Deo IOno što ste oduvek želeli da znate o filozofiji nauke a niste se usudili da pitate

1. Od opšteprihvaćenog gledišta ka gledištima Popera

Prihvaćeno gledište

Svako ko se lati postojećih udžbenika iz filozofije nauke ubrzo će otkriti da je filozofija nauke veoma čudan predmet: to nije, kako bi se moglo očekivati, nauka o psihološkim i sociološkim faktorima koji stimulišu i podstiču otkriće naučnih hipoteza; ona se ne bavi ni istraživanjem filozofskih pogleda na svet na kojima počivaju vodeće naučne teorije; nije čak ni promišljanje o principima, metodima i rezultatima u prirodnim i društvenim naukama, koji na najvišem nivou opštosti opisuju vrhunska naučna dostignuća. Izgleda da se, umesto toga, uglavnom sastoji od isključivo logičke analize formalne strukture naučnih teorija, koje se više bave propisivanjem pravilne naučne prakse nego opisivanjem onoga što se naziva naukom; a kad uopšte i spominje istoriju nauke, to čini na sledeći način: klasična fizika je prototipska nauka s kojom se, pre ili kasnije, moraju uskladiti sve druge discipline ako žele da opravdaju naziv "nauka".

Ovakva karakterizacija filozofije nauke danas je pomalo zastarela, odražavajući procvat logičkog pozitivizma međuratnih godina. U periodu između dvadesetih i pedesetih godina XX veka, filozofi nauke manje-više su se slagali sa onim što Frederik Sap (Frederick Suppe) (1974) naziva "Prihvaćenim gledištem o teorijama". Ali, radovi Popera (Popper), Polanjija (Polanyi), Hansona (Hanson), Tulmina (Toulmin), Kuna (Kuhna), Lakatoša (Lakatos) i Fajerabenda (Feyerabend), da navedemo samo nekoliko vodećih imena, u velikoj su meri razorili to prihvaćeno gledište, a da ga nisu, međutim, zamenili bilo kakvom opšteprihvaćenom alternativnom koncepcijom. Ukratko, filozofija nauke je u previranju još od šezdesetih godina XX veka, što komplikuje pokušaj da se u samo dva poglavlja izloži jednostavan prikaz tog predmeta. Ipak, za početak je potrebno reći nešto o glavnim svojstvima prihvaćenog gledišta, a tek onda preći na novu heterodoksiju, pri ćemu će rad Karla Popera biti tretiran kao prekretnica između starih i novih gledišta o filozofiji nauke.

Hipotetičko-deduktivni model

Prema standardnom gledištu o nauci sredinom XIX veka, naučno istraživanje započinje slobodnim i nepristrasnim posmatranjem činjenica, nakon čega se prelazi na formulisanje opštih zakona o tim činjenicama putem induktivnog zaključivanja, i konačno, daljom indukcijom, dolazi se do tvrdnji još veće opštosti, koje se nazivaju teorijama; istinitost sadržaja i zakona i teorija na kraju se proverava poređenjem njihovih empirijskih posledica sa svim posmatranim činjenicama, uključujući i one koje su nam poslužile kao polazna osnova. Ovakvo induktivno shvatanje nauke, savršeno rezimirano u delu Džona Stjuarta Mila Sistem logike, raciocinacija i indukcija (System of Logic, Raciocinative and Inductive, 1843), koje i danas predstavlja nauku onako kako je shvata običan čovek, postepeno je počelo da se urušava u drugoj polovini XIX veka pod uticajem radova Ernsta Maha (Ernst Mach), Anrija Poenkarea (Henri Poincaré) i Pjera Dijema (Pierre Duhem), i skoro se potpuno preokrenulo zahvaljujući hipotetičko-deduktivnom metodu naučnog objašnjenja, koje se javilo početkom XX veka u radu Bečkog kruga i američkih pragmatičara (videti Alexander, 1964; Harré, 1967; i Losee, 1972, pogl. 10, 11).

Ipak, tek je 1948. godine hipotetičko-deduktivni model formalno zapisan kao jedini validni tip objašnjenja u nauci. Ta autorizovana verzija najpre se pojavila u danas čuvenom

radu Karla Hempela (Carl Hempel) i Petera Openhajma (Peter Oppenheim) (1965),1koji su smatrali da sva prava naučna objašnjenja imaju zajedničku logičku strukturu: sadrže bar jedan opšti zakon plus iskaz o relevantnim početnim i graničnim uslovima, koji zajedno čini explanans, ili premise na osnovu kojih se, pomoću pravila deduktivne logike, dolazi do explanandum-a, tvrdnje o nekom događaju za čijim objašnjenjem tragamo. Pod opštim zakonom podrazumevamo takvu propoziciju kao što je sledeća: "u svim slučajevima gde se zbiva A, zbiva se i B", i takvi opšti zakoni mogu biti deterministički po formi, jer se pozivaju na pojedinačne događaje B, ili statistički po formi, jer se pozivaju na klase događaja B; (dakle, statistički zakoni imaju oblik: "u svim slučajevima gde se zbivaju događaji A, zbivaju se i događaji B, s verovatnoćom p, gde je 0<p<1"). Pod pravilima deduktivne logike podrazumevamo neku vrstu nepogrešivog logičkog rezonovanja poput sledećeg: "Ako je A, onda je B. A jeste, znači i B jeste. " (ovo je primer onoga što logičari zovu hipotetičkim silogizmom). Skoro da ne treba dodati da je deduktivna logika apstraktno izvođenje i da logička validnost deduktivnog rezonovanja ni na koji način ne zavisi od materijalne istinitosti ni glavne premise, "ako je A, onda je i B ", ni pomoćne premise, "A jeste".

Iz zajedničke formalne strukture svih pravih naučnih objašnjenja, dalje kažu Hempel i Openhajm, sledi da operacija pod nazivom eksplanacija podrazumeva ista pravila logičkog zaključivanja kao i operacija predikcija, s tom jedinom razlikom što eksplanacije dolaze posle, a predikcije pre događaja. U slučaju eksplanacije, polazimo od događaja kojeg treba objasniti i nalazimo barem jedan opšti zakon i skup početnih uslova koji logički impliciraju tvrdnju o tom događaju. Drugim rečima, navesti konkretan uzrok kao objašnjenje nekog događaja znači jednostavno podvesti taj događaj pod neki opšti zakon ili skup zakona; iz tog razloga, jedan kritičar Hempel-Openhajmove teze nazvao ju je "modelom objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona" (Dray, 1957, pogl. 1). U slučaju predviđanja, pak, polazimo od opšteg zakona i skupa početnih uslova, pa iz njih izvodimo tvrdnju o nekom nepoznatom događaju; predviđanje se po pravilu koristi da bi se videlo da li je potvrđen opšti zakon. Ukratko, objašnjenje je jednostavno "predviđanje napisano unazad."

Ta ideja da postoji savršena logička simetrija između prirode objašnjenja i prirode predviđanja nazvana je tezom o simetriji. Ona predstavlja srž hipotetičko-deduktivnog modela naučnog objašnjenja ili modela naučnog objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona. Ključna osobina tog modela je da ne koristi nikakva druga pravila logičkog zaključivanja osim pravila dedukcije (težina ove primedbe uskoro će postati jasnija). Opšti zakoni na kojima počivaju objašnjenja nisu izvedeni induktivnim uopštavanjem na osnovu pojedinačnih slučajeva; to su samo hipoteze, nadahnuta nagađanja, ako hoćete, koja se mogu proveriti tako što će se upotrebiti za davanje prognoza o konkretnim događajima, ali koja se sama ne mogu svesti na opservacije o događajima.

Teza o simetriji

Model naučnog objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona napadan je sa različitih stanovišta, pa se čak i sam Hempel, njegov najvatreniji zagovornik, pomalo povukao kako su godine prolazile, pod naletom tih napada (Suppe, 1974, str. 28n). Većina kritičara je u svim primedbama na nišan uzimala tezu o simetriji. Tvrdili su da predviđanje ne mora implicirati objašnjenje, pa čak ni da objašnjenje ne mora implicirati predviđanje. Prva propozicija u svakom slučaju glatko prolazi: predviđanje iziskuje samo korelaciju, dok objašnjenje iziskuje

1 Ovo je uzdržanija verzija iste teze koju je izložio Hempel (1942), a koja je izazvala veliku polemiku među istoričarima o značenju istorijskog objašnjenja (videti napomenu 5). Ranija, manje formalno precizna, izlaganja hipotetičko-deduktivnog modela, mogu se naći u Poperovoj Logici naučnog otkrića (The Logic of Scientific Discovery), prvi put objavljenoj u Nemačkoj 1934. a zatim na engleskom 1959. godine (1959, str. 59, 68-9). videti i u Popper, 1962, II, str. 262-3, 362-4; Popper, 1976, str. 117), odnosno još 1843, u Mill (1973, 7, str. 471-2).

više od toga. Dakle, svako linearno ekstrapoliranje regresionim metodom običnih kvadrata predstavlja neku vrstu predviđanja, a ipak, sama regresija ne mora da bude zasnovana ni na jednoj teoriji odnosa između relevantnih promenljivih, još manje na saznanju šta su uzroci a šta posledice. Svaki ekonomista zna da je precizno kratkoročno ekonomsko predviđanje, kao i kratkoročna vremenska prognoza, savršeno moguće uz pomoć pravila zasnovanih na praksi koja daju zadovoljavajuće rezultate, mada je savršeno moguće da ne znamo zašto. Ukratko, više je nego očigledno da je savršeno moguće predviđati bez objašnjavanja.

To ne znači, međutim, da je uvek lako zaključiti da li određena naučna teorija sa impresivnim istorijatom predviđanja postiže rezultate slučajno ili namerno. Pojedini kritičari prihvaćenog gledišta smatraju da se model naučnog objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona u suštini zasniva na analizi uzročnosti Dejvida Hjuma. Za Hjuma je ono što se zove uzročnost samo stalni spoj dva događaja koja su slučajno povezana u prostoru i vremenu, pri čemu se prethodni događaj označava kao "uzrok" onog potonjeg, "posledice", mada, u stvari, oni ne moraju nužno biti povezani (videti Losee, 1972, str. 104-6). Drugim rečima, nikad ne možemo biti sigurni da uzročnost nije tek korelacija između događaja u vremenu t i događaja u vremenu t + 1. Kritičari su odbacili ovaj hjumovski "model uzročnosti bilijarske lopte", insistirajući da pravo naučno objašnjenje mora uključiti posredni mehanizam koji povezuje uzrok i posledicu, a koji garantuje da je odnos između ta dva događaja zaista "nužan" (npr. Harré, 1970, str. 104-26, 1972, str. 92-5, 114-32; i Harré and Secord, 1972, pogl. 2).

Primer Njutnove teorije gravitacije, međutim, pokazuje da uporno insistiranje na pravom uzročnom mehanizmu u naučnom objašnjenju, ako se prihvati zdravo za gotovo, može da bude štetno po naučni progres. Zanemarimo sve u vezi s telima koja se kreću, rekao je Njutn, osim njihovog položaja, tačkastih masa i brzina, i pružimo operacione definicije tih pojmova; potonja teorija gravitacije, koja počiva na opštem zakonu da se tela međusobno privlače silom koja je proporcionalna proizvodu njihove mase, a obrnuto proporcionalna kvadratu njihovog međusobnog rastojanja, omogućuje nam da predvidimo ponašanje veoma raznolikih pojava kao što su eliptične putanje planeta, mesečeve mene, smenjivanje plime i oseke, putanju đuleta ispaljenog iz topa, pa čak i brzinu pada jabuke s drveta. Ipak, Njutn nije pružio mehanizam kojim bi objasnio dejstvo gravitacije – niti je on ikad pronađen – i nije mogao da odgovori na prigovor mnogih svojih savremenika da je sam pojam gravitacije koja deluje momentalno sa udaljenosti, bez materijalnog prenosioca sile – sablasni prsti drže se za prazno! – u potpunosti metafizički.2 Ipak, ko je mogao da porekne izvanrednu prediktivnu moć Njutnove teorije, naročito nakon 1758. godine, kad se obistinilo predviđanje Edmunda Hejlija (Halley) o povratku "Hejlijeve komete", a pogotovo kad je 1846. Leverije (Leverrier) pomoću zakona inverznih kvadrata predvideo postojanje dotad nepoznate planete, Neptuna, a na osnovu aberacija u Uranovoj orbiti; činjenica da je Njutnova teorija povremeno i pogađala i grešila (kao dokaz, setimo se Leverrijeovog besuspešnog traganja za još jednom "planetom", Vulkanom, kojom bi se objasnile nepravilnosti u kretanju Merkura), olako je zaboravljena. Ukratko, može se reći da Njutnova teorija gravitacije predstavlja samo izuzetno efikasan instrument za davanje predviđanja koja su približno tačna za bukvalno sva praktična pitanja u sunčevom sistemu, ali koji ipak ne uspeva da "objasni" kretanje tela. Upravo su takve misli navele Maha i Poankarea u XIX veku da tvrde kako su sve naučne teorije i hipoteze samo kondenzovani opisi prirodnih događaja, ni tačni ni pogrešni sami po sebi, već jednostavno konvencije za pohranjivanje empirijskih informacija, čija se vrednost određuje iskjučivo na

2 Znamo da je Njutn bio savršeno svestan ovog prigovora; u pismu svom prijatelju napisao je: "Uzrok gravitacije mora biti neki činilac koji deluje konstantno prema određenim zakonima, ali to da li je taj činilac materijalan ili nematerijalan, ostavljam svojim čitaocima da procene" (citirano u Toulmin and Goodfield, 1963, str. 281-2; videti i Toulmin and Goodfield, 1965, str. 217-20; Hanson, 1965, str. 90-1; Losee, 1972, str. 90-3). Slično tome, istorijat ideje hipnoze (od "animalnog magnetizma" preko "mesmerizma" do "hipnoze") pokazuje da se brojni, već dokazani prirodni fenomeni, na primer, delotvorna upotreba hipnoze kao medicinskog anestetika, ne mogu objasniti čak ni danas na osnovu posrednog, uzročnog mehanizma.

osnovu principa ekonomije mišljenja – to je ono što se danas naziva metodologijom konvencionalizma.

Dovoljno je reći da predviđanje, čak i na osnovu izuzetno sistematične i rigorozno aksiomatizovane teorije, ne mora implicirati objašnjenje. Ali, šta je sa obrnutom propozicijom: možemo li pružiti objašnjenje bez predviđanja? Odgovor očito zavisi od toga šta podrazumevamo pod objašnjenjem, a taj problem smo do sada pažljivo izbegavali. U najširem smislu te reči, objasniti znači odgovoriti na pitanje "zašto?"; to znači svesti tajanstveno i nepoznato na nešto poznato i doživljeno, i pritom uzviknuti: "A-ha, dakle, to je to!" Ukoliko se prihvati takvo namerno široko jezičko tumačenje, ispalo bi da postoje naučne teorije koje dovode do osećaja "a-ha", a koje ipak malo ili nimalo ne doprinose predviđanju o klasi događaja kojima se bave. Najbolji primer, često citiran od strane kritičara prihvaćenog gledišta (npr. Kaplan, 1964, str. 346-51; Harré, 1972, str. 56, 176-7), jeste Darvinova teorija evolucije, koja navodno objašnjava kako se visoko specijalizovani biološki oblici razvijaju iz niza onih manje specijalizovanih procesom prirodne selekcije, kojim se maksimizira reproduktivna sposobnost, ali nije u stanju da unapred precizno navede koji će se visoko specijalizovani oblici javiti i pod kojim konkretnim ambijentalnim uslovima.

Darvinova teorija, kažu kritičari, može nam reći dosta toga o procesu evolucije nakon što se on već desio, ali samo ponešto o tom procesu pre nego što se on desi. Nije reč samo o tome da Darvinova teorija ne može tačno da definiše početne uslove neophodne za vršenje prirodne selekcije, već i da ne može da pruži opšte zakone o stopama opstanka vrsta u različitim ambijentalnim okolnostima. Ukoliko ta teorija uopšte i predviđa, ona predviđa mogućnost određenog ishoda u zavisnosti od drugih postojećih događaja, a ne verovatnoću takvog ishoda ukoliko se ti događaju stvarno dese. Na primer, ta teorija pretpostavlja da će određeni broj pripadnika vrste koja ume da pliva preživeti iznenadno plavljenje prethodno sušnog staništa, ali ne može da predvidi koji će broj zaista preživeti stvarnu poplavu, pa čak ni da li će taj broj biti veći od nule (Scriven, 1959).

Bilo bi pogrešno reći da Darvinova teorija pravi čuvenu grešku post hoc, ergo propter hoc, tj. da zaključuje o uzročnosti na osnovu slučajne veze, jer je Darvin zaista pružio mehanizam kojim objašnjava proces evolucije. Uzrok varijabilnosti vrsta prema Darvinu jeste prirodna selekcija, a prirodna selekcija se ispoljava kroz borbu za opstanak, koja se odvija preko reprodukcije i variranja onoga što on naziva "gemulama", nešto poput domaće selekcije koju vrše uzgajivači životinja. Darvinov nasledni mehanizam u suštini je sistem po kojem se osobine svakog roditelja kombinuju kod potomka, pri čemu se postepeno razređuju u narednim generacijama. Nažalost, taj mehanizam je manjkav: tako ne može da nastane nijedna nova vrsta, jer će svaka mutacija, ili "kalem", kako je govorio Darvin, polako nestajati spajanjem kroz nekoliko generacija, do tačke kad će prestati da ima bilo kakvu selektivnu vrednost. I sam Darvin je prihvatao ovaj prigovor, i u poslednjem izdanju Porekla vrsta u znatnoj meri je odstupio od diskreditovane Lamarkove ideje o direktnom nasleđu stečenih osobina, želeći da pruži nešto slično održivom objašnjenju evolucije.3

Prema Lamarku, žirafi raste duži vrat jer želi da dosegne lišće na višim granama, a ta stečena karakteristika prenosi se na njene potomke, kojima raste još duži vrat. Prema Darvinu, žirafe imaju potomke s vratovima različitih dužina, a oskudnost lišća daje mladuncima žirafe s dužim vratom veće šanse za opstanak, parenje, a time i produkovanje još žirafa s dugačkim vratom kakav i sami imaju; u narednim generacijama, taj isti efekat na kraju rezultira žirafom

3 Sa izvesnim zadovoljstvom ističemo da je Darvina nadahnuo jedan ekonomista, Tomas Maltus (Thomas Malthus), a da ga je odlučno kritikovao drugi ekonomista, Fliming Dženkin (Fleeming Jenkin), profesor inženjeringa na Edinburškom univerzitetu (uzgred, Dženkin je prvi britanski ekonomista koji je nacrtao krive ponude i tražnje). Godine 1867. u svom prikazu Porekla vrsta (1859), Dženkin je prvi pokazao da je Darvinova teorija netačna onako kako ju je Darvin formulisao. Možda je ovaj prigovor naveo Darvina da u šesto izdanje Porekla vrsta unese novo poglavlje i ponovo oživi Lamarkove ideje (videti Jenkin, 1973, posebno str. 344-5; Toulmin and Goodfield, 1967, pogl. 9; Ghiselin, 1969, str. 173-4; Lee, 1969; Mayr, 1982, str. 512-14).

s dugim vratom, onakvu kakvu danas poznajemo. Ova dva mehanizma evolucije radikalno se razlikuju, i da je Darvin odstupio barem za dlaku u odnosu na Lamarka, to bi predstavljalo ozbiljno kompromitovanje njegovog osnovnog argumenta.

Da ironija bude veća, do 1872. godine je Mendel, nepoznat i Darvinu i bilo kome drugom, već otkrio ideju gena, to jest, posebnih naslednih jedinica koje se prenose sa generacije na generaciju, bez mešanja ili slabljenja. Mendelova genetka pružila je Darvinovoj teoriji ubedljiv uzročni mehanizam, ali, s našeg stanovišta, status teorije evolucije i dalje je ostao nepromenjen: Darvinova teorija izgleda da objašnjava ono što ne može da predvidi, i pruža malo dokaza za svoju argumentaciju, osim onih indirektnih. Darvin se i sam deklarisao kao zagovornik hipotetičko-deduktivnog modela naučnog objašnjenja (Ghiselin, 1969, str. 27-31, 59-76; George, 1982, str. 140-50), ali ostaje činjenica da za pojedine on i danas predstavlja "paradigmu eksplanatorskog, ali neprediktivnog naučnika" (Scriven, 1959, str. 477).

Možda je to pomalo preterano, pošto darvinizam počiva na izvesnom broju uslovnih tvrdnji o stvarnosti – na primer, da potomstvo varira po fenotipovima, da su takve varijacije sistematično povezane sa fenotipovima roditelja, i da različiti fenotipovi u starijim generacijama ostavljaju različit broj potomaka. Darvinizam zaista implicira neka konkretna predviđanja, na primer, da se vrste nikada ponovo ne javljaju; dakle, ako bi se ptica dodo ponovo pojavila, darvinizam bi bio opovrgnut (Mayr, 19872, pogl. 10; Rosenberg, 1985, pogl. 5-7). Isto tako, reći da se Darvinovom evolucijom može objasniti dužina vrata današnje žirafe, ali da se na osnovu nje to nije moglo unapred predvideti, znači pogrešno shvatiti Darvinovu teoriju, koja iznosi predviđanja, ako uopšte i predviđa, ne o pojedincima (npr. žirafama) niti organima (npr. vratovima), već pre o osobinama ili skupovima osobina. I sam Darvin je bio svestan da su izvesne činjenice, recimo, postojanje bespolnih insekata i sterilnih hibrida, naizgled kontradiktorne sa njegovom teorijom: celo poglavlje Porekla vrsta posvećeno je "raznim prigovorima teoriji prirodne selekcije", tj. osobinama koje ne bi mogle da evoluiraju putem prirodne selekcije. Ukratko, darvinizam se može pobiti posmatranjem, potpuno nezavisno od činjenice da je u poslednje vreme razvitak vrsta u Darvinovom stilu direktno posmatran (Ruse, 1982, str. 97-108; Ruse, 1986, str. 20-6). U tom smislu, Darvinova evolucija ne predstavlja logički različitu vrstu teorije u odnosu na, recimo, Njutnovu teoriju mehanike ili Ajnštajnovu teoriju relativiteta (Williams, 1973; Flew, 1984, str. 24-31; Caplan, 1985). Ipak, može se konstatovati da se Darvinova teorija evolucije ne može lako podvesti pod model naučnog objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona, zajedno sa njegovim korolarom, tezom o simetriji.4

Postoje i drugi primeri teorija koje pružaju objašnjenja a ne daju konkretna predviđanja, recimo, Frojdova dubinska psihologija ili Dirkemova teorija samoubistva, mada sve podležu primedbi da nisu prave naučne teorije. Ali, još šira klasa primera potkrepljena je istorijskim objašnjenjima, koja u najboljem slučaju pružaju dovoljne ali ne i nužne uslove da će se neki događaj zbiti ili da se već zbio; ono što istoričari objašnjavaju skoro se nikad ne može zaključiti na osnovu njihovog explanans, a zato i ne rezultira bilo čime što nalikuje na striktnu predikciju (ili, pre, retrodikciju). Istorijska objašnjenja proveravaju se na osnovu činjeničnih dokaza, kao i naučna objašnjenja, ali su ti dokazi obično toliko retki i toliko dvosmisleni, da ne mogu biti kompatibilni sa velikim brojem alternativnih, pa čak i protivrečnih objašnjenja. Zato je teško odoleti Hempelovom (1942) argumentu da su praktično sva istorijska objašnjenja pseudo-objašnjenja: ona mogu biti tačna ili pogrešna, ali ćemo retko znati da li su tačna ili pogrešna, a istoričar po pravilu nije spreman da nam pomogne da razlikujemo jedno od drugog.

4 Možda je zato Poper (1976, str. 168, 171-80; i 1972a, str. 69, 241-2, 267-8) jednom izneo tvrdnju da Darvinova teorija evolucije nije proveriva naučna teorija, već pre "metafizički program istraživanja – mogući okvir za proverive naučne teorije."

Da rezimiramo: možemo obrazložiti tezu o objašnjenju bez predviđanja, ali ne naročito jakim argumentima, i ja sam i dalje ubeđen da model naučnog objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona i dalje opstaje uprkos svim kritikama. Moj stav je očito protivurečan, ali dovoljno je reći to da treba da budemo na oprezu kad nam se predoči objašnjenje koje ne pruža predviđanje, to jest, kad nam se umesto objašnjenja ponudi "razumevanje". "Mi razumemo uzroke zemljotresa", kaže nam Frenk Han (1985, str. 10), "ali ih u ovom trenutku ne možemo predvideti." Naprotiv, međutim: geofizičari poslednjih godina mnogo bolje predviđaju zemljotrese upravo zato što bolje shvataju njihove tačne uzroke. U svakom slučaju, kad razumevanje ne prati mogućnost predviđanja, trebalo bi da se zapitamo da li je to zato što ne možemo obezbediti sve relevantne informacije o početnim uslovima, ili zato što objašnjenje ni na koji način ne počiva na nekom univerzalnom zakonu ili barem nekakvoj labavoj generalizaciji, kao što je to slučaj s mnogim istorijskim objašnjenjima. Ukoliko je potonji slučaj tačan, rekao bih da nam je proturen kukolj kao žito, jer ništa nije moguće objasniti bez pozivanja na neki širi skup pojava čiji je deo i sama pojava koju želimo da objasnimo (videti Elster, 1989).

Norme nasuprot postojeće prakse

Videli smo da model naučnog objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona isključuje mnogo toga što barem pojedini ljudi smatraju naukom. Ali, to je upravo i njegov cilj: on teži da "nam kaže kako treba da bude" a ne "da nam kaže kako jeste". Baš ta preskriptivna, normativna funkcija modela objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona predmet je najžešće kritike. Njegovi kritičari smatraju da je, umesto na definisanje logičkih zahteva naučnog objašnjenja, ili minimalnih uslova koje bi u idealnom slučaju naučne teorije trebalo da zadovolje, vreme bolje utrošiti na klasifikovanje i karakterisanje teorija koje se stvarno koriste u naučnom diskursu.5 Kad to budemo učinili, tvrde oni, uvidećemo da je njihova raznolikost upadljivija od njihove sličnosti; naučnim teorijama, izgleda, nedostaju zajednička svojstva.

Osim deduktivnih, statističkih i istorijskih objašnjenja, koje smo već spominjali, u biologiji i sociologiji generalno nalazimo mnogo primera funkcionalnih ili teleoloških objašnjenja, koja ukazuju ili na instrumentalnu ulogu koju konkretna jedinica organizma vrši u održanju datog stanja organizma, ili koju individualni ljudski postupci imaju u ostvarenju nekog kolektivnog cilja (videti Nagel, 1961, str. 20-6). Tih četiri ili pet tipova objašnjenja javljaju se u čitavom nizu naučnih teorija, a same teorije mogu se dalje klasifikovati na osnovu više dimenzija (npr. Suppe, 1974, str. 120-5; Kaplan, 1964, str. 298-302). Ali, i kod tako detaljnih tipologija naučnih teorija javljaju se teškoće, jer mnoge teorije kombinuju različite načine objašnjenja, tako da čak nije tačno ni to da bi sve naučne teorije, stavljene u istu kategoriju i pod istim zajedničkim nazivom, ispoljile ista strukturna svojstva. Drugim rečima, čim naučnu praksu uzmemo obuhvatno, previše je materijala da bi bilo moguće izvršiti samo jednu "racionalnu rekonstrukciju" teorija na osnovu koje bismo mogli izvesti metodološke norme koje bi trebalo da slede sve prave naučne teorije.

Sukob između deskripcije i preskripcije u filozofiji nauke, između istorije nauke i metodologije nauke, odigrao je glavnu ulogu u obaranju prihvaćenog gledišta iz 1960-ih

5 Na isti način istoričari smatraju da se modelom istorijskog objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona pogrešno predstavlja ono što istoričari zaista rade: istorija je "idiografski" a ne "nomotetički" predmet - bavi se proučavanjem konkretnih događaja i konkretnih ličnosti, a ne opštim zakonima razvoja (videti Dray, 1957; 1966). Ali, suština Hempelovog prvobitnog argumenta jeste u tome da se čak ni pojedinačni događaji ne mogu objasniti osim putem generalizacija neke vrste, bez obzira koliko su trivijalne, i da istoričari po pravilu pružaju samo "skicu objašnjenja", jer, ili propuste da navedu o kojoj je generalizaciji reč, ili bez dokaza impliciraju da su dobro proverene. Polemika o prihvaćenom gledištu među filozofima nauke, dakle, ima svoj pandam u polemici između Hempela i Dreja među filozofima istorije (oštrouman i obrazložen rezime videti u McClelland, 1975, pogl. 2).

(videti Toulmin, 1977). Taj sukob oseća se u načinu na koji Karl Poper tretira ulogu falsifikovanja u naučnom napretku, dokazano jednom od najčešćih razloga protivljenja prihvaćenom gledištu. Diskusija o Poperovim idejama omogućiće nam da se na tezu o simetriji vratimo s novim uvidima.

Poperov falsifikacionizam

Poper polazi od razlike između nauke i pseudonauke, svog tzv. kriterijuma demarkacije, a završava pokušajem definisanja standarda za ocenu suprotstavljenih naučnih hipoteza na osnovu stepena njihove verovatnosti. Pritom se postepeno udaljava od prihvaćenog gledišta po kojem je cilj filozofije nauke racionalno rekonstruisati nesređene naučne teorije iz prošlosti tako da se pridržavaju određenih kanona naučnog objašnjenja. Filozofija nauke, pak, uz Popera postaje predmet u kojem tragamo za metodama ocenjivanja već izloženih naučnih teorija.

Polazna osnova Popera jeste kritika filozofije logičkog pozitivizma prihvaćena od strane Bečkog kruga i otelotvorena u onome što se danas naziva pricipom proverivosti smisla. Taj princip glasi da su svi iskazi ili analitički ili sintetički – ili su tačni po definiciji, ili su tačni, ako uopšte i jesu tačni, na osnovu praktičnog iskustva – a zatim sve sintetičke iskaze proglašava smislenim ako i samo ako ih je moguće, barem u principu, empirijski proveriti (videti Losee, 1972, str. 184-90). Istorijski posmatrano, članovi Bečkog kruga (Vitgenštajn, Šlik i Karnap) koristili su princip proverivosti smisla prvenstveno kao iglu kojom se buše metafizičke pretenzije u nauci, baš kao i u nenauci, što implicira da bi čak i određeni iskazi koji su prošli kao naučni, a pogotovo oni koji nisu pretendovali da budu naučni mogli da se odbace kao besmisleni.6 U praksi je princip proverivosti izrodio duboke sumnje u vezi s korišćenjem entiteta u naučnim teorijama koje nije moguće posmatrati, kao što su apsolutni prostor i apsolutno vreme u Njutnovoj mehanici, elektroni u fizici čestica, valentne veze u hemiji, i prirodna selekcija u teoriji evolucije. Tipičan proizvod takve antimetafizičke sklonosti logičkih pozitivista bila je metodologija operacionalizma, prvi put izložena 1927. a kasnije naširoko propagirana u seriji uticajnih knjiga Persija Bridžmana. Da bismo otkrili značenje bilo kog naučnog koncepta, tvrdio je Bridžman, potrebno je samo utvrditi izvršenu fizičku operaciju da bismo joj pripisali numeričke vrednosti; dužina je ono čime se objekti mere u jednoj dimenziji, a inteligencija je ono što se meri testovima inteligencije (videti Losee, 1972, str. 181-4).

Poper odbacuje sve takve pokušaje razgraničenja smislenog od besmislenog i zamenjuje ih novim kriterijumom demarkacije koji svekoliko ljudsko saznanje deli na dve uzajamno isključive klase, "nauku" i "pseudonauku". Tradicionalni odgovor XIX veka na ovaj problem demarkacije glasio je da se nauka od pseudonauke razlikuje po korišćenju metode indukcije: nauka polazi od iskustva, prolazi kroz proces posmatranja i eksperimentisanja, sve do formulisanja univerzalnih zakona uz pomoć pravila indukcije. Nažalost, u vezi s indukcijom postoji logički problem, koji muči filozofe još od vremena Dejvida Hjuma. Uzmimo konkretan primer: ljudi izvode univerzalan zakon da sunce uvek izlazi ujutru na osnovu prethodnog iskustva sa jutarnjim izlascima sunca; uprkos tome, to ne može biti logički uverljiva dedukcija, u smislu istinitih premisa koje nužno impliciraju istinite zaključke, jer apsolutno ne postoji garancija da će se ono što smo iskusili u prošlosti dešavati i u budućnosti. Tvrditi da se univerzalni zakon o jutarnjem izlasku sunca zasniva na stalno istom iskustvu znači, kako je rekao Hjum, otvoriti novo pitanje, jer se tako problem indukcije premešta sa 6 Po implikaciji, iskazi poput "Bog postoji", "život je svetinja", "rat je zlo", i "Rembrantove slike su prelepe", izražavaju lični ukus i nemaju logički ili filozofski smisao. Oni svakako poseduju neku vrstu smisla, pa je time i sam izbor jezika kojim se iskazuje princip proverivosti smisla osmišljen da rasplamti tradicionaliste svih vrsta. Revolucionarni prizvuk logičkog pozitivizma savršeno je opisan u filozofskom bestseleru svih vremena, delu Alfreda Ajera, Jezik, istina i logika (Language, Truth, and Logic, 1936).

jednog slučaja koji nam je blizak, na neki drugi slučaj; taj problem precizno glasi: kako logički zaključivati bilo šta o budućem iskustvu isključivo na osnovu prethodnih iskustava? U nekoj fazi argumentacije, indukcija od konkretnih primera ka univerzalnom zakonu iziskuje nelogičan skok u mišljenju, dodatni element koji od istinitih premisa može dovesti do neistinitih zaključaka. Hjum nije poricao da po navici stalno vršimo generalizacije na osnovu individualnih iskustava i spontane povezanosti ideja, ali je negirao da se takvi zaključci mogu logički opravdati. To je čuveni problem indukcije.

Iz Hjumovog argumenta sledi da postoji fundamentalna asimetrija između indukcije i dedukcije, između dokazivanja i opovrgavanja, između verifikovanja i falsifikovanja, između tvrdnje o istinitosti i njenog poricanja. Nijedan univerzalni iskaz ne može se logički izvesti iz pojedinačnih iskaza, niti na osnovu njih uverljivo ustanoviti, bez obzira na njihovu brojnost, ali svaki univerzalni iskaz može se logički osporiti ili pobiti uz pomoć deduktivne logike samo jednim pojedinačnim iskazom. To ćemo ilustrovati omiljenim poperovskim primerom (koji, u stvari, potiče od Džona Stjuarta Mila): bez obzira koliko smo puta videli bele labudove, ne možemo zaključiti da su svi labudovi beli, ali ako samo jednom vidimo crnog labuda, to će biti dovoljno da opovrgnemo taj zaključak. Ukratko, nikad nije moguće pokazati da je bilo šta materijalno tačno, ali je moguće pokazati da su neke stvari materijalno netačne, što je iskaz koji možemo tretirati kao prvu zapovest naučne metodologije. Poper na osnovu ove fundamentalne asimetrije formuliše svoj kriterijum demarkacije: nauka je onaj korpus sintetičkih propozicija o stvarnom svetu koji je, barem u principu, moguće opovrgnuti empirijskim zapažanjima. Dakle, nauku definiše njen metod formulisanja i testiranja propozicija, a ne njen predmet istraživanja ili svojatanje znanja; ako nauka već pruža neku izvesnost, to je onda izvesnost neznanja.

Linija koja na taj način razgraničava nauku od pseudonauke, međutim, nije apsolutna: i opovrgljivost i proverivost pitanja su stepena (Popper, 1959, str. 113; 1972b, str. 257; 1976, str. 42). Drugim rečima, kriterijum demarkacije potrebno je smatrati opisom više ili manje trajnog spektra znanja, na čijem jednom kraju nalazimo "tvrde" prirodne nauke poput fizike i hemije (do kojih su "mekše" nauke poput evoluciona biologije, geologije i kosmologije), a na drugom poeziju, umetnost, književnu kritiku, itd, sa istorijom i svim društvenim naukama negde na sredini - nadajmo se, bliže naučnom nego pseudonaučnom kraju kontinuuma.

Logička pogreška

Utvrdimo konačno razliku između proverivosti i opovrgljivosti kratkom digresijom u fascinantan svet logičkih pogreški. U hipotetičkom silogizmu, "Ako je A istinito, onda je B istinito; A je istinito; dakle, B je istinito", hipotetička tvrdnja u glavnoj premisi može se podeliti na antecedent, "ako je A istinito", i konsekvent, "onda je B istinito". Da bismo došli do zaključka "B je istinito", moramo dokazati da je A zaista istinito; tehničkim jezikom logike, moramo "potvrditi antecedent" glavne premise u hipotetičkoj tvrdnji da bi konsekvent, "B je istinito", nužno logički sledio. Zapamtite da se izraz istinito u celoj ovoj argumentaciji odnosi na logičku a ne činjeničnu istinitost.

Pogledajmo, međutim, šta se dešava ako malo izmenimo sporednu premisu u našem hipotetičkom silogizmu tako da glasi: "ako je A istinito, onda je B istinito; B je istinito; dakle, A je istinito". Umesto što potvrđujemo antecedent, sada "potvrđujemo konsekvent" i pokušavamo da argumentaciju izvedemo iz istinitosti konsekventa, "B je istinito", do istinitosti antecedenta, "A je istinito". Ali, to je pogrešno rezonovanje jer više ne stoji da naš zaključak mora logički nužno slediti iz naših premisa. Dovoljan je jedan primer da se to ilustruje: ako je Blaug po zanimanju filozof, on zna kako da pravilno upotrebi pravila logike; Blaug zna kako da pravilno upotrebi pravila logike; dakle, Blaug je po profesiji filozof (avaj, nije).

Logički je ispravno "potvrditi antecedent" (koji se ponekad naziva modus ponens), ali je logička pogreška "potvrditi konsekvent". Možemo, međutim, "negirati konsekvent" (modus tollens), i to je uvek logički ispravno. Ako hipotetički silogizam izrazimo u odričnom obliku, dobijamo: "ako je A istinito, onda je B istinito; B nije istinito; dakle, A nije istinito". Koristeći pređašnji primer: ako Blaug ne zna kako da pravilno upotrebi pravila logike, onda s pravom logički zaključujemo da nije po profesiji filozof.

Izrazimo istu ideju nešto kolokvijalnijim jezikom: modus ponens u formalnoj logici znači da se istinitost premisa prenosi na zaključke, dok se neistinitost ne prenosi; modus tollens, pak, znači da se neistinitost zaključaka prenosi na premise, ali se istinitost ne prenosi. Modus ponens nam govori da kad se pokaže da su premise neistinite, istinitost ili neistinitost zaključaka još uvek je otvoreno pitanje; modus tollens nam govori da kad su zaključci neistiniti, jedna ili više premisa mora biti neistinita, ali čak i ako su premise istinite, ipak ne možemo garantovati istinitost zaključaka.

Navešćemo jedan razlog zašto Poper ističe da između proverivosti i opovrgljivosti postoji asimetrija. Sa striktno logičkog stanovišta, nikad ne možemo ustvrditi da je hipoteza nužno istinita jer odgovara činjenicama; kad rezonujemo od istinitosti činjenica ka istinitosti hipoteze, implicitno činimo logičku pogrešku "potvrđivanja konsekventa". S druge strane, istinitost hipoteze možemo negirati pozivanjem na činjenice, jer ako o neistinitosti hipoteze zaključujemo na osnovu odsustva činjenica, prolazimo kroz logički ispravan proces rezonovanja pod nazivom "negiranje konsekventa" ili modus tollens. Rezimirajući celokupnu argumentaciju mnemoničkom formulom, možemo reći sledeće: ne postoji logika dokaza, ali postoji logika opovrgavanja.

Problem indukcije

Ako nauku karakteriše beskrajni pokušaji da se opovrgnu postojeće hipoteze i zamene onima koje uspešno odolevaju opovrgavanju, prirodno je zapitati se odakle potiču te hipoteze. Poper (1959, str. 31-2) sledi prihvaćeno gledište kad odbija da se zainteresuje za tzv. "kontekst otkrića", za razliku od "konteksta opravdanja" – problem geneze naučnog saznanja prepušta se psihologiji ili sociologiji saznanja – ali ipak insistira na sledećem: šta god da je poreklo naučnih generalizacija, to nije indukcija na osnovu pojedinačnih primera. Indukcija je za Popera samo mit: ne samo što induktivni zaključci nisu validni, već su, u stvari, i nemogući (Popper, 1972a, str. 23-9, 1972b, str. 53). Ne možemo induktivno generalizovati na osnovu niza zapažanja, jer onog trenutka kad smo izabrali neka zapažanja među beskrajno mnogo onih mogućih, već smo zauzeli stav, a sam taj stav je teorija, bez obzira na to koliko je sirova i nerafinirana. Drugim rečima, ne postoje "surove činjenice" i sve činjenice su prožete teorijom – što je fundamentalna ideja kojoj ćemo se kasnije vratiti. Kao i Hjum, Poper ne negira da je svakodnevni život prepun prima facie primera indukcije, ali, za razliku od Hjuma, ide tako daleko da poriče da su to stvarno smele generalizacije koje potkrepljuju ono što su prethodno bile tek slutnje. U običnom životu, baš kao i u samoj nauci, rekao bi Poper, znanje stičemo i unapređujemo konstantnim sledom pretpostavki i pobijanja, korišćenjem poznatog metoda pokušaja i grešaka. U tom smislu možemo reći da Poper nije toliko rešio problem indukcije, što je jedna od njegovih omiljenih tvrdnji, koliko ga je rastavio na sastavne delove. Ukratko, njegova tvrdnja da je "rešio" problem indukcije, u izvesnoj je meri igra reči.7

Da bismo izbegli nesporazum, potrebno je da se na trenutak zadržimo na dvostrukom značenju pojma indukcija u svakodnevnom jeziku. Do sada smo o indukciji govorili u striktno 7 Istorija filozofije prepuna je bezuspešnih pokušaja da se reši "problem indukcije". Čak ni ekonomisti nisu odoleli toj igri u pokušaju da opovrgnu Hjuma. Na primer, Roj Harod (Roy Harrod, 1956) napisao je celu knjigu pokušavajući da opravda indukciju kao vrstu rezonovanja o verovatnoći, u kojoj verovatnoću smatra logičkim odnosom a ne objektivnim svojstvom događaja. Sporno pitanje iziskuje dublje zalaženje u sam pojam verovatnoće, što ovde nije moguće (ali, videti Ayer, 1970).

logičkom smislu kao o argumentu koji sadrži premise s podacima o članovima jedne klase, e da bismo potkrepili generalizovanje o celoj toj klasi, koje podrazumeva i njene neispitane članove. Kod Popera, kao i kod Hjuma, indukcija u ovom značenju nije validan logički argument; samo deduktivna logika omogućava ono što logičari nazivaju "demonstrativnim" ili uverljivim argumentima, u kojima istinite premise uvek nužno rezultiraju istinitim zaključcima. Ali, u nauci, a i u svakodnevnom razmišljanju, konstantno se suočavamo s "induktivnim" argumentima koji imaju za cilj da pokažu da su konkretne hipoteze potkrepljene konkretnim činjenicama. Takve argumente možemo nazvati "nedemonstrativnim", u smislu da zaključci, mada u izvesnom smislu "potkrepljeni" premisama, "ne slede nužno" iz njih (Barker, 1957, str. 3-4); čak i ako su premise istinite, nedemonstrativnim induktivnim izvođenjem ne može se logički isključiti mogućnost da je zaključak neistinit. Tako iskaz, "Video sam veliki broj belih labudova; nikad nisam video crnog; dakle, svi labudovi su beli", predstavlja primer nedemonstrativnog, induktivnog zaključka koji ne sledi nužno iz glavne i sporednih premisa: možda su obe premise istinite, ali ipak logično ne sledi taj zaključak. Ukratko, nedemonstrativni argument može u najboljem slučaju ubediti razboritu osobu, dok demonstrativni argument mora ubediti čak i tvrdoglavu osobu.

Poperova tvrdnja da je "indukcija mit" odnosi se na indukciju kao demonstrativni logički argument, a ne na indukciju kao nedemonstrativni pokušaj potvrđivanja neke hipoteze, što često podrazumeva korišćenje statističkog zaključivanja.8 Naprotiv, kao što ćemo videti, Poper ima mnogo toga da kaže o nedemonstrativnoj indukciji, ili o onome što se ponekad naziva logikom potvrđivanja. To samo znači da ne postoji skoro ništa što više dovodi u zabludu od prihvaćenog stava da su dedukcija i indukcija suprotne mentalne operacije, od kojih je dedukcija zaključivanje od opšteg ka pojedinačnom a indukcija od pojedinačnog ka opštem. Bitan kontrast ne postoji između dedukcije i indukcije, već između demonstrativnih zaključaka koji su izvesni, i nedemonstrativnih zaključaka koji su neizvesni (videti Cohen, 1931, str. 76-82; Cohen and Nagel, 1934, str. 273-84).

Ogromna zabuna mogla bi se izbeći kad bi samo lingvističkim izrazom "adukcija" mogli označiti nedemonstrativni način rezonovanja koji obični ljudi zovu "indukcijom" (Black, 1970, str. 137). Na primer, često nailazimo na tvrdnje poput sledeće: cela nauka zasniva se na indukciji; dedukcija je samo sredstvo jasnog razmišljanja koje ne može da posluži kao instrument sticanja novog saznanja, jer nalikuje na mašinu za pravljenje kobasica koja na jednom svom kraju izbacuje ono što je ušlo na drugom; samo pomoću indukcije možemo saznati nešto novo o svetu, a uostalom, nauka i jeste akumuliranje novog saznanja o svetu. Ovakvo gledište, koje praktično parafrazira Logiku Džona Stjuarta Mila, samo je zastrašujuća zbrka reči. Ono pretpostavlja da je indukcija suprotna od dedukcije i da su one samo metode logičkog razmišljanja. Ali, demonstrativna indukcija ne postoji, a adukcija nikako nije suprotna od dedukcije, već je, u stvari, potpuno drugačija vrsta mentalne operacije; adukcija je nelogička operacija iskakanja iz haosa koji je odraz stvarnoig sveta, u nagoveštaj ili obazrivu pretpostavku o stvarnom odnosu koji važi između skupa relevantnih varijabli. Način ostvarenja tog skoka zavisi od konteksta otkrića. Možda proučavanje tog konteksta ne treba prezrivo odbaciti, kao što to obično čine pozitivisti, pa čak i poperovci, ali ipak je činjenica da se nauka isključivo bavi i da se bavila narednim korakom u tom procesu – pretvaranjem polaznih pretpostavki u naučne teorije njihovim povezivanjem u manje ili više čvrsto istkanu deduktivnu strukturu, i proverom tih teorija u praksi. Ukratko, nećemo reći da se nauka zasniva na indukciji; ona se zasniva na adukciji iza koje sledi dedukcija.

8 Sklonost da se gubi iz vida dvostruko značenje pojma "indukcija" razlog je pojedinih napada na Poperovu oštru kritiku induktivizma (videti, npr. Grunbaum, 1976). Barker (1957) pruža dobar prikaz tog pitanja, mada je njegova rasprava o Poperu donekle nedorečena; videti i Braithwaite (1960, pogl. 8).

Imunizirajuće stratageme

Vratimo se Poperu, koji se često poziva, posebno u svojim ranim radovima, na model naučnog objašnjenja pomoću obuhvatnih zakona, gde iskazuje i sve veće nepoverenje prema tezi o simetriji. Predviđanja za njega imaju glavni značaj u testiranju teorija koje pružaju objašnjenja, ali to ne znači da explanans teorije Poper smatra tek mašinom za generisanje predviđanja: "Smatram da se interesovanje teoretičara za objašnjenje – to jest, za otkrivanje teorija koje pružaju objašnjenje – ne može svesti na praktično tehnološko interesovanje za dedukciju predviđanja" (1959, str. 61n; takođe 1972a, str. 191-5; Popper and Eccles, 1977, str. 554-5; i gornja napomena 1). Naučnici tragaju za objašnjenjem i izvode logička predviđanja na osnovu objašnjenja kako bi testirali svoje teorije; sve "istinite" teorije samo su provizorno istinite, jer do sada nisu opovrgnute; drugačije rečeno, sva materijalna istina kojom raspolažemo sažeta je u onim teorijama koje još uvek nisu opovrgnute.

Dakle, sve zavisi od toga da li, u stvari, možemo opovrgnuti teorije, a čak i ako možemo, da li je reč o odlučnom opovrgavanju. Pjer Dijem je davno ustvrdio da nijedna pojedinačna naučna hipoteza nije odlučno opovrgljiva, jer mi uvek testiramo ceo explanans, hipotezu zajedno s pomoćnim iskazima, pa stoga nikad ne možemo biti sigurni da smo potvrdili ili opovrgnuli samu tu hipotezu. Dakle, svaka hipoteza održiva je uprkos dokazima koji govore suprotno, pa je stoga njeno prihvatanje ili odbacivanje u izvesnoj meri pitanje dogovora. Navešćemo jedan primer: ako želimo da testiramo Galilejev zakon slobodnog pada tela, na kraju ćemo nužno testirati Galilejev zakon zajedno sa pomoćnom hipotezom o uticaju otpora vazduha, jer Galilejev zakon važi za tela koja padaju u savršenom vakuumu, a savršene vakuume je u praksi nemoguće postići; dakle, ništa nas ne sprečava da odbacimo pobijanje Galilejevog zakona, uz obrazloženje da instrumenti za merenje nisu uspeli da eliminišu uticaj otpora vazduha. Ukratko, zaključio je Dijem, "ključni eksperimenti" ne postoje (videti Harding, 1976). Herbert Spenser je poznat po tome što je smatrao tragedijom kad neku divnu teoriju uništi jedna neuklopiva činjenica. U stvari, nije trebalo da se brine: takve tragedije nikad se ne dešavaju!

Ovaj konvencionalni argument Dijema danas je poznat kao Dijem-Kvinova teza, jer ju je preformulisao Vilard Kvin (Willard Quine), savremeni američki filozof. Poper ne samo da je svestan Dijem-Kvinove teze, već je njegova celokupna metodologija i zamišljena da se njome bavi. Pošto Popera u nekim krugovima i dalje smatraju naivnim falsifikacionistom, to jest, nekim ko smatra da je jedno osporavanje dovoljno da opovrgne naučnu teoriju, ima smisla citirati šta je lično mislio o Dijem-Kvinovoj tezi:

U stvari, nijedna teorija ne može se ubedljivo opovrgnuti, jer je uvek moguće reći da rezultati eksperimenata nisu pouzdani, ili da su razlike za koje se tvrdi da postoje između rezultata eksperimenata i teorije samo prividne i da će nestati kako budemo bolje razumevali stvari [Popper, 1965, str. 50; videti i str. 42, 82-3, 108].

Upravo zato što se "nijedna teorija ne može ubedljivo opovrgnuti", potrebno je da stratageme, koje su naučnici možda usvojili da bi svoje teorije zaštitili od opovrgavanja, budu metodološki ograničene. Ta metodološka ograničenja nisu veštački dodaci Poperovoj filozofiji nauke; oni su za nju od suštinskog značaja. Ne smatraju svi da ono što kod Popera razgraničava nauku od pseudonauke nije opovrgljivost kao takva; nauku od pseudonauke razgraničava opovrgljivost zajedno sa metodološkim pravilima koja zabranjuju ono što je Poper najpre nazvao "ad hoc pomoćnim pretpostavkama", kasnije "konvencionalnim stratagemama", i na kraju "imunizirajućim stratagemama" (Popper, 1972a, str. 15-16, 30; 1976, str. 42, 44).

Ako, čitajući Poperovo delo Logika naučnog otkrića, tragamo za izrazima poput "Predlažem pravilo...", "usvojićemo metodološko pravilo....", itd., naći ćemo više od dvadeset takvih izraza. Ovde je uputno prikazati uzorak:9

(1) ... usvojiti takva pravila koja će garantovati proverivost naučnih tvrdnji; to jest, njihovu opovrgljivost [1965, str. 49].

(2) ... samo one tvrdnje mogu se koristiti u nauci koje su intersubjektivno proverive [1965, str. 56].

(3) ... u slučaju pretnje našem sistemu, nećemo ga sačuvati bilo kojom vrstom konvencionalne stratageme [1965, str. 82].

(4) ... prihvatljive su samo one [pomoćne hipoteze] čijim se uvođenjem ne umanjuje stepen opovrgljivosti ili proverivosti sistema o kojem je reč, nego naprotiv, čijim se uvođenjem taj stepen povećava [1965, str. 83].

(5) Intersubjektivno testirani eksperimenti ili će biti prihvaćeni, ili odbačeni u svetlu kontra-eksperimenata. Puko pozivanje na logička izvođenja koja će se otkriti u budućnosti može se zanemariti [1965, str. 84].

(6) Smatraćemo je [teoriju] opovrgnutom samo onda kad otkrijemo neki efekat koji se može reprodukovati, a koji pobija tu teoriju. Drugim rečima, opovrgavanje prihvatamo samo ako se izloži i potkrepi neka empirijska hipoteza nižeg nivoa koja opisuje takav efekat [1965, str. 86].

(7) ... onim teorijama koje je moguće podvrgnuti najstrožem testiranju treba dati prvenstvo [1965, str. 121].

(8) ... pomoćne hipoteze treba koristiti što je moguće manje [1965, str. 273].(9) ... svaki novi sistem hipoteza treba da rezultira, ili objasni, stare, potkrepljene,

pravilnosti [1965, str. 253].

Upravo takva metodološka pravila, uključujući i samo pravilo opovrgljivosti, kod Popera čine kriterijum demarkacije između nauke i pseudonauke. Ali, zašto bi iko prihvatio takav kriterijum razgraničenja? "Jedini razlog što sam predložio takav kriterijum demarkacije", kaže Poper, "jeste njegova plodonosnost: pomoću njega moguće je razjasniti i objasniti veliki broj spornih tačaka" (1965, str. 55). Ali, plodonosan za šta? Za nauku? Prividna kružnost argumenta nestaje samo ako se podsetimo da se želja za naukom može opravdati samo u nenaučnim kategorijama. Mi želimo da steknemo znanje o svetu, čak i ako je to znanje pogrešno, ali zašto želimo takvo znanje, još uvek je fundamentalno metafizičko pitanje o prirodi čoveka na koje do sada nemamo odgovor (videti Maxwell, 1972).

"Metodološka pravila", kaže nam Poper (1959, str. 59), "ovde se smatraju konvencijama." Obratite pažnju da on ne teži da svoja pravila opravda pozivanjem na istoriju nauke, već, uistinu, odlučno pobija shvatanje metodologije kao predmeta koji istražuje ponašanje naučnika u praksi (1959, str. 52). Istini za volju, on se često poziva na istoriju nauke – posebno se inspiriše Ajnštajnom (1959, str. 35-6) – ali ne pretpostavlja da je pružio objašnjenje za ono što naučnici rade, svesno ili nesvesno.10 Izgleda da je njegov cilj pružanje saveta naučnicima kako da se ponašaju e da bi podstakli napredak nauke, i njegova

9 Celokupan spisak pravila videti u Johannson (1975, pogl. 2, 4-11), korisnu knjigu autora koji, međutim, ne podržava sve ono što danas prolazi kao filozofija nauke.10 Tako Poper ističe da je Njutn verovao kako je koristio metod Bekonove indukcije, koji njegova dostignuća čini "još više zadivljujućim: do njih je došao suprotno svim šansama pogrešnih metodoloških uverenja" (Popper and Eccles, 1977, str. 190; takođe Popper, 1972b, str. 106-7, 1983, str. i-xxxi). Čak je i Ajnštajn, priznaje Poper (1976, str. 96-7), godinama bio dogmatski pozitivista i operacionalista. Čudno je što se Poper retko poziva na Darvina, koji je, u stvari, jedinstven među velikim naučnicima iz prošlosti po tome što je pravi poperovac, i koji je išao tako daleko da je svojim čitaocima preporučivao načine opovrgavanja njegove teorije (videti napomenu 14 gore).

metodološka pravila su otvoreno normativna, poput onog čuvenog pravila srednjevekovne sholastike, Okamovog oštrača, o kojem se može racionalno raspravljati, ali se ne može pobiti kontraprimerima iz istorije. U tom smislu, naslov Poperovog životnog dela, Logika naučnog otkrića, dvostruko dovodi u zabludu.11 Logika naučnog otkrića nije čista logika, to jest, niz analitičkih propozicija; kao što i sam kaže, "logiku naučnog otkrića trebalo bi poistovetiti s teorijom naučnog metoda" (1959, str. 49), a ta teorija, kao što smo videli, sastoji se iz principa opovrgljivosti i negativnih metodoloških pravila, rasutih po svim njegovim delima.12 Štaviše, teorija naučnog metoda, čak i ako je labavo definišemo kao vrstu logike, nije logika naučnog otkrića, već pre logika opravdanja, jer je problem načina otkrića novih plodnih naučnih hipoteza Poper od samog početka odbacivao kao psihološku zagonetku.

Statističko zaključivanje

Brojnim komentatorima zadaju brige metodološki principi koji u nekom smislu ne predstavljaju generalizacije zasnovane na prethodnim naučnim dostignućima. Ali, ekonomisti začuđujuće spremno priznaju vrednost čisto normativnih metodoloških pravila, jer se na njih pozivaju svaki put kad ocenjuju neki statistički odnos. Kao što piše u svakom elementarnom udžbeniku iz statistike, statističko zaključivanje podrazumeva donošenje zaključka o nepoznatim osobinama celokupne populacije na osnovu uzorka, a pri donošenju takvog zaključka, možemo biti ili suviše striktni ili suviše labavi: uvek rizikujemo da ćemo počiniti grešku prve vrste, odlučiti da odbacimo hipotezu koja je u stvari istinita, ali rizikujemo i grešku druge vrste, odlučiti da prihvatimo hipotezu koja je u stvari neistinita, a, generalno uzev, nema načina da se sastavi statistički test koji u izvesnoj meri ne podrazumeva istovremeno postojanje oba takva rizika. Naučeni smo da statističku hipotezu testiramo indirektno, definisanjem negativne verzije hipoteze koja se testira, nulte hipoteze, Ho. Verovatnoća greške prve vrste, ili "veličine" testa, tada se sastoji iz verovatnoće da ćemo greškom odbaciti Ho, a verovatnoća greške druge vrste sastoji se iz verovatnoće da ćemo je greškom prihvatiti; "snaga" testa je verovatnoća da ćemo s pravom odbaciti neistinitu hipotezu koja je jednaka (1 – ver. greške druge vrste). Dalje smo naučeni da biramo malu "veličinu", recimo, 0,01 ili 0,05, a zatim da maksimiziramo "snagu" konzistentnu toj "veličini", ili, drugačije rečeno, da odredimo verovatnoću greške prve vrste nekim proizvoljno malim brojem, a zatim minimiziramo verovatnoću greške druge vrste za tu datu verovatnoću greške prve vrste. Time konačno dobijamo zaključak, takav da se datoj hipotezi određuje nivo značajnosti od 5 posto, što znači da smo spremni da rizikujemo prihvatanje te hipoteze kao istinite kad je naš test toliko striktan da postoji šansa jedan prema dvadeset da ćemo odbaciti istinitu hipotezu.

Svrha ove jednostavne lekcije iz onoga danas zove Nejman-Pirsonova teorija statističkog zaključivanja jeste da pokaže da svaki statistički test neke hipoteze uvek presudno zavisi od alternativne hipoteze s kojom se ona poredi, čak i ako je to poređenje samo sa artefaktom Ho. Ali, to važi ne samo za statističke testove hipoteza, već i za sve testove "adukcija". Da li je Smit kriv za ubistvo? Pa, to zavisi od toga da li ga porota smatra nevinim dok se ne dokaže da je kriv, ili krivim dok ne dokaže da je nevin. Sami dokazi, budući po pravilu "posredni", kako to oni kažu, ne mogu se ocenjivati sve dok porota najpre ne odluči da li je rizik greške prve vrste manji ili veći od rizika greške druge vrste. Želimo li pravni sistem u kojem nikada ne osuđujemo nevina lica, što za posledicu nužno ima povremeno oslobađanje

11 Naslov je možda loše preveden: na nemačkom glasi Logik der Forschung, što se tačnije prevodi kao Logika istraživanja.12 Još uvek je uobičajeno naći izlaganja o Poperu koja izostavljaju presudni element metodoloških pravila koja zabranjuju "imunizirajuće stratageme": videti, npr. Ayer (1976, str. 157-9); Harré (1972, str. 48-52); Williams (1975); pa čak i Magee (1973).

počinioca zločina, ili treba uvek kažnjavati krivce, što će za posledicu nužno imati povremeno osuđivanje nevinih lica?

Naučnici po pravilu ispoljavaju veći strah od prihvatanja neistinitosti nego od nepriznavanja istinitosti; to jest, ponašaju se kao da je cena grešaka druge vrste veća od cene grešaka prve vrste. Ovakav stav možemo osuditi kao težak konzervativizam, tipičnu manifestaciju nespremnosti strana sa ukorenjenim interesima u prihvaćenim doktrinama da prihvate nove ideje, ili ga možemo podržati kao manifestaciju zdravog skepticizma, primer svega što treba pozdraviti u naučnom stavu. Kakvogod da je naše stanovište, moramo bezuslovno zaključiti da time od onoga što se smatra metodološkim pravilima zavisi i samo pitanje da li će statistička činjenica biti prihvaćena kao činjenica. Kad god kažemo da je neki odnos statistički značajan na tako niskom nivou značajnosti kao što je 5 ili čak 1 posto, obavezujemo se na odluku da će rizik prihvatanja neistinite hipoteze biti veći od rizika neprihvatanja one istinite, a ta odluka sama po sebi nije pitanje logike, niti se može opravdati pukim ukazivanjem na istorijat prethodnih naučnih dostignuća (videti Braithwaite, 1960, str. 174, 251; Kaplan, 1964, pogl. 6).

S obzirom na inherentno statističku prirodu savremene kvantne fizike (Nagel, 1961, str. 295, 312), to nisu tek jalove primedbe koje se odnose samo na društvenu nauku kao što je ekonomija. Kad god su predviđanja teorije probabilistička po prirodi (a koja predviđanja to nisu? – nijedan laboratorijski eksperiment osmišljen radi potvrde čak i tako jednostavnog odnosa kao što je Bojlov zakon neće rezultirati konstantno istim proizvodom pritiska i zapremine), ideja da se ocena dokaza ne zasniva na normativnim metodološkim principima apsurdna je. Poperova filozofija nauke bila bi mnogo bolje shvaćena, mnogo manje opterećena pogrešnim tumačenjima i dalje prisutnim u sekundarnoj literaturi, da se on od samog početka eksplicitno pozivao na Nejman-Pirsonovu teoriju statističkog zaključivanja.

Naravno, tačno je da se ta teorija testiranja hipoteza javila tek u delima Džerzija Nejmana i Egona Pirsona između 1928. i 1935, a ušla u standardnu praksu negde 1940-ih (Kendall, 1968), a da je Logika naučnog otkrića prvi put objavljena na nemačkom 1934, što je možda bilo previše rano da bi Poper mogao da je uključi u svoju analizu. Ali, Ronald Fišer, u čuvenom radu iz 1930. godine, već je bio izložio koncepciju fiducijarnog zaključivanja, koje je praktično identično savremenoj Nejman-Pirsonovoj teoriji testiranja hipoteza (Bartlett, 1968), a, osim toga, Poper je napisao već dosta radova o filozofiji nauke od 1934. To što Poper zanemaruje implikacije savremene teorije statističkog zaključivanja po filozofiju nauke još više čudi ako se zna da svoju raspravu o verovatnoći u Logici naučnog otkrića započinje tezom da su probabilistički iskazi inherentno neopovrgljivi jer "ne isključuju ništa što je uočljivo posmatranjem" (1965, str. 189-90). "Prilično je jasno", dalje kaže, "da je 'praktično opovrgavanje' moguće postići samo metodološkom odlukom da se događaji s najmanjom verovatnoćom dešavanja smatraju isključenim – zabranjenim" (1965, str. 191). To je srž Nejman-Pirsonove teorije i, kad se ovako formuliše, odmah postaje očigledno da princip opovrgljivosti iziskuje metodološke norme za svoje ostvarenje. To što Poper nije koristio Nejman-Pirsonovu teoriju, a posebno što očito nije bio spreman ni da je spomene, može se svrstati u čitavu seriju nerešenih misterija u istoriji ideja.13 Pretpostavljam da to ima neke veze 13 Lakatoš (1978, I, str. 25n) ističe da Poperov "falsifikacionizam predstavlja filozofsku osnovu nekih od najzanimljivijih otkrića u savremenoj statistici. Nejman-Pirsonov pristup u potpunosti počiva na metodološkom falsifikacionizmu." Ali, Lakatoš ne komentariše činjenicu da Poper čak i ne spominje Nejman-Pirsonovu teoriju, koja se razvila nezavisno i uglavnom prethodila Poperovom falsifikacionizmu. Videti i Ackermann (1976, str. 84-5). Nakon što je istakao blisku vezu između "problema indukcije" i ranog rada Fišera o testovima značajnosti, koja je kulminirala teorijom Nejmana i Pirsona o zaključivanju, a kasnije i teorijom statističkog odlučivanja Abrahama Valda, Brejtvejt (Braithwaite, 1960, str. 199n) navodi i indikativnu napomenu koja glasi: "Mada se nekoliko autora koji su pisali o logici poziva na Fišerov metod 'maksimalne verovatnoće', meni su poznata samo dva rada o logici, C. G. Čerčmana (Churchman), Theory of Experimental Inference (New York, 1948) i Rudolfa Karnap (Karnap), Logical Foundations of Probability, koja se pozivaju na Valdov rad – ili, uistinu, na Nejmanov i Pirsonov rad još iz 1933."

sa njegovim doživotnim protivljenjem korišćenju teorije verovatnoće za ocenu verovatnosti hipoteze – što je suviše zastrašujuće pitanje da bi se ovde njime bavili – ali, to je samo moje nagađanje u trenutku inspiracije.

Stepeni potvrde

Mada Poper poriče stav da su naučna objašnjenja tek "zaključivačka podloga" za predviđanja, ipak insistira da se naučna objašnjenja ne mogu ocenjivati drugačije osim na osnovu predviđanja koja impliciraju. Verifikovati predviđanja teorijskog objašnjenja, pokazati da su pojave koje se mogu posmatrati kompatibilne s objašnjenjem, suviše je lako: malo je teorija, koliko god apsurdnih, koje nisu verifikovane posmatranjem. Naučna teorija se podvrgava testiranju samo onda kad naučnik unapred specifikuje uslove koje je moguće posmatrati, a na osnovu kojih bi se ta teorija opovrgla.14 Što je preciznija specifikacija tih uslova opovrgavanja i što je verovatnije njihovo javljanje, to je veći rizik da će teorija biti opovrgnuta. Ako takva jedna smela teorija više puta odoli opovrgavanju i ako, pored toga, uspešno predviđa rezultate koji ne slede iz suprotstavljenih teorijskih objašnjenja, smatra se visoko potvrđenom, ili, kako Poper više voli da kaže, "dobro potkrepljenom" (1959, pogl. 10). Ukratko, teorija je potkrepljena, ne ako je saglasna s mnogim činjenicama, već ako nismo u stanju da pronađemo bilo kakve činjenice kojima ćemo je opovrgnuti.

U tradicionalnoj filozofiji nauke XIX veka, adekvatne naučne teorije morale su da zadovolje čitav niz kriterijuma, poput unutrašnje konzistentnosti, jednostavnosti, potpunosti, opštosti objašnjenja (to jest, sposobnosti da implicira ili barem rasvetli široku lepezu pojava) – ono što je Vilijam Vevel zvao "jedinstvom indukcije"), plodnosti (tj. moći podsticanja daljih istraživanja), i možda čak i praktične relevantnosti implikacija. Vredi napomenuti kako se Poper trudi da većinu tih tradicionalnih kriterijuma svede na svoj glavni zahtev za opovrgljivim predviđanjima. Očito je logička konzistentnost "najopštiji zahtev" koji se postavlja pred svaku teoriju, jer protivrečno objašnjenje kompatibilno je sa svakim događajem pa se stoga nikad ne može pobiti; u tom smislu, rasprostranjena preferencija prema sve obuhvatnijim naučnim teorijama može se protumačiti kao implicitno priznanje činjenice da naučni progres karakteriše akmumuliranje teorija koje su izdržale stoge testove. Još kontroverznije, Poper tvrdi da se jednostavnost teorije može poistovetiti sa stepenom njene opovrgljivosti, u smislu da, što je teorija jednostavnija, strože su njene uočljive implikacije, a time i veća mogućnost proverivosti; upravo zbog toga što jednostavnije teorije imaju ta svojstva mi i težimo jednostavnosti u nauci (Popper, 1965, pogl. 7). Sumnjiva je ubedljivost tog argumenta, jer i sam pojam jednostavnosti teorije zavisi od istorijske perspektive naučnika. Nekolicina istoričara nauke isticala je da elegantna jednostavnost Njutnove teorije gravitacije, koja je toliko zadivila mislioce XIX veka, nije imala naročit uticaj na Njutnove savremenike iz XVII veka, a ako su teorije kvantne mehanike i relativiteta tačne, mora se priznati da nisu baš jednostavne.15 Pokušaji da se precizno definiše ono što se podrazumeva pod jednostavnijom teorijom do sada su bili neuspešni (Hempel, 1966, str. 40-5), a Oskar Vajld je možda bio u pravu kad je rekao da je istina retko nepatvorena i nikada jednostavna.

14 Zanimljivo je da Darvin (1859, str. 228-9) navodi baš takvu poperovsku specifikaciju uslova: "Kad bi se moglo dokazati da je bilo koji deo građe bilo koje vrste formiran samo za dobro neke druge vrste, to bi poništilo moju teoriju, jer onda nije mogao nastati prirodnom selekcijom"; Darvin navodi primer zvečke zmije zvečarke, ali odmah izbegava pitanje altruističkog ponašanja dodavši sledeće: "Ovde nemam mesta da se bavim tim i drugim sličnim slučajevima." Problem altruizma kod životinja ostaje trajan predmet interesovanja savremenih sociobiologa.15 Kao što je Polanji (Polanyi, 1958, str. 16) uočio, "velike teorije retko su jednostavne u uobičajenom značenju te reči. I teorija kvantne mehanike i teorija relativiteta veoma su teške za razumevanje; potrebno je samo nekoliko minuta da se memorišu činjenice koje objašnjavaju relativitet, ali možda ni godine proučavanja neće biti dovoljne da se savlada cela teorija, i te činjenice sagledaju u njenom kontekstu.

Bilo kako bilo, Poperovo pozivanje na "stepene potvrde" možda sugeriše metriku poređenja između teorija, ali, u stvari, on eksplicitno poriče mogućnost numeričkog izražavanja stepena opovrgljivosti teorijskog sistema. Kao prvo, nijedna teorija ne može se odlučno opovrgnuti samo jednim eksperimentom – što je Dijem-Kvinova teza. Drugo, mada možemo ubediti naučnike da ne izbegavaju opovrgavanje svojih teorija "imunizirajućim stratagemama", moramo priznati funkcionalnu vrednost, u određenim okolnostima, stava da se čvrsto pridržavamo pobijene teorije, u nadi da se ona može nekako popraviti e da bi se uklopila u novootkrivene anomalije (Popper, 1972a, str. 30); drugim rečima, savet koji poperijanstvo pruža naučnicima nikako nije nedvosmislen. Treće, većina problema kod ocenjivanja teorija podrazumeva ne samo duel između teorije i niza posmatranja, već i trougaonu bitku između dve ili više suprotstavljenih teorija, s jedne, i korpusa dokaza koji su manje ili više zadovoljavajuće objašnjeni tim teorijama, s druge strane (Popper, 1965, str. 32-3, 53-4, 108). Sva tri razmatranja osuđuju koncepciju stepena potkrepljenosti teorije na ex post ordinalno poređenje koje je kvalitativno po svojoj prirodi (Popper, 1972a, str. 18, 59).

Pod stepenom potvrde teorije podrazumevam kratak izveštaj kojim se ocenjuje stanje (u određeno vreme t) kritičke rasprave o teoriji, u pogledu načina na koji ona rešava probleme; njenog stepena proverivosti; strogosti testova kojima je podvrgnuta; i kako je prošla te testove. Potvrda (ili stepen potvrde), dakle, jeste evaluativni izveštaj o prethodnoj uspešnosti. Kao i preferencija, i uspešnost je u suštini komparativna: uopšteno uzev, moguće je samo reći da teorija A ima viši (ili niži) stepen potvrde nego rivalska teorija B, u svetlu kritičke rasprave, koja uključuje testiranje, do nekog vremena t. Budući da je izveštaj samo o prethodnoj uspešnosti, odnosi se na situaciju koja može dovesti do toga da se neke teorije preferiraju u odnosu na druge. Ali, ona nam ništa ne govori o budućoj uspešnosti, ili o "pouzdanosti" teorije... Smatram da se stepeni verovatnosti, ili pokazatelj istinitosti ili neistinitosti sadržaja (ili, recimo, stepen potvrde, pa čak i logičke verovatnoće) nikad ne mogu utvrditi numerički, osim u pojedinim graničnim slučajevima (kao što su 0 i 1).

Problem preciziranja koncepcije potvrde još ozbiljnijim čini činjenica da rivalske teorije mogu pripadati malo drugačijim domenima, u kom slučaju, striktno govoreći, čak nisu ni uporedive. Ukoliko, dalje, svaka od njih čini deo većeg, međusobno povezanog, sistema teorija, zadatak njihovog poređenja na osnovu stepena potvrde ili verovatnosti postaje skoro nemoguć. Ta ključna teškoća u Poperovoj metodologiji dobro je izražena u pomalo malicioznoj "racionalnoj rekonstrukciji" njegovog rada, iz pera jednog od njegovih učenika, Imrea Lakatoša (1978, I, str. 93-4).

Poper je dogmatski falsifikacionista koji nikad nije objavio ni jednu reč: izmislili su ga – i "kritikovali" – najpre Ajer, a zatim mnogi drugi ... Poper1 je naivni falsifikacionista, Poper2 je prefinjeni falsifikacionista. Pravi Poper razvio se u dvadesetim godinama iz dogmatske u naivnu verziju metodološkog falsifikacionizma; došao je do "pravila prihvatanja" prefinjenog falsifikacionizma pedesetih... Ali, pravi Poper nikad nije napustio svoja ranija (naivna) pravila falsifikovanja. Do dana današnjeg, on zahteva da se "kriterijumi pobijanja" unapred odrede: mora postojati saglasnost oko toga koje situacije koje se mogu posmatrati, ako se uopšte posmatraju, znače da je teorija opovrgnuta. On i dalje definiše "falsifikaciju" kao rezultat duela između teorije i posmatranja, a da pri tom neka druga, bolja teorija ne mora nužno ni da bude prisutna... Dakle, pravi Poper sastoji se iz Popera1, zajedno sa pojedinim elementima Popera2.

Lakatoševo karakterisanje Popera možda nije pošteno, ali nema sumnje, kao što ćemo videti, da je pokušaj diferenciranja njegovog proizvoda od onog Poperovog (Lakatoš = Poper3) zajamčen: Poper priznaje da naučnici u rukavu obično imaju novu teoriju pre nego što zaključe da je stara opovrgnuta, ali ne insistira da oni treba ili da moraju da imaju takvu novu teoriju u rukavu, kako to tvrdi Lakatoš (Lakatos, 1978, II, str. 184-5, 193-200; takođe Ackerman, 1976, pogl. 5).

Centralni zaključak

Došli smo do jednog od centralnih zaključaka: baš kao što ne postoji logika otkrića, tako ne postoji ni demonstrativna logika opravdanja; ne postoji formalni algoritam, niti mehanički postupak verifikovanja, opovrgavanja, potvrde, potkrepljivanja, nazovite to kako hoćete. Na filozofsko pitanje "kako možemo steći apodiktično znanje o svetu kad se možemo oslanjati samo na svoje jedinstveno iskustvo?", Poper odgovara da ne postoji izvesno empirijsko znanje, bez obzira na to je li zasnovano na našem sopstvenom iskustvu ili iskustvu čovečanstva u celini. I više od toga: ne postoji siguran metod koji će garantovati da je pogrešno znanje kojim o realnom svetu raspolažemo sigurno najbolje koje u datim okolnostima možemo posedovati. Kroz filozofiju nauke moguće je izoštriti ocenu onoga što čini prihvatljivo empirijsko saznanje, ali je to i dalje provizorna ocena. Na tu oceno možemo osuti najžešću kritiku, ali ono što ne možemo učiniti jeste da se pretvaramo kako negde postoji na raspolaganju neki savršeno objektivan metod, to jest, intersubjektivno demonstrativan metod, koji će pozitivno razrešiti nesuglasice u pogledu toga šta jesu, odnosno nisu prihvatljive naučne teorije.