Arhimandrit JUSTIN Popovic ZITIJA SVETIH

2. JANUAR

ZITIJE SVETOG OCA NASEG SILVESTRA pape rimskog

Sveti Silvestar, u starom Rimu rodjen i u svetoj veri vaspitan, bi ucenik prezvitera Kirina. Od njega se nauci knjiznoj mudrosti i dobrim obicajima. Kao punoletan, bese veoma gostoljubiv. Iz ljubavi k Bogu i k bliznjemu on dovodjase strance u svoj dom, i posto bi im oprao noge, ugoscavase ih, i cinjase im svaku uslugu. Jednom iz Antiohije dodje u Rim, propovedajuci Evandjelje carstva, episkop Timotej, covek svet i ispovednik[1] Hristov. Njega Silvestar primi u svoj dom. I dobivsi mnogo duhovne koristi od njegovog svetog zivota i ucenja, on postade savrsen u vrlinama i veri. A Timotej, ziveci u Silvestrovom domu godinu i nekoliko meseci, mnoge Rimljane od idolopoklonstva obrati k Bogu. Zbog toga ga eparh grada[2] Tarkvinije baci u tamnicu, i dugo drzase u okovima. I bi tri puta bijen sto ne pristade da prinese zrtvu idolima. Zatim mu macem otsekose glavu. A blazeni Silvestar nocu uze njegove svete mosti, i sahrani ih u domu svom sa odgovarajucim pesmama. Zatim zena jedna hriscanka, po imenu Teonisija, sa blagoslovom episkopa rimskog Melhiada[3], podize o svom trosku hram svetom Timoteju, u koji i prenese mosti svetog mucenika. Eparh grada Tarkvinije dozva Silvestra i trazase od njega imovinu sto je ostala posle Timoteja, i prisiljavase ga da prinese zrtvu idolima. A kada ovaj ne htede, on mu grozase mukama. Silvestar pak, providevsi da ce eparh brzo umreti od iznenadne smrti, rece mu evandjelsku rec: Ovu noc uzece dusu tvoju od tebe (Lk. 12, 20), i neces ostvariti ono sto se hvastas da ces mi uciniti. Razgnevi se eparh na ove reci, i naredi da svetoga Silvestra vezu zeleznim verigama i bace u tamnicu. A sam sede da jede. I kad jedjase ribu, zapade mu riblja kost u grlo, koju nikakvim nacinom ni lekarijom ne mogase izvaditi. I muceci se od toga sve do ponoci, izdahnu, kao sto prorece svetitelj. I sutradan rodbina s placem sahrani eparha. A hriscani s radoscu izvedose Silvestra iz tamnice. I veoma ga postovahu ne samo hriscani nego i nehriscani. Jer mnoge sluge eparhove, kada videse da se prorostvo Silvestrovo ispuni, udlasise se, i pripadahu k nogama svetiteljevim bojeci se da se i njima ne desi neko zlo kao njihovom gospodaru; a drugi, ubedjeni tim cudom, poverovase u Hrista. Kada sveti navrsi trideset godina, episkop rimski Melhiad proizvede ga za djakona. Zatim, posle Melhiada Silvestar bi od svih izabran na presto rimskog episkopa, i bese na njemu kao velika sveca na svetnjaku. I pasase stado Hristovo kao drugi apostol, recju i delom upucujuci ga na spasonosnu pasu. A kada nadje neke svestenike, koji su cin svoj ostavili i trgovinom se bavili, vrati ih opet crkvenom sluzenju. I donese kanon da se niko od posvecenih ne sme baviti trgovinom.

Ovaj presveti otac nadenu kod Rimljana imena sedmicnim danima, jer u to vreme, prvi dan sedmice, koji mi nazivamo nedeljom, Rimljani nazivahu danom sunca, a ostale dane nazivahu danom Meseca, danom Marsa, danom Merkura, danom Jupitera, danom Venere, danom Saturna[4]. Svetitelju behu odvratna necestiva imena neznabozackih bogova, i naredi da se prvi dan naziva dan Gospodnji, jer u taj dan Gospod nas slavno vaskrse iz mrtvih, a ostale dane onako kako ih Rimljani i sada nazivaju. A odredi i ovo: da hriscani poste samo u onu subotu u koju Hristos umre i sidje u ad da ga razrusi i izvede otuda praoca Adama sa praoiima, a y ostale subote zabrani da se posti. U to vreme bese u Rimu velika zmija koja je zivela u jednoj dubokoj pecini pod gorom, zvanom Tarpej. Toj zmiji neznabosci svakog meseca prinosahu zrtve kao bogu. Kad god je izlazila iz pecine, uvek bi zatrovala vazduh svojim otrovnim dahom, te bivahu mnogi smrtni slucajevi medju ljudima koji zivljahu u blizini, narocito medju decom. Sveti Silvestar, zeleci i da ljude izbavi od te napasti i da ih od bezbozja[5] privede istinitom Bogu, sazva hriscane sto zivljahu u gradu, i nalozi im trodnevni post i molitvu. A sam prednjacase svima u postu i molitvi. I jedne noci javi mu se u vidjenju sveti apostol Petar, naredjujuci mu da uzme sa sobom neke svestenike i djakone, i da bez bojazni otide u pecinu gde zmija boravi, da na ulazu pecine otsluzi svetu sluzbu, i da zatim udje unutra u pecinu, da prizove ime Gospoda Isusa, i tako ucini da zmija nikada vise ne izadje iz pecine. Svetitelj postupi po apostolovom naredjenju: otide pecini i, posto otsluzi svetu sluzbu, udje u pecinu, i nasavsi u njoj neka vrata zatvori ih, govoreci: Neka se ova vrata ne otvore do dana drugog dolaska Hristovog! - I zatvorivsi tako zmiju, ucini da nikada ne izadje. A neznabosci misljahu da ce tamo zmija pojesti Silvestra i svestenike njegove. No kada videse da izadje nepovredjen, divise se. I otada ne videse da zmija izidje. I mnogi u tome poznase silu istinitoga Boga, i obratise se veri. U ono vreme kada carovase Konstantin Veliki, koji jos ne bese prosvecen svetim krstenjem, a bese otisao iz Rima u rat protiv Likinija, nasta u Rimu u njegovom otsustvu gonjenje na hriscane od strane rimskog Senata. Primoravahu hriscane da prinose zrtve idolima; i kad ovi odbijahu, podvrgavahu ih najraznovrsnijim mukama. Zbog toga sveti Silvestar uze svoj klir, izidje iz grada, i skrivase se u gori zvanoj Soraktes. Posle toga car Konstantin, pobedivsi Likinija, izdade zapovest (edikt) o prestanku gonjenja hriscana, tako da niko ne sme huliti Hrista niti zlostavljati hriscane. I podize u carskom domu svom crkvu u ime Spasitelja Hrista. I naredi da se slobodno krste svi koji zele da budu hriscani, a da bele haljine za krstenje uzimaju iz carskih riznica. I krsti se u to vreme vrlo mnogo ljudi; i iz dana u dan rastijase i uvecavase se Crkva Hristova, a idolopoklonstvo opadase. I nastade radost velika kod hriscana, jer ih bese tako mnogo u Rimu da htedose vec da proteraju iz grada sve koji ne zele da budu hriscani. Ali car zapreti narodu, govoreci: Bog nas ne zeli da Mu iko pristupa na silu i pod moranjem, nego ako ko dobrovoljno i blagonamerno pristupa Njemu, taj My je po volji, i On ga milostivo prima. Stoga, neka svaki slobodno veruje kako hoce, i neka jedan drugoga ne goni. - Takvoj naredbi carevoj ljudi se veoma obradovase, jer dopusta svima da slobodno zive, svaki u svojoj veri i po svojoj slobodnoj volji. He samo u Rimu nastade radost kod hriscana, nego i u celom svetu: jer svuda pustahu iz tamnica i okova hriscane, za Hrista mucene; vracahu se iz progonstva ispovednici Hristovi; slobodno dolazahu svojim domovima oni sto su se iz straha od mucitelja krili po gorama i pustinjama; i svuda gonjenje umuce i mucenje prestade. Ali, djavo, ne moguci da gleda gde se toliko siri crkveni mir i svetlost vere, podstace Jevreje da otidu slavnoj Jeleni, majci carevoj, koja se tada nalazase u domovini svojoj Vitiniji[6]. I oni joj ovako govorise: Dobro uradi car, sin tvoj, sto bezbozje napusti i idolske hramove porusi. Ali zlo ucini sto poverova u Isusa i postuje ga kao Bozjeg Sina i istinitog Boga. A Isus je bio covek Jevrejin

i madjionicar, varao je ljude macionicarskim prividnostima. Njega je Pilat kao zlocinca mucio i na krstu raspeo. A sto car ozdravi, to nije silom Isusovom, nego blagodacu Boga koji je stvorio nebo i zemlju. Stoga treba, carice, da odvratis sina svog od takve zablude, da se ne bi visnji Bog razgnevio i caru se neko zlo desilo. Kada Jelena ovo cu, izvesti pismom sina svog o tome. A on, procitavsi, napisa svojoj blazenoj majci da Jevreji, koji tako govore, dodju sa njom u Rim, i neka se pred svima raspravljaju o veri sa hriscanskim episkopima, pa cija strana pobedi, njena ce vera biti bolja. Carica izvesti Jevreje o ovom carevom naredjenju. Odmah se skupise mnogi mudri Jevreji, vicni njihovom zakonu, znalci prorockih reci i upoznati sa jelinskim ucenjem, i gotovi na raspravljanje o veri. I oni sa caricom Jelenom otputovase u Rim. Medju njima bese i jedan vrlo mudar ravin[7], po imenu Zamvrije, koji ne samo bese vican i savrsen u jelinskoj mudrosti i u jevrejskim knjigama, nego bese i preveliki madjionicar. Na njega Jevreji polagahu svu svoju nadu: ako hriscane ne pobedi recima, nadvladace ih madjionicarskim cudesima. Kada dodje dan raspravljanja izmedju Jevreja i hriscana, sede car na presto svoj sa celim Senatom. I izidje pred cara sveti Silvestar sa malom druzinom: nekolicinom episkopa koji su se tada zatekli u Rimu. Udjose u dvoranu i Jevreji, njih sto i dvadeset. I poce raspravljanje, koje i carica Jelena zeljase da cuje, zbog cega i sede iza zavese. A car i Senat imali su da presude o onome sto budu govorile obe strane. U pocetku Jevreji zahtevahu da od strane hriscana stupe u parbu s njima dvanaest najmudrijih ljudi. A sveti Silvestar se usprotivi tome, govoreci: Mi se ne uzdamo u mnozinu ljudi Nego u Boga koji sve ukrepljuje. Njega u pomoc prizivajuci, govorimo: Ustani, Boze, brani stvar svoju. - Jevreji na to rekose: To je iz naseg Pisma, jer te reci nas prorok napisa. Ti treba iz vaseg Pisma da govoris, a ne iz naseg. - A Silvestar odgovori: Istina, u pocetku vama bi govoreno Pismo Staroga Zaveta i propovedi proroka, ali sve to i nama pripada, jer je u njima mnogo sta receno o Hristu Gospodu nasem. Stoga treba danas o tome da raspravljamo s vama, jer vase knjige postadose nam svoje, a nase vama su tudje, i vi cete radije verovati svojim knjigama negoli nasim. Zbog toga cemo vam iz vasih knjiga pokazati istinu kojoj se vi protivite. I pobeda ce biti cudesna i ocigledna, kada je odnesemo oruzjem koje smo uzeli iz ruku protivnika. - Na to car rece: Pravda je u recima episkopa, a ne moze joj se protivreciti; jer ako vam, o Jevreji, hriscani iz vaseg Pisma privedu dokaz o Hristu svome, onda ce nesumnjivo pobeda biti na njihovoj strani, i vi cete biti tuceni od svojih vlastitih knjiga. - Kada ovo rece car, ceo Senat pohvali sud njegov. Onda stadose Jevreji govoriti hriscanima ovako: Svedrzitelj Bog nas u Knjizi Ponovljenih zakona govori: Vidite, vidite da ja jesam, i da nema boga osim mene (5 Mojs. 32, 39), kako onda vi Isusa, koji bese covek, koga oci nasi raspese, nazivate Bogom, i uvodite tri Boga: Oca, u koga i mi verujemo; i Isusa, za koga kazete da je Sin Bozji; a trecim bogom nazivate Duha? Verujuci tako, zar se ne protivite javno Tvorcu svega Bogu, koji uci da nema drugih bogova osim njega? - Na ovo bogonadahnuti Silvestar odgovori: Ako bez ikakve uzrujanosti i vreve razgledate Pisma, naci cete da mi nista novo ne uvodimo kada ispovedamo Sina Bozjeg i Svetoga Duha. Jer to nismo mi izmislili, nego su nam to bozanski proroci objavili. Pre svega David, prorok i car, predskazujuci pobunu vasih otaca protivu Spasitelja naseg, rece: Zasto se bune narodi, i ljudi pomisljaju uzaludne stvari na Gospoda i na Hrista (= na Pomazanika) njegovog (Ps. 2, 1-2). Eto dakle, govoreci o Gospodu i Pomazaniku njegovom, on uvodi ne jedno lice nego dva. A da je Hristos - Sin Bozji, to objavljuje isti prorok, govoreci: Gospod rece meni: Ti si Sin moj, ja te danas rodih (Ps. 2, 7). Jer je jedan koji radja, a drugi koji je rodjen.

Na to rekose Jevreji: Posto kazes da Bog rodi, ti time bestrasnog cinis strasnim. I kako to, Sin je Bog rodjen u vremenu, i postao je u vremenu? Jer rec "danas" oznacava vreme, i ne dopusta da se veruje da je Bog vecan. - Silvestar odgovori: He kazemo mi, o Jevreji, da je u Bogu rodjenje strasno, nego ispovedamo da je Bozanstvo bestrasno, a takvo i rodjenje; kao sto se od uma radja rec. Niti uvodimo vremensko rodjenje Sina od Oca, nego verujemo da je njegovo rocenje vecno nevremensko, jer znamo da je Sin, zajedno sa Ocem i Duhom, Tvorac vremena. A Tvorac vremena nije pod vremenom. Ta pak rec: "Ja te danas rodih", oznacava ne gornje i predvecno bozansko rodjenje, nego rodjenje dole, primljeno u vremenu i u telu radi spasenja naseg. Znao je prorok da je Hristos Bog pre vekova, zbog cega i kaze: Presto je tvoj, Boze, vecan (Ps. 44, 7). A objavljujuci unapred Njegovo ovaplocenje koje je imalo biti u poslednje vreme, govori: Ti si Sin moj, ja te danas rodih. - Ovim dakle recima: "Ti si Sin moj", oznacava ne vremensko nego predvecno rodjenje Njegovo; a recima: "ja te danas rodih", oznacava Njegovo rodjenje koje se dogodilo u vremenu. A sto rece: "Ja te rodih", prorok pokaza da i ono rodjenje Sina, koje je imalo biti u vremenu, Otac pripisuje sebi kao svoje vlastito, jer je imalo biti po Njegovoj volji. No osim toga, ta rec: "ja te danas rodih", oznacava vecnost rodjenja Bozjeg, u kojoj ne postoji ni proslost ni buducnost, nego je "danas" svagda sadasnje. - A o Duhu Svetom isti David svedoci, govoreci: Recju Gospodnjom nebesa se ucvrstise, i Duhom usta njegovih sva vojska njihova (Ps. 32, 6). Ovde dakle spominje Oca - Gospoda, i Sina koga naziva Recju zbog viseg i bestrasnog rodjenja, i Duha Svetoga. I na drugom mestu kaze: Svetoga Duha svog nemoj uzeti od mene (Ps. 50, 11). I opet: Kuda bih otisao od Duha tvoga? (Ps. 138, 7). Ovim recima prorok jasno pokazuje da postoji Duh Sveti, i ispunjuje sve i sva. I opet govori: Posljes Duha svog, i postaju (Ps. 103, 30). Nije li to sve David rekao? No i Mojsije Bogovidac u Knjizi Postanja navodi ovakve reci Bozje: Da nacinimo coveka po oblicju svome i po podobiju (1 Mojs. 1, 26). S kim to onda govorase Bog ako ne priznamo da drugo Lice bese s Njim? He moze niko reci da je to govorio Bog Nebeskim Silama. Jer same te reci: "po oblicju svome", ne dopustaju ni da se pomisli na to. Jer nije isto oblicje i podobije Boga i Andjela. Anceli su nizi po prirodi i po sili. Jedno je priroda Bozja, a drugo andjelska. Morao je dakle neko drugi biti onaj sa kojim Bog izgovori te reci: "po oblicju svome". I morao je taj drugi biti iste prirode i oblicja i podobija i istosti sa Bogom koji govori. A ko moze biti takav, ako ne Sin, koji je sa Ocem jednosustan, jednoslavan i jednomocan, neizmenljivo Oblicje Ocevo? Sta onda mi novo uvodimo kada verujemo i govorimo da postoji Otac i Sin i Sveti Duh? I ako to neznaboscima izgleda neverovatno i besmisleno, nije cudnovato, jer ne znaju Sveto Pismo. Ali zasto ne verujete vi, koji se poucavate recima svetih Proroka, medju kojima nema nijednoga koji nije prorokovao o Spasitelju nasem? A kada ovaj bozanstveni otac zeljase da jos govori o Presvetoj Trojici, prekidajuci njegov govor car rece Jevrejima: Ove reci koje nam episkop navede iz Pisma, o Jevreji, jesu li tako napisane i u vasim Knjigama? - Oni odgovorise: Jesu. - Car rece: U ovom raspravljanju o Presvetoj Trojici, mislim, da ste pobedjeni. - A oni odgovorise: He, dobri care! nikako nas Silvestar pobediti ne moze, ako mi iznesemo protivrazloge koje imamo. Jer mi imamo mnoge protivrazloge, i gotovi smo da ih odmah iznesemo, ali vidimo da je izlisan razgovor i uzaludan trud raspravljati o Trojici. Nije sada rec o tome, da li je jedan Bog ili tri, nego o ovome: da Nazarecanin nije Bog. Jer, ako se i dopusti da postoje tri boga, iz toga ne izlazi da treba smatrati da je Isus Bog. Isus nije Bog, nego to bese covek, rodjen od ljudi, s gresnicima ziveo, s carinicima jeo i pio; i kao sto u njegovom Evandjelju pise, bio kusan od djavola, zatim izdan od ucenika, uhvacen, ismejan, bijen, zucju i octom napojen, razdeven, haljine njegove kockom podeljene, ia krst prikovan, umro i pogreben, - kako se takav covek moze nazivati Bogom? To je

razlog o care, sto se sada govori protivu hriscana da oni uvode novog boga. Ako dakle o njemu mogu da sto kazu, i ako imaju kakve dokaze neka nam ih izloze. Kada oni to rekose, sveti Silvestar poce govoriti: He kazemo mi da su tri Boga, kao sto smatrate vi, o Jevreji! nego ispovedamo jednoga Boga, koji se u tri Lica ili Ipostasi postuje i obozava od nas. No trebalo je da vi najpre pokazete da razlozi, koje povodom vaseg prvog pitanja navedoh iz vasih Knjiga, nisu dobri, pa da onda idemo dalje u raspravljanju. Ali posto se sada otkazujete da o tome govorite, mi cemo kao sto sami predlazete, porazgovarati o Gospodu nasem Isusu Hristu. Pocecemo od ovoga: Bog koji je sve priveo u bice, stvorio je coveka; i kada vide da je on postao sklon svakome zlu, ne prezre stvorenje ruku Svojih koje je propadalo, nego blagovole da Sin Njegov, koji je nerazdeljivo sa Njim (jer je Bog svuda prisutan), sidje k nama. I On sidje, i rodivsi se od Djeve bi pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom (Gal. 4, 4.5). A da se imao roditi od Djeve, prorece bozanstveni prorok Isaija, govoreci: Eto, devojka ce zatrudneti, i rodice sina, i nadenuce mu ime Emanuil (Is. 7, 14). A to ime, kao sto i vi znate, oznacava Bozji dolazak k ljudima, i u grckom prevodu se kaze da Emanuil znaci: s nama Bog. Ovaj prorok dakle pre mnogo vremena unapred objavi da se Bog ima roditi od Djeve. - A Jevreji rekose: Na nasem jevrejskom jeziku u knjizi proroka Isaije ne stoji djeva nego devojcica, a vi to iskvariste, jer napisaste u svojim knjigama djeva mesto devojcica. - Sveti episkop Silvestar odgovori: Ako u vasim knjigama ne stoji djeva nego devojcica, to nije li devojcica jedno isto sto i djeva? Pogledajmo dalje, kada prorok Isaija, kao od lica samoga Boga, rece Ahazu: Isti sebi znak od Gospoda Boga svog, isti ozdo iz dubine ili ozgo s visine. Ahaz rece: Necu iskati, niti cu kusati Gospoda. Tada rece prorok: Zato ce vam sam Gospod dati znak: eto, devojka ce zatrudneti (Is. 7.10.11. 12.14). Ako pak vi kazete da prorok govori ne o devojci nego o devojcici i da devojcica nije devojka, onda se i obecani znak ne moze nazvati znakom, jer da udata devojcica rodi, to nije znak vec prirodni zakon i obicaj. Ali roditi bez veze sa muskarcem, nije obicna pojava vec znak koji premasa prirodne zakone. Ta devojcica dakle, kao sto je kod vas napisano, bese devojka, posto Gospod obeca da u njoj da znak, i to takav znak da natprirodno rodi sina ne poznavsi muza. I mi ne iskvarismo Pismo, napisavsi mesto devojcica devojka, nego pre ispravismo, da bismo jasnije poznali u njoj taj precudni Bozji znak koji prevazilazi prirodu ljudsku. Ko se ikada od ljudi rodi bez muskog semena osim Adama sazdanog od zemlje, i Eve sazdane od rebra njegovog? I gde to rodi zena ne sastavsi se s muzem? Ta Bog ne bi ni obecavao znak, kada bi ta devojcica zatrudnela, ne na natprirodan nacin nego na prirodan nacin sastavsi se s muzem. To bi bila obicna prirodna stvar. Ali posto cedna devojka zace bez muza od Duha Svetoga, zato je to znak Bozji novi i preslavni. I bi s nama Bog, po obecanju, natprirodno rodjen od Djeve ciste. Jevreji rekose: No posto rodjeni od Marije ne bi nazvan Emanuil vec Isus, onda to nije onaj koga Bog obeca preko proroka nego drugi. - Sveti Silvestar odgovori: Obicaj je u Svetom Pismu da se ponekad mesto imena upotrebljavaju dogadjaji i dejstva, kao ovo: Nadenu mu ime: brz na plen, hitar na grabez (Is. 8, 3) Iako se niko nikada nije nazivao takvim imenom, ipak posto je Hristos imao da pobedi neprijatelje i zapleni plen, kao ime mu se smatrahu ta dela njegova koja je imao uciniti. A sto kaze i o Jerusalimu isti prorok: Nazvaces se grad pravde (Is. 1, 26)? Niko nikada nije taj grad nazivao gradom pravde, nego ga svi zovu njegovim obicnim imenom: Jerusalim. Ali posto se tada Jerusalim uzvisio pred Bogom, dato mu je u prorostvu ime grad pravde, zbog onoga sto se u njemu dogodilo. I jos se u Svetom Pismu moze naci toga da se izvesna dela upotrebljavaju kao imena. Da je pak Bog imao ziveti s ljudima, cuj sta o tome prorokuje Varuh: Ovaj Bog nas, kome niko nije slican, otkri sve puteve znanja, i dade ga sluzi svome Jakovu, i Izrailju koga on ljubi; zatim se javi na zemlji, i sa ljudima pozive (Varuh. 3, 36. 37.38). A da je imao biti kusan od djavola, prorece

Zaharija: I pokaza mi Gospod Isusa poglavara svestenickog, koji stajase pred andjelom Gospodnjim, i djavo mu stajase s desne strane da mu se protivi. I rece Gospod djavolu: Gospod neka ti zapreti, djavole! (Zahar. 3, 1.2). A da je imao biti prodan od svoga ucenika, unapred objavi psalmopevac: Koji jede hleb moj, podize na me petu (Ps. 40, 10). O hvatanju Njegovom bi proreceno u knjizi Solomonovoj: Rekose u sebi oni sto pomisljaju nepravo: uhvatimo na prevaru pravednika, jer nam je nepotreban, i protivi se nasim delima (Prem. Solom. 2, 1.12). I o laznim svedocima pisano je unapred: Ustase na me lazni svedoci (Ps. 26, 12). A o raspecu Njegovom rece: Probodose ruke moje i noge moje; izbrojase sve kosti moje (Ps. 21, 17.18). Isti prorok unapred govori i o deljenju haljina Hristovih: Razdelise haljine moje medju sobom, i za dolamu moju bacise kocku (Ps. 21, 19). On isti prorece da ce biti napojen octom sa zuci: Dadose mi zuc da jedem, i u zedji mojoj napojise me octom (Ps. 69, 22). I opet o sahrani Njegovoj pretskaza: Metnuse me u tamu najdonju (Ps. 87, 7). I vas praotac Jakov, provideci to isto Duhom, rece: Spusti se i leze kao lav i kao ljuti lavic (1 Mojs. 49, 9). Ta i vrlo mnoga druga svedocanstva o Gospodu Hristu navodeci iz svetih Proroka, sveti Silvestar ubedi Jevreje. Jer ustima njegovim govorase Sveti Duh, i on pokaza jasno da je Hristos istiniti Bog, rodjen od Djeve. A Jevreji rekose: Zasto je bilo potrebno da se Bog rodi u telu ljudskom? Zar nije mogao drukcije spasti rod ljudski? - Svetitelj odgovori: U Boga je sve moguce. Ali je trebalo da djavo bude pobedjen od onoga, koji je od njega bio pobedjen. Covek je bi pobedjen od njega, ali covek rodjen ne na obican prirodni nacin, ne od muskarcevog ucesca, nego covek sazdan od zemlje, i to od takve zemlje koja je bila kao devojka cista i cedna. Jer tada zemlja jos ne bese prokleta od Boga, niti je bese oskrnavila krv ubijenoga brata ili neko ubistvo zverova; jos je ne behu poceli kvariti trulezna tela mrtvaca; niti bese okaljana od nekih necistih i prljavih dela. Od takve zemlje bi praroditelju sazdano telo, koje bozansko udahnuce ozive. Kada svezlobni djavo pobedi takvoga i tako rodjenoga coveka, trebalo je stoga da i sam bude pobedjen od takvog istog coveka. A takav je Gospod nas Isus Hristos, rodjen, ne na obican nacin i po prirodnom zakonu, nego od ciste i svete devojacke utrobe, kao Adam od cedne zemlje. I kao sto Adam bi ozivljen bozanskim udahnucem, tako se i Gospod nas Isus Hristos ovaploti dejstvom Duha Svetoga koji je sisao na Presvetu Djevu, i bese savrseni Bog i savrseni covek po svemu, osim greha, imajuci u jednom licu dve prirode: bozansku i covecansku. Covecanska priroda dakle postrada za nas, a Bozansgvo ostade nestradalno. I upotrebi svetitelj ovakvo poredjenje: kao sto se ne seku suncani zraci kada se sece drvo obasjano suncanim zracima, tako i covecanska priroda Hristova, sjedinjena sa Bozanstvom, mada pretrpe stradanja, Bozanstvo ipak ne postrada. Kada to govorase sveti Silvestar, car i ceo Senat pohvalise Silvestra, i priznadose mu da je u ovom raspravljanju odneo pobedu. A Jevreji ne behu u stanju da ista vise reknu protiv Silvestra. Tada Zamvrije madjionicar rece caru: Iako nas Silvestar nadvladjuje svojim recima, jer je bogat u recima i vest u razgovoru, ipak mi necemo otstupiti od svog otackog zakona, niti cemo poci za covekom koga oci nasi svi slozno predadose na smrt. A da je jedini Bog onaj koga mi postujemo, i da nema drugoga, ja sam gotov da to pokazem, ne recju kao Silvestar, vec delom. Samo, naredi, o care, da dovedu ovde velikog i ljutog bika, i odmah ce tvoja carevina i svi prisutni saznati da nema Boga osim naseg Boga. - A neko od prisutnih rece caru: Ima takav bik u mome stadu, nedaleko od gradskih zidova; njega ne moze niko u jaram uhvatiti, niti ga rukom pogladiti ili dodirnuti. - I odmah posla car da tog bika dovedu. U to vreme razgovarajuci, sveti Silvestar upita Zamvrija: Zbog cega trazis bika? I kada ga dovedu sta ces mu raditi? - Zamvrije rece: Hocu da pokazem silu imena Boga naseg, koje kada budem sapnuo biku na uho, odmah ce uginuti. Jer smrtna priroda ne moze da podnese ime Bozje, niti moze

ziv ostati onaj koji cuje to ime. Nasi oci, kada volove dovocahu za zrtvu, ime su to izgovorili na usi volovima, a ovi su odmah sa silnim rikanjem padali i umirali, i bivali gotovi za zrtvu. - Silvestar rece: Ako to ime, kao sto kazes, ubija svakoga koji ga cuje, onda kako si ga ti naucio? - Zamvrije odgovori: Ti ne treba da znas tu tajnu, jer si nas neprijatelj. - Na to car rece Zamvriju: Ako neces da tu tajnu otkrijes episkopu, onda je kazi nama. - Odgovori Zamvrije: Ni koza, ni hartija, ni drvo, ni kamen, niti ikakva stvar moze drzati na sebi to ime ako se napise na njoj; jer ce odmah poginuti i onaj koji pise i unistice se stvar na kojoj se pise. - A car rece: Kazi nam kako si se ti sam naucio tome imenu? Jer je nemoguce saznati ga, ako se ne izgovara niti pise. - Zamvrije odgovori: Ja sedam dana postih, o care; onda u nov srebrni umivaonik nalih ciste vode sa izvora, i molih se. Tada nevidljivi prst ispisa po vodi reci koje me naucise imenu Bozjem. - Na to mudri Silvestar rece: Ako si se tako naucio imenu tome kao sto pricas, sta onda biva kada to ime govoris nekome na uvo, ne cujes li ga i sam kao onaj kome ga kazujes? i kako cuvsi to ime, i sam ne umres? - Odgovori madjionicar: Rekoh ti da ti ne treba da znas ovu tajnu, jer si nas neprijatelj. No nasta reci, kada treba delom dokazati ono sto se govori! Izaberi jedno od dvoga: Ili ti prizovi ime tvoga Nazarecanina i umrtvi bika, pa cemo i mi u njega verovati; ili cu mu ja reci na uvo ime Boga naseg, i na taj ga nacin umrtviti, ali ces tada i ti morati verovati u naseg Boga. Svi prisutni, kada to cuse, pohvalise Zamvrijev predlog. A hriscani se kolebahu, no sveti episkop ih uspokoji. Car pak rece Zamvriju: Treba najpre da ti ispunis sto si obecao, jer si obecao da ces jednom recju ubiti bika. - Madjionicar odgovori: Kada tako naredjujes, o care, pogledaj silu Boga moga. - I rekavsi to, priblizi se biku, koga vezana cvrstim konopcima snazni ljudi s velikom mukom jedva drzahu i vodjahu za rogove. I kada pridje biku, sapnu mu nesto na uvo, i bik strasno riknu, zatrese se, i pade mrtav. Svi se prisutni veoma udivise tome, a Jevreji, pljeskajuci, povikase: Pobedismo! pobedismo! - Sveti Silvestar zamoli cara da naredi da se utisaju. A kad nastade tisina, episkop rece Jevrejima: Nije li u vasim Knjigama napisano ovo sto svemoguci Bog govori: Ja ubijam i ozivljujem; ranim i isceljujem? (5 Mojs. 32, 39). - A oni odgovorise: Da, tako je napisano. - Silvestar rece: Ako je Zamvrije imenom Bozjim ubio bika, onda neka ga tim istim imenom i vaskrsne. Jer je Bog dobrotvor a ne zlotvor; i u Njegovoj je prirodi da cini dobro, a ciniti zlo - protivno je Njegovoj prirodi. Volja je njegova svagda dobra, svagda hoce da cini dobro; a katkad biva da i po necim zlim kazni nekoga radi koristi drugih. Ali to biva po nuzdi; i takve stvari ne cini rado, nego primoran nasim zlocinima. Kada dakle Zamvrije lako ucini ono sto priroda Bozja ne voli, utoliko lakse moze uciniti ono sto je za Boga prirodno: da ozivi vola onim istim imenom Bozjim kojim ga umrtvi, i ja cu pristati uz veru njegovu. - A Zamvrije rece caru: Care, Silvestar jos hoce da se prepire recima. Ali reci nisu potrebne, kada se dogodilo ovako cudesno delo. - A Silvestru rece: Ako imas, o episkope, kakvu silu, onda ucini i ti neko cudo imenom tvoga Isusa. - Episkop odgovori: Ako hoces, ja cu ti pokazati silu Hrista mog, kada prizivanjem svetog imena njegovog vaskrsne bik koga si ti ubio. - Zamvrije rece: Naprazno se hvalis, Silvestre, jer je nemoguce da bik ozivi. - Car pak rece Zamvriju: Ako dakle to sto ti nazivas nemogucim, episkop ucini, da li ces onda poverovati u njegovog Boga? - Zamvrije odgovori: Vaistinu ti se zaklinjem, o care! da cu, ako vidim vaskrslog bika priznati Hrista Boga i primiti Silvestrovu veru. - To isto rekose i ostali Jevreji. Tada episkop klece i svesrdno se sa suzama pomoli Bogu. Zatim ustade, podize ruke k nebu, i govori gromko da svi cuju: Gospode Isuse Hriste Sine Bozji i Boze, Tebi je lako i umrtvljivati i ozivljavati, raniti i isceliti, blagovoli da prizivanjem presvetog i zivotvornog imena tvog ozivi bik

koga Zamvrije umrtvi prizivanjem djavola, jer je vreme da se jave cudesa tvoja radi spasenja mnogih. Uslisi me slugu tvoga u ovaj cas, da se proslavi presveto ime tvoje! Onda pridje biku i rece gromko: Ako je Isus Hristos, rodjeni od Djeve Marije, koga ja propovedam, istiniti Bog, ustani i stani na noge svoje, i odbacivsi svaku divljinu, budi krotak! Cim to svetitelj rece, bik odmah ozive i ustade, i stajase krotak. Svetitelj naredi da mu sa rogova skinu konopce i rece biku: Idi odakle si dosao, i nemoj nikome uditi, nego budi krotak, tako ti naredjuje Isus Hristos Bog nas. - I otide bik veoma krotak, iako je pre toga bio neukrotivo divalj. Kad to videse, svi kao jednim ustima povikase: Veliki je Bog koga Silvestar propoveda! - A Jevreji sa Zamvrijem pritrcase svetitelju, stadose mu cslivati noge, i moljahu ga da se pomoli Bogu za njih i da ih primi u hriscansku veru. Tada i blazena Jelena trze zavesu iza koje je sedela slusajuci raspravljanje i gledajuci sta se dogadja, izidje i pade svetitelju pred noge, ispovedi Hrista da je istiniti Bog i zamoli da je udostoji svetog krstenja. - I krstena bi tada sveta Jelena, tako isto i Jevreji sa Zamvrijem, i vrlo mnogi ljudi pristupise Bogu i prisajedinise se Hristovoj Crkvi. Posle toga sveti Silvestar branjase veru pravoslavnu od jeresi arijanske i posla svoje pretstavnike na I Vaseljenski Sabor u Nikeju. Pozive ostalo vreme svoga zivota u svom uobicajenom trudu i staranju o Crkvi Hristovoj. I posto je tako dobro pasao svoje razumno stado, u dubokoj starosti predje ka Gospodu, godine 335. U episkopstvu prozive dvadeset i tri godine i deset meseci. A sada u beskonacnom zivotu sa Andjelima proslavlja Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je slava vavek, amin.

SPOMEN SVETOG SVESTENOMUCENIKA TEOGENA episkopa parijskog

Sveti svestenomucenik Teogen bejase episkop u gradu Pariju[8]. Za carovanja Likinija[9] vojnici uhvatise Teogena u Frigiji[10], i Zalikintije tribun[11] ga silom primoravase na vojnu sluzbu, ali se ovaj usprotivi tome. Zato bi rasprostrt i vezan za cetiri stuba, i zestoko bijen motkama. Svetitelj junacki podnosase mucenje i pri tome pretskaza da ce tribunu i opcionu[12] biti polomljena kolena i da ce Likinije pretrpeti poraz. Posle tog svetitelja zatvorise u tamnicu. Nalazeci se u tamnici, svetitelj odbi da prima ma kakvu hranu. Kada o tome izvestise Likinija on naredi da ga bace u more. Tada svetitelj, izmolivsi od izvrsilaca smrtne kazne vreme za molitvu, stade, i okrenut istoku, sa rukama uzdignutim k nebu moljase se tri sata. Za vreme molive on bi obasjan neobicnom svetloscu, te se izvrsioci kazne, mornari i vojnici, obratise u hriscansku veru. Tako Teogon, potopljen na pucini morskoj, predade svoju svetu dusu Gospodu, oko 320 godine. Docnije hriscani izvadise iz vode njegovo sveto telo i pogrebose blizu gradskih bedema. Od mostiju svetog Teogona dogadjala su se mnoga cudesa i isceljenja od raznih bolesti.

ZITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NASEG SERAFIMA SAROVSKOG

Prepodobni Serafim, starac Sarovski, rodio se u gradu Kursku, u Rusiji, od blagocestivih i imucnih roditelja, Isidora i Agatije. Otac mu je bio trgovac. Rodio se 19 jula 1759 godine, i na svetom krstenju dobio ime Prohor. Njegov otac imao je veliko usrdje prema hramovima Bozjim, a mati njegova bila je, vise nego njen muz, postovana zbog svoje poboznosti i dobrotvorstva. U trecoj godini svojoj Prohor izgubi oca, te mu kao jedina vaspitacica ostade njegova pobozna mati Agatija. Pod njenim rukovodstvom on odraste u hriscanskoj poboznosti i u ljubavi prema molitvi u hramu Bozjem. Od ranog detinjstva nad blazenim se pokazivalo neobicno staranje Bozje, koje je pretskazivalo u njemu blagodatnog izabranika Bozjeg. Jednom, kada je mati njegova razgledala gradjevinu crkve, zapocetu jos njenim muzem, ona povede sa sobom sedmogodisnjeg Prohora na sam vrh zvonare koja se zidala. Nesmotrenoscu dete pade sa zvonare na zemlju. Agatija se u uzasu strca sa zvonare, misleci da se sin njen razbio namrtvo. No sa cudjenjem i radoscu ona ga ugleda gde stoji na nogama, citav i nepovredjen. Tako se na blagodatnom detetu ispunise reci Svetog Pisma: Zlo te nece zadesiti, i udarac nece dosegnuti do tela tvog, jer ce andjelima svojim zapovediti za tebe da te cuvaju na svima putevima tvojim. Na ruke ce te uzeti da gde ne zapnes za kamen nogom svojom (Psal. 90, 10-12). U desetoj godini Prohora pocese uciti pismenosti, i on stade brzo shvatati crkveno pismo, obelodanjujuci svetli um i pamcenje, i u isto vreme ukrasujuci sebe krotoscu i smirenjem. Ali on se iznenada tesko razbole, tako da se ukucani njegovi nisu nadali da ce ozdraviti. U to tesko za njega vreme Prohor vide u snu Presvetu Bogorodicu, koja mu obeca da ce ga posetiti i isceliti od bolesti, Reci Bogomatere se uskoro zbise. U to vreme dogodi se u Kursku litija, na celu sa cudotvornom ikonom Znamenske Presvete Bogorodice. Zbog kise i blata, litija, da bi skratila put, uputi se preko dvorista Prohorove kuce. Blagocestiva Agatija pohita te iznese bolnog sina i prinese ga k cudotvornoj ikoni Bogomatere, posle cega decko potpuno ozdravi. Pobozni decak se vrlo marljivo trudjase u ucenju, izucavajuci Sveto Pismo i druge bozanstvene i dusekorisne knjige, ustremivsi sav um svoj k Bogu, prema kome je ljubavlju plamtela njegova cista dusa. Medjutim, njegov stariji brat, koji se bavio trgovinom, stade pomalo priucavati Prohora na nju. Ali ovaj posao ne bese Prohoru po srcu; njegova je dusa zudela da stekne sebi blago netrulezno i nepotrosljivo. Nemajuci mogucnosti da radnih dana posecuje bozanstvenu liturgiju, Prohor nije propustao gotovo ni jedan dan a da rano izjutra ne otide u hram Bozji na jutrenje. Nedeljom pak i praznikom on je narocito voleo da se bavi citanjem duhovnopoucnih knjiga. Pri tome on je ponekad citao naglas i svojim vrsnjacima, ali je vise voleo da to radi povucen i u tisini. Od majke se Prohorove nije skrilo cemu stremi dusa njenog sina, no ona se nije protivila njegovoj zelji. I kada pobozni mladic navrsi sedamnaest godina, on donese cvrstu odluku da sa blagoslovom matere napusti svet i posveti se monaskom zivotu. Mati mu uz blagoslov pokloni metalni krst, od koga se on nikada potom nije odvajao. Ostavivsi svet, blazeni junosa se najpre uputi na bogomolje u Kijevo-Pecersku lavru. Tamo jedan prozorljivi zatvorenik, po imenu Dositej, providjajuci u Prohoru dobrog podviznika Hristovog,

blagoslovi ga da ide da se spasava u Sarovskoj pustinji[13]. Idi, Cedo Bozje, - govorase prozorljivi starac mladom podvizniku, - i ostani u Sarovskoj obitelji; to ce ti mesto biti na spasenje; pomocu Bozjom ti ces tamo zavrsiti i svoje zemno stranstvovanje. Sveti Duh, Riznica dobara, rukovodice zivot tvoj u svetinji. Poslusavsi savet prozorljivog starca, Prohor otputova u Sarovsku pustinju. Tamo ga s ljubavlju primi nastojatelj pustinje, starac Pahomije, monah krotak i smirenomudar, koji se mnogo podvizavase u postu i molitvi, i bejase primer monasima. Providevsi dobru nameru Prohorovu, Pahomije ga uvrsti medju poslusnike i predade ga pod rukovodstvo starcu, jeromonahu Josifu, manastirskom blagajniku. Nalazeci se u kelejnom poslusanju kod starca, Prohor je sa revnoscu ispunjavao sva manastirska pravila i ustave i razlicna poslusanja bratska: u hlebari, u prosfornici, u stolarnici. Sem toga on je vrsio u hramu duznost crkvenjaka. Nikad on nije bivao besposlen, nego se stalnom zaposlenoscu starao da sacuva sebe od mrzovolje, koju je smatrao kao najopasnije iskusenje za monaha. Bolest ova, govorase on kasnije na osnovu vlastitog iskustva, leci se molitvom, uzdrzavanjem od praznoslovlja, rukodeljem, citanjem Svetoga Pisma i trpljenjem, zato sto se mrzovolja i radja iz malodusnosti, nehata i praznoslovlja. Na crkvena bogosluzenja Prohor je odlazio pre svih, nepokretno otstajajuci celo bogosluzenje, ma koliko ono bilo dugo. Van crkve on je voleo da se povlaci u svoju keliju. Baveci se rukodeljem ili ma kojim drugim poslusanjem, on je neprestano imao u pameti i u srcu Isusovu molitvu, silom njenom savladjujuci razna vrazja iskusenja. He zadovoljavajuci se tisinom i bezmolvijem Sarovske obitelji, mladi podviznik, ugledajuci se na neke manastirske starce koji se sa nastojateljevim blagoslovom behu iz manastirske ograde povukli u potpunu samocu u dubini manastirske sume, sa blagoslovom svoga starca Josifa takodje se u slobodnim casovima povlacio u gustu sumu radi molitvenog usamljenickog tihovanja. Sa molitvom je on spajao uzdrzanje i post: sredom i petkom nije uopste jeo, a y druge dane jeo je samo jedanput dnevno. Svi su gajili postovanje i ljubav prema neobicnom podvizniku, ciji se neprekidni i upadljivi podvizi nisu mogli sakriti, bez obzira na njegovo duboko smirenje. Narocitu ljubav i poverenje pokazivahu prema njemu, kao prema svome rodjenom cedu, starci: Pahomije i Josif. Ta ljubav i sveopste postovanje Sarovskih monaha prema mladom podvizniku Hristovom osobito se jasno obelodanise u sledecem slucaju. Godine 1780 Prohor se tesko razbole. Celo mu telo otece, i on, trpeci zestoke muke, nepomicno lezase na svojoj tvrdoj postelji. Lekara nije bilo, i nikakvi lekovi nisu pomagali; kako izgleda, to je bila vodena bolest. Bolest je trajala tri godine, od kojih je godinu i po pacenik proveo u postelji. I za sve to vreme iz njegovih usta ne izidje rec roptanja; on svega sebe, i telo i dusu, bese predao Gospodu, i neprestano se moljase, suzama svojim natapajuci postelju svoju. Njegov duhovni otac i nastavnik, starac Josif, sluzase mu u vreme bolesti kao obican poslusnik; nastojatelj obitelji, starac Pahomije, ne odmicase se od njega; starac Isaija i drugi starci i bratija takodje se mnogo starahu oko njega. Najzad, bojeci se za sam zivot bolesnikov, nastojatelj Pahomije odlucno predlozi bolesniku da se pozove lekar. Ali blazeni jos odlucnije odbi lekarsku pomoc. Oce sveti, rece on starcu, ja sam predao sebe istinskom Lekaru dusa i tela, Gospodu nasem Isusu Hristu i Precistoj Materi Njegovoj; a ako ljubav vasa nadje za dobro, Gospoda radi, snabdite mene ubogog nebeskim lekom (= svetim Pricescem). Tada starac Josif, na molbu bolesnika i po svome usrdju, otsluzi svenocno bdenije i liturgiju; na bogosluzenje se bratija sabrase iz ljubavi da se pomole za stradalnika. Posle liturgije Prohor se na svom bolesnickom odru ispovedi i pricesti svetim Tajnama Hristovim. I gle, po pricescu, njemu se javi u neiskazanoj svetlosti Presveta Djeva Marija, pracena svetim apostolima: Jovanom Bogoslovom i Petrom. Okrenuvsi se svojim bozanskim likom prema Bogoslovu, Ona rece,

ukazujuci prstom na Prohora: "Ovaj je nasega roda". - Potom ona metnu desnu ruku svoju na Prohorovu glavu, i tog casa tecnost, koja je ispunjavala njegovo telo, stade kuljati kroz otvor koji se nacini na desnoj slabini. Prohor se ubrzo potpuno isceli, samo oziljci rane, kroz koju tecnost istece, ostadose zauvek na njegovom telu, kao neki svedok cudesnog isceljenja. Ubrzo zatim na mestu ovog javljanja Brgomatere, po narocitom promislu Bozjem, bi podignuta dvospratna crkva sa dva prestola, i kraj nje bolnica, na mestu porusene kelije Prohorove. Prohor je, po nalogu nastojatelja, skupljao priloge za to gradjenje, i sopstvenim rukama izradio u donjoj bolnickoj crkvi presto od kiparisovog drveta. Posto je taj presto bio osvecen, prepodobni Serafim se do kraja zivota svog pricescivao svetim Tajnama prvenstveno u tom hramu, radi neprestanog secanja na veliko dobrocinstvo Bozje, ukazano mu na tom mestu. Provevsi u Sarovskoj pustinji osam godina kao poslusnik, Prohor se 18 avgusta 1786 godine, u dvadeset sedmoj godini zivota udostoji postriga u monaski obraz, pri cemu dobi novo ime Serafim. Monaski cin, i samo znacenje novog imena[14], potsecajuci Serafima na cistotu i plameno sluzenje Andjela Bogu, pojacavahu u njemu sve vise i vise zelju i svetu revnost da sluzi Gospodu. Serafim udvoji svoje trudove i podvige i stade ziveti jos usamljenickije, roneci u unutarnje bogomisleno sozercanje. Na godinu dana i nesto vise posle toga, prepodobni bi proizveden u cin jerodjakona[15]. Od toga vremena on je oko sest godina gotovo neprekidno sluzio u tom cinu, domecuci trud na trud, podvig na podvig, goreci duhom i plamteci bozanskom ljubavlju. Noci uoci nedelje i praznika on je provodio u bdenju i usrdnoj molitvi, bez odmora, stojeci na molitvenom pravilu do same liturgije. A po zavrsetku sluzbe Bozje on je jos dugo vreme ostajao u hramu, dovodeci u red utvari i starajuci se o cistoti oltara Gospodnjeg. I pored svega toga, blazeni Serafim gotovo nije osecao trudove, nije se zamarao, nije se posle njih nuzdavao duzeg odmaranja, cesto puta sasvim zaboravljajuci na hranu i pice. I kada je odlazio na odmor, on je zalio sto covek ne moze, slicno Andjelima, neprekidno sluziti Bogu. Dusa Serafimova je sve vise i vise uzlazila po lestvici vrlina i bogomislenih sozercanja; i kao odgovarajuci na njegovu plamenu svetu revnost, Gospod ga je y njegovim podvizima tesio i krepio blagodatnim vidjenjima nebeskim. Sozercavajuci ova, on je osposobio sebe, zbog cistote duse, na neprekidno uzdrzavanje i postojano uzvisavanje duse k Bogu. Tako je ponekad za vreme bogosluzenja u crkvi on posmatrao svete Andjele kako u obliku munjenosnih mladica, obucenih u bele zlatotkane odece, sasluzuju i pevaju sa bratijom. Pevanje njihovo nemoguce je ni recju izraziti, i ma kakvoj melodiji zemaljskoj usliciti. "I srce se moje topljase kao vosak" (Psal. 21, 15), govorio je on kasnije recima psalmopevca, secajuci se one neiskazane radosti, koju je osecao pri tim nebeskim javljanjima. I od te radosti on se tada niceg secao nije. Samo se secao svog ulaska u crkvu, i izlaska iz nje. No izuzetno blagodatnog i znacajnog vidjenja prepodobni se udostoji jednom Velike Nedelje za vreme bozanstvene liturgije, i to na Veliki Cetvrtak. Liturgiju su sluzili bogobojazljivi starci, Pahomije i Josif, zajedno sa blazenim Serafimom, jer je Pahomije bio duboko zavoleo mladog, no iskusnog u dobru, monaha, i bozanstvenu sluzbu gotovo je uvek sluzio sa njim. Kada Serafim posle malog vhoda vozglasi: Gospodi, spasi blagocestivija, i, izisavsi na carske dveri sa recima: i vo vjeki vjekov, podize ruku sa orarem ka prisutnima, njega iznenada obasja odozgo neobicna svetlost, kao od suncanih zrakova. Podigavsi oci u pravcu svetlosti, blazeni Serafim ugleda Gospoda Isusa Hrista u oblicju Sina Covecijeg, koji jace od sunca sijase neiskazanom svetloscu i bese kao rojem pcela okruzen Nebeskim Silama: andjelima, arhandjelima, heruvimima i serafimima. On idjase od

zapadnih vrata crkvenih, zaustavi se prema amvonu, i, podignuvsi ruke svoje, blagoslovi sluzasce i prisutne. Zatim On udje u ikonostasnu ikonu pored carskih dveri. - Srce blazenoga prepuni se neiskazanom radoscu u slatkoj plamenoj ljubavi ka Gospodu, i ozari se bozanskom svetloscu nebeske blagodati. I od tog tajanstvenog vidjenja on se sam za trenut sav izmeni po izgledu, te ne mogase se ni maci s mesta ni progovoriti. Mnogi to primetise, ali niko nije znao pravi razlog tome. Tada, dva jerodjakona odmah pridjose k Serafimu i uvedose ga u oltar. No i posle toga on je oko dva sata stajao nepomicno na jednom mestu; samo mu se lice svakog casa menjalo: cas ga je pokrivala neka belina, slicna snegu, cas se razlivalo po njemu neko zivo rumenilo. Sluzascim starcima, Pahomiju i Josifu, izgledalo je da je Serafimu pripala muka, sto se prirodno moglo dogoditi njemu na Veliki Cetvrtak, posle dugog posta, narocito kada se ima u vidu ljubav koju je blazeni Serafim izdavna gajio prema Velikom Postu. Ali su potom shvatili da mu se dogodilo vidjenje. Kada Serafim dodje k sebi, starci ga upitase sta se to dogodilo s njim. Serafim im krotko, detinjski poverljivo isprica svoje vidjenje. Opitni u duhovnom zivotu starci slozise u srcu svom njegovo kazivanje; pa posavetovase Serafima da se ne pogordi i neda u dusi svojoj mesta pagubnoj misli o nekoj svojoj vrednosti pred Bogom. I niko, sem spomenutih staraca, ne doznade tada kakve divne posete Bozje bi udostojen blazeni Serafim. I svetitelj posle ovog blagodatnog nebesnog vidjenja, ne uobrazi se zbog nekih svojih duhovnih darova, nego se jos vise utvrdi u smirenomudriju. Ogradjen dubokim smirenjem, on se peo iz sile u silu i, podvizavajuci se neprestano u duhovnom samoponizavanju, on je verno i cvrsto isao carskim putem Krsta Gospodnjeg. Od toga vremena Serafim stade jos vise iskati bezmolvije i cesce se udaljavati radi molitve u Sarovsku sumu, gde mu je bila nacinjena pustinjska kelija. Provodeci dane od jutra do veceri u manastiru sudelovanjem u bogosluzenjima i ispunjavanjem manastirskih pravila i poslusanja, on se uvece povlacio u pustinjsku keliju radi nocne molitve, a izjutra rano opet se vracao u manastir radi vrsenja svojih duznosti. Godine 1793 prepodobni Serafim bi u svojoj trideset petoj godini rukopolozen u cin jeromonaha. I u tom cinu on je, kao i dotada, ali sa jos vecom ljubavlju, nastavio neprekidno svestenosluzenje, svakodnevno se sa verom i bogobojazljivoscu pricescujuci svetim Tajnama Hristovim. Uskoro posle toga prepodobni Serafim uze na sebe jos veci podvig i dobrovoljno se udalji u pustinju. To on ucini po smrti svog ljubljenog staresine i nastavnika, blazenog starca Pahomija, koji ga pred svoju koncinu i blagoslovi na ovaj podvig. Sa gorkim placem isprativsi u zemlju telo svoga nastavnika, i dobivsi blagoslov za taj novi podvig od novog nastojatelja, starca Isaije, svoga duhovnog oca, Serafim ostavi obitelj radi bezmolvnih, usamljenickomolitvenih podviga u pustinji. Kelija prepodobnog Serafima nalazila se u neprohodnoj borovoj sumi, na obali reke Sarovke, na visokom brezuljku, na sest do sedam kilometara daljine od manastira, i sastojala se iz jedne drvene sobe sa peci. Pokraj kelije prepodobni ustroji malenu gradinu, a potom i pcelinjak koji ogradi plotom. Nedaleko od prepodobnog Serafima zivljahu u usamljenosti drugi sarovski pustinjaci; i sva okolina koja se sastojala iz raznih brezuljaka, nacickanih sumom, dzbunjem i pustinjackim kelijama, podsecala je na izvestan nacin na Svetu Goru Atonsku. Zato prepodobni nazva svoje novo obitaliste Atonskom Gorom, davsi i drugim, najusamljenijim mestima u sumi, imena raznih svetih mesta: Jerusalim, Vitlejem, Jordan, Kedronski potok, Golgota, Maslinska Gora, Tavor, eda bi sto zivlje prestavljao sebi svestene dogadjaje iz zemaljskog zivota Spasiteljevog, kome on konacno predade svu volju svoju i sav zivot. Neprestano upraznjavajuci citanje svetog Evandjelja, on je narocito voleo da na ovim mestima cita o evandjelskim dogadjajima koji su odgovarali nazivima ovih mesta. U svome Vitlejemskom vrtu on je pojao evandjelsko slavoslovlje: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja (Lk. 2, 14). Na obadi Sarovke, kao na obalama Jordana,

on se secao propovedi svetog Jovana Krstitelja i Spasiteljevog krstenja. Spasiteljevu Propoved na gori o blazestvima on je slusao na jednoj gori koja se dizala pored Sarovke; a na drugom visu, nazvanom Gora Preobrazenja, on je, zamisljajuci svete Apostole prisutnima, sozercavao slavu preobrazivseg se Gospoda. Zavukavsi se u najvecu gustinu neprohodne sume, on se secao Spasiteljeve molitve u Getsimanskom vrtu i, dirnut do dna duse unutarnjim patnjama njegovim, on je lio suzne molitve za svoje spasenje. Na takvozvanoj Maslinskoj Gori on je sozercavao slavu Vaznesenja Hristova na nebo i Njegovo sedenje s desne strane Oca. Prepodobni Serafim je stalno nosio jednu istu odecu, prostu, stavise ubogu; na glavi - iznosenu kamilavku, na sebi pohabanu podrasu od belog platna, na rukama - kozne rukavice, na nogama kozne carape i opanke; na polukaputu na ledjima uvek mu je visio onaj krst kojim ga je majka blagoslovila ispracajuci ga iz kuce u svetu obitelj; na ledjima mu je bila torba, u kojoj je neizostavno nosio sv. Evandjelje, koje ga je potsecalo na spasonosno nosenje blagog jarma i lakog bremena Hristovog. Revnosnom podvizniku Hristovom sve je vreme prolazilo u neprestanim molitvama i psalmopjenijima, citanju svestenih knjiga i u telesnim trudovima. Za vreme hladnih dana prepodobni je skupljao granje i suvarke i svojom sekiricom sekao drva radi zagrevanja svoje uboge kelije. Leti je radio u svojoj maloj gradini, koju je on sam obradjivao, i cijim se povrcem prvenstveno hranio. Radi djubrenja zemlje on je u vreme toplih letnjih dana odlazio u barustinska mesta po mahovinu. U te barustine je ulazio obnazen, samo opasan oko bedara. Komarci i drugi insekti, kojih je tamo bilo vrlo mnogo, zestoko bi mu izujedali telo, tako da je ono cesto puta ne samo oticalo nego cak i pomodrilo i krvlju se zalivalo. Ho podviznik Bozji dobrovoljno je trpeo te mucne rane, Gospoda radi, pa im se cak i radovao, jer, kao sto je on kasnije govorio, "strasti se istrebljuju stradanjem i mukom, ili proizvoljnom ili siljanom Promislom". I zato je on, radi potpunog i sigurnog ociscenja duse, uzimao na sebe dobrovoljna stradanja. Posto bi na takav nacin nakupio mahovinu, ugodnik Bozji je djubrio leje, sadio seme, zalivao ga, plevio i brao povrce, neprestano slavosloveci Boga i izlivajuci svoju tihu, svetu radost kroz pevanje svestenih pesama, pomocu kojih je osvezavao i vaspitavao duh svoj usred jednolikih telesnih poslova. Raspolazuci svetlim pamcenjem, i od detinjstva pobozno pazljiv prema crkvenim bogosluzenjima, Serafim je znao napamet mnostvo crkvenih pesama. On je voleo da ih peva za vreme rada, u svojoj bezmolvnoj, usamljenoj pustinji. Pri tome su neki, najblizi prepodobnome, ljudi primecivali da su mnoge od tih pesama odgovarale mestu i njegovom usamljenickom monaskom dobrodelanju. Tako, sveti Serafim je narocito voleo da cesto peva: Vsemirnuju slavu[16] u cast Bogorodice, koju je smatrao Pokroviteljkom svoje pustinje; Pustinjim neprestanoje bozanstvenoje zelanije bivajet, mira suscim sujetnago kromje[17], antifon koji izobrazava pustinjacki zivot i okriljuje dusu pustinjakovu ka bozanstvenim predmetima; tako isto i pesme koje dusu covekovu uznose ka velikom delu ljubavi Bozje, ka stvaranju sveta i coveka, kao: Ize ot nesuscih vsja privedij, Slovom sozidajemaja, soversajemaja Duhom[18]; Vodruzivij na nicesomze zemlju poveljenijem tvojim[19], itd. I tako, usred te trudbenicke molitve, na poslu u gradini, u pcelinjaku, u sumi, prepodobni se pogruzavase u tako duboko sozercavanje duhovnih tajni, da je, neprimetno za sebe, prekidao rad, alat mu ispadao iz ruku, ruke se opustale, oci davale licu narociti, blagodatni izraz samoudubljenosti. Starac se svom dusom pogruzavao u sebe, umom ushodio na nebo i lebdio u Bogosozercanju. I ako bi se kome u tim trenucima desilo da bude pored prepodobnoga, ili da prodje pored njega, niko nije smeo narusiti njegovu blagodatnu tisinu i pokoj, i svaki se tiho skrivao od njega. U svakom predmetu, u svakom radu sveti Serafim je video prikriveni odnos njihov prema

duhovnom zivotu, i iz toga se poucavao, i oci uma svog podizao gope. Tako, pri rubljenju drva, odrubivsi jedno ili tri, on se udubljivao u sozercanje velike tajne Jednoga Boga, slavljenog u Trojici. Pored telesnih trudova, prepodobni Serafim, da bi sve vise i vise napredovao u duhovnom usavrsavanju, predavao se uzvisenim radovima uma i srca i citao mnogo knjiga, narocito - Sveto Pismo, svetootacka dela i bogosluzbene knjige. Za njega najglavnija knjiga bilo je Sveto Evandjelje, koje je uvek nosio sa sobom, i nikad se nije rastajao s njim. Podviznicki zivot, cistota srca, molitveni razgovori s Bogom, duhovna samoudubljenost i ogromna nacitanost u Svetom Pismu i dusekorisnim knjigama - ozarise njegov um takvom svetloscu, da on jasno pojimase i svom dusom pronicase u smisao reci Bozjih. U pustinji on postavi sebi kao stalno pravilo: da svakodnevno procitava i objasnjava sebi po nekoliko odeljaka iz Evandjelja i Apostola. "Dusu treba snabdevati recju Bozjom, - govorio je on kasnije, - jer je rec Bozja hleb andjelski, kojim se hrane duse, gladne Boga: Iznad svega treba upraznjavati citanje Novoga Zaveta i Psaltira. Od citanja Svetoga Pisma biva prosvecenje u razumu, koji se od toga izmenjuje bozanstvenom izmenom. Treba tako obuciti sebe, da um prosto pliva u zakonu Gospodnjem, pod cijim rukovodstvom treba ustrojavati i zivot svoj. Vrlo je korisno baviti se citanjem reci Bozje u samoci i procitati celu Bibliju razumno. Za jedan takav pothvat, osim drugih dobrih dela, Gospod nece ostaviti coveka Svojom miloscu, nego ce ga ispuniti dara razumevanja". I sveti starac od neprestanog upraznjavanja u citanju Reci Bozje stece takav blagodatni dar razumevanja, a ujedno s njim mir dusevni i uzviseni dar umilenja srca. U Svetom Pismu on je trazio ne samo istinu, nego i toplinu duha, i neretko su za vreme svestenog citanja iz njegovih ociju tekle suze umilenja, od kojih se covek, po vlastitom priznanju starcevom, sav zagreva i ispunjuje duhovnim darovima, koji na neizreciv nacin nasladjuju um i srce. Prepodobni je svakodnevno po Sljedovanoj Psaltiri vrsio monasko molitveno pravilo, prema propisu najdrevnijih hriscanskih pustinjaka. U svoje vreme on je pevao i citao Prvi, Treci, Sesti i Deveti cas, vecernje, malo povecerje, molitve pred spavanje; pri cemu je takodje cesto, umesto vecernjeg pravila, pravio po hiljadu poklona odjedanput; polunocnicu i druge crkvene sluzbe. Izucivsi sve oblike i stepene molitve, on se uspeo ne samo do podviga takozvane umne molitve, nego i do najvise na zemlji visine molitvenog sozercanja, kada um i srce bivaju sjedinjeni u molitvi, pomisli nisu rasejane i srce se zagreva duhovnom toplotom, u kojoj prosijava svetlost Hristova, ispunjujuci mirom i radoscu celog unutrasnjeg coveka. Spasavajuci se tako u pustinji u toku nedelje, sveti Serafim je uoci nedelje i praznika dolazio u Sarovsku obitelj, prisustvovao vecernju, svenocnom bdeniju ili jutrenju, i na ranoj liturgiji pricescivao se Svetim Tajnama. Posle toga je do vecernja primao bratiju koji su mu dolazili po raznim nevoljama svojim, pa se zatim, uzevsi sa sobom hleba za nedelju dana, vracao u svoju pustinjsku keliju. Celu prvu nedelju Velikog Posta on je provodio u manastiru, i u te dane spremao se za sv. Pricesce, ispovedao se i pricespivao Sv. Tajnama. Sa molitvenim podvizima blazeni starac sjedinjavase podvige velikog uzdrzanja i posta. U pocetku svoga pustinjackog, otselnickog zivota on se hranjase tvrdim i suvim hlebom, koji nedeljom uzimase sa sobom iz manastira za celu sedmicu. No i od te kolicine hleba on je udeljivao dobar deo pustinjskim zivotinjama i pticama, koje su ga veoma volele i cesto pohodile mesto njegovih molitvenih podviga. Cak divljim zverovima starac ulivase strahopostovanje. Tako, k njemu cesto dolazase ogromni medved, koga on hranjase: na njegovu rec medved je odlazio u sumu i potom ponovo dolazio, i starac ga je hranio, a nekad davao i svojim posetiocima da ga hrane. Docnije prepodobni Serafim jos vise pojaca svoj post: odrece se hleba, i naviknu sebe na takvo uzdrzanje, da sebe hranjase, po recima sv. apostola: "radeci svojim rukama" (1 Kor. 4, 12), samo povrcem iz

svoje gradine. U toku pak prve nedelje Velikog Posta on uopste nije uzimao hranu do pricesca Svetim Tajnama u subotu. Prestavsi potpuno da uzima hleb iz obitelji, on je u toku dve i po godine ziveo, bez ikakvog izdrzavanja od strane manastira. I bratija behu u nedoumici, cime se to starac mogao hraniti za sve to vreme, ne samo leti nego i zimi. Tek na kratko vreme pred smrt starac isprica nekim svojim bliskim licima da se on oko tri godine hranio samo odvarom od trave snic[20], koju je leti skupljao i susio za zimu. Medjutim mnogi stadose narusavati bezmolvije, usamljenicko molitveno tihovanje blazenoga pustinjaka, posecujuci ga radi duhovne pouke i utehe. Mnogi od sarovske bratije dolazahu k njemu za savete i pouke, ili da ga samo vide. Umejuci da poznaje i razlikuje ljude, starac se od nekih sklanjase, drzeci se molcanija. One pak kojima stvarno bese potrebna njegova duhovna pomoc, on rado primase i s ljubavlju ih rukovodjase svojim savetima, poukama i duhovnim razgovorima. Takvi behu, na primer, njegovi stalni posetioci, shimonah Mark i jerodjakon Aleksandar[21]. No i oni, zaticuci ponekad starca potpuno pogruzenog u bogomislije, nisu se usudjivali da ga uznemire, nego su, ili sacekivali kraj njegovih molitvenih podviga, ili, pocekavsi neko vreme, tiho se udaljavali od njega. Bivalo je kod prepodobnog i stranih posetilaca. Kada bi pak starac, van svoje pustinjske kelije, neocekivano sreo koga bilo u sumi, on obicno nije stupao u razgovor, nego mu se smireno klanjao i odlazio dalje. Jer, govorio je on kasnije u svojim poukama, niko se nikada nije kajao zbog cutanja. No uopste prepodobnom Serafimu posetioci behu teski, jer mu narusavahu bezmolvije. Narocito mu bese tesko, kada zene dolazahu k njemu; no da im ne da pouke nije mogao, smatrajuci takav postupak nedragim Bogu. Ali, posto je zenskom polu zabranjen pristup u Svetu Goru Atonsku, sveti starac resi da tu zabranu prosiri i na svoju goru, koju je on nazvao tim istim imenom. I jednom, dosavsi u manastir za vreme bozanstvene liturgije, prepodobni zatrazi za to blagoslov od sarovskog strojitelja starca Isaije, koje, posle izvesnog kolebanja[22], dade mu na to blagoslov ikonom Bogomatere. Ujedno s tim starac Serafim se plamenom molbom obrati Bogu i Presvetoj Bogorodici: da mu ispune zelju, i zenama bude zabranjen pristup u njegovu pustinjsku goru, da ne bi dolazenje zena bilo kamen spoticanja i sablazni za neke od bratije i jos vise za mirjane. Kao dokaz Bozjeg pristanka na ovu molbu, prepodobni zamoli od Boga ovo znamenje: da polegnu po stazi grane drveta, pored koga on ima proci, vracajuci se posle Bozicnih praznika iz Sarova u svoju pustinjsku keliju. I zaista, kada prepodobni, nocu uoci 26 decembra, podje u Sarov na bozanstvenu liturgiju, i dodje do mesta gde se zemljiste okomice spusta nanize, on ugleda gde su sa obe strane staze ogromne grane vekovnih borova zatrpale putanju i zakrcile prolaz ka njegovoj keliji, od cega uoci tog dana nije bilo ni traga. Tada sveti starac, prepun blagodarnosti Bogu, pade na kolena, ubedivsi se iz ovoga da je njegova zelja ugodna Gospodu. I sam on pohita te natrpa na stazu klade. I tako od tada bi potpuno zatvoren pristup k njemu ne samo zenama nego i svima uopste stranim licima. Videci takve podvige velikoga starca, iskonski vrag roda ljudskog naoruza se protiv njega svemogucim iskusenjima i zamkama. I stade navoditi na podviznika razne strahote: cas se pred vratima culo zavijanje kao nekog divljeg zvera; cas je izgledalo da gomila naroda lomi vrata njegove kelije, izbija dovratnike, baca se drvljem na starca, i tome slicno; pokatkad danju, no osobito nocu, u vreme molitvenog bdenja starca Serafima, njemu se iznenada pricinjalo da se njegova kelija rusi, i sa svih strana provaljuju u nju s jarosnim urlanjem strasne zveri; ponekad su se odjednom pojavljivali pred njim otvoreni grobovi iz kojih ustaju mrtvaci. I kada ga je, kasnije, jedan mirjanin u prostoti srca svog upitao: "Bacuska, jesi li vidjao zle duhove?" on je s osmehom odgovorio: "Oni su odvratni. Kao sto je gresnome nemoguce pogledati u svetlost andjela, tako je uzasno i bese videti, jer su odvratni".

Ho sva ta strasna vidjenja, uzase i iskusenja, pracena ponekad i telesnim stradanjima, blagodatni starac je nadvladjivao usrdnom molitvom i pobedjivao silom cesnog i zivotvornog Krsta Gospodnjeg. He jedanput starac Serafim je bio kusan duhom castoljublja, jer je bio biran za igumana i arhimandrita raznih manastira. Ali je on u takvim slucajevima uvek sa nepokolebljivom odlucnoscu, prozetom dubokim smirenjem, odbijao ta postavljenja, stremeci ka istinskom podviznistvu i istuci u monaskom zivotu samo spasenje dusi svojoj i bliznjima. Videci smirenoumlje svetoga starca, djavo povede protiv njega silan misleni rat, vodeci ga sa takvom silom, od koje su padali i neki od najvecih podviznika. Tada se starac Serafim, u teskoj nevolji dusevnoj, obrati srdacnom molitvom Podvigopolozniku nasega spasenja Gospodu Isusu Hristu i Njegovoj Precistoj Djevi-Materi. I u isto vreme, da bi odstranio i istrebio djavolje zamke, on odluci da uzme na sebe novi visi molitveni podvig, po ugledu na drevne hriscanske stolpnike. U dubini neprohodne sume, u nocno doba, ni od kog nevicen, on se peo na visok granitni kamen, da bi pojacao svoj molitveni podvig, i dugo se, stojeci ili klececi na njemu, molio proiznoseci iz dubine duse carinikovu molitvu: Boze, milostiv budi meni gresnome! Ovaj novi stolpnik postavi i u keliji svojoj osrednji kamen, na kome se molio od jutra do mraka. Sa tog kamena on je silazio samo radi odmora od krajnje iznurenosti ili radi majusnog okrepljenja sebe ubogom hranom. U tom velikom podvigu prepodobni Serafim provede hiljadu dana i hiljadu noci. Djavo bi konacno pobedjen, i misleni rat prestade. Ali od takvog neobicnog molitvenog podviga i skoro trogodisnjeg stajanja na nogama starac krajnje iznuri svoje telo i dobi teske rane na nogama, koje ga nisu napustale sve do same smrti njegove. I tek tada on prekinu svoj nepodnosljivo teski podvig stolpnistva, na koji su se i u starini odlucivali samo veoma retki podviznici. No za zivota starceva niko nije znao za ovaj neobican molitveni podvig njegov, koji je on umeo sakriti od radoznalog pogleda ljudskog. Igumanu Nifontu, nasledniku starca Isaije, bi od strane preosvecenog episkopa tambovskrg upuceno poverljivo pismeno pitanje o prepodobnom Serafimu, na koje nastojatelj sarovski odgovori: "O podvizima i zivotu oca Serafima mi znamo; no o nekim tajnim delanjima, kao i o stajanju 1000 dana i noci na kamenu, nikome nista nije poznato". - Tek pred blazenu koncinu svoju prepodobni Serafim, po primeru mnogih drugih podviznika, isprica nekima od sarovske bratije izmedju ostaloga i o ovom svom divnom podvigu. Jedan od prisutnih primeti tom prilikom, da taj podvig prevazilazi ljudske sile. Na to sveti starac uzvrati sa smirenjem vere: "Sveti Simeon Stolpnik stajao je na stubu cetrdeset godina; ta zar su moji trudovi slicni njegovom podvigu?" A kada sagovornik rece da je starac u to vreme, verovatno, osecao pomoc blagodati koja ga je krepila, prepodobni odgovori: "Da, inace ljudske sile ne bi bile dovoljne. Unutrasnje ja sam se krepio i tesio tim nebeskim darom koji silazi odozgo od Oca svetlosti". Zatim, pocutavsi malo, dodade: "Kada u srcu biva umilenje, onda Bog biva s nama". Posramljeni djavo stade plesti nove zamke svetome starcu, da bi ga udaljio iz pustinje. On posla na njega zle ljude. Oni presretose prepodobnog u sumi, i stadose traziti od njega novac koji on toboz dobija od mirjana - posetilaca. Starac odgovori da on ni od koga ne dobija novac. Ali mu oni ne poverovase, i jedan od zlocinaca polete na njega, no sam pade. Prepodobni Serafim je raspolagao telesnom snagom te bi, sa sekirom u rukama, mogao zastititi sebe od triju razbojnika. Ali on se opomenu Spasiteljevih reci: Svi koji se late noza, od noza ce izginuti (Mt. 26, 52), pa ispustivsi sekiru, prekrsti ruke na grudi i krotko rece: "Cinite sto vam je potrebno". Jedan zlocinac, dohvativsi sekiru, tako silno udari starca usicama od sekire po glavi, da svetome starcu linu krv iz usta i usiju, i on se onesvescen srusi. Zlocinci naetavise da ga jarosno biju usicama od sekire, cepanicama, rukama i nogama. Najzad, primetivsi da on ne dise, i drzeci da je mrtav, oni

mu konopcima svezase i ruke i noge, sa namerom da ga bace u reku, i na taj nacin sakriju svoj zlocin, a sami poletese u starcevu keliju po zamisljeni plen. No kada brizljivo pregledase, poispreturase i polomise sve u keliji, oni nista ne nadjose sem svete ikone i nekoliko krompira. Tada ih spopade strah i kajanje sto, bez ikakve koristi za sebe, ubise svetog, eiromasnog coveka Bozjeg, pa se dadose u bekstvo. Medjutim prepodobni Serafim, osvestivsi se i nekako odvezavsi sebi ruke, uznese Bogu molitvu da oprosti njegovim ubicama, i sa mukom se dovuce do svoje kelije, gde svu noc provede u strasnim mukama. Sutradan prepodobni sa najvecim naporom dobaulja do manastira u vreme sv. liturgije. Izgled je njegov bio strasan: kosa pokvasena krvlju, umrsena i puna prasine i blata; lice i ruke izubijani; usi i usta sa zasusenom krvlju; nekoliko zuba izbijeno. Na pitanja zaprepascene bratije starac je cutao, samo je zamolio da mu pozovu nastojatelja, starca Isaiju, i manastirskog duhovnika, te ovoj dvojici isprica sta mu se desilo. I tako, na zlu radost djavola, prepodobni Serafim bi prinudjen da ostane u manastiru. U nepodnosljivim mukama on lezase jedva ziv, ne primajuci nikakvu hranu. Tako on provede osam dana. Tada, uplaseni za njegov zivot, poslase po lekare. Pregledavsi prepodobnoga, lekari nadjose da mu je glava razbijena, rebra polomnjena, grudi izgazene, celo telo na mnogim mestima pokriveno smrtonosnim ranama, i divljahu se kako je starac mogao ostati u zivotu posle takvih batina. Bratija se sabrase u keliji prepodobnoga na savetovanje sta da se preduzme, da bi se prepodobnome pomoglo. Poslase i po nastojatelja. I bas u vreme kada javise da nastojatelj dolazi, prepodobni Serafim se zanese i zaspa tananim, lakim spokojnim snom. U snu vide on divno vidjenje, slicno onom koje ranije kao poslusnik vide za vreme svoje teske bolesti. K njemu pridje Presveta Bogorodica, u carskoj porfiri, okruzena nebeskom slavom; za njom idjahu apostoli Petar i Jovan Bogoslov. Zaustavljajuci se kraj odra, Presveta Djeva prstom desne ruke ukaza na bolesnika i, obracajuci se precistim licem svojim na stranu gde stajahu lekari, rece: "Sto se mucite?" Zatim, obracajuci se opet licem k starcu Serafimu izgovori: "Ovaj je od moga roda!" Posle toga vidjenje, o kome prisutni ni slutili nisu, zavrsi se. A kad nastojatelj udje u keliju, bolesnik vec bese dosao k sebi. Starac Isaija ga stade uporno i s ljubavlju nagovarati da se koristi savetima i pomocju lekara. No bolesnik, bez obzira na svoje ocajno stanje, odlucno odgovori da on sada ne zeli nikakvu pomoc od ljudi, i moljase nastojatelja da mu dopusti da svoj zivot prepusti Bogu i Presvetoj Bogorodici. Nastojatelj bi prinudjen da ispuni zelju starcu, koji se od divne bozanstvene posete nalazase u toku nekoliko sati u neiskazanoj, nezemaljskoj radosti. Potom se sveti starac umiri, bolovi popustise i snaga mu se poce postepeno vracati. Posle kratkog vremena on vec ustade s postelje, stade pomalo hodati po keliji, i uvece se potkrepi hranom. Od tog istog dana on se opet stade postepeno predavati duhovnim podvizima. Od dana oboljenja starac provede u manastiru oko pet meseci. Bolest ga napravi pogrbljenim, sto se jos i ranije primecivalo kod njega, posto ga jednoga dana, kada je sekao drva, jedno drvo bese prikljestilo. No, osetivsi ponovo u sebi snage za vodjenje pustinjackog zivota, prepodobni Serafim se obrati nastojatelju sa molbom da ga otpusti u pustinju. Starac Isaija i bratija moljahu ga da zauvek ostane u manastiru. Ali prepodobni odlucno odgovori da on ni u sta ne smatra napade, slicne onom koji mu se desio, i da je gotov po cenu zivota podneti sve nedace koje ga snadju. Tada otac Isaija blagoslovi njegovu zelju, i prepodobni se vrati u svoju pustinjsku keliju. Uskoro posle toga razbojnici, koji behu izbili starca, bise pronadjeni. To behu spahijski ljudi nekog mesnog spahije Tatisceva. Tada prepodobni Serafim, oprostivsi im s ljubavlju, moli nastojatelja i spahiju da ih ne kaznjavaju, izjavljujuci da ce u protivnom napustiti Sarovsku obitelj i tajno se

udaljiti u druga daleka sveta mesta. Na molbu starca razbojnicima oprostise, ali ix Bog nakaza za svog ugodnika: uskoro silan pozar potpuno unisti njihove kuce. Tada razbojnici dodjose u pokajanje, i sa suzama molise prepodobnog Serafima za oprostaj i svete molitve. I po blagoslovu njegovom oni se vratise na put vrlinskog zivota. Za svoje visoke podvige i bogougodni zivot sveti starac se udostoji od Boga blagodatnog dara prozorljivosti. No utoliko vise on je izbegavao slavu ljudsku i stremio ka bezmolviju, usamljenickom molitvenom podvizavanju. Godine 1806 nastojatelj Sarovske obitelji, starac Isaija, ukloni se sa staresinstva zbog bolesti i ostarelosti, i bratija jednodusno izabrase na njegovo mesto prepodobnog Serafima. Ali prepodobni Serafim se ukloni od toga, kako zbog dubokog smirenja svog, tako i zbog krajnje ljubavi svoje prema pustinji i bezmolviju. Tada za nastojatelja bi izabran otac Nifont, od detinjstva poznat prepodobnom Serafimu. Medjutim starac Isaija, zbog neduga i slabih sila svojih, ne bese u stanju da prevaljuje put od sest kilometara do pustinje Prepodobnog Serafima, i tesi sebe razgovorima sa njim. I to ga veoma zaloscase. Tada bratija stadose iz ljubavi voziti prestarelog Isaiju k prepodobnom Serafimu, posto obojica behu telesno slabi. No uskoro i ovaj poslednji od najmilijih prijatelja prepodobnog Serafima po duhovnom zivotu otide ka Gospodu. Ovaj gubitak duboko ozalosti prepodobnog Serafima, i od toga vremena on stade vise i cesce razmisljati o truleznosti ovog privremenog zivota, o buducem zivotu i Strasnom sudu Hristovom. Ujedno s tim on se stade sa narocitim usrdjem moliti za upokojenje dusa dragih mu srcu: blazenog Pahomija, Josifa i Isaije. I, prolazeci mimo manastirsko groblje, on je uvek na njihovim grobovima uznosio plamene molitve Svevisnjemu za njih i za druge sarovske starce i podviznike, nazivajuci ih, po plamenosti i uzvisenosti molitava, "ognjenima od zemlje do neba". Starac je i drugima zavestavao da ih cesce pominju u molitvama. Tako jednoj poznatoj monahinji, koja je ne retko bivala u Sarovu i posecivala prepodobnog Serafima, on dade ovakvu zapovest: "Kada dolazis k meni, svrni na grobove, nacini tri poklona, proseci Boga da upokoji duse slugu Svojih: Isaije, Pahomija, Josifa, Marka, i ostalih; i potom govori za sebe: prostite, oci sveti, i pomolite se za mene". Po smrti starca Isaije prepodobni Serafim ne promeni nacin svog pustinjackog zivota, nego dodade novu osobenost svome podviznistvu, nalozivsi na sebe teski podvig molcanistva. K njemu u pustinju dolazahu posetioci, ali on ne izlazase k njima. Je li mu se desilo da sretne koga u sumi, on je padao nicice na zemlju i nije podizao oci dok doticni ne bi prosao. U takom bezmolviju, u takom pustinjackom molitvenom podvizavanju prozive on oko tri godine. He dugo do toga on prestade cak posecivati Sarovsku obitelj nedeljom i praznikom. Jedan brat nosase mu i hranu u pustinjsku keliju njegovu, osobito zimi, kada u starca ne bese njegovog povrca. Hrana mu je nosena jedanput sedmicno, i to u nedelju. Kada je brat ulazio u pretsoblje, starac je, rekavsi za sebe: "amin", otvarao vrata glave oborene k zemlji. I tek posto bi brat otisao, starac je stavljao u sud na stolu parcence hleba ili malo kupusa, i time davao na znanje bratu sta da mu iduce nedelje donese. No sve to behu samo spoljasnji znaci molcalnistva, molitvenog cutalastva. Sustina pak mnogotrudnog podviga starcevog stvarno se sastojala ne u spoljasnjem uklanjanju od opstenja, nego u bezmolviju uma, u odrecenju od svake zitejske pomisli, radi najcistijeg, najsavrsenijeg posvecenja sebe Bogu. Mnogi od bratije veoma zaljahu zbog takvog udaljenja blagodatnog starca od opstenja sa njima i zbog uzimanja na sebe podviga molcalnistva. A neki ga cak ukoravahu sto se povukao u samocu, dok bi, opsteci sa bratijom, nazidavao bratiju recju i primerom, ne skodeci blagoustrojenju svoje duse. No na sve te prekore starac je odgovarao recima prepodobnog Isaka Sirina: "Zavoli

bezmolvije, jer ono vise vredi nego hraniti gladne u svetu", i recima svetog Grigorija Bogoslova: "Divno je bogoslovstvovati radi Boga, ali je bolje od toga, ako covek ociscuje sebe radi Boga". Mnogotrudnim podvigom molcalnistva prepodobni Serafim na najsavrseniji nacin ociscavase i prosvecivase pravednu dusu svoju, i jos je bolje i vise uvodjase u tajne bogosozercanja, potpuno obezoruzavajuci djavola za borbu sa pustinoziteljem. Kakve plodove duha donosase ovaj podvig blazenom Serafimu, moze se jasno videti iz pouka svetoga starca o bezmolviju, koje su nesumnjivo zasnovane i na licnom opitu, "Kada boravimo u molcaniju, - govorio je kasnije prepodobni Serafim, - onda vrag, djavo, nista ne uspeva protivu tajnoga coveka srca; a ovo treba shvatiti o molcaniju u razumu. Molcanije radja u dusi molcalnika razne plodove duha. Od usamljenosti i molcanija radjaju se umilenje i krotost. Sjedinjeno sa drugim delanjima duha, molcalnistvo, molitveno cutalastvo uzdize coveka k poboznosti. Molcanije priblizuje coveka Bogu i cini ga kao zemnog andjela. Ti samo sedi u svojoj keliji u strazenju i molcaniju, i staraj se na sve moguce nacine da sebe priblizis Gospodu, a Gospod je gotov da te od coveka nacini andjelom: Na koga cu pogledati? Samo na krotkog i molcaljivog i ko drsce od reci mojih (Is. 66, 2). Osim drugih duhovnih tecevina, plodom molcanija biva mir duse. Molcanije uci bezmolviju i neprekidioj molitvi, a uzdrzanje cini pomisao nerasejljivom. Najzad, onoga koji stekne molcanije ocekuje mirno raspolozenje". - Tako je prepodobni Serafim prohodio podvig molcalnistva i, dostizuci najvise duhovne darove, dobijao i nove blagodatne utehe, osecajuci u srcu neiskazanu "radost u Duhu Svetom" (Rim. 14, 12). Penjuci se dalje po lestvici vrlina i monaskog podviztistva, prepodobni uze na sebe jos visi podvig: zatvornistvo. To se dogodi na sledeci nacin. U vreme o kome je rec, nastojatelj sarovski bese otac Nifont, covek bogobojazljiv, vrlinast, bratoljubiv i veliki revnitelj crkvenog ustava i poretka. A otac Serafim, od smrti starca Isaije, uzevsi na sebe zavet molcanija, zivljase u svojoj pustinji bezizlazno, kao u zatvoru. Ranije je on nedeljom i praznikom odlazio u obitelj radi sv. Pricesca. No sada, posle molitvenog podviga na kamenu, noge ga brljahu, i on nije mogao da ide. Mnoge monahe sablaznjavase nedoumica, ko prepodobnog Serafima pricescuje Svetim Tajnama. Zbog toga strojitelj sazva manastirski sabor od najstarijih jeromonaha, i iznese pred njih pitanje o pricescivanju starca Serafima. Posle vecanja starci resise: predloziti ocu Serafimu da, kao i ranije, dolazi u manastir radi pricescivanja Svetim Tajnama, ako ga noge sluze; ako ga pak noge ne sluze, onda da predje i stalno zivi u manastirskoj keliji. Na vecu bi reseno da se ova odluka dostavi starcu Serafimu preko brata koji mu nedeljom nosi hranu, pa neka izabere sta zeli. Brat tako i uradi, ali mu prvi put starac ne odgovori ni reci. Bratu bi stavljeno u duznost da iduce nedelje po drugi put dostavi ocu Serafimu predlog manastirskog sabora. Tada sveti starac, blagoslovivsi brata, zajedno s njim uputi se peske u manastir. Prnhvativsi drugi predlog manastirskog sabora, prepodobni pokaza da zbog bolesti nije bio u stanju dolaziti u manastir nedeljom i praznikom, kao sto je to cinio ranije. Ovo se dogodi 8 maja 1810 godine, kada prepodobnom Serafimu bese pedeset godina. Povrativsi se u obitelj posle petnaestogodisnjeg boravka u pustinji, otac Serafim se, ne svracajuci u svoju keliju, uputi u bolnicu. To bi danju, pre pocetka svenocnog bdenija. Kada zazvonise zvona za bdenije, otac Serafnm se pojavi na svenocnom bdenju u hramu Uspenija Bogorodice. Sva se bratija veoma zacudise, kada se medju njima u tren oka pronese glas da je otac Serafim resio da se nastani u manastiru. Sutradan, 9 maja, na dan svetog Nikolaja Cudotvorca, otac Serafim dodje, po obicaju svom, u bolnicku crkvu na ranu liturgiju, i pricesti se Svetim Tajnama Hristovim. Iz hrama on ode u keliju strojitelja Nifonta i, uzevsi od njega blagoslov, nastani se u svojoj predjasnjoj manastirskoj keliji. Tu on nikoga nije primao, nikuda nije izlazio, i ni s kim nije ni reci progovarao, tojest, uzeo je na sebe nov, veoma tezak podvig zatvorenistva.

O podvizima oca Serafima u zatvoru zna se vrlo malo, jer on nikoga ne pustase k sebi, niti s kim rec progovori. U keliji svojoj on ne imadjase nista cak ni od najneophodnijih stvari. Ikona Bogomatere, pred kojom je stalno gorelo kandilo, i jedan panj, koji je zamenjivao stolicu, - to bese sve. Za sebe pak, strogi podviznik ne upotrebljavase cak ni vatru. U to vreme on nosase pod kosuljom na ledjima veliki gvozdeni krst, radi umrtvljivanja tela, "da bi se duh spasao" (1 Kor. 5. 5). No verige i kostret otac Serafim nije nosio nikada, niti je drugima savetovao da ih nose. "Ko nas uvredi recju ili delom, -govorio je on, - i ako mi evandjelski podnesemo uvrede, - eto nam veriga, eto i kostreti! Ove duhovne verige i kostret su iznad gvozdenih!" Odecu prepodobni otac nosase istu, koju i u pustinji. Voda mu bejase jedino pice; a hrana - tucano, nesamleveno brasno od ovsa, i beli rezani kupus kiseli. Vodu i hranu donosase mu monah Pavle, koji zivljase u njegovom susedstvu. Satvorivsi molitvu pred kelijom starcevom, brat je ostavljao hranu kod vrata. A zatvornik je, da ga niko ne bi video, pokrivao sebe velikim platnom i, uzevsi posudu klececi, unosio je u svoju keliju, kao da ju je primio iz ruku Bozjih. Zatim, potkrepivsi se, on je stavljao posudu na predjasnje mesto, opet skrivajuci lice svoje platnom, po ugledu na drevne pustinozitelje, koji su kukuljicom skrivali lice svoje. Molitveni podvizi oca Serafima u zatvoru behu veoma teski, veliki i raznovrsni. On i ovde, kao i u pustinji vrsase svoje pravilo i sva svakodnevna bogosluzenja sem bozanstvene liturgije. Pored toga, on se predavase podvigu umne[23] molitve, govoreci u srcu naizmenicno cas Molitvu Isusovu cas Bogorodicinu. Ponekad se sveti starac, stojeci na molitvi, pogruzavao u dugotrajno umno sozercanje Boga: stajao je pred svetom ikonom, ne citajuci nikakvu molitvu i ne praveci poklone, vec samo umom u srcu sozercavajuci Gospoda. U toku nedelje otac Serafim je procitavao ceo Novi Zavet, ovim redom: u ponedeonik - Evandjelje po Mateju, u utorak - po Marku, u sredu - po Luki, u cetvrtak - po Jovanu, u ostale dane - Dela i Poslanice svetih Apostola. Ponekad se kroz vrata culo kako on, citajuci, tumaci za sebe Evandjelje i Dela svetih Apostola. Dela sv. Apostola on je tumacio naglas, i to dosta dugo vremena. Mnogi su dolazili i slusali reci njegove sa nasladom, utehom i duhovnom koriscu. Nekad je on sedeo nad knjigom, ne prevrcuci listove, sav utonuo u sozercanje ciste uzvisene misli Svetoga Duha. Ni jedan mu se deo tela nije micao: oci su netremice bile uperene na jedan predmet. Potpuno samoudubljivanje oca Serafima u evandjelske istine ne ostade neoblagodaceno odozgo. Najvaznije svedocanstvo o tome jeste to sto on bi udostojen nedokucljive uznesenosti u nebeske obitelji, slicno sv. apostolu Pavlu, sv. Andreju Jurodivom i prepodobnom Varsanufiju, koji behu uzneseni do trecega neba. O tome, neshvatljivom za obican ljudski razum, vidjenju ili otkrivenju, poslusnik Jovan Tihonov (kasnije jeromonah Joasaf) kazuje ovo: "Jednom, posle izlaska oca Serafima iz zatvorenistva, poseti me jedan bogoljubivi brat, sa kojim sam obicno delio svaku radost i utesnu rec, izrecenu ocem Serafimom. U toku razgovora on me iznenada upita, da li mi je otac Serafim otkrio veliku tajnu o tome kako je bio uznesen u nebeske obitelji. Ja mu odgovorih da nista cuo nisam o toj velikoj milosti Bozjoj. I stadoh raspitivati brata da mi on sto vise kaze o tome, ali on, pri svoj zelji svojoj, nije mi mogao nista jasno reci o tome. Isprativsi brata, ja sam s nestrpljenjem cekao da se spusti vece, pa da otidem k ocu Serafimu i zamolim ga da mi ublazi dusu kazivanjem o toj velikoj milosti Bozjoj. Ja to ucinih cim pade vece. Starac me doceka kao cedoljubiv otac, i odmah za mnom zakljuca vrata. Kad sedosmo, i ja taman htedoh da ga zamolim da mi kaze svoju veliku tajnu, on mi tog trenutka rukom svojom zalusi usta, i rece: "Ogradi sebe cutanjem". I onda mi stade izlagati sa svojstvenom mu prostotom istoriju Proroka, Apostola, svetih Otaca i Mucenika. Svi Sveti, govorase on, koje Crkva Hristova proslavlja, ostavili su nam svoj zivot kao primer za podrazavanje; svi su

oni bili podobostrasni nama ljudi, ali su tacnim ispunjenjem zapovesti Hristovih dostigli savrsenstvo i spasenje, nasli blagodat, udostojili se raznovrsnih darova Svetoga Duha i nasledili Carstvo Nebesko. A pred Carstvom Nebeskim sva slava ovoga sveta je nista; sve naslade ovoga sveta nemaju ni senku onoga sto je u nebeskim obiteljima ugotovljeno onima koji Boga ljube; tamo je vecna radost i slavlje. No da bi nas duh stekao slobodu da se uznosi tamo i hrani preslatkim razgovorom sa Gospodom, nuzno je smiravati sebe neprestanim bdenjem, molitvom i imanjem na umu Gospoda. Eto ja, ubogi Serafim, radi toga prelazim Evandjelje svaki dan. U ponedeonik citam Evandjelje Matejevo od pocetka do kraja; u utorak - Markovo; u sredu - Lukino; u cetvrtak Jovanovo; u ostale pak dane procitavam Apostolska Dela i Poslanice; i ni jedan dan ne propustim, a da ne procitam dnevno Evandjelje i Apostol, i svetome. Time se ne samo dusa moja, nego i samo telo moje nasladjuje i ozivotvorava; time sto razgovaram sa Gospodom, sto drzim u pameti svojoj zivot i stradanja Njegova, sto dan i noc slavoslovim, hvalim i blagodarim Iskupitelja mog za sve milosti Njegove, izlivane na rod ljudski i na mene nedostojnog". Posle toga starac mi ponova rece: "Radosti moja! molim te, stekni duh mirni, i onda ce se hiljade dusa spasti oko tebe". I ovo on ponovi jos dva puta. Onda, u neopisivoj radosti, povisenim glasom starac rece: "Evo, ja cu ti kazati o ubogom Serafimu". Pa spustivsi glas, nastavi: "Miljem mi ispuni dusu rec Gospoda mog Isusa Hrista: Mnoge su obitelji u domu Oca moga (Jov. 14, 2), tojest za one koji sluze Njemu i proslavljaju sveto Ime Njegovo. Na ovim recima Hrista Spasitelja zadrzah se ja ubogi, i pozeleh da vidim te nebeske obitelji. I Gospod ne lisi mene ubogog Svoje milosti, ispuni mi zelju i molbu: i ja bih uznesen u nebeske obitelji, samo ne znam, sa telom ili osim tela, Bog zna, to je nedokucljivo. A o toj radosti i sladosti nebesnoj, koju tamo osecah, nemoguce je da ti iskazem" I sa ovim recima otac Serafim zacuta. U to vreme on se malo naze napred, glava mu se sa zatvorenim ocima prekloni, i on otvorenu saku desne ruke sasvim polako i ravnomerno kretase prema srcu. Lice mu se postepeno menjase i izdavase divnu svetlost, i najzad toliko zasija, da je nemoguce bilo gledati u njega; a na usnama i u celom izrazu njegovom bejase takva radost i nebesko ushicenje, da ga je zaista moguce bilo u to vreme nazvati zemaljskim andjelom i nebeskim covekom. Za sve to vreme tajanstvenog cutanja, on kao da je sozercavao nesto sa umilenjem i slusao nesto sa zaprepascenjem. No cime se upravo ushicavala i nasladjivala dusa pravednikova, jedini Bog zna. Pravednik Bozji, po nemoci ljudskog jezika, ne bese u stanju da mi recima objasni cudesno uznesenje svoje u nebeske obitelji, ali mi to pokaza neobicnom svetloscu lica svoga i tajanstvenim cutanjem svojim. A ja, ma da sam bejah ocevidac ovog divnog dogadjaja, uvek cu reci jedno isto: Bog zna kako se sve to odigra. Posle prilicno dugog cutanja, koje, po mome misljenju, potraja oko po sata, otac Serafim stade ponova govoriti, i u najradosnijim osecanjima, uzdahnuvsi, sa umilenjem rece: "Ah, premili moj oce Jovane, kada bi ti znao kakva radost, kakva sladost ocekuje dusu pravednikovu na nebu, ti bi se onda resio da u ovom privremenom zivotu sa blagodarnoscu podnosis sve muke, gonjenja i klevete, pa cak kada bi i sama ova kelija nasa (pri tome on ukaza na svoju keliju) bila puna crva, i kada bi crvi jeli telo nase u toku celog zemaljskog zivota naseg, i onda bi svim srcem trebali pristati na to, samo da ne budemo liseni one nebeske radosti, koju Bog ugotovi onima koji Ga ljube. Tamo nema ni bolesti, ni zalosti, ni uzdisanja; tamo je neiskazana sladost i neiskazana radost; tamo ce pravednicn zasijati kao sunce. No kada tu nebesku slavu i radost nije mogao iskazati ni sam sveti apostol Pavle (2 Kor. 12, 4), kakav ce onda drugi jezik ljudski biti u stanju da izrazi krasotu nebeskih naselja, u kojima ce se nastaniti duse pravednih".

U toku svih godina svoga zatvorenistva prepodobni starac se svake nedelje i praznika pricescivase svetim Tajnama Hristovim, koje mu iz bolnicke crkve donosahu u keliju posle pane liturgije. A da nikada ne bi zaboravljao na cas smrtni, i da bi ga sto jasnije i neposrednije zamisljao, sveti Serafim zamoli da mu nacine mrtvacki sanduk i metnu u predsoblje njegove zatvornicke kelije. Zelja svetoga starca bi ispunjena: u jednom celom celcatom komadu hrastovom izdubise mu mrtvacki sanduk sa poklopcem, koji neobojen stalno stajase u predsoblju. Tu se starac cesto molio, spremajuci se za odlazak iz ovog zivota. U razgovorima sa sarovskom bratijom, otac Serafim je cesto govorio odnosno tog sanduka: "Kada budem umro, molim vas, braco, polozite me u moj mrtvacki sanduk". Duhovnim podvizima svojim sveti podviznik je dodavao i telesni rad, osvezujuci ponekad zamorene staracke grudi svezim vazduhom. Rano pre zore, kad sve jos spava, sveti starac je, tvoreci Molitvu Isusovu, prenosio izmedju nadgrobnih spomenika neveliku naramicu drva sa jednog mesta na drugo, blize njegovoj keliji. Kada ga jednom manastirski iskusenik - buditelj - primeti i, obradovan, baci se preda nj celivajuci mu noge i proseci blagoslov, otac Serafim ga blagoslovi i rece mu: "Ogradi sebe cutanjem i pazi na sebe". Provevsi u zatvornistvu oko pet godina, sveti starac potom izmeni u nekoliko spoljasnji izgled svoga zatvornistva: vrata kelije njegove bise otvorena, i svaki je mogao dolaziti k njemu, ali on nije odgovarao na pitanja, drzeci se svog zaveta molcanija, i produzujuci svoja duhovna zanimanja. Tadanji episkop tambovski Jona, koji je cesto posecivao Sarovsku obitelj, zazele jednom da licno vidi oca Serafima. U tom cilju on dodje k njegovoj keliji; ali prepodobni otac, cvrsto ispunjujuci svoje zavete pred Bogom i cuvajuci se covekougodnistva, ne narusi ni ovoga puta svoje molcanije i zatvornistvo. Ocigledno, za prepodobnog Serafima jos ne bese nastupilo vreme da ostavi zatvornistvo. Tako je to shvatio i preosveceni vladika, koji odbi predlog igumana Nifonta da se vrata od kelije skinu sa njihovih kuka, rekavsi: "Da nekako ne pogresimo". I ostavi starca na miru. No ubrzo posle toga za prepodobnog Serafima stvarno nastupi cas da sasvim ostavi podvig svoga zatvornistva i molcanistva. Sa potpunim samoodrecenjem, trpljenjem, smirenjem i nepostidljivom verom prolazeci put opstezicnog monaha, pustinjaka, stolpnika, molcalnika i zatvornika, on stece sebi veliku cistotu dusevnu i udostoji se od Boga visih blagodatnih darova duhovnih. I tada, po volji Svevisnjega, on morade ostaviti bezmolvije, i produzujuci sav zivot u Bogu i za Boga, zivot ispunjen najuzvisenijeg odrecenja od sveta, stupiti na sluzenje tom istom svetu - svojom ljubavlju, bogodanim blagodatnim darovima uciteljstva, prozorljivosti, cudesa i isceljenja, svojim duhovnim rukovodstvom, molitvom, utehom i savetima. Na taj nacin prepodobni Serafim uze na sebe previsoki podvig takozvanog starcestva (= starastva)[24], u kome i okonca svoj mnogotrudni i pravedni zivot. Ovaj podvig veliki starac otpoce time sto stade stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Monasima je savetovao da strogo i revnosno drze sva monaska pravila: da crkvena bogosluzenja vrse neizostavno po crkvenom ustavu; da nepropustljivo prisustvuju bogosluzenjima u hramu; da budno prate sva bogosluzenja; da se neprestano bave "umnom" molitvom; da zivo i usrdno obavljaju sa smirenjem svoja poslusanja; da za trpezom sede sa strahom Bozjim; da bez opravdanog razloga ne izlaze iz manastira; da se uzdrzavaju od samovolje i samodelanja; da trpeljivo podnose sva iskusenja; da cuvaju medjusobni mir, itd. Posle toga sveti starac poce primati i mirjane. Vrata njegove kelije behu otvorena svima - od rane liturgije do osam sati uvece. Sve je primao rado, svakome davao blagoslov i potrebne kratke pouke. Posetioce je primio odeven, kao i obicno, u belu podrasu i polumandiju; nedeljom i praznikom imao

je na sebi jos epitrahilj i narukvice, posto se tih dana pricescivao. Sa narocitom je ljubavlju sveti starac primao one kod kojih je primecivao iskreno i smireno kajanje, i one koji su pokazivali plameno usrdje za duhovni zivot. Posle razgovora sa takvima, on je na njihove priklonjene glave stavljao kraj od epitrahilja i svoju desnu ruku i predlagao im da izgovaraju za njim ovu pokajnu molitvu: "Sagresih ja, Gospode, sagresih dusom i telom, recju i delom, umom i pomislju i svima svojim culima: vidom, sluhom, mirisanjem, ukusom, pipanjem, voljno i nevoljno, svesno i nesvesno". Zatim je on sam citao razresnu molitvu od grehova, sto je posetiocima davalo olaksanje savesti i neku narocitu duhovnu nasladu. Posle toga on je krstovidno pomazivao celo posetiocevo jelejem iz kandila pred ikonom Bozje Majke, "Umilenje", koju on nazivase: Radost svih radosti. A ako je to bilo do podne, davao je svetu bogojavljensku vodicu i blagosiljao parcencetom nafore ili svetog hleba, osvecenog na svenocnom bdeniju. Potom, celivajuci posetioca, govorio je u svako vreme: Hristos voskrese! i davao da celivaju ikonu Majke Bozje ili krst koji je visio na njegovim grudima. Posetioce koji su mu otkrivali neke svoje narocite dusevne muke i patnje, sveti starac je ocinski tesio i davao im potrebne savete i lekove duhovne. U drugim slucajevima on je predlagao opstehriscanske pouke, narocito upucivao na neprestano secanje na Boga, na molitvu i celomudrenost. U svima takvim slucajevima on je osobito zavestavao da se uvek ima na jeziku i u srcu: molitva Gospodnja - "Oce nas", molitva arhandjelska - "Bogorodice Djevo, raduj se", Simvol vere i Molitva Isusova: "Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnoga". U tome neka bude, govorio je on, sve tvoje bdenje i obucavanje! Isao ili sedeo, odlazio ili dolazio, radio ili u crkvi stajao pre pocetka bogosluzenja, to imaj neprestano u ustima i u srcu svom. Takvim prizivanjem imena Bozjeg, ti ces naci pokoj, dostici ces cistotu duhovnu i telesnu, i u tebe ce se useliti Sveti Duh, izvor svih dobara, n On ce te rukovoditi u svetinji, u svakoj poboznosti i cistoti." Svetog starca posecivaln su ugledni ljudi, i visoki drzavni cinovnici, i clanovi carske familije. No narocito mu je mnogo dolazio prost svet, i trazio od njega ne samo pouke nego i zitejske pomoci. Jer, verujuci u njegovu svetost i prozorljivost, oni su trazili od njega pomoc u cisto zitejskim nedacama i nevoljama, i on im je usrdno pomagao. Tako, jednom dotrca u manastir prost seljak, sa kapom u rukama, razbarusene kose, i sav ocajan upita prvog monaha koga srete: "Bacuska! jesi li ti otac Serafim?" A kada mu pokazase gde je otac Serafim, on polete