Document10

dr Maja Stanivukovi, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Izbor pravnih pravila po kojima e arbitraa odluiti o meritumu spora

Rezime

Problem predvidljivosti konanog ishoda spora je u praksi savremene meunarodne trgovinske arbitrate blisko povezan sa pitanjem merodavnog prava za sutinu spora. Aut- ar razmatra razliite naine odreivanja merodavnog prava koje koriste stranke i arbitri u meunarodnoj trgovinskoj arbitrai, stavljajui poseban naglasak na teorije koje se za-lau za raskid sa klasinim kolizionim metodom i njihovu recepciju u nacionalnom zako-nodavstvu i arbitranim pravilnicima. Autor ukazuje na mogunost i potencijalne zamke izbora nenacionalnih pravnih pravila kao merodavnog prava, bilo od strane stranaka, bi-lo od strane arbitara. Autor takoe razmatra granice autonomije volje postavljene teori-jom istinski meunarodnog javnog poretka, te obavezom arbitara da uvek primenjuju odreene trgovake obiaje, koja je postavljena na osnovu mnogih izvora arbitranog prava. Zakljuak koji autor izvodi iz analize uporednog zakonodavstva, arbitranih pra-vilnika, arbitranih i sudskih presuda, te doktrine, jeste da je najbolji put ka postizanju predvidljivosti ishoda spora da stranke same unapred ugovore primenu nekog nacional-nog pravnog sistema ija su im pravila dostupna. Ukoliko stranke iz nekog razloga prefe-riraju nenacionalna pravila, preporuuje se izbor pisanih izvora, kao to su Naela me-unarodnih trgovinskih ugovora (UNIDROIT), koja sadre dovoljno detaljna pravila da bi stranke mogle svoje radnje u izvrenju ugovora prilagoditi standanlima po kojima e one kasnije biti procenjivane u arbitranom sporu. U sluaju spora za koji stranke nisu unapred izabrale merodavno pravo, stranke i njihovi pravni savetnici koji ele da znaju koje e pravo arbitri izabrati kao merodavno, treba prevashodno da se upoznaju sa prak-som date arbitrane institucije, dok im koiizione norme bilo koje drzave mogu biti od veo-ma malo pomoi u tome. Kljune rei: meunarodna trgovaka arbitraa, merodavno pravo za meritum, nenacio-

nalna pravila

54

Maja Stanivukovi: Izbor pravnih pravila po kojima e arbitraa odluiti o meritumu spora

(str. 54-74)

55

1. Pravna sigurnost i predvidljivost su nesumnjivo vane vrednosti u ugovomom

pravu. Da bi stranke mogle predvideti posledice svog ponaanja i obezbediti zatitu svo-jih interesa, potrebno je da poznaju pravila u sferi kojih se kreu, odnosno da znaju u sfe-ri kojih pravila se kreu. U ugovomim odnosima sa inostranim elementom put do tog saznanja je indirektan i vodi r upoznavanja sa pravilima meunarodnog privatnog prava suda koji e odluivati o spora, ako do njega eventualno doe. Pravila meuna-rodnog privatnog prava (pre svega kolizione norme) trebalo bi da daju odgovor na pita-nje koje pravo e se primeniti na konkretni ugovorni odnos, i to sa dovoljnim nivoom preciznosti, da se ugovornim stranama omogui da prilagode ponaanje zahtevima datog prava. Kada je re o ugovorima sa inostranim elementom trgovakog tipa, predvidljivost dobija drugaije obrie, jer u velikom broju sluajeva o eventualnom sporu ne odluuje dravni sud ve meunarodna trgovaka arbitraa, privatno telo osnovano u cilju reava-nja konkretnog spora. Jacques Werner, urednik asopisa Journal of International Arbitra-tion, koji izdaje poznati svetski izdava Kluwer Law International, u svom lanku, "An Agenda for the Millenium" (Dnevni red za sledei milenijum),1) navodi da arbitraa iako iroko prihvaena ipak nije jo postala dominantni nain reavanja sporova u svim vrstama meunarodnih poslovnih odnosa. Po njegovim reima, arbitraa se retko ugova-ra u finansijskim poslovima i u poslovima vezanim za prenos vrhunske tehnologije, u kojima se sporovi jo uvek radije preputaju sudovima. U literaturi se navode mnogo-brojni razlozi zbog kojih se ugovome strane odluuju, ili treba da se odlue za arbitrau umesto dravnog suda, kao npr. tajnost odluivanja, strunost i neutralnost arbitara, bri i jeftiniji postupak, odsustvo pravnih lekova, lake dobrovoljno i prinudno izvrenje odlu-ke, i najzad, vea predvidljivost ishoda spora. Praksa pokazuje da svi ovi razlozi nisu podjednako stvarni i znaajni. Tako npr. tvrdnja da je arbitrani postupak jeftiniji od sud-skog nije realna. Dovoljno je pogledati tarifu MTK arbitrae u Parizu, jedne od eminen-tijih i zaposlenijih institucionalnih arbitraa u svetu,2) da bi se videlo da cene postupka prevazilaze trokove pokretanja i vodenja spora pred sudovima veine drava. Werner u ve pomenutom lanku navodi visinu trokova arbitranog postupka kao jednu od glav-nih prepreka za napredak arbitrae.3) On smatra da je reenje problema fmansiranja trokova arbitrae jedan od glavnih zadataka za one koji ele da unaprede arbitrau kao nain reavanja sporova. Po njegovim reima, a to znamo i iz sopstvenog iskustva, mnoge male i srednje firme u istonoj Evropi i Aziji koje imaju dobar osnov za tubu protiv svojih ugovornih partnera u meunarodnim trgovakim poslovima, ostaju bez pravne zatite, jer ne mogu obezbediti nekoliko stotina hiljada dolara koliko je potrebno poloiti za honorare arbitara i administrativne trokove arbitrane institucije, da bi postu-pak po njihovom zahtevu zapoeo. A s obzirom da su ugovorili arbitrau, jedino im je

1. Journal of International Arbitration, Vol. 16, No. 3,1999 str. 1, 2. Broj sluajeva koji se godinje pokreu pred ovom arbitraom stalno raste. Tako je 1988. godine

pokrenuto 304 sluaja, 1991. godine 333 sluaja, 1992. godine 337, 1993. godine 352, da bi u 1998. godini broj porastao na 466 sluajeva. 1998 Statistical Report,/CC International Court of Arbitration Bulletin, Vol. 10 spring 1999, str. 4.

3. J. Werner, op.cit. str. 2.

ARBITRAA br. 1/2000.

56

arbitrana pravda na raspolaganju. Naime, univeizalno je prihvaeno pravilo, da e se nacionalni sud oglasiti nenadlenim za reavanje spora ukoliko se jedna od stranaka po-zove na punovano ugovoreni arbitrani sporazum. Naravno, postoje i jeftinije aibitrae, meu koje sigurno spada i Spoljnotrgovinska arbitraa u Beogradu. Meutim, ugovara-nje institucionalne aibitrae sa seditem u dravi kojoj pripada jedna od ugovornih stra-na, moe biti neprihvatljivo za drugu ugovornu stranu, pa e dostupnost ove alternative zavisiti od konkretne pregovarake moi jugoslovenskog ugovomog partnera. Naime, kao jedan od razloga zbog kojeg se ugovorne strane opredeljuju za arbitrau sa seditem u nekoj treoj zemlji, a ne za dravni sud jedne ili drage navodi se i neutralnost arbitrae u odnosu na stranke u spora i jednaka raspodela trokova i tereta voenja spora na obe strane u sporu.4) Svakako da veina argumenata koji se navode u prilog arbitrae ima svoju teinu, jer se drugaije ne bi mogao objasniti ogroman uspeh koji je ovaj nain -avanja sporova doiveo u dragoj polovini dvadesetog veka. Verovatno je da je najzna-ajnija prednost arbitrae u odnosu na sudski nain reavanja sporova u znatno boljoj mogunosti izvrenja arbitranih odluka koja je obezbeena irom sveta zahvaljujui odredbama Njujorke konvencije iz 1958. godine.5)

2. U ovom radu ograniiemo se na sagledavanje jedne odnavedenih prednosti ar-bitrae, tj. na pitanje koliko je mogue unapred predvideti po kojim e pravilima aibitra-a reiti o konkretnom sporu6) i koliko stranke svojim postupcima mogu da utiu na bo-lju predvidljivost.

3. S obzirom da aibitraa nije dravni organ, ve privatno telo, ne bi se moglo sa si-gurnou tvrditi da je ona obavezna da primenjuje bilo koje pravilo o izboru zakona (ko-liziono pravilo), pa ak ni ono koje vai na teritoriji drave na kojoj se arbitraa konstitu-isala, na kojoj zaseda i donosi odluku (mada je dugo ovo miljenje bilo vladajue). Nai-me, ve je u enevskoj Konvenciji o meunarodnoj trgovinskoj arbitrai koja je usvojena 1961. godine prihvaeno naelo da arbitri nisu duni da primene nacionalne kolizione norme drave u kojoj arbitraa zaseda, nego da mogu primeniti kolizione norme koje smatraju odgovarajuim. U savremeno doba, arbitraa se sve manje posmatra kao nacio-nalna, a sve vie kao transnacionalna pojava, a ve se organizuje i na internetu7) koji ne-

4. Prilikom razmatranja ovih faktora i voenja pregovora o izboru arbitrae, treba imati u vidu realnu situ-

aciju. U veini sluajeva, ugovorna strana iz razvijene zemlje, a posebno multinacionalna kompanija, imae rmnogo bolje materijalne mogunosti da uestvuje u sporu koji se vodi u nekom od svetskih arbitranih cen-tara (Pariz, Cirih, Zeneva, Stokholm, London), od neke male ili srednje firme iz neke od nerazvijenih zem-alja. Zbog toga, ni izbor tzv. neutralnog foruma ne mora uvek da znai i jednaku raspodelu tereta vodenja spora na obe ugovome strane.

5. Jugoslavia je ratifikovala ovu konvenciju, uz tri rezerve. Vidi, Slubeni list SFRJ, Medunarodni ugovori br. 11/71 od9.10.1981. godine

6. Pitanje odreivanja materijalnog prava pred arbitraom bilo je predmet Savetovanja odranog 18. i 19. decembra 1964. godine pred Spoljnotrgovinskom arbitraom u Beogradu. Vidi zbomik sa ovog savetovanja, Spoljnotrgovinska arbitraa, Odredivanje materijalnog prava pred arbitraom, Beograd 1%5. godine, sa referatima profesora Jezdia, Stojkovica, Horvata, Cigoja, Kapora, Katiia, Alagieve i Graanskog

7. Vidi, S. Donahey, "Current Developments in Online Dispute Resolution", Journal of International Arbi-tration, Vol. 16,1999, No. 4, str. 115.


(str. 54-74)

57

ma jasno izraenu teritorijalnu pripadnost, pa se sa jo vie osnova moe postaviti pitanje od kojih kolizionih pravila e arbitraa poi prilikom izbora supstancijalnog prava po ko-jem e doneti odluku o spora.

4. Polazna taka je sledee pravilo - stranke koje su ugovorile arbitrau same biraju pravo koje e se primeniti, a ako ga ne izaberu, onda e to umesto njih uiniti arbitri. Na zadatak je da ispitamo koliko prostora za nesigurnost je ostavljeno usvajanjem ovakvog pravila.

5. Mogunost izbora merodavnog prava. Naizgled, stvari su jednostavne, jer zakoni veine drava daju ugovornim stranama slobodu, odnosno pravo da same izabera pravo koje e se primeniti na njihov ugovorni odnos.

Uprkos meusobnim razlikama, zemlje common law-a, zemlje kontinentalnog prava i socijalistike zemlje sve su podjednako zahvaene pokretom koji ugovornim stranama dozvoljava da izaberu pravo koje e se primeniti na njihove ugovorne odnose. Takav razvoj dogaaja se odvijao u svakoj zemlji posebno, bez nekog zajednikog truda svetske zajednice; on je rezultat zasebnih, istovremenih i pragmatinih evolucija koje su se odigrale unutar razliitih sistema sukoba zakona.8)

Autonomija ugovornih strana u ugovorima meunarodnog trgovakog prometa je opteprihvaena. Na taj nain, sami ugovarai mogu lako otkloniti neizvesnost, postiza-njem dogovora o pravu koje e se primeniti. Ipak, s obzirom da obim autonomije volje nije isti u svim pravnim sistemima i u takvom sluaju mogu se pojaviti spoma pitanja. Jedno, koje je u teoriji dosta raspravljano, tie se mogunosti da ugovome strane izaberu kao merodavna pravila koja nisu pravo neke drave ili dravne organizacije (npr. fede- ralne jedinice) i domaaja koji e takav njihov izbor imati pred arbitraom, i kasnije pred sudom koji datu odluku treba da izvri.9) Jasno je da ovo pitanje zadire u jedno drugo, sloenije i ire teorijsko pitanje, o tome da li postoji i koji je to pravni poredak koji vezu-je arbitre u pogledu odreivanja merodavnog prava za ugovorni odnos. Jer, ako postoji, onda e taj poredak odrediti i granice, odnosno, domaaj autonomije volje kao kolizio-nopravnog reenja (npr. iskljuenje slobode izbora za pojedine specifine vrste ugovora, zahtev da izabrano pravo bude u vezi sa datim pravnim odnosom, sadrinu instituta jav-nog porerka i izigravanja zakona, mogunost izbora vie merodavnih prava za isti ugovor, ili pak odgovor na nae gore postavljeno pitanje, da li izbor nenacionalnih (nedr-avnih) pravila moe da se prizna i da li se time iskljuuju i imperativne, a ne samo di-spozitivne norme svih dravnih prava, itd.); pored toga, taj poredak e takoe odrediti kako arbitri treba da postupe u sluaju kada ugovomici nisu izabrali merodavno pravo (vidi infra br. 16 i dalje). Klasino pravilo koje je jo uvek vaee u mnogim nacional-nim meunarodnim privatnim pravima jeste da svaki ugovor mora imati svoju osnovu u nekom nacionalnom zakonu. U prilog ovog pravila najee se navodi odluka Meuna-rodnog suda pravde u Hagu od 1929. godine u sluaju srpskih zajmova:

8. J.D.M. Lew, Applicable Law in International Commercial ArbitrationOceana Publications, Inc. Dobbs Feny,

New York, Sijthoff & Noordhoff International Publishers BV Netherlands, 1978 str. 75. 9. U ovom tekstu takva pravila nazivamo nenacionalnim.


58

Svaki ugovor koji nije ugovor medu dravama kao subjektima meunarodnog r-

va, ima svoj temelj u nekom nacionalnom zakonu. Pitanje koji je to zakon, predmet je one grane prava, koja se danas najee oznaava imenom meunarodno privatno pravo ili teorija sukoba zakona. Pravila toga prava mogu biti zajednika za vie drava i usta-novljena meunarodnim ugovorima ili obiajima, i u tom sluaju imaju karakter pravog meunarodnog prava, koje ureuje odnose meu dravama. Ali izvan tih sluajeva treba smatrati da navedena pravila ine deo internog prava.10)

Pitanje je, onda, koji pravni poredak daje osnovu autonomiji volje kada odluuje meunarodna trgovaka arbitraa i da li taj pravni poredak ograniava izbor stranaka na nacionalno pravo. Oko ovih pitanja u teoriji su se vodile une rasprave, koje ilustruju razvoj arbitrae u smera transnacionalnog privatnog pravosua. Ovde dajemo samo r-tak pregled tih gledita. Prema prvobitnim shvatanjima, arbitri treba da pou od kolizio-nih normi drave koja bi bila meunarodno nadlena za reavanje spora.11) Jasna je neo-drivost ove teorije s obzirom na to da nema jedinstveno propisanih normi o meuna-rodnoj sudskoj nadlenosti drava i da bi shodno tome, po nacionalnim odredbama o nadlenosti za reavanje spora moglo biti nadleno sudstvo vie drava koje mogu imati razliita kolizionopravna reenja. Dugo se, zatim, odrala teorija o primeni meunarod-nog privatnog prava drave u kojoj se nalazi sedite arbitrae. Prema toj teoriji iji je glavni zastupnik engleski autor Mann,12) a usvojena je i u amsterdamskoj rezoluciji13) Instituta za meunarodno pravo od 1957. godine,14) sloboda stranaka zasnovana je na meunarodnom privatnom pravu drave sedita arbitrae.15) To pravo e odrediti doma-aj autonomije volje i dati odgovore na takva pitanja kao to su pitanje da li ugovorne strane mogu da izaberu i nenacionalna materijalna pravila ili samo pravo neke drave, odnosno dravnog entiteta, da li se takav izbor smatra pravim izborom, ili prosto inkor-poracijom, da li ugovome strane mogu da izaberu pravo koje nije ni u kakvoj vezi sa nji-hovim pravnim odnosom, odnosno ni sa jednom od ugovomih strana, da li se pomou

10. Serija A. br. 20; preuzeto iz: B. Eisner,Meunarodnoprivatnopravo I, Zagreb 1953. godine, str. 40. 11. D. Anzilotti, Rivista di diritto intemazionale, 1906. str. 467, . cit. prema Croff, 'The Applicable Law in

International Commercial Arbitration: Is It Still a Conflict of Law Problem', International Lawyer, Vol. 16, 1982, str. 624.

12. F.A.Mann, 'Lex facit arbitrum', Liber Amicomm for Martin Domke, The Hague 1967, str. 157. 13. Rezolucija Instituta za meunarodno pravo o arbitrai u meunarodnom privatnom pravu, usvojena na

zasedanju u Amsterdamu 1957. godine nakon referata koji je podneo G. Sausa-Hdll. Annuaire de I'Institut du droit international, 1957, , str. 484..

14. Institut za meunarodno pravo je meunarodno nauno udruenje osnovano u Ganu (Belgija), 1873. godine sa ciljem da se bavi prouavanjem pitanja iz oblasti meunarodnog javnog i privatnog prava i da svojim radom doprinosi formulaciji optih naela i postepenoj kodiiikaciji ovog prava. Smatra se najprestinijom organizacijom strunjaka za meunarodno pravo. Institut sainjavaju redovni, pridrueni i poasni lanovi koji se biraju bez obzira na dravljanstvo, meu licima koja su se istakla svojim radom u meunarodnom pravu. Zasedanja se odravaju redovno, najmanje jednom u dve godine u mestu koje se odredi na prethod-nom zasedanju. Rezultati rada objavljuju se uAnnuaire de I'Institut de Droit international. Vidi, Pravni leksikon, Savremena administracija Beograd, drugo izdanje 1970. godine. Ne treba ga meati sa Meunar-odnim Institutom za uniflkaciju privatnog prava (UNIDROIT) ije je sedite u Rimu.

15. Isti stav jo uvek se navodi u knjizi Dicey and Morris, 77ie Conflict of Laws, 12th edn. 1993, str. 584.


(str. 54-74)

59

takvog izbora, ugovorne strane mogu osloboditi svih ogranienja koja vae u nacional-nim pravnim sistemima, itd. Ova teorija poiva na jurisdikcionalnom shvatanju arbitra-e. Svaka arbitraa ima svoj lex fori (lex arbitri) i taj lex fori ukljuuje i pravila o sukobu zakona. Prednost ovog gledita je upravo u tome to osigurava predvidljivost, a obezbe-uje i potovanje volje stranaka, s obzirom da one biraju sedite aibitrae.16) Meutim, kao to smo videli, obaveznost takvog postupanja za arbitre, odbaena je usvajanjem Evropske konvencije o meunarodnoj trgovakoj arbitrai i otvoren je put za prihvatanje nove teorije o primeni nenacionalnih kolizionih normi.17) U odnosu na autonomiju volje, ova teorija, iji su zastupnici Lew, Fouchard i dragi, smatra da postoji transnacionalno koliziono pravilo o autonomiji volje, koje ugovorim stranama doputa da se potpuno oslobode zahteva nacionalnih meunarodnih privatnih prava. Aibitraa mora da sledi volju stranaka, jer ona nije pravosudni organ bilo koje drave.18) Fouchard ovo naziva internacionalizacijom arbitrae. Arbitri nisu duni da se pozivaju na bilo koji sistem ko-lizionih normi da bi uvaili izbor merodavnog prava koji su uinile ugovorne strane. Ta-kav razvoj logiki se zavrava teorijom o nepotrebnosti kolizionih noirmi - arbitar ima ovlaenje da direktno primeni materijalna pravila koja su ugovome strane izabrale ili u odsustvu izbora, materijalna pravila koja sam smatra merodavnim bez potrebe da svoju odluku obrazlae pozivanjem na odreene kolizione norme, bile one nacionalne ili nad-nacionalne.

6. Kako e arbitar konkretno postupiti, zavisi od toga ta mu nalau pravila postupka koja su stranke ugovorile, a u krajnjoj liniji od zahteva koje u tom pogledu postavlja ar-bitrano pravo mesta u kojem se arbitraa odvija. Sve dok nacionalni sudovi imaju mo-gunost da odluuju o ponitaju arbitrane odluke donete na sopstvenoj teritoriji, oni teo-retski imaju mogunost da odluku ponite zbog neprimene ili pogrene primene kolizio-nih normi. U nekim zemljama (npr. Belgija, vajcarska) mogunost ponitaja arbitrane odluke je iskljuena u sluaju da stranke u spora nemaju bliu vezu sa tom zemljom a ugovorile su je kao sedite arbitrae. U drugima, arbitri su zakononskim odredbama osloboeni od obaveze primene kolizionih normi. U oba sluaja, arbitri mogu slobodno i bez negativnih posledica da tretiraju pravilo o izboru merodavnog prava kao transnacio-nalnu normu.

7. Teorija o nenacionalnom karaktera pravila o autonomiji volje, koja je imala znat-nog uticaja na formiranje zakonodavstva i arbitranu praksu, uticala je i na ire prihvata-nje mogunosti da ugovorne strane izaberu i nedravna pravila kao merodavno pravo za svoj ugovor. Neki to nazivaju ugovorom bez zakona ("le contrat sans lois"), all teoreti-ari koji se bave ovom problematikom instistiraju na tome da se ne radi o ugovoru koji

16. Croff, op.cit str. 625. 17. Moemo primetiti da je teoretiarima ove struje mnogo lake polo za rukom da ubede publiku da arbitraa

nema svoj lex fori u smislu meunarodnog privatnog prava, nego to je to bio sluaj kada je u pitanju gradansko procesno pravo. Jer, jo uvek preovlauje shvatanje da arbitrana odluka moe biti ponitena, odnosno njeno priznanje uskraeno ako nisu potovana fundamentalna procesna naela lex fori(odnosno lex arbitri, a to je najee procesno pravo drave u kojoj je sedite arbitrae i mesto donoenja odluke.

18. Vidi, J.D.M. Lew, op.cit str. 82-84.


60

bi bio izuzet od primene bilo kojih pravnih pravila, ve samo o tome da ta pravila ne moraju biti dravnog karaktera.19) Glavni argument onih koji zastupaju primenu transna-cionalnog trgovakog prava pred arbitraom je da nacionalna trgovaka prava zbog svo-jih specifinosti uslovljenih istorijskim razvojem u okviru jednog ueg nacionalnog pravnog sistema, nisu pogodan instrument za regulisanje savremene meunarodne trgo-vine.20) Posebnu teinu ovi argumenti imaju kada su u pitanju ugovori u kojima je jedan od ugovaraa drava ili neki njen organ. Redfern i Hunter, engleski autori sa bogatim iskustvom iz arbitrane prakse, koji u svojoj knjizi o meunarodnoj trgovakoj arbitrai ugovaraima inae sugeriu izbor dravnog prava, ipak doputaju da u ugovorima izme-u drave i privatnih stranaka pozivanje na meunarodno javno pravo ili na opte pravne principe moe biti korisno, jer se izbor bilo kojeg dravnog prava ne ini prihvatljivim (pravo drave koja je saugovara kao iskljuivo merodavno nije pogodno, zbog toga to drava moe lako, izmenom zakonodavstva, da utie na meusobne ugovome obaveze, a pravo drave privatnog ugovaraa ili neke tree drave nije prihvatljivo, jer se ne moe oekivati od drave kao ugovornog partnera, da se podvrgne pravu neke druge drave).21) Treba imati u vidu da je ve u Konvenciji o reavanju investicionih sporova iz-meu drava i graana drugih drava od 1965. godine uvedeno pravilo da ugovome stra-ne mogu birati pravna pravila, a ne samo dravno pravo, kao merodavne za svoj ugovor (lan 41). I danas se moe uoiti izvesna razlika u tretmanu ovog pitanja u zavisnosti od toga da li se radi o ugovoru izmeu privatnih preduzea ili o ugovoru u kojem je jedna od ugovornih strana drava. Tako npr. u rezoluciji Instituta za meunarodno pravo o ar-bitrai izmeu drava i stranih preduzea, usvojenoj na zasedanju odranom u Santiagu de Campostila 1989. godine, reeno je da stranke imaju punu slobodu da umesto nekog nacionalnog prava, izaberu pravila i naela koja potiu iz nenacionalnih izvora prava, kao to su naela meunarodnog prava, opta pravna naela i meunarodni trgovinski obia-ji.22) S druge strane u rezoluciji istog Instituta koja se odnosi na autonomiju volje u me-unarodnim ugovorima izmeu privatnih lica i preduzea usvojenoj u Bazelu 1991. go-dine, pitanje mogunosti da ugovome strane izaberu pravna pravila koja ne pripadaju odreenoj dravi ostalo je bez decidiranog odgovora, odnosno izriito je izuzeto u pre-ambuli rezolucije.23) Mnoga znaajna imena naelno se protive pruanju mogunosti

19. P. Nygh, Autonomy in International Contracts, Clarendon Press, Oxford, 1999 p. 172. Fouchard, Gafflard,

Goldman, On International Commercial Arbitration, Kluwer Law International, The Hague, Boston, London, 1999, str. 811.

20. F. De Ly, International Business Law and Lex Mercatoria, North-Holland, London, 1992, p. 58. 21. Meutim, u novije vreme vidimo da se ovaj pristup (potpune internacionalizacija ugovora), naputa i pri-

vatni ugovorai u ugovorima sa dravama sve ee izriito biraju kao merodavno nacionalno pravo drave saugovaraa. Vidi Y. Dezelay, B.G. Garth, Dealing in Virtue, Chicago & London, The University of Chicago Press, 1996. str. 913, a takodje i Delaume, "The Proper Law of the State Contracts Revisited', ICSID Reiienj - FIQ, Vol. 12, No. 1, 1997, str. 1

22. lan 6 Rezolucije, Annuaire de ilnstitut du droit international, Vol. 63-11,1990, (session de St-Jacques de Campostelle) str. 217. Vidi prevod ove rezolucije u asopisu: Uporedno pomorsko pravo i pomorska kupo-prodaja, sv. 31, br. 2-4,1989, str. 379

23. Annuaire de I'Institut du droit international. Vol 64-11 1992, (Session de Bale), str. 383.


(str. 54-74)

61

strankama da svojim izborom nenacionalnih normi otklone primenu svakog diavnog prava na svoj ugovor.24)

8.I pored oiglednih razlika koje jo uvek postoje u pogledu ovog pitanja meu te-oretiarima i nacionalnim zakonima, izbor nenacionalnih pravila e, sve ee u praksi, biti priznat i podran pred arbitraom, bez obzira da li se radi o ugovoru izmeu privat-nih stranaka ili izmeu drave i privatnog ugovaraa. Pri tome, nee biti od uticaja to to nacionalna pravila meunarodnog privatnog prava drava kojima stranke pripadaju i da-lje dozvoljavaju samo izbor prava, a ne i izbor pravila. Ovakva praksa arbitrae zasno-vana je na liberalnim odredbama pravilnika o arbitrai, nacionalnih arbitranih zakona i meunarodnih ugovora. Odredbe koje dozvoljavaju internacionalizaciju ugovora pre-poznaemo po tome to vie ne govore (samo) o izboru merodavnog "prava", ve (i) o izboru merodavnih "pravnih pravila".25) Dakle, u sluaju kada strani ugovara nudi ugo-varanje primene pravila meunarodnog (javnog) prava, optih pravnih naela, ili lex mercatoria, u kombinaciji sa arbitranom klauzulom, treba znati da se nudi izlazak izvan sfere nacionalnih sistema privrednog i obligacionog prava i da e taj izlazak biti podran od strane arbitrae,26) bar kada je u pitanju praksa arbitraa koje se organizuju u okviru MTK.27) Takav ishod je mnogo manje verovatan pred nacionalnim institucionalnim ar-bitraama koje su sklonije da slede koliziono-pravna ogranienja foruma u kome zase-daju.

9.Ako danas moemo potvrditi, sa izvesnom dozom sigurnosti, da je izbor nenacio-nalnih pravila kao materijalnog prava za reavanje spora mogu, jo uvek nismo odgo-vorili i na pitanje da li je takav izbor i dobar sa aspekta predvidljivosti konanog ishoda spora. Videli smo da se ugovaranje nenacionalnih pravila moe pojaviti u raznim forma-ma. Jedna od mogunosti je ugovaranje primene pravila meunarodnog prava ili optih naela meunarodnog prava. Ovakve klauzule bile su jedno vreme karakteristine za privredne ugovore izmeu drave kao ugovaraa s jedne strane i privatnih investitora iz drugih zemalja sa druge strane. este su i danas u ugovorima o meuna-rodnom kreditu, ak i kada nijedna od ugovomih strana nije drava.28) Mada ima autora

24. Vidi npr. P. Lagarde, 'Le nouveau droit international prive des contrats', Revue critique de droit international

prive, sv. 80, 1991, str. 300 (komentariui lan 3 stav 1 Rimske konvencije o zakonu koji se primenjuje na ugovome obaveze); Dicey & Moms, op.cit, str. 1218-1219.

25. Npr. Vaingtonska konvencija, lan 41, francuski Novi Zakonik o graanskom postuku, lan 1496, holan-dski Zakonik o graanskom postupku, lan 1054, vajcarski Zakon o meunarodnom piivatnom pravu, lan 187, Model-zakon UNCITRAL-a, lan 28, nemaki Zakonik o graanskom postupku, lan 1051, Pravilnik Arbitranog suda MTK, lan 17 stav 1, itd..

26. Tako npr. u komentaru Naela UNIDROIT, ugovornim stranama se sugerie da klauzulu o izboru ovih naela kao merodavnog prava kombinuju sa ugovaranjem nadlenosti arbitrae, jer postoji vea verovat-noa da e ugovaranje Naela biti tretirano pred arbitraom kao pravi izbor merodavnog prava, a ne kao prosta inkorporacija dispozitivnih normi. Vidi, M. Stanivukovi, 'Primena Naela meunarodnih trgovin-skih ugovora (UNIDROIT) u postupku pred arbitraom' JPravo iprivredabx. 5-8/99 str. 426.

27. Vidi, W.L. Craig, W.W. Park, J.Paulsson.A/motated Guide of the 1998 ICC Arbitration Rules njith Com-mentary, Oceana Publications, Inc. ICC Pubbshing,

28. A.Redfern, M. Hunter, Law and Practice of International Commercial Arbitration 2nd edn. Sweet and Maxwell, 1991, str. 107.


62

koji smatraju da je meunarodno pravo pogodno za primenu i u trgovakim ugovornim odnosima, pa ak nailazimo na miljenja da je Beka konvencija o ugovomom pravu sasvim pogodan instrument za primenu i na privatao-pravne ugovore, a ne samo na ugovore izmeu diava,29) veina ipak stoji na stanovitu da meunarodno javno pravo ne sadri pravila koja bi se mogla primeniti na meunarodnu trgovinu i da stoga nije pogodno za ulogu merodavnog prava u trgovakim ugovorima. Zbog toga neki aut-ori smatraju da se ovde ne radi o pravilima meunarodnog javnog prava stricto sensu, nego samo o pravilima koja imaju isti izvor kao ta pravila, a taj izvor se nalazi u optim pravnim principima koje priznaju civilizovani narodi.30) Iz tog izvora stvara se tzv. me-unarodno trgovako pravo, koje predstavlja posebnu, treu vrstu, koja se nalazi izmeu meunarodnog javnog prava i nacionalnih pravnih sistema.31) Ako bi se ugovaranje pra-vila meunarodnog prava shvatilo u ovom smislu, to bi znailo da je ova klauzula jedna-ka ugovaranju primene lex mercatoria (vidi infra br. 12). Primena meunarodnog prava ili optih naela meunarodnog prava moe bitd ugovorena samostalno ili, to je ece u praksi, kao korekcija pravila nacionahog prava koje je takoe ugovoreno kao merodavno (to je obino pravo drave koja je jedan od ugovaraa).

10. Drugi vid intemacionalizacije ugovora susreemo u ugovaranju primene optih pravnih naela. Eminentni autori se zalau protiv ugovaranja optih naela kao jedine osnove za presudenje o meritumu spora, zbog njihove optosti, neodreenosti i relativno malog broja.32) Jedna studija uradena na Harvardu navodi ukupno sedam takvih nae-la.33) Lord Mustill, protivnik ugovaranja lex mercatoria, koja po mnogim autorima obuhvataju i opta pravna naela., navodi da je za dvadeset pet godina arbitrane prakse utvreno svega dvadesetak naela koja predstavljaju lex mercatoria i nabraja ih, dodajui da mu se ini da je to prilino "mrav" rezultat.34) Redfern i Hunter kau da su ta naela suvie neodreena da bi mogla da poslue kao osnova za odluivanje o konkretaim pita-njima koja mogu biti sporna medu strankama.35) U poznatoj odluci drugostepene arbi-trae u sluaju Klockner Industries and Others v. United Republic of Cameroon and Another,36) o ponitaju prvostepene odluke donete u okviru ICSID (Centra za reavanje

29. U. Dreatta, R.B.Lake, V.R Nanda, Breach and Adaptation of International Contracts: An Introduction to the Lex Mercatoria, London, Butterworths, 1992, str. 13-14.

30. Lord Mc Nair, The general principles of law recognized by civilized nations', British Yearbook of International Law, Vol. 33,1957, str. 6.

31. A. Redfern, M. Hunter, op.cit str. 106. 32. Vidi npr. W.L. Craig, W.W. Park and J. Paulsson, op.cit, str. 1ll, u vezi sa ugovaranjera primene optih naela

meunarodnog prava i slinih formulacija, kao to su naela lex mercatoria.kau: 'it should be recognized that such formulations seldom supply sufficiently defined standards to resolve all the legal issues which may arise.' (treba biti svestan da takve formulacije retko obezbeuju dovoljno jasne standarde za reavanje svih spornih pravnih pitanja koja mogu da iskrsnu).

33. Vidi, Note, "General Principles of Law in International Commercial Arbitration", Harvard Law Review, Vol. 101,1988. str. 1816.

34. Vidi, M. Mustill, "The New Lex Mercatoria The First Twenty-five Years", Arbitration International Vol. 4,1988, str. 86.

35. A. Redfern, M. Hunter, op.cit. str. 119. 36. XI Yearbook Commercial Arbitration (1986) str. 161.


(str. 54-74)

63

investicionih sporova u Vaingtonu), otro je kritikovan pristup prvostepenog aibitranog vea kojim je stavljen naglasak na opta pravna naela, umesto na merodavno pravo. Zastupnici internacionalizacije nisu ostali gluvi na ovakve kritike i trudili su se da u svo-jim radovima pozivanjem na postojeu arbitranu praksu i njenim sistematizovanjem, daju to vie supstance pojmovima optih pravnih naela i lex mercatoria?37) Treba po-menuti i najnovija nastojanja da se praznina u sadiini ovog pojma nadomesti sistemom koji bi mogao da igra istu ulogu koju imaju nacionalni (dravni) sistemi obligacionog (ugovomog) prava, tj. da prui potpune odgovore na sva pravna pitanja koja se mogu postaviti povodom postojanja ugovora, njegovog tumaenja i izvrenja. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka pojavila su se, naime, dva obimna dokumenta kqja nose naziv naela - Naela meunarodnih trgovinskih ugovora koja su usvojena od strane Meuna-rodnog instituta za unifikaciju privalnog prava (UNIDROIT) 1994. godine38) i Naela evropskog ugovomog prava koja je u dve etape (I deo, 1995 i II deo 1999) pripremila Komisija za evropsko ugovomo pravo pod predsednitvom profesora Olea Landoa. Ovi dokumenti su plod kompararivnih istraivanja i saglasnosti multinacionalne grape stru-njaka. Formulisani su sa ciljem da se da konkretna pravna sadrina pojmu optih pravnih naela, pa i lex mercatoria, a kada je u pitanju drugi dokument, da se prui osnova unifikaciji ugovornog prava u okvira Evropske Unije.39) Stranke mogu da ih svojim iz-borom odrede kao merodavno pravo. Nesigurnost koju imaju cilj da otklone, ipak deli-mino ostaje, u onom sluaju kada ih ugovarai nisu izriito odabrali kao merodavno pravo, nego su ugovorili primenu optih pravnih naela ili lex mercatoria, s obzirom da ih arbitraa u tom sluaju moe, ali ne mora smatrati izrazom optih pravnih naela.40)

11.Treba pomenuti i mogunost, koja se sve se ee praktikuje, da ugovorne strane predvide primenu vie prava na svoj ugovor.40)Jedan vid ovakvog izbora jeste klasino cepanje ugovora (depecage), pri emu e pojedina pitanja ugovora biti podvrgnuta jed-nom, a ostala drugom pravu. Cepanje ugovora je iroko prihvaeno i u nacionalnim si-stemima meunarodnog privatnog prava i meunarodnim konvencijama,42) a tim pre u praksi meunarodnih trgovinskih arbitraa. Neki autori istiu da uz pomo vetog cepa-nja ugovora, ugovorne strane mogu indirektno da postignu ono to im inae nije dozvo-

37. Vidi npr. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 818-834.Vidi takoe, K.P. Berger The Creeping Codification

of the Lex Mercatoria, Kluwer Law International, The Hague, London, Boston, 1999. koji u Prilogu broj 1 daje listu naela, pravila i standarda koji spadaju u lex mercatoria (navodi 78 stavki).

38. Vidi, J. Vilus, "Naela meunarodnih trgovinskih ugovora - UNIDROtT, 1994" Pravni ivotbr. 11/98, str. 413^-29. M. Stanivukovi,op.c('r. fusnota br.26.

39. Vidi, O. Lando i H. Beale, Principles of European Contract Law, Parts I and II, Combined and Revised, Muwer Law International, The Hague/London/Boston, 2000, Introduction p. xxii.

40. Zabeleeno je ve oko trideset sluajeva u kojima su se MTK arbitrae pozivale na Naela UNIDROIT da bi utvrdile opte pravne principe. Vidi, H. Grigera-Nadn, Cultural Differences from the Perspective of the ICC Arbitration System, IFCAI Biennial Conference, New York, str.. 17.

41. Vidi, A. Redfem, M. Hunter, op.cit str. 117. 42. Vidi npr. lan 3 i 4 Rimske konvencije o zakonu koji se primenjuje na ugovome obaveze (1980) i lan 7.1.

Interamerike konvencije o zakonu koji se primenjuje na meunarodne ugovore (Meksiko 1994). Vidi, A.F.M. Maniruzzaman, 'Choice of Law in International Contracts', Journal of International Arbitration, Vol. 16 No. 4,1999, str. 154.


64

ljeno - da se oslobode primene nepovoljnih odredaba nacionalnog prava (supstancijalna autonomija).43) Drugi vid izbora je ve pomenuta kombinacija jednog nacionalnog prava (obino prava drave koja je ujedno i ugovorna strana u datom ugovom) i optih naela meunarodnog prava ili optih pravnih naela. U tom sluaju naela deluju kao korektiv nacionalnog prava koji se moe primeniti na bilo koji aspekt ugovora ukoliko bi nacio-nalno zakonodavstvo u tom domenu odstupalo od minimalnih standarda usvojenih na meunarodnom nivou.44) Konano, trei vid jeste ugovaranje paralelne primene vie na-cionalnih pravnih sistema, odnosno primene pravila koja su tim sistemima zajednika. Ovakva klauzula, odnosno metod iznalaenja merodavnih pravila, naziva se "tronc com-mun"(zajedniko stablo)45) i iziskuje uporednopravna istraivanja od strane arbitara, a ti-me i dodatne trokove, u cilju utvrivanja koja su naela zaista zajednika za oba ugovo-rena pravna sistema. U ve pomenutom ugovoru za izgradnju Eurotunela, ugovorena je primena pravnih naela koja su zajednika za englesko i francusko pravo:

"Za ugovor, odnosno, njegovo tumaenje, punovanost i izvrenje, u svakom pog-ledu e biti merodavna naela koja su zajednika engleskom i francuskom pravu, a u odsustvu takvih zajednikih naela, ona opta naela meunarodnog trgovinskog prava koja su ustanovljena u praksi nacionalnih sudova i meunarodnih arbitraa..."46)

Bez obzira u kojem se od navedenih vidova javlja, kumulativni izbor bie prihvaen od strane arbitrae. Meutim takve klauzule mogu izazvati problem tumaenja, odnosno arbitri mogu biti u dilemi u kojim sluajevima treba dati prevagu jednom, a u kojim dru-gom izvoru. Redfern i Hunter pominju primer libijskih arbitraa, u kojima je praktino identina klauzula47) protumaena na tri razliita naina u tri arbitrana postupka koji su se vodili povodom nacionalizacije naftnih koncesija. Arbitar je u jednom od tih sluajeva i pored toga to klauzula izriito predvia primenu pravnih naela libijskog prava kao primarno reenje, zakljuio da su stranke istovremenim pominjanjem optih pravnih na-ela elele da iskljue primenu nacionalnog prava.

12. U praksi se susree i neposredno ugovaranje lex mercatoria, kao vid internacionalizacije ugovora. Glavni problem ugovoranja i primene lex mercatoria u meu-narodnim trgovinskim sporovima su pravni teoretiari koji piu o novom lex mercatoria ve sredinom dvadesetog veka.48) ta se podrazumeva pod lex mercatoria varira od aut-

43. A. Boggjano, International Standard Contracts(Nyho&, 1991), III poglavlje, citirano prema Nygh, op.cit. str.

175-176. 44. A. Redfem, M. Hunter, str, 115. 45. Vidi, M. Rubino-Sammartano, "The Channel Tunnel and the Tronc Commun Doctrine", Journal of Inter-

national Arbitrations. 8,1991, str. 59. 46. A. Redfem, M. Hunter, str. 117. 47. Na ovu koncesiju i njeno tumaenje primenie se naela libijskog prava koja se mogu upodobiti sa nae-

lima meunarodnog prava; u nedostatku takvih zajednikih naela primenie se opta pravna naela, ukljuujui ona koja su do sada primenjivana u praksi meunarodnih arbitranih sudova., Vidi, A. Redfem, M. Hunter, op.cit. str. 115.

48. Kao jedna od prvih knjiga koja propagira stvaranje transnacionalnog prava za meunarodnu trgovinu, navodi se Jessup, Transnational Lawizdata. 1956. godine. Istorijski razvoj ove teorije prikazan je u knjizi F.De Ly, op.cit, poglavlja 4 i 5.


(str. 54-74)

65

ora do autora. Prema esto citiranom gleditu, ovaj pojam poiva na tri stuba: prvi ine meunarodne konvencije koje se odnose na meunarodnu trgovinu, drugi "autonomno" trgovinsko pravo, odnosno "meunarodni trgovinski obiaji", dakle, ono pravo kod ko-jeg zakonodavac nije drava, ve razna nedravna tela i organizacije (opti uslovi poslo-vanja, tipski ugovori, INCOTERMS, jednoobrazna pravila MTK i sl), a trei ve pome-nuta opta pravna naela.49) I u sluaju eksplicitnog izbora lex mercatoria kao i u drugim sluajevima internacionalizacije ugovora, moe se oekivati da e arbitraa ispotovati izbor stranaka, ali se ne moe sa sigurnou predvideti koja e pravila ona uzeti za rele-vantna da bi donela odluku o meritumu spora. Po reima jednog uglednog autora, arbitri u sluaju primene lex mercatoria mogu da postupaju kao izumitelji, a mogu takoe da koriste svoju slobodu tako to e meu pravnim pravilima koja potencijalno konkuriu za primenu izabrati ono koje je bolje, to sudovi nisu ovlaeni da ine.50) Ukoliko je ugovorena neka od klauzula kojima se ugovor internacionalizuje, treba se posebno pri-premati za eventualni spor voenjem kompletne i detaljne dokumentacije o toku izvre-nja ugovora, s obzirom na neizvesnost o tome koja e pravila u krajnjoj liniji biti deter-minativna. Pretpostavka je u takvim sluajevima, da e odluka u sporu najvie zavisiti od injeninog stanja i od uverljivosti dokaza, a ne od primene pravnih normi. Npr. u slua-ju gradnje tunela ispod Lamana (sluaj Eurotunel), etiri pravnika su ve od prvog dana poela da sakupljaju dokumentaciju za eventualnu arbitrau, do koje je kasnije, naravno, i dolo.51)

13. S obzirom da je teorija o slobodi arbitrae da prihvati izbor stranaka ne oslanja-jui se pri tome na neki sistem meunarodnog privatnog prava preovladala u arbitranoj praksi, arbitri e u veini sluajeva prihvatiti izbor stranaka, ak i ako se radi o nenacio-nalnim normama. Moemo se zapitati kako na to reaguju dravni sudovi koji imaju ko-nanu re u pogledu rada arbitrae. Kada je u pitanju postupak priznanja i izvrenja, koji danas po pravilu ide po Njujorkoj konvenciji (vai u 121 zemlji),52) jedini razlog za od-bijanje izvrenja pod koji bi se moglo podvesti odluivanje arbitrae po nenacionalnim pravilima koja su stranke izabrale, jeste javni poredak. Meutim, nacionalni sudovi su veoma rezervisani u primeni ove ustanove kada su u pitanju arbitrane odluke i mali je broj sluajeva gde je odbijeno priznanje zbog odluke o merodavnom pravu. Australijski autor Nygh navodi niz sluajava iz prakse francuskih, austrijskih, italijanskih, engleskih i amerikih sudova u kojima su izvrene arbitrane odluke u kojima su kao merodavno pravo primenjena opta pravna naela.53) On smatra da se tu ne radi o pozitivnom stavu sudova u odnosu na primenu nenacionalnih normi kao merodavnog prava, nego jedno-stavno o politici nemeanja, odnosno uzdranosti sudova kada je u pitanju preistipivanje

49. Vidi, B. Goldman, "The Applicable Law: General Principles of Law - theLex Mercatoria", uknjizi J. Lew (ed), Contmporary problems in International ArbitrationMartimis Nijhoff, Doredrecht, 1987.

50. O. Lando, "The Lex Mercatoria in International Commercial Arbitration "international and Comparative Law Quarterly, Vol. 34, 1985, str. 747,752.

51. Y. Dezelay, B.G. Garth, op.cit. str. 95. 52. Prema podacima koji se nalaze na slubenom sajtu UNCITRAL-a a provereni su 22. avgusta 2000. godine 53. P. Nygh, op.cit. str. 195.


66

sadrine aibitranih odluka. Dodue, on citira i miljenje pravne teorije u Nemakoj, da je mogue pozivanje na javni poredak da bi se odbilo priznanje arbitrane odluke u kojoj je primenjeno nenacionalno pravo, ukoliko je stranka koja je izgubila spor nemaki dr-avljanin ili ima boravite u Nemakoj.54) Stav nacionalnih sudova koji naelno mogu biti protiv ugovaranja nenacionalnog prava, ali e najee ipak potovati volju ugovor-nih strana koje su to ve uinile, najsaetije izraava rezignirana reenica Lorda Mustilla u ve pomenutom sporu oko Eurotunela:

Ugovome strane su izabrale neodredeno pravo kao merodavno za svoja materi-jalna prava i obaveze; jedan komplikovan postupak za utvrivanje tih prava i obaveza; i sedite tog postupka na teritoriji kojoj ne pripada nijedan od uesnika u poslu. Ovaj izra-zito neutralan, anacionalan i izvansudski mehanizam moda je zaista predstavljao pra-vi izbor za specijalne potrebe poslovnog poduhvata izgradnje tunela ispod Lamana. No, bez obzira da li se radi o pravom ili pogrenom izbora, to je izbor koji su ugovorne strane uinile.

Shodno tome, kua lordova uputila je ugovome strane na arbitrau u Belgiji iako je bilo jasno da e arbitrana odluka biti doneta primenom nenacionalnog prava i da ne moe biti podvrgnuta preispitivanju od strane belgijskog suda. Kao i kod priznanja i iz-vrenja, tako i kada je u pitanju ponitaj arbitrane odluke, postoji teoretska mogunost da e sud u zemljama ije je zakonodavstvo na linijama klasinog shvatanja ponititi ar-bitranu odluku donetu na domaoj teritoriji zbog primene nenacionalnih normi, ali se ta mogunost u praksi retko ostvaraje. Prilikom razmatranja eventualnih rizika vezanih za ugovaranje primene nenacionalnih normi i pitanja, da li e takav izbor biti priznat od strane nacionalnih sudova, treba imati u vidu dve stvari - prvo, da postoji verovatnoa da e ugovoma strana koja nudi izbor nenacionalnih pravila voditi rauna i o tome da se ar-bitraa odri na teritoriji one drave koja dozvoljava izbor nedravnog prava i drugo, da postoji mogunost da sudovi drugih, liberalnijih drava ipak izvre arbitranu odluku ia-ko je ponitena u dravi u kojoj je doneta.55) S obzirom da medu nacionalnim zakono-davcima drava u kojima se najece ugovara sedite meunarodnih trgovakih arbitraa vlada pravo takmienje u liberalizaciji propisa o arbitranom reavanju sporova, da bi se privukao jo vei udeo u obavljanju ove lukrativne delatnosti,56) zainteresovanim ugo-

54. Ibidem, str. 193, citirajuci Spickhoffa, Internationales Handelsrecht vor Gerichten, Rabels Zeitschrift, sv. 56

br. 116, 1992, str. 129-130. 55. Vidi, Ph. Wahl, "Enforcement of Foreign Arbitral Awards Set Aside in their Country of Origin - The Chro-

malloy Case Revisited", Journal of International Arbitration, Vol. 16, No. 4, str. 131-140 (1999). Kod nas, vidi M. Cukavac, "Izvrenje arbirtranih odluka ponitenih u zemlji porekla", Prawn iivot br. 12/1998 str. 327. U sluaju Chromalloy, do ponitaja arbitrazne odluke u Egiptu dolo je upravo zbog odluke arbitra o merodavnom pravu. U ugovoru izmeu amerike firme Chromalloy Aeroservices (CAS) i Republike Egi- pat bila je ugovoreno reavanje sporova putem arbitrae sa seditem u Kairu koja e odluivati po "Egi-patskim zakonima". Arbitraa je 1994. godine donela arbitranu odluku u korist amerike firme, ali je Apelacioni sud u Kairu ponitio tu odluku 1995. godine, sa obrazloenjem da je arbitraa trebala da pri-meni egipatsko upravno pravo, umesto pravila egipatskog graanskog zakonika. Ameriki sud je 1996. godine odluio da prizna i izvri ovu arbitranu odluku uprkos ponitaju.

56. Y. Dezelay, B.G.Garth, op.cit, str. 7.


(str. 54-74)

67

vornim stranama nee biti teko da nau takve liberalne jurisdikcije. Imajui to u vidu, moemo zakljuiti da je meunarodna trgovaka arbitraa u velikoj meri uspela da se oslobodi ogranienja u odnosu na izbor nediavnih pravila koje predviaju nacionalna meunarodna privatna prava i da je time postala privlanija kao nain reavanja sporova za one subjekte meunarodne trgovine kojima intemacionalizacija odgovara.

14. Na sve to je reeno nadovezuje se pitanje, da li to znai da se ugovome strane ugovaranjem aibitrae sa seditem u liberalnoj jurisdikciji i izborom merodavnog prava mogu sasvim osloboditi materijalno-pravnih ogranienja koja vae u pojedinim nacio-nalnim pravnim sistemima? Da li arbitraa moe da odstupi od ugovorenog prava s po-zivom na javni poredak ili, eventualno, da uvai norme neposredne primene neke druge drave? I ako moe, iji bi to javni poredak, odnosno, norme neposredne primene bile, ako prihvatimo teoriju da arbitraa nema svoj lex fori u smislu meunarodnog privatnog prava? Na ovom pitanju teorija o delokalizovanoj arbitrai pokazuje svoje slabosti. Da bi je dosledno sproveli, njeni zastupnici morali su da oive jednu stam ideju o postojanju "meunarodnog javnog poretka" ili kako se jo kae, "istinski meunarodnog javnog poretka",57) kao transnacionalnog pravnog standarda. Dragim reima, arbitraa moe odbiti primenu izabranog prava ukoliko norma koju ono sadri nije u skladu sa meu-narodnim javnim poretkom, tj. pravnim shvatanjima koja su prihvaena od strane vei-ne u meunarodnoj zajednici. Isto tako, kada su u pitanju norme neposredne primene za delokalizovanu arbitrau se mogu javiti samo dve situacije - da su norme neposredne primene deo izabranog prava, u kom sluaju e biti primenjene, osim ako nisu u suprot-nosti sa meunarodnim javnim poretkom, ili da su deo prava neke tree drave (jer je za delokalizovanu arbitrau i pravo drave u kojoj zaseda u tom smislu pravo tree dra-ve). U drugom sluaju, mera u kojoj e arbitraa biti sklona da prizna legitimnost intere-sa drave koja je postavila ogranienje svojim unutranjim pravom, odnosno normama neposredne primene sadranim u njemu, zavisie od karaktera samog ogranienja i od jaine veze izmeu date drave i konkretnog pravnog odnosa. Karakter ogranienja zna-i, da se ispituje da li je interes koji se njime titi u skladu sa "meunarodnim javnim po-rerkom", odnosno da li odgovara standardima koji su prihvaeni od strane veeg dela meunarodne zajednice.58) Objanjavajui sadrinu pomenutog standarda, poznati autori kao primere opte prihvaenih pravila navode zabrane aparthejda, ilegalne trgovine dro-gom i korapcije, ali takoe i rezolucije i UN i propise mnogih zemalja koji su doneti na-kon irakog napada na Kuvajt.59) Naravno da ocena o karakteru pojedinih ogranienja moe biti razliita u zavisnosti od sastava same arbitrae. Dugi faktor, jaina veze izme-u drave i konkretnog pravnog odnosa, opravdava intervenciju drave prinudnim pro-

57. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 851. Lew, op.cit. str. 535, P. Lalive, Transnational (or Truly Inter-

national) Public Policy', Proceedings of VIIIth Congress of I CCA, (New York, 1986) str. 310. 58. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 853. Vidi i Rezoluciju Instituta za meunarodno pravo usvqjenu u

Bazelu, op.cit. lan 9: Ako treba uzeti u obzir prinudne propise u smislu prethodnog stava koji su sastavni deo nekog treeg prava, a ne prava foruma ili prava koje su ugovorne strane izabrale, onda takvi propisi mogu spreiti primenu izabranog prava samo ako postoji bliska veza izmeu ugovora i drave kojoj ti propisi priadaju i ako su ti propisi doneti u cilju koji je opte prihvaen u meunarodnoj zajednici.

59. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 853.


68

pisima. Diave kojima strane pripadaju i eventualno neka trea drava u kojoj ugovor treba da se izvri smatrae se najee diavama koje imaju dovoljno vrstu vezu sa ugovomim odnosom koja bi opravdala primenu njihovih normi neposredne primene. Neizvesnost izazvana postojanjem i priznavanjem ustanove normi neposredne primene je izmeu ostalog i u tome to ugovorne strane mogu unapred uzeti u obzir samo norme neposredne primene (prinudne propise) koje postoje u datim dravama u trenutku ugo-varanja, a intervencija drave prinudnim propisima mogua je i nakon zakljuenja ugo-vora. Dobar primer za to nalazimo u nacionalnim propisima nekih drava kojima je na-kon usvajanja rezolucije UN 757 (1992) sopstvenim dravljanima naknadno zabranjeno izvravanje ugovora zakljuenih sa jugoslovenskim subjektima pre stupanja na snagu sankcija UN. Arbitri mogu da uzmu u obzir postojanje ovakvih propisa koji utiu na iz-vrenje ugovora, mada oni nisu deo izabranog merodavnog prava i da ih tretiraju kao i-njenice koje npr. konstituiu sluaj vie sile definisan odredbama merodavnog prava.60) Sudbina potraivanja privatne ugovome strane koje ugroeno naknadnom intervencijom drave, zavisie, dakle, od spremnosti meunarodne trgovake arbitrae da uzme u obzir prinudne propise ove vrste, to u velikoj meri zavisi od subjektivne ocene karaktera prinudnih propisa.61)

15.Jo jedno potencijalno ogranienje autonomije volje su odredbe sadrane u mnogim savremenim izvorima arbitranog prava da e arbitraa u svakom sluaju, dakle i onda kada su stranke same izabrale merodavno pravo, uzeti u obzir i meunarodne tr-govake obiaje.62) Ako su odredbe izabranog prava u neskladu sa meunarodnim obi-ajem arbitraa moe dati prevagu ovim drugim. Kao to istiu poznati autori, problem je to postoji ire i ue tumaenje pojma "meunarodni trgovaki obiaji".63) Dok se po uem shvatanju pod ovaj pojam podvodi iskljuivo poslovna praksa koja je uobiajena u odreenom poslovnom sektoru, po irem shvatanju on obuhvata i pravna pravila koja su izvedena uporedno-pravnim prouavanjem nacionalnih trgovakih prava i meuna-rodnih izvora posveenih ovoj materiji, odnosno, opta pravna naela. To bi znailo, ukoliko se prihvati ire shvatanje, da svaki izbor nacionalnog prava koji ugovorne strane uine, moe po nahodenju arbitara biti korigovan primenom lex mercatoria. Time bi bilo ugroeno osnovno pravilo o primatu autonomije volje. Stoga se prihvatanje ireg shva-tanja ne preporuuje i istie se da je ono dolo do izraaja u veoma malom broju arbi-tranih odluka.64)

16.Ako nije unapred ugovoreno merodavno pravo. Moemo se osnovano zapitati zbog ega strane ugovornice, ako ve imaju slobodu ugovaranja, ne bi tu slobodu upo-trebile da unapred odrede pravni poredak po kojem e se presuivati njihov ugovor. Ip-

60. Ibidem, str. 849. 61. Ibidem, str. 852. 62. Npr. Evropska konvencija, lan VII, Model-zakon UNCITRAL-a l 28 para 4, francuski Novi zakonik o

graanskom postupku, lan 1496, Holandski Zakonik o graanskom postupku, l. 1054, Nemaki Zakonik o graanskom postupku, lan 1051 stav 4, Arbitrana pravila UNCITRAL-a lan 33 stav 3, Pravilnik STA u Beogradu, lan 46 st. 3, Pravilnik arbitranog suda MTK, lan 17 stav 2.

63. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 844-846.. 64. Ibidem.


(str. 54-74)

69

ak, u praksi se upravo to esto deava, zbog toga to ugovome strane ne mogu da una-pred postignu sporazum o merodavnom pravu, ili su suvie usmerene na konkretni i ne-posredni ekonomski cilj koji ele da postignu,65) ili nedovoljno poznaju pravnu pozadi-nu meunarodnih privrednih ugovora, ili su zastupane od strane nestrunih lica, i sl. Sva-kako, ovakav propust moe izazvati velike nevolje i, kako kau Redfern i Hunter, odve-sti spor u pogrenom pravcu, r e se jedan znatan deo vremena potroiti na iznalaenje merodavnog prava i sporenje o tome.66) Nesigurnost je u ovom sluaju zaista jo mnogo naglaenija. Jedan poznati autor kae: "Do sada nije pronaen nijedan zadovoljavajui pristup za sluajeve kada ugovorne strane u ugovoru sa inostranim elementom nisu isko-ristile svoje ovlaenje da odrede merodavno pravo".67)

17.Kao to smo rekli, u savremenom pravu preovladala je teorija o internacionali-zaciji arbitrae, to je dovelo do toga da se u mnogim vanim meunarodnim aktima i arbitranim pravilnicima prihvati pravilo da arbitri nisu vezani nekim nacionalnim siste-mom kolizionih normi prilikom odreivanja merodavnog prava za ugovor. Jedina razli-ka koja danas opstaje izmeu pojedinih sistema jeste u tome, da li arbitraa uopte treba da obrazlae svoju odluku o merodavnom pravu pozivanjem na bilo kakve kolizione norme, ili moe tu etapu potpuno preskoiti (voie directre, direct choice method)68) i dru-go, da li je u odsustvu stranakog izbora, arbitrima dato ovlaenje da primene nenacio-nalne materijalne norme, ili mogu primeniti samo dravno pravo.

18.Ve je reeno da danas imamo nacionalne zakone o arbitrai koji izriito osloba-aju arbitre obaveze da obrazlau svoj izbor primenom bilo kakvih kolizionih normi.69) Meutim, ono to je moda jo vanije za praksu, jeste da arbitrani pravilnici najpozna-tijih arbitranih institucija70) bez izuzetka predviaju da e arbitri ako stranke nisu iza-brale merodavno pravo, primeniti pravo ili pravila koja smatraju odgovarajuim.71) To znai da stranke ugovaranjem primene takvog Pravilnika mogu dati arbitrima slobodu da preskoe primenu kolizione tehnike, ak i u dravama koje u svom arbitranom zako-nodavstvu upuuju arbitre na drugaije postupanje.72) Npr. u engleskom Zakonu o arbi-trai od 1996. godine predvieno je da arbitri, ako stranke nisu izabrale merodavno pra-vo, odreuju merodavno pravo s pozivom na kolizione norme koje smatraju merodav-nim (paragraf 46 stav 3), ali ugovome strane mogu otkloniti ovu obavezu ugovaranjem

65. S. Stojkovi, Obligacioni odnosi sa elementima inostranosti, Savezna spoljnotrgovinska komora, Beograd,

1959. str. 44. 66. A. Redfern, M. Hunter, op.cit str. 101. 67. F. Juenger, Choice of Law and Multistate Justice Nijhoff, Dordrecht 1993 str, 60. 68. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 876. 69. To su francuski Novi zakonik o gradanskom postupku, clan 1496 stav 1, holandski Zakonik o graanskom

postupku, lan 1054 stav 2, kao i propisi Alira, Tunisa i Libana. Vidi, Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit, str. 867.

70. Pravilnik arbitranog suda MTK iz 1998. godine, lan 17 stav 1, Pravilnik Londonskog meunarodnog arbitranog suda iz 1998, lan 22.3, Pravilnik Amerike arbitrane asocijacije od 1997. godine, lan 28 stav 1 i Pravilnik Stokholmske privredne komore od 1999. godine, lan 24 stav 1.

71. Jedino Pravilnik Amerike arbitrane asocijacije ostaje kod formulacije pravo ili prava, ne pominjui pravna pravila.



70

nadlenosti Londonskog arbitranog suda ili MTK arbitrae sa seditem u Londonu. Od znaajnijih pravilnika, jedino jo u Arbitranim pravilima UNCITRAL-a nalazimo na upuivanje arbitara da primene kolizione norme u odsustvu izabranog prava.73)

19.Imamo s druge strane one akte u kojima nije data potpuna sloboda aibitrima da se otrgnu od kolizione tehnike. Primena kolizionih normi koje arbitri smatraju odgovara-juim ili merodavnim predviena je, kao to smo ve rekli lanom VII Evropske kon-vencije, lanom 28 Model-zakona UNCITRAL-a, lanom 33 stav 1 Arbitranih pravila UNCITRAL-a i paragrafom 46 stav 3 engleskog zakona o Arbitrai. Meutim, Mo- del-zakon UNCITAL-a i engleski zakon predviaju da se od ovoga moe odstupiti ako su stranke drugaije ugovorile. U vajcaiskom zakonu, lanom 187 dato je uputstvo r-bitranom veu da o sporu odlui u skladu sa pravnim pravilima sa kojima je sluaj u najblioj vezi. Ovo reenje prihvaeno je i u arbitranim zakonima Italije, Meksika i Ne-make.74)

20.U oba sluaja, norma koja obavezuje arbitre na primenu kolizione tehnike ne go-vori nam mnogo o nainu na koji e oni stvamo doi do merodavnog prava. Ne moemo unapred sa sigumou predvideti koju kolizionu normu e arbitar smatrati odgovara-juom ili merodavnom, ili koju e vezu smatrati odluujuom. Sloboda odluivanja ar-bitara je veoma iroka. S druge strane, mnogi istiu da se i "metod direktnog izbora" u praksi takoe svodi na primenu neke kolizione norme, odnosno take vezivanja, s tim da arbitri nisu duni da obrazlau na osnovu ega su tu normu ili taku vezivanja odabra-li.75) Oni se pri izboru mogu rukovoditi vezama izmeu spora i izabranog prava, ali ta-koe i sadrinom prava koja dolaze u obzir za primenu (npr. koje je pravo modernije, koje vie odgovara spornom ugovoru, koje odrava ugovor na snazi, itd)76) Na osnovu navedenog, vidimo da razlika izmeu ova dva pristupa ustvari nije velika.

21.S obzirom da klauzula o primeni kolizione norme koju arbitraa smatra odgova-rajuom ostavlja dosta prostora za razliite pristupe, jasno je da postoji znatna nesigur-nost u pogledu konanog ishoda odluuvanja o ovom pitanju. Dodue, treba priznati da ni vezivanje arbitara za neki nacionalni pravni sistem (npr. kolizione norme koje vae u dravi sedita arbitrae) ne bi mnogo doprinelo poveanju predvidljivosti, s obzirom na opteprihvaeni trend u uporednom pravu da se kolizione norme za ugovore uine flek-sibilnijim uvoenjem principa najblie veze i mogunosti cepanja ugovora ne samo iz-borom ugovomih strana, ve i odlukom samog suda. U odlukama u kojima su arbitri smatrali za potrebno da obrazloe kako su doli do primene odreenog nacionalnog prava kao merodavnog za ugovor, nailazimo na arenilo pristupa.77)

73. Ibidem. 74. Ibidem, str. 869. 75. Ibidem str. 877. 76. Ibidem str. 876. 77. Vidi, J-J. Amaldez, Y. Derains, D. Hascher, Collection of ICC Arbitral Awards, Recueil des sentences

arbitrates de la CCI, 1991-1995, Huwer Law International. ICC Publishing S.A. Paris, New York, The Hague, London, Boston, 1997, Konsolidovana analitika tabela odluka objavljenih od 1974. do 1995. god-ine, Merodavno pravo za meritum, c) izbor prava od strane arbitara, str. 26-30.


(str. 54-74)

71

22. esta je kumulativna primena nekoliko nacionalnih kolizionih noimi, odnosno testiranje odluke o izboru merodavnog prava po vie koliziono-pravnih sistema, koji su najee u nekoj vezi sa sporom (npr. po kolizionim normama drava kojima ugovome strane pripadaju, drave izvrenja ugovora i drave sedita arbitrae).78)

23. Susree se, zatim, pozivanje na opta naela meunarodnog privatnog prava, do kojih se dolazi ekstrakcijom iz pravila koja vae u poznatijim pravnim sistemima, ranije aibitrane prakse, i meunarodnih ugovora u ovoj oblasti.79) Interesantno je pitanje ve-zanosti arbitrae meunarodnim ugovorima. Ako se dosledno stane na stanovite da ar-bitraa nije dravni organ i da nema svoj lex fori (bar kada je u pitanju meunarodno pri-vatno pravo), to bi znailo da meunarodna trgovaka arbitraa nije vezana meunarod-nim ugovorima koji su na snazi u dravi u kojoj ona zaseda, bez obzira da li su to ugo-vori koji sadre supstancijalne norme (npr. Beka konvencija o ugovorima o meuna-rodnoj prodaji robe) ili kolizione norme (npr. Rimska konvencija o zakonu koji se pri-menjuje na ugovome obaveze). Meutim, bilo bi pogreno na osnovu toga zakljuiti da meunarodni ugovori nisu relevantni za donoenje odluke o merodavnom pravu i o su-tini spora. Naprotiv, polazei od pravila da treba da primene kolizione norme koje sma-traju odgovarajuim, arbitri e esto posmatrati tekstove meunarodnih ugovora koji se odnose na relevantnu materiju kao izraz optih naela meunarodnog privatnog prava,80) ak i ako strane u sporu ne pripadaju dravama ugovomicama (ili ako dati meunarodni ugovori jo nisu stupili na snagu u zainteresovanim dravama, ili nemaju veliki broj ugo-vornica). Tako, kada su u pitanju arbitrae MTK esto je pozivanje na pravila Hakih konvencije o merodavnom pravu za meunarodnu kupoprodaju od 1955 i 1986. godine (ova druga jo nije stupila na snagu), Hake konvencije o merodavnom pravu za ugovore o posredovanju i agenturi (1987), ili na Rimsku konvenciju o zakonu koji se prime-njuje na ugovome obaveze (1980).

24. Oba pristupa, e u praksi esto dovesti do primene personalnog prava "nosioca karakteristine obaveze u ugovora", jer je to pravilo koje kao pretpostavljeni izraz naj-blie veze, danas usvajaju mnogi nacionalni sistemi i meunarodni ugovori. Mora se priznati da je predvidljivost da e odluka biti doneta u tom pravcu prilino velika, ali to ne znai da je takav ishod uvek najpovoljniji. Prema reima eminentnog autora;

"Pravilo o primeni prava nosioca karakteristine obaveze esto prua neoprav- dane privilegije. Subjekti koji profesionalno isporauju robu ili usluge obino su u boljoj poziciji da procene rizike meunarodnog poslovanja i da se od njih zatite odgovara-juim ugovornim odredbama o izbora merodavnog prava. Kada se ovim preduzeima prui dodatna prednost da njihovo pravo bude merodavno bez potrebe da sa drugim ugovornim partnerom pregovaraju o unoenju takve odredbe, onda se time jo vie jaa njihov ve inae jak poloaj. ak i ako bi to pravo bilo manje povoljno za njih nego po-tencijalno merodavno strano pravo, oni ga ipak dobro poznaju, dok je drugoj ugovornoj strani ostavljeno da se bavi problemom upoznavanja stranog pravnog sistema. Pored to-

78. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 872. 79. Ibidem str. 873. 80. Ibidem, 873


72

ga, ako je domae pravo zaista nepovoljno, privilegovano preduzee moe ili da prome-ni svoje sedite, ili da pristane na unoenje ugovorne odredbe kojom bi pravo druge ugovorne strane bilo izabrano za merodavno i da predstavi ovaj svoj "ustupak" kao akt dobre volje.81)

25. Druga "razlika u detaljima" koja jo uvek opstaje meu velikim arbitranim si-stemima tie se mogunosti da se arbitri u sluaju kada stranke nisu izabrale merodavno pravo sami opredele za primenu nenacionalnih (nedravnih) normi, odnosno, pravnih pravila. Takvu odluku arbitara omoguavaju najee oni isti izvori koji dozvoljavaju ar-bitrima direktan izbor bez posredstva kolizionih normi: Pravilnik Londonskog arbitra-nog suda (lan 22.3), Pravilnik Arbitranog suda MTK, lan 17 1,82) Pravilnik Stokhol-mske privredne komore lan 24 stav 1, francuski novi Zakonik o graanskom postupku lan 1496 stav 1, holandski Zakonik o graanskom postupku, lan 1054 stav 2, ali i vajcarski Zakon o meunarodnom privatnom pravu, lan 187 stav 1, itd. Objanjava- jui ta znai sloboda arbitara da odaberu pravna pravila, Fouchard, Gaillard i Goldman navode da e arbitri i u ovom sluaju moda jednostavno primeniti neko nacionalno pra-vo koje ima objektivnu vezu sa sporom, ili e odabrati neko "neutralno" pravo, ili e pri-meniti nekoliko razliitih prava na razliite aspekte spora koristei metod "cepanja" ugo-vora, ili e "stabilizovati" merodavno pravo u odreenom vremenskom momentu, tj. pri-menie ga u formi u kojoj je postojalo npr. u momentu kada je ugovor potpisan.83) Ali, u istim okolnostima, arbitri e moda primeniti i neka nenacionalna pravila, kao to su op-ta pravna naela, ili naela koja su zajednika pravnim sistemima sa kojima je spor po-vezan.84) Skeptinom posmatrau ovo nabrajanje mogunosti izbora ne uliva veliku si-gurnost u pogledu mogunosti predvianja pravnih pravila koja e se zaista i primeniti. Ima arbitranih odluka u kojima se odsustvo izbora, zajedno sa injenicom da se radi o trgovinskom ugovora sa meunarodnim elementom, tumai upravo kao namera ugovor-nih strana da izuzmu svoj ugovor od primene bilo kojeg dravnog (nacionalnog) prava, odnosno da ga podvrgnu lex mercatoria (pretpostavka o "negativnom izboru prava").85)

26. S druge strane, u mnogim savremenim meunarodnim akatima i nacionalnim izvorima, usvojeno je "konzervativno"86) reenje da su arbitri za razliku od ugovomih strana, ogranieni na izbor prava neke drave (vidi npr. Vaingtonsku konvenciju, lan 42 stav 1, Model-zakon UNCITRAL-a, clan 28 stav 2, Italijanski Gradanski zakonik,

81. F. Juenger, op.cit, p. 60 82. Craig, Park i Paulsson op.cit. u vodiu za novi Pravilnik arbitranog suda MTK istiu da lan 17 stav 1 daje

ira ovlaenja arbitrai od onih koja joj je davao lan 13 stav 3 ranijeg Pravilnika od 1975. godine prema kojem se podrazumevao zahtev da se izabere samo jedno nacionalno pravo koje je merodavno za ugovor a koje e biti odreeno u skladu sa kolizionini normama. Meutim, kako kau ovi autori, taj zahtev nije po-tovan ni u ranijoj arbitranoj praksi.

83. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 879. 84. Ibidem. 85. Vidi, K.P. Berger, 'International Arbitral Practice and the UNEDROIT Principles of International Commer-

cial Contracts', American Journal of Comparative Lav/ Vol. 46, 1998, 129, str. 144; M. Stanivukovi, op.cit str. 422,430.



(str. 54-74)

73

lan 834, engleski zakon o arbitrai, paragraf 46 stav 3, nemaki Zakonik o graanskom postupku, lan 1051 stav 2). Ovo ogranienje, meutim, ne mora da znai da e odluka arbitrae biti ponitena zbog primene nenacionalnih normi do koje moe doi na osnovu liberalnog pravilnika institucionalne arbitrae koja ima sedite u datoj dravi, ili jedno-stavno na osnovu nepotovanja ovog ogranienja od strane arbitara. U literaturi se navo-di sluaj Norsolor kada je austrijski Vrhovni sud preinaio odluku nieg suda kojom je poniten deo arbitrane odluke MTK arbitrae zbog toga to su arbitri u odsustvu izbora merodavnog prava od strane stranaka, primenili opta pravna naela koja se takoe nazi-vaju lex mervatoria, svetsko pravo sumnjive vanosti, po reima nieg suda.87) Vrhovni sud Austrije je, preinaujui odluku o ponitaju, obrazloio da arbitrana odluka ne vrea ni jednu prinudnu odredbu relevantnih nacionalnih prava koja bi se inae mogla primeni-ti. Arbitrana odluka je kasnije izvrena u Francuskoj. U rezoluciji Udruenja za meu-narodno pravo (DLA) usvojenoj u Kairu 1992. godine, od nacionalnih sudova se zahteva da priznaju arbitrane odluke zasnovane nalnacionalnom pravu u sluaju a) kada su ugo-vome strane uinile takav izbor i b) kada nisu izabrale nijedno nacionalno pravo kao me-rodavno.88)

27. Ne treba takoe zaboraviti da je u veini izvora koje smo do sada navodili pred-viena obavezna primena "trgovakih obiaja koji se imaju primeniti na dati posao" (lan 33 stav 3 Arbitranih pravila UNCITRAL-a), i to kako u sluaju kada su ugovorne strane odabrale merodavno pravo, tako i u sluaju kada su to umesto njih uinili arbitri. S obzirom da se radi o ugovorima sa inostranim elementom, nesumnjivo da su to trgovaki obiaji koji nastaju aktivnou privatno-pravnih subjekata u meunarodnom pro-metu robe i usluga i koji se, kao to smo rekli, smatraju delom lex mervatoria. Time se opet vraamo u nadnacionalnu sferu i uviamo da ugovorne strane koje su poverile svoj spor arbitrai moraju uvek raunati sa primenom pravila koja nisu dravnog karaktera.

28. Jasno je da su pravna sigurnost i predvidljivost samo ideali koje nije mogue potpuno dostii u bilo kom sistemu reavanja sporova, pa ni u onom koji predstavlja meunarodna trgovinska arbitraa. Pitanje je, ustvari, samo da li postoji onaj stepen predvidljivosti koji omoguava racionalnim subjektima da prilagode svoje ponaanje tako da sa velikim stepenom verovatnoe mogu raunati na ostvarivanje svojih interesa. Imajui u vidu ono to je napred reeno, klju za postizanje sigumosti nalazi se u ruka- ma ugovornih strana. Ugovorne strane koje ele da obezbede predvidljivost ishoda eventualnog spora pred arbitraom s obzirom na sadrinu normi koje e se primenili, najbolje e uiniti ako unapred i nedvosmisleno ugovore merodavno pravo, i to bilo ne-ko nacionalno pravo o ijoj se sadrini mogu relativno lako obavestiti, bilo pisanu zbirku nenacionalnih pravila, kao to su Naela meunarodnih trgovinskih ugovora UNIDRO- IT ili Naela evropskog ugovomog prava, pod uslovom da im arbitrana pravila koja su odabrali dozvoljavaju izbor nenacionalnih pravila. Pored pravila izabranog prava, ugo-vome strane prilikom izvrenja ugovora svakako treba da imaju u vidu i meunarodne

87. Ibidem str. 880. A. Redfem, M Hunter, op. cit. str. 118. 88. ILA Report of the 65h Conference, Cairo, 1992, str. 6.


74

trgovake obiaje koji mogu doi u obzir za dati posao i norme neposredne primene dr-ava za koje je posao vezan. Ukoliko, pak, nisu unapred izviile izbor merodavnog -va, ugovorne strane, odnosno njihovi savetnici mogu sa znatno manjom dozom sigurno-sti predvideti odluku o merodavnom pravu, i to oslanjajui se na prouavanje objavljene prakse konkretne institucionalne aibitrae ija je nadlenost ugovorena i prakse ostalih meunarodnih trgovinskih arbitraa, a ne toliko na osnovu poznavanja meunarodnog privataog prava bilo koje drave. Maja Stanivukovi, Ph.D. Professor of the Novi Sad School of Law

Choice of Rules of Law Applicable Applicable to the Merits

of the Dispute in Arbitration Summary

The issue of predictability of results in the modern international commercial arbitra-tion is closely tied to the question of applicable law to the merits of the dispute. The aut-hor discusses various methods of determining applicable law used by parties and arbitra-tors in international commercial arbitration, with special emphasis on theories advoca-ting departure from the classical conflict of law methodology, and the reception of these theories in national legislation and arbitration rules. She points out the possibilities for and potential trapfalls of choosing a-national rules as governing law either by parties or by arbitrators. She also gives consideration to limits of party autonomy represented by the doctrine oftryly international public policy and obligation of arbitrators existing under many sources of arbitration law to always apply certain trade usages. The conclusion drawn from the analysis of comparative legislation, rules of arbitral institutions, awards and judgments and doctrinal writing is that the best path to predictability of result is through a choice of an accessible national system of law made by the parties in advance of the dispute. If the choice of a-national rules is for some reason preferred by the parties, the recommended solution is to refer to the written sources, such as UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts, which spell out the requisite rules in sufficient detail to enable the parties to adapt their performances to standards by which they shall be judged in any subsequent arbitration. In case of a dispute for which the parties have not made an advance choice of applicable law, the parties and their counsel should seek guidance as to the law that will eventually be chosen as applicable by the arbitrators in the previous practice of the particular arbitral institution, rather than in the conflict of law rules of any particular country.

Keywords: international commercial arbitration, applicable law to substance, a-national

rules

545556575859606162636465666768697071727374

Documents

Document10