КОЧИНА КРАЈИНА

Кочина крајина је назив за рат који је вођен од 1788. до 1791/2. године између Аустрије и Русије на једној, и Турске на другој страни. У овом рату су учешће узели и Срби, који су се као добровољци (фрајкори) борили на страни Аустрије. Рат је окончан без икаквих територијалних промена, мировним уговорима у Свиштову (са Аустријом, 1791) и Јашију (са Русијом, 1792).

На челу Русије и Хабзбуршке монархије су се крајем 18. века налазили владари просвећеног апсолутизма Катарина II и Јозеф II. Утицај Русије на Балкану је ојачао (још од Кучук – Кајнарџиског мира 1774), а Аустрија, будући да није могла томе да се одупре, приклонила се савезништву са Русијом. То је била нова политичка линија Јозефа II.

Две земље су склопиле савез 1782. године. Катарина II и Јозеф II су поделили интересне сфере на Балкану. Русија је желела да се на Балкану створе две нове хришћанске државе:

1) ДАКИЈА, која би обухватала Бесарабију, Молдавију и Влашку;2) обновљена ВИЗАНТИЈА (Грчко царство), са великим кнезом Константином, Катарининим унуком на челу (без могућности да се та држава уједини са Русијом);

Аустрија је, са своје стране, тражила за себе западни Балкан: Србија, Босна, Херцеговина, Албанија и Македонија до Мореје (Пелопонеза). Тиме је требало да буде решено источно питање. Овакво решење добило је неформални назив „ГРЧКИ ПРОЈЕКТ“.

Зближавање Русије и Аустрије забринуло је Турску, која је објавила Русији рат, 1787. године. Аустрија је ушла у рат на страни Русије јануара 1788. Као и у ранијим ратовима, она је рачунала на сарадњу Срба. Већ крајем 1787. започето је формирање посебних српских добровољачких чета (тзв. фрајкори, нем. Freicorps). Главни заповедник српских фрајкора био је активни аустријски мајор Михаило Михаљевић. Уз њега су пристали не само млађи људи и авантуристи, већ и неки истакнути српски прваци, као нпр. ваљевски кнез Алекса Ненадовић.

Међу српским добровољцима највише се истакао Коча Анђелковић из Јагодине, који је у лето 1787. побегао у Аустрију. Други угледни вођа фрајкора био је Радич Петровић, који је у своју чету врбовао и Кочу Анђелковића и Карађорђа. Кад је Аустрија објавила рат Турцима, Коча је заузео Пожаревац, а очистио је од Турака и Паланку, Баточину и Багрдан, а нешто касније чак и Крагујевац. Ови подухвати су обезбедили Кочи велико поштовање и углед у народу. За то време, кнез Алекса је чистио западну Србију. Са учешћем српских добровољаца, аустријска војска је априла 1788. заузела Шабац.

Првих месеци рата, читав терет акције пао је на Србе, који су требали да припреме терен за главну војску. Међутим, Турци су средином априла разбили Кочине снаге. Аустријанци су оклевали са ступањем у акцију, јер су очекивали велику руску офанзиву. Међутим, до ње није дошло и Турци су успели да поврате све изгубљене области. Српско становништво тих крајева се повлачило испред њих. Турци су се светили Србима и број српских избеглица у Аустрију вртоглаво је растао.

Кад су потисли добровољачке српске чете из Моравске долине и обезбедили Београд, Турци су пренели ратиште на аустријску страну, у Банат. Тиме су хтели да пресеку аустријско – руске везе. Њихова офанзива у Банату, која је почела у лето 1788, имала је брзе успехе. У њој је настрадао и капетан Коча – Турци су га заробили и набили на колац у Текији. Аустријска војска, слаба и изненађена, није могла да се прибере и Турци су заузели цео јужни Банат. Њима су се прикључили и непоуздани Власи. Међутим, та офанзива није била дугог даха – недовољно спремна, турска војска је брзо малаксала и није искористила своје прве успехе. У јесен су обе стране склопиле примирје, које је трајало до лета 1789.

Обнова борби је отпочела у знаку јаке аустријске противофанзиве, чију су окосницу чинили српски фрајкори. Заузет је Београд, а касније и Крушевац; Аустријанци су продрли све до манастира Студенице. Срби су масовно полагали заклетву верности Јозефу II. Међутим, међународне околности нису дозволиле даље успехе Аустријанцима и Србима. Хабзбуршкој монархији је хитно био потребан мир са Турском, због нових заплета на западу Европе, као и унутрашње ситуације. Мађарска опозиција у земљи је била заморена ратом, а католичко свештенство је било непријатељски расположено према двору због либералних реформи Јозефа II. У спољној политици Пруска је отворено исказивала своје непријатељство према Аустрији, а почетком 1790. склопила је савез са Турском. Те године је избила и револуција против аустријске власти у Белгији, а пре тога, 1789. у Француској велика буржоаска револуција. Јозеф II је у јесен 1789. обновио мировне преговоре са Турском, које је наставио његов наследник Леополд II.

То се одразило и на ситуацију на бојишту. Аустријанци су почели да се повлаче из освојених подручја. Мир је закључен 4. августа 1791. године у Свиштову у Бугарској. Русија је са Турском закључила мир убрзо после тога, 1792. у Јашију. Аустрија је успела да миром обезбеди амнестију за Србе који су се борили на њеној страни. Иако њихови циљеви за ослобађањем од турске власти нису били остварени, Срби су у Кочиној крајини стекли богато ратничко искуство које ће им добро послужити у Првом српском устанку.

литература:

-Владимир Ћоровић, Историја Срба, Логос Арт, Београд 2004;-Фјодор И. Успенски, Источно питање, Службени лист СЦГ, Београд 2003