pa-cijenata koji boluju od mentalnih bole-sti u društvo. Sa druge strane ove ten-dencije donele su i značajno optereće-nje za članove porodice koji vode sva-

kodnevnu brigu o obolelima. Zbog to-ga, jednom od važnih strategija u pla-niranju nege u Engleskoj se smatrapraćenje perspektive samih osoba kojevode brigu o obolelima. Takođe sesmatra važnim planiranje posebnihservisa i mogućnosti odabira, pre sve-ga zbog nedostatka adekvatnog trenin-ga (ali i sredstava) među zdravstvenimradnicima koji bi trebali da rešavajuove kompleksne porodične situacije[11,12].

Kulturni kontekst je veoma znača-jan za istraživanje kvaliteta života, aposebno važna su transkulturalna is-traživanja i eksplorisanje uloge poro-dice i društva u različitim kulturamaistoka i zapada [4, 13]. Pripadnici is-točne kulture (Kina, Indija) brigu pre-ma obolelom shvataju kao ličnu oba-vezu, dok se zapadna civilizacijauglavnom oslanja na podršku institu-cija [14].

Veoma zanimljiva, ali nažalost i netako frekventna istraživanja se odnosena personalne karakteristike osoba ko-je se brinu o licima sa mentalnim obo-ljenjem kao prediktora njihovog „op-terećenja“ . Smatra se da je uticaj per-sonalnih karakteristika važan u kon-tekstu oblikovanja subjektivnog doži-vljaja i „coping“ strategija [15]. Sadruge stane, ne manje važno je prouča-vanje percepcije samih pacijenata i sta-va prema osobama koje se brinu o nji-ma. Pokazano je da je negativan stavosoba koje brinu o duševno obolelimlicima povezan sa percepcijom pacijen-ta o ovoj vrsti pomoći kao i ishodomlečenja [16]. Tompson i saradnici [16]su našli da je kritizersko ponašanjeosoba koje vode brigu, a koje je perci-pirano od strane pacijenata, značajan

40

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

prediktor relapsa nakon godinu danaod otpusta.

Kvalitet života osoba koje brinu omentalno obolelim licima se povezujesa polom (žene imaju niže skorove), te-žinom bolesti (pacijenti oboleli od shi-zofrenije kao najozbiljniji), zatim opš-tim zdravstvenim stanjem osoba kojeneguju, subjektvnim doživljajem opte-rećenosti, dostupnosti socijalne pomo-ći itd [17].

Istraživanja na temu kvaliteta živo-ta porodica obolelih od mentalnih po-remećaja kao i stepena opterećenjauglavnom obuhvataju sledeće psihija-trijske bolesti: shizofreniju, depresiju,posttraumatski stresni premećaj, de-menciju, bipolarni afektivni poreme-ćaj. Pregledom literature stiče se utisakda su istraživanja koja obuhvatajupružanje pomoći osobama iz psihotič-nog spektara najzastupljenija.

Kvalitet života osoba koje brinu o obolelima od shizofrenije

Shizofrenija je najteže, onesposo-bljavajuće psihijatrijsko oboljenje kojeutiče ne samo na one koji su od njegaoboleli već i na njihove porodice idruštvo u celini. S obzirom na tenden-ciju ka hronifikaciji, pad funkcionisa-nja je vidljiv u svim aspektima socijal-ne sfere. Članovi porodice obolelih odove teške duševne bolesti su sa jednestrane u značajnoj meri opterećeni,uplašeni i zabrinuti samim simptomi-ma bolesti, dužinom trajanja bolesti,nedostatkom socijalne podrške, a na-žalost sa druge strane i stigmatizovani[18]. Emocionalni, fizički i ekonomskidistres negativno utiču na kvalitet ži-vota osoba koje vode brigu o pacijen-tu obolelom od shizofrenije, a što za

posledicu ima niz neostvarenih potre-ba [19, 20, 21]. Odnos između optere-ćenja porodice i sociodemografskihvarijabli kod obolelih od shizofrenijeje dosta istraživan. Tako je Martin-Yellowe [22] našao da ruralne familijepacijenata obolelih od shizofrenije uznačajno većoj meri osećaju finansij-sko opterećenje nego urbane familije.Mors i saradnici [23] su našli da je ni-vo stresa viši u onim porodicama gdeje oboleli član muškarac. Roditelji,braća i sestre obolelih od shizofrenijedoživljavaju veće optrećenje nego su-pruge. Autori smatraju i da je godišteosobe koja brine o obolelom licu odznačaja, pa tako mlađi članovi porodi-ce/rođaci osećaju veće opterećenje ne-go oni u srednjim godinama [24]. Na-đena je pozitivna korelacija izmeđuopterećenja porodice i trajanja bolesti[25], a Jenkins i Schumacker [26] upu-ćuju na značaj eksplorisanja ne samopola pacijenata već i odnosa pola paci-jenta i pola pružaoca nege. Iako se ma-lo obraćalo pažnje na ulogu partnera uživotu obolelog od shizofrenije, pre-vashodno zbog ubeđenja da su brako-vi i neformalne zajednice sa obolelimaod shizofrenije prava retkost, istraži-vanja pokazuju ipak drugačiju sliku(20-30% pacijenata živi u zajednici sapartnerom dugo godina [27]). Ženskipacijenti oboleli od shizofenije imajubolje šanse za sklapanje braka ili sta-bilne veze od muških pacijenata [28], atakođe se smatra da pacijenti koji živesa supružnicima imaju u značajnoj me-ri bolju prognozu same bolesti, ali ibolju socijalnu reintegraciju [27]. Oči-gledno je da je zajednica (bračna ili ne-formalna) protektivni faktor za paci-jente obolele od shizofrenije.

41

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Kvalitet života osoba koje brinu o obolelima od depresije i bipolarnog

afektivnog poremećaja

Što se tiče porodica sa obolelim de-presivnim članom, efekat stigme je istikao i u porodica sa članom koji bolujeod shizofrenije. Porodica osoba obole-lih od depresije fekventnije razvija de-presivnu simptomatologiju, što dodat-no kompromituje već narušeni kvalitetživota [29]. Bračno nezadovoljstvopredstavlja značajan prediktor neade-kvatnog - disfunkcionalnog prilagođa-vanja i iscrpljivanja zdravog partnera.Takođe bračno nezadovoljstvo je zna-čajan činilac koji doprinosi razvoju de-prsivnosti kod žena, a u mnogome od-ređuje tok bolesti i kvalitet samog opo-ravaka [30, 31]. Kada je reč o istraži-vanjima odnosa bipolarnog poremeća-ja i kvaliteta života nekoliko (pretežnokvantitativnih) studija se bavilo ovimodnosom i pokazalo da je kvalitet ži-vota ovih pacijenata značajno narušen[32]. Takođe se smatra da je subjektiv-no i objektivno opterećenje članovaporodice pacijenata obolelih od bipo-larnog poremećaja na veoma visokomnivou, i doprinosi povećanom rizikuza dodatne fizičke, ali i mentalnezdravstvene probleme [33].

Kvalitet života osoba koje brinu o obolelima od posttraumatskog

stresnog poremećaja

Finalno, iznećemo i nekoliko činje-nica vezanih za „opterećenost“ člano-va porodice ili osoba koje brinu o lici-ma obolelim od posttraumatskog stre-snog poremećaja (PTSP). Naime, pro-cenjuje se da 1/3 osoba koje su dožive-le PTSP se ne oporavi i nakon mnogo

godina [34], a pacijenti koji pate odPTSP pored intrapsihičkih tegoba ima-ju narušene i međuljudske odnose kojiuključuju i članove familije. Postoji ve-liki broj dokaza koji ukazuju da jePTSP povezan sa bihejvioralnim pro-blemima koji negativno utiču na onekoji žive sa njima [35]. Isti autori sunašli da je težina PTSP povezana saznačajnim opterećenjem i distresompartnera.

ZAKLJUČAK

Mentalni poremećaji utiču na kvali-tet života kako bolesnika tako i člano-va njihove familije, dovodeći do zna-čajnog opterećenja i kompromitujućinjegovu i subjektivnu i objektivnu di-menziju. Savremene tendencije odnosese između ostalog i na to da porodica-ma sa mentalno obolelim članom trbaobezbediti adekvatnu socijalnu podrš-ku, raditi na psihoedukaciji, stuktura-ciji i organizaciji dnevnih aktivnosti ivremena, a da navedene intervencijetreba sprovoditi i kada se hospitalniboravak pacijenta završi.

Iako teme koje se odnose na „op-terećenje“ familija koje imaju mental-no obolelog člana nisu novina i u sa-vremenoj literaturi privlače dosta pa-žnje, smatra se neohodnim dalje spro-vođenje epidemioloških i longitudi-nalnih studija koja obuhvataju naj-značajnija i najfrekventnija psihija-trisjka oboljenja posebno iz okvirarazličitih kultura. Takođe veoma za-nimljiva bi bila i istraživanja koja seodnose na to kako sami pacijeti perci-piraju brigu članova porodice i rođa-ka o njima, ali i studije na temu stig-matizacije kako pacijenata tako i nji-hovih porodica.

42

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

43

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

QUALITY OF LIFE OFCAREGIVERS OF PEOPLESUFFERING FROMMENTAL DISSORDERS

Bojana Dunjić-Kostić1

Maja Pantović1

Maja Ivković1,2

Aleksandar Damjanović1,2

Miroslava Jašović-Gašić1, 2

1 Clinic for Psychiatry, Clinical Centreof Serbia, Belgrade, Serbia

2 School of Medicine, University of Belgrade, Belgrade, Serbia

Summary

Reports on the quality of life (QoL) ofpsychiatric patients’ family caregiversare not frequent. Nevertheless, conlu-sions are consistant that people who suf-fer from mental illnesses represent a sig-nificant burden to their family members.In current literature, authors endeavourto distinguish between „subjective“and„objective“ burdens. Objective burdenis defined as an observable cost to thefamily (disruption of everyday life,financial problems, etc.), while subjec-tive burden is defined as individual’sperceptions of his/her own situation as„burdensome“. In that context, it isinteresting to explore deinstitutionalisa-tion tendencies, as well advantages thatcome along such as resocialisation andreintegration of patients. On one hand,deinstitutionalisation tendencies bringmany advantages such as improved andfaster resocialisation and reintegrationof people suffering from mental disor-ders into society, while on the otherhand, living with mentaly ill familymember can place considerable burdenon the rest of the family. The focusshould be given to the strategies thatinclude establishing services designed tomonitor caregivers’ perspectives andtrain professionals allotted to work onthese complex relationships. This paperfocuses on main aspects of associationsbetween QoL of caregivers and familyburden of patiets with schizophrenia,bipolar dissorder, depression postrau-matic stress disorder.

Key words: caregiver burden, family,quality of life, mental illnesses

1. Lobana A, Mattoo SK, Basu D, Gupta N.Quality of life in schizophrenia in India:com-parison of three approaches. Acta Psychia-tr Scand 2001; 104:51-4.

2. Idstad M, Ask H, Tambs K. Mental disorderand caregiver burden in spouses: the Nord-Trondelag health study. BMC Public Health2010; 10(516):1-7.

3. Andlin-Sobocki P, Jonsson B, Wittchen HU,Olesen J. Costs of disorders of the brain inEurope-Foreword. Eur J Neurol 2005;12:VIII-VIIX.

4. Talwar P, Matheiken ST. Caregivers inschizophrenia: A cross cultural perspective.Indian J Psychol Med 2010; 32(1):29-33.

5. Badia Llach X, Lara Surinach N, RosetGamisans M. Quality of life, time commit-ment and burden percived by the principalinformal caregiver of Alzheimer’s patients.Aten Prim 2004; 34:170-7.

6. Browne G, Bramston P. Quality of life infamilies of young people with intellectualdisabilities. Aust N Z J Ment Health Nurs1996; 5:120-30.

7. Jungbauer J, Wittmund B, Dietrich S, Ange-meyer MC. The disregarded caregivers:subjective burden in spouses of schiophre-nia patients. Schizophr Bull 2004; 30:665-75.

8. Hoenig J, Hamilton MW.The schizophrenicpatient in the community and his effect onthe houshold. International Journal ofSocial Psychiatry 1966; 12:165-76.

9. Maurin JT, Boyd CB. Burden of menatl ill-ness in family.A critical review. Archives ofPsychiatrc Nursing 1990; 4:99-107.

10. Baronet AM. Factor associated with care-giver burden in mental illness:A criticalreview of the research literature-ClinicalPsychology Review 1999; 19:819-41.

11. Nolan M. Supporting family carers in theUK:overview of issues and chalenges. Br JNurs 2001; 10:608-13.

12. Rose LE, Mallinson RK, Walton-Moss B.Barriers to family care in psychiatric set-tings.J Nurs Scholarsh 2004; 36:39-47.

13. Zahid MA, Ohaeri JU. Relationship offamily caregiver burden with quality ofcare and psychopathology in samle ofArab subjects with schizophrenia.BMCPsychiatry 2010; 10(71):1-11.

14. Schankar R, Rao K. From burden toempowerment: the journey of familycaregivers in India. In Sartorius N, Leff J,Lopez-Ibor JJ, Okasha A (eds). Familiesand mental disorders: prom burden toempowerment.West Sussex, England:John Wiley and Sons Ltd; 2005.p 259-89.

15. Möller-Leimkuhler AM, Mädger F. Per-sonality factors and mental health out-come in caregivers of first hospitalizedschizophrenic and depressed patients:2-zear follow-up results.Eur Arch Psyychia-try Clin Neurosci 2010. [Epub ahead ofprint]

16. Tompson MC, Goldstein MJ, Lebell MBet al. Schizophrenic patients perceptionof their relatives’ attitudes.PsychiatryRes 1995; 57:155-67.

17. Awadalla AW, Ohaeri JU, Salih AA, Taw-fiq AM. Subjective quality of life of familycaregivers of community living Sudanesepsychiatric patients. Soc Psy PsychiatricEpidemiol 2005; 40:755-63.

18. Brady N, McCain GC. Living with schizo-phrenia: a family perspective.Online JIssues Nurs 2004; 10:7.

19. Caqueo-Urizar A, Gutierrez-MaldonadoJ, Miranda-Castillo C. Quality of life incaregivers of patients with schizophre-nia: A literature review. Health Qual LifeOutcomes 2009; 7:84.

20. Fisher M, Kemmier G, Meise U. HowNice that Someone is Interested in mefor a Change. Psychiatr Prax 2004;31(2):60-7.

44

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Literatura:

21. Trajanović Lj. Influence of the paranoidschizophrenic illness in the family on thequality of life of its members (disertacija).Niš: University Medical School; 2003.

22. Martin-Yellowe IS. The burden of schizo-phrenia on the family: A study from Nige-ria.Br J Psychiatry 1992; 161:779-82.

23. Mors O, Sorenson LV, Therkildsen ML.Distress in the relatives of psychiatrcpatients admitted for the first time.Acta Psy-chiatrica Scan 1992; 85:337-44.

24. Trivedi JK, Dalal PK, Kalra H et al. Familyburden and coping strategy in relatives ofschizophrenic patients.Indian J Psychiatry2003; Suppl 106.

25. Vohra AK, Garg S, Gaur DR. A study bur-den on families of schiyophrenia anddepressive disorders. Indian J Psychiatry2002; Suppl 33.

26. Jenkins JH, Schumacher JG. Family bur-den of schiyophrenia and depressive ill-ness: Specifying the effects of ethnicity,gen-der and social ecology. Br J psychiatry1999; 174:31-8.

27. Salokangas RKR. Living situation, socialnetwork and outcome in schizophrenia: Afive-year prospective follow up study. ActaPsychiatrica Scan 1997; 96:459-68.

28. Stromwall LK, Robinson EAR.When a fam-ily member has a schizophrenic disorder:Practice issues across the family life cycle.Am J Orthopsychiatry 1998; 68:580-9.

29. Draganić Gajić S. Quality of life in familieswith depressive member.Psihijat Dan 2005;37(1):139-47.

30. Leff J. Families and people with majordepression. In Sartorius N, Leff J, Lopez-Ibor JJ, Okasha A (eds). Families and men-tal disorders: prom burden to empower-ment.West Sussex, England: John Wileyand Sons Ltd; 2005.p 55-68.

31. Robinson KM. Predictors of burden amongwife caregivers. Sch Inq Nurs Pract 1990;4(3):189-203.

32. Michalak EE, zatham LN, Kolesar S, LamRW. Bipolar disorders and quality of life: apatient centered perspective.Qual Life Res2006; 15(1):25-37.

33. Perlick DA, Miklowitz DJ, Lopez N et al.Family focused treatment for caregivers ofpatients with bipolar disorder.Bipolar Disord2010; 12(6):627-37.

34. Kessler RC, Sonnega A, Bromet E, HughesM, Nelson C. Posttraumatic stress disorderin the National Comorbidity Survey. ArchGen Psychiatry 1995; 52: 1048–60.

35. Beckham JC, Lytle BL, Feldman ME. Care-giver burden in partners of Vietnam War vet-erans with posttraumatic stress disorder. JConsult Clin Psychology 1996; 64:1068-72.

Bojana Dunjić-KostićKlinika za psihijatriju, Klinički centar SrbijePasterova 2, 11000 BeogradTel. +381 (0)11 [email protected]

45

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

47

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

MODELI PORODIČNOGFUNKCIONISANJA – NOVINE, PREPORUKE,MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA

Jasmina Barišić1

Snežana Svetozarević2

Dragana Duišin1

UDK: 17.023.32:314.6.929

1 Klinka za psihijatriju, Klinički centar Srbije, Beograd, Srbija

2 Institut za mentalno zdravlje, Beograd, Srbija

Kratak sadržajSavremeni tokovi u društvu delimično relativi-zuju pojam i značaj porodice za pojedinca idruštvo. Iskustva iz kliničke prakse ipak ukazu-ju na bitnu ulogu porodice u lečenju i rehabili-taciji osoba iz kliničke populacije, nezavisno odtipa tegoba, odnosno poremećaja zbog koga suse javili na tretman. Učešće porodice na nivouempirije, pokazalo se kao značajna determi-nanta efikasnosti terapijskog procesa i postu-paka rehabilitacije.

Procena značaja porodice kao posreduju-ćeg činioca primenjenog postupka lečenja, ka-da su mentalni poremećaji u pitanju, komplek-san je proces sa nizom prednosti, ali i značaj-nim uslovima i ograničenjima u kreiranju istra-živačkih studija.

U radu su prikazala dva modela koja se od-likuju dugom tradicijom primene u kliničkojpraksi i brojnim studijama sa ciljem testiranjametrijskih karakteristika instrumenata za pro-cenu porodičnog funkcionisanja baziranih natim modelima. To su Cirkumpleksni modelDejvida Olsona i Biversov Sistemski model.Treći model uključen u prikaz je Model poro-dičnih procesa Harveja Skinera, koji aktuelnojedini na sistematizovan način omogućavamultidimenzionalnu procenu porodičnogfunkcionisanja i uvažava značaj subjektivneporocene porodičnog konteksta.

Analiza logičko-epistemoloških i metrijskihodlika prikazanih modela jasno ukazuje na nu-žnost definisanja osnovih pretpostavki prili-kom izbora modela a to su: a) kojoj populacijisu namenjenji (klinička ili neklinička), b) kojisu specifični aspekti porodičnog funkcionisanjau centru interesovanja (komunikacije, bliskost,uloge,...), c) koja je svrha primene modela (di-jagnostika, istraživanje, edukacija, predikcija).

Na osnovu navedene analize modela Biver-sov model se čini adekvatnim za postupke kli-ničke procene porodičnog funkcionisanja i eva-luacije efekata porodične terapije, posebno ka-da je u pitanju distinkcija zdravo/patološko.Skinerov model je primenljiv za istraživačkesvrhe, naglaseno kada je procena efekata psi-hoterapije sistemskih orijentacija u pitanju, asvakako i za procenu na nekliničkoj populaci-ji. Olsonov model, odnosno četvrta revizijaupitnika, FASES IV, podjednako je podesnatehnika, bez obzira na odlike populacije, rele-vantne porodične koncepte i svrhu primenemodela, odnosno instrumenta baziranog namodelu.

Ključne reči: porodica; model, porodicafunkcionisanje, FACES

UVOD

Savremene trendove u domenu zašti-te i unapređenja mentalnog zdravlja od-likuje to da se mentalni poremećaji neproučavaju isključivo u svetlu individu-alne etiopatogeneze, simptomatologije iintrapsihološke dinamike, već u sferi ne-koliko dimenzija, od kojih je svakakoporodica značajan faktor. Šta više, poro-dica je 50-60-tih godina prošlog vekaimala vodeću ulogu u određenju etiolo-gije psihopatoloških doživljavanja i ma-nifestacija, samim tim i kreiranju postu-paka psihološke procene i svakako psi-hoterapijskih procedura.

Dosadašnja iskustva iz kliničke prak-se višestruko potvrđuju značaj uloge po-rodice u lečenju i rehabilitaciji osoba izkliničke populacije, nezavisno od tipategoba, odnosno poremećaja zbog kogasu se javili na tretman. Učešće porodicečak i na nivou empatije pokazalo se kaoznačajna determinanta efikasnosti tera-pijskog procesa i postupaka rehabilitaci-je [1].

Procena uticaja i značaja porodicekao posredujućeg činioca primenjenogpostupka lečenja, kada su mentalne bo-lesti i poremećaji u pitanju, kompleksanje proces sa nizom prednosti, ali i zna-čajnim uslovima i ograničenjima u krei-ranju istraživačkih studija [2].

Polazeći od porodice kao fokusa in-teresovanja u ovom radu, smatramo ko-risnim podsetiti se činjenica da episte-mološke i suštinske promene koje je ovamala i društveno bitna grupa doživela,kao i aktuelni tokovi u društvu, čine tajpojam u priličnoj meri difuznim i neod-ređenim.

Pokušaji pronalaženja uniformne,savremeno koncipirane definicije poro-dice, ispostavljaju se kao ni malo jedno-

stavan poduhvat, no smatramo ga nu-žnim s obzirom na značaj porodice kaoneretko ključne posredujuće varijable uterapijskom procesu.

Definicija porodice američkog Naci-onalnog instituta za mentalno zdravljeglasi: „Porodica je mreža međusobnihobaveza (odanosti / privrženosti / posve-ćenosti).“ (National Institute of MentalHealth (NIMH)) [3] i čini se zapravoodgovorom na nove forme porodičnestrukture. Kada su naši autori u pitanju,Golubovićkino određenje porodice,usled svoje reprezentativnosti, sveobu-hvatnosti i gnoseološke podesnosti sma-tra se valjanom naučnom osnovom zarazmišljanje o pojmu porodice [4]. Da-kle, činjenice o sastavu porodice, podelirada i na njoj baziranoj raspodeli uloga,raspodeli moći i autoriteta, strukturi od-nosa i karakteristikama sistema usvoje-nih vrednosti i normi ponašanja, osta-vljaju utisak podesnih kriterijuma za de-skripciju, komparaciju i razumevanjeporodica.

Kao često navođena definicija poro-dice, posebno kada je naša populacija upitanju, izdvaja se ona koju je osmislioJosip Berger [5] i koja porodicu određu-je kao formalnu socijalnu grupu, saograničenim brojem članova i velikimbrojem osnovnih veza. Kvalitet tih vezaje specifičan, njihovo trajanje je duže ilidoživotno, a kompleksnost velika. Da-kle, na osnovu navedene definicije, kojase može klasifikovati i kao socijalno-psi-hološka, porodica je formalna grupa.Formalna u smislu da ima strukturu,duže trajanje i niz spona i pravaca kre-tanja. Porodica je grupa sa ograničenimbrojem članova i rasporedom uloga zasve članove. Ona ima svoje mesto, svojprostor i granice koje je odvajaju odostalih formalnih grupa i pojedinaca.

48

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Bitna odlika porodice je karakter vezaizmeđu članova i uloga. Prema vrsti,kvalitetu, broju i složenosti veza koje seuspostavljaju između članova i uloga uporodici, ona je jedinstvena. Te veze sedelimično prenose i izvan granica poro-dice, na širu porodicu. Po trajanju, nekeod tih veza su relativno kratkotrajne,nekad variraju zavisno od uzrasta uče-snika, dok su druge doživotne i neizbri-sive.

Modeli porodičnog funkcionisanja itehnike procene zasnovane na njima na-stoje da što ekstenzivnije obuhvate rele-vantne porodične koncepte. Oni koji seposebno vrednuju dostiglu su razumanbalans broja i složenosti koncepata kojidefinišu porodičnu strukturu, relacije ifunkcionisanje i količine informacija oporodici koju daju na osnovu njihoveprimene.

Značaj porodične dijagnostike je vi-šestruk. Objektivna porodična dijagno-stika postiže se preko strukurisanog in-tervjua, genograma i upitnika. Tehnikeza procenu porodice postavljaju poro-dični sistem i odnose kao predmet inte-resovanja. U današnje vreme sve se višesagledava nužnost razvoja specifičnoginstrumentarija, kako u cilju dijagno-stičke procene i psihoterapije, tako i is-traživanja.

Procena porodičnog funkcionisanja,od svih oblasti i predmeta u kliničkomkontekstu, čini se najbližom pojmu kli-ničkog metoda procene [6]. Pojam kli-ničkog metoda procene često je izjedna-čavan sa procesom primene psihološkihmernih instrumenata u cilju procene po-našanja, odnosno crta ličnosti, izolova-nja nekog ponašanja, njegovog merenja,a u cilju predviđanja budućih obrazaca.Međutim, klinička procena bazirana jena drugačijem epistemološkom okviru

od prethodno opisane psihometrijske.Njen osnovni cilj jeste integracija (vspredikcija), naglasak je na kontekstual-nom razumevanju pojedinačnih podata-ka u totalitetu ličnosti (jedinice) kojuposmatramo i procenjujemo.

Pod idealnim okolnostima, kvalite-tan model porodičnog funkcionisanja ipostupci procene bazirani na njemu tre-balo bi da omoguće da se u najvećoj mo-gućoj meri približimo realitetu tih poro-dica, da sagledamo njihov porodični ži-vot na način kako ga njeni članovi vide,te da kreiramo porodični mozaik, jedna-ko uvažavajući gledište svakog od čla-nova posmatranog porodičnog sistema.

Kada je domen procene porodičnogfunkcionisanja u pitanju stiče se utisakda dominantan pristup čini:

- primena prihvaćenih i utemelje-nih modela porodičnog funkcio-nisanja,

- procena pozicije pojedinih člano-va porodice na dimenzijama tihmodela i

- procena prisustva i tipa poveza-nosti određenih dimenzija prime-njenih modela1 sa indikatorimalične, porodične i socijalne pro-blematike.

Istraživanja koja uključuju činiocesubjektivnog doživljaja porodičnogfunkcionisanja, posebno doživljaj zado-voljstva sopstvenim funkcionisanjem uporodici i porodice u totalu, čine se, ta-kođe, nepravedno zapostavljenim. Di-menzija zadovoljstva izdvaja se, inače,kao empirijski potvrđena značajna de-terminanta porodičnog funkcionisanja

49

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

1 Istraživači pretežno “rukuju” pojedi-načnim ili za celokupnu porodicu srednjimvrednostima ispitivanih dimenzija.

[7]. Dakle, to što je porodica konflikto-gena, što se ne zna ko šta i kada treba daradi, zapravo i nije problem, ukoliko topojedinac ne doživljava kao problem ipri tome je u stanju da raste i razvija se.

Posebno pitanje predstavlja i to da lije porodica zbir impresija, doživljavanjai funkcionisanja njenih članova ili onapredstavlja ipak nešto kvalitativno ikvantitativno drugačije [2]. Značaj is-traživanja individualnih razlika u opa-žanju porodičnog funkcionisanja u višenavrata je naglašen [2, 8, 9]. Pri tome,retki su pokušaji integrisanja [10], a nesamo „uprosečavanja“ stanovišta poje-dinačnih članova porodice u totalitetporodične procene [11, 12, 13].

CILJ RADA

Cilj rada je teorijski i sastoji se u ana-lizi logičko-epistemoloških i metrijskihodlika prikazanih modela i instrumena-ta baziranih na njima sa ciljem koncipi-ranja preporuka o tome koji model, nakojoj populaciji i sa kojim ciljem je naj-podesnije primeniti.

PRIKAZ MODELA PORODIČNOGFUNKCIONISANJA

I ODGOVARAJUĆIH UPITNIKASA METRIJSKIM

KARAKTERISTIKAMA

Pri izboru modela porodičnog funk-cionisanja opredelili smo se za dva koja,zahvaljujući svojoj dugoj istraživačkojtradiciji i empirijskoj i teorijskoj razradi,zauzimaju značajnu poziciju u istraživa-nju porodičnog funkcionisanja u svetu ikod nas – Olsonov Cirkumpleksni mo-del [14] i Biversov Sistemski model po-rodičnog funkcionisanja [15].

Model porodičnih procesa HarvejaSkinera [16] uključen je u analizu usledautorovog naglaska na interaktivnojprirodi modela i pre svega mogućnostiprocene porodičnog funkcionisanja sapozicije funkcionisanja individue, dijad-ne relacije i porodičnog sistema u celini.Dakle, zbog saglasnosti ideje na kojoj jebaziran model sa postulatima psihologi-je porodice što omogućava da sagleda-mo spektar porodičnog funkcionisanjau opsegu od optimalnog do disfunkcio-nalnog, porodicu da posmatramo kaocelinu koja prevazilazi zbir svojih delovai pri tome uvažimo doživljaj individue injen najznačajniji odnos, tačnije, njenodnos sa, za nju, najznačajnijom oso-bom u porodici.

SKINEROV MODEL PORODIČNIHPROCESA (Process Model of FamilyFunctioning) I UPITNIK ZA PROCE-NU PORODIČNOG FUNKCIONISA-NJA, VERZIJA III (Family AssessmentMeasure, Version III - FAM-III)

Model je relativno mlađi u odnosuna dva modela koja će takođe biti prika-zana, odnosno datira sa prelaza 80-tih i90- tih godina prošlog veka.

Njegove osnovne odlike su da:- postavlja naglasak na dinamičke

interakcije između glavnih di-menzija porodičnog funkcionisa-nja;

- postavlja naglasak i na aktuelne iuzajamno povezane razvoje indi-vidue i porodice (od opisa poro-dične strukture ka definisanju po-rodičnih funkcija);

- nastoji na integraciji sistemskogpristupa i teorija individualne psi-hopatologije.

50

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Operacionalizovan je putem sedamrelevantnih dimenzija, a to su:

1. postizanje ciljeva – tiče se doži-vljaja uspešnosti u ostvarivanjuciljeva u biološkoj, psihološkoj isocijalnoj ravni;

2. komunikacija - obuhvata doži-vljaj efikasnosti i kvaliteta uspo-stavljenih obrazaca emocionalne iinstrumentalne komunikacije ikomunikacije mešovite forme;

3. emocionalna ekspresija odnosi sena sadržaj, intenzitet i uvremenje-nost osećanja;

4. izvođenje porodičnih uloga – sa-drži doživljaj uspešnosti u defini-sanju i integraciji uloga u porodi-ci;

5. emocionalna uključenost – čineje stepen i kvalitet zainteresova-nosti i brige koju članovi porodi-ce međusobno ispoljavaju;

6. kontrola – predstavlja uspešnostu primeni strategija i tehnika čla-nova porodice kojima oni među-sobno utiču na ponašanja;

7. vrednosti i norme – model uklju-čuje i uvažavanje i pridržavanjavažećih vrednosti i normi ponaša-nja, bez obzira na to da li je u pi-tanju uticaj pojedinačnih članovaporodice, subgrupa kojima osobamože da pripada ili kulture kaoceline.

Autor modela navodi kako nadređe-ni cilj porodice, odnosno uspešno ostva-rivanje raznovrsnih osnovnih, razvojnihi kriznih zadataka, zavisi od niza uslova.Pre svega, to je izvođenje uloga, kojepretpostavlja pripisivanje specifičnih za-dataka svakom članu ponaosob, zatimsaglasnosti i spremost članova da te za-datke prihvate, kao i efikasnost u njiho-voj realizaciji. Za pravilnu realizaciju

uloga od suštinske važnosti je komuni-kacija, a pre svega postizanje uzajamnograzumevanja. Vitalni element komuni-kacije čini emocionalna ekspresija, kojamože podsticati raznovrsne aspekte po-stizanja ciljeva i uspešnu integraciju ulo-ga. Uključenost, kao takođe bitan pred-uslov uspešne realizacije ciljeva, moževarirati u stepenu i kvalitetu. Na osnovustepena uključenosti mogu se razlikova-ti neuključene porodice, porodice čijičlanovi ispoljavaju interes jedni za dru-ge nevezano za osećanja, narcistične,empatske i umrežene porodice. Kvalitetuključenosti određuje razuman balanskapaciteta porodice da zaštiti svoje čla-nove, ali i da podstiče njihovu autono-miju. Kontrola je konstrukt koji se od-nosi na međusoban uticaj članova poro-dice. Kritični aspekti kontrole tiču se to-ga da li se ona sprovodi na način koji jepredvidljiv ili nije predvidljiv, konstruk-tivan ili destruktivan i odgovoran ilineodgovoran. Određene kombinacijenavedenih karakteristika mogu produ-kovati četiri stila porodične kontrole –rigidni, fleksibilni, laissez-faire i haotič-ni. Na posletku, norme i vrednosti kul-ture i specifično zaleđe svake porodicečinioci su koji u značajnoj meri utiču nato kako se ciljevi definišu i kako porodi-ca pristupa njihovoj realizaciji.

FAM – III upitnik za procenu poro-dičnog funkcionisanja, baziran na nave-denom modelu, razvijen je i validiran upogledu sposobnosti da diskriminišeoblasti porodičnih rizika i reziljenci. Pu-tem njega se dobijaju kvantitativni po-kazatelji snaga i slabosti porodice.

Upitnik čine sledeće skale:1. OPŠTA SKALA – fokus je posta-

vljen na porodicu kao celinu; ni-vo zdravlja ili patologije u poro-dici posmatra se i definiše iz si-

51

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

stemske perspektive; ona daje se-dam mera koje se odnose na kon-strukte modela i sadrži dve kon-trolne subskale – socijalne poželj-nosti i defanzivnosti;

2. SKALA DIJADNIH RELACIJA –procenjuje odnose ciljnih parovau porodici i za svaku dijadu dajeinformacije o vrednostima sedamkonstrukata Modela porodičnihprocesa i

3. SKALA SAMOPROCENE – dajepodatke o subjektivnoj percepcijiklijentovog funkcionisanja unu-tar porodice, takođe putem poda-taka o vrednostima osnovnihkonstrukata modela.

Viši skor znači i veći stepen ispolje-nih poteškoća. Autor insistira na kon-tekstualnom pristupu navodeći primerda povišenje skora na skali uključenostimože da znači da se osoba doživljava a)distanciranom, isključenom ili odbače-nom, b) da su drugi članovi porodicepreviše intruzivni tako da su granice teosobe pod stalnim pritiskom i c) da se ijedan i drugi tip problema javljaju u raz-ličitim periodima vremena. Dakle, ontvrdi da upitnik služi samo tome damarkira poteškoće u nekom od domenaporodičnog funkcionisanja, a kliničar jetaj koji mora otkriti prirodu i smer dej-stva uočenih poteškoća.

Upitnik se sastoji ih 134 ajtema, zanjegovo popunjavanje potrebno je od20 do 45 minuta, mada skale mogu dase zadaju i odvojeno. Postoji i skraćenaverzija upitnika koja se sastoji od 14 aj-tema i za čije je popunjavanje potrebnooko 5 minuta.

Upitnik mogu popunjavati i članoviporodice životne dobi 10-12 godina.

Tokom dve decenije razvoja modela iupitnika, realizovane su višestruke nor-mativne i validacione studije [17]:

• Normativni podaci bazirani su nauzorku od 247 odraslih osoba i65 adolescenata iz nekliničke po-pulacije. U pogledu relijabilnosti(Cronbach's ) dobijeni su zado-voljavajuci rezultati: za odrasleiznosi .93 za opštu skalu, .95 zaskalu dijadnih relacija i .89 zaskalu samoprocene; za adolescen-te - .94 za opštu skalu, .94 za ska-lu dijadnih relacija i .86 za skalusamoprocene.

• Test-retest pouzdanost ovog in-strumenta testirana je na uzorkuod 138 porodica iz opšte popula-cije sa slobodnim intervalom oddvanaest dana između dva testi-ranja. Ispitanici su imali za cilj daprocene prošlo porodično funkci-onisanje (proteklih nedelju dana).Medijana test-retest relijabilnostiiznosila je .57 za majke, .56 zaočeve i .66 za decu.

• U okviru studija validnosti izdva-ja se nekoliko grupa istraživanjausmerenih na ocenu hipotetičkevaljanosti instrumenta. U istraži-vanji u kome su se poredile poro-dice sa ocem alkoholičarom, de-presivnim ocem i porodice iz ne-kliničke populacije, utvrđene suznačajne razlike porodica iz kli-ničke sa porodicama iz nekliničkepopulacije, ali ne i između nave-dene dve kategorije porodica izkliničke populacije. Porodice izkliničke populacije prvenstvenosaopštavaju o problemima uoblasti izvođenja uloga i emocio-nalne uključenosti, dok su poro-

52

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

dice iz nekliničke populacije sklo-nije da sebe predstavljaju u soci-jalno poželjnom svetlu i pri tomesu u izvesnoj meri defanzivne.Forman je utvrdio značajne razli-ke na svima dimenzijama modelameđu porodicama sa simptomi-ma distresa i porodicama bez kli-ničkih manifestacija.

• Relevantnim za cilj rada čini se iistrazivanje Jacob-a sprovedenogna uzorku majki iz srednje klase.Autor je zadavao upitnik FAM IIIzajedno sa tri druge mere poro-dičnog funkcionisanja - koristioje Skalu za procenu porodičneadaptibilnosti i kohezivnosti (Fa-mily Adaptability and CohesionEvaluation Scales; FACES), Skaluza procenu porodične sredine(Family Enviroment Scale; FES) iUpitnik za procenu porodice (Fa-mily Assesment Device; FAD).Utvrdio je visoke korelacije di-menzije kohezivnosti, ali niskekorelacije dimenzije adaptibilno-sti sa odgovarajućim meramaupitnika FACES. Sa upitnikomFES korelacije su bile visoke kadasu u pitanju dimenzije koheziv-nost i konflikti, umerene sa izra-žajnošću, intelektualno-kulturo-loškom orijentacijom, aktivno-re-kreativnom orijentacijom i orga-nizacijom, a gotovo neznatne sanezavisnošću, orijentacijom kapostignuću, moralno-religioznomorijentacijom i kontrolom. Sa di-menzijama procenjenim upitni-kom FAD, sve korelacije su bilevisoke i značajne.

• Shekter-Wolfson i Woodside su po-moću upitnika pratili porodičnu

terapiju porodica sa članovimaobolelim od anoreksije i bulimije(test-retest dizajn) i značajne pro-mene utvrdili su u pogledu uvere-nja porodica u mogućnost prome-ne i poboljšanja i unapređenja po-rodičnih odnosa u budućnosti.Trute i saradnici takođe su putemupitnika pratili efektivnost prime-njenog tretmana i kod 64% poro-dica utvrdili značajno poboljšanjeu funkcionisanju. Woodside i sa-radnici pomoću upitnika su regi-strovali poboljšanje porodičnogfunkcionisanja porodica sa članomobolelim od bulimije. Pri tome,skala dijadnih relacija pokazala senajsenzitivnijom u registrovanjupozitivnih promena tokom psiho-terapijskog procesa.

Kada su u pitanju ograničenja mode-la i upitnika baziranog na njemu, evi-dentno je da njihova istaknuta prednost,odnosno, dinamička relacija pojedinac –porodica, za sada je još uvek na nivoupreliminarnog pokušaja integracije. Ka-ko model, tako i tehnika procene, činese nedovoljno validiranim, posebno upogledu kriterijum validnosti. Osim na-vedenog, instrument je u odnosu na dru-ge tehnike procene braka i porodice pre-obiman. Za njega svakako važe i ogra-ničenja koja se uopšteno odnose na sa-moopisne tehnike procene.

Prednosti se sastoje u tome što nagla-šava razvojni pristup i nudi sistemsku iekosistemsku perspektivu u sagledava-nju porodice. Zatim, pravi značajan po-mak od patocentrične pozicije ka poro-dičnom zdravlju i rezilijencana. Takođenudi dinamičnost i integrativnost, madai eklekticizam. Njegova diskriminativnavrednost zadovoljavajuća je.

53

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

OLSONOV CIRKUMPLEKSNI MO-DEL (Circumplex Model) I SKALAPROCENE PORODIČNE KOHEZIV-NOSTI I ADAPTIBILNOSTI (FamilyAdaptability and Cohesion EvaluationScales, VERSION IV - FACES IV)

Cirkumpleksni model bračnog i po-rodičnog sistema je u širokoj upotrebi ukliničkim okvirima proteklih 25 godina.Od kada je prva verzija modela obja-vljena [18] u više od 1200 publikacija idisertacija primenjen je cirkumpleksnimodel bračnog i porodičnog sistema ineka od verzija upitnika FACES [19].

Model je često revidiran i menjan uodnosu na inicijalni oblik koji je razvioDejvid Olson sa saradnicima i promovi-sao još 1978. godine.

Cirkumpleksni model se sastoji odtri ključna koncepta, odnosno primarnedimenzije koje se odnose na porodičnofunkcionisanje:

1. Kohezija - definisana je kao emo-cionalna veza između članova po-rodice; pokazuje u kom stepenusu članovi porodice odvojeni jed-ni od drugih ili povezani u okviruporodične grupe; kao indikatorimera ove dimenzije su uzeti slede-ći koncepti: emocionalne veze,granice, koalicije, vreme, prostor,prijateljstvo, donošenje odluka,interesovanja, rekreacija;

2. Adaptibilnost - nekada nazivana ifleksibilnost, odnosno, definisanakao promena u porodičnom vođ-stvu, kao odnos zasnovan na ulo-gama i pravilima koja regulišuodnose i bila je povezana sa adap-tibilnošću porodičnog sisitema isposobnošću promene u situacio-nim i razvojnim stresovima; aktu-elna definicija adaptibilnosti od-

nosi se na kvalitet i ekspresijuvođstva i organizacije, na odnosezasnovane na ulogama i pravili-ma koja regulišu odnose i stilovepregovora i ovakva definicija tač-nije odražava ono što se meri i štoje ranije mereno;

3. Komunikacija je treća dimenzija ifacilitirajući momenat druge dvedimenzije i definisana je kao skuppozitivnih komunikacijskih vešti-na koje su korisne porodičnom si-stemu; sagledana je kao olakšava-juća dimenzija koja pomaže po-rodici u menjanju nivoa koheziv-nosti i adaptibilnosti; meri se krozveštinu slušanja i govora, jasno-ću, koncentrisanost na temu,otvorenost, uvažavanje i poštova-nje.

FACES IV je poslednja verzija poro-dičnog samoopisnog upitnika, dizajnira-nog da meri kohezivnost i porodičnuadaptibilnost, koje su centralne dimen-zije cirkumpleksnog modela bračnog iporodičnog sistema [20]. Za razliku odprethodnih verzija (FACES I, II i III), onne uključuje observirajući upitnik na-zvan klinička rejting skala (Clinical Ra-ting Scale; CRS) [21], [22].

FACES IV osmišljen je tako da uva-žava oba aspekta porodičnog funkcioni-sanja – balansirani (zdravi) i nebalansi-rani (problematični). Dve balansiraneFACES IV skale su balansirana koheziv-nost i balansirana adaptibilnost (one sulinearne skale, tako da što je skor veći,to je rezultat pozitivniji). Ove dve balan-sirane skale su veoma slične kohezivno-sti i adaptibilnosti koja je merena pomo-ću FACES II i FACES III. Nove nebalan-sirane skale su umreženost, razjedinje-nost, haotičnost i rigidnost. Sve četirinove nebalansirane skale u FACES IV

54

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

procenjuju po jednu od četiri krajnostidimenzije ili nebalansiranih područjakohezivnosti ili dimenzije adaptibilnosti(što je veći skor porodični sistem je pro-blematičniji). Kombinacija 6 skala pru-ža sveobuhvatnije procene porodičnogfunkcionisanja.

U upitniku postoji po 7 ajtema zasvaku skalu, što čini ukupno 42 ajtema.U FACES IV integrisane su i dve dodat-ne skale – skala porodične komunikaci-je i porodičnog zadovoljstva, svaka sapo 10 ajtema.

Klaster analizom tipova porodicadobijeno je 6 klastera - balansirani, ri-gidno-povezani, prelazni, fleksibilno-ne-balansirani, haotično-razjedinjen i neba-lansiran tip porodice.

Diana Baumrind [23] istraživala jeroditeljske stilove i identifikovala 4: de-mokratsko, autoritarno, popustljivo iodbacujuće. Olson je nakon analize opi-sa ovih roditeljskih stilova, koji uključu-ju koncepte podrške i kontrole, utvrdioda je moguće skicirati ta 4 roditeljskastila na cirkumpleks modelu. Nakon to-ga, sa saradnicima je dodao i neuključe-ni stil, koji je imao ekstremno visokuadaptibilnost i ekstremno nisku kohe-zivnost (tj. razdvojen stil). Na taj način,FACES IV daje podatke o pet roditelj-skih stilova - demokratskom, autoritar-nom, popustljivom, odbacujućem i neu-ključenom roditeljstvu.

FACES IV unosi brojne inovacije uproceni porodičnog funkcionisanja. Da-je konceptualnu definiciju adaptibilno-sti, uvodi nove skale validnosti i racioskor (koji kombinuje balansirane i neba-lansirane aspekte porodičnog funkcioni-sanja), postavlja novi sistem skorovanja,utvrđuje specifične porodične tipove po-rodica i pet roditeljskih stilova.

Šest tipova porodica, baziranih naskorovima skala, nude novu tipologijuporodice koja može biti područje daljeanalize i istraživanja. Tipologija bi mo-gla da postavi osnove za eksploraciju idiferencijaciju u odnosu na širok varije-tet kriterijuma i varijabli (npr. izmeđurazličitih psihijatrijskih entiteta, etničkui kulturološku pozadinu, strukturu po-rodice, edukativni i socijalni status po-rodice, i sl.).

SISTEMSKI MODEL PORODIČ-NOG FUNKCIONISANJA (The Bea-vers Systems Model) I SAMOOPISNIINVENTAR PORODIČNIH ODNO-SA (Self-Report Family Inventory, Ver-sion II - SFI II)

Biversov Sistemski Model porodič-nog funkcionisanja je rezultat dugogo-dišnjeg istraživanja i kliničkog rada.Pri tome se Bivers i saradnici još od1970. pojavljuju kao eminentni istraži-vači na planu procene porodica.

Model se primenjuje u edukativ-nom, istraživačkom, kliničkom i tera-peutskom radu. Objedinjuje kliničku,psihijatrijsku orijentaciju i opštu teori-ju sistema. Primenjuje se svakodnevnou terapijskom radu sa porodicama ko-je ispoljavaju raznovrsne forme teško-ća, uključujući probleme ponašanja,psihosomatske bolesti, psihoze i zavi-snost od akohola i droga, ali i u radusa porodicama u kojima postoje člano-vi oboleli od teških somatskih bolesti.

Na osnovu postulata modela konci-pirana su tri instrumenta za procenuporodice, tj. dve skale procene, kojepopunjava procenjivač ili terapeut, iposebno upitnik za procenu porodiceod strane samih članova.

55

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Model procenjuje dve osnovne di-menzije – dimenziju kompetentnostiporodice i porodičnog stila.

Osnovni konstrukt, kompetent-nost, definisan je kao kvalitet zdra-vlja/kompetentnosti porodice – tj. ko-liko dobro ona obavlja svoje zadatke.Zadaci porodice su obezbeđivanje po-drške i brige, omogućavanje stvaranjagranica i vođstva, unapređivanje raz-vojnog odvajanja i autonomije, razma-tranje konflikata i efikasno komunici-ranje.

Skala procene kompetentnosti po-rodice sadrži 12 ajtema, odnosno sub-skala za procenu strukture porodice -ispoljavanja moći, roditeljske koalici-je, bliskosti, mitologije, cilju usmere-nog dogovaranja, autonomije - jasnoćeizražavanja, odgovornosti, propustlji-vosti, procene porodičnih osećanja -opsega osećanja, raspoloženja, nereše-nih konflikata, empatije, kao i global-nu skalu zdravlja i patologije.

U odnosu na dimenziju podičnogstila, Biversov model ističe dva sistemau okviru porodičnog funkcionisanja –tzv. centripetalne i centrifugalne sile.Koncept „centripetalni sistem“ se od-nosi na one porodice čiji članovi videporodicu kao izvor uživanja, radosti izadovoljstva, bez obzira da li to zaistadobijaju u njoj ili ne. Koncept „centri-fugalni sistem“ označava one porodicečiji članovi izvan porodice vide uživa-nje, zadovoljstvo i radost, bez obzirada li ga tamo stvarno nalaze ili ne.

Kompetentne porodice su u stanjuda obave fine promene stila tokomnormalnog razvoja porodice. Na pri-mer, u periodu nakon venčanja i podi-zanja dece veću adaptivnu vrednost

ima centripetalni stil, jer on obezbeđu-je neophodnu brigu o zavisnim indivi-duama. Kada deca dospeju u adole-scenciju, pomeranje prema mešanomili više centrifugalnom stilu je adaptiv-no vrednije, jer se podmladak progre-sivno prepušta spoljašnjem svetu. Si-stem koji rigidno zadržava stil postajenefleksibilan i zakočen, signalizirajućitako smanjenje kompetentnosti poro-dice.

Skala za ispitivanje porodičnog sti-la predviđena je za opservere i prime-njuje se nakon porodične seanse u ko-joj se članovima porodice postavlja pi-tanje u okviru 10-to minutne diskusije-“Šta biste voleli da promenite u vašojporodici?” Sačinjava je 7 ajtema, kojise ranguju na 5-to stepenoj skali, kao iosmi ajtem koji čini globana skala cen-tipetalno-centrifugalnog porodičnogstila.

Dimenzije kompetentnost i stilamogu se posmatrati odvojeno, ali onepo svojoj prirodi nisu nezavisne, već umnogo čemu povezane. Kada se po-smatraju simultano i interaktivno stva-raju mapu za lociranje suštinskih ka-rakteristika porodičnog sistema i indi-vidualnih psiholoških karakteristika iponašanja. Ta shema predstavlja mapuporodičnog funkcionisanja koja je za-snovana na teoriji, iskustvu i terapij-skom radu sa porodicama.

Ukrštanje dve dimenzije omoguća-va detekciju i distinkciju devet klinič-kih grupa porodica a to su:

Grupa 1: Optimalne porodice;Grupa 2: Adekvatne porodice;Grupe 3. 4 i 5: Porodice srednjeg

ranga (centripetalne porodice srednjegranga, centrifugalne porodice srednjeg

56

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ranga, mešovite porodice srednjeg ran-ga);

Grupe 6 i 7: Granične porodice(granične centripetalne porodice, gra-nične centrifugalne porodice);

Grupe 8 i 9: Teško disfunkcionalneporodice (teško disfunkcionalene cen-tripetalne porodice, teško disfunkcio-nalne centrifugalne porodice).

Porodice čije funkcionisanje je tre-nutno optimalno ili adekvatno (grupe1 i 2) generalno i ne traže psihološkupomoć. Centrifugalne porodice sred-njeg ranga (grupa 4) često nemaju do-voljno poverenja u autoritete i u ver-balnu komunikaciju da bi odlučile dadođu na terapiju. Njihov podmladakmože imati probleme u ponašanju,mada su oni retko takvog intenzitetada bi postali predmet interesovanja in-stitucija za mentalno zdravlje ili onihza zaštitu zakona. Zbog toga se klinič-ka interesovanja fokusiraju na centri-petalne i mešovite porodice srednjegranga (grupe 3 i 5), granične centripe-talne i centrifugalne (grupe 6 i 7) i nateško disfunkcionalne centrifugalne icentripetalne porodice (grupe 8 i 9).

Osim navedenih skala Bivers i sa-radnici su konstruisali i SFI-II inventar(Self report Family Inventory, versionII) koji se zadaje članovima porodiceveć od 11-te godine starosti. Inventarsadrži 36 ajtema i ispituje pet oblastiporodičnog funkcionisanja - zdra-vlje/kompetentnost, konflikte, kohezi-ju, vođstvo i emocionalno ispoljava-nje.

Normativni podaci jedne studije nakliničkoj i nekliničkoj populaciji (pre-ko 1800 porodica) ukazuju da oko5% porodica funkcioniše na optimal-

nom nivou, 38% adekvatno, 38% usrednjem opsegu, 16% na graničnomnivou a 3% čine izrazito disfunkcio-nalne [24].

Klinička vrednost ovog upitnika jeizražena. Brojne studije ukazuju da do-bro diskriminiše grupe porodica sarazličitim psihičkim poremećajima.

Ukoliko bi rezimirali prednosti Bi-versovog modela možemo zaključiti dapredstavlja solidnu podlogu za efika-snu porodičnu terapiju. Indikovan je iu detekciji visoko rizičnih porodica,kako u cilju skrininga i prevencije, ta-ko i planiranja strategija terapije i eva-luaciju rezultata terapijskih intervenci-ja.

Što se tiče njegovih ogranicenja,primenljiv je prevashodno u okvirimakliničke populacije i u sklopu terapij-skih intervencija sistemske orijentacije.Njegova primena na nekliničkoj popu-laciji bi trebalo da bude jedno sledećihpodručja interesovanja i daljih istraži-vanja.

ZAKLJUČCI SA PREPORUKAMA

Na osnovu analize i pregleda logič-ko-epistemoloških i metrijskih odlikaprikazanih modela i instrumenata ba-ziranih na njima, sa ciljem koncipira-nja preporuka o tome koji model, nakome i sa kojim ciljem je najpodesnijeprimeniti, možemo zaključiti sledeće:

Skinerov model porodičnih procesadeluje metodom izbora za naučno-is-traživačku delatnost, posebno kada jeprocena efekata psihoterapije sistem-skih orijentacija u pitanju, kao i za po-stupke procene na nekliničkoj popula-

57

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ciji. Prednosti ovog teoretskog i upit-ničkog modela su da naglašava razvoj-ni pristup i nudi mogućnost sagleda-vanjja porodice iz sistemske i ekosi-stemske perspektive. Omogućava zna-čajan pomak od patocentrične pozicijeka porodičnom zdravlju i rezilijenca-na. Nudi dinamičnost i integrativnost.Poseduje zadovoljavajuću diskrimina-tivnost. U pogledu ograničenja možese uočiti da i model i tehnika procenenisu dovoljno validirani. Instrument jeu odnosu na druge tehnike procenebraka i porodice preobiman. Raznovr-snost koncepata na kojima je zasnovanmodel postavlja zamku od eklektici-zma, umesto kritički oblikovane inte-gracije.

Druga dva izložena modela se odli-kuju dugom tradicijom primene u kli-ničkoj praksi i primenom u brojnimstudijama.

Biversov model čini se adekvatnimza postupke kliničke procene porodič-nog funkcionisanja i evaluacije efekata

porodične terapije, posebno kada je upitanju distinkcija zdravo/patološko.Indikovan je u detekciji visoko rizičnihporodica (u smislu prevencije i terapi-je). Ograničenje se sastoji u tome danjegova primena na nekliničkoj popu-laciji do sada nije bila područje značaj-nijeg interesovanja i istraživanja.

Olsonov Cirkumpleksni model i če-tvrta revizija upitnika baziranog nanjemu ostavlja utisak modela sa za sa-da najistaknutijim prednostima u po-gledu heterogenosti populacije za kojuje podesan, multidimenzionalne rele-vantnosti porodičnih koncepata na ko-jima je baziran i samim tim širokog di-japazona primene modela u odnosu napostavljene ciljeve procene. Dakle, tošto poseduje širok dijapazon i moguć-nost primene u dijagnostici porodica,proceni psihoterapijskih efekata i u is-traživanjima, čini ga podesnim i daljemu prioritet u odnosu na druge poro-dične modele i instrumente proceneporodice.

58

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

59

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

MODELS OF FAMILY FUNCTIONING – NEWS,RECOMMENDATIONS,POSSIBILITIES AND LIMITATIONS

Jasmina Barišić1

Snežana Svetozarević2

Dragana Duišin1

1 Clinic for Psychiatry, Clinical Centre of Serbia, Belgrade, Serbia

2 Institute of mental health, Belgrade, Serbia

SummaryContemporary trends in society partially makethe term and importance of family relative forindividuals and society. Clinical practice expe-rience still indicates a significant role of familyin treating and rehabilitating the persons fromclinical population, regardless to the type ofproblem or disorder that brought them to thetreatment. Family participation at empiric levelshowed as an important efficiency determinantof therapy process and rehabilitation procedu-res.

Assessment of the importance of family asan intermediary factor in the applied course oftreatment, when mental disorders are in questi-on, is a complex process with a string of advan-tages but also with significant preconditionsand limitations in creation of research studies.

The work shows three models with a longtradition of use in clinical practice and the nu-merous studies with a goal of testing the metriccharacteristics of instruments for evaluation offamily functioning based on those models.They are The Circumplex Model by David Ol-son and Beaver’s Systems Model of FamilyFunctioning. The third model included in dis-play is Harvey Skinner’s Process Model of Fa-mily Functioning, the only one that actuallyprovides a multi-dimensional assessment of fa-mily functioning in a systematic way and ac-knowledges the significance of subjective evalu-ation of family context.

Analysis of the logical-epistemological andthe metric characteristics of the presented mo-dels clearly suggest that it is necessary to definebasic assumptions at choosing of a model,which are: a) for which population are they in-tended (clinical or non-clinical), b) which speci-fic aspects of family functioning are in the fo-cus of interest (communications, closeness, ro-les,...) and c) what is the purpose in applying ofa model (diagnostics, research, education, pre-dicting).

Upon the mentioned model analysis, theBeaver’s model seems adequate for clinical as-sessment procedures of family functioning andevaluation of the effects of family treatment,especially in distinction between healthy andpathological. The Skinner’s model is applicablefor researching purposes, mainly regardingevaluation of the effects of system orientationpsychotherapy, and certainly for assessment ofnon-clinical population. Olson’s model it seemsto be equally appropriate technique, regardlessto the characteristics of population, relevant fa-mily concepts and purpose of applying of amodel or the instrument based on it.

Key words: family; models, family, functi-oning, FACES

1. Marley J.A. Family involvement in treatingSch, model, essential skills, and process,The Haworth Klinical Practice Press;2004.

2. Mitić M, Tenjović L, Barišić J, SvetozarevićS. Možemo li izmeriti porodicu? U: Psi-hologija u Srbiji – vizija i realnosti. Knjigarezimea [apstrakt]. 57, naučno-stručniskup psihologa Srbije; 27.-30. maj 2009;Palić, Srbija. Beograd: Centar za primen-jenu psihologiju; 2009.

3. National Institute of Mental Health(NIMH). National Institute of MentalHealth international scientific conferenceon the role of families in preventing andadapting to HIV/AIDS. 19 – 22 July 2005[cited 2005 July 7].Availible from:http://www.nimh.nih.gov/scientificmeet-ings/hivaids2005.cfm

4. Mitić M. Terapija alkoholizma, proces iefekti – Evaluacija porodične terapije alko-holizma [magistarska teza]. Univerzitet uBeogradu: Filozofski fakultet; 1988. str.16.

5. Berger J. Socijalnopsiholoski modelporodice, Savetovaliste za brak i porod-icu, Beograd; 1987.

6. Popović V. Klinička procena. U: Berger J,Mitić M, redaktori. Uvod u kliničku psi-hologiju. Beograd: Centar za primenjenupsihologiju; 2007. str.123-146.

7. Olson DH. Family Satisfaction Scale. Min-neapolis (MN): Life Innovations; 1995.

8. L’Abate L. Family psychology: Theory,Therapy and Training. Washington (DC):University Press of America; 2003.

9. Epstein NB, DS Bishop, Baldwin LM.1984. McMaster Model of Family Func-tioning. In: Olson DH, Miller PM, editors.Family Studies Review Yearbook, Volume2. New Delhi: Sage Publications; 1984.

10. CoŢar B, Arikan Z, KoÇal HÝÇyikmaz N,ÇepÝk Kuruođlu A, Selçuk CandansayarS, IŢik E, et al. Different family functioningperceptions of parents and children inalcoholic families. Turkey Gazi Med J1996; 7:119-122.

11. Barry K, Fleming M. Family cohesion,expressiveness, and conflict in alcoholicfamilies. Br J Addict 1990; 85:81-87.

12. Fuller BE, Chermack ST, Cruise KA, Zuck-er RA, Fitzgerald HE. Predictors of child-hood aggression across three genera-tions: An examination of family history ofaggression, alcoholism, and parentingpractices. J Stud Alcohol 2003; 64(4):472-483.

13. Kendler KS, Prescott CA. Genes, Environ-ment and Psychopathology: Understand-ing the Causes of Psychiatric and Sub-stance Use Disorders. Boston (MA): Guil-ford Press; 2006.

14. Olson DH. FACES IV Manual. Minneapo-lis (MN): Life Innovations; 2008.

15. Beavers WR, Hampson RB, Hulgus YF.Beavers Systems Model Manual. Dallas(TX): Southwest Family Institute; 1990.

16. Skinner HA, Steinhauer PD, Santa-Bar-bara. FAM III Manual. Toronto (ON): Multi-Health Systems; 1983.

17 Skinner HA, Steinhauer PD, Sitarenios G.Family Assessment Measure (FAM) andProcess Model of Family Functioning. JFam Ther 2000; 22: 190–210.

18. Olson DH, Sprenkle DH, Russell C. Cir-cumplex model of marital and family sys-tems: I. Cohesion and adaptability dimen-sions, family types, and clinical applica-tions. Fam Process 1979; 18: 3-28.

19. Kouneski E . Circumplex model andFACES: Review of literature; 2001. Avail-able at: www.faces-IV.com.

20. Olson DH. Circumplex Model of FamilySystems. J Fam Ther 2000; 22(2): 144-167.

21. Thomas V, Olson DH. Problem familiesand the Circumplex Model: Observationalassessment using the Clinical RatingScale (CRS). Journal of Marital & FamilyTherapy 1993; 19: 159-175.

22. Thomas V, Lewis RA. Observational cou-ple assessment: A cross-model compari-son. J Fam Ther 1999; 21: 78-95.

23. Baumrind D. Parenting styles and ado-lescent development. In: Brooks-Gunn J,Lerner R, Petersen AC, editors. The ency-clopedia on adolescence. New York: Gar-land; 1991. pp. 746-758.

24. Beavers WR, Hampson RB. MeasuringFamily Competence: The Beavers Sys-tems Model. In: Walsh F, editor. NormalFamily Processes. 2nd ed. New York: Guil-ford Press; 1993.

Jasmina BarišićKlinika za psihijatriju, Klinički centar SrbijePasterova 2, 11000 BeogradTel. + 381 11 366-21-10Fax. + 381 11 [email protected]

60

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Literatura:

UVOD

Zakon o nasleđivanju reguliše nasle-đivanje kao pravni institut, kojim se od-ređuje šta biva sa imovinom jednog licanakon njegove smrti. Još je rimski prav-nik Julijan rekao:«Ništa drugo nije na-sleđivanje do preuzimanje svih pravakoja su pripadala pokojniku«. Nasleđi-vanje je pravo poprište i naučno područ-je na kome se susreću i opšta i posebnanačela prava [1] . Zbilja, u antičkim pra-vima, kao i u modernim, za razumeva-nje i rešavanje pitanja nasleđivanja, po-red poznavanja pravila zakonskog i te-stamentalnog, neophodno je i znanjeporodičnog, obligacionog, stvarnog,procesualnog i statusnog prava. Moder-na prava nasleđivanju daju imovinskikarakter, a najčešće ga određuju kao sle-

dovanje u pravne odnose umrlog, [2] ilikao prelaženje imovine umrlog na drugalica [3]. Postoje dva osnova za nasleđi-vanje: zakon i testament. Testament jejači osnov za nasleđivanje, što na prvipogled može izazivati čuđenje. Ipak, te-stamentarno nasleđivanje ima velikiznačaj u svim savremenim pravima jerpredstavlja izraz poštovanja autonomijevolje kojom se titularu određenih prava,a pre svega prava svojine, daje moguć-nost da svojom voljom odredi sudbinugrađanskih prava nakon svoje smrti(post mortem).

Shodno rečenom nameće se važnostpitanja određivanja sposobnosti testato-ra za sačinjavanje testamenta.

Psihijatrijski problemi veštačenjasposobnosti testatora mogu se podelitina one koje proizilaze iz prava odnosno

61

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

PRAVNO MEDICINSKIASPEKTI PROBLEMATIKEZAVEŠTANJA

Aleksa Milošević1

Emilija Stanković2

Bogdan Janković2

UDK: 347.67:340.66

1 Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Srbije, Beograd, Srbija

2 Pravni fakultet, Univerzitet u Kragujevcu, Kragujevac, Srbija

Kratak sadržaj

Procena nečije sposobnosti za vršenjepravnih poslova zavisi od konkretnogpravnog posla, njegove složenosi i težine.O takozvanim objektivnim okolnostima uvezi sa ovim poslom valja imati sve nužnepodatke. Iz ovog rada se vidi da nijednomparametru ne možemo dati apsolutan pri-oritet. Važna je medicinska dokumentaci-ja, važna je dijagnoza, važni su i aspektikaraktera ličnosti, ali je i jako važna i mo-tivacija, zbog čega testator ostavlja odre-đenom zaveštaniku svoju imovinu. Dakle,važni su svi navedeni kriterijumi premakojima se opredeljujemo za naše završnomišljenje. Međutim, ono što nikada nesmemo zaboraviti je to da se svaki slučajmora individualno ceniti i analizirati, uzneophodnu fleksibilnost i svestranost pro-cene veštaka - psihijatra, a sve zasnovanona valjanoj argumentaciji.

Ključne reči: testatorska sposobnost,zaveštanje

zakonskih propisa i na one koje proizi-laze iz prirode psihijatrijske struke. Prvopitanje se odnosi na životno doba. Dru-go pitanje koje takođe proizilazi iz zako-na, jest da je za pravljenje testamentapotrebna "specifična poslovna sposob-nost" koja se razlikuje od opšte poslov-ne sposobnosti. To znači, da osoba ko-joj je delimično oduzeta poslovna spo-sobnost ne može učiniti svaki pravniakt, ali postoji mogućnost da uprkos to-me može učiniti testament.

Svaka država svojim pravnim siste-mom određuje izvesne uslove pravnimsubjektima vezano za pravnu relevant-nost njihovih izjava volja prilikom pra-vljenja testamenta. Ti uslovi se dele naobjektivne i subjektivne [2]. Kada je osubjektivnim uslovima reč, savremenaprava imaju jedinstven stav, po njima, toje sposobnost za rasuđivanje, koja pod-razumeva sposobnost pravnog subjektada shvati stvarni i pravni značaj svoje iz-jave volje [4]. Što se pak objektivnihuslova tiče, oni podrazumevaju starosnugranicu, pravi se jasna razlika izmeđuposlovne i testamentarne sposobnosti.Za poslovnu sposobnost ta granica je popravilu od 18 do 21 godine, dok se zasposobnost za pravljenje testamenta popravilu postavlja nešto niža starosnagranica [2]. Ova razlika ima svojeopravdanje. Naima, postoji veća potre-ba zaštite pravnih subjekata u njihovimposlovima za života (inter vivos), neko uonima nakon smrti (mortis causa). Ovostoga što je za aktivnu testamentarnusposobnost dovoljna, a time i potrebnasamo emocionalna zrelost. Pored togatestament je opoziv pravni posao za raz-liku od poslova inter vivos koji to nisu.Uvažavajući ove razloge i našim Zako-nom o nasleđivanju predviđeno je da setestamentarna sposobnost stiče sa navr-

šenih 15 godina, dok se poslovna spo-sobnost stiče sa 18 godina. Ipak, kaoposebno pitanje se postavlja pitanje ka-ko lišenje poslovne sposobnosti jednoglica utiče na aktivnu zaveštajnu sposob-nost. U ovakvim slučajevima se smatrada lice lišeno poslovne sposobnosti nemože praviti testament, jer za to nijesposobno. Testament lica koje je izgubi-lo sposobnost za rasuđivanje nakon štoga je sačinilo zadržava punovažnost. Sa-mo izuzetno zbog bitno izmenjenih pri-lika sud može na zahtev zainteresovanihlica, staviti van snage pojedine odredbetestamenta ili ceo testament ukoliko te-stator to nije mogao da učini zbog gu-bitka sposobnosti za rasuđivanje, a u ro-ku od tri godine od dana proglašenja te-stamenta [5]. Obaranje testamenta semože zahtevati i u slučajevima kada gaje sačinilo lice starije od 15 godina, ali jenesposobno za rasuđivanje, a pri tomnije lišeno poslovne sposobnosti [5].Ukoliko je pak testament sačinilo licemlađe od 15 godina ili lice koje je navr-šilo 15 godina, nesposobno za rasuđiva-nje i lišeno poslovne sposobnosti, tada jetestament apsolutno ništav [5].

O pravnim aspektima oporuke (testamenta, zaveštanja)

Testament je lična, formalna, posled-nja izjava volje, kojom neko lice određu-je šta će biti sa njegovom imovinom na-kon njegove smrti [6]. Reč je o jedno-stranom pravnom poslu koji delujemortis causa.

Testament predstavlja zakonom ure-đeni oblik jednostrane, strogo lične iopozive izjave volje za to sposobnog li-ca, kojom ono određuje raspodelu svojeimovine posle svoje smrti, i eventualno,

62

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

daje druge izjave volje i naredbe u vezisa svojom smrću [2] .

Lični karakter testamenta znači da uovom pravnom poslu nije moguće za-stupanje. U današnjem pravu moguće ječak i sklapanje braka uz učešće zastup-nika jednog od supružnika.

Testament proizvodi vrlo važne i da-lekosežne posledice za određeni brojimovinskih prava, kao i za određenikrug lica. Zbog toga je to formalna izja-va volje usmerena na postizanje nasled-no-pravnog efekta, koja je data u odre-đenoj formi predviđenoj za testament.

U formalnom smislu testament jesvaka izjava volje uperena na postizanjenekog nasledno-pravnog efekta (bilo ce-ga što može činiti sadržinu testamenta),u zakonom utvrđenom obliku (formi)testamenta [2].

U materijalnom smislu, dekujus (de-cuius) može imati samo jedan testa-ment, to je poslednja volja ostavioca. Daje reč o “poslednjoj izjavi volje”, trebarazumeti tako, da ako ima više takvihizjava, punovažna će biti jedino posled-nja. Svaki sledeći testament ništi pret-hodni. Sud mora odlučiti, odnosno usta-noviti šta je poslednja volja ostavioca, ato čini razmatrajući sve postojeće sači-njene testamente. To, da se testamentomodređuje šta će se dogoditi sa imovinomnakon smrti, tekovina je klasičnog rim-skog prava, a tako je i u savremenimpravima.

Rimsko pravo je poznavalo testa-ment, pri čemu je poštovano načelo daje imenovanje naslednika glava i temeljtestamenta (Institutio eredis est caput etfundamentum testamenti), što znači daje bilo obavezno imenovanje univerzal-nog sukcesora. Bez imenovanja univer-zalnog sukcesora nije bilo testamenta.Pored te odredbe testament je mogao sa-

držati i neke druge odredbe, kao što suodređivanje singularnih sukcesora, kla-uzule o oslobađanju robova, načinu sa-hrane, izjave o priznanju ili oproštajuduga, priznanje vanbračnog očinstva idr. Te odredbe činile su sdržaj tzv. kodi-cila, koji je imao pravnu snagu samo uztestament [7]. Ovo razlikovanje na te-stament i kodicil, kako u pogledu njiho-vog pravnog dejstva, tako i njihovogpravnog odnosa, nestalo je u savreme-nim pravima. To se dogodilo i u našempravnom sistemu. Da bi testament biopunovažan nije više neophodno i obave-zno imenovanje univerzalnog sukceso-ra.

Pravna priroda testamenta

Pravnu prirodu zaveštanja čine nje-gove osobine kao pravnog posla.

To je pravni posao mortis causa, štoznači da sva njegova pravna dejstva na-stupaju posle smrti zaveštaoca. Reč je odobročinom (lukrativnom) pravnomposlu gde jedna strana dobija korist, aza to ne daje nikakvu protivvrednost.Čak i kada se nalažu neki tereti nasled-nicima isključivo se radi o preraspodelikoristi.

Jednostrani je pravni posao. Svi jed-nostrani pravni poslovi nastaju i proiz-vode pravna dejstva izjavom samo jednevolje. U ovom slučaju to je izjava voljezaveštaoca. Svaki uticaj koji predstavljamanu u zaveštaočevoj volji vodi ništavo-sti, odnosno rušljivosti testamenta.

Strogo lični pravni posao. U savre-menim pravima pravni poslovi mogu bi-ti zaključeni i preko punomoćnika. Čakje i sklapanje braka moguće uz učešćezastupnika jednog od supružnika. Ovoje pravni posao kod koga je isključenosvako zastupanje.

63

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Formalni pravni posao. Formalnipravni poslovi su punovažni samo uko-liko su zaključeni u zakonom propisa-nom obliku (formi). Ispunjenje testa-mentarne forme, koja je izričito propisa-na zkonom, bitan je sastojak tog prav-nog posla, reč je o forma ad solemnita-tem.

Jednostrano-opoziv pravni posao.Zaveštilac može uvek izmeniti i opozva-ti testament, sve dok je sposoban da sa-čini zaveštanje.

Namera za sačinjavanje testamenta(animus testandi)

Da bi se zaključio punovažni pravniposao potrebno je postojanje pravno re-levantne volje određenog subjekta pravada preduzme određene pravne radnje,kao i svest tog subjekta o posledicamatih radnji, ali i uslova za njihovo predu-zimanje. Sve ono što se kao uslov za vo-lju subjekata koja zaključuju određenipravni posao zaključuju traži se i prili-kom pravljenja testamenta, koji je tako-đe pravni posao. Prilikom zaključenjaugovora stranke moraju imati nameruda ugovor zaključe, tj (animus contra-hendi). Kada je reč o sačinjavanju testa-menta govorimo o volji, odnosno name-ri da se testament sačini (animus testan-di).

Zaveštaočeva namera za sačinjava-nje zaveštanja mora biti određena i bez-uslovna [5]. Zaveštaočeva namera da naodređeni način izvrši raspored svoje za-ostavštine mora biti iskazana tako da seiz date izjave jasno vidi šta će kome pri-pasti iz zaostavštine. Da bi zaveštanjebilo pravno valjano, zaveštaočeva na-mera treba da bude iskazana ili kao pot-puno određena ili kao odrediva.

Rušljivo je zaveštanje lica koje je utrenutku njegovog sačinjavanja bilo ne-sposobno za rasuđivanje [5].

Ova zakonska odredba se može pri-meniti samo na lica koja su u vreme ka-da su sačinjavala testament bila navršila15 godina života, nisu bila potpuno liše-na poslovne sposobnosti, a u momentusačinjavanja zaveštanja su bila nespo-sobna za rasuđivanje. Nesposobnost zarasuđivanje može biti trajna (posledicezaostalog duševnog razvoja, duševnebolesti ili staračke izlapelosti). Trajnonesposobna lica za rasuđivanje običnosu potpuno lišena poslovne sposobnosti.Ipak, ima dosta slučajeva kada ova licanisu potpuno lišena poslovne sposobno-sti. Kada ovakvo lice sačini testamentpre donošenja rešenja o potpunom liše-nju poslovne sposobnosti, na takvo za-veštanje se primenjuju odredbe Čl. 166Zakona. Ukoliko ovakvo lice sačini za-veštanje nakon donošenja rešenja o pot-punom lišenju poslovne sposobnostiprimeniće se Čl. 156 Zakona. Naročitutreba obratiti pažnju na nesposobnostza rasuđivanje zbog staračke izlapelosti.

Nesposobnost za rasuđivanje možebiti privremena, kao posledica upotrebealkohola ili droge. Zaveštanje sačinjenou ovakvom stanju smatar se rušljivim,pa će se primeniti Čl. 166 Zakona. Pritom je potpuno nebitno zbog čega je za-veštalac postao privremeno nesposobanza rasuđivanje. Sud ima dužnost jedinoda utvrdi činjenice vezane za postojanje,odnosno nepostojanje sposobnosti zarasuđivanje u momentu sačinjavanja za-veštanja.

Odredba Čl. 166 Zakona primenjujese i na lica koja su delimično lišena po-slovne sposobnosti. Pri utvrđivanju ioceni sposobnosti za rasuđivanje ovih li-ca mora se postupati veoma oprezno.

64

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Delimično lišenje poslovne sposobnostine znači da je bilo nesposobno za rasu-đivanje u momentu kada je sačinjavalotestament. U ovakvim situacijama neop-hodna je detaljna analiza rešenja kojimje lice delimično lišeno poslovne sposob-nosti, da bi se utvrdilo u čemu je ograni-čena njegova poslovna sposobnost izbog čega.

Sposobnost zaveštanja u svetlu sledećih pojmova

Neumestan uticaj

Ako je nedostatak sposobnosti za sa-činjavanje oporuke dokazan, cela opo-ruka ili kodicil su nevalidni; a ako jepodložnosti neumesnom uticaju doka-zana, oni delovi oporuke ili kodicila ko-ji su rezultat, ili se ne mogu razdvojiti odrezultata toga uticaja, postaju nevalidni.

Suština neprimernog (neumesnoguticaja) koje bi poništavalo testament jeu tome da želje osobe (ili osoba u čiju sekorist pravi testament) zamenjuju ilipreovlađuju nad željama osobe kojapravi testament. Drugim rečima nepri-meran (neumestan) uticaj razara slobod-nu volju davaoca testamenta i zamenju-je je željom i voljom osobe u čiju se ko-rist testament piše.

Lucidni intervali (svetli periodi)

Pojam lucidnih intervala (svetli peri-odi) koristi se kao odbrana testamentakoji se osporava, jer se zna da je oporu-čitelj tokom izvesnog vremena bioozbiljno pogoden demencijom, mental-nom bolešću ili nekim teškim somat-skim oboljenjem.

Lucidni intervali (svetli periodi),predstavljaju intervale koji se pojavljujuu mentalnom životu bolesne osobe, to-kom kojih je ona potpuno sposobna za

korišćenje razuma, toliko sposobna daposeduje dovoljno inteligencije, volje irasuđivanja da stupi u ugovorne odnoseili da izvrši druge zakonske akte, a da nebude proglašena nesposobnom zbogsvoje bolesti.

U vezi sa testamentima, vremenskiperiod tokom kojih bolesnik doživi ob-navljanje svojih sposobnosti je dovoljnodug da mu omogući da sudi o svom po-stupku.

Psihijatri koji se bave starim licima(gerijatrijom) uopšteno su saglasni satvrdnjom da pacijenti u poodmaklimstadijumima Alchajmerovom bolesti ne-maju sposobnost za lucidne intervale,dok se kod pacijenta sa vaskularnomdemencijom i kod onih koji su u ranimfazama Alchajmerove bolesti pojavljujukolebanja u mentalnim sposobnostima.

Sumanutost

Sud je naročito zainteresovan za slu-čajeve sumanutosti gde zaveštalac možeda izgleda sasvim zdravo osobama kojenisu psihijatri. Definicija sumanutostiglasi: "Pogrešno ubeđenje koje nema ra-zumnu osnovu, ne može se ukloniti ra-zumnim razlozima i koje rezultat men-talnog poremećaja" [8]. Vrhovni sudNjujorka definiše sumanutost ovako:"Ako osoba uporno veruje u neke na-vodne činjenice, koje ne postoje nigdeosim u njenoj izopačenoj mašti, koje suprotiv svake realnosti i verovatnoće, akoja ma kako se logično ponašala u dru-gim okolnostima, veruje u njihovo po-stojanje mora smatrati da je u stanju su-manutosti, odnosno umobolna" [9].

Takva osoba je uglavnom umobolnau vezi predmeta svoje deluzije mada usvemu ostalom može da izgleda da delu-je i govori kao razumna osoba. Da bi se

65

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

osporio testament na osnovu sumanuto-sti potrebno je da se dokaže ne samo daje zaveštalac patio od sumanutosti, već ida je testament rezultat iste.

Osporavanje testamenta

Razvoj zakona o testamentima sve-doči da je preovlađivao pogled da poje-dinac ima pravo da sam odluči šta ćeuraditi sa svojom imovinom. Osoba ko-ja ostavlja testament mora biti "zdravograzuma", što znači da mora biti svesnazakonske i obavezujuće prirode testa-menta, te razumeti lične, zakonske,društvene i finansijske posledice.

Uslovi za punovažnost testamentasu:

l. da je zaveštalac bio sposoban za te-stiranje,

2. da je izražena ozbiljna i slobodnavolja,

3. da je testament sačinjen u određe-noj formi,

4. da je predmet testamenta moguć,dozvoljen i odrediv;

5. da je dopušten osnov (razlog) te-stiranja.

Postoji izvestan broj uslova koji mo-gu da obespravosnaže testament, a je-dan od njih je mentalno stanje zaveštao-ca.

Veštačenje sposobnosti sačinjavanja testamenta

Veštak se suočava sa tri mogućnosti:1) Nema nikakve sumnje u duševno

zdravlje i sposobnost za sačinjavanje te-stamenta.

2) Druga je mogućnost da testator is-poljava znake duševne poremećeno-sti,duševnog oboljenja ili tezeg ostecenjainteligencije. Često je u pitanju demenci-ja (izlapelost).

Pored mentalne bolesti per se, jakosu važni aspekti karaktera i ličnosti kojine ukazuju na postojanje patologije:npr. generalno je teže ukazati na posto-janje neumesnog uticaja ako je zavešta-lac inteligentan i ima snažan nezavisankarakter nego ako je zaveštalac glup iima pasivniji, popustljiv/labilan karak-ter.

3) Najveće teškoće i najčešći razlogza neslaganje među veštacima predsta-vlja ocena testatorske sposobnosti kodprividno duševno zdravih osoba koje suiznurene nekim teškim telesnim obolje-njem.

Veštačenje testamenta se mogu oba-vljati na dva načina:

l. U vreme sačinjavanja testamenta2. Posle smrti testatoraRazumljivo je samo po sebi da se psi-

hijatrijska veštačenja testatorske spo-sobnosti u vreme sačinjavanja testamen-ta zasnivaju na neposrednom psihijatrij-skom pregledu testatora. Dužnost vešta-ka lekara (uglavnom psihijatra) da save-sno pregleda testatora, a zatim pismenoili zapisnički da nalaz o njegovom du-ševnom stanju, kao i zaključak od ka-kvog je uticaja to duševno stanje na te-statorsku sposobnost. Ovaj pregled netreba vršiti pred strankama, ali sudijamože biti prisutan [10].

Kvalitet psihijatrijskog mišljenja, ubilo kojoj ekspertizi, zavisi od kvalitetapodataka upotrebljenih pri formiranjuistog.

Klinički razgovor je kamen temeljacistovremene procene zaveštaoca (njego-ve kompetencije za zaveštanje). Pošto jedato relevantno pitanje mentalna spo-sobnost (kapacitet) zaveštaoca i odsu-stvo neumesnog uticaja u samom mo-mentu izvršenja dokumenta, ovaj razgo-vor treba da bude vođen što je moguće

66

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

bliže ovom trenutku. Što više vremenaprotekne između razgovora i momentaizvršenja, veći je rizik od međuvremenepromene u mentalnom statusu i vešta-kova procena gubi na težini kod onogako proverava činjenice (npr. sudije iliporote). Preporučuje se pomoć standar-dizovanih instrumenata. Takođe je po-treban i neophodan detaljni somatskipregled.

Ukoliko se traži veštačenje testator-ske sposobnosti posle smrti testatora,tada se ono obavlja na osnovu podata-ka iz sudskog spisa. Od svih podataka,najvažnija je medicinska dokumentaci-ja, ali ona često nedostaje, pa se zaklju-čak mora donositi na osnovu saslušanjasvedoka, uključujući tu i sudiju koji jesačinio testament i u tom svojstvu bioobavezan da se, koliko je to laiku do-stupno i moguće, uveri u psihičku spo-sobnost zaveštaoca da slobodno izrazisvoju volju [10].

Jedna oblast koja naročito mora bitiistražena od sudskog psihijatra je istori-ja bolesti. Ako je zaveštalac imao ozbilj-ne bolesti i/ili hospitalizacije (prvenstve-no se misli na maligne, kardiovaskular-ne,degenerativne i sl.), psihijatar moraobaviti razgovor sa lekarom i koristitimedicinske zapise. Dakle, savremenamedicina i psihijatrija usvajaju holističkiprincip, zbog opšte usvojenog stava dasu telo i duša međusobno povezani, pasvako iole teže oštećenje utiče na psihu,a i obrnuto, psihičko stanje ima nesum-njiv odraz na opšte funkcionisanje orga-nizma.

Kod hroničnih bolesti, psihičke izme-ne su mnogo složenije, često izrazitije,ali ponekad manje primetne. Pri tomekod njih, razum i inteligencija mogu bi-ti sasvim dobro očuvani, ali teška bolestostećuje manje ili više, sposobnost volj-

nog odlučivanja, te oni postaju povišenosugestibilni, pogotovo prema osobamakoje ih neposredno neguju i uslužuju iod kojih su potpuno zavisne.

Elementi i kriterijumi pri proceni sposobnosti zaveštanja

U psihijatriji je rasuđivanje dosta ši-rok i pomalo neprecizan pojam koji seprimenjuje na kvalitet svake intelektual-ne aktivnosti sagledane sa stanovišta ra-zuma. Tako shvaćeno, rasuđivanje jenajviša i najsloženija intelektualna ak-tivnost, koja predstavlja kompozit per-cepcije, mišljenja i pamćenja. Međutim,o očuvanosti rasuđivanja se može govo-riti tek ukoliko su očuvane i egzekutivnefunkcije.

Egzekutivne funkcije su kognitivne ibihejvioralne sposobnosti višeg reda[11]. Sam termin “egzekutivne”, značiizvršne, a u ovom kontekstu se odnosina one funkcije koje se nalaze na najvi-šem nivou u kognitivnoj hijerarhiji. Unastojanju da preciznije odrede psiho-loški sadržaj egzekutivnih funkcija auto-ri im dodeljuju nadređenu poziciju u hi-jerarhijskoj organizaciji kognicijeuopšte, podrazumevajući pod njimasposobnost rasuđivanja, donošenja od-luke, planiranja i socijalne adaptacije.Egzekutivne funkcije su sposobnosti ko-je omogućavaju uspešno angažovanje unezavisnom, svrhovitom, samostalnomponašanju. Najviši su oblik ljudske ak-tivnosti koji omogućava osobi da uspeš-no organizuje samostalno i svrsishodnoponašanje. Četiri komponenete egzeku-tivnih funkcija su: volja, planiranje, svr-sishodna akcija i efikasno sprovođenjeaktivnosti. Volja je, dakle, proces odre-đivanja ciljeva, želja i potreba i njihovogkonceptualnog ostvarivanja. Drugim re-

67

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

čima, to je proces formulacija namera uskladu sa subjektovim potrebama i že-ljama i osmišljavanje njihove realizacijeu budućnosti. Obuhvata motivaciju,sposobnost pokretanja određene aktiv-nosti uz uvid u sopstvene psihološko-fi-zičke kapacitete, kao i odnose sa okoli-nom. Klinički korelat kompromitovanevolje čine apatija, nepotpun doživljaj osopstvenoj jedinstvenosti, otežano po-kretanje neke aktivnosti bez spoljne sti-mulacije, otežano izvršavanje aktivnostibez instrukcija, pasivnost i povlačenje.Iz prethodno navedenog proizilazi pro-blem motiva, koji je od kapitalne važno-sti, za tumačenje "prave namere oporu-čitelja". Često se zamenjuje motiv nekeradnje sa svrhom, ali psihološki to trebarazlikovati. Radnja je sredstvo za posti-zanje svrhe, koja je koncentrisana u ci-lju. Motiv je pobuda koja pokreće rad-nju i motiviše svrhu. O svrsi se odgova-ra na pitanje: Što?, a o motivima na pi-tanje: Zašto? Motiv je ono što nekogapo njegovoj naravi podstiče na određenivoljni akt. Odluka je konačni rezultat iz-bora motiva.

Procena motivacije nije ista kod ži-vog testatora, i kod procene post mor-tem, samo na osnovu medicinske doku-mentacije i izjava svedoka. Naravno;mnogo teže je ovo utvrditi u drugomslučaju.

Nadalje, postojanje duševne bolesti(psihoze) ili telesne bolesti samo po sebine isključuje i diskvalifikuje čoveka upogledu testatorske sposobnosti. Ali,smetnja nastaje ako testator ima pogreš-nu procenu o svojoj imovini i licima ko-jima je ostavlja.

Svoje mišljenje o sposobnosti testato-ra za oporuku, prema Sušiću [12], trebausmeriti prema odgovorima na sledećapitanja:

l. Kakvo je duševno stanje oporučite-lja u vreme sastava oporuke i koja je vr-sta i narav eventualnog dusevnog pore-mecaja?

2. Koji i kakvi su motivi uticali na te-statora, na njegovu odluku i njegovoopredeljenje kod pravljenja testamenta?

3. Kako je testator poznavao i prosu-đivao stvarno i pravno značenje svojeoporuke, a u specijalnom slučaju, kakoje postupao prema svojim nužnim na-slednicima?

Spar i Garb [13] navode da se ele-menti sposobnosti zaveštanja mogu pro-ceniti direktno tražeći od zaveštaoca da:

1. Opiše svoju imovinu, sa što je mo-guće više detalja.

2. Artikuliše svoje razumevanje opo-ruke ili kodicila.

3. Opiše i objasni ko su ljudi koji suimenovani, navedeni i u kakvoj se vezinalaze sa testatorom.

4. Procena prisećanja, memorije, pre-poznavanja (bez asistencije).

Zaveštajna sposobnost zahteva spo-sobnost zaveštaoca da razume i ima naumu (u uopštenom smislu) prirodu i si-tuaciju svoje imovine i svojih veza saonim osobama koje bi prirodno imalepravo da zahtevaju da ih se ta osoba se-ća (uključi u krug potencijalnih nasled-nika).

Izjašnjavanje sudskopsihijatrijskog eksperta po pitanju testatorske

sposobnosti

Da bi zadovoljio sud, za svedočenjeeksperta mora se ustanoviti da pravaekspertiza postoji u oblasti predloženogsvedočenja, da svedok ima legitimanzahtev za takvu ekspertizu i da je takvaekspertiza potrebna u cilju dolaska dosvedokovih zaključaka. Veštak treba da-

68

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ti svoj nalaz i misljenje u skladu sa psi-hijatrijskom naukom, stručno i savesno,imajući u vidu značajne i dalekosežnepravne i društvene posledice koje prois-tiču iz veštačenja za osobu koja se vešta-či, a i za druge zainteresovane osobe.On treba poznavati svoju ulogu i grani-ce, treba biti objektivan i nepristrasan.Posve je razumljivo nastojanje i težnjasuda da vestak bude sto više decidiran uzaključcima svoga veštačenja. Ali za raz-liku od sudije, veštak je u tom pogledu upovoljnijem položaju, jer ima vise alter-nativa.

U principu se veštak može izjasnitina tri načina:

1. Da je njegov nalaz manje ili viševerovatan.

2. U izuzetnim slučajevima pri nesi-gurnom, ili dvojbenom nalazu, mozedati non-liquet mišljenje/što znači daslučaj nije jasan.

3. Alternativno mišljenje koje dopuš-ta ovakav ili onakav zaključak.Ovakvomišljenje veštaka, ne može pobiti testa-torski akt, kako navodi Turčin [14].

Ako zaveštalac ispuni kriterijume zapsihijatrijsku dijagnozu, ali sačuva/zadr-ži sposobnost zaveštanja, ekspertu se sa-vetuje da pojasni razliku između te di-jagnoze per se i zaveštaočevog nivoafunkcionisanja. Ovakvo svedočenje sepreporučuje da bi se nadomestila po-grešna opšte prihvaćena pretpostavkada izvesni uslovi (npr neka teška psihija-

trijska ili telesna bolest) automatski činesvoje žrtve nekompetentnim za donoše-nje bilo kakvih odluka.

Medicinski aspekti problematike

Prema Turčinu [14] stanja koja ne-sumnjivo isključuju sposobnost rasuđi-vanja su: uznapredovali organski psiho-sindromi (demencije), teže duševne bole-sti (psihoze), teže duševne zaostalosti,aktuelne smetnje svesti i alkoholisanastanja. I dalje; svakom psihijatru koji ve-stači, poznato je da "jasnih" slučajeva inema tako mnogo, da ima više onih sagraničnog područja, pa su onda i mogu-ća pomicanja ili prema sposobnosti iliprema nesposobnosti za rasuđivanje. Istiautor dalje navodi da pitanje svesti, a sa-mim tim i sposobnosti za zaveštanje sesve česće susreće i u vezi sa malignim tu-morima.

U svakom slučaju osobe koje sačinja-vaju testamente su ličnosti starijeg život-nog doba, a to predstavlja vrlo osetljiv ikritičan period; period kad normalne te-lesne funkcije postepeno slabe, što usvakom slučaju moze imati reperkusijena mentalnu sposobnost, a samim tim isposobnost donošenja pravovaljanihodluka.

Vrlo je važno ponovo napomenuti:čovek je testatorski sposoban, dok se su-protno ne dokaže. Svaki slučaj se, dakle,mora individualno ceniti i analizirati.

69

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

70

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

LEGAL AND MEDICALASPECTS OF TESTAMENTARYDISPOSITION AND WILL

Aleksa Milošević1

Emilija Stanković2

Bogdan Janković2

1 Republic retirement and disability insurance fund, Belgrade, Serbia

2 Law faculty, University of Kragujevac,Kragujevac, Serbia

Summary

Testamentary disposition is of a great im-portance in modern legal systems. Becau-se it is an expression of respect for will’sautonomy by which the bearer of certainrights, especially property rights, volunta-rily determinates the fate of those rightsafter his death (mortis causa). That is whythe determination of ones ability to makea Will is the question of exceptional im-portance. This issue has its own legal andmedical aspects. Legal, because it is neces-sary to respect the legal rules, that deter-minates the legal nature and whether theconditions to make a Will are fulfilled. Atthe same time here raises the problem ofpsychiatric evaluation of testator’s abilityto create a Will. Psychiatric problems canbe viewed as those arising from the legi-slation and those that derive from the na-ture of the psychiatric profession. There-fore, we are talking about certain periodin a lifetime in which Will could be made,and about "specific legal capability” diffe-rent than „general legal capability”. As-sessment of one's ability to carry out legalactivities depends on the particular legalact and its complexity. It is also necessaryto collect all the information about objec-tive circumstances relating to this particu-lar act. This paper shows that absolutepriority could not be given to any of tho-se parameters. Medical records, diagnosis,aspects of personality and character areimportant, and also motives for which te-stator leaves his properties to specific per-son are of the great importance. It shouldbe stressed that each case must be indivi-dually analyzed and valued, with an ade-quate evaluation of a psychiatric expert,and everything must be based on a validargumentation.

Key words: testamentary disposition,will

1. Bonfante, Corso di diritto romano, 1930,78

2. Antić O: Nasledno pravo, Pravni fakultetUniverziteta u Beogradu, Beograd, 2004

3. Marković S, Nasledno pravo, Beograd,1981

4. Blagojević B, Antić O, nav. Delo, 270,Marković L, Nasledno pravo, Beograd,1930, 187-190

5. Zakon o nasleđivanju Republike Srbije,Beograd, 1995.

6. Stanojević O, Stanković, E., Osnovnipravni institute, Pravni fakultet Univerzitetau Kragujevcu, 2008

7. Stanojević O, Rimsko pravo, Beograd,2002

8. Marić J. i Lukić M: Pravna medicina, J.Marić, Beograd,1998.

9. Ciccone JR.: Testamentary capacity andguardianship. Principles and practice ofForensic Psychiatry. Rosner, R.(ed). NewYork, Chapman and Hall, 1994

10. Šternić M: Sposobnost testatora u teškomsomatskom stanju, rad saopšten na IVkongresu neuropsihijatara Jugoslavije,Beograd, 1974.

11. Janković N, Jovanović A, Ličnost od nor-malnosti do abnormalnosti, Planeta print,Beograd, 2009

12. Sušić, Z: O sposobnosti za testiranje.Neuropsihijatrija, 1957; 5(1): 1-15

13. Spar I. E, and A. S. Garb, Assesing com-petency to make a will. American Journalof psychiatry, 1992;149:169-174.

14. Turčin R: Forenzička psihijatrija, u Kec-manović, D. i sar.: Psihijatrija tom II,Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb Svjet-lost, Sarajevo, 1989

Aleksa MiloševićRepublički fond za penzijsko i invalidsko osiguranjeDr Aleksandra Kostića 9, 11000 Beograd,

71

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Literatura:

UVOD

Za adekvatnu procenu stepena du-ševne razvijenosti, veoma su važne kog-nitivne i bihejviralne sposobnosti višegreda, označene terminom egzekutivnefunkcije [1]. One obuhvataju održava-nje kognitivnog seta i ponašanja usmer-no ka cilju, izbor strategije, inhibicijunetačnih odgovora, snalaženje u novim,nerutinski situacujama i prilagođavanjena promene okolini, primenu povratnesprege radi prilagođavanja budućih od-govora sposobnosti planiranja i predvi-đanja ishoda (kognitivna fleksibilnost).Izdvajaju se četiri komponente egzeku-tivnih funkcija: Volja, Planiranje, Svrsis-hodna akcija i Efikasno sprovođenje ak-tivnosti. Egzekutivne funkcije su, dakle,sposobnosti koje omogućavaju uspešnoangažovanje u nezavisnom, svrhovitom,samostalnom ponašanju. Nije retko daosobe sa razvijenim opštim intelekual-nim sposobnostima budu neuspešne u

organizaciji i svrsishodnosti ispoljenogponašanja. To je naročito upadljivo kodosoba sa poremećajem ponašanja [2].

Agresivno/neprilagođeno ponašanjeje između brojnih činilaca povezivano isa prefrontalnim disfunkcijama to jestegzekutivnim sposobnostima. Istraživa-njem, na uzorku muškog pola od 18 do20 godina, sa poremećajima ponašanja,koji su imali istoriju agresivnih ili krivič-nih dela, potvrđena je hipoteza da teosobe u manjoj meri imaju razvijene eg-zekutivne funkcije [3, 4]. Značaj ovogistraživanja je u pružanju argumenata zaprihvatanje koncepta egzekutivnihfunkcija, kao bitnog faktora delinkvent-nog ponašanja, ali i određivanja/obejkti-vizovanja stepena duševne razvijenosti,na čemu sud insistira [2]. Iz navedenogistraživanja se može zaključiti da malo-letnike, sa delinkventnim ponašanjem,karakteriše lošija sposobnost određiva-nja cilja, želja i potreba njihovog kon-

73

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

PERSONALNEKARAKTERISTIKEJUVENILNIHDELINKVENATA U OKVIRUPRAVNE REGULATIVE

Bogdan Janković

UDK: 616.89-008.444.64:613.86]:347.9

Pravni fakultet, Univerzitet u Kragujevcu,Kragujevac, Srbija

Kratak sadržaj

Procena maloletnih osoba koje su počini-le krivično delo zahteva biopsihosocijalnipristup, to jest, utvrđivanje interakcije iz-među socijalnih, psiholoških i biološkihvulnerabilnosti, uključujući preceptirajućedogađaje, interpersonalne interakcije, mo-tivaciju, ciljeve i provokacije u konkret-nom delu. Takođe, predmet procene jeporodica maloletnika, sociokulturnookruženje, istorija eventualnih psihijatrij-skih i medicinskih lečenja, kao i postoja-nje prethodnih sukoba sa zakonom. Onošto je od presudnog značaja za određiva-nje penalnih mera, osim težine krivičnogdela, i načina na koji je izvedeno, je i ste-pen sveukupne duševne razvijenosti juve-nilnog delinkventa.

Ključne reči: delikventno ponašanje,egzekutivne funkcije, ličnost

ceptualnog ostvarivanja, slabija motiva-cija, sposobnost pokretanja. Oni težedefinišu i organizuju elemente i redosle-de radnji za sprovođenje neke aktivnostikoja vodi postizanju cilja, jer im nedo-staju neophodni uslovi uspešnog plani-ranja kao što su dobra kontrola impul-sa, dobar kapacitet održavanja pažnje ipamćenja. Osim toga, imaju problema uizvođenju planirane aktivnosti, u pokre-tanju, zaustavljanju ili izmeni pojedinihsekvenci ponašanja. Takođe, manifestu-ju teškoće u sposobnosti osmatranja, sa-mokorekcije i regulacije kvalitativnihaspekata ponašanja. Maloletni delin-kventni teže generalizuju iz vlastitog is-kustva, pa im promiče suptilnost situaci-je, ne snalaze se u susretu sa problemi-ma, i obično biraju jednostavna i /ili ne-primerena rešenja, što ima konsekvencuna kvalitet njihovog opšteg funkcionisa-nja [2].

Veštaci, psihološko-psihijatrijskestruke, na maloletnički sud se pozivajuradi procene verodostojnosti njihovih is-kaza, procene duševnog zdravlja, profi-la ličnosti, uračunljivosti i utvrđivanjastepena duševnog razvoja u vreme činje-nja dela. Sud je često zainteresovan i zamogući oblik intervencije koja bi sma-njila mogućnost pojavljivanja sličnogponašanja (repetitivnosti) u budućnosti.

Psihološko-psihijatrijsko procenjiva-nje maloletnika sa poremećenim pona-šanjem počinje analizom samog ponaša-nja pre, u toku, i posle dela. Analiza oči-glednih ciljeva i motivacija, svesnih i ne-svesnih, ukazuje na određenu dozupredumišljaja i planiranja. Tako, malčo-letnici, koji pažljivo planiraju pljačku iliusmrte žrtvu zbog materijalne koristi, is-poljavaju izrazito različitu sliku od ma-loletnika, koji to isto učine po impulsiv-

nom tipu, kao odgovor na realno ili do-življeno ponižavanje/omalovažavanje iugrožavanje.

Široko verovanje da su nasilni i agre-sivni maloletnici i odrasli zapravo žrtvenasilja u primarnoj porodici, naslanja sena podatke o porodičnom nasilju u ko-me je dete bilo žrtva fizičkog zlostavlja-nja ili čest posmatrač nasilja. Dakle, na-silje maloletnika se ne može proučavativan konteksta porodične dinamike i nje-nog uticaja na psihološko-biološkofunkcionisanje, ali ni van šireg sociokul-turnog konteksta. Posebno se izdvajaponašanje maloletnika u grupi.

Potrebno je poznavanje fenomenafunkcionisanja u grupi, a koji su čestoradikalno različiti od principa individu-alnog funkcionisanja. Osnova udruživa-nja u grupu je, najčešće, potreba za zao-kruživanjem doživljaja identiteta, te ose-ćanja pripadnosti i važnosti.

Iz tog razloga je nastojanje za grup-nim pripadanjem izraženije kod onih,kod kojih su date potrebe sa manjeuspeha zadovoljene u porodici: tj. kodmaloletnika sa karakterističnim doži-vljajem prepuštenosti samom sebi, temanjkavim psihološkim investicijamaroditelja i/ili manjkavim roditeljskimnadzorom.

Članovi grupe, stoga, čak i kada,prema pojedinačnim kvalitetima inteli-gencije nisu oštećeni, ni u značajnijojmeri sugestibilni, mogu postati lakover-ni i povodljivi. Pripadnost grupi, daklečesto pruža doživljaj važnosti i bitnosti.Još jedna od suštinskih karakteristikagrupe je ujednačavanje članova u pogle-du manifestnog ponašanja. Grupu, na-dalje, odlikuje regresivnost, tj. usaglaša-vanje funkcionalnosti na nivou najnižefunkcionalnog člana (zato se često kaže

74

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

da je grupa jaka onoliko koliko je jaknjen najslabiji član.) Fenomen difuzijeodgovornosti je, takođe, važan za razu-mevanje moralnosti grupe. Sa jednestrane, srećemo činove “visoke moral-nosti”: predanost, lišavanje sebe u inte-resu drugog, potreba za “pravičnošću”.Sa druge strane, grupu istovremeno ka-rakteriše vrlo nizak moralni nivo. Nai-me, nisu skloni da agresiju, kao ima-nentni oblik ljudskog postojanja, ispo-ljavaju izdvojeno i pojedinačno, jer seprocenjuje da bi to bilo opasno. Feno-men difuzije odgovornosti, međutim,oslobađa lične, pojedinačne odgovorno-sti, i otuda upravo grupe ove životne do-bi često učestvuju u agresivnim i anti-društvenim činovima, kada i izostajepromišljanje o posledicama. Oslanjajućise na Milonovu bio-psiho-socijalnu teo-riju, moguće je identifikovati obrasceličnosti, glavne oblasti manifestnih, is-poljenih problema i najvažnije kliničkesindrome kod maloletnika [5].

Sami maloletnici, navode lepezu pro-blema koji ih uznemiravaju, a koji, pododređenim nepovoljnim razvojnimokolnostima, mogu da prerastu u nekeod sledećih kliničkih sindroma:

1. Teškoće uspostavljanja identiteta– Konfuzni su oko toga ko su i štažele. Nesigurni su u svoj identiteti nemaju jasnu predstavu o tomekakva osoba žele da budu. Zbognedostatka jasnih ciljeva i plano-va za budućnost, njihove aktivno-sti su nefokusirane.

2. Self-devaluacija – Nezadovoljnisu svojom predstavom o sebi iotvoreno ispoljavaju osećanja ni-že vrednosti. Oni u sebi nalazemalo toga što zaslužuje divljenje istrahuju da neće uspeti da ostva-re sve svoje težnje.

3. Neprihvatanje tela – Karakterišeih izraženo nezadovoljstvo slabo-stima i odstupanjima koje uoča-vaju u svom fizičkom sazrevanju itelesnim promenama. Izrazito sunezadovoljni sopstvenom fizič-kom privlačnošću i utiskom kojiostavljaju u društvu.

4. Seksualna nelagodnost - Seksual-ne misli i osećanja zbunjuju ovemlade i stoga ih smatraju nepo-željnim. Uznemireni su svojimimpulsima i često se plaše da izra-ze svoju seksualnost. Oni su ilipreokupirani ili u konfliktu sasvojom seksualnom ulogom.

5. Vršnjačka nesigurnost - Doživljajda ih vršnjaci odbaciju stvara uz-nemirenost i tugu. Željni odobra-vanja svojih vršnjaka, ali neuspeš-ni u dobijanju istog, mnogi će severovatno povući i postati još izo-lovaniji ili se nekritično konfor-mirati grupnim zahtevima.

6. Socijalna neosetljivost – Karakte-riše ih indiferentnost prema do-brobiti drugih. Spremi su da pre-đu preko tuđih prava da bi ostva-rili svoje ciljeve. Nedostaje imempatija i pokazuju malo intere-sovanja za uspostavljanje toplih,ličnih odnosa.

7. Porodični nesklad – Uznemiravaih napetost i konfliktni odnosi uporodici. Kod njih preovlađujeuopšteno osećanje udaljenosti odroditelja i oni ne nalaze izvor po-drške u porodici. U zavisnosti odličnih karakteristika, ovi proble-mi mogu se odraziti kroz odbaci-vanje roditelja ili adolescentnibunt.

75

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

8. Zlostavljanje u detinjstvu – Zlo-stavljanje za posledicu ima oseća-nje stida ili prezir zbog izloženostiverbalnom, fizičkom ili seksual-nom zlostavljanju od strane svo-jih roditelja, rođaka ili porodič-nih prijatelja.

Navedeni problemi maloletnika zah-tevaju intervenciju od strane profesiona-laca iz oblasti mentalnog zdravlja i naj-češće mogu za posledicu da imaju:

1. Poremećaj ishrane - Pokazujuupornu tendenciju prema anorek-siji i/ili bulimiji.Iza poremećaja is-hrane najčešće se nalaze razvojniproblemi neprepoznavanja potre-ba i zanemarivanja, uz potiskiva-nje depresivnosti zbog toga.

2. Sklonost ka zloupotrebi supstanci- Pokazuju maladaptivni trendupotrebe alkohola i/ili narkotika,koji vode značajnim poremećaji-ma ponašanja.

3. Predispozicija za delinkvenciju -Manifestuju ponašanja kojima senarušavaju prava drugih. Takveaktivnosti mogu dovesti do krše-nja brojnih socijalnih normi ilipravila.

4. Sklonost impulsivnosti - Ponaša-nje karakteriše spremnost ka is-poljavanju osećanja i na najma-nju provokaciju. Oni imaju slabukontrolu svojih seksualnih i agre-sivnih impulsa.

5. Anksiozna osećanja - Karakterišuih rđave slutnje i strepnja u vezisvega što ih čini ljutim ili nervo-znim. Uznemireni su i često sazebnjom iščekuju dolazak antici-piranih “muka ili kobnih događa-ja”.

6. Depresivni afekat - Pokazuju sni-ženi nivo aktivnosti, veoma razli-čit u odnosu na svoj nivo aktiva-cije u prošlosti.

7. Suicidalne tendecije - Izražavajuosećanje bezvrednosti i besmisle-nosti vlastitog postojanja.

Zaključno, produbljivanje razvojnihnepovoljnosti i posledičnih sindromavodi u strukturiranje poremećaja lično-sti u odraslom dobu, gde svaki navedenisindrom prerasta u određeni poremećajličnosti, koji se na njega naslanja. Nave-dene razvojne teškoće/sindromi, ne mo-ra neizostavno da vode u strukturiraniporemećaj ličnosti i maladaptaciju u pu-noletnom dobu, ukoliko stepen sveu-kupne duševne razvijenosti, objektivizo-van procenom kvaliteta mišljenja, per-cepcije, pamćenja i egzekutivnih funkci-ja (što opredeljuje kvalitet rasuđivanja)odgovara proseku, jer maloletnik, u tomslučaju, ima resurse/mogućnosti za revi-talizaciju/rehabilitaciju kognitivnih ivoljnih komponenti, što bi doprineloodustajanju od neprilagođenih oblikaponašanja.

76

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

1. Posner M.I., Evolution and developmentof self-regulation, American Museum ofnatural history, New York, 2008., 9-11

2. Janković N., Jovanović A., Ličnost od nor-malnosti do abnormalnosti, Planeta print,Beograd, 2009, 300, 327-330

3. Janković N., Janković B., Kandić-ŠipetićJ., Mitrović A., Executive functions andpersonal characteristics of juvenile deli-quents, Collaborating for mental Health,The 2nd Eastern European PsychiatricCongress of the Psychiatric Associationfor Eastern Europe and the Balkans,Moscow, October 27-30 2009

4. Pavlović, D., Dijagnostički testovi u neu-ropsihologiji, Grafos, Beograd, 1999, 69-71

5. Millon T., Adolescent Clinical Inventory,Dicandrien, 2006, 7-12

Nada JankovićKlinika za psihijatrijuPasterova 2, 11000 BeogradTel; 2641097, fax [email protected]

77

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

PERSONAL CHARACTERISTICS OF JUVENILE DELINQUENT IN FRAMEOF CRIMINAL LAW

Bogdan Janković

Law Faculty, University of Kragujevac,Kragujevac, Serbia

Summary

When disorderly behavior is mentioned, itoften refers to a wide scale of antisocialprocedures which begin with disobedientactions in early childhood to serious dis-ruption in adulthood. Numerous studieshave shown a presence of one major fac-tor called effortful control which is a fo-undation in development from reactive toself-regulating behavior. Development ofexecutive functions can be an importantaspect in predicting delinquent behavior.The delinquent subjects are different fromnondeliquent in specific answers: manyperseverative answers and errors, later ac-hieve the first category, and have smallernumber of fist category.

The connection between immaturityof executive functions and higher level ofantisocial behavior was confirmed, men-tal rigidness was one of characteristicswith cognitive style of juvenile delinqu-ents with specific personality, the presentsof concept of executive functions as animportant factor of delinquent behavior.

Keywords: delinquent behavior, exe-cutive functions, personality.

Literatura:

Tokom prethodnih nekoliko decenijadošlo je do velikih promena u tome ka-ko opažamo osobe koje nam se obraća-ju za pomoć, a i tome kako one sebeopažaju. Sve do šezdesetih godina proš-

log veka, one su mogle da budu isključi-vo pacijenti – da pasivno, a ako je mo-guće i strpljivo, čekaju na naše procene,odluke i instrukcije. Bilo je to doba ukome je jezik psihijatrije, kako Fuko [1]

79

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

AKTUELNO STANJEUDRUŽENJA KORISNIKAPSIHIJATRIJSKIH SLUŽBI U SRBIJI

Maša BožovićAleksandar Dimitrijević

UDK: 613.86:614.2:616.89(497.11)

Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet,Univerzitet u Beogradu, Beograd, Srbija

Kratak sadržaj

Ovaj tekst predstavlja pregled savremenihstanovišta o ulozi i značaju udruženja kori-snika psihijatrijskih službi i istraživanje ostanju udruženja osnovanih na teritoriji Re-publike Srbije. U prvom delu su prikazaniistorijat udruživanja korisnika psihijatrij-skih službi i osnovni razlozi zbog kojih jeono korisno i neophodno. Opisani su, tako-đe, tipovi udruženja razvijenih u SAD, En-gleskoj i zapadnoevropskim zemljama.

U drugom su izloženi rezultati ispitiva-nja osnovnih karakteristika sedam udru-ženja osnovanih u našoj zemlji, dobijeniizvođenjem polustrukturisanog intervjua spredstavnicima udruženja, uživo ili putemtelefona, odnosno prikupljanjem informa-cija iz njihovih prezentacija. Mada svaudruženja imaju iste ciljeve, pokazalo seda su različita po sledećim parametrima:ko su članovi i koliko ih ima; ko rukovo-di; ko radi s korisnicima; kakav je načinrada; koji su oblici psihološke pomoći za-stupljeni. S druge strane, udruženja suslična po tome što njihovi članovi sve češ-će istupaju u javnosti, kako ocenjuju sa-radnju među udruženjima u Srbiji i kolikopoznaju praksu u inostranstvu.

Kroz poređenje informacija o udruže-njima aktivnim u sredinama s mnogo du-žom tradicijom i rezultata ovog ispitivanjaformulisane su preporuke za dalji razvojudruženja u Srbiji. Predloženi su načini zaveću uključenost korisnika i unapređenjeedukacije profesionalaca o temama u vezisa zaštitom mentalnog zdravlja u zajedni-ci, ali i specifični načini za poboljšanjefunkcionisanja aktuelno postojećih udru-ženja.

Ključne reči: mentalno zdravlje u za-jednici, korisnici psihijatrijskih službi, po-kret korisnika, udruženja korisnika, auto-nomija

pronicljivo primećuje, bio monolog ra-zuma o ludilu. Tokom šezdesetih i se-damdesetih, pacijenti su počeli da posta-ju klijenti – predstavnici različitih pokre-ta za ljudska prava počeli su da zastupa-ju i njihove interese, a brojni psihijatri unekoliko različitih zemalja počeli su dautemeljuju potpuno drugačiji način ra-da. Jezik „antipsihijatrije“, da parafrazi-ramo „Istoriju ludila“, bio je uglavnommonolog harizmatičnih psihijatara, po-put Lenga i Bazalje, na primer, o prirodiludila i potrebi za drugačijim pristupimaobolelima.

U poslednjih dvadeset godina, među-tim, pojavio se sasvim drugačiji trend.Klijenti sad za sebe koriste skraćenicu„c/s/x“, odnosno engleski izraz „consu-mer/survivor/ex-patient“, koju bismo nasrpski mogli da prevedemo kao „kori-snik/preživeli/bivši pacijent“. Cilj ovepromene nije samo deklarativan, on bitrebalo da označi nameru da se otvoridijalog između osoba kojima je potreb-na naša pomoć i naših službi, da otpoč-ne razgovor njih samih, te da se njihovglas čuje u čitavoj zajednici. Nije, naža-lost, retkost da se ovo pretvori u mono-log protiv psihijatrijskih službi, madaostaje nada da je to samo prolazna po-četna faza.

Ovaj trend dvojica uticajnih engle-skih autora nazivaju post-institucijskomerom u razvoju brige o mentalnom zdra-vlju [2]. U prvom koraku došlo je doformiranja mreže centara za mentalnozdravlje u zajednici, kakve danas posto-je u mnogim zapadnoevropskim zemlja-ma. U ovim centrima, prvi princip sva-kog tretmana mora da postane autono-mija pacijenata, koja se definiše kao„kapacitet službe da očuva i unapredinezavisnost putem pozitivnih iskustava,te da potkrepi snage ili zdrave aspekte

svakog pacijenta, posebno onih najtežeonesposobljenih, dok istovremeno kon-troliše simptome“ [3]. Ipak, korisnicipsihijatrijskih službi (da pojednostavi-mo gorenavedeni naziv) traže dubljepromene, jer i dalje 70% njih izjavljujeda nakon psihijatrijske hospitalizacijegotovo nikad ne dolaze u situaciju da jenjihovo socijalno okruženje spremno daprihvati njihova osećanja tuge, očajanja,besa ili frustracije [4].

Da bi do tih promena moglo da do-đe, izvedena su istraživanja o tome štakorisnici misle ko im i šta im najviše po-maže. Različita ispitivanja obavljena uSAD pokazala su da oni procenjuju dasu im od najveće pomoći drugi korisni-ci. Jedna studija izvedena u Engleskojutvrdila je takođe da među profesional-cima kao osobe od najveće koristi paci-jenti izdvajaju medicinske sestre i bolni-čare: 21% pacijenata smatra da od pri-padnika svih profesija najmanje poma-žu psihijatri; skoro 40% njih smatra daim pripadnici svih drugih „visokoobra-zovanih profesija“ ne pomažu ili izrazi-to ne pomažu, a samo 12% smatra daim zaista pomažu [2]. Istraživanja daljepokazuju da su korisnicima važni ličnikontakt, komunikacija i briga, dakleono što odvajkada nazivamo terapij-skim savezom ili empatijom [4]. Poka-zuje se, zatim, da su im poštovanje, do-stojanstvo i mogućnost izbora važniji odsamog tretmana [4]. Kao najvažnijekonstantno se pokazuje pripadanje, do-življaj da s nekim dele uverenja i zajed-nička iskustva, pa oni favorizuju princippružanja pomoći koji se odnosi na do-brobit i sebe i drugog, prijateljski, a neprofesionalno, u kome svako oporavakdefiniše za sebe, po sopstvenim kriteriju-mima [5]. U ovom procesu, neki od ko-risnika, nakon obuke i uz posebnu mo-

80

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

tivaciju, postaju „paraprofesionalci“ ipomažu drugim korisnicima. Prva pro-vera njihove efikasnosti, objavljena previše od trideset godina u „Psihološkombiltenu“ (Psychological Bulletin) ugled-nom naučnom časopisu, pokazala je dasu oni ili jednako efikasni kao profesio-nalci ili čak efikasniji [6], a nova istraži-vanja dodaju i da u radu s njima manjepacijenata odustaje od tretmana [7].

Da bi sebi mogli da obezbede ono štodoživljavaju kao lekovito, korisnici supočeli da organizuju svoja udruženja.Neka od njih bila su vezana za službe ukojima su se oni lečili, ali je ubrzo došlodo pojave potpuno nezavisnih udruže-nja. Poslednjih desetak godina, posebnou SAD, osnivaju se udruženja kojima upotpunosti rukovode korisnici. Oni sa-mi obezbeđuju administraciju i upra-vljanje, a odbore formiraju potpuno ne-zavisni od donatora [5]. Obuka kojuprolaze, kao i kasnija pomoć koju nude,može biti iz oblasti pružanja podrškedrugim korisnicima, u vidu rada „jedanna jedan“ ili vođenja grupa samopomo-ći; zastupanja, koje postoji na tri nivoa:1. individualnom (korisnik-pomagač sezalaže za prava korisnika kome je po-trebna pomoć, tako što utiče na to damu usluge tradicionalnih sistema zaštitementalnog zdravlja budu bolje prilago-đene - na primer, pregovara s njegovimlekarom o tome koje doze lekova su op-timalne u datom trenutku), 2. sistem-skom (korisnici-pomagači mogu govori-ti u ime grupe kojoj pripadaju na raznimvidovima zasedanja koja imaju za ciljdonošenje zakona i politike određenedržave) i 3. na nivou zajednice (korisni-ci-pomagači edukuju javnost kako bipodstakli promene u stavu prema oso-bama koje pate od mentalnih poremeća-ja) [5]; vođenja svratišta; prenošenja

znanja drugim korisnicima iz pomenu-tih oblasti, kao i svih veština koje su po-trebne za adekvatno upravljanje kori-sničkim organizacijama. Prema prva tripravca obučavanja budućih korisnika-pomagača grupisale su se i najpoznatijevrste centara koje vode korisnici: centriza korisničku podršku, obrazovni centrii svratišta, dok je prenošenje znanja nakorisnike, koji u nekom trenutku koristeusluge centara, sastavni deo rada svakogod njih:1. Podrška, koju korisnici mogu da do-

bijaju jedni od drugih, u centrima, alii svojim stanovima i kućama, zasnivase na empatiji i prijateljstvu, koji po-čivaju na zajedničkom iskustvu. Da-to iskustvo može biti sažeto u odre-đen broj rečenica, koje predstavljajunačine razmišljanja o različitim pro-blemima, koji su pomogli iskusnijimkorisnicima da izađu na kraj sa svo-jim osećanjima, ali srž rada ove vrstecentara najčešće predstavlja razmenaličnih priča korisnika. Ona može bi-ti individualna ili grupna, tj. organi-zovana u vidu grupa samopomoći[5];

2. Obrazovni centri nude sve tri vrstezastupanja koje su pomenute. Da bineki korisnik mogao da dobije po-moć jednog ovakvog centra, ne mo-ra da bude njegov član, jer obučenikorisnici-pomagači obilaze drugecentre u okruženju. Međutim, da bineko bio osposobljen za to da zastu-pa druge, postoje jasna pravila, kojapodrazumevaju jaku želju da se po-speše promene u sistemu zaštite men-talnog zdravlja, intervju s glavnimosobama u organizaciji, obuku kojaobezbeđuje informacije i veštine neo-phodne za ovu vrstu angažovanja,članstvo u organizaciji, šestomesečno

81

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

volontersko zastupanje, telefonskusuperviziju jednom nedeljno i redov-no dolaženje na sastanke, nakonobuke, koji se održavaju svaka dvameseca, a na kojima se sabiraju uti-sci, razmatraju mogućnosti za zastu-panje širom zemlje i daju preporukeza unapređivanje projekta. Centarorganizuje obuku za zastupnike dvaputa godišnje. Za sve troškove kojise javljaju u toku pohađanja progra-ma, korisnici dobijaju određenu nov-čanu nadoknadu, a oni koji završeedukaciju, mogu da dobiju stipendijeza posećivanje konferencija kojeimaju veze sa zastupanjem [8].

3. Svratišta („drop-in“ centri) koncipi-rana su kao centri u koje korisnicimogu da dođu, bilo kada u toku rad-nog vremena, ukoliko im je potrebnodruženje, u neformalnom ili formal-nom obliku (na primer, u vidu učeš-ća u grupama samopomoći), zastu-panje, obrok ili obuka u veštinamaneophodnim za svakodnevni život ilipronalaženje posla. [5].Najčešća pravila ponašanja udruže-

nja korisnika relativno su jednostavna:zabranjeni su alkohol, droge, nasilje inetolerancija; pristojnost i poverljivostsu obavezni [9]. Izdvojena su i sledećaosnovna načela za koja se zalažu kori-snička udruženja, sva u skladu s njiho-vim (teško prevodivim) osnovnim ge-slom „Nothing about us without us“:

1. mišljenja i stavovi korisnika mo-raju se uzimati u obzir tokomtretmana;

2. korisnici moraju imati pristup in-formacijama i saznanja u vezi stretmanom;

3. korisnicima mora biti zaštićenopravo da ne budu povređeni;

4. korisnici moraju imati pravo dasami odlučuju za sebe;

5. korisnici moraju imati moguć-nost izbora u tretmanu i u životuuopšte [10].

Dosad izvedena istraživanja efika-snosti korisničkih udruženja pokazalasu da ona podstiču poboljšanja u obla-stima socijalne podrške, integracije u za-jednicu, ličnog osnaživanja, kvaliteta ži-vota, saradnje sa zdravstvenim radnici-ma, zapošljavanja i obrazovanja, kao ismanjenje intenziteta simptoma distresa[11]. Jedna od prvih longitudinalnih stu-dija koja je pratila rad korisničkih udru-ženja tokom tri godine, poredeći napre-dovanje njihovih članova s razvojem ko-risnika koji se nisu uključivali u rad udru-ženja, pokazala je da su ovi prvi značajnobolje integrisani u zajednicu, da imajubolji kvalitet života i niži intenzitet simp-toma distresa, ali ne i da ima poboljšanjana drugim parametrima [12].

Aktuelno stanje korisničkih udruženja u Srbiji

Detaljnije upoznavanje s radomudruženja koja su aktivna u Srbiji oba-vili smo tokom aprila i maja 2010. go-dine na osnovu razgovora (najčešće tele-fonskih), njihovih lifleta i internet stra-nica. Razgovori su bili koncipirani kaopolustrukturisani intervju, s nekolikopitanja o organizaciji rada udruženja, anjihovi predstavnici su imali mogućnostda dodaju informacije koje smatraju va-žnim.

U Srbiji trenutno postoji sedam kori-sničkih udruženja:

1. „Duša – Udruženje korisnika psi-hijatrijskih usluga i članova nji-hovih porodica“ iz Beograda,

82

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

2. „Herc – Udruženje za podrškuljudima s neurozom“ iz Beogra-da,

3. Udruženje korisnika u okviru„Humanitarnog centra Duga“ izZrenjanina (u daljem tekstu:„Duga“),

4. „ULOP - Udruženje lečenih odpsihoze“ iz Novog Sada,

5. „Valenca“ – Udruženje građanaiz Niša,

6. „Videa“ – Udruženje građana izBeograda,

7. „Zvono – Udruženje građana,članova porodica i prijatelja men-talno obolelih osoba“ iz Niša.

U ovaj spisak smo uključili sve orga-nizacije koje sebe određuju kao udruže-nja korisnika. Neka od ovih udruženjaodgovaraju većini kriterijuma iznetih uprvom delu teksta: „Duša“, „Herc“,„Videa“. Neka udruženja imaju mešovi-tu formu: predsednica „Zvona“ je lekar,ali udruženje funkcioniše poput maločasnavedenih. Neka udruženja bi pre treba-lo nazivati „klubovima” („clubhouses”- „programi za sticanje socijalnih i život-nih veština koje vode profesionalci u ko-jima korisnici učestvuju, ali ne rukovo-de“ – [5]): „Duga“, „ULOP“. Konačno,udruženje „Valenca“ trenutno nema sa-stanke, ali postoji velika želja osnivačada ono „povrati snagu“, pa ćemo, poš-to se nadamo da će oni u tome uspeti, iz-vestiti o tome kako je „Valenca“ ranijefunkcionisala.

Ko su članovi i koliko ih ima?

U „Herc“ se mogu učlaniti osobe sneurotskim smetnjama, u ULOP osobekoje pate od psihoze i članovi njihovihporodica, u udruženje u okviru „Duge“samo ljudi koji boluju od shizofrenije,

dok u „Duši“, „Valenci“ i „Videi“ pra-vo na članstvo imaju svi koji to žele.Udruženje „Zvono“ izdvaja se po tomešto veći akcenat u članstvu stavlja na po-rodice korisnika, njihove prijatelje i sveljude koji žele da pomognu, mada veli-ku pažnju posvećuje i korisnicima.

Broj članova u udruženjima veomavarira, pa ih tako „Zvono“ i ULOPimaju preko 100, „Duga“, „Valenca“ i„Herc“ oko 40, a „Videa“ i „Duša“ popetnaestak.

Ko rukovodi?

Predsednici udruženja „Duša“,„Herc“ i „Valenca“ su korisnici, a „Vi-dea“ za predsednika ima supruga jednekorisnice. U ostala tri udruženja pred-sednici su profesionalci koji su ih i osno-vali: u „Zvonu“ i ULOP-u su to lekari,a u „Dugi“ socijalna radnica.

Ko radi s korisnicima?

U „Videi“, „Zvonu“ i ULOP-u s ko-risnicima i članovima njihovih porodicarade profesionalci, koji volontiraju. U„Dugi“ takođe rade uglavnom profesio-nalci, ali su oni za to plaćeni, jer je takopredviđeno projektom. Za razliku odnavedenih, „Duša“, „Valenca“ i „Herc“pomoć profesionalaca uglavnom imajupri nekim krupnijim organizacionim pi-tanjima. „Duša“ ima konstantnu podrš-ku studenata psihologije Filozofskog fa-kulteta u Beogradu, dok ostala udruže-nja trenutno nemaju tako razvijenu po-dršku volontera. ULOP se od svih udru-ženja razlikuje po zahtevu da volonterimoraju imati iskustvo u radu ili životu(kao što je slučaj sa članovima porodica)s ljudima koji boluju od psihoza i štomoraju proći selekciju, obuku i probni

83

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

rad. Stoga, njihov stav glasi da saradnjasa studentima psihologije i srodnih nau-ka nije dobra ideja.

Broj volontera, odnosno zaposlenih ivolontera u slučaju „Duge“, najveći je uULOP-u gde ih je angažovano oko tride-setoro.

Kakav je način rada?

„Duša“, „Valenca“, „Videa“ i „Zvo-no“ svoje ciljeve ostvaruju zahvaljujućisastancima koji se održavaju jednom ne-deljno, uvek u istom terminu. „Duga“ iULOP obezbeđuju korisnicima aktivno-sti tokom svakog radnog dana, dok sečlanovi udruženja „Herc“ sastaju neko-liko puta nedeljno.

U “Duši” se od skora održavaju igrupe samopomoći, tako da je prva po-lovina sastanka posvećena njima. U dru-goj polovini, kao i na sastancima udru-ženja „Valenca“ i „Videa“, nema jasnestrukture, već je ona kombinacija radana organizacionim pitanjima i druženja.

„Zvono“ sastanke posvećuje aktiv-nostima koje se grupišu u tri kategorije:psihoedukativni razgovori, koje vodestariji članovi s mlađima ili neko odstručnih lica sa članovima i njihovim po-rodicama; neformalni razgovori o tomekako se ko od članova oseća; razgovoris gostima, koje pozivaju u zavisnosti odinteresovanja članova (predstavnicigradske uprave, lekari, predstavnici dru-gih udruženja itd).

U „Dugi“ korisnici imaju obezbeđe-ne radionice svakog radnog dana u po-podnevnim časovima. Trenutno postoje:radionica za osnaživanje i psihološkupodršku, koju vode psiholog i psihote-rapeut; slikarska radionica; „Šivaoni-ca“, na kojoj korisnici uče kako se tka;„Zabavaonica“, na kojoj članovi mogu

da igraju društvene igre. Pored navede-nih radionica, članovi imaju mogućnostda jednog dana u nedelji individualnorazgovaraju sa socijalnom radnicom oproblemima s kojima se susreću, doknjihovi roditelji i drugi članovi porodice,jednom mesečno, na grupnim sastanci-ma, mogu da popričaju s timom struč-njaka ovog humanitarnog centra.

ULOP je otvoren svakog radnog da-na, od jutarnjih do večernjih časova, asvojim članovima nudi raznovrsne ak-tivnosti: diskusione grupe, na kojima serazgovara o temama koje članovi biraju;škole računara; kurseve kaligrafije i ori-gamija; radionice slikanja, vajanja i gra-viranja stakla. Takođe, članovima susvakodnevno na raspolaganju bibliote-ka, satelitska televizija, filmovi, muzika,muzički instrumenti, alati za bavljenjerazličitim hobijima, kao i posluženje.Predsednik ULOP-a posebno ističe tošto se svakom članu u okviru edukacijeo mentalnom poremećaju poklanja pri-ručnik koji sadrži praktične informacijeo prirodi problema od koga on/a pati ipreporuke za članove porodica korisni-ka.

Članovi udruženja „Herc“ sastaju senekoliko puta nedeljno, ali u različitomsastavu. Naime, neki od njih su završiliobuku za voditelje grupa samopomoći,te su iskoristili to znanje da pomognusebi i drugim članovima. S obzirom nato da postoji veliko interesovanje,oformljeno je nekoliko takvih grupa.Pored ovih sastanaka, jednom nedeljnookuplja se izvestan broj članova koji sebave organizacionim pitanjima od va-žnosti za rad udruženja.

Nijedno od udruženja nema svojprostor za rad, već bez novčane nadok-nade aktivnosti obavljaju ili u prostori-jama koje pripadaju bolnicama („Valen-

84

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ca“, „Zvono“ i ULOP), humanitarnim(„Videa“ i „Herc“) i nevladinim organi-zacijama („Duša“) i opštinama, odno-sno mesnim zajednicama, gradova u ko-jima su stacionirana („Videa“, „Herc“ i„Duga“).

„Herc“, „Duga“ i ULOP imaju fi-nansijska sredstva zahvaljujući dobije-nim projektima, a „Duša“ dobija podrš-ku od nevladine organizacije „IAN –Međunarodna mreža pomoći“, kao i odčlanarina koje zapravo predstavljaju do-brovoljne priloge članova i volontera.„Zvono“ je nekada funkcionisalo za-hvaljujući novcu kojim je bio podržannjihov projekat, ali sada budžet zasnivana članarini koja iznosi 50 dinara me-sečno i koju daju članovi koji to mogu ižele. Najproblematičnija je situacija u„Videi“ i „Valenci“ koje trenutno ne-maju nikakav izvor prihoda.

Koji su oblici psihološke podrške zastupljeni?

Psihološka pomoć u ovim udruženji-ma uglavnom funkcioniše na osnovu ne-formalne podrške koju članovi pružajujedni drugima ili koju dobijaju od vo-lontera, odnosno zaposlenih, s izuzet-kom udruženja „Herc“, „Duga“ i „Du-ša“. U „Hercu“ su korisnici iskoristiliveštine koje su stekli na obuci za vodite-lje grupa samopomoći i uspešno ih spro-vode, što su odnedavno počeli da prime-njuju i članovi „Duše“, kao što je već is-taknuto, dok je u „Dugi“ psihološkapodrška organizovana u vidu radionica.Podrška koja nije psihološke vrste, većje više usmerena na obavljanje svako-dnevnih obaveza i poboljšanje socijalnihveština, zastupljena je u svim udruženji-ma.

Da li članovi istupaju u javnost?

Gotovo sva udruženja s vremena navreme organizuju aktivnosti poput odla-zaka u pozorište, bioskop, poseta muze-jima i slično. Takođe, neka udruženjapredstavila su se javnosti i putem medi-ja, što organizovanjem različitih akcijakoje su zanimljive za širu javnost, štogostovanjem u televizijskim i radio emi-sijama koje se bave mentalnim zdra-vljem ili položajem korisnika u društvu.Članovi „Duše“ redovno gostuju napredmetu „Psihologija mentalnog zdra-vlja“, u okviru osnovnih studija psiholo-gije u Beogradu, a od ove godine im sepriključila i članica „Herca“. Predstav-nici udruženja učestvovali su na okru-glom stolu „Udruženja pacijenata – Za-jednički do mentalnog zdravlja“ u okvi-ru simpozijuma „Dnevna bolnica kućaotvorenih vrata – alijenacija, socijaliza-cija, kreacija“ koji je u maju 2010. orga-nizovala Bolnica za psihijatriju KBC„Dr Dragiša Mišović – Dedinje“, kao ina međunarodnoj konferenciji „GlobalMental Health“ u organizaciji „Interna-tional Collaborative Mental HealthNetwork“, „IAN – Međunarodne mre-že pomoći“ i Filozofskog fakulteta u Be-ogradu.

Kakva je saradnja među udruženjima?

Na formalnom nivou, udruženja us-pešno sarađuju kada podsticaj za sarad-nju dolazi od nekog drugog. Na primer,kada humanitarna organizacija „Kari-tas“ organizuje obeležavanje „Svetskogdana mentalnog zdravlja“ ili kada stig-nu pozivi za neku edukaciju, sva udru-ženja se uključuju u akciju. Udruženja,međutim, zasad nisu samostalno osmi-

85

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

slila nešto slično, što uspešno funkcioni-še. Postojala je inicijativa da se oforminacionalna platforma, koju bi činili pred-stavnici tri udruženja i čiji zadatak bi biou najvećoj meri sličan sistemskom zastu-panju, čiji opis je naveden u prvom deluteksta. Ipak, tako nešto do današnjeg da-na nije zaživelo, jer bi za sastanke člano-va, za početak, bila neophodna finansij-ska sredstva koja oni ne mogu da obezbe-de. Takođe, kako bi ova ideja u celosti bi-la sprovedena u delo, potrebno je pažlji-vo planiranje i vrlo verovatno pomoć sastrane, odnosno, neophodno je sastavitiadekvatan projekat i pronaći podršku zanjegovo izvođenje, a to trenutno prevazi-lazi znanje i veštine većine korisnika u Sr-biji.

Na neformalnom nivou, članoviudruženja posećuju jedni druge, mada nečesto. Problem, koji se tiče udruženja ko-ja bi želela da sarađuju, a iz različitih sugradova, ponovo ima veze s finansijama.Naime, date posete nisu predviđene pro-jektima, u onim slučajevima u kojimaudruženja na taj način obezbeđuju sred-stva, tako da bi članovi morali dodatnoda prikupljaju novac ili da sami plaćajuputovanja i troškove boravka, što je uslučaju udruženja koja nemaju projekteiza sebe jedini izbor.

Koliko udruženja poznaju praksu u inostranstvu?

Sva udruženja imaju delimičan uvid uto kako funkcionišu slične organizacijekorisnika u svetu. Međutim, u ovom tre-nutku „krupne poslove“ u udruženjima,kao što je, na primer, pisanje projekata,za koje je potrebno poznavanje prakse izinostranstva, najčešće obavljaju profesio-nalci. U tom smislu, „Herc“ predstavljaizuzetak, jer je kod njih ova vrsta samo-stalnosti korisnika najrazvijenija.

PREPORUKE

Preporuke za efikasniji rad udruže-nja korisnika grupisaćemo u tri katego-rije: 1. Veća uloga korisnika, 2. Pobolj-šanje edukacije, 3. Specifične preporukeu vezi s udruženjima.

Veća uloga korisnika

U skladu s iznetim teorijskim osno-vama i ciljevima udruženja koja trenut-no postoje u Srbiji, najvažnije je da seuloga korisnika poveća i da oni dobijuveću autonomiju. Ta veća uloga korisni-ka trebalo bi da se ogleda u sledećimoblastima:

• pri procesu oporavkaPošto oporavak ne počinje i ne zavr-

šava se u bolnicama, smatramo da bi bi-lo od velike važnosti osnivanje drugihudruženja nalik na ona koja trenutnofunkcionišu u Srbiji i ona koja postoje usvetu. Ovako nešto može doneti velikepromene u našoj stručnoj zajednici, akako već postoje pregovori da se udru-ženje slično ULOP-u oformi u BačkojPalanci i s obzirom na to da ona koja sutrenutno aktivna sasvim dobro funkcio-nišu, čini se da to nije nemoguće.

Naravno, da bi ovo bilo izvodljivo,članovi svih udruženja treba da dobijuadekvatnu edukaciju za vođenje grupa sa-mopomoći, da steknu iskustvo i po potre-bi imaju obezbeđenu superviziju. Takođebi trebalo izgraditi jednostavne i efikasnemehanizme za saradnju udruženja i ode-ljenja za psihijatriju (odnosno, centara zazaštitu mentalnog zdravlja u zajednici,kad oni budu bili osnovani u većem bro-ju), da bi članovi koji zapadnu u krizu štopre dobili dodatnu stručnu pomoć.

• pri proceni uspešnosti programaKao što je već navedeno u uvodnom

delu, usluge koje korisnici dobijaju u in-

86

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

stitucijama i one koje se pružaju u udru-ženjima trebalo bi da procenjuju i onisami, a ne isključivo profesionalci.

• pri pravljenju programaNa našu prethodnu preporuku na-

dovezuje se ta da, kada korisnici kažušta im prija, a šta ne, oni i uzmu učešćeu procesu planiranja budućih programa.Kada bi bili utvrđeni stavovi korisnikapsihijatrijskih službi u Srbiji, te podatkebi trebalo uzeti u razmatranje pri raduna reorganizaciji sistema. To bi mogloda se organizuje kroz formiranje savetapacijenata u psihijatrijskim bolnicama,odnosno kroz unapređivanje uloge kori-snika u udruženjima, a korisnike bi tre-balo uključiti i u radne grupe i nacional-ne komisije koje se bave ovim pitanjima.

Poboljšanje edukacije

Osnovni uslov za veću uključenostkorisnika predstavlja, naravno, značaj-no unapređenje obrazovanja:

• korisnikaSmatramo da je potrebno omogućiti

korisnicima edukaciju iz više domena.Verovatno je najvažnije da korisnici bu-du informisani o pravima koja imaju utoku procesa lečenja i, uopšte života uvezi s posledicama toga što su u nekomtrenutku imali ili još imaju neki mental-ni poremećaj. Kada je reč o korisnicimakoji nisu u kontaktu s udruženjima, oninajčešće nisu u dovoljnoj meri obavešte-ni o svojim pravima. Korisnici iz udru-ženja bi mogli pomoći u edukaciji osta-lih korisnika štampanjem materijala opravima (plakati koji bi se postavljali ubolnicama, lifleti ... ).

Korisnici bi trebalo da budu boljeupućeni u to kako mogu da pomognujedni drugima. Osim toga što mogu dapružaju jedni drugima neformalnu po-dršku, što oni i sada rade, oni mogu da

se uključe i u organizovane načine po-moći u vidu korisničke podrške, zastu-panja čije smo oblike opisali u uvodnomdelu teksta, rukovođenja svratištima i sl.

Kako bi se upoznali s praksom u ino-stranstvu, korisnicima je potrebno po-znavanje engleskog jezika i rada na ra-čunaru, što bi im omogućilo da čitajustranu literaturu u kojoj su izneta isku-stva starijih i razvijenijih korisničkihudruženja, budu u kontaktu s drugimuduženjima i organizacijama korisnika iunapređuju svoj rad, ali i oporavak.

Sledeća preporuka iz ove oblasti jesteorganizacija edukacije korisnika o nači-nima pisanja projekata za dobijanje fi-nansijskih sredstava za rad na konkursi-ma institucija vlade Republike Srbije ilistranih donatora. Na samom početku ćepodrška profesionalaca najverovatnijebiti neophodna, ali praksa iz inostran-stva pokazuje da ta potpora može pred-stavljati samo dodatnu snagu.

Smatramo da edukacija korisnika omentalnim poremećajima treba da budeponuđena svakom korisniku. Zahvalju-jući znanju o prirodi poremećaja, kori-snici mogu da imaju veću ulogu u svomprocesu oporavka i ostvare bolju sarad-nju s lekarom. Ovu edukaciju mogli bida izvode ordinirajući lekari, profesio-nalci koji volontiraju u udruženjima, alije možda najefikasnije da to rade kori-snici koji su upoznati s tim kakva je pri-roda određenog mentalnog poremećajai koji su ga sami imali ili ga i dalje ima-ju.

• članova porodica i osoba iz nepo-srednog okruženja korisnika

Osobama koje žive s ljudima koji pa-te od nekog mentalnog poremećaja ta-kođe je važno posvetiti pažnju. U njiho-vom slučaju, edukacija treba pre svegada bude usmerena na to kako oni mogušto bolje da se postave prema obolelom

87

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

detetu, partneru, prijatelju ili rođaku utrenucima kada se ta osoba ne oseća do-bro, kako da prepoznaju početak krize,da razviju veštine osnaživanja, podstica-nja rezilijentnosti itd.

• profesionalaca i budućih profesi-onalaca

Za efikasno obavljanje poslova uokviru pomagačkih profesija potrebnoje usvojiti različita znanja o modeluoporavka, dobitima od uključivanja ko-risnika u proces oporavka, načinima nakoje funkcioniše data praksa u inostran-stvu i mogućnostima za njen razvoj u Sr-biji. U skladu s aktuelnim inovacijamana inostranim univerzitetima, ovu edu-kaciju ne bi trebalo da drže isključivoprofesionalaci, kao što je dosad najčešćebio slučaj, već, što je češće moguće, samikorisnici.

• šire javnostiJedan od ciljeva udruženja korisnika

jeste edukacija šire javnosti o tome štasu mentalni poremećaji i šta znači živetis nekim od njih. Štampani mediji kori-snike uglavnom pominju u „crnim hro-nikama“ ili senzacionalističkim objava-ma na naslovnim stranama. Tako se, naprimer, više od polovine informacija omentalnoj bolesti koje prenosi ugledninemački list „Bild“ odnosi na ozbiljnakrivična dela [13], što je slučaj i s 39%tekstova o mentalnoj bolesti objavljenihu SAD [14]. Isti je slučaj i s filmovimagde su osobe koje pate od mentalnih po-remećaja predstavljene kao agresivne ikrvožedne, a koji posebno moćno učvrš-ćuju stigmu zbog toga što nose jakeemocionalne poruke [15]. Neka istraži-vanja pokazuju da je promocija mental-nog zdravlja moguća kroz saradnju spredstavnicima medija [16], a opšte jeiskustvo da je lični kontakt s ljudima ko-ji pate od nekog mentalnog poremećaja

od presudnog značaja za smanjenjepredrasuda [15], pa je važno da korisni-ci i indirektno, putem medija, uspostavekontakt sa širom javnošću i predstave seonakvima kakvi zaista jesu. Nekolikovažnih, ali i teških koraka ka tom ciljunačinili su članovi udruženja korisnikakoji su već gostovali u televizijskim emi-sijama o mentalnom zdravlju. Direktankontakt bi takođe trebalo uspostavljatigostovanjima članova udruženja na raz-ličitim predavanjima o mentalnom zdra-vlju, namenjenim đacima svih uzrasta,ali i studentima pomagačkih profesija.

Specifične preporuke u vezi s udruženjima koja trenutno

postoje u Srbiji:

Pored ovih opštih preporuka, formu-lisali smo i neke specifične koje bi mogleda pomognu u razvoju trenutno aktiv-nih udruženja:

1. obezbediti pomoć „Valenci“ daponovo započne s radom uz zala-ganje udruženja koja uspešnofunkcionišu,

2. povećati informisanost korisnikao postojanju udruženja, putemdeljenja lifleta i postavljanjemplakata u institucijama za zaštitumentalnog zdravlja, kao i putemučestalijeg pojavljivanja u mediji-ma,

3. povezati udruženja, radi među-sobne podrške i razmene iskusta-va i znanja, sprovođenjem u deloideje o nacionalnoj platformi,učestalijim kontaktima i poseta-ma članova udruženja, koji bi bi-li finansijski podržani projektima,

4. unaprediti uloge članova, tako daoni dobiju vodeću ulogu u proce-su odlučivanja o sledećim koraci-

88

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ma udruženja i preuzmu ulogupredsednika u svakom od udru-ženja,

5. rasteretiti profesionalce obavezeda konstantno pružaju podrškuudruženjima, kroz upoznavanje stim na koji način „Duša“ sarađu-je sa studentima psihologije,

6. organizovati, u meri u kojoj je tomoguće, osamostaljivanje oddnevnih bolnica, prema modeli-ma saradnje koju „Videa“,„Herc“ i „Duga“ imaju s opština-ma i po ugledu na praksu u ino-stranstvu,

7. napraviti zajedničke novine, kakobi i članovi koji ne posećuju dru-ga udruženja bili upoznati s nji-hovim načinom rada; za ovo ćemoći da posluže i internet prezen-tacije udruženja kad bude poras-tao broj korisnika koji redovnokoriste internet.

ZAKLJUČAK

Na razmatranje ove teme bili smoponukani činjenicom da udruženja kori-snika psihijatrijskih službi počinju da sepojavljuju u Srbiji i da okupljaju sve ve-ći broj članova. S obzirom na to da je vi-še istraživanja potvrdilo značaj udruže-nja za oporavak korisnika, smatrali smoda je potrebno ispitati osnovna načela iciljeve udruženja koja imaju već višede-cenijsku praksu s osobinama ovdašnjihudruženja i utvrditi sličnosti, razlike imogućnosti za unapređenje.

Ispostavilo se da u Srbiji postoji se-dam udruženja i da je u njima aktivnoizmeđu 15 i 150 osoba. Osim kad su upitanju njihovi osnovni ciljevi, udruže-nja su između sebe značajno različita ponajvećem broju kriterijuma koje smo is-

pitivali. Ona kojima u potpunosti ruko-vode korisnici još tragaju za svojomstrukturom i načinima da u većoj meriispune ciljeve, dok su ona kojima ruko-vode profesionalci bolje organizovana,ali je u njima autonomija korisnika ma-nja. Bilo kako bilo, pomoć i podrška ko-ju sva ova udruženja pružaju svojim čla-novima sigurno su od velikog značaja.

Očekivano, utvrdili smo da udruže-nja moraju još mnogo da ulažu u svojrazvoj, pa smo izneli sve preporuke ko-je smo uspeli da formulišemo na osnovuupoznavanja s bogatom tradicijom kori-sničkih udruženja na Zapadu i pokuša-ja da sagledamo prepreke koje udruže-njima stoje na putu u našoj zemlji. Pro-stor za napredak je ogroman, kao i po-treba za pomoći: u zemlji koja je u po-pisu 2002. godine imala sedam i pomiliona stanovnika, preko trista hilja-da osoba koje imaju probleme s men-talnim zdravljem uz veoma brz porastučestalosti psihijatrijskih dijagnoza[17], broj udruženja morao bi da budemnogostruko veći! Nadamo se da ćereforma sistema za zaštitu mentalnogzdravlja ojačati i udruženja korisnika,pošto bi to koristilo svim elementimatog sistema, a što je i predviđeno do-kumentima Nacionalne komisije zamentalno zdravlje koji su još 2005. go-dine preporučivali uključivanje kori-snika „u proces odlučivanja u toku re-forme, kao i u sve što je vezano za nji-hovo lečenje“ [17].

Konačno, nadamo se da ćemo biti uprilici da nastavimo istraživačko praće-nje rada udruženja i poredimo sadašnjestanje i njihov napredak po parametri-ma koje smo koristili u ovom radu. Ta-kođe, pokušaćemo da u ispitivanjeuključimo mnogo veći broj korisnika, ane samo predstavnike udruženja.

89

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

90

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ACTUAL STATUS OF PSYCHIATRYCONSUMERASSOCIATIONS IN SERBIA

Maša BožovićAleksandar Dimitrijević

Department of Psychology, Faculty ofPhilosophy, University of Belgrade, Belgrade, Serbia

Summary

This paper reviews contemporary findingsabout the role and importance of psychia-try consumer associations and presents asurvey of the associations currently activein Serbia. In the first part we review thehistory and rationale of the psychiatryconsumer associations. We also describetypes of these associations developed inthe US, the UK, and Western Europe.

In the second part, we present theresults of our survey of the basic charac-teristics of the seven consumer associa-tions operating in Serbia. The results wereobtained by conducting semi-structuredinterviews with the representatives of eachassociation, in person or via telephone,and/or by gathering information fromtheir web-sites. Although all the associa-tions have the same objectives, it turnedout that they are different on severalparameters applied: type and number ofmembers; type of management; who sup-ports the consumers; schedule of work;forms of psychological help. On the otherhand, the associations are similar in howtheir members appear in public, assesscooperation among associations in Serbia,and value possessing knowledge of thepractice abroad.

After comparing the results of this sur-vey with information about foreign asso-ciations, we formulated recommendationsfor further development of consumerassociations in Serbia. We propose severalways for further involvement of con-sumers and for education of professionalsabout topics important for communitymental health care, but also specific waysfor the improvement of already existingconsumer associations.

Keywords: community mental healthcare, consumers of psychiatric services,consumer movement, consumer associa-tions, authonomy

1. Fuko, M. Istorija ludila u doba klasicizma.Beograd: Nolit. Prevela Jelena Stakić; 1980.

2. Bracken, P. & P. Thomas. Postpsychiatry.Mental Health in a Postmodern World.Oxford University Press, 2005.

3. Tansella, M. & G.Thornicroft.The PrinciplesUnderlying Community Care. In: G..Thorni-croft & G.Szmukler (eds.) Textbook of Com-munity Psychiatry. Oxford University Press,2001; 155-165.

4. Campbell, J.The Historical and Philosophi-cal Development of Peer-Run Support Pro-grams. In: S. Clay (ed.) On Our Own,Together. Peer Programs for People withMental Illness. Nashville, TN: VanderbiltUniversity Press, 2005; 17-64.

5. Clay, S. (ed.). On Our Own, Together. PeerPrograms for People with Mental Illness.Nashville, TN: Vanderbilt University Press;2005.

6. Durlak, J. A. Comparative effectiveness ofparaprofessional and professional helpers.Psychological Bulletin, 1979; 86(1), 80-92.

7. Farrand, P., P. Confue, R. Byng & S. Shaw.Guided self-help supported by paraprofes-sional mental health workers: an uncon-trolled before–after cohort study. Health &Social Care in the Community, 2009; 17(1),9–17.

8. Sangster, Y. Advocacy Unlimited, Inc., Con-necticut. In: S. Clay (ed.) On Our Own,Together. Peer Programs for People withMental Illness. Nashville, TN: VanderbiltUniversity Press, 2005; 179 - 197.

9. Pulice, R. T. & S. Miccio. Patient, Client,Consumer, Survivor: The Mental HealthConsumer Movement in the United States.In: J. Rosenberg & S. Rosenberg (ed.)Community Mental Health. Challenges forthe 21st Century. London – New York: Rout-ledge; 2006.

10. Lewis, B. Moving Beyond Prozak, DSM,and the New Psychiatry. The Birth ofPostpsychiatry.Ann Arbor, MI:The Universi-ty of Michigan Press, 2006.

11. Nelson, G., J. Ochocka, R. Janzen & J.Trainor. A longitudinal study of mentalhealth consumer/survivor initiatives: Part1—Literature review and overview of thestudy. Journal of Community Psychology,2006; 34(3), 247–260.

12. Nelson, G., J. Ochocka, R. Janzen & J.Trainor, P. Goering & J. Lomotey. A longitu-dinal study of mental health consumer/sur-vivor initiatives: Part V–Outcomes at 3-yearfollow-up. Journal of Community Psycholo-gy, 2007; 35(3), 655–665.

13. Angermeyer, M. C. & B. Schulze. Reinforc-ing stereotypes: how the focus on forensiccases in news reporting may influence pub-lic attitudes towards the mentally ill. Interna-tional Journal of Law Psychiatry, 2001;24(4-5): 469-86.

14. Corrigan, P.W.Newspaper stories as meas-ures of structural stigma. Psychiatric Ser-vices, 2005; 56(5): 551-6.

15. Wahl, O. F. Media Madness. Public Imagesof Mental Illness. New Brunwick, NewJersey: Rutgers University Press; 1995.

16. Stamatović-Gajić, B., T. Gajić & M. Maksi-mović. Mentalno zdravlje i mediji –mogućnosti promocije. Engrami, 2008;30(3-4): 81-85.

17. Lečić Toševski, D., V. Ćurčić, G. Grbeša, V.Išpanović Radojković, V. Jović, G. Kokora,G. Mihailović, A. Milićević Kalašić, Z.Stanković, M. Stanojković & N. Vučković.Zaštita mentalnog zdravlja u srbiji – izazovii rešenja. Psihijatrija danas, 2005; 37(1), 9-15.

Aleksandar DimitrijevićFilozofski fakultetČika Ljubina 18-2011 000 BeogradTel: 064/[email protected]

91

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Literatura:

UVOD

Freud se ubraja među najveće mislio-ce XX veka, a psihoanaliza je nastavilada živi na različite načine i nakon smrtinjenog tvorca. Ona je, pre svega, prisut-na kroz delatnost psihoanalitičara, njihovsvakodnevni psihoterapijski rad; krozrazvijanje psihoanalitičke teorije kao na-čina razumevanja i tumačenja psihičkogživota čoveka i njegovog ponašanja; krozudruženja psihoanalitičara i njihovu is-traživačku, didaktičku, izdavačku i osta-le delatnosti; kroz primenu psihoanalizeu raznim oblastima života; kroz umetnič-ku i društvenu kritiku; kroz razne reakci-

je koje su nastale na psihoanalizu; itd. Uovom članku nam je želja da pratimo ka-ko se psihoanaliza razvijala u Srbiji to-kom XX veka i to iz dva aspekta kojasmatramo da su bitna za život psihoana-lize: a. kroz prenošenje veštine psihoana-litičkog rada didaktičkom (trening) anali-zom, i b. kroz stvaranje i razvijanje psiho-analitičkih udruženja.

Zašto baš ova dva kriterijuma? Naokruglom stolu „100 godina psihoanali-ze“ održanom na Saboru psihologa2006. godine iz publike je postavljeno pi-tanje beogradskim psihoanalitičarima„šta smatraju da je Freud-ovo najveće ot-kriće“. Odgovorio sam da je to psihoana-

93

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ISTORIJA PSIHOANALIZEU SRBIJI U XX VEKU

Boris Kordić

UDK: 615.851.1(091)(497.11)”20”

Fakultet Bezbednosti, Univerzitet u Beogradu, Beograd, Srbija

Kratak sadržaj

Razvoj psihoanalize u Srbiji je predsta-vljen kroz rad ljudi u Srbiji koji su širilipsihoanalitičku misao i praksu kroz kli-nički i edukativni rad. Izdvojena su dvaosnovna kriterijuma za odabir: a. didak-tička analiza, i b. osnivanje udruženja. Pr-vi analizirani psihoanalitičari u Srbiji suNikola Šugar i Hugo Klajn. Nakon IIsvetskog rata Vojin Matić, koji je prošaotrogodišnju didaktičku analizu kod Niko-le Šugara, nastavlja sa edukativnim ra-dom i didaktičkom analizom koju je kodnjega prošlo oko trideset kandidata. Prvikrug njegovih analizanada je dobio ime„matićevci“ i nastavio sa edukativnim ra-dom i didaktičim analizama kandidata.Krajem XX veka je Tamara Štajner-Popo-vić pokrenula akciju međunarodnog pri-znavanja psihoanalize u Srbiji koja se za-vršila 2004. kada je Beogradsko psihoa-nalitičko društvo postalo ravnopravančlan Internacionalnog psihoanalitičkogdruštva.

Ključne reči: istorija psihoanalize, Vo-jin Matić, Beogradsko psihoanalitičkodruštvo, Internacionalno psihoanalitičkodruštvo

litički metod, jer bez metoda ne bi bilo is-traživanja, otkrića i teorija. To smatramkao odgovor na pitanje zašto prvi kriteri-jum. A drugi kriterijum zato što su psiho-analitička društva mesto gde se postavlja-ju standardi za edukaciju, razvoj i una-pređenje psihoanalize. U tom smisludruštva određuju način usvajanja neop-hodnih znanja i veština za sticanje pravaza samostalnim psihoanalitičkim terapij-skim radom.

Preteču psihoanalize čini Breuerovrad sa histeričnim pacijentkinjama kadaje u njihovim sećanjima tragao za pore-klom i objašnjenjem simptoma. To pred-stavlja prvo jasno psihogeno objašnjenjeduševnog oboljenja. Breuer je upoznaoFreuda sa svojim otkrićima i to je pred-stavljalo početak zajedničke saradnje ko-ja je rezultirala objavljivanjem Studija ohisteriji 1895. godine [1]. Freud nije biozadovoljan rezultatima koje su postizaliBreuerovim metodom koji se zasnivao nahipnozi i sugestiji, te je razvio psihoanali-tički metod radi spoznaje psihičke stvar-nosti [2] na osnovu kojeg je došao do ta-ko značajnih otkrića kao što su nesvesno,infantilna seksualnost, Edipov kompleksi mnoga druga [3]. Osnovu metoda činipsihoanalitička situacija u kojoj pacijentleži na kauču i saopštava svoje slobodneasocijacije dok ga psihoanalitičar sluša satzv. „slobodno lebdećom pažnjom“ (štoznači pažnjom koja se ne usmerava naodređene detalje) sedeći u fotelji iznadnjegove glave. U određenim momentimaanalitičar interveniše da bi unapredio raz-voj procesa i interpretira da bi pacijentdošao do uvida u svoje psihičko funkcio-nisanje.

Istovremeno sa otkrićem psihoanali-tičkog metoda Freud je započeo svoju sa-moanalizu, otprilike 1897. godine. Za-hvaljujući njegovoj samoanalizi nastala je

knjiga Tumačenje snova, objavljena1900. godine [4]. Kasnije će Freud posta-viti uslov da svako ko želi da se aktivnobavi primenom psihoanalitičkog metodau lečenju mora i sam da prođe svoju ana-lizu. Prvi psihoanalitičari bili su, tako,Freudovi učenici. O samim počecimaFreud piše u „O istoriji psihoanalitičkogpokreta“ 1914. sledeće [5]: „Od 1902.godine nadalje, nekolicina mladih dokto-ra se okupila oko mene sa jasnom name-rom da uče, praktikuju i šire znanje psi-hoanalize. Poticaj je došao od kolege ko-ji je sam doživeo blagotvorne efekte ana-litičke terapije. Redovni sastanci su seodržavali uveče određenim danima umojoj kući, odvijale su se diskusije premaodređenim pravilima a prisutni su se tru-dili da pronađu svoje puteve u ovom no-vom i nepoznatom polju istraživanja i dazainteresuju ostale za nj.“

Druga značajna grupa zainteresova-nih za psihoanalizu se okupila u Zürichupredvođena E. Bleulerom i C.G. Jungom.1908. godine je u Salzburgu održan prviInternacionalni psihoanalitički kongres.Iste godine je Abraham osnovao Berlin-sko psihoanalitičko društvo, a narednihgodina su osnovana društva u NewYork-u, Budimpešti i Londonu. Prva psi-hoanalitička klinika je osnovana u Berli-nu 1921. godine na inicijativu dr M.Eitingtona. Rad klinike se fokusirao natri cilja: psihoanalitički trening, psihoa-nalitički tretman za one koji ne mogu daga priušte privatno, i psihoanalitička is-traživanja. U radu klinike su učestvovalipored ostalog Ernst Simmel, Otto Fenic-hel, Carl Müller-Braunschweig, HansLampl, Karen Horney, Hanns Sachs,Franz Alexander, Sandor Rado, SiegfriedBernfeld, Felix Boehm, Eugen J. Hárnik,Max Eitingon. Na ovoj klinici započinjeistorija srpske psihoanalize. Nikola Šu-

94

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

gar, rodom iz Subotice, nakon završenogmedicinskog fakulteta u Pragu 1923. go-dine, prešao je u Berlin i prošao svoju tre-ning analizu kod F. Boehma u trajanju oddve godine [6]. U to vreme je preporukaklinike bila da se trening analiza radi naj-manje godinu do godinu i po.

U Internacionalnom psihoanalitič-kom žurnalu iz 1939. Šugar se navodikao član Bečkog psihoanalitičkog druš-tva [7]: „Sugar, Dr. Nikola, KnjeginjeLjubice ul. 32, Belgrade, Jugoslavia.“(Int. J. Psycho-anal, 1939, 20:498). Za-hvaljujući istraživanjima Petra Klajna za-pisanim u njegovom magistarskom radu„Razvoj psihoanalize u Srbiji“ [6] saču-vani su neki podaci o Nikoli Šugaru.

NIKOLA ŠUGAR

Nikola Šugar je rođen 25. avgusta1897. u Subotici, a zvanično je proglašenmrtvim 15. maja 1945. Stradao je kao Je-vrejin u nacističkim logorima. Njegovoime je navedeno među „najmanje petna-est ubijenih od strane nacista“ [8] u Bilte-nu Internacionalnog psihoanalitičkogudruženja, a zaveden je kao član Bečkogpsihoanalitičkog udruženja. Naime, na-kon svoje trening analize Šugar je 1925.godine prešao u Beč gde je nastavio spe-cijalizaciju iz psihijatrije kod Wagner-Jau-regga, slušao Freudova predavanja, pove-zao se sa tadašnjim psihoanalitičarima ipostao vanredni član Bečkog psihoanali-tičkog društva. Redovni član istog druš-tva je bio u periodu od 1933. do 1938., aonda se učlanio u Budimpeštansko psiho-analitičko društvo. U kratkom periodukoji je proveo u Beču Šugar je sarađivaosa Paulom Schilderom i bio s njim koau-tor članka "Zur Lehre von den schizofre-nen Sprach-störungen", objavljenog u"Zentralblatt für die gesamte Neurologie

und Psychiatrie" 1926. godine. Krajem1926. godine Šugar se vraća u Suboticu, inakon odslužene vojske, započinje svojuprivatnu praksu. Bio je poznat kao „lekarza alkoholizam“ po klijenteli koja je kodnjega dolazila. 1937. godine seli se za Be-ograd i započinje saradnju sa NikolomPopovićem, filozofom, prevodiocem i po-pularizatorom psihoanalize u tadašnjojSrbiji. Nikola Popović je, u svojoj karije-ri, bio šef Katedre za filozofiju, dekan Fi-lozofskog fakulteta, prorektor Univerzi-teta, a tokom rata rektor Univerziteta.1945. godine je osuđen na šest godina ro-bije kao kolaboracionista, jer je ostao nadužnosti rektora tokom okupacije. Pore-đenja radi, Felix Boehm, Šugarov analiti-čar, je nasledio predsedništvo nad Berlin-skim psihoanalitičkim društvom u vremekada su Nemci počeli sa progonom Je-vreja, ali je ostao u kontaktu sa S. Freu-dom i savetovao se povodom novonasta-le situacije, a nakon rata je nastavio sa-radnju sa Internacionalnim psihoanalitič-kim udruženjem o čemu svedoče pisanitragovi Anne Freud.

N. Popović je „tridesetih godina odr-žao seriju veoma posećenih predavanjana Kolarčevom univerzitetu iz oblasti psi-hoanalize i napisao dve knjige iz te obla-sti“ [6]. Prva je proizašla iz njegovih pre-davanja i zove se „Predavanja iz psihoa-nalize“ u izdanju Gece Kona, Beograd,1934. Druga je „Psihoanaliza – osnoveučenja Sigmunda Frojda“, Geca Kon, Be-ograd, 1935. To su prve knjige na srpsko-hrvatskom jeziku u kojima je sistematskiizložena psihoanalitička teorija. U Inter-nacionalnom psihoanalitičkom žurnaluiz 1938. godine [9] Nikola Šugar je daokritički prikaz „Predavanja iz psihoanali-ze“. Sinovac Nikole Popovića je BoškoPopović, poznati profesor Psihologije lič-

95

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

nosti na Filozofskom fakultetu u Beogra-du u drugoj polovini XX veka.

Nikola Šugar je, sa grupom sledbeni-ka, 1938. osnovao Psihoanalitičko druš-tvo u Beogradu. Članovi su bili Lj. Du-mić, V. Dvorniković, M. Đurić, HugoKlajn, Vladislav Klajn, V. Matić, N. Po-pović i Lj. Živković. Sastanci su se odvi-jali jednom mesečno u kancelariji NikolePopovića u dekanatu Filozofskog fakul-teta do zabrane 1940. kada je dekanu Po-poviću rečeno da je "politički nezgodno"da deluje psihoanalitičko društvo na fa-kultetu. Povremeni sastanci su se od tadaodržavali u Šugarovom stanu. Sastanci suse odvijali tako što bi jedan član grupeodržao predavanje, a posle bi usledila di-skusija ili razgovor. Nakon bombardova-nja Beograda Šugar se peške vratio u Su-boticu i tu radio do 1944. kada je depor-tovan u nacističke logore. Tokom svogboravka u Beogradu Šugar je na treninganalizi imao, pored ostalih, dva budućapsihoanalitičara: Vladislava Klajna i Vo-jina Matića. O Matiću ćemo govoriti de-taljno kasnije, s obzirom da je on nasta-vio rad Nikole Šugara. A što se tiče Vla-dislava Klajna da pomenemo da je njegovbudući rad vezan za bolnicu „DragišaMišović“ u kojoj je 1956. osnovao psiho-terapijsko odelenje sa psihodinamskomorijentacijom. Predavanja o psihoanalizikoja je Vladislav Klajn držao u to vremesu smatrana „jeretičnim“. Na napade jeKlajn odgovorio rekavši da će i dalje ko-ristiti psihoanalizu u radu jer ta metodapomaže.

Šugar je, stoga, na dva najznačajnijanačina doprineo razvoju psihoanalize uSrbiji. Praktikovanjem trening psihoana-lize ostavio je za sobom psihoanalitičarepraktičare, a osnivanjem psihoanalitič-kog društva je pokrenuo proces rada na

širenju i razvijanju psihoanalitičke misli uSrbiji.

Pre nego nastavimo prikaz istorijskograzvoja psihoanalize moramo da se zau-stavimo i nakratko osvrnemo na rad Hu-go Klajna koji nije doprineo razvoju napolju trening analize, već je najznačajnijidoprinos dao u primenjenoj psihoanalizi(šekspirologija), zatim u tumačenju parti-zanske ratne neuroze, te u izdavaštvu(prevođenje i izdavanje Freudovih dela).

HUGO KLAJN

Rođen je 30. septembra 1894. u Vu-kovaru, a umro je 1981. u Beogradu.Medicinu je studirao u Beču. Studije jezapočeo 1912. a prekinuo ih je za vremeprvog svetskog rata kada je kao rezervnioficir – bataljonski lekar služio u Galicijii Italiji. Diplomirao je 1918. godine. To-kom 1913. Hugo Klajn je odlazio na tro-mesečni kurs iz psihoanalize kod ViktoraTauska. Zatim je bio lično na razgovorukod Freuda, u Berggasse 19, da bi dobiodozvolu da sluša njegova predavanja, štoje bio Freudov zahtev u to vreme. Dobioje Freudovu vizit-kartu sa potpisom, kaovizu za njegova predavanja. U periodu1921-23. Klajn se vratio u Beč da bi spe-cijalizirao psihijatriju, a istovremeno jetražio od Freuda preporuku za psihoana-litičara koji bi ga primio na trening anali-zu. Freud je predložio EdwardaHitschmanna, ali Hugo se odlučio za Pa-ula Schildera koji je bio slobodnijih nazo-ra.

Po povratku Hugo Klajn je radio naGuberevcu u psihijatrijskoj bolnici, a ka-snije je preuzeo ordinaciju dr Subotića,po njegovoj smrti i na predlog njegove že-ne. Među njegovom klijentelom se našlai mlada pijanistkinja, Stana Đurić-Ribni-kar, sa kojom se 1937. oženio i dobio si-

96

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

na. Tokom rata je radio u jevrejskoj bol-nici (koje su nacisti namerno odvojili odostalih bolnica) i kad je shvatio koja sud-bina ga čeka simulirao je samoubistvo, azatim izigravao pacijenta-depresivca, dabi se kasnije sklonio, promenio izgled(brada, naočale) i identitet u Uroša Klja-jića. Predstavljao se kao profesor engle-skog a žena mu je dolazila u posete kaoučenica. U tom periodu Hugo Klajn jevodio dnevnik, neku vrstu samoanalize,koji je njegova žena čuvala u radnom sto-lu, ali je na kraju rata izgoreo zajedno sanjegovom bibliotekom.

Posle drugog svetskog rata Klajn jeradio na nervnom odeljenju vojne bolni-ce, da bi ga nova vlast predložila za reži-sera u Narodnom pozorištu, zahvaljujućinjegovim pozorišnim kritikama u pred-ratnom, levo orijentisanom listu „Sto-žer“. Kako je počeo da režira, tako je po-čeo da predaje psihologiju na Dramskomstudiju Narodnog pozorišta, a kasnije jepredavao režiju na Akademiji za pozoriš-te, film, radio i televiziju. Time je otpoče-la drugačija karijera za Hugo Klajna ukojoj nije bilo mesta za klinički rad ali jenjegov doprinos primenjenoj psihoanali-zi i izdavaštvu bio veliki.

Preveo je 1937. „Psihopatologiju sva-kodnevnog života“ S. Freuda i napisaopredgovor „O psihoanalizi“. Objavio je1939. članak o omaškama izazvanim ne-svesnom željom za smrću deteta, „Fehlle-istung infolge unbewusster To-deswünsche gegen das einzige Kind“ u„Internationale Zeitschrift für Psychoa-nalyse und Imago“ [10]. Napisao je1945. „Ratna neuroza Jugoslovena“ ko-ja je izdata tek 1955 [11], u kojoj daje tu-mačenje tzv. „jurišanata“, boraca-parti-zana koji su pokazivali specifičnu vrstusimptomatologije. Članak „Razvoj psi-hoanalize u poslednjim decenijama“ je

izašao 1958. kao predgovor izdanju Fre-udovog „Uvoda u psihoanalizu“. Takođeje napisao predgovor za Odabrana delaSigmunda Freuda 1969. Ostali njegoviradovi vezani su za pozorište, a međuznačajnijim je zbirka tekstova „Šekspir ičoveštvo“ iz 1964.

VOJIN MATIĆ

Rođen je 25. jula 1911. godine u Zre-njaninu, a umro je 1999. u Beogradu[12]. Otac mu je bio jedini srpski lekar ugradu, a 1914. je optužen za veleizdajni-ka jer je održao govor protiv Austro-Ugarske, te je poslat za kaznu na front.Po završetku rata postavljen je za uprav-nika županijske bolnice u Velikom Bečke-reku, današnji Zrenjanin. Matić je poslatna studije medicine u Beč 1929. godine anakon tri godine se vratio u Srbiju, zbogvelike ekonomske krize, i nastavio studi-je u Beogradu. Tokom boravka u BečuMatić je slušao veoma posećena predava-nja urologa Oswalda Schwarza, koji jedržao kurs o psihoanalizi, psihosomat-skim obolenjima i bračnim problemima.Matić je diplomirao 1936. i započeo spe-cijalizaciju iz neuropsihijatrije kod prof.Stanojevića. Nikola Šugar je 1937. obi-šao Neuropsihijatrijsku kliniku i jedino jeMatić bio zainteresovan za priključivanjepsihoanalitičkom društvu. Iste godineMatić je započeo trening analizu kod Šu-gara koja je trajala oko tri godine i preki-nuta je zbog rata. P. Klajn [6] navodi daje Matić 1950-51 sproveo i samoanalizu.Matić je 1941.položio specijalistički ispitiz neuropsihijatrije.

Tokom rata odveden je u zarobljenič-ki logor u Nemačkoj u kojem je radiokao lekar i vodio neuropsihijatrijsko ode-lenje. Po povratku u zemlju radio je kaoasistent neuropsihijatrije kod prof. Vladi-

97

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

mira Vujića, jednog od boljih poznavala-ca psihoanalitičkog učenja i čoveka kojije uveo psihološke predmete u studije ne-uropsihijatrije [13]. Učestvovao je 1947.u osnivanju Odseka za defektologiju priVišoj pedagoškoj školi na kojem je biohonorarni predavač. Dobio je stipendijuSvetske zdravstvene organizacije (WHO)1948. i proveo godinu dana u Parizu naspecijalizaciji kod prof. GeorgesaHeuyera, dečjeg psihijatra, i dr Fischgol-da, specijaliste za EEG. Matić je hteo danastavi svoju trening analizu u Parisu alije sekretar Psihoanalitičkog udruženja,Sach Nacht, odugovlačio sa odlukom ina kraju saopštio da nema vremena za re-ferencionu analizu. Matić je 1952. daoostavku na asistenturu kod prof. Vujića iprešao na Filozofski fakultet na kojem jetada osnovano Odelenje za Psihologiju.Iz početka je predavao kao asistent dečjupsihopatologiju, da bi se penzionisao kaoredovni profesor koji je, tokom svoje ka-rijere, predavao Opštu psihopatologiju,Psihopatologiju dece i adolescenata iMentalnu higijenu.

Matićev najznačajniji poduhvat jeosnivanje Medicinsko-pedagoškog save-tovališta 1953. godine [14]. Savetovalištese bavilo prvenstveno psihopatologijomdece i omladine, a po organizaciji je pred-stavljalo izrazito naprednu ustanovu naprostorima tadašnje Jugoslavije. Bilo jemultiprofesionalno, tu su radili psihijatri(Milica Jojić-Milenković, Slavka Brzev),pedijatar (Ljiljana Milosavljević), psiho-lozi (Milica Marinkov, Katarina Radova-nović, Nevenka Perović, Vladimir Petro-vić), pedagog (Branivoj Popović) i socijal-ni radnik (Vera Markićević). Na čelu saMatićem oni su predstavljali snažan pro-fesionalni tim čiji su međuljudski odnosipostali veoma prijateljski. Edukacija jebila sastavni deo posla i Matić je tim

uveo u posao dijagnostike, terapije i save-tovanja. U radu su se koristili testovi, štose tada smatralo „buržoaskim“. Koristilisu se testovi inteligencije (Binet-Simon,Raven) i projektivni testovi (Rorschachza decu, MAPS, FAT, TAT, Machovertest). U terapijskom radu se koristila indi-vidualna i grupna psihoterapija i saveto-vanje, zatim play-terapija, radna terapija,a obavljao se i socijalni rad. Održavali suse timski sastanci svake subote sa disku-sijama, grupnim supervizijama slučajeva,a na pojedine sastanke i seminare su do-lazili i studenti psihologije. Koliko je na-predan bio timski rad u to vreme govoričinjenica da je tek 70-tih grupa psihotera-peuta iz Beča držala edukaciju o timskomradu na prostorima tadašnje Jugoslavije.Savetovalište je posedovalo prostoriju zaplay-terapiju sa jednosmernim ogleda-lom za posmatranje dece i terapije. Na-kon deset godina rada predloženo je dase savetovalište kao „nepotrebno“ ukine.Više od dvanaest komisija je razmatraloovaj zahtev da bi jednog ponedeljka za-posleni zatekli inventar na hodniku ausmeno im je rečeno da se isele.

U periodu kada je osnovano i radiloMedicinsko-pedagoško savetovališe osni-vaju je još dva slična odeljenja psihodi-namske orjentacije [15]: Mirko Švrakićosniva 1952. psihijatrijsko odeljenje„Avala“ u okviru Neuropsihijatrijske kli-nike u Beogradu na kojem se tretiraju ne-urotska oboljenja na psihodinamski na-čin, a Vladislav Klajn osniva 1956. psiho-terapijsko odeljenje u bolnici „Dr Dragi-ša Mišović“.

Najveću zaostavštinu iz perioda save-tovališta (pa i kasnije) čini Matićev radkao trening analitičara kada je i velikibroj njegovih tadašnjih saradnika prošaoanalizu kod njega. Na taj način je Matićnastavio tamo gde je Šugar bio onemogu-

98

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ćen ratom i vlastitom smrću. U tom peri-odu su kod njega trening analizu prošliMilica Jojić-Milenković, Ljiljana Milosa-vljević, Slavka Brzev, Milica Marinkov iVladimir Petrović. Analiza je imala uče-stalost pet puta nedeljno i trajala je naj-manje četiri godine. Od nabrojanih Ma-tićevih analizanada Ljiljana Milosavljevićje prešla na polovini analize u Zagreb idovršila svoju trening analizu kod zagre-bačkog psihoanalitičara Stjepana Betlhei-ma, direktnog člana IPA od 1953 [16]. Ukasnijem periodu trening analizu (po ma-nje strogim pravilima) su prošli i mnogidrugi psihijatri i psiholozi. Među njimasu i zvanično priznati psihoanalitičari odstrane Internacionalnog psihoanalitičkogudruženja: Tamara Štajner-Popović,Aleksandar Vučo, Vojislav Čurćić, VesnaBrzev, Ivanka Dunjić i Marija Vezmar.

Najznačajniji teorijski doprinos psi-hoanalitičkoj teoriji Matić je dao u član-ku „Uloga razvoja hvatanja u prevazila-ženju anaklitičkog straha“ koji je obja-vljen u Analima zavoda za mentalnozdravlje 2 iz 1970. Analizirao je ulogu ru-ke u prvih godinu dana života kada onapostaje predobjekat koji preuzima na se-be neke majčinske funkcije kao što su pri-bavljanje oralnog zadovoljstva sisanjemprsta, kožno-mišićne prijatnosti dodiriva-njem tela, te vizuelne gratifikacije gleda-nje ruke uz osmeh. U anaklitičkom peri-odu je razlikovao funkciju introjekcijestavljanjem predmeta u usta, kao i funk-ciju ovladavanja strahom od napuštanjakroz bacanje predmeta iz ruku. U kasni-jem razvoju majka postaje objekat neza-visan od Ega a ruka postaje deo Ega de-teta.

Drugi izuzetan teorijski doprinos Ma-tić je dao na polju paleopsihologije – pri-mene psihoanalitičke teorije na objektnirazvoj čovečanstva i mitske prošlosti.

Glavni radovi iz te oblasti štampani su upublikacijama „Zaboravljena božan-stva“ [17], te „Psihoanaliza mitske proš-losti“ I [18], II [19] i III [20]. U njimaMatić pokazuje kako se razvoj čovečan-stva može razumeti primenom psihoana-litičke teorije razvoja i analizira niz ju-žnoslovenskih mitova pokazujući prime-nu svojih pretpostavki.

Vojin Matić je posedovao niz kvalite-ta [14]. Bio je poliglota (govorio je devetjezika), širokog obrazovanja, neverova-tan rukovodilac, veoma empatičan, sa iz-uzetnim razumevanjem za ljudske slabo-sti. Posebno želimo da istaknemo kvalite-te koji su došli do izražaja u njegovoj bor-bi za razvoj psihoanalize u Srbiji (Matićse borio na, njemu svojstven, tihi „mati-ćevski“ način). Kad je Matić počeo darazmišlja o analitičkoj obuci za zaposleneu savetovalištu prvo je želeo da dovedetrening analitičara iz Mađarske. Kad seideja pokazala neizvodivom Matić je po-kazao retku sposobnost da razdvoji unu-tar sebe uloge rukovodioca i trening ana-litičara, što je ljudski i profesionalno izu-zetno težak zadatak. Pored toga, Matić senije plašio da sagleda da njegovi anali-zandi mogu više da napreduju nego štoanaliza s njim može da im pruži, pa ih jeslao kod drugih analitičara. Takođe je,svo vreme, bio u kontaktu sa novinama upsihoanalizi i stalno pratio literaturu izdate oblasti. Bio je snažna podrška svo-jim đacima koji su bili poznati u stručnimkrugovima kao „matićevci“, a ta podrš-ka mu se vraćala istom snagom kad godmu je bila potrebna. Uvek je težio za zva-ničnim priznanjem psihoanalize u Srbiji ina kraju mu se želja ispunila zahvaljujućiborbi njegovog sledbenika Tamare Štaj-ner-Popović. Na kongresu u San Franci-sku 1995. izabran je, zajedno sa Tama-rom, za punopravnog člana Internacio-

99

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

nalnog psihoanalitičkog udruženja i do-bio je posebno priznanje i povelju za raz-voj psihoanalize.

„MATIĆEVCI“

Analizandi Vojina Matića iz periodaMedicinsko-pedagoškog savetovalištasu prebačeni, po ukidanju savetovališ-ta, u različite ustanove kako bi se one-mogućio njihov timski rad. Postojala jeideja da se svi prebace u novoosnovaniZavod za mentalno zdravlje (danas In-stitut) ali to se nije desilo. Slavka Brzevje prebačena u školski dispanzer Domazdravlja „Boris Kidrič“ (na kojem jeformirano psihološko savetovalište za-jedno sa Katarinom Radovanović iKsenijom Kondić), Milica Jojić-Milen-ković u Zavod za mentalno zdravlje naodelenje psihoza, Milica Marinkov ta-kođe u Zavod, Ljiljana Milosavljevićna Institut za majku i dete, VladimirPetrović na Filozofski fakultet. Značaj-ni poduhvati su bili osnivanje bračnogsavetovališta pri Zavodu za mentalnozdravlje 1965., osnivač Milica Jojić-Milenković, i psihološkog savetovalištana Filozofskom fakultetu 1976., osni-vač Vladimir Petrović.

Mnogi „matićevci“ su bili asistenti ipredavači na na Filozofskom fakultetu.Milica Jojić-Milenković je bila preda-vač na predmetu Opšta psihopatologi-ja, Vladimir Petrović na predmetimaMentalna higijena i Psihopatologija de-tinjstva i mladosti, da bi od 1970. pre-davao Osnove psihoterapije i savetova-nja. Njegovo je mesto na predmetimaPsihopatologija detinjstva i mladosti iMentalna higijena preuzela KsenijaKondić.

Sada ćemo ukratko reći nešto o naj-značajnijim „matićevcima“, kako su tada

zvali učenike Vojina Matića, iz periodašezdesetih i sedamdesetih, a s obzirom nadoprinos daljem razvoju psihoanalize.

Milica Jojić-Milenković

Rođena je 1928. u Peći kao jedno odpetoro dece, a preminula je 06. marta2008. Otac, diplomirani filozof, je biranza narodnog poslanika u dva navrata na-kon prvog svetskog rata, a zatim je biodirektor gimnazije u Peći. Za vreme dru-gog svetskog rata je bio zarobljenik u ita-lijanskom zatvoru a streljan je 1945. kaosaradnik okupatora. Majka je bila edu-kator za žene na Institutu kralja Nikole.Milica je završila medicinski fakultet uBeogradu i specijalizirala psihijatriju.

Tokom rada u Medicinsko-pedagoš-kom savetovalištu Milica je često radilasa roditeljima jer je smatrala da je to neo-phodna dopuna terapiji dece. Na Zavo-du se bunila protiv šturih naznaka uanamnezama tipa „imala je loš brak“ ko-je ništa konkretno ne govore o bračnimproblemima. Njeni nalazi su uvek pisanidinamski, tj. sa psihoanalitičkim tumače-njem. Da li je to bio razlog da je izaberuda osnuje bračno savetovalište, prvo ta-kve vrste u tadašnjoj Jugoslaviji, nije po-znato. U svakom slučaju, savetovalište jeubrzo dospelo na dobar glas i razvila sesaradnja sa Centrima za socijalni rad i su-dovima. Savetovalište je postalo drugo-stepena komisija za dodelu dece nakonrazvoda.

Pored aktivnosti u Bračnom savetova-lištu, Milica je radila kao šef Odseka zapsihoze, predavala Opštu psihopatologi-ju na Filozofskom fakultetu, radila kaokonsultant i nadzor u Domovima zdra-vlja, Centrima za socijalni rad, Domovi-ma za nezbrinutu decu, Domovima za

100

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

vaspitno zapuštenu decu i slično. Za svojrad dobila je niz priznanja. Svoju doktor-sku tezu „Psihodinamika bračnih odno-sa“ nije nikad odbranila. U Beogradu ni-su hteli da prihvate doktorski rad koji ne-ma istraživanje sa statističkim analizama,a u Zagrebu su prevodili dokumentacijuna „hrvatski jezik“ u vreme kada se kori-stio srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski je-zik (to se dešavalo 1972. u vreme tzv.„maspoka“).

Milica je bila veoma široke kulture,stalno je išla na koncerte, izložbe i pratilanova izdanja iz umetnosti. Tako se desiloda je velik broj njenih klijenata bio izoblasti umetnosti ili istorije umetnosti. Bi-la je ekspert da putem jezgrovitih inter-pretacija pomogne ljudima i u kratkimpsihoterapijama. Tek nakon penzionisa-nja mogla je da se posveti didaktičkompsihoanalitičkom radu te je imala nekoli-cinu stručnjaka na trening analizi (poredostalih i autora ovog teksta), učestvovalau komisiji za skrining (prijem na edukaci-ju za psihoanalitičara), i kao supervizor.Jedina je od Matića dobila zvanično pri-znanje da je osposobljena za grupnu ana-litičku psihoterapiju te je vodila edukativ-ne grupe u Podgorici. U vreme kada seteško dolazilo do literature, prevela je za-jedno sa suprugom „Ja i mehanizmi od-brane“ Anne Freud, prevod koji se kori-stio kao skripta među kolegama. Primlje-na je 1999. godine u Internacionalno psi-hoanalitičko udruženje kao punopravničlan [21].

Ljiljana Milosavljević

Ljiljana Milosavljević je rođena 30.aprila 1928. godine u Beogradu. Tu je za-vršila medicinski fakultet i muzičku aka-demiju (na harfi), a kasnije je specijalizi-

rala pedijatriju. Pored Vojina Matića njentrening analitičar je bio Stjepan Betelheimiz Zagreba. Nakon Medicinsko-pedagoš-kog savetovališta prebačena je na Odelje-nje za mentalnu higijenu Instituta za maj-ku i dete na kojem je 1963. osnovala Sa-vetovalište za mentalnu higijenu.

Ljiljana je dala značajan doprinos raz-voju psihoanalize svojim didaktičkim ra-dom. Osam stručnjaka je kod nje prošlotrening analizu. Među njima je i PetarKlajn (koji je magistrirao na temi „Raz-voj psihoanalize u Srbiji“) koji je učestvo-vao u naporima za zvanično priznanjepsihoanalize 90-tih ali je prerano umrousled teške bolesti. Takođe je delovalakao član skrining komisije i supervizor.Primljena je 1999. u Internacionalno psi-hoanalitičko udruženje kao punopravničlan [21]. Među svojim analizandima ce-njena je po svojim empatijskim sposob-nostima, a sama kaže da je rano uvidelaznačaj kontratransfera u radu sa klijenti-ma. Poznata je po svojim uspesima u ra-du sa agorafobičarima. Prva se bavila sadečjom psihosomatikom, pored KsenijeKondić, što je predstavljeno radovima nasvetskim kongresima.

Vladimir Petrović

Rođen je 17. juna 1929. u Beogradu,a umro 14. decembra 1996. Završio jeFilozofski fakultet, odsek za psihologiju,a doktorirao je na temu „Emocionalnesmetnje i uspeh u školi: porodica kaomotivacioni faktor“ 1965. godine. Na-kon rada u Medicinsko-pedagoškom sa-vetovalištu Vladimir Petrović je prešaona Filozofski fakultet i kasnije je vodiopredmet Osnovi psihoterapije i savetova-nja u okviru kojeg je ceo semestar posve-tio predavanjima psihoanalitičke tehnike.Osnivač je Psihološkog savetovališta na

101

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Filozofskom fakultetu u okviru kojeg suradili volonteri i pružali psihoterapijskeusluge studentima Univerziteta. U okvirusavetovališta je okupljao jednom nedelj-no studente-postdiplomce zainteresovaneza psihoanalizu. Na sastancima su se pri-kazivale interne prezentacije radova psi-hoanalitičara, vodile diskusije na razneteme iz psihoanalize i radile supervizije ugrupi. Petrović je bio aktivan i kao tre-ning analitičar. Od njegovih studenata-postdiplomaca petoro je dobilo međuna-rodnu licencu psihoanalitičara (od togasu dvoje išli kod njega na trening anali-zu).

Ksenija Kondić

Rođena je 13. jula 1934. u Brčkom[22]. Roditelji su se školovali u Austro-Ugarskoj, majka je završila muzičku ško-lu u Beču (klavir), a otac višu trgovinskuu Gracu (bio je stručnjak za spoljnu trgo-vinu). Ksenija je prvi put čitala Freuda nanemačkom sa 16 godina zahvaljujući uja-ku, izuzetno obrazovanom čoveku koji jediplomirao prava u Beču. Ksenija je ma-turirala u prvoj generaciji klasične gimna-zije gde je učila i latinski i starogrčki.

Završila je Filozofski fakultet, Odsekza psihologiju, a doktorirala na temu„Povezanost dečjih neurotičnih smetnjisa strukturom ličnosti, odnosno patologi-jom roditelja“ 1980. Treća je u tadašnjojJugoslaviji završila specijalizaciju iz medi-cinske/kliničke psihologije (posle JosipaBergera i Lile Jovanović), a prva sa prika-zom kliničkog slučaja. Završila je treninganalizu u trajanju pet godina kod dr Slav-ke Brzev-Mančić, kao i dvogodišnju edu-kaciju iz play-terapije. Godinu dana je bi-la na superviziji kod prof. dr Vojina Ma-tića.

Radila je dve i po godine u Centru zacerebralnu paralizu, sprat ispod Medicin-

sko-pedagoškog savetovališta u kojem jeradio prof. dr Vojin Matić, i učestvovalaje kao stalni gost na njegovim sastanci-ma. Zatim je deset godina radila u Škol-skom dispanzeru Doma zdravlja „B. Ki-drič“. Na Filozofski fakultet je došla satrinaest godina kliničkog iskustva i edu-kacijom iz psihoanalize. Završila je kari-jeru kao redovni profesor Psihopatologi-je detinjstva i mladosti i Mentalne higije-ne.

Jedan je od osnivača, predavača i su-pervizora (pored V. Matića, V. Petrovića,i ostalih) subspecijalizacije iz analitičkiorjentisane psihoterapije pri Medicin-skom fakultetu. Takođe je jedan od osni-vača, pored devet koleginica, prvog pri-vatnog psihološkog savetovališta „Psiho-loški krugovi“ 1990. Poznata je po svomangažmanu na televiziji na kojoj je uče-stvovala kao gost ili voditelj u preko 150emisija školskog, obrazovnog i naučnogprograma (većinom sa Ilijom Dobrivoje-vićem, dinamski orjentisanim psiholo-gom).

Uvela je svoje poznavanje ego-psiho-logije u programe na fakultetu. Sa Tama-rom Štajner-Popović je prevela Pola Fe-derna „Ego psihologija i psihoze“ koja sekoristila interno kao skripta u vreme ka-da se teško dolazilo do literature. Uče-stvovala je u radu na priznavanju psiho-analize u Beogradu ali je usled medicin-skih i tehničkih razloga ostala bez zvanič-nog priznanja Internacionalnog psihoa-nalitičkog udruženja.

INSTITUCIONALIZACIJAPSIHOANALIZE U SRBIJI

Od 1938. kada je Nikola Šugar osno-vao psihoanalitičko društvo u Beogradukoje je prestalo sa radom početkom IIsvetskog rata, gotovo pola veka nije bilo

102

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

pokušaja da se psihoanalitičari okupe uinstitucionalnom okviru. Težnja VojinaMatića je bila da se prizna psihoanaliza uSrbiji od strane Internacionalnog psihoa-nalitičkog udruženja (IPA). Svoju energi-ju je usmerio na klinički rad, edukacije ipisanje, a ne i na osnivanje nacionalnogudruženja. Tek krajem osamdesetih sepojavljuje Društvo za proučavanje psiho-analitičkog metoda koje je nastalo radiinicijative u izdavačkoj delatnosti. Idejuje dao Dragan Vukotić, analizand Vladi-mira Petrovića, a u društvu je okupiogrupu koja se sastajala u Psihološkom sa-vetovalištu na Filozofskom fakultetu.Društvo je pokrenulo štampanje zborni-ka radova koji je sadržavao Frojdove spi-se o psihoanalitičkoj tehnici bitne za raz-umevanje psihoanalitičkog metoda iprakse. Prvi tom Spisa o psihoanalitičkojtehnici se pojavio 1990 [23]. Drugo druš-tvo, okupljeno zbog rada na edukaciji izpsihoanalize, osnovano je početkom de-vedesetih na inicijativu Tamare Štajner-Popović i zvalo se Beogradsko društvo zarazvoj psihoanalize. Društvo je brojalopreko pedeset članova od kojih su nekizavršili didaktičku analizu, a većina je tekbila u edukaciji.

Povoljna okolnost za institucionaliza-ciju psihoanalize u Srbiji je došla od pred-sednika Evropske psihoanalitičke federa-cije (EPF), Han Groen-Prakken. Ona jebila zainteresovana za širenje psihoanali-ze u zemljama tzv. Istočne Evrope, odno-sno zemljama koje su bile pod Sovjetskimsavezom u Istočnom bloku. Iako tadaš-nja Jugoslavija politički nije pripadala Is-točnom bloku uvrštena je među zemljeIstočne Evrope radi širenja psihoanalize.Novembra 1990. je u Beogradu održanDrugi EPF Istočno Evropski Seminar.Han Groen-Prakken [24] je zapisala dasu kolege sa Istoka željne treninga i poka-zuju zavidnu analitičku sposobnost.

Napore Han Groen-Prakken je podr-žala IPA koja je formirala potkomitet zaIstočnu Evropu sa kopredsednicima HanGroen-Prakken i John Kafkom. Na 38.kongresu IPA 1993. u Amsterdamu Ta-mara Štajner-Popović je dogovorila sakopredsednicima način na koji bi se po-krenula institucionalizacija psihoanalizeu Srbiji [25]. Supervizijom kandidata jetrebalo bar četvoro da bude primljeno udirektno članstvo IPA kako bi se oformi-la Studijska grupa kao preduslov za stva-ranje nacionalnog psihoanalitičkog druš-tva. Tako se i desilo. Nakon niza supervi-zija na 39. kongresu IPA 1995. u SanFrancisku u članstvo IPA su primljeni Vo-jin Matić, Tamara Štajner-Popović, Alek-sandar Vučo, Ivanka Jovanović-Dunjić,Gordana Marinkov-Vulević, Vida Rakić-Petroi i Milorad Vukašinović. Vojin Ma-tić je tada dobio povelju za posebne za-sluge u razvoju psihoanalize na ovim pro-storima. Na osnovu toga je 1996. oform-ljena Studijska grupa kao prvi stadijumzvaničnog priznanja psihoanalize u Srbi-ji. Uz podršku Komiteta sponzora odstrane IPA Beogradska studijska grupa jeprerasla 2004. u Beogradsko psihoanali-tičko društvo, a 2007. je dobijen statusravnopravnog društva IPA na 45. kon-gresu održanom u Nju Orleansu.

ZAKLJUČAK

Psihoanaliza je prisutna na prostori-ma Srbije sa pojavom Nikole Šugara iz-među dva svetska rata. Nakon II svet-skog rata ona je nastavila da se razvija za-hvaljujući entuzijazmu i edukativnom ra-du Vojina Matića. Institucionalno prizna-nje od strane IPA psihoanaliza u Srbiji jedobila tek krajem XX veka zahvaljujući,pre svega, naporima Tamare Štajner-Po-pović.

103

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

1. Breuer J. & Freud S. Studies on hysteria.Standard Edition 2. New York. BasicBooks Inc; 1895.

2. Kordić B. Psihička realnost u klasičnoj psi-hoanalitičkoj teoriji. Engrami - časopis zakliničku psihijatriju, psihologiju i graničnediscipline. 2009; 31(3-4): 69-76.

3. Barišić J. Frojd i seksualnost - povodom150-godišnjice rođenja Sigmunda Frojda.Engrami - časopis za kliničku psihijatriju,psihologiju i granične discipline. 2006;28(1-2): 43-51.

4. Freud S. The interpretation of dreams.

Parts I and II. Standard Edition 4–5. New

York. Basic Books Inc; 1900.

5. Freud S. On the history of the psycho-

analytic movement. Standard Edition 14.

New York. Basic Books Inc; 1914.

6. Klajn P. Razvoj psihoanalize u Srbiji. -

magistarski rad. 1980.

7. List of Members of the International Psy-

cho-Analytical Association. Int. J. Psycho-

Anal. 1939; 20: 498-515.

104

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

HISTORY OF PSYCHOANALYSIS IN SERBIA IN THE TWENTIETH CENTURY

Boris Kordić

Faculty of Security Studies, University of Belgrade, Belgrade, Serbia

Summary

The development of psychoanalysis inSerbia was presented through the work ofpeople in Serbia who spread psychoa-nalytic thought and practice through clini-cal and educational work. There weretwo main criteria for selection: a. didacticanalysis, and b. establishment of associa-tions. The first analysed psychoanalysts inSerbia were Nikola Sugar and HugoKlein. After World War II Vojin Matic,which had passed three years in didacticanalysis by Nikola Sugar, continue witheducational activities and didactic analy-sis which passed about thirty candidateswith him. The first round of hisanalysands was named "matićevci" andthey had continued with the educationalwork and didactic analysis of candidates.At the end of the twentieth century Tama-ra Steiner-Popovic launched a campaignof international recognition of psychoa-nalysis in Serbia that ended in 2004 whenBelgrade Psychoanalytical Society has be-come an equal member of the Internatio-nal Psychoanalytic Society.

Key words: history of psychoanalysis,Vojin Matic, Belgrade PsychoanalyticalSociety, International PsychoanalyticalAssociation

Literatura:

8. Freud A. Bulletin of the International Psy-cho-Analytical Association. Bul. Int. Psy-choanal. Assn. 1949; 30:178-208.

9. Sugar N. Predavanja Iz Psihoanalize [lec-tures on Psycho-Analysis]. Int. J. Psycho-Anal. 193;.19: 242-244.

10. Klajn H. Fehlleistung infolge unbewussterTodeswünsche gegen das einzige Kind (ASymptomatic Act in Consequence of anUnconscious Death Wish Against theOnly Child). Internationale Zeitschrift fürPsychoanalyse und Imago. 1939; 24 (3).

11. Klajn H. Ratna neuroza Jugoslovena.Beograd. Sanitetska uprava JNA; 1955.

12 Legende Beogradskog Univerziteta. VojinMatić 1911-1999. 2008. Univerzitet uBeogradu, Univerzitetska biblioteka „Sve-tozar Marković“. preuzeto sa:http://www.unilib.bg.ac.rs/o_nama/izlozbe/Vojin%20Matic/Vojin%20Matic.pdf

13. Milovanović S. Prvi srpski psihijatri. Srpskiarhiv za celokupno lekarstvo. 2006; 134(9-10): 457-465.

14. Kordić B. Intervju sa prim. dr Milicom Jojić-Milenković. 2006.

15. Milovanović S, Jašović-Gašić M, PantovićM, Đukić-Dejanović S, Jovanović AA,Damjanović A & Ravanić D: The historicaldevelopment of psychiatry in serbia. Psy-chiatria Danubina. 2009; 21(2): 156–165.

16. Kordić B. Intervju sa prim. dr LjiljanomMilosavljević. 2006.

17. Matić V. Zaboravljena božanstva.Beograd. Prosveta; 1972.

18. Matić V. Psihoanaliza mitske prošlosti I.Beograd. Prosveta; 1976.

19. Matić V. Psihoanaliza mitske prošlosti II.Beograd. Prosveta; 1979.

20. Matić V. Psihoanaliza mitske prošlosti III.Beograd. Prosveta; 1983.

21. Tufnell V. Business Meeting. Bul. Int. Psy-choanal. Assn. 2000; 81: 408-412.

22. Kordić B. Intervju sa prof. dr KsenijomKondić. 2007.

23. Freud S. Spisi o psihoanalitičkoj tehnici I.Ed, Vukotić, D. Beograd. Društvo zaproučavanje psihoanalitičkog metoda;1990.

24. Groen-Prakken H. Message from thePresident. Bulletin EPF 1991; 36.

25. Vučo A. Psihoanaliza i zvanično u Srbiji.Psihoterapija. 1996; 1: 72-75

Boris KordićFaculty of security studies,University of Belgrade, Belgrade, SerbiaGospodara Vučića 40, 11040, BelgradeTel: +381(0)63 [email protected]

105

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

UVOD

Psihološka autopsija je procedura uistrazi smrtnog slučaja kroz rekonstruk-ciju misli i osećanja osobe pre njene smr-ti [1]. Ova rekonstrukcija se zasniva nainformacijama skupljenim iz ličnih do-kumenata, policijskih zapisnika, medi-cinskih i isledničkih izveštaja, kao i izličnih razgovora sa porodicama, prijate-ljima i drugim ljudima koji su bili u kon-taktu sa preminulim pre smrti.

Prvom psihološkom autopsijom mo-žemo verovatno smatrati studiju Gre-gory Zilboorga, koji je istraživao deve-deset tri uzastopna samoubistva polica-jaca u New Yorku, 1934-1940. Zatim je1958. godine, u istrazi slučajeva u koji-ma uzrok smrti nije bilo moguće jasnoutvrditi, zatražena pomoć od tima Cen-

tra za prevenciju samoubistva u Los An-đelesu. Iz ovih slučajeva, psihijatar Ed-win Shneideman je izveo pojam “psiho-loška autopsija“ [2].

Metod psihološke autopsije je pod-razumevao intervjuisanje, na taktičan isistematičan način, ključnih osoba–bračnih drugova, partnera, roditelja,odrasle dece, prijatelja, kolega, lekara,pretpostavljenih i saradnika. Ova prak-sa omogućila je tačniju klasifikaciju ne-jasnih smrtnih slučajeva, ali i doprinelaboljem razumevanju pojma samoubi-stva [3]. Postoje dva glavna trenda usprovođenju psihološke autopsije: istra-žni i klinički. Prvi trend podrazumeva is-tragu jednog smrtnog slučaja, u ciljurazjašnjavanja zašto je, ili kako osobaumrla. Ovakve studije obično uključujuopise smrtnog slučaja, a mogu dati i in-

107

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

PSIHOLOŠKA AUTOPSIJA– PRIKAZ SLUČAJA

Nada Janković1

Emilija Stanković2

Dušanka Čorak3

Bogdan Janković2

UDK: 616.89-008.44-091


2 Pravni fakultet, Univerzitet u Kragu-jevcu, Kragujevac, Srbija

3 Vojni medicinski centar « Karaburma »,Beograd, Srbija

Kratak sadržaj

Svrha pshiološke autopsije je da pomogneu otkrivanju načina smrti. Procenjeno jeda između pet i dvadeset procenata svihsmrti, koje dolaze do sudske medicine, suzagonetne i nejasne. Način smrti određujeda li je ona prirodno uzrokovana ili je za-desna, samoubistvo ili ubistvo. Drugi ciljpsihološke autopsije je da odredi pokojni-kovo psihološko stanje pre smrti. Rekon-strukcija ove mentalne procene, pomaže uiznalaženju uzroka samoubistva i izboraodređenog vremena izvršenja. Treća svrhapsihološke autopsije je da vodi intervju saporodicom i prijateljima preminulog i darekonstruiše dobijene informacije na naj-delotvorniji način, kako bi one pomoglepreživelima. Četvrti razlog psihološkeautopsije je da upotrebi dobijene podatkekoji bi koristili u tretmanu budućih paci-jenata i koji bi identifikovali obrasce po-našanja suicidalnih osoba.

Ključne reči: psihološka autopsija, su-icidalnost, padobranstvo

formacije koja će pomoći porodici i pri-jateljima da bolje razumeju zašto je dotragičnog događaja došlo.

Drugi trend može dovesti do određe-nih sugestija za prevenciju samoubistava[4] [5].

Ne postoji proceduralni konsenzuspsihološke autopsije. Međutim, studijepsihološke autopsije u istražne svrhe,koriste ceo skup metoda da bi obezbedi-le pouzdanost dobijenih informacija.Uprkos činjenici da se sve psihološkeautopsije temelje na prisećanjima, kojase mogu smatrati subjektivnim, psiho-loška autopsija, ipak, predstavlja jedanod glavnih istražnih alata, kad je u pita-nju razumevanje nejasnih okolnostismrti [6,7].

Prikaz slučaja iz sudske prakse

Prilikom izvođenja padobranskog,grupnog skoka, tzv. "Relativa", priodvajanju iz „formacije“, M. J. je izgu-bio život jer nije otvorio glavni pado-bran, niti je sigurnosni automat aktivi-rao rezervni padobran. Naredbom sudanaložena je psihološka autopsija pok.M. J. radi procene eventualnog prisu-stva suicidalnih namera. Procedura kojusmo primenili odnosila se na rekon-strukciju osećanja i mišljenja pok. M.J,pre njegove smrti. Ovaj postupak se pr-venstveno zasniva na podacima iz ličnihdokumenata, medicinskih nalaza, sud-skih spisa, odnosno iz izveštaja iz istra-ge kao i iz ličnih razgovora sa porodi-com ili osobama koje su bile neposred-no u kontaktu pre trenutka smrti. Neo-phodno je, radi pouzdanosti i tačnostipodataka, koristiti ceo skup metoda, jerse psihološka autopsija temelji na prise-ćanjima, koja se mogu smatrati i subjek-tivnim.

Lična padobranska dokumentacija:

Pok. M. J. nije posedovao dozvolupadobranca, zapravo tekuće godine jepoložio teorijski deo ispita, kao i prak-tični skok. Nakon toga, međutim, nijepodneo zahtev za izdavanje dozvole zapadobranca Ministarstvu saobraćaja itelekomunikacija.U knjižicu skokovaupisano mu je bilo 57 skokova, a po-slednji je upisan godinu dana pre kritič-nog događaja. Od tog broja evidentira-na su dva grupna figurativna skoka.Urubrikama o osposobljenosti padobran-ca upisano je osposobljavanje za izvođe-nje skokova padobranom tipa „Krilo“ iizvođene skokova sa zadrškom.

Podaci o zdravstvenoj sposobnosti:

Pok. M. J. nije imao važeće lekarskouverenje u skladu sa Pravilnikom o pa-dobranstvu. Uvid u zdravstveni kartonna Vazduhoplovnoj lekarskoj komisijiJAT-a Zavoda za vazduhoplovnu medi-cinu:

Prvi pregled,obavljan je četiri godinepre kritičnog događaja, pored nalazakardiologa, oftalmologa, labaratorijskihi drugih nalaza, sadržao je i psihološkinalaz: Ocena sposobnosti: sposoban.

Opis kritičnog događaja: nakon isto-vremenog iskakanja tri padobranca izaviona na 2000m visine, došlo je doodvajanja jednog od padobranaca iz„formacije“. Preostala dvojica, od kojihje jedan bio sada pok M. J., stabilizova-li su „formaciju“ i nastavili slobodanpad. Na predviđenoj visini od 1.200 me-tara nije došlo do planiranog razdvaja-nja, iako je iskusniji padobranac I.M.davao signal za razdvajanje. Na visiniod oko 600 metara , nakon trećeg signa-la za razlaz, došlo je do odvajanja I.M.sa energičnim pokretom od pok. M. J.

108

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

I.M. je zatim aktivirao svoj padobran, aM. J. je nastavio da u stabilnom položa-ju, licem prema zemlji, pada. I.M. je vi-deo da je pok. M.J. pokušavao da nađeručicu za aktiviranje glavnog padobra-na, u čemu nije uspeo, tj. nije izvršio ak-tiviranje ni glavnog ni rezervnog pado-brana. U takvom položaju, licem premazemlji, udario je o tle.

Analiza organizacije skoka na zemlji

U pripremi za izvršenje skoka ruko-vodilac skokova nije izvršio pregled pa-dobranske dokumentacije pok. M. J.ucilju kontrole stepena osposobljenosti,shodno odredbi . Pravilnika o pado-branstvu.

Obučenost padobranca za kritični skok

Za izvođenje grupnih figura i skoko-va, međutim, M. J, kao ni drugi učesni-ci u ovom skoku, nisu bili dovoljnoosposobljeni, niti je njihova obučenostbila u skladu sa Programom obuke zaskokove u tzv. grupnim likovnim skoko-vima. Program ove obuke utvrđen je re-šenjem Saveznog sekretarijata za sao-braćaj i veze. Zadatak koji je izvođenbio je iznad nivoa obučenosti i osposo-bljenosti svakog od učesnika.

Psihijatrijsko-psihološka autopsija

Obavljen je struktuisani intervju iprocena karakteristika ličnosti majke,kao i tipa porodičnog funkcionisanja.Zaključeno je da se radi o nepotpunom,ali funkcionalnom porodičnom sistemu,izražene kohezivnosti, ali i dozvole zaautonomijom, potrage za stimulacijom,bez krutih i jasno preciziranih ograniče-nja. S obzirom da je otac marginalizo-van, majka je u afektivnoj razmeni i po-

našanju nastojala da prevaziđe nedosta-tak muške figure i da smanji mogućnostemocionalne depriviranosti dece. Lič-nost majke karakterišu ekstraverzija, in-trospektivnost, odgovornost, adekvatnaemocionalna stabilnost, visoke aspiraci-je i investicija u roditeljsku ulogu, sa ja-kom prefencijom kompetentnosti. Nijesklona konfabulaciji, nerealnom ili la-žnom predstavljanju osoba, okolnosti, igeneralno bitnih aspekata realnosti. Do-bijeni podaci, s obzirom na navedenepersonalne karakteristike dobijene psi-hološkim testovima, mogu se smatrativalidnim.

Stoga smo, primenili intervju za pro-cenu specifičnog rizika od suicida (TheCollaborative Assessment and Manage-ment of Suicidality / CAMS) [8], struk-turirali intervju sa majkom, kako bi do-bili adekvatne heteropodatake o eventu-alnim riziko-fakorima za suicidalno po-našanje kod pok. M. J. Dakle, posrednosu ispitani ključni konstrukati eventual-nog suicidalnog statusa - psihička bol,mehanizami emocionalne regulacije,predisponiranost ka beznadežnosti, im-pulsivnosti, predstava o sebi, nivo samo-poštovanja, vrsta coping-mehanizama,prisustvo eventualnih stresora, lokuskontrole, kognitivni stil, kao i globalnirizik od suicida (ideje, eventualne name-re, radnje).

Retrospektivna analiza pokojniko-vih osećanja, stavova, namera, kao i po-našanja vezanih za akcije u vreme smrti,ne ukazuje na specifičan plan, koji bimogao rezultirati samoubistvom. Nai-me, obavljen je razgovor sa majkom, ra-di dobijanja heteropodataka validnih zaprofilisanje njegove ličnosti. Majka na-vodi da je M. J. rođen u potpunoj poro-dici, kao starije od dvoje dece. U njego-vom psihomotornom razvoju ne navodi

109

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

zastoj ili specifičnosti. Porodicu, među-tim, zbog suprugove ljubomore i part-nerske nasilnosti (prema deci kaže da ni-je bio nasilan), od početka označavakao disfunkcionalnu, ali ističe vlastitu"trpnju", ali i "roditeljsku kompetent-nost" da obezbedi deci, i u takvim uslo-vima, "optimalnost" razvoja (bili su do-bra deca i nikada im ništa nije falilo). Is-tiče da se ovo nije odrazilo na emocio-nalnu razmenu unutar porodice, bli-skost članova, kao i usmerenje dece.Ipak, evidentira se odsustvo adekvatneineterakcije dece sa "udaljenim i speci-fičnim" ocem, ali i bliskost sa majkom,koja pre ima odlike druženja (insistirana "drugarstvu" sa vlastitom decom),nego obeležja konvencionalne roditelj-ske relacije. Tako, unutrašnji obrasci izprošlosti M. J. sastoje se ,uglavnom, izslika i sećanja koja karakterišu kontra-diktornosti osoba od autoriteta: agresiv-ni i verovatno nesigurni otac i domi-nantna i samodovoljna majka. Ovo jeimalo refleksiju na strukturiranje slikeM.J. o sebi, kao i stavova i osećanja,zbog introjekcije kontradiktornih meha-nizama. Naime, nije mogao da ostanedekontaminiran od istorije nasilja u vla-sititoj porodici (bez obzira što nije bilodirektno usmereno na njega). On je cen-zurisao svoje odgovore na to i motorič-ki kanalisao na drugačiji način, te je,utoku svog razvoja, usvajao široku lepe-zu opasnih sportova, sve do padobran-stva. Takođe, nije bio intaktan ni nagrandioznu Self-strukturu majke, kojuje ugradio u Self-percepciju, te je sebepredstavljao spremnijim i obučenijimnego što realno jeste, da bi održao tu sli-ku o sebi. Ovo bismo mogli smatratiprekursorima njegove strukture ličnosti.Nju su karakterisale parcijalne objektnereprezentacije, često neadekvatne inter-

akcije sa drugima, teškoće u modulacijiafekta, povremeno pogrešna samopro-cena, perceptualna nekonvencionalnost,ali ne i suicidalnost. U kognitivnoj sferiizostaju defetističke ideje ili stavovi; uemocionalnoj sferi takođe izostaje de-centriranost u pravcu depresivnosti; usferi interpersonalnih i životnih događa-ja nema disfunkcije u privatnom životu,kao ni socijalne izolacije i povlačenje,značajnih gubitaka ili finansijskih pro-blema. Takođe, ne postoje podaci da jepatio od nekog mentalnog poremećaja,uključujući alkoholozam, ili narkomani-ju. U personalnoj ravni, naprotiv, impo-novao je kao osoba pre sklona samopre-cenjivanju, nego gubitku adekvatnog sa-mocenjenja, samorespekta i samouvere-nosti. Posedovao je pozitivna osećanja osebi i svom životu u celini, tj. impono-vao je kao neko ko želi da dosegne punipotencijal u mnogim aspektima vlasti-tog života (npr. Da putuje u Ameriku,da nađe adekvatniji posao...).

Ono što je specifičnost njegovogživotnog stila, međutim, je da nijeuvek uspevao da pribavi dovoljno za-dovoljstva i uživanja od takvog nači-na života, te da je, povremeno, biosklon »ispitivanju« različitih formirealnosti, u sklopu traganja za svojimidentitetom.Povremeno je testiraovlastite moći, kroz izbor interesant-nih i uzbuđujućih događaja (adrena-linskih). To jest, kao da se povreme-no »isključivao« iz sopstvenog živo-ta, ispitujući vlastite sposobnostikroz novine/rizičnost.

To ne znači da je u tome ispoljavaodestruktivnost ili autodestruktivnost, alipostoji mogućnost nesvesnog aranžira-nja situacija, sa eventualnim lošim isho-dom u sklopu precenjivanja vlastitihmoći. Problem je što se u njegov nekon-

110

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

vencionalni obrazac nadovezalo insisti-ranje na konvencionalnosti procedure,osoba koje su o tome morale da vode ra-čuna, pa i da insistiraju na tome: npr.dozvoljeno mu da skače "relativ" iakonije obučen za to, zatim bez regularnihpapira kao što su dozvola, lična karta,lekarsko uverenje. Tako je nepoštovanjeforme doprinelo realizaciji potencijalnihrizika, tj. na njegove personalne atributepovršnosti nadovezala se neadekvatanprofesionalizam osoba zaduženih dabrinu o njegovoj sigurnosti. Na osnovusveukupne analize, izostaje detektovanjekapaciteta za suicidalne namere u M. J.Na osnovu dobijenih podataka iz istra-ge i iz medicinske dokumentacije možese reći da je pok. M. J. bio veoma pozi-tivno motivisan za skakanje padobra-nom sa snažnom emotivnom investici-jom. U njegovom sistemu vrednovanjaovo opredeljenje za adrenalinske sporto-ve zauzimalo je visko rangiran nivo.Međutim, kritičnom prilikom, senzornopreopterećenje (sensory overloaded) jeremetilo psihičke funkcije, te je došlo dosuženja opažajnog polja (kao gledanjekroz veliko uveličanje mikroskopa, i ta-da je vidno polje sa uvećanim detaljimaali nedostaje uvid u celinu), što je rezul-tovalo nesnalaženjem u situaciji skoka.Navedeno, kao i neiskustvo (odsustvoadekvatne obučenosti), ali i loši meteo-rološki uslovi, a ne suicidalne namere,su doprineli nepovlačenju ručice pado-brana, kritičnom prilikom.

U daljem toku sudskog procesa jepravosudnom presudom zaključeno, naosnovu svih objektivnih dokaza (u kojespada i ovo veštačenje), da se radilo oljudskoj grešci vezanoj za obuku, ali iograničenosti tehničkih sredstava, a ne osuicidalnosti.

Što se tiče pokojnog M. J. i njegovog"učešća" u kritičnim okolnostima poka-zalo se da je ljudsko postojanje u svojojsuštini krhko. Njegova "jedina greška"je bila što je imao želju da sopstveno te-lo koristi kao oruđe svemoći, a rizik kaopotvrdu sposobnosti da se živi.

Zaključak

Psihološka autopsija je evaluacija,koja se fokusira na psihološkim aspekti-ma vezanim za smrtni ishod, u slučajevi-ma kada nije jasan uzrok smrti. Korisnaje kadgod je potrebna retrospektivnapsihološka procena determinantni uzro-ka smrti. Uzrok smrti može biti: prirod-ni, slučajni, homicidalni, suicidalni ilineodređen (5-20% slučajeva). U ovomposlednjem slučaju, psiholog-veštak jedeo tima koji utvrđuje način smrti. Psi-hološka autospija je brižljiva, retrospek-tivna analiza pokojnikovih namera, ve-zanih za akciju u vreme smrti. Diferen-cijalni aspekt koji definiše smrt kao sa-moubistvo ili kao nesreću, je pokojniko-va namera. Suicid podrazumeva da jesmrt bila namerna i samosprovedena.Podrazumeva pokojnikov specifičniplan akcije koji će rezultirati smrću. Ri-ziko faktori su demografski (stariji,muški pol, samci), psihijatrijske bolesti(afektivni poremećaji, alkoholizam, shi-zofrenija), određeni personalni atributi(agresivnost, impulsivnost, beznade-žnost), interpersonalni životni događaji(nestabilnost ili disfunkcija), neočekiva-ne pripreme za smrt ili probe fatalnogponašanja. Specifična kombinacija ovihfaktora povećava individualni rizik odsuicida. Ukoliko retrospektivnom anali-zom izostane njihova identifikacija, naj-verovatnije se radi o prirodnoj, zadesnojili nasilnoj smrti.

111

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

1. Janković, N., Jovanović, A., (2006). Ličnostod normalnosti do abnormalnosti. Maticasrpska, Novi Sad.

2. Ebert, B. W. (1987). Guide to conducting apsychological autopsy. Professional Psy-chology: Research and Practice, 11(1), 52-56.

3. Shneidman, E. (1996). The suicidal mind.New York: Oxford University Press.

4. Cook, R. S., Cross, T. L., & Gust, K. L.(1996). Psychological autopsy as aresearch approach for studying gifted ado-lescents who commit suicide. Journal ofSecondary Gifted Education, 7, 393-402.

5. Alessi, N.E., McManus, M., Brickman, A., &Grapentine, W. L. (1984). Suicidal behavioramong serious juvenile offenders. Ameri-can Journal of Psychiatry, 141, 286-287.

6. Neill, K., Benensohn, H., Farber, A., &Resnick, H. (1974). The psychologicalautopsy: A technique for investigating ahospital suicide. Hospital and CommunityPsychiatry, 25, 33-36.

7. Pfeffer, C. R. (1991). Family characteristicsand support systems as risk factors foryouth suicidal behavior. In L. Davidson &M. Linnoila (Eds.), Risk factors for youthsuicide (pp. 55-71). New York: Hemi-sphere.

8. Jones, D. (1977). Suicide by aircraft: Acase report. Aviation, Space, and Environ-mental Medicine, 48, 454-459.

Nada JankovićKlinika za psihijatrijuPasterova 2, 11000 BeogradTel: 2641097, fax: [email protected]

112

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

THE PSYCHOLOGICALAUTOPSY - CASE REPORT

Nada Janković1

Emilija Stanković2

Dušanka Čorak3

Bogdan Janković2

1 Clinic for Psychiatry, Clinical Center of Serbia, Belgrade

2 Law faculty, University of Kragujevac,Kragujevac, Serbia

3 Military Medical Center “Karaburma”, Belgrade, Serbia

Summary

The first purpose is to assist in the deter-mination of the mode of death. It is esti-mated that between five and twenty per-cent of all deaths that come before a me-dical examiner are puzzling and unclear.The mode of death determines if the deathwas by natural cause, an accident, a suici-de, or a homicide. The second purpose isto determine the deceased's state of mindat the time of death. Reconstructing thismental assessment can be used to help de-termine why the deceased committed sui-cide and why they chose that particular ti-me. The third purpose of the psychologi-cal autopsy is to conduct interviews withfamily and friends. To retrieve the mosthonest information possible in a way thatwill be healing for survivors.The fourthpurpose of a psychological autopsy is togain information that will be helpful intreating future patients and identifying be-havioral patterns that seem to accompanydifferent degrees of suicidal intent.

Key words: psychological autopsy, su-icide, parachute jumping

Literatura:

U izdanju beogradske izdavačke kućeCLIO u sklopu biblioteke IMAGO ob-javljeno je delo „Očima psihijatra“autora Dušana Kecmanovića. Edicija sebavi savremenom psihologijom u kultu-ri, istoriogenezom psihičkih fenomena,psihoanalizom i psihoterapijom, granič-nim oblastima psihologije i umetnosti,humanističkih i prirodnih nauka. U edi-ciji je od 2008. god. objavljeno devet na-slova, između ostalih tu se nalaze i pre-vodi sa engleskog „Kreativnost i ludila“,

Alberta Rotenberga, „Umetnosti i psi-he“, Elen Hendler Spic, a svoje mesto jenašla i „Mentalna bolesti kao mit“ To-masa Sasa. Kecmanović se sa svojim ru-kopisom uklapa ali i obogaćuje hetero-genu paletu autora. U prvom delu ovenadsve interesantne i intrigantne knjige,koji je naslovljen Život i priča dominiraesejistički diskurs i refleksivno-intimi-stički zapisi i naracije koje ponajpreukazuju na subjektivni (u svakom sluča-ju ne i arbitrarni) izbor autora (Sic, ka-

113

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

PRIKAZ KNJIGE / BOOK REVIEW

OČIMA PSIHIJATRADušan Kecmanović

CLIO, Beograd, 2010, str. 196

kav uostalom i može da bude izbor um-nog čoveka) i tematiku koja ga intelek-tualno provocira. Ovi antropološko-fi-lozofski fragmenti imaju i određenu me-taforičko- alegorijsku vrednost (npr. za-pis o insajderima i autsajderima) gotovoi basnolik prizvuk. Naracija čini naš ži-vot ispunjenim, priča je ono što mu i da-je smisao. Priklonjen umerenoj postmo-dernističkoj matici, ne koristeći olakšice(psudo)alibija ove filozofske struje, kojamože biti vrlo ubitačna i omnipotentna,Kecmanović priča svoju autentično pre-bojenu priču o iluzijama, govoru istine,anatemisanju duševnih patnji i onimakoji se oduvek vraćaju.

Akademik Dušan Kecmanović je en-ciklopedista, erudita i stvaralac par ex-cellence. Njegove teorijske postavke,njegov stil i ozračja tog stila, u sebi sadr-že taj esencijalni prilog iskustvenom,stručnom ali i kreativnom aspektu psihi-jatrije. Kecmanovića mogu najbolje darazumeju znalci i profesionalci-veštacipsihijatrijske misli, oni mogu da prate(ukoliko nisu preterano indoktrinisani)tanane nijanse autorovih konstruktivnihkritika. Stoga treba istaći da autorskidiskurs sadrži i određene intelektualne istilističke zamke, idiome, za neupuće-nog, laičkog (bez prizvuka pežorativno-sti) ili nedovoljno iskusnog čitaoca. Mo-žda oni (znatiželjni laici) sadržaj njego-vog pisanja mogu da tumače i na neade-kvatan način i kako je čuđenje i znatiže-lja osnova svake promišljene interpreta-cije, svakog damara filozofskog u poje-dincu koje je univerzalno. Zato pone-kad pisanje Dušana Kecmanovića i nje-govu interpretaciju weltanshaung-a,možemo da poredimo i sa izuzetnom za-vodljivošću i misterijom čuvenog Fridri-ha Ničea. Pojavljuje se i analogija o tojzavodljivoj instrukciji (subjektivnoj ili

vođenoj nekim nesvesnim motivima) daprvo čitate Ničea a da pri tome nistepročitali Platona Aristotetel ili mračnogHeraklita koja se ponekad javlja kodznatiželjnika. Ali svako ima svoje izborei slobodu na njih i otuda nije ni uzalu-dan aforizam da knjiga bira svoje čitao-ce više nego što čitaoci izabiraju knjigu.Filosofsko-antropološka naracija i sled-stveni diskurs predstavljaju stvaralački,epistemološki i duhovni modus vivendiAkademika Kecmanovića. U njemu pro-vejava i ton nostalgije, ako tumači ovogteksta imaju prava na ovakav pogled isoptvenu meta-naraciju.

Hermeneutika jednog teksta možebiti apriorno kritička i pežorativna alitakav pristup više razotkriva nemoć ineznanje samog kritičara nego original-nog tekstopisca. Objektivni diskurs kri-tičnosti je mnogo primereniji i konstruk-tivniji kako po pisca, kritičara tako ikod čitaoca. Plodonosne su ideje ostrukturi i funkciji etnonacionalnih ste-reotipa koji mogu biti deskriptivni i pre-skritivni. Postmoderna naracija dozvo-ljava vrlo raznoliku i šarenoliku raspra-vu, koji ujedno može imati, a kod Kec-manovića i ima, psihološko-antropološ-ko-esejistički prizvuk i naizgled obiljeepistemoloških varijeteta koji se slivajuu jedan univerzalni i to onaj koji poku-šava da dešifruje proces dekonstrukcijeludila.

U Kecmanovićevoj interpretaciji psi-hijatrije u doba dekonstrukcije ludilapod uplivom antipsihijatrije i postpsihi-jatrije izvesne su i određene, bar po na-šem mišljenju, semantičke nedosledno-sti. Tako koncept (i značenje) ludila za-uzima u Kecmanovićevoj pripovesti bit-nu značajku. Da li zapravo ova reč u se-mantičkoj i stručnoj konotaciji predsta-vlja više stigmu, kolokvijalni pristup

114

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

mentalnoj bolesti. Kecmanović se narav-no trudi da izbriše ovo značenje, ali ono,barem po nama, ostaje u svom literar-nom, a ne meta-značenju, kao primedbakoja svakako ne remeti pitkost i suštinunapisanog. Mentalni poremećaj, psiho-za, duševni poremećaj predstavljaju inaš semantičko-konceptualni izbor na-suprot ludilu. Kecmanovičeva definicijaludila i njegove interrelacije, značenjskei interpretativne, sa mentalnim poreme-ćajima, psihozom, duševnim poremeća-jima ukazuju zapravo na večitu psihija-trijsku aporiju.

Značajno je to što Kecmanović na-vodi jasnu filosofsku distinkciju koja jeujedno ustanovila i kamen temeljac u in-terpretaciji mentalnih poremećaja. BlezPaskal je smatrao da je ludilo varijetetrazuma, a filozofski ga „dekonstruiše“Dekart koji definiše ludilo kao „nera-zum razuma“. Kecmanovićeva suptilnaanaliza shizofrenije, normalne i patološ-ke sumanutosti i halucinacija kao i jasnadekonstrukcija Van Os-ovog konceptanormalno-patološkog kontinuuma, za-služuje našu punu pozornost i kritičkipristup. Ipak i mi smo najbliži tvrdnjiHekersa da tenzija između različitosti isličnosti čini naučno proučavanje shizo-frenije toliko izazovnim.

Britka je i nadasve konstruktivnaKecmanovičeva kritika postpsihijatrije ipostpsihijatara koji pokušavaju da de-konstruišu koncept ludila. Ipak je strujapostmodernizma na neki način zloupo-trebljena i krajnje arbitrarno, rekli bi-smo i haotično pretočena od strane izve-

snih psihijatara, u jedan politički, ideo-loški pa i hermeneutički pristup u psihi-jatriji. Takav filosofsko-(a)doktrinarnipristup može biti i mnogo konstruktiv-niji. To je jasno pokazao i dao univerzal-ne smernice za (post) modernu medicinupa samim tim i psihijatriju na ingenio-zan način Dejvid Moris u svom delu Bo-lest i kultura u postmodernom dobu(1998). Bolest ne mora samo da se vidi,ona treba i da se čuje. Psihijatri otudamoraju da znaju zašto, kako da slušaju išta da razabiru slušajući. Psihijatar sapacijentom mora da razvija sposobnostnarativne kompetencije. Biokulturnimodel koji je potpuno ravnopravan upostmoderni ne odbacuje apriori farma-koterapiju, naprotiv. Licemernost držav-ne politike i kulture je uvek u osnovipostmoderne bolesti - psihijatrijske, in-ternističke, hirurške, infektivne itd.Postmoderna bolest je suštinski biokul-turna. Kultura podrazumeva jezik, mit,ideologiju. U analizi međusobnog pre-plitanja ovih elemenata koji sačinjavajukulturu leži dijagnoza, ali i kurativa ipreventiva postmodernih bolesti

Nadamo se da će Akademik DušanKecmanović u svojim budućim delimarazviti jedan potpuni i relativno zaokru-ženi koncept postpsihijatrije sa jasnimterapijskim, prognostičkim i dijagno-stičkim ciljevima i time relativizovatiaforističnu tvrdnju Volas Stivensa da jenesavršeno naš Raj.

Aleksandar Damjanović i Srđan Milovanović

115

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

ENGRAMI su ~asopis za klini~ku psihijatriju,psihologiju i grani~ne discipline. ENGRAMI}e izdavati 4 sveske godi{nje. âsopisobjavljuje: originalne radove, saop{tenja,prikaze bolesnika, preglede iz literature,radove iz istorije medicine, radove za praksu,izve{taje s kongresa i stru~nih sastanaka,stru~ne vesti, prikaze knjiga i dopise zarubrike Se}anje, In memoriam i Promemoria,kao i komentare i pisma Uredni{tvu u vezi sobjavljenim radovima.

Prispeli rukopis Ure|iva~ki odbor {aljerecenzentima radi stru~ne procene. Ukolikorecenzenti predloè izmene ili dopune, kopi-ja recenzije se dostavlja autoru, s molbom daunese traène izmene u tekst rada ili da argu-mentovano obrazloì svoje neslaganje sprimedbama recenzenta. Kona~nu odluku oprihvatanju rada za {tampu donosi glavni iodgovorni urednik.

Za objavljene radove se ne ispla}uje hon-orar, a autorska prava se prenose na izdava~a.Rukopisi i prilozi se ne vra}aju. Za reproduk-ciju ili ponovno objavljivanje nekog segmen-ta rada publikovanog u ENGRAMIMAneophodna je saglasnost izdava~a.

âsopis se {tampa na srpskom jeziku,latinicom, sa kratkim sadràjem prevedenimna engleski jezik. Radovi stranih autora se{tampaju na srpskom jeziku kao i radovidoma}ih autora ili na engleskom jeziku sakratkim sadràjem na srpskom i engleskomjeziku.

OP[TA UPUTSTVA

Tekst rada kucati u programu za obraduteksta Word, latinicom, sa dvostrukim prore-dom, isklju~ivo fontom Times New Roman iveli~inom slova 12 ta~aka (12 pt). Sve mar-gine podesiti na 25 mm, veli~inu stranice na

format A4, a tekst kucati sa levim poravnanjemi uvla~enjem svakog pasusa za 10 mm, bez del-jenja re~i (hifenacije). Ne koristiti tabulatore iuzastopne prazne karaktere (spejsove) radiporavnanja teksta, ve} alatke za kontrolu porav-nanja na lenjiru i Toolbars. Posle svakog znakainterpunkcije staviti samo jedan prazan karak-ter. Ako se u tekstu koriste specijalni znaci (sim-boli), koristiti font Symbol.

Rukopis rada dostaviti od{tampan jednos-trano na beloj hartiji formata A4 u tri primer-ka. Stranice numerisati redom u okviru donjemargine, po~ev od naslovne strane. Podaci okori{}enoj literaturi u tekstu ozna~avaju searapskim brojevima u uglastim zagradama –npr. [1, 2], i to onim redosledom kojim sepojavljuju u tekstu.

Naslovna strana. Na posebnoj, prvojstranici rukopisa treba navesti slede}e:

· naslov rada bez skra}enica;· puna imena i prezimena autora (bez tit-

ula) indeksirana brojevima;· zvani~an naziv ustanova u kojima autori

rade i mesto, i to redosledom koji odgovaraindeksiranim brojevima autora;

· ukoliko je rad prethodno saop{ten nanekom stru~nom sastanku, navesti zvani~annaziv sastanka, mesto i vreme odràvanja;

· na dnu stranice navesti ime i prezime,kontakt-adresu, broj telefona, faksa i e-mailadresu jednog od autora radi korespondenci-je.

Autorstvo. Sve osobe koje su navedenekao autori rada treba da se kvalifikuju zaautorstvo. Svaki autor treba da je u~estvovaodovoljno u radu na rukopisu kako bi mogaoda preuzme odgovornost za celokupan tekst irezultate iznesene u radu. Autorstvo se zasni-va samo na:

117

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

UPUTSTVO AUTORIMA

· bitnom doprinosu koncepciji rada, dobi-janju rezultata ili analizi i tuma~enju rezultata,

· planiranju rukopisa ili njegovoj kriti~kojreviziji od znatnog intelektualnog zna~aja,

· zavr{nom doterivanju verzije rukopisakoji se priprema za {tampanje.

Autori treba da priloè opis doprinosa urukopisu za svakog koautora pojedina~no.Finansiranje, sakupljanje podataka ili general-no nadgledanje istraìva~ke grupe sami posebi ne mogu opravdati autorstvo. Svi drugikoji su doprineli izradi rada, a koji nisu autorirukopisa, trebalo bi da budu navedeni u zah-valnici s opisom njihovog rada, naravno, uzpisani pristanak.

Kratak sadràj. Uz originalni rad,saop{tenje, prikaz bolesnika, pregled iz liter-ature, rad iz istorije medicine i rad za praksu,na posebnoj stranici treba priloìti krataksadràj rada obima 200-300 re~i.

Za originale radove kratak sadràj trebada ima slede}u strukturu: uvod, cilj rada,metod rada, rezultati, zaklju~ak. Svaki odnavedenih segmenata pisati kao posebanpasus koji po~inje boldovanom re~i Uvod,Cilj rada, Metod rada, Rezultati, Zaklju~ak.Navesti najva`nije rezultate (numeri~ke vred-nosti) statisti~ke analize i nivo zna~ajnosti.

Klju~ne re~i. Ispod kratkog sadràjanavesti klju~ne re~i (od tri do {est). Uizboru klju~nih re~i koristiti MedicalSubject Headings – MeSH(http://gateway.nlm.nih.gov).

Prevod na engleski jezik. Na posebnojstranici otkucati naslov rada na engleskomjeziku, puna imena i prezimena autora,nazive ustanova na engleskom jeziku i mesto.

Na slede}oj stranici priloìti kratak sadràjna engleskom jeziku (Abstract) sa klju~nimre~ima (Key words), i to za radove u kojima jeobavezan kratak sadràj na srpskom jeziku,koji treba da ima 200-300 re~i.

Za originalne radove apstrakt naengleskom treba da ima slede}u strukturu:Introduction, Objective, Method, Results,Conclusion. Svaki od navedenih segmenatapisati kao poseban pasus koji po~injeboldovanom re~i.

Za prikaze bolesnika apstrakt naengleskom treba da sadrì slede}e:Introduction, Case outline, Conclusion. Svakiod navedenih segmenata pisati kao posebanpasus koji po~inje boldovanom re~i.

Prevesti nazive tabela, grafikona, slika,shema, celokupni srpski tekst u njima i legen-du.

Struktura rada. Svi podnaslovi se pi{uvelikim slovima i boldovano.

Originalni rad treba da ima slede}e pod-naslove: uvod, cilj rada, metod rada, rezultati,diskusija, zaklju~ak, literatura.

Prikaz bolesnika ~ine: uvod, prikazbolesnika, diskusija, zaklju~ak, literatura. Netreba koristiti imena bolesnika, inicijale ilibrojeve istorija bolesti, naro~ito u ilustracija-ma.

Pregled iz literature ~ine: uvod, odgovara-ju}i podnaslovi, zaklju~ak, literatura.Pregledne radove iz literature mogu objavlji-vati samo autori koji navedu najmanje petautocitata (reference u kojima su ili autori ilikoautori rada).

Tekst rukopisa. Koristiti kratke i jasnere~enice. Prevod pojmova iz strane literaturetreba da bude u duhu srpskog jezika. Svestrane re~i ili sintagme za koje postoji odgo-varaju}e ime u na{em jeziku zameniti timnazivom.

Za nazive lekova koristiti prevashodnogeneri~ka imena.

Skra}enice. Koristiti samo kada jeneophodno, i to za veoma duga~ke nazivehemijskih jedinjenja, odnosno nazive koji sukao skra}enice ve} prepoznatljivi (standardneskra}enice, kao npr. DNK). Za svakuskra}enicu pun termin treba navesti priprvom navo|enju u tekstu, sem ako nije stan-dardna jedinica mere. Ne koristiti skra}eniceu naslovu. Izbegavati kori{}enje skra}enica ukratkom sadràju, ali ako su neophodne,svaku skra}enicu ponovo objasniti pri prvomnavo|enju u tekstu.

Obim rukopisa. Celokupni rukopis rada– koji ~ine naslovna strana, kratak sadràj,tekst rada, spisak literature, svi prilozi, odnos-no potpisi za njih i legenda (tabele, fotografi-

118

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

je, grafikoni, sheme, crteì), naslovna strana ikratak sadràj na engleskom jeziku – moraiznositi za originalni rad, saop{tenje i preglediz literature do 5.000 re~i, za prikaz bolesnikado 2.000 re~i, za rad iz istorije medicine do3.000 re~i, za rad za praksu do 1.500 re~i;radovi za ostale rubrike moraju imati do 1.000re~i.

Tabele. Tabele se ozna~avaju arapskimbrojevima po redosledu navo|enja u tekstu,sa nazivom na srpskom i engleskom jeziku.Tabele raditi isklju~ivo u programu Word,kroz meni Table–Insert–Table, uz definisanjeta~nog broja kolona i redova koji }e ~initimreù tabele. Desnim klikom na mi{u –pomo}u opcija Merge Cells i Split Cells – spa-jati, odnosno deliti }elije. U jednu tabelu, uokviru iste }elije, uneti i tekst na srpskom itekst na engleskom jeziku – nikako ne pravitidve tabele sa dva jezika! Koristiti font TimesNew Roman, veli~ina slova 12 pt, sa jednos-trukim proredom i bez uvla~enja teksta.

Kori{}ene skra}enice u tabeli treba objas-niti u legendi ispod tabele na srpskom iengleskom jeziku.

Svaku tabelu od{tampati na posebnomlistu papira i dostaviti po jedan primerak uzsvaku kopiju rada (ukupno tri primerkatabele za rad koji se predaje).

Fotografije. Fotografije se ozna~avaju ara-pskim brojevima po redosledu navo|enja utekstu, sa nazivom na srpskom i engleskomjeziku. Za svaku fotografiju dostaviti tri primer-ka ili tri seta u odvojenim kovertama. Primajuse isklju~ivo originalne fotografije (crno-bele iliu boji). Obeleìti svaku fotografiju na pole|ini.Fotografije snimljene digitalnim fotoaparatomdostaviti na CD i od{tampane na papiru, vode}ira~una o kvalitetu (o{trini) i veli~ini digitalnogzapisa. Poèljno je da rezolucija bude najmanje150 dpi, format fotografije 10×15 cm, a formatzapisa *.JPG. Ukoliko autori nisu u mogu}nostida dostave originalne fotografije, treba ih skeni-rati kao Grayscale sa rezolucijom 300 dpi, uoriginalnoj veli~ini i snimiti na CD.

Grafikoni. Grafikoni treba da buduura|eni i dostavljeni u programu Excel, da bise videle prate}e vrednosti raspore|ene po

}elijama. Iste grafikone linkovati i u Wordovdokument, gde se grafikoni ozna~avaju arap-skim brojevima po redosledu navo|enja utekstu, sa nazivom na srpskom i engleskomjeziku. Svi podaci na grafikonu kucaju se ufontu Times New Roman, na srpskom iengleskom jeziku.

Kori{}ene skra}enice na grafikonu trebaobjasniti u legendi ispod grafikona na srp-skom i engleskom jeziku.

Svaki grafikon od{tampati na posebnomlistu papira i dostaviti po jedan primerak uzsvaku kopiju rada (ukupno tri primerka zarad koji se predaje).

Sheme (crteì). Sheme raditi u programuCorel Draw ili Adobe Illustrator (programi zarad sa vektorima, krivama). Svi podaci nashemi kucaju se u fontu Times New Roman,na srpskom i engleskom jeziku, veli~ina slova10 pt.

Kori{}ene skra}enice na shemi trebaobjasniti u legendi ispod sheme na srpskom iengleskom jeziku.

Svaku shemu od{tampati na posebnomlistu papira i dostaviti po jedan primerak uzsvaku kopiju rada (ukupno tri primerka zarad koji se predaje).

Zahvalnica. Navesti sve one koji sudoprineli stvaranju rada, a ne ispunjavajumerila za autorstvo, kao {to su osobe kojeobezbe|uju tehni~ku pomo}, pomo} u pisan-ju rada ili rukovode odeljenjem kojeobezbe|uje op{tu podr{ku. Finansijska imaterijalna pomo}, u obliku sponzorstva,stipendija, poklona, opreme, lekova i ostalo,treba tako|e da bude navedena.

Literatura. Reference numerisati rednimarapskim brojevima prema redosledunavo|enja u tekstu. Broj referenci ne bi treba-lo da bude ve}i od 30, osim u pregledu iz lit-erature, u kojem je dozvoljeno da ih bude do50.

Reference se citiraju prema tzv. vankuver-skim pravilima (Vankuverski stil), koja su zas-novana na formatima koja koriste NationalLibrary of Medicine i Index Medicus. Naslove~asopisa skra}ivati tako|e prema na~inu koji

119

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

koristi Index Medicus (ne stavljati ta~ke posleskra}enica!). Za radove koji imaju do {estautora navesti sve autore. Za radove kojiimaju vi{e od {est autora navesti prva tri i etal. Stranice se citiraju tako {to se navedepo~etna stranica, a krajnja bez cifre ili cifarakoje se ponavljaju (npr. od 322. do 355. stran-ice navodi se: 322-55).

Molimo autore da se prilikom navo|enjaliterature pridràvaju pomenutog standarda,jer je to vrlo bitan faktor za indeksiranje pri-likom klasifikacije nau~nih ~asopisa.

Primeri:

1. ^lanak u ~asopisu:Roth S, Newman E, Pelcowitz D, Van der

Kolk, Mandel F. Complex PTSD in victimsexposed to sexual and physical abuse: resultsfrom the DSM-IV field trial for posttraumaticstress disorder. J Traum Stress 1997; 10:539-55.

2. Poglavlje u knjizi:Ochberg FM. Posttraumatic therapy. In:

Wilson JP, Raphel B, editors. InternationalHandbook of Traumatic Stress Syndromes.New York: Plenum Press; 1993. p.773-83.

3. Knjiga:Maris RW, Berman AL, Silverman MM, edi-

tors. Comprehensive Textbook ofSuicidology. New York, London. TheGuilford Press; 2000.

Za na~in navo|enja ostalih varijeteta~lanaka, knjiga, monografija, drugih vrstaobjavljenog i neobjavljenog materijala i elek-tronskog materijala pogledati posebno izdan-je Srpskog arhiva iz 2002. godine podnazivom Jednoobrazni zahtevi za rukopisekoji se podnose biomedicinskim ~asopisima,Srp Arh Celok Lek 2002; 130(7-8):293-300.

Propratno pismo. Uz rukopis obaveznopriloìti pismo koje su potpisali svi autori, akoje treba da sadrì:

· izjavu da rad prethodno nije publikovani da nije istovremeno podnet za objavljivanjeu nekom drugom ~asopisu, i

· izjavu da su rukopis pro~itali i odobrilisvi autori koji ispunjavaju merila autorstva.

Tako|e je potrebno dostaviti kopije svihdozvola za: reprodukovanje prethodnoobjavljenog materijala, upotrebu ilustracija iobjavljivanje informacija o poznatim ljudimaili imenovanje ljudi koji su doprineli izradirada.

Slanje rukopisa. Rukopis rada i sviprilozi uz rad dostavljaju se u tri primerka,zajedno sa disketom ili diskom (CD) na kojeje snimljen identi~an tekst koji je i na papiru.Rad se {alje preporu~enom po{iljkom naadresu: Institut za psihijatriju, Klini~ki centarSrbije, Uredni{tvo ~asopisa ENGRAMI, ul.Pasterova 2, 11000 Beograd..

120

Engr

ami

vol.

33

janu

ar-m

art 2

011.

br

. 1

Documents

· 2 Odsek za psihologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, Srbija 3 Institut za psihijatriju, Klinički centar Vojvodine, Novi Sad, Srbija Kratak sadržaj